Bog Miroslav Mandić Bog

14449 - 14481

blaženstva

Opet prvi jun.

Treperi mlado svetlozeleno lišće.

Treperi i svetluca površina Dunava.

Treperi moj pogled kojim pažljivo gledam kroz

prozor ne bih li ugledao još nešto što treperi.

Pomilujem se po licu i od prijatnosti izvijem telo.

Pomerim levu ruku i obavijem je nežno oko Tvojih bokova.

Pomerim je malo niže i još nežnije obuhvatim Tvoje guzove.

Pokrećem je polako niz unutrašnju stranu Tvojih butina.

Umetnost je četvrtak umetnosti.

Ono što šmugne i iznenada se pojavi na neočekivanom mestu.

Umetnost je četvrtak umetnosti.

Ono neopisivo pa ga ni ne opisujem ali ga spominjem.

Umetnost je četvrtak umetnosti. Ono ali nipošto bez muzike.

Umetnost je četvrtak umetnosti. Nekontrolisani drhtaj mišića u telu.

Umetnost je četvrtak umetnosti. Ono što se spušta.

Umetnost je četvrtak umetnosti. Ono što se diže.

Umetnost je četvrtak umetnosti. Ono što se prostire.

Umetnost je četvrtak umetnosti. Nejasno kojem je jasno da je nejasno.

Umetnost je četvrtak umetnosti. Kada mi daješ svoj novac Tvoj novac se Tebi

udvostručava. Kada dajem Tvoj novac drugima Tvoj novac se Tebi utrostručava.

Umetnost je četvrtak umetnosti. Kada nešto traje i onda se završi naglo.

Umetnost je četvrtak umetnosti. Lako odustajanje od onog što je za odustajanje.

Umetnost je četvrtak umetnosti. Ono o čemu se jasno govori samo kada se peva.

Dodirujem Tii kolena i prestajem da pišem. Ide mi se napolje.

Izvini ako Te je povredilo što sam prestao da Te milujem. Nastaviću da Te mazim hodanjem.

Prelazim most. Osećam vodu Dunava na leđima.

Sunce je toplo i meni je toplo.

Ispunjava me ljubav kojom zrači svako ja.

Praznim se ljubeći Te.

Ja sam udah – Tii si izdah.

U jednom trenu Tvoje i moje ja su jedno ja.

Najmiliji hvala ti za moje prvo ne u životu. Hvala ti za moje

prvo da u životu. Hvala ti za doterivanje do kraja tunela. Hvala ti

za vertikalu i ljubav zauvek. Da Bog čuje sve ću ti vratiti – napisala

mi je protekle tri godine meni najbliža osoba sa kojom sam se danas razišao.

Još jedan veliki razlaz koji spašava.

Pada kišica. Sve ponovo ispočetka dečijom bezazlenošću i ozarenošću.

Oh kako je važno hodati po ovoj kišici i osećati

zahvalnost i prema hodanju i prema sestrici.

Prošao je prvi jun.

14482 - 14514

blaženstva

Predajem se još više ovoj knjizi.

Kako je Hrist živ!

Hrist je ljubav koju osećaš.

Hrist je dete i Bog.

Hrist je svako ko ljubi.

Hriste knjigo moja.

Hriste ljubav sam Tvoja.

Hriste Tii si najkrhkiji i najnemoćniji.

Nisam mislio da pišem o Tebi Hriste

mislio sam da pišem o ovoj knjizi Hriste

ali Tobom i pišem o ovoj knjizi Hriste moj.

Umetnost je petak umetnosti. Sada je dobro što je to sada tako.

Umetnost je petak umetnosti. To će se jednom promeniti.

Umetnost je petak umetnosti. To što kiša pada mi pomaže da to i napišem.

Umetnost je petak umetnosti. Svako to bi htelo da postane Tii a svako Tii Ja.

Umetnost je petak umetnosti. Ko stvarno voli

svakako njemu ne smeta što neko ne voli svakako.

Umetnost je petak umetnosti. Nikako me ne ometa da volim svakako.

Umetnost je petak umetnosti. Nepodnošljivo daleko pomaže podnošenju blizine.

Umetnost je petak umetnosti. Kada si mi Tii odana

čuvana si. Kada sam ja odan samom sebi čuvam Te.

Umetnost je petak umetnosti. Ostalo je zbog toga.

Umetnost je petak umetnosti. To lepo.

Umetnost je petak umetnosti. To potvrđivanje.

Umetnost je petak umetnosti. To i jeste to.

Hriste Tvoja nemoć je čista ljubav.

Svaka reč koju napišem si Tii Hriste Bože.

U početku beše Reč, i Reč beše u Boga, i Reč beše Bog.

Tobom sam reč.

Tobom

sam

 pesma

reč

ljubavi

Hriste Tvojim imenom sam i ja ime.

Hriste ljubi samoga sebe da bih Te ja još više ljubio.

Hriste Tobom je reč Bog.

Hriste Tobom je sve bogoliko i Bog.

Hriste brate moj.

Hriste Hriste Hriste

14515 - 14547

blaženstva

Crvene krave vole ljubičasto nebo.

Napuštam crvene krave koje vole ljubičasto nebo.

Prelazim most. Odzvanja mi u duši citat Sloboda je znati da je Bog jedan.

U autobusu sam. Zasad je to dovoljno.

Saputnik ispija gutljaj piva iz limenke.

Naoblačuje se.

Drugi saputnik cupka nogom.

Žena u crnim najlon čarapama i crvenom kostimu izlazi iz autobusa u Staru Pazovu.

U autobus je iz Stare Pazove ušao dečak sa kačketom.

Devojka pored dugačke drvene ograde prekrštenih ruku na grudima očito nekog čeka.

Umetnost je subota umetnosti. Herojstvo bivanja.

Umetnost je subota umetnosti. Lasta je preletela put uz sam asfalt.

Umetnost je subota umetnosti. Umetnost je ulaziti u Inđiju.

Umetnost je subota umetnosti. Umetnost su ljudi u Inđiji.

Umetnost je subota umetnosti. Ništa bez Gurovića.

Umetnost je subota umetnosti. Sam centar Batajnice.

Umetnost je subota umetnosti. Sve što se događa u Batajnici.

Umetnost je subota umetnosti. Odnekud iz uma pramiris.

Umetnost je subota umetnosti. Sjaj štop svetla na kamionu.

Umetnost je subota umetnosti. I uzalud treba podneti.

Umetnost je subota umetnosti. Uzalud kojeg se ne treba bojati.

Umetnost je subota umetnosti. Uzalud nije bilo uzalud.

Dečak sa kačketom izlazi u Novu Pazovu.

Gde ide dečak sa kačketom?

Otišao bih negde gde nikoga nema. Nikoga osim Tebe.

Saputnik čita novine na domaku Zemuna.

Ulazimo u Zemun. Ne pada.

Želim da sva blaženstva napišem dok ne izađem u Zemunu.

Drama je! Treba još da se spakujem.

Hajde dečače!

Ovo je bezrazložna borba koja govori sve.

 Bog je Hrist je čovek je Hrist je Bog

Uspeo sam. Da li ću i ove subote biti onaj gospodin koji hoda Zemunom?

14548 - 14580

blaženstva

Ispijam gutljaj kafe mislim reku.

Spuštam šake na Crvendaća mislim reku.

Ljubim ovo blaženstvo mislim reku.

Sav sam u sebi mislim reku.

Miriše drveće i vazduh mislim reku.

Telo mi je mirno mislim reku.

Sve sabiram u jednu tačku mislim reku.

Spuštam se rekom ne mislim reku u reci sam.

Tako je puno vode oko mene sav sam u vodi.

Gledam i jednu i drugu obalu reke.

Dobra je reč gledam.

Dobra je reč i.

Dobra je reč jednu.

Dobra je i drugi put reč i.

Dobra je i reč drugu.

Dobra je i reč obalu.

Dobra je i reč reke.

Dobre su reči.

Dižem glavu i gledam u plavo nebo iznad vode.

Tako sam mnogo u reci da sam i u nebu.

Ne plivam. Kupam se.

Ne kupam se. Reka me kupa.

Reka me preobražava. Reka sam.

Kao reka se dižem iz reke i hodam po vodi.

Poskakujem po površini vode.

Poskočim jače i poletim sa reke.

Letim iznad reke nadlećem je.

Kružim. Reka sam i vazduh sam.

Pišem uživam dok letim.

Uživam dok izgovaram ove reči kojima letim.

Tako je sve nežno. Nežno se nežnom raduje.

Nežno je i prema grubom nežno.

Nežne su svih dvesta devet reči kojima sam

napisao trideset tri današnja blaženstva misleći reku.

14581 - 14613

blaženstva

Prvom rečju počinjem da stvaram stazicu od

trista šezdeset reči u 33 blaženstva današnjeg dana. 

Bilo šta da napišem sada to čini stazicu i mene koji hodam po njoj.

Sada više i ne postojim bez ove stazice od reči.

Pišem da bih stazicom bio.

Svaka reč produžava stazicu.

I ova reč i ova reč i ova i...

Kako se stazica produži tako i ja hodam dalje u bespuće.

Kada stazice više nema pružam korak u nepoznato i sam stvaram stazicu.

Kada stazice nema kao što je sada više nema i kada ne znam ili

ne smem da pružim korak u bespuće onda se zaboravim i predajem se i

tako ni ne znam da stazice više nema i ne bojim se jer ni ne znam da se bojim.

Samo nastavljam.

Upijam i upija me.

Tren smenjuje tren.

Stazica vijuga.

 Nikoga nema.

I kako sve više i više nikoga nema tako polako i polako sve biva tu.

I kako sada već sve biva tu polako prilazi i neko.

I još neko.

I sve više njih.

I na kraju svi.

Svi su sada na stazici.

Čudo! Na toj malenoj stazi su i svi i sve! Čudo stazice. Čudo tako običnog.

Srce mi je ispunjeno i pružam sledeći korak.

Za stazicu!

Dalje.

Dalje ni ne znajući gde dalje ali tamo gde i dalje sve više oseća svoj dom.

Gde je dom bajka koja sama sebe peva.

Pevanje peva samu pesmu koja je u svemu i ne peva se dok je neko ne zapeva.

Joj šta to otkrih na stazici koje nema i koju stvaram i po kojoj upravo hodam!

Otkrih da je sve što postoji pesma. Pevana ili ne pesma je. Pesma je i ključ. I vetar.

I list. I slamčica. I prilagođenost i neprilagođenost. I opiranje i neopiranje. I iz daleka

i u blizini. I isto. I ugao stola. I svaki osećaj. I svaka misao. I rat. I rt. I hrt. I stid. I vid.

I muva mi na prozoru draga. I drage stvarčice koje ću ostaviti u Muzej. I hrabrost

bez koje nema pesme i zbog čega je hrabrost samo jedna nežna pesma. 

nežna

pesma

je

hrabrost

Pesmastazica

Pesma i rečju poslednjom.

14614 - 14646

blaženstva

Od poslednjeg razlaza sa meni do tada najbližom osobom sam u šoku. Ljubav

se bori da preživi u stanjima u kojima se sve ruši. 12:58h je i hladno je i kišovito je i

oblačno je i beznadežno je i dobro je da je tako i zato odlučujem da ću ostala blaženstva

početi da pišem pred sam kraj dana dvadeset šest minuta do ponoći da bih pokušao da

oborim rekord u brzom pisanju koji sada iznosi pedeset jednu sekundu po blaženstvu.

Nije mi do obaranja rekorda nego do nečega jer sada nema ničega.

23:34h. Pišem iz praznine verujući da ću do ponoći napisati i 33. blaženstvo.

23:35h. Pisaću bez žurbe stilom svejedno je.

23:36h. Zaista nemam snage jer je beznađe tako snažno.

23:37h. Plašim se. Prethodnih dva sata sam se u nekim trenucima ledio od beznađa.

23:38h. Molio sam se i to mi je pomagalo.

23:39h. Pisanje i jeste molitva i sve mi je pisanjem bolje.

23:39h. Samo mi to i ostaje to neopisivo sve je dobro.

23:41h. Kasnim ali sam miran.

23:43h. Pišem sa verom da ću napisati do ponoći i bez truda.

23:44h. Da ću rekord u brzom pisanju oboriti i bez borbe.

23:44h. Sve sam već napisao i zato sam miran.

23:45h. Usred beznađa se nadam da će mi neko pomoći da ubrzam pisanje.

23:46h. ’Aj’mo Miroslave dečaštvo svih dečaka!

23:47h. Ne bih voleo da budem poražen u ovom

brzom pisanju jer njim pokušavam da pomognem samom sebi.

23:48h. Neka bude kako će biti.

23:49h. Pomaže mi Henk Vilijams – samoća samoći.

23:49h. Joj – kako je dramatično sa svim ovim rečima!

23:50h. Pomogle bi mi neke slike ili muzika ali ni njih nema.

23:51h. Pomoglo bi mi Tii ali nema Te.

23:51h. Tako kako jeste tako i treba da jeste da bi bilo tako kako treba da bude.

23:52h. Ipak adrenalin raste i sam piše.

23:53h. Boriću se za tebe Miroslave kažem sam sebi.

23:53h. Pobožno je to savezništvo sa samim sobom.

23:54h. Požuri Miroslave.

23:55h. Požuri nekome će biti bolje ako uspeš.

23:56h. Sećam se kako sam plakao uzbuđen tuđim uspesima.

23:56h. Baš sam u nedostatku vremena.

23:57h. Bacam se unapred da bih stigao.

23:57h. Gledam u vreme. Na Crvendaću nema stotinke.

23:58h. Pomislio sam da sam stigao… ali je još potrebno…

23:58h. Bože ljubim Te.

23:59h. Uspeo sam! Još nije ponoć! Živeo novi dan!

14647 - 14679

blaženstva

Sinoćnim rekordom u brzom pisanju smanjio sam rekord sa pedeset jedne na

pedeset sekundi po blaženstvu. Bilo je dramatično. Pomoglo mi je. Kako ću danas?

Osmehom kroz osmeh nepoznate mi prodavačice u radnji u kojoj

sam jutros kupio dve lepinjice dve pavlake i jedno ekstra kiselo mleko.

Smešim se svojoj nemoći. Hteo bih da pišem o tri Miroslava Mandića

koji čine jednog Miroslava Mandića koji čini bezbroj Miroslava Mandića.

Čovek Miroslav Mandić. Bezbroj.

Autor miroslav mandić. Troje.

Delo Miroslav Mandić. Jedno.

Miroslav Mandić se ujedinjuje sa miroslavom mandićem koji se

ujedinjuje sa Miroslavom Mandićem u kome se sve ujedinjuje.

Miroslav Mandić je miroslav mandić je Miroslav Mandić.

Miroslav Mandić je miroslav mandić je Miroslav Mandić  je jedan je Miroslav Mandić.

Jedini

Luda

Sadašnji

 Odani

Novi

Najbolji

Prvi

 Miroslav Mandić je kamenje koje peva.

Matematika kojom se molim da bude ono što još nije.

Odricanje od starih i stvaranje novih navika.

Ono što dobijem samo kada ništa nemam.

Shvatanje neshvatljivog.

Opasnost stvaranja.

Bližnji koji mi zabranjuje stvaranje.

Lestvica koja poleće za lestvicom.  

Hodao sam tri sata. Borio se. Mučio se. Baš sam izgubljen i…

… samo da posvedočim o tome da…

… i da se to vidi…

… jer to je tako…

… mahovina…

… i ništa više…

… podnošenje i Miroslava Mandića i miroslava mandića i Miroslava Mandića…

… ostaju mi drhtaji…

… priznanje očaja…

 … samo mi je da izdržim…

… ne izdam…

… ne navaljujem…

… zahvalim se Bogu…

… odmorim…

… sačuvam…

14680 - 14712

blaženstva

Nadam se da ću iduće nedelje imati snage da pišem o Miroslavu Mandiću Jedinom,

Ludi, Sadašnjem, Odanom, Novom, Najboljem, Prvom. Danas ću pokušati da svakim

blaženstvom uradim ono što u tom blaženstvu poželim.

Povući ću liniju .............................

SVE REČI PIŠEM VELIKIM SLOVIMA.

Sve reči u ovom blaženstvu ću ponoviti još jednom u sledećem blaženstvu.

Ću u u blaženstvu blaženstvu sledećem sve jednom reči ovom još ponoviti.

Zasukaću rukave da bih napisao Pisanje je ozbiljan

posao koji ne treba nikom jer je za sve i svakog.

Kada bih mogao ozvučio bih ove reči ali pošto ne

mogu ostaviću ih njihovom prirodnom zvučanju.

Svidelo mi se kako sam napisao drugo blaženstvo današnjeg

dana i napraviću neke njegove varijacije iako ne volim varijacije.

Ali pre nego što. Otpočnem sa. Varijacijama. Napi. Saću ovo. Bla. Ženstvo.

Pre. Kidajući misao. Stav. Ljajući tačku. Gde. Mi. Se. Prohte. Z. Bog Veselosti.

A zbog Boga Veselosti koji mi se otkrio u rečima pravim ove smešne grimase.

Povući ću tri linije .................  .....................  ...................

Povući ću tri linije

............................

............................

............................

 Tri puta se poklonim svim kombinacijama koje se mogu napraviti sa tri linije.

Obećavam da ću blaženstvo završiti rečju obećavam.

samo ja – ja samo

blaženstvo prethodno – sledeće blaženstvo

ja samo – samo ja

Kako volim dugu kojom se u srcu prepoznaje rasprostiranje Božijeg kako.

Naglo početi i završiti naglo.

Zavoleo sam ove koještarije.

Nezgrapnosti.

Blaženstva me prožimaju ljubavlju.

 Blaženstvima

z

r

a

č

i

m

blaženstva.

Povukao bih vertikalnu liniju ali

n

e

z

n

a

m

Voleo bih da nešto više saznam o ženi Ljubomira Micića.

(Nisam saznao ― dopisao sam 20. februara 2007)

Odskočiću od stolice na kojoj sedim i pišem… (Odskočio i malčice nabio guzne kosti)

....... sa moje desne strane je sedam tačaka

sa moje desne strane je četrnaest tačaka ..............

Gledam te.

I ja gledam Tebe.

pesma

pesm

om

Obra Tii ću Tii se.

i

g

 igrrram

a

m

Ko sam Tii?

14713 - 14745

blaženstva

Ako mi se za sedam minuta ne pojavi nastavak

ovog blaženstva ostaviću ga nedovršenog…

Nisam nastavio blaženstvo. Prelazim most. Laste ga preleću.

U autobusu sam penjemo se uz Banstol.

Banstol i Trandžament su bila jedina dva uspona u mom detinjstvu.

Banstol posle Sremskih Karlovaca a Trandžament pre Sremske Kamenice.

Sve što vidim iz autobusa ne gledam. Čekam blaženstva da mi se pojave,.

Blaženstva se ne pojavljuju.

Premestio sam se na drugo sedište. Prekrstio noge da mi Crvendać

ne sklizne sa kolena. Poomislim da li too što radim odgovara slici Svemira.

Autobus trucka i neprestano pravim greške u

kucaju ali ću ih sve ispraviti uu redigovanju.

Nekada,, kao sada u ovom blaženstvu, volim da ostavljam

greške u pisanju. Greške su kao neko namigivanje.

Opet ulazomo u Inđiju. Menjam odluku  i odlučujem da sve

greške ostavim. Kada meni namiguju neka to čine i Tebi.

Greške koje budem napravio dolaze od podrhtavanja

autobusa. To su greške puta direktno sa puta.

Sada kada bi mi bilo lepo da bude više grešaka greške mi se nadaju.

Sa greškama ili bez važno je da pletivo odmiče.

Jasnoća jednog jedinog puta koji je preda mnom je u tome što je to jedan jedini put.

Nejasnoća jednog jedinog puta preda mnom je u tome što mi se on zbog mog kukavičluka

sebičnosti i sujete može učiniti kao da je preda mnom bezbroj puteva.

Lepo je da jednog jedinog pišem kao jednogjedinog.

Lepo je i kada je pisanje samo pisanje.

U  pisanju nema ničeg drugog osim pisanja.

Kada u pisanju nema ničeg drugog osim pisanja i

sve drugo može da bude u sebi sa samim sobom.

Jagode sa jagodama. Odluke sa odlukama. Žar sa žarom.

Da li imaju neke veze jagode, odluke i žar?

Vatrenost!? Kao što obala, krošnja i mačka imaju veze sa ulicom, zebnjom i istinom.

Neću napisati sva blažensyva u autobusu kako sam

želeo i to me razneži kao i obo kočenje autobusa.

I ovo nedovršavanje neka bude hrana za dovršavanje a kada je

već nedovršavanje neka bude umiveno ali od vode neobrisano lice.

Mokro lice brišem rukavima.

Ne osećam se gospodstveno ali sam ipak taj gospodin koji prolazi Zemunom ja.

Tek iz nestalog nastaje nastalo mislim na Karađorđevom trgu u Zemunu.

Na suncu i vetru na Novobeogradskom keju osećam gospodstvo.

Miroslave Mandiću jedina hrabrost Miroslava Mandića je miroslav mandić i Miroslav Mandić.

Ja sam jednajedina umetnost.

Ja sam ja umetnost umetnost svih ja.

Sada dok se penjem stepenicama na Brankovom

mostu još jednom potvrđuje sva prošla i buduća sada.

Dragi V. za živim Hristom ja sam odbegli sin. Neću Vam se vratiti

da bi zajedno bili deca. Mlađa braća Hristova, svo troje deca Božija.

Ista borba od detinjstva – ljubav sama.

14746 - 14778

blaženstva

kada sam ugledao monitor poželeo sam da pišem 

pred monitorom kao i pred belinom hartije koja me privlači i plaši

i povede dalje Nekom

čudesnom brzinom

 ne znajući

ni ko je ta brzina

ni zašto je

ali jeste

jer deluje

 ja je prihvatam

 ona me sve više vodi

prija mi brzina

 oslobađa me od mene

daje mi se cela

 u sebi prepoznajem drugo

drugo me čini

 nepoznatim

nepoznato mi je i blago i nevino

osećam se kao u kolevci

ljuljan i ljubljen

bez brige

bez razloga

samo se prepuštam valovima

potvrđujem ih

vrhovi valova potvrđuju mene

 osećam njihovu snagu

 čudo snage

čudo i u meni

ista snaga u svemu  

sve zavisi i od moje snage

i jesam da bih proizveo snagu

snaga oslobađa

preobražava

14779 - 14811

blaženstva

Danas ću u zatvoru u Sremskoj Mitrovici čitati zatvorenicima.

Ne znam da li će neko doći jer čitanje knjiga nije zabavno

a i ljudi mogu da iskoriste popodne da se odmore ili prošetaju

što sam i sam činio kada sam izdržavao kaznu u zatvoru.

Došao neko ili ne osećam zahvalnost prema zatvorenicima jer ću

pred njima, tim velikim svedocima, izraziti zahvalnost samoj zahvalnosti.

Došao neko ili ne izražavam zahvalnost duši svakog

zatvorenika jer njihove duše saosećaju i bore se za svaku dušu.

Došao neko ili ne današnjim boravkom u zatvoru ću proslaviti

dvadesetčetvorogodišnjeg mladića koji je pre 33 godine boravio u istom tom zatvoru.

Došao neko ili ne proslaviću same 33 godine.

33 blaženstva kojima svakoga dana pevam živog Hrista.

Došao neko ili ne poneću da čitam Ne, ne verujem da se ova rečenica

ne čuje knjigu čiji je prvi deo o mom izdržavanju kazne u ovom zatvoru.

Došao neko ili ne poneću Miroslava Mandića kojeg ću prvo promovisati u

zatvoru sa nadom da će to biti direktni put Miroslava Mandića do srca svih bića.

Došao neko ili ne poneću tekst Hej Čoveče U Zatvoru.

Došao neko ili ne zasadiću tri crna bora i tri plava čempresa u zatvoru.

Šest drveta posle Magnolije koju sam zasadio u Botaničkoj bašti u Beogradu.

Nazvaću ih Drveće Slobode – Sloboda Drveću da bi

slobodom zračili u svačijem srcu koje oseća slobodu za drveće.

Sloboda je ljubav za drveće koje širi slobodu u srcima koja ljube.

Drveće Slobode – Slobodo Drveću rasti voljeno.

Drveće Slobode – Slobodo Drveću

preobražavaj

krivicu u kaznu

kaznu u slobodu

slobodu u ljubav

ljubav u Boga.

Drveće Slobode – Slobodo Drveću voleo bih da narednih četrnaest godina

svake godine dođem da Te vidim i da čitam novog Miroslava Mandića Čoveku U Zatvoru.

Krenuo sam ka zatvorenicima. Sa mnom je i Mina.

U autobusu smo. Prelazimo most na Dunavu.

Voleo bih da došao neko ili ne to nekome znači.

Ušli smo u Sremsku Mitrovicu. Uzbuđenje raste. Reč oživljava.

Za pola sata ću ući iza zidina. Biću posle 33 godine ponovo u zatvoru.

Kada smo ušli u zatvorski krug i preko dvorišta stigli ispred crkve Miroslav je zajedno

sa nekoliko zatvorenika zasadio šest stabala Drveće Slobode – Sloboda Drveću.

Kada sam video nadzornika Ivoševića pomislio sam da je u ovom zatvoru totalni

pakao. Kada se sve završilo on je najbolje reagovao na Miroslava i ceo događaj.

Za vreme sađenja drveća sam potpuno zaboravio gde se nalazimo.

Ulazak u crkvu-bioskop je bio malo zastrašujući. Na bini ikone, Tajna večera.

Cela bina osvetljena kao da će se snimati neki film. Zatvorenici sede u sali koja je u

mraku. Vide se samo njihove siluete sa leđa ćelave glave i energija koja izbija iz njih.

Kada je Miroslav seo ispred zatvorenika raspakivao se i spremao da počne uplašio

sam se. Ja sam Miroslav Mandić, bio sam pre 33 godine u ovom zatvoru broj 9094,

i na početku želim da Vam se zahvalim, počeo je drhturećim glasom.

Ceo nastup je bio savršen. Od početka do kraja. U dobrom ritmu. Savršeno

deljenje iskustva koje Miroslav može da podeli samo u zatvoru. Na kraju je brzo

ustao i poklonio se i odjeknuo je aplauz. Zatvorenici su mu prišli kao deca.

Miroslav kao da je prethodne 33 godine čekao da se vrati tamo

i ponovo razmeni najtananije iskustvo sa svojom pravom braćom.

Bilo je nekog zavereništva između njih. Jedan je rekao jednom od

vaspitača Konačno da dođe neko ko nas ne tretira kao životinje.

Izlaze iz crkve i svi u ruci nose bele izgužvane flajere sa tekstom Hej Čoveče U Zatvoru.

Miroslavljevo čitanje u zatvoru je za mene po suštini najuzbudljivi događaj u

mom životu. Miroslav je dobrovoljni robijaš smisla i slobode. Mucaću o tome do kraja

moga života.Ovo i prethodna blaženstva su doživljaji Mine Movčić, Nade Petronijević,

Kaje Ćirilović, Milana Popovića i Branke Zgonjanin koji su bili sa mnom u zatvoru.

Bilo

Je

Božanstveno!

19:46h. Na putu sam sa Minom. Hodamo. Stopiramo.

Sunce je još visoko. Mir se širi poljima. Sloboda je živa. Hoda.

Hodati hodati hodati. Disati misliti ljubiti.

Prošla je ponoć. Pijem vino sa Minom. Pijem u slavu Boga. Pijem u

slavu slobode. Ljubim godine koje sam izdržao. Ljubim Čoveka U Zatvoru.

Pijem da bih iduće godine pročitao ovo blaženstvo Čoveku U Zatvoru.

14812 - 14844

blaženstva

Mislio sam da danas pišem o božanstvenom doživljaju koji sam juče imao sa Čovekom

U Zatvoru ali sam malopre odlučio da za sada o tome ćutim da bih ćutanjem čuvao biće

događaja koje sam juče stvorio. Baš kao što upravo stvorih pojam biće događaja.

 Gledam sedam brojanica na mojoj desnoj ruci koje su

juče bile sa mnom u zatvoru. Hvala Vam moje brojanice.

Gledam sedam prstenova na tri prsta desne šake

koji su juče bili sa mnom. Hvala Vam moje prstenje.

Voleo bih da nekada napišem i par lepih rečenica o Biću

događaja (Iz Rečnika Miroslava Mandića) o kome sada počinjem da ćutim.

Voleo bih da nekada pišem i o ćutanju o kome takođe sada samo ćutim.

Voleo bih da pišem o nečemu o čemu mi se upravo čini da pišem.

Ono o čemu upravo pišem je konjski bok po kome blago prelazim rukom.

Rukom prelazim i po plavim brdima.

Sporo ronim ka sve većoj morskoj dubini.

U svemirskom prostoru se meko izvijam unazad.

Celom površinom grudi klizim niz Tvoja leđa.

Znojim se kroz kožu ove žene koja okopava zemlju.

Neprimećen lutam ulicama da bih malo usporio ulice.

Zapevušim dok pišem.

Pišem i dalje da bih pevušio.

Poštujem svakoga ko pevuši dok nešto radi ni ne znajući da pevuši ni ne znajući

šta to radi dok pevuši ni ne znajući da se to njegova duša samo raduje i pevuši.

Nežno gledam po stvarima. 

Dremam.

Dišeš mi u uho.

Tvojim udisajima se širi Svemir.

Tvojim izdisajima se povlači more.

Nošeni mirisom leptiri lete iznad poljskog cveća.

Smešim se kada pomislim kako sva bića razgovaraju.

Osetim u grudima jedan jedini jezik kojim govore sva bića.

Odlaženje se susreće sa Dolaženjem.

Video sam kakav je to bio zagrljaj Odlaženja i Dolaženja!

Nije više bilo ni Odlaženja ni Dolaženja. Samo zagrljaj.

Video sam kako je tek posle zagrljaja bilo lepo odlaženje kojim je Odlaženje

nastavilo da odlazi i kako je bilo dobro dolaženje kojim je Dolaženje i dalje dolazilo.

Svi su videli šta učini samo jedan zagrljaj!

Svi su osetili da onaj koji ljubi ne potcenjuje nikog.

 Odlaženje je nestalo u daljini i više ga niko nije mogao videti.

Dolaženje se toliko približilo da ga u blizini više niko nije ni primećivao.

Kako je lepo! – rekao je neko.

Okrenuo sam se i ugledao Blagi Humor kako mi namiguje.

14845 - 14877

blaženstva

Bilo mi je lepo juče jer sam ćutao o onome što mi se dogodilo u zatvoru prekjuče.

Ćutanjem reči sazrevaju. Dobijaju ukus.

Reči koje sada pišem su nedozrele.

Još bezukusne.

Bezbojne.

Ništa naročito.

Tek će biti.

Sada nisu da bi bile.

Ništa ne govore samo su tu.

Znaju da mi znače iako ništa ne znače.

Iako im snaga nadolazi slabe su.

Dvoume se zbog sopstvene važnosti iako su još nevažne.

Pune su želja a odgovornosti nimalo.

Opčinjene sobom.

Ne vide Drugog.

Još su samo strune.

Samo trepere.

Reči koje još ne misle da bi tek mislile.

Reči zamirišu na prve lubenice dok hodam.

 Reči mi pomažu da njima samo pišem.

Reči ugledaju lastu kada i ja.

Reči me podsećaju da u Beogradu treba da

uzmem nekoliko papira na kojima crtam Plavu ružu.

Lepo mi je da vam se poklonim reči moje.

Voleo bih da vam pričam o umetnosti ono što nisam nikome

pričao jer nije bilo nikoga da mu pevam o umetnosti reči moje!

Voleo bih da vam pričam o pesmi ono što nikome nisam

pevao jer nije bilo nikoga da mu ispovedam pesmu reči moje!

Voleo bih da vam kažem sve do poslednje reči reči moje.

Voleo bih da jednoga dana umesto mene pričate i pevate vi reči moje.

Voleo bih da kada neko pomisli na moje reči uvek pomisli na ružu i put.

Volim vaš život reči moje.

Reči strune!

Reči ćutanja!

Rečima ću tek pisati ono što sada ne znam ni da postoji.

Rečima sam i danas uživao u onome o čemu nisam

pisao ni juče ni danas a dogodilo mi se prekjuče.

14878 - 14910

blaženstva

O nakjuče koje je juče bilo prekjuče a prekjuče bilo juče a nakjuče danas.

Danas je uvek danas. Juče se pretvara u prekjuče prekjuče u

nakjuče nakjuče u dan pre nakjuče i tako svakim novim danas juče

otplovljava sve dalje i dalje dok ne nestane iza horizonta.

I dok neki dani nestaju iza horizonta drugi dani se iz daljine približavaju ka

danas sve dok ne postanu naksutra pa preksutra pa sutra i na kraju danas.

Zagledao sam se kroz prozor u reku koja teče. Ljulja

se i teče ta velika voda koja neprestano dotiče i otiče. 

I dalje mi se ćuti i ne piše i zato sve što pišem ćuti.

 Ćuti kao staklo.

Kao odluka.

Zavet.

Odanost.

Lepo je pisati kada ne želim ništa da napišem.

Nego samo da budem oblina nekog brda.

Vetar u kosi.

Od milovanja naježena koža.

Posečeni nokti.

Način kojim se izvučem iz postojećeg ritma da bih drugi ritam počeo.

Oltar otvorenih šaka.

Tabani hodajuće časti.

Obaveštenje građanstvu da je pozvano da u utorak 20. juna 2006.

oko 14:30 h poseti grob Milomira Mandića na Almaškom groblju koji

je uredila Mina Novčić. Od Milomirovog groba ćemo odšetati do groba

Kaje Mandić na Novom groblju u povodu novog kamenog krsta koji su

podigli Kajini mladi prijatelji i kamenorezačka radionica Ratka Cavnića.

Sij – lepa reč.

Sij – slovenska reč za biće.

Daleko putujući stranac.

Muzika prati strančev hod.

Ravnica mu pukne pred očima.

U ravnici stranac nestaje.

Nebo ga čuva i vodi.

Stranac je živi film pred očima ljudi.

Negde će neko ugledati stranca.

Voda smiruje strančevu žeđ.

Očima se gledaju.

Ispucalim usnama stranac ćuti.

Govori licem.

Ruke im se dodiruju.

Put ih spaja. Put kojim su zajedno pošli.

14911 - 14943

blaženstva

O danu u kome sam posle 33 godine ponovo bio u

zatvoru i zahvaljujući Čoveku U Zatvoru promovisao ovu knjigu.

Nastavio sam tamo gde sam krenuo u mladosti.

Neka sve što pišem bude izraz te misterijske umetnosti

preobražavanja koja mi se dogodila u zatvoru pre 33 godine.

Krivica u kaznu

Kazna u slobodu

Sloboda u ljubav

Ljubav u Boga

Biti čovek je biti dostojan Boga u čoveku.

Biti dostojan Boga je pevati Boga.

Milujem se šakom po grudima.

Pevanje je najveća brzina koja se pretvorila u sporost.

Sveprožimanje.

Jutarnjim suncem perem patike.

Zamišljam vazduh nepreglednih polja.

Put me poziva.

Veliki put kroz Tvoje srce.

Prelazim most. Sa velikog šlepa mi maše jedan čovek.

Sagnem se i podignem dinar sa zemlje da se čuvamo.

Autobus trese. Kao dete sam sretan jer su mi na ušima prve

slušalice u mom životu. Poklonio ih mi je Zoltan Varadi (Varady Zoltan).

Sa muzikom na ušima čini mi se da autobus brže juri.

Sve više volim život jer i život je slavlje Boga.

U zelenilu polja raži prepoznajem mleko života.

Krošnje drveća se kao oblaci nadvijaju nad putem.

Ruže, zelene ograde, voćnjaci, livade gledam ih kroz prozor autobusa.

Krivina iz koje izlazimo.

Mocart mi puni srce u centru Inđije.

Srce mi se širi Mocartom.

Srce drhti od Henk Vilijamsa.

Beba me gleda preko majčinog ramena.

Jedino herojstvo u koje verujem je herojstvo pevanja.

Pevanjem sam primetio profil ovog mladića koji spava u vožnji.

Herojstvo je sij pevanja.

Pevanje je život sija.

Ja Tii ne mogu opisati uzbuđenje čudom koje me peva.

Ako me osetiš u Sebi dodirnućeš moje pevanje.

U Novoj Pazovi sa zapanjenošću gledam kako jedan radnik pomaže dizaličaru

da istrese đubre iz korpe koju je spustio na kamion. Radnici su čarobnjaci.

Prelazim Brankov most u Beogradu. Mislim na

onu skulpturu koju sam oduvek želeo da uradim.

U Makedonskoj ulici uranjam u miris lipa.

14944 - 14976

blaženstva

Smirujem se pre nego što počnem da pišem.

Svaki zapis je sudbonosan.

Vodi me.

Dalje.

Nepovratno.

Mini i Violeti koje po najvećoj vrućini na Novom groblju uređuju grob Kaje Mandić.

Pišem činim osećam mislim ljubim.

Verujem da je sve što sam do danas pisao činio osećao mislio ljubio bilo Bogu milo.

Vodi me ono što sam posejao zasadio stvorio.

Crvendać uvek peva u istom drveću neposredno pre groblja.

Kako je gusta ova tamnocrvena boja ruža na groblju!

I u povratku sa groblja na istom mestu peva crvendać.

 Mina i Violeta su stavljale crep oko Kajinog

groba. Preplanule bujne i vredne u vrelom danu.

Pijem pred ponoć sa Minom i Violetom. Vrelina se ne smanjuje. Tople noći su misterija.

Toplota rađa.

Rađanje stvara.

Stvaranje ljubi.

Ljubljenje menja.

Promena hrabri.

Hrabrost je nevina.

Nevinost je gladna.

Glad je lepa.

Lepota se čeka.

Dok se čeka sve može da se ponovi.

Toplota rađa.

Rađanje stvara.

Stvaranje ljubi.

Ljubljenje menja.

Promena hrabri.

Hrabrost je nevina.

Nevinost je gladna.

Glad je lepa.

Lepota se čeka. Nikada više neće biti što je bilo.

14977 - 15009

blaženstva

Danas ću sa nekolicinom prijateljica i prijatelja po najvećoj vrućini posetiti Milomirov

grob. Posle ćemo otići do Kajinog groba na kome je podignut novi krst a humka

ograđena crepom. Posle groblja ćemo svratiti kod Ratka Cavnića koji je poklonio i

besplatno postavio novi krst da sa njim i njegovom porodicom proslavimo i žive i mrtve.

Voleo bih da na Milomirovom i Kajinom grobu kažem nekoliko reči koje ću sada napisati.

Milomire poslednji put smo se videli pre četrdeset osam godina. Tebi je tada bila

trideset sedma meni deveta. Tebi je sada osamdeset peta meni pedeset sedma.

Voleo bih da Tebi i Kaji u današnjim blaženstvima ispričam o svom životu radu i

ubeđenjima da bi vi bili u miru s Bogom a da bih ja sebe ohrabrio.

Voljeni Milomire ja volim Boga.

Bogom sam dete Božije ne više Tvoj sin. Obojica smo deca Božija.

Završio sam srednju školu. Fakultet sam prekinuo

jer sam video da se sa njega širi najveće zlo po svetu.

Bavio sam se umetnošću u ranoj mladosti i vrlo brzo

prekinuo jer sam slutio da  postoji neka još čudesnija umetnost

koja će mi se možda otvoriti ako prekinem sa postojećom.

Bio sam u zatvoru zbog pisanja i pošto me nije ubio zatvor

me je preporodio jer sam u njemu prepoznao čovekovu

krivicu – živu ljubav – i moju potrebu da život predam Nebu.

Volim ženu. Nisam se ženio. Verujem ženi. Volim ljubav.

Nemam decu. Moja deca su moje pesme, moje delo, moja osećanja, moje

misli. Sve što postoji su moja deca, sva mlad životinja i biljaka, pa i sva deca.

Ne posedujem ništa jer sam želeo da budem i stvaram bivanje.

Ne pripadam nikome da bih bio za sve.

Ne radim ništa da bih stvarao.

Voljeni Milomire Tii i Kaja ste mi dali ime i prezime

Miroslav Mandić. To sam ime nosio sa ponosom i sa mučninom

i zato sam ime Miroslav Mandić promenio u ime Miroslav Mandić. Ja sam

sada Miroslav Mandić miroslav mandić Miroslav Mandić. Jedan jedini Miroslav Mandić.

Voljeni Milomire Tvoj i Kajin mlađi sin Božidar mi više

nije brat jer sam umetnošću i Bogom krv zamenio duhom.

Kao što si mi Tii brat po Bogu a Kaja sestra po

Bogu tako je i svako i sve što postoji moja sestra i brat.

Voljeni Milomire Bog je sve stvorio i zato Bog.

Bog je stvorio prvo mene i ženu pa onda sve ostale ljude, sve porodice,

narode, religije, kuće, hramove, vojske, muzeje, biblioteke i zato Žena.

Bog je stvaralac i zato Umetnost.

Voljeni Milomire hvala Tii za Tvoj život. Počivaj u večnoj ljubavi i miru.

Ljubljena moja Kajo ništa nije moje i zato

sve češće moja duša Drugo i Drugog oslovljava sa moje.

Poslednji put smo se videli pre četrnaest godina. Iako

Te još za Tvoga života nisam više osećao majkom nego

sestrom u Bogu sve više sam Te voleo i volim.

Volim Te jer verujem da i Tii sve više voliš sve i na

ovom i na onom svetu. Tvoja ljubav prema svemu i

svakome čuva i mene. Ljubeći sve i svakoga ljubiš i mene.

Ljubljena Kajo sve više volim Boga. Jednostavno i obično.

sam sam sam

Bog

žena

pesma

Ljubljena Kajo u četvrtak se iseljavam iz stana familije

Varadi. Počinjem devetih sedam godina moga puta. Plašim

se i radujem se. Verujem da ću preživeti i da ću biti hrabar.

Hrabar za pesmu MiroslavMandić.

Hrabar za sliku Plave ruže.

Hrabar za Plav ifilm.

Hrabar za  Ekspedicije.

Da ću biti hrabar bez

žene

saveznika i saputnika

krova nad glavom

novca

pripadništva gradu, narodu, državi, kulturi, civilizaciji

javnosti

tržišta

zaštitnika

medija

institucija

art sistema

Verujem

da će se zato žena pojaviti

da će mi prvo neko a na kraju svako biti saveznik i saputnik

da će mi u Hotelu života mnoga vrata biti otvorena

i da će krov nad glavom mnogih biti i moj dom

da ću uvek dobiti dovoljno novca za život i rad

da ću se bez pripadništva gradu, narodu, državi,

kulturi, religiji, civilizaciji, moliti u Beskućništvu Boga

da ću javnost preobražavati u Ja javnosti, dušu javnosti

da ću tržište preobražavati u Ja tržište, Ekonomiju savesti

da će se pojaviti moj zaštitnik koji će proslaviti moju nezaštićenost

da ću umom medije pretvoriti u jedan jedini

medij, Medij ljubavi da ću biti živa institucija

da ću u Ateljeu umetnosti stvarati Večnu

umetnost, Umetnost Jednog Jedinog Umetnika

Ljubljena Kajo jako želim da uspem na radost svima i svemu.

Ljubljena Kajo pre nego što uspem želim da svi i sve uspeju pre mene.

Voljeni Milomire

 Ljubljena Kajo

počivajte u

miru Božijem.

15010 - 15042

blaženstva

Vera i Tibore hvala vam za jedanaest godina gostoprimstva i dobročinstva.

U vaš stan sam došao u prošlom veku, prošlog milenijuma,

prepodne, pre hodanja na Ruži lutanja, 9. avgusta 1995. Došao

sam na dve nedelje a ostao jedanaest godina.

Sutra se iseljavam.

Vašim dobročinstvom sam u vašem stanu živeo

umetnost stanovanja (iz Rečnika Miroslava Mandića)

Vaš stan s pogledom na Dunav bio je kraljevski dvorac

tišine, muzike, razgovora, reda, spokoja, čitanja, Ruže lutanja.

Posmatranja godišnjih doba.

Uživanja u svakom danu i u poštovanju svakoga dana.

U njemu sam doživeo prvo nadam se i poslednje bombardovanje u životu.

Za svih jedanaest godina nije bilo nijednog ružnog trenutka među nama.

Odlazim jer mi je za novi deo mog puta potrebna nova snaga i hrabrost.

Nadam se da će to biti i početak našeg novog odnosa.

Još čudesnijeg.

Dok vam ovo pišem boraveći poslednji dan u vašem

stanu osećam napetost. Uplašen sam. Izgubljen. Bezvredan.

Samo bih spavao.

Juče smo na Kajinom grobu jako pokisli za vreme velike provale oblaka,

Mina Novčić, Jelena Bešir, Violeta Jovanović, Aja Mandić, Branka Zgonjanin i

Aleksandra Mirimanov. Stvari se još suše. Shvatio sam da u torbi za laptop

uvek moram nositi najlon kesu da u sličnoj situaciji makar on ostane suv.

Jedan vrapčić je doleteo na terasu osunčanu jutarnjim suncem. Kao i mnoge ideje i

osećanja koja su doletala svih ovih godina dok sam sedeo za stolom i pisao.

Malopre sam na terasi koja gleda na dvorište ugledao laste u

predvečerju. Gledanje lasta u predvečerju je za mene veliki život.

Popodne su Violeta i Branka odnele moje

poslednje stvari u jednom koferu i rancu.

Kada sutra prepodne izađem iz vašeg stana na ramenima

će mi biti laptop i jedna plastična torba, koju si mi Tii Vera

donela iz Amerike, sa kamerom kojom snimam Plavi film.

Imam samo pedeset evra.

Ne znam gde ću spavati.

Verujem da će mi se pridodati sve što mi je potrebno.

Svetionik i Uski put će mi biti Miroslav Mandić.

Vrelo je i sutra će biti. Nisam imao snage da

hodam danas. Kao da je u meni nešto romorilo.

Verujem da će u stanu iza mene ostati mnogo pozitivne energije koja će vam

biti od koristi kao što ću i ja iz stana poneti vaše gostoprimstvo i dobročinstvo.

Lepe reči za lepa dela.

Gosta primiti – dobro činiti.

Dragi Vera i Tibore sve što budem radio

osećao mislio i verovao biće i vama namenjeno.

U ovom trenutku sam se razišao sa svima.

sam sam

To su razlazi kojima čuvam sve sa kojima sam se razišao.

Razlazi stvaraju delo ljubavi Jednog Jedinog Umetnika.

Vera jedan beli putnički brod upravo plovi u sumraku pred

prozorima Tvoga stana. Tim belim brodom Tii mašem ljubavlju zauvek.

Tibore za Tebe slušam pesmu Henka Vilijamsa Be careful of stones that you

throw u izvođenju The Staple Singers čije bi reči voleo jednom da čuješ i sa kojima

Tii šaljem veliki pozdrav za naše tridesetsedmogodišnje prijateljstvo.

15043 - 15075

blaženstva

Radnici gradskog zelenila kose travnjake ispod mog prozora.

Upravo sam pročitao Davidov psalm u slavu donošenja kovčega zaveta iz Prve knjige dnevnika.

Nek se vesele nebesa i zemlja se raduje; i neka govore po narodima: Gospod caruje. Neka

pljuska more i što je u njemu; neka skače polje i sve što je na njemu. Tada neka se raduju drveta šumska

pred gospodom, jer ide da sudi zemlji. Hvalite Gospoda, jer je dobar, jer je doveka milost njegova.

Miroslave Mandiću leti slobodno – Slobodna Ptico! Najhrabrije ka novim i nepoznatim strujama

stvaralaštva – tvom Voljenom Nebu! Ljubim te u Krila Radosna – poslala mi je poruku Branka Zgonjanin u 08:17:33h.

Kada uskoro izađem na put mnogo će mi značiti i Žena o kojoj mi je prekjuče u sms poruci pisala prijateljica. M. Ne moraš odgovoriti,

ne želim da te zatraćkujem. Ali jedna Žena mi danas kaže – malo mi je da prosjaku dam novčić. Ja bih da provedem noć sa njim.

Divna stvorenja žive na ovoj Zemlji, daju mi snagu, čuvaju me, vole me. Volim ih.

Neka u svakoj reči Miroslava Mandića bude sve više ljubavi.

Pisanje i jeste podvig ljubavi.

Sva današnja blaženstva pišem sitnim slovima veličine 7 kao zavet poslednjem u sebi.

Napisao sam Veri pismo. Ostavio ga na sto. Posteljina se suši. Zatvoriću vrata  obe terase. Istuširaću se i krenuću.

11h. U liftu sam… izašao sam iz zgrade… idem na pijacu da kupim kapu da me zaštiti od jakog sunca.

Ne osvrćem se. Sam sam. Od sada ću sam sam pisati ovako ssaamm da uskoro ne bih bio više sam.

Daj Bože da svima činim dobro i da svi i sve kroz mene osete lepotu, slobodu i ljubav.

Dok izlazim iz Novog Sada po velikoj vrućini sa belim kačketom na glavi pišem meni nepoznatoj O.

Miroslav Mandić – pismo-predstava pisana i igrana od 11:00 do 15:38h – za O.

Pišem Tii u hodu. Izlazim iz Novog Sada. Počinjem devetih sedam godina moga života-puta. Na ramenu mi je laptop

i mala torba sa video kamerom kojom snimam Plavi film. Imam samo 50 eura i ne znam gde ću večeras spavati.

Upravo sam izašao iz stana familije Varadi kod kojih sam njihovom dobrotom živeo jedanaest godina. Sada mi treba

nova snaga i nova hrabrost i zato pišem Tebi koju ne poznajem. Ovo pismo-predstava Tebi mi pomaže da se ne brinem.

Hotel života je sintagma koja će mi nadam se pomoći da i dalje pesnički stanujem na ovom svetu.

Atelje umetnosti će mi pomoći da neprestano budem sama umetnost.

Beskućništvo Boga će mi pomoći da se slobodan slobodom ne samo molim nego ljubim i pevam Bogu.

Na putu sam. Biti na putu znači biti odbačen od ljudi i prihvaćen od puta i svega ostalog.

Počinjem da stopiram u ovom hotelu vrućine.

Hodam pored puta. Kako je put lekovit!

Miriše kamilica. Oblizujem znoj sa nausnica. Ptice pevaju iz trske.

Kada bih video ovog čoveka na putu svideo bi mi se i on i njegov film.

Prvi čovek koji mi je pomogao na novom delu puta bio je šofer Draženko Marčeta.

 U Batajnici sam.  Neko divno osećanje besciljnosti.

U Batajnici sam. Voleo bih da Tii ovo pismo-predstavu predam danas. Ne znam ni gde ni kako. Uz ovo pismo-predstavu

Tii ostavljam i prospekt mog Trećeg desetogodišnjeg rada o kome bih voleo da govorim nekim ljudima.

Imam samo dva zadatka danas. Da Tii ovo pismo-predstavu predam zbog hrabrosti i neodlaganja i da nađem prenoćište.

Sedim u Šansi na Tašmajdanu. Izmorio sam se na ovoj vrućini. Malopre su mi prijatelji javili da imaju

prenoćište za mene za mesec ili dva. Sada samo još da završim ovo pismo-predstavu Tebi i predam Tii ga.

Draga O. uživao sam u Tvom radu i više puta sam poželeo da Te upoznam i da Te upoznam sa

mojim radom. I evo ovo je nadam se bio pravi povod da Tii se obratim u danu u kome sam počeo za

mene nepoznati deo života a Tii si bila bezrazložni svedok tog početka. O. nežno Te pozdravljam.

Blizu je ponoć. Završava se dan kojim mi je počeo novi deo puta. Pismo-predstavu sam bacio u sanduče nepoznate mi O. Miran sam.

Laka Tii noć Miroslave Mandiću.

15076 - 15108

blaženstva

Ssaamm.

Bio sam napolju da nađem putanju od dva kilometra jutarnje šetnje ali me je kiša

poterala pa sam samo kupio kiflu za uz kafu dva ekstra kisela mleka i pletenicu za ručak.

Pada kiša. Prozor stana u ulici Draže Pavlovića 14 je širom otvoren.

Prvi dan novog dela mog života-puta je isti kao i svi dani.

Sa trubom Čet Bejkera.

Istom izgubljenošću.

Otvorenim morem mogućnosti.

Nesavladivom pustinjom sumnji.

Neprohodnom prašumom sujete.

 I jedino preostalim  i   z   d   r   ž   a   t   i.

Prethodno blaženstvo me je prosvetlilo i dalo mi snagu. Tako to ide.

More diše. Pustinja samu sebe čisti. Prašuma ljubi. Preostalim se radujem.

Molim Te primi me u sebe jer ako me Tii ne primiš od čega ću i kako ću živeti?

Moja sloboda i nezavisnost su u meni a u meni si Tii. Tii si moja nezavisnost i sloboda.

Sve očekujem od Tebe – ništa ne očekujem od Tebe.

Prelećem i gledam Te kako me gledaš.

I ja gledam tebe kako prelećeš i gledaš me.

Jedno nam je srce. Srce koje ne leti i srce koje leti.

Srce koje je na zemlji i srce koje je na nebu.

Pored Dunava sam u kući sam.

Evo ih i laste na pristaništu kod kuće sam.

Idem iz ulice u bilo koju drugu ulicu kod kuće sam.

Pogled mi je privukao ovaj travnati ugao u parku kod SKC-a.

Crvene ruže u Tašmajdanskom parku kod kuće sam.

Sedim za Crvendaćem domaćin sam ovim rečima koje pišem.

Pada veče. Kroz otvoren prozor gledam cveće

koje stoji u otvorenom prozoru preko puta mog.

Neobrijan sam. Patike mi smrde. Zevam. Ne dovršavam misli koje mislim.

Dok sam malopre stranstvovao ulicama osećao

sam da sam pena iluzija koja upija penu ljudskih iluzija.

Iskustvo mi pomaže da se nosim sa ovim stanjima u kojima sam niko i ništa.

 I kada sam niko i ništa znam da jesam.

Otvoren prozor se gleda sa otvorenim prozorom.

Mrak je u sobi. Ne palim svetlo. Ponavljam sumrake

detinjstva kada je majka pevala ne paleći svetlo u sobi.

Mraka u sobi sam se plašio. Kao mladić sam plašio

druge mrakom. Mrakom sam uživao u krevetu sa ženom.

Mračne seoske ulice u kojima sam osećao kako celo selo spava.

Tama neba kada se sve smrači pred velikom grmljavinom i pljuskom.

Mrak i hladnoća pre praskozorja.

Mrak dubokih noći u kojima sam se vraćao kući.

Mrak po putevima na kojima me je noć zaticala.

Ponoćni mrak po poljima koja su me okruživala.

 Mrak je i u dvorištu. Laste lete poslednje krugove.