Bog Miroslav Mandić Bog
Ti
si
408119
pupoljak
MIRIŠEM NA IZAZOV OVOG DANA
1381-1413
blaženstva
1381.
Po leđima mi mili toplina sunca.
2.
Pisaću idilom.
3.
Dostići ću je.
4.
Njenim ću savršenstvom pisati. Proslavljajući nepoznato!
5.
Sunčani i topao četvrtak. Prepodne, dve hiljade i pete.
6.
Ustajem od stola. Menjam odeću. Pravim deset čučnjeva sa pretklonom.
7.
Poneo sam sa sobom knjigu Margaret Diras (Marguerite Duras), koju sam
pročitao pre par godina. Samo četrdeset sedam stranica retkog teksta. Savršena
knjiga – To je sve. Samo sam je poneo da bude sa mnom u šetnji, to je sve.
8.
Smirujem se da bih sakupio novih pupoljaka.
9.
U razgovoru sa Kajom sam bio ljut na jednog njenog mladog
poznanika... Ljutnja je smešna. Neka od ljutnje ostane samo ljuto
koje godi ukusu nežnosti, i za Jednog Njenog Mladog Poznanika.
10.
Prohladni vetar na suncu mi prija kao lepa voda.
11.
Ne suprotstavljam se... zato što me borba sa drugim...
zlom, ženom, neprijateljem... ne privlači... i dosadna mi je.
12.
Podigao sam glavu sa stola, i gle!, kroz prozor ugledah pun mesec.
13.
Već je sedam uveče, a ja nisam došao ni do pola. Kada bih se sada ja
pitao, ja više ne bih ni pisao, jer ja sam svih ovih dana to uspevao, i sada
bih i ja mogao malo da se posvetim samom sebi. Samo ja pa ja, ha, ha, ha.
14.
Sedam puta napisah ja dok sam trepnuo. Ja pa ja, e pa neće moći! Neće moći.
Jer je ja bezbroj i svako ja čini jedno jedino Ja. Miroslav Mandić je u slavu Njegovu.
15.
Ja znam da sva bića žude za Mnom.
16.
Prethodnu rečenicu sam osetio dok sam prao zube.
Toliko je bila istinita da sam se nasmešio kao dete.
17.
Pišem vijoreći i lelujajući potpuno nepredvidljivo.
18.
U trenu osetih važnost samoće i ćutanja. Njima čuvam Tvoje žudnje i potrebe.
19.
U samoći Tii vidim oči.
20.
Samoćom grejem sve ono što umire u hladnoći samoće.
21.
Ja nisam sam i sada kada sam sam. Pišem – Tii čitaš.
22.
Uzeo sam Bibliju u levu ruku i stavio je na grudi.
23.
Priljubio sam usne na Bibliju da i Tii osetiš miris borovine, i vijugavu stazu kroz šumu.
24.
U samoći osetim herojstvo svih manifestacija. Paprati. Dubine mora.
Svih civilizacija. Višu inteligenciju o kojoj ne znam ništa, ali je volim.
25.
Svako ko jeste, voli. Čak i kad mrzi, samo voli.
26.
Kada jezik poleti, jezik je uvek samo jedan.
27.
Jedan jedini jezik kojim govoraše oba bića kada bejahu Jedno.
28.
Mesec me poziva napolje da ga vidim.
29.
Šuma je zaista u ovom mirisu šume.
30.
Nebo je vedro. Ko je Mesec?
31.
Pomislio sam da napišem Volim Boga, ali to nije istina. Istina je Volim Te, Bože.
32.
Samoća je zajedništvo sa svim bićima.
33.
Čuo sam neki zvuk. Bio je to moj bezrazložni jecaj. Jecaj, kako lepa reč!
TELOM, SLIKOM I REČIMA
1414-1446
blaženstva
1414.
Rečima, koje još ne postoje, izgovaram Te.
2.
Večeras dolazi Kaja na uživanje – profinjavanje. Juče sam joj
predložio da pozove još nekoga da dođe, kome bih, kao trećoj osobi,
rekao da sam počeo i radim Treći desetogodišnji rad. Da li će, i ko će doći?
3.
Lek je pomoći Drugome.
4.
Troje ljudi koje gledam kroz prozor negujem pogledom.
5.
Počinje da se šareni Biblija od podvlačenja žutom, narandžastom i roze bojom.
6.
Promiče sneg, idem na čitanje osme stranice.
7.
I juče i danas sam sreo jednu nežnu, arhaičnu
reč u Bibliji kojom se služio Đura Daničić.
8.
Reč otsele.
9.
Pada redak, vlažan sneg po meni. Tako je lepo da sam zaplakao.
Dok je plač došao iz grudi do glave, pretvorio se u osmeh zahvalnosti.
10.
Sneg je sve krupniji i sve gušći. Već sam mokar. I hartija je.
11.
Sneg je nešto prelepo belo što pada.
12.
Sećam se kako sam u obdaništu učio da crtam sneg kao
tačkice, a kišu kao linijice. Bilo je lepo kao da su bili pravi.
13.
Dok pišem, pahuljice mi prekrivaju papir,
šaku, olovku. Ne daju mi da pišem. Zvezdaste!
14.
Uporan je sneg. Prvo ga je bilo samo u vazduhu, ali se
topio na zemlji. Ali za pola sata se sve zabelelo od njega.
15.
Ne mogu više da pišem od snega. Zastao sam ispod mosta samo da
zapišem kako mi se sneg topi na usnama i kako ga ližem kao vodu.
16.
Još sam pod mostom.
17.
A sada još pola sata na snegu.
18.
Sneg piše knjigu pod naslovom Miroslav Mandić.
19.
Vodeći me do Sebe, daješ mi da iskusim Život.
20.
Prvi način kojim sam se izražavao u životu su bili pokreti.
Igranje. I zato se i danas izražavam telom. Hodam. Plešem.
21.
Posle su došle slike koje sam gledao i crtao.
Njima sam osećao. I zato i danas stvaram slike.
22.
I onda su došle reči. Izgovorene i pisane. Njima sam mislio. I zato i danas pišem.
23.
Telom, slikom i rečima, i njihovim kombinacijama mogu sve da izrazim.
24.
Da li ti znaš da knjiga koju pišeš može da
se napiše u 33 reči? – pitam samoga sebe.
Pa, samo te 33 reči i pišem – odgovaram samom sebi.
Zašto onda pišeš veliku knjigu? – pitam.
Zbog lepote same – odgovaram.
25.
Za pola sata, oko 19h, dolazi Kaja. Sama ili sa nekim?
26.
Uzbuđen sam. Osećam sva uzbuđenja koja je imala moja vrsta od postanka.
27.
Prvi put u životu shvatih da sam rođen kao ljudsko biće. Ja sam samo biće, ali
društvo me stalno vidi kao ljudsko biće. Tako mi je čudno to da sam ljudsko biće!
28.
Stao sam pored prozora i gledam kako sporo pada krupni sneg.
29.
Plešem za onoga ko dolazi, da prostor ispunim plesanjem.
30.
Treba mi svečanosti.
31.
Kroz terasu sam ugledao dvoje, ali još ne znam ko je sa Kajom. Čujem lift...
32.
Ko si Tii? – pitam. Samo ću se osmehnuti – odgovara Ivana Lazić.
33.
Voleo bih da uskoro otvorim Muzej ove knjige. Muzej knjige u nastajanju.
JA SAM BESKUĆNIK JEZIKA
1447-1479
blaženstva
1447.
Slavim Te, Hriste.
2.
Svakoga dana Tii se radujem, Vaskrsla Raspetosti.
3.
Kamen žudi da se raspe u pesak!
4.
Grupni identitet nije Bogu mio.
5.
Volim ovaj jezik kojim govorim i pišem, iako
ga malo ljudi govori i piše, ali to je volja Božija.
6.
Ispunjavajući volju Božiju, govorim i pišem Božijim jezikom.
7.
Volim da se raširim, ne do neba, nego nebom, sve do tačke nepostojanja.
8.
Da li će sintagma Kuća žene, koju sam malopre izgovorio Kaji, zaživeti?
9.
Crveni i zeleni delovi kuće, kojima ni ime ne znam, a ne znam ni čemu
služe, ali ih zapisujem pred Kajom, objašnjavajući joj da je jedna od
najvažnijih stvari u pisanju Miroslava Mandića da ne budem lenj i da Brzinom
svetlosti (Iz Rečnika Miroslava Mandića) uzmem papir i olovku i zapišem.
10.
Pisanje uvek stvara pisanje.
11.
Piši, Miroslave, malo, piši – kaže mi Kaja, dok fotografiše ovu rečenicu.
12.
Otišla je Kaja. Pada sumrak. Spava mi se.
Pokušaću da na ovom vazduhu dobijem snagu.
13.
Hodaj polako i daleko ćeš stići – su poslednje reči koje mi je
sto dvadeset četvrtog dana Ruže lutanja, preko telefona, rekla
Kaja, moja majka po krvi. Sto trideset devetog dana Ruže, u
pola sedam ujutru, preminula je Kaja, Majka. I moja majka.
14.
Hodaj polako i daleko ćeš stići – otkuda u
Kaji to znanje? Ta mudrost mudrija od drugih?
15.
Hodaj polako i daleko ćeš stići – kako tako lepe reči izlaze iz usta
žene, dok ih poslednje izgovara jednom od svojih zemaljskih sinova?
16.
Kajo, koja si sada u autobusu, kako je to znala Kaja koja je sada u nebesima?
17.
Putuj Kajo, prelistao sam imenik i nemam kome da se javim
osim Tebi, jebiga. Hvala Tii, Bože – poslao sam poruku Kaji.
18.
Dok sam pisao poruku primetio sam reč javiti se.
19.
Jebiga, mora novih imena. Pukla je guma, stajao je autobus
pola sata, ali čitala sam Blejka i uživala. Ljubim te – javila se Kaja.
20.
Živelo, vino. Javljam Tii se, vino, da mi se javiš.
21.
Ne javljaš mi se, vino, i zato ću ja Tebi da se javim. Dobijaš me širenjem u meni.
Kao dete, video sam kako je Kaji bilo lepo kada je, radnica i udovica, ponekad popila.
Ne da sam video kako joj se nešto događa u telu, nego bi i sama rekla Lepo mi je.
22.
Otkrih Božje je da nam je lepo.
23.
Bezazleni smo i nemoćni kada nam je lepo.
24.
Drago moje vino, koje si mi majku opijalo, da li je u Tebi i humora?
25.
Dragi moj Miroslave, humor je najređa, neizumiruća,
ali još neposađena, vrsta grožđa – kaže mi vino.
26.
Luj Prima (Louis Prima) peva Samo žigolo. Kajo, i meni je lepo. Detinjem detinjim.
27.
Lep je jezik, jezik kuća stara, koji čuva i udomljuje beskućnika.
28.
Ja sam beskućnik jezika. Sam jezik.
29.
Beskućnik jezika, kući kuću jezika.
30.
Ja sam besprizorni. Prizor samog jezika.
31.
Besprizornost je nemam kuće – jesam jezikom.
32.
Nema više ni vina. Nema ni smrti. Ni seoba. Jeste samo Bog.
33.
Jedini. Jedini.Jedini.
SVETA NEPREDVIDLJIVOST
1480-1512
blaženstva
1480.
Sveta nepredvidljivost (Iz Rečnika Miroslava Mandića). Način na koji lete laste.
2.
Odoh nepredvidljivo u Beograd. Da iznenadim Kaju. I dam
joj nečega što joj je potrebno za još hrabriji rad na Miroslavu Mandiću.
3.
Predložiću joj da pozovemo i Ivanu Đokić i Branku Zgonjanin. Možda i Suna Mandića
i Milana Popovića, i da im kažem da radim Miroslava Mandića, Treći desetogodišnji rad.
4.
Slušam Džek Keruaka (Jack Kerouac) kako čita svoj tekst Džez bit generacije.
5.
Volim heroje nepotrebnog.
6.
Volim one koji kreću sami.
7.
Pada, a ponekad komešajući se leti nagore, sitni beli sneg.
8.
Krenuo sam u Beograd. Neka bude lastoliko – poslao sam sms Ivani Đokić.
9.
Sveta nepredvidljivost je preduzimanje kada je
Bogu milo. I nepreduzimanje kada je Bogu milo.
10.
Bogu milo je Bog u meni. Bog u sebi samom.
11.
Svako zna, ako hoće da zna, kako je Bogu milo.
Kada neću da znam kako je Bogu milo, onda ni ne znam.
12.
Sneg sve više pada. Sveta nepredvidljivost je nije mi teško to što mi je teško.
13.
U autobusu sam. Krećemo. Volim da radim u autobusu... Volim
da se pripremim za susret. Volim susret. Svaki susret je prvi susret.
14.
Sve prvo je rajsko. Alfa i omega. Nevinost zauvek.
15.
Autobus prelazi reku Savu, ulazi u Beograd. Kad pišem da su mi kolena
hladna, da osećam prostatu, da mi je donji stomak hladan, da osećam jetru,
želim da se oslobodim tegoba od tegoba, i da osetim uživanje u ovom zapisu
o radu na tabelama i sistemima koji će me voditi i čuvati, i u padu i u uzletima.
16.
Autobus je u saobraćajnoj gužvi zastao pred zgradom 33 u ulici Slobodana
Penezića Krcuna. Isti sneg pada i ovde u Beogradu, kao i tamo u Novom Sadu.
17.
Uzbrdo. Kameničkom ulicom. Dok pada gusti
sneg. Hodam ka Kaji. Da je dobrim iznenadim...
18.
...Upravo sam u restoranu Šansa pročitao današnje zapise Kaji, Sunu, Branki i Ivani.
19.
Jebite se! Promenilo se. Počelo je. Širite. Ljubav
je zauvek – rekao sam Kaji, Sunu, Branki i Ivani.
20.
Vraćam se. U toplom sam autobusu. Smrzao sam se.
Ipak spokojan, jer me je nahranila Sveta nepredvidljivost.
21.
Ugrejao sam se, uskoro sam u Novom Sadu. Zaverio sam se, promenilo me, počelo.
22.
Krupna, plavokosa žena, rastresa kosu, priprema se za izlazak iz autobusa.
23.
Oslonjen na štanglu bicikla, da bi bio na višem, prosjak je zaronio u kontejner.
Kada sam ga prošao, čuo sam kako mu je bicikl skliznuo i on je pao sa kante.
24.
Dok sam mislio o pisanju Margaret Diras, prvi me je ugledao
Bora Dragaš, školski drugar koji se iz bioskopa vraćao kući.
25.
Blizu je ponoć. Seo sam za sto. Upalio mirisni štapić Moon i
pustio Around midnight Telonius Monka (Thelonious Monk). Gospodstvo.
Čvrstina kojom sam govorio Sunu, Branki i Ivani me malo boli. Pogotovo ono
što sam rekao Sunu. Sada treba da podnesem reči koje sam mu rekao, jer verujem
da je to dobro za Suna. Treba da podnesem i ono što Sun treba da podnese. Ne
smem mu olakšavati i čuvati ga od iskušenja i iskustava koja mu pripadaju.
26.
Kada sam im rekao da sam počeo, i da svakoga dana radim
Treći desetogodišnji rad, oni to nisu čuli. Teško je čuti nečujno.
27.
Čvrstina je razgraničavanje ispravnog od pogrešnog.
28.
Čvrstina je odgovornost za svetu nepredvidljivost. Krhkost pupoljka.
29.
U čvrstini prema Tebi je ljubav za Tebe, Sune moj mili.
30.
Čvrstina dovodi do sigurnosti sa kojom se skače padobranom.
31.
Čvrstina mi daje snagu da ne ostavim ova tri zapisa
za sutra, nego da ih sada darujem Ivani, Branki i Sunu.
32.
Sutra je novi dan. Današnjem danu hvala na čvrstini i neomalovažavanju nikoga.
33.
Sveta nepredvidljivost? Izvesnost kojom će doleteti laste!
MART