AUTOBOGOGRAFIJA

8. mart 2021.

26027. dan mog života

 

 

nastavili smo

da se igramo. boško

nije imao pojma da

nam je otac mrtav. sve

vreme sam se trudio

da to ne sazna

 

 

i

 

 

uskoro sam

na uličnom bunaru

čuo kako je neko nekom

rekao jeste čuli da je

kajin mile umro

 

 

i

 

 

tata je

mrtav. kako

zašto

 

 

i

 

 

sva deca

i odrasli su bili

pažljiviji prema

bošku i meni

 

 

i

 

 

boška sam

stalno držao

pored sebe da

mu neko ne bi

rekao šta se

desilo

 

 

i

 

 

uja steva

nas je odveo

kod njega

 

 

i

 

 

jeli smo

lubenice sve je

bilo normalno osim

nepodnošljivog

užasa u

meni

 

 

i

 

 

ne znam

da li je neko

primetio da znam

da je smrt svuda

oko nas a i u

meni

 

 

i

 

 

ta zavera

ćutanja je bila

nepodnošljivo

bolna

 

 

i

 

 

sam

 

 

i

 

 

bila je vrućina

leto avgustovsko

život je kipteo

od života

 

 

i

 

 

napetost i

iščekivanje su

se okončali tek oko

šest uveče kad sam

ponovo ugledao škodu

iz koje je kaja izašla

ali sad uplakana i 

sva u crnini

 

 

i

 

 

udovica

 

 

i

 

 

tog trenutka

sam odrastao

i postao otac

bošku

 

 

i

 

 

dotrčao sam

do kaje a boško

koji je trčao iza

mene je vikao

mama zašto

plačeš

 

 

i

 

 

boško

tata je

pao

 

 

i

 

 

u trenutku 

sam osetio olakšanje

jer tata je samo pao a to

nije ništa strašno jer i sam

sam mnogo puta pao

a evo još sam živ

 

 

i

 

 

bilo je to

samo trenutak

olakšanja. soba je

odjednom bila puna

ljudi vriske i plača

sve je bilo jasno

tata više nije

živ

 

 

i

 

 

ne sećam 

se ničega više

tog dana. sve je

bio samo užas i

sve je bilo novo

i nepoznato

 

 

i

 

 

znam samo

da je milomir tu

noć proveo sam

u mrtvačnici i u

mrtvačkom

sanduku

 

 

i

 

 

tog

15. avgusta

1958. je pukao

mozak jednog

dečaka

 

 

i

 

 

tog

dana se u

mom mozgu

začeo bog

 

 

i

 

 

milomir se

ubio da bih ja

postao bog. to

delo velikog

oca je

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

6. mart 2021.

26025. dan mog života

 

 

negde oko

tri četiri noću

autobus se zaustavio

na odmaralištu i ja sam

se probudio i kroz prozor

autobusa video kako je

na noćnom nebu pala

jedna zvezda

padalica

 

 

i

 

 

15. avgust

je 56. dan leta

a od 15. avgusta

1958. 15. avgust

 je najvažniji dan

u godini za

mene

 

 

i

 

 

15

avgusta

1958. se ubio

milomir

 

 

i

 

 

bilo mi

je osam i po

godina milomiru

tek trideset

sedma

 

 

i

 

 

sve je

počelo zvezdom

padalicom jer je u to

vreme milomir skočio

kroz prozor hotela

venac u šapcu

na beton

 

 

i

 

 

kad smo

ujutru oko sedam

stigli na autobusku

stanicu kod futoške

pijace milomir nas

nije sačekao. čeka

nas kod kuće

pomislio

sam

 

 

i

 

 

u

tramvaju na

krivini ulazeći u

temerinsku ulicu

mislim kako ću se

žaliti tati jer me je

kaja tukla na

moru

 

 

i

 

 

kod

kuće

milomira

nema

 

 

i

 

 

ulazimo

u stan i

zloslutna

praznina

 

 

i

 

 

mile se

ranije vratio

iz banje pa je

otišao poslom

do šapca rekle

su nam naše

komšije

 

 

i

 

 

izlazim na

ulicu da se igram

sa decom. i hej evo

milomirove škode i

tate. prošišali su 

pored nas

 

 

i

 

 

trčim za

automobilom

i vičem tata

tata tata

 

 

i

 

 

škoda

staje pred kućom

ali iz nje ne izlazi tata

nego čika mića starčević

i još neki ljudi iz tatinog

preduzeća i ulaze

u dvorište

 

 

i

 

 

kad sam

dotrčao do kuće

u dvorištu sam

čuo kajin

vrisak

 

 

i

 

 

odmah

sam znao

moj otac je

mrtav

 

 

i

 

 

kaja je izašla

sa ljudima iz tatinog

preduzeća i rekla mi

da ide nekim poslom sa

njima a otišla je u šabac

da preuzme očevo

mrtvo telo

 

 

i

 

 

pazi na

boška rekla

mi je i ušla u

automobil 

 

 

i

 

 

ostao

sam

sam

 

 

i

 

 

sledili

su deset

najstrašnijih

sati u mom

životu

 

 

i

 

 

deset sati

iščekivanja da

se kaja vrati i

saznam šta

je istina

 

 

i

 

 

znao sam

da je otac

mrtav a nikog

nisam smeo

da pitam

to

 

 

i

 

 

uskoro su

svi oko mene

znali da je milomir

mrtav ali niko nije

smeo da mi

to kaže

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

5. mart 2021.

26024. dan mog života

 

 

te

1957. je

umro otac

dušana mišića

dude sa kojim

sam kasnije

sedeo u

klupi

 

 

i

 

 

fudbal

je postajao

sve važniji

u životu

 

 

i

 

 

milomir je

sa oduševljenjem

pričao o fudbalerima

pre svega o rajku mitiću

i crvenoj zvezdi. o rajkovom

dropkik šutu kojim je mitić

davao golove i njegovom

ferpleju. od tada sam

opčinjen ferplejom

 

 

i

 

 

početkom te

pedeset osme milomir

je pričao i o tejloru centarforu

mančester junajteda koji je davao

golove glavom. sećam se fotografije 

iz novina igrača koji leti kroz vazduh

sa isturenim grudima i glavom

viši od ostalih igrača

postiže gol

goool

 

 

i

 

 

mančester

junajted je došao u

beograd na utakmicu sa

crvenom zvezdom odigrali su

nerešeno 3:3 a na povratku

kući su imali avionsku

nesreću u kojoj je

poginuo i tomi 

 tejlor

 

 

i

 

 

svake nedelje

smo slušali prenos

fudbalskih utakmica i

čuvenog voditelja

radivoja markovića

 

 

i

 

 

tog proleća

sam polomio

ruku bacajući se

za loptom

 

 

i

 

 

tri nedelje

sam nosio gips i

kad sam ga skinuo

ruka je bila ukočena

i savijena. dva tri meseca

su trajala bolna teglenja

ruke sve dok se nije

vratila u normalan

položaj

 

 

i

 

 

sve sam

više uživao u

čitanju i uzbuđenju

kad donesem knjigu

iz biblioteke i počnem

da je čitam i da ulazim

u taj novi svet u koji

me je knjiga

vodila

 

 

i

 

 

divio sam

se milomirovom

rukopisu a pogotovo

lepoti njegovog

 potpisa

 

 

i

 

 

bilo je

čudesno

nagnuti se

nad svesku i

truditi se da

lepo pišem

sa debelim

i tankim

linijama

 

 

i

 

 

isto

uzbuđenje

sam osećao i

pred praznim

akvarel papirom

po kome sam

crtao i bojio

ga

 

 

i

 

 

učiteljica

nas ja učila i

pokazivala nam 

da kad uzmemo jedan

prutić lako ga možemo

polomiti ali kada spojimo

deset prutića zajedno onda

ne možemo da ih slomimo

i da su to radili fašisti a da

i mi treba da smo tako

složni kao ti

prutići

 

 

i

 

 

pele

na šestom

svetskom fudbalskom

prvenstvu u švedskoj zablistao 

je osamnaestogodišnji edson arantes

do nascimento poznatiji kao pele

najbolji igrač u istoriji fudbala

od tada je za mene mera

svih stvari bio

najbolji

 

 

i

 

 

jedno ti

kajanje ne gine

govorio je milomir

i to je bila druga

velika mudrost

u životu

 

 

i

 

 

kaja

boško i ja

smo otišli na more

a milomir je ostao da

ide u matarušku banju

jer mu more nije

prijalo

 

 

i

 

 

kaja je

ustajala rano

i iz sandoline

vadila morske

zvezde

 

 

i

 

 

i na moru 

u sindikalnom

odmaralištu sam

glumio bioskop a i

tamo nas je kaja tukla

ali da se ne bi čulo

odvela bi nas 

u borovu

šumu

 

 

i

 

 

milomir nam je

pisao i rekao da

slušamo mamu i da

ako budemo dobri da

ćemo opet putovati svi

kolima po srbiji. a meni

je rekao da i dalje

vežbam i istežem

ruku

 

 

i

 

 

posle dve

nedelje na moru

čamcem smo se prebacili

do crkvenice a otatle do

rijeke jer nam je autobus

za novi sad polazio

u šest uveče

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

4. mart 2021.

26023. dan mog života

 

 

posle četiri

i po meseca se

završilo prvo polugodište

trajalo je od 6. septembra do

15 januara i onda je sledila 

dodela đačkih knjižica. imao

sam sve 5 osim 4 iz

pevanja

 

 

i

 

 

zimski

odmor je

trajao dve

nedelje

 

 

i

 

 

drugo

polugodište je

trajalo od februara

do 20. juna. sada sam

imao sve petice. i opet je

sve završeno dodelom

đačke knjižice koju

je potpisao

milomir 

 

 

i

 

 

letnji

raspust

je trajao od 

20. juna do 6

septembra

 

 

i

 

 

svo četvoro

smo ponekad

odlazili u grad na

puding preliven

malinama ili to

čudo od slasti

 sladoled

 

 

i

 

 

išli smo svo

četvoro na more

u šilo na ostrvu krk

gde je milomirov

gvožđar imao

odmaralište

 

 

i

 

 

došla

je jesen

1957

 

 

i

 

 

čekanje u

redu da se u

knjižarama kupe

udžbenici sveske

i ostali pribor

 

 

i

 

 

u drugom

razredu je bukvar

zamenila čitanka a i

dobili smo još jedan

predmet lepo

pisanje

 

 

i

 

 

lepo pisanje

je osnova svih

mojih pisanja

 

 

i

 

 

van škole smo

imali kružoke na kojima

smo dodatno učili i pomagali

jedni drugima u učenju. kružoci

su se organizovali po našim

kućama. u mom kružoku su

bili milan krnjajić. marica

domjanić. dragica žikić

i mira vesić

 

 

i

 

 

te jeseni 

se sećam berbe

grožđa u našem malom

vinogradu na padini sremske

kamenice. dok su ljudi brali 

grožđe ležao sam pod orahom

i zatvorenih očiju maštao o

mnogo golih žena koje

igraju oko moje

glave

 

 

i

 

 

kosmatost

dlakave noge

žena. najlon čarape

guzevi. sise. bio je to

program napaljenosti na

ženu sa kojom se ustaje i

leže. naziranje pičke u trouglu

među nogama. dlakave pazuhe

guzevi koji se valjaju kroz ulicu

i noge koje se šire dok hodaju

dupeta jednog jedinog smisla

jebačine rane seksualnosti

čijoj čednosti nema

kraja u srcu

 dečaka

 

 

i

 

 

škola je

počela crvenim

pionirskim maramama

svi smo bili titovi pioniri

tito na podbari nije ni

postojao a u školi

tito je bio baš

glavni

 

 

i

 

 

kaja me je

učlanila i vodila u

partizan koji je bio u gradu

na časove gimnastike a jednog

dana me je ostavila da se sam

vratim kući. tek kasnije mi je rekla 

da je ona sve vreme gledala šta

ću raditi kad izađem iz sale

i da li ću znati da se

sam vratim

kući

 

 

i

 

 

to vraćanje

kući mi je pomoglo

da sam odlazim i da se

sam vraćam iz biblioteke u

dunavskoj ulici. kosovskom

lađarskom danas aleksandra

tišme. zlatnom gredom. save

vukovića. svetosavskom

almaškom. tekelijinom

sve do kuće 

 

 

i

 

 

čitanjem

knjiga sam se

odvojio od života

i otpočeo moj 

život po

knjizi

 

 

i

 

 

u drugom

razredu sam se

jednom posvađao

sa celim razredom

i tako otpočeo

moj put

 

 

i

 

 

ljubica

kosovac

devojčica

drug

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

3. mart 2021.

26022. dan mog života

 

 

uveče

sam spremio

torbu za školu. bila

je to kožna torba sa

ručkom. nosio sam je

pod miškom ili sa

obe ruke na

leđima

 

 

i

 

 

u torbi je

bilo carstvo

sveske. na široke

i uzane linije. sveske

na kocke. prazne sveske

bukvar. peratonica a u njoj

olovke i bojice prvo samo

drvene a posle i vodene

a na kraju i tempere

gumica. trougao

lenjir. zarezivač

šestar

 

 

i

 

 

mala

računaljka

kao i ona velika

koja je stojala

pored table

 

 

i

 

 

užina

sa jabukom

i prutićima sa

kojima smo

brojali

 

 

i

 

 

sveske i

bukvar su bili

umotani modroplavim

pakpapirom na kome je

bila nalepnica sa mojim

imenom i imenom

sveske

 

 

i

 

 

u školu

sam išao sam

a vraćao sam se sa

devojčicama i dečacima

koji su živeli u mom kraju

na uglu sam skrenuo u

tekelijinu. prošao jug

bogdanovu. bele

njive i došao 

do škole

 

 

i

 

 

na uglu

 gundulićeve

ulice moja škola

ivan gundulić

 

 

i

 

 

svi razredi 

od prvog do osmog

su stajali u redovima

pred ulazom čekajući da ih

dežurni učitelj ili nastavnik

prozove i pusti da uđu u

školu. prvo su puštali

nas prvake

 

 

i

 

 

u prvom 

razredu smo

imali pet predmeta

plus vladanje. bili su

to srpskohrvatski

crtanje. pevanje

matematika 

fiskultura

 

 

i

 

 

pre

pisanja smo

učili da pišemo

prave kose krive

i oble linije. one

su nas vodile

do slova 

 

 

i

 

 

učili smo

da pišemo

ćirilicom

 

 

i

 

 

učili smo

azbuku. a. b

v. g. d. đ. e. ž. z

i. j. k . l. lj. m. n. nj

o. p. r. s. t. ć. u. f

h. c. č. dž

š

 

 

i

 

 

abecedu

a. b. c. č. ć. d

dž. đ. e. f. g. h. i. 

j. k. l. lj. m. n. nj. o

p. r. s. š. t. u. v. z. ž

sa latinicom smo

učili od drugog

razreda

 

 

i

 

 

velika i

mala slova

tačka. zarez. znak

pitanja. znak uzvika

izgovaranje slova

učenje napamet

i recitovanje

 

 

i

 

 

jezik

je slovo

matematika

je broj

 

 

i

 

 

prvo smo

učili da brojimo

do deset pa posle

do dvadeset i na

kraju čak do

sto

 

 

i

 

 

prvo 

smo sabirali i

oduzimali a onda

množili i delili

 

 

i

 

 

tablica množenja

napamet. 1x1 = 1

2x2 = 4. 3x3 = 9. 4

x4 = 16. 5x5 = 25. 6x

6 = 36. 7x7 = 49. 8x8 =

64. 9x9 = 81. 10x10 

=100. hej

 

 

i

 

 

crtali smo

u blokovima 2

i 3 a u kasnijim

razredima i u

bloku broj

5

 

 

i

 

 

najviše

sam voleo da

crtam kuću sa

tarabom. na kući

su bila vrata prozori

crepovi odžak dim i

putić koji je vodio

do vrata. iznad

kuće nebo sa

oblacima i

suncem

 

 

i

 

 

pevali smo

do re mi fa so

la si do i pesme

svi zajedno a 

i sami

 

 

i

 

 

fiskultura je

bila najzanimljivija

jer smo se slobodno

smejali i cerekali do

mile volje

 

 

i

 

 

bukvar

je bio čudo

sve nas je učio

što smo trebali

da naučimo i to

sve slovo po

slovo

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

2. mart 2021.

26021. dan mog života

 

 

učionica

je bila velika sa

velikim prozorima

i velikim vratima i

drvenim podom

premazanim

katranom 

 

 

i

 

 

na zidovima

su bile fotografije

marksa engelsa i lenjina

velike geografske karte srbije

i jugoslavije. panoi sa vrstama

biljaka i životinja. čiviluk

sa našim kaputima

 

 

i

 

 

velika

školska tabla na

tronošcu je stajala

u blizini učiteljicinog

stola. na donjem delu

table su stajale bele

krede i veliki

sunđer

 

 

i

 

 

u uglu

učionice je

bila velika

furuna

 

 

i

 

 

skamije

su bile posebna

vrsta klupi za dvoje

u kojima su sto i sedište

spojeni. sto je bio blago nagnut 

a na sredini je bila rupa za mastilo

pri vrhu je bilo blago udubljenje

da se u njemu drže olovke

ispod klupe je bila daska

na kojoj smo držali

naše đačke

torbe

 

 

i

 

 

jelica aleksić je

sedela za izdvojenim

stolom ispred nas u beloj

bluzi i teget plisiranoj suknji 

sa dnevnikom na stolu

taj dnevnik nas je

ocenjivao

 

 

i

 

 

kad je

jelica aleksić

ušla na čas svi

smo ustali i rekli

joj ako se dobro

sećam u glas

 zdravo

 

 

i

 

 

jelica aleksić 

nam je odgovorila

zdravo sedite i mi

smo seli a ona  je 

otvorila dnevnik i

počela nešto da

zapisuje u

njega

 

 

i

 

 

da li

su svi tu

pitala je jelica

aleksić. a dežurni

je javljao ako nekoga

nema na času jer je

ostao kod kuće

zbog bolesti

 

 

i

 

 

sedeli 

smo u parovima

devojčice i dečaci

mirni i nemirni. dobri i

loši đaci. oni koji sede

napred i oni koji sede

nazad. ma čudo

od jarića

 

 

i

 

 

sedeli

smo ispravno

sa prekrštenim

rukama iza

leđa

 

 

i

 

 

dizali smo

ruku sa dva prsta

kao znak da želimo

da nešto kažemo ili

odgovorimo na

učiteljicino

pitanje

 

 

i

 

 

ako bi

nas učiteljica

prozvala ustali

bi i stali pored

klupe i glasno

odgovarali

 

 

i

 

 

u početku

je jelica aleksić

često iz dnevnika

azbučnim redom

čitala naša imena i

prezimena pa smo

tako naučili kako

se ko zove

 

 

i

 

 

čas

je trajao 

45 minuta

imali smo

četiri časa

dnevno

 

 

i

 

 

odmor

između časova

su bili odmori. kratki

od po 5 minuta i veliki

od 15 minuta na kome

smo izlazili na školsko

dvorište i užinali belu

kafu hleb i žuti sir

koji je stizao iz

amerike kao

pomoć

 

 

i

 

 

školsko

zvono je visilo 

u hodniku i domar

je sa njim zvonio

početak i kraj

časa

 

 

i

 

 

posle

poslednjeg

časa smo se 

brzo pakovali

oblačili se i

istrčavali

napolje

 

 

i

 

 

oh

napolju

oh kući

oh

 

 

i

 

 

a

u kući 

domaći

zadatak i

važnost

jer sam

prvak

 

 

i

 

 

sutra

ponovo

u školu

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

1. mart 2021.

 26020. dan mog života

 

 

prvi dan u

školi su nas na

klupama sačekali

crveni karanfili ili

crvene ruže ne

sećam se

više

 

 

i

 

 

devojčice i

dečaci. bilo nas

je pola pola. njih

petnaest i nas

petnaest

 

 

i

 

 

čudo

jarića

 

 

i

 

 

učiteljica

jelica aleksić 

srednjih godina

je bila srce svega

boginja. mršava

lepog osmeha

bistre i jasne

pameti

 

 

i

 

 

jelica aleksić

mi je sledeće četiri

godine bila oslonac

svetionik. voleo sam

je i sad je volim a i

ona je volela

mene

 

 

i

 

 

škola

bez ljubavi je

ništavilo

 

 

i

 

 

sve

što sam u

svom školovanju

naučio naučio sam

od moje učiteljice jelice

aleksić. pogotovo u

prvom razredu i

to prvog dana

škole

 

 

i

 

 

prvi dan

škole je moja

škola za prvi

put

 

 

i

 

 

prvi

put je

svaki

put

 

 

i

 

 

uskoro sam

od jelice aleksić

naučio prvu i za

mene najveću

mudrost u

životu

 

 

i

 

 

kad bi

ušla u razred

još je trajao žamor a

najpametniji su šaptali

tišina ušla je učiteljica

a onda je jelica aleksić

rekla neka niko nikog

ne utišava nego

neka svako 

sam sebe

utiša

 

 

i

 

 

da

neka

niko nikog

ne utišava nego

neka svako 

sam sebe

utiša

 

 

i

 

 

bože

hvala ti

na jelici

aleksić

 

 

i

 

 

u slavu

jelice aleksić

uvek sam sam

sebe utišavao i

evo utišavam

se i sad

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima