Bog Miroslav Mandić Bog
Ti
si
407600
pupoljak
STARIM AVALSKIM PUTEM ZA MLADENOVAC
16165 - 16197
blaženstva
Prvi avgust. Vrućina od ranog jutra. U dvorištu radnik bušilicom razvaljuje asfalt.
Da li je saosećanje prema radniku sa bušilicom
dovoljno da mu bude makar za kapljicu milog znoja bolje?
Ližem levu ruku da radnik sa bušilicom oseti moje simpatije za njega.
Radnik sa bušilicom je prestao. Nastavljam ka 2019. godini.
Za dva sata ću krenuti prvi put u
Mladenovac u kuću Danice i Branka Zgonjanina.
Pišući radim isto što i radnik sa bušilicom.
U svakoj reči živi lepota i svaka reč čini lepotu pisanja.
Glatko zelena i medno žuta brda borova i jelica bubica u travi
svežeg vazduha sunca i neba u srcu neke možda Maje možda na Tari sad.
Radnik je dok sam mu se približavao
povukao nogu da mi ne smeta dok prolazim.
Mladić iz čijih je očiju blesnula nada kada
me je polusavijene glave stidljivo pogledao.
Stariji čovek koji je zastao da nahrani dva goluba hlebom je nahranio i mene.
Ljudska ljubaznost je spas.
Dva vrapčića na metalnoj ogradi u Ralji me oslobode od suviše ljudske priče.
Četrdeset kilometara sam južnije od Beograda među
šumadijskim proplancima i već malo osećam primorje.
Put je prazan. Desetak kilometara mi je u nogama.
Ugrejani asfalt po kome hodam penje temperaturu vazduha na
blizu četrdeset stepeni. Samo mi je ići ka kući Danice i Branka Zgonjanina.
U Mladenovcu sam. Kod Drapšina peta ulica iznad
samačkog hotela – rekla mi je Branka. Penjem se… Eno je
Branka u ljubičastim helankama zasukanim kao biciklistički šorc…
Iz Brankine sobe kroz vrata terase gledam drvo kajsije.
U Beogradu sam. Iscrpljen. Vrelina i put su me
potrošili. Kako sad od iscrpljenosti doći do blaženstva.
Dobro je da je ovaj vetar tu.
Dobro je da hodam sporo.
Dobro da me policija nije zaustavila ispred
zgrade predsedništva iako ovo zapisujem.
Dobro je da sam u Tašmajdanskom parku
u mraku ugledao veliko drvo Koprivića.
Dobro je da sam iskašljao mrvicu iz grla.
Dobro je što u džepu imam novca da kupim hladan šveps.
Dobro je što ljudi odlaze na odmor i dobro je što ja ne idem na odmor.
Dobro je što mi prenoćište više nije daleko i što sam još usporio.
Dobro je što su ulice polivene.
Dobro je što sam raskopčao košulju a kačket zakačio za kaiš.
Dobro bi bilo da i ja idem na odmor ali još bolje bi
bilo da naučim da se odmaram u onome što mi je teško.
Dobro je što ovako lep mladić i pred ponoć prodaje voće.
Dobro je što je ova zgrada u Đušinoj ulici Geološki
fakultet ali je užasno jer je to nekada bio zatvor.
Dobro je da sam iako iscrpljen napisao sva ova blaženstva.
Najbolje je da sam u 33. blaženstvu.
LEPO JE TO
16198 - 16230
blaženstva
Juče mi je jedan gospodin rekao da bi bilo dobro da
izmislim neki lik kroz čija usta bih onda mogao da pišem
slobodno šta mislim jer to onda govori taj gospodin Izmišljeni.
Juče sam čuo da je jednom mladiću žao što sva blaženstva
u Miroslavu Mandiću nisu tako dobra kao neka koja su ga oduševila.
Gospodinu koji me je vozio sam odgovorio da verujem u slobodu
reči i da je zato najbolje da pišem pod imenom Miroslav Mandić.
Miroslav Mandić jeste i sve što jeste govori Miroslavom Mandićem.
Ali iz zahvalnosti prema gospodinu koji me je povezao i za vreme
vožnje mi pričao o Vrčinu Prnjavoru Popovićima Trešnji i Ralji kroz koje smo
prolazili – u ovom trenutku na scenu Miroslava Mandića stupa gospodin Izmišljeni.
Gospodin Izmišljeni nije od ovog sveta ali
od pre dva tri minuta živi u ovom svetu.
Miroslave ne shvatam zašto ljudi izmišljaju bilo šta
kada je sve što postoji mnogo lepše i bolje od onoga
što bilo ko može da izmisli – pita me gospodin Izmišljeni.
Možda zato što osećaju strah pa se skrivaju u izmišljenom – kažem.
Ali ne mogu se sakriti u nečemu što ne postoji – kaže.
Da li da nastavim ovaj razgovor sa gospodinom
Izmišljenim ili da se okrenem i napustim ga. Zamoliću gospodina
Bačena Kocka da odluči. Gospodine Bačena Kocko bacajte se!
Jedan tri pet su okretanje leđa dva četiri šest nastavljate da
razgovarate sa gospodinom Izmišljenim – kaže Bačena Kocka.
Bacam se… šest nastavljate da razgovarate sa
gospodinom Izmišljenim – kaže mi gospodin Bačena Kocka.
I ti bi mi Miroslave jednostavno okrenuo leđa i ostavio me u ovom svetu o kome
ne znam ništa i još sam izmišljen – pita me malo tužno gospodin Izmišljeni.
Priznajem da sam osetio da se moram odlučiti. Ili da se
pustim u razgovor sa Tobom ili da nastavim da pišem o nečemu
drugom za šta mi je takođe potrebna snaga i predavanje. Ali sada
sam tu i nastavljamo gospodine Izmišljeni – kažem gospodinu Izmišljenom.
A zašto si ti prvo otišao da opereš plavu košulju crvene
gaće i tamnoplave čarape – pita me gospodin Izmišljeni.
Nisam imao snage ni sinoć ni jutros da ih operem pa sam odlučio
da ih operem pre nego što počnemo da razgovaramo.
Vidim to radiš i lako i brzo – kaže gospodin Izmišljeni.
Ma da. Samo ih properem jer ih nosim samo jedan dan.
A kako to rade drugi?
Zavisi kako ko. Uglavnom se prljav veš ostavlja da
stoji dok se ne sakupi pa se onda sav odjednom opere.
Ti više voliš ovako?
Da nežnije je i pažljivije prema odeći.
Misliš da odeća to oseća?
Verujem da sve što postoji oseća.
I ja iako sam izmišljen?
Pa Tii i jesi izmišljen iz saosećanja koja sam imao
prema gospodinu koji mi je predložio da izmislim neki lik.
Kako to da ja osećam kada ja ne osećam da osećam?
Ali ja osećam da ćeš Tii saosećati sa leptirima jer su oni tako krhki.
Sviđaju mi se Tii leptiri.
Eto vidiš da i Tii osećaš.
Da osećam da nešto osećam.
To je to.
Dobro je to.
DRAGE VOLJE
16231 - 16263
blaženstva
Pisanje je ples prstiju koji plešu telima slova.
Roza stubovi žičane ograde pored koje prolazim u jutarnjoj šetnji.
Sivi stubovi druge ograde sa metalnim šipkama.
Zarđala metalna ograda preko koje se prelilo snažno zelenilo bršljana.
Neomalterisani zidovi u kojima su metalna vrata.
Šofer crvenog kamiona tankera pere ruke vodom
koja curi iz česme na zadnjem delu njegovog kamiona.
Dve žene ispred mene polaze negde u dan. Mlađoj je leva noga u vazduhu i
upravo je spušta na asfalt dok je u istom trenutku starija sa obe noge na tlu.
Dve gomile peska. Tamnijeg krupnijeg i svetlijeg
finijeg kao neka ostavljena i zaboravljena brda.
Prazna gradska autobuska stanica na stajalištu Jaša Prodanović.
Sivi stubovi i zarđale šipke – ograda Botaničke bašte. Jedna žena ispred mene.
Upravo poleteli golub iza ograde u Botaničkoj bašti mi je sevnuo u mozgu.
Ulicu brestova okupiraju drvoredi automobila.
Staro veliko drvo u malom parkiću blombirano
betonom u delu koji je bio istrulio.
Kora starog velikog drveta je kao moj stari mozak. Prisutnost u potiljku.
Crno-žuti stub izbetoniran da se automobili ne bi mogli parkirati na trotoaru.
Ovaj čovek ovakvog lica sam ja a ona žena
onakvog odlaženja iza mojih leđa je ona.
Oči su mi povezane sa kičmenim stubom. Tako gledam.
Teme mi je otvoreno ka nebu.
Kada pada kiša ovde po ovoj suvoj zemlji se sliva voda.
Zadnjica ove zgodne žene u crnoj dugačkoj haljini se zanjihala u desnu stranu.
Crvene se ove sitne ruže mesečarke.
Neprestano treperi tračak vode koja se sliva iz vodenog creva u parku.
Ko je sve sedeo na ovoj praznoj drvenoj klupi?
Dok hodam samo sam glava u vazduhu.
Verujem svojim očima ali to je već priča o beskraju.
Blizu je ponoć. Sva dosadašnja blaženstva sam napisao fotografišući
ono što mi je privlačilo pažnju. Posle sam se susreo sa tim fotografijama
u Crvendaću i samo im dodao reči koje sam u njima video.
Pisanje fotografijama mi je bilo novo iskustvo.
Dan je bio težak ali sam izdržao sve ono što me je poništavalo.
Miran sam jer nisam izneverio svoj put.
Fotografija duboko ćuti!
Fotografija na ekranu grune u lice kao ličnost fotografije.
I svaka rečenica je ličnost.
Ličnost je duša bića.
POSLE PLJUSKA
16264 - 16296
blaženstva
Stojim na terasi i gledam kako pljušti kiša. Stihija
oslobađa snage prigušene u vrelinama i omorinama.
Volim pljuštanje.
Volim pranje vazduha mladom kišom.
Sve se opet smirilo. Bez ikakvog uzbuđenja nastavljam da pišem.
Sada mi je da otvorim školjkicu svoje unutrašnjosti.
Sve da zaboravim i nastavim da hodam po žici.
Bezdan ispod mene – nebo iznad mene.
Koracima na žici proslavljam krug.
Krug me čuva.
Nestajem u centru u kome sve nastaje.
Kružnica je sve…
… …
… u opasnosti sam!
Jednostavnosti!
Bezuslovnosti!
Izrecivo neizrecivog…
… u opasnosti sam!
Poverenje!
Nado!
Ljubavi!
Mokro lišće!
Usne!
Duboki mirisu ruže!
Obnavljajuća snago puta!
U opasnosti sam…
Da ne izneverim svoj dar nego da ga uvećam!
Samo da volim!
Preduzimam ne preduzimajući!
U opasnosti sam…
Ne boj se Miroslave!
Lokvanji – vodeni ljiljani!
Bilo šta!
Oči!
ZA LJILJANU JOVANOVIĆ
16297 - 16329
blaženstva
Ako budem čekao da mi se ugreju noge pa
da počnem da pišem nikada neću početi.
Bilo bi bolje da pišem sa toplinom u nogama.
Da li je Ovo prilika da pišem o toplini dodira
sada kada su počele da padaju kiše?
Jutros u polusnu sam čuo kišu.
Piše mi se toplo i meko.
Srodne duše miluju jedna drugu očima.
Golo ženino telo teče ka meni kao velika reč.
Želeo sam da napišem da golo ženino telo teče
kao reka a grešsvetomkom sam napisao reč.
Reč je crkva.
Kako mi je sinoć prijala duša Natašina koja se otvorila i predala Bogu.
Nataša Tvojim predavanjem se ispovedam.
Nataša pričešćujem se Tvojim pokajanjem i iskupljenjem.
I ova škripa je topla.
Kičma kičmu ljubi.
Toplinom samoće sve ljubim.
Toplina ovog trenutka svih trenutaka.
Trnjenje – kad svetlost zgasne u bleštavilu trena!
Tren ljubi Trenčicu.
Jeste me govori.
Kakav mir u sobi među stvarima!
Ljubav neprestano ljubi!
Uzvišeno se klanja običnom.
Trun ne truni. Samo je trun.
Krilo lastavice.
Zvona na vratima. Dolazi neko ja.
Drugo zvono na vratima. Dolazi neko mi.
Ja sam tkač tekstova koji se susreću u blaženstvenosti spajanja.
Ja sam rudnik trenutaka koji ljube svakoga ko se spusti u moj kop.
Ljubim kao rudar da bih bio dostojan rudnika ljubavi u meni.
Dobro je. Ljubav je.
Lepo je. Poistovećivanje je.
Primam Te Predavanje moje.
Toplo je odlučno.
SESTRE
16330 - 16362
blaženstva
Prvomrečju.
Krećemo zajedno.
Pridružuju se trireči.
Četirireči su već pučina.
Petareč spaja okean i nebo.
Šestomrečju stvaranje je dovršeno kruženjem dobrote.
Sedmomrečju sve pleše pesnika kojim sve peva.
Osmomrečju krila se nadvijaju nad tek rođenim nebom.
Devetareč tri puta potvrđuje istovetnost Tvog i mog trojstva.
Desetareč je jedan dva tri i četiri u dobroj lepoti.
Jedanaestareč. Sve je drvo života.
Ja sam žena koja peva drvetu života – Ledi koja peva bluz.
Koliko sam više muškarac toliko je više žene u meni.
Nežnost za odlučnost i odlučnost za nežnost.
Lakoća krotko ljubi.
Udaljenost u kojoj nestanem da bi Tii procvetalo.
Svi ovi uvijajući pokreti tela.
Sve ove reči koje se neprestano prepliću jedna u drugu.
Ove reči koje se neprestano prepliću jedna u drugu sve.
Reči koje se neprestano prepliću jedna u drugu sve ove.
Koje se neprestano prepliću jedna u drugu sve ove reči.
Se neprestano prepliću jedna u drugu sve ove reči koje.
Neprestano prepliću jedna u drugu sve ove reči koje se.
Prepliću jedna u drugu sve ove reči koje se neprestano.
Jedna u drugu sve ove reči koje se neprestano prepliću.
U drugu sve ove reči koje se neprestano prepliću jedna.
Drugu sve ove reči koje se neprestano prepliću jedna u.
Sva moja nada i svi Tvoji mirisi.
Podne će. Veš mi se već osušio.
Ljubi mi oči!
Dvadesetdrugareč dolazi sama.
Zagrizao sam koščicu šljive i razmrdao zub…
pretrnuo sam… uskoro ću biti krezub… obuzeo me je jad…
Poremetio sam se i izgubio snagu zbog zuba.
To je to telo koje propada u slavu svih tela koja se rađaju –tela vaskrslog.
Kako da prevladam svoju nemoć?!
Počeo sam da pevušim… Hvala Tii zube što si me podsetio na moju ništavnost.
Kako mi je bila potrebna žena da predahnem… plakalo mi se…
Veče sam proveo sa Bobom, Ljiljanom, Milenom, Dinkom, divnim prijateljicama-sestrama.
Noć je duboka.
Krhak sam kao nemoguće.
Blag je ovaj čučanj u pola četiri ujutru.
Tridesettrećareč.
PRIZNAJEM NEMOĆAN SAM
16363 - 16395
blaženstva
Kroz otvorene prozore i otvorena vrata terase čujem kako kiša romori.
Pišem fotografijama svoga lica koje sam fotografisao
dok sam za stolom čekao da mi se pojave blaženstva.
Ovaj čovek koga gledam na fotografiji sam ja. Zaplakao bih.
Vilice su mi se uputile u nepoznato.
Nekog tražim. Čekam.
Da li ćeš izdržati čoveče?
Koža na vratu mi je smežurana.
Obraz mi je kao blaga široka padina.
Glava mi proslavlja velike događaje u telu.
Gledam sitnim očima kao velika životinja.
Predveče je. Opet jedan težak dan.
Ne mogu ništa da napišem.
Ostaviću blaženstva da ih pišem pred samo spavanje kada će biti još manje
šanse da ih napišem. Jedina šansa je to što nemam nikakve šanse. Samo mirno.
22:12h. Bez ikakvog razmišljanja se puštam. To je jedini način da pišem.
Ako bih mislio zastao bih.
Ako bih zastao ne bih pisao.
Samo napred ka sledećem blaženstvu.
Blaženstvenost i jeste lepa jer je protok ka sledećem blaženstvu.
Ne zadržavati se nego prolaziti.
… hteo bih da zastanem ali bežim iz toga kao od velike opasnosti.
… zastoj… počešao sam se po leđima da ne bih stao.
Umorio me teret današnjeg dana.
Nepodnošljiv teret!
Samoća je u trenucima bila zastrašujuća!
Bio sam neispavan a tada je sve još teže.
Zevam… lomim prste… krckam vrat…
… ipak sam zastao… nepodnošljivo je…
Zviždućem da bih živnuo.
Klatim se da bih… i opet sam zastao…
Čudesna je nemogućnost da se bilo šta napiše!
Hvala Tii dane što si me potrošio i dovodio do ivice ali ipak sačuvao.
… desetak minuta sam samo zurio…
… ovog puta je prošlo i više od deset minuta…
NA DANAŠNJI DAN PRE 33 GODINE SAM IZAŠAO IZ ZATVORA
16396 - 16428
blaženstva
Pisaću večeras uz vino.
Danas 9. avgusta 2006. posle 33 godine sam postao Pesma O Filmu.
Nabijem na kurac sve one koji misle da poseduju autorska prava na velika dela.
Ja Sam Pesma O Filmu Oproštenja Pomirenja I Radosti.
Džek Nikolson (Jack Nicholson) je srušio kuću preminulog prijatelja
Marlon Branda (Marlon Brando), po njegovoj želji, i na tom mestu posadio
cveće. Cveće frangipani žute boje, koje potiče sa Tahitija, bilo je omiljeno cveće
Marlon Branda. Džek je na taj način odao poštu velikoj glumačkoj legendi.
Ja Sam Pesma O Filmu Odavanje Pošte Junakinji I Junaku Koji Pokreću Srca Nevinih.
Ja Sam Pesma O Filmu Odsustvo Bilo Kakvog Tvrđenja.
Ja Sam Pesma O Filmu Blagodat Stranca Koji Se Pojavljuje U Sumraku.
Ja Sam Pesma O Filmu Ono Što Je Neko Prvi Put
Video U Zori Svetlosti Koja Živi U Svakom Trenutku.
Ja Sam Pesma O Filmu Sveta Nepredvidljivost.
Ja Sam Pesma O Filmu Dečak Koji Je Viknuo Trčao Umro Za Odraslog.
Ja Sam Pesma O Filmu Devojčica Ljubavnica Jedina Odana Ljubavi.
Ja Sam Pesma O Filmu Što Slovi Telom Drhtaja.
Ja Sam Pesma O Filmu Suze Koje Liju Iz Neba I Ljubavlju Hrane Zemlju.
Ja Sam Pesma O Filmu Otvorena Vrata U Noći.
Ja Sam Pesma O Filmu Klanjanje Ljubavnicima Koji
Daju Svoj Život Za Ljubav Da Bi Ljubav Preživela.
Ja Sam Pesma O Filmu Slika I Strast Za Slikom.
Ja Sam Pesma O Filmu Strast Za Pokretom.
Ja Sam Pesma O Filmu Čednost Za Montažom.
Ja Sam Pesma O Filmu Vreli Avgust 1971. U Novom Sadu U Kome
Sam Napisao Tekst Pesma O Filmu Zbog Koga Sam Otišao U Zatvor
Jer Se Država Koju Predstavljaju Samo Odrasli I Muškarci Uplašila
Od Mladića Koji Je Pevajući O Filmu Želeo Samo Da Ljubi.
Ja Sam Pesma O Filmu Magarac Koji Čuva Naše Prijateljstvo.
Ja Sam Pesma O Filmu Pesma Lutalice Koji Ljubi Prodavačicu Cveća.
Ja Sam Pesma O Filmu Sporost Kojoj Film Još Nije Dorastao.
Ja Sam Pesma O Filmu Kurac Solidarnosti Muškarca
Kojim Muškarac Čuva Ženu Drugom Muškarcu.
Ja Sam Pesma O Filmu Na Putu.
Ja Sam Pesma O Filmu Podatnost Proslavlja Pobunu.
Ja Sam Pesma O Filmu Matematika Seksom Šiklja U Vene Filma.
Ja Sam Pesma O Filmu Srešćemo Se Mi Ponovo.
Ja Sam Pesma O Filmu Nečija Hrabrost Opija Kao Vino.
Ja Sam Pesma O Filmu Proplamsaji Lepote
Filma U Svemu Onome Što Film Danas Nije.
Ja Sam Pesma O Filmu Žena Koja Se Predaje.
Ja Sam Pesma O Filmu Muškarac Koji Se Žrtvuje.
Ja Sam Pesma O Filmu Poljubac Žene Koja Se
Predaje I Muškarca Koji Se Žrtvuje U Hepiendu Bogu Milom.
DRUGI DAN U KOME SAM PESMA O FILMU
16429 - 16461
blaženstva
Ovu rečenicu nisam nikada napisao.
Nemoćan sam i ne znam šta da pišem.
Pisaću samo rečenice koje nisam nikada napisao.
Ni ovu rečenicu nisam nikada napisao.
Ni ovu.
Napisao sam mnogo sličnih rečenica ali ovu nisam nikada napisao.
Uverenje da nikada nisam napisao ni ovu rečenicu je suština i pisanja i ljubavi.
Nikada nisam napisao niti ću ikada više napisati ovu rečenicu.
Nikada nisam napisao niti ću ikada više napisati ni ovu rečenicu.
Nikada nisam napisao niti ću ikada više napisati ni ovu rečenicu.
Nikada više neću napisati ovu rečenicu kojom Te ljubim u mali mozak.
Nikada više neću napisati ovu rečenicu koja je obećana zemlja.
Sve više mi se sviđaju ove rečenice koje nikada
nisam napisao i koje nikada više neću napisati.
Nikada nisam napisao ovu rečenicu sa perunikama.
Molim se da nikada ne prestane pevanje rečenicama koje nikada nisam napisao.
Ova rečenica je ova rečenica.
Ova rečenica ne želi ništa da kaže jer je to najnežniji način da se nešto kaže.
Ova rečenica mi se sva daje.
Ova rečenica traje.
Slično najviše liči na isto ali nije isto i zato je najveća laž.
N i k a d a n a p i s a n a r e č e n i c a.
Autorstvo Nikada napisane rečenice poklanjam svima koji su krenuli Putem nevinosti.
Nikada napisana rečenica je napisana krhkošću nikada napisane rečenice.
Ova rečenica je iz loze plemenitog porekla Nikada napisane rečenice.
Prija mi Nikada napisana rečenica.
U Nikada napisanoj rečenici me dodiruješ.
Nikada napisana rečenica kreće ka sledećoj Nikada napisanoj rečenici.
Nikada nisam napisao ovu rečenicu sa Dinkinim kačketom koji visi na čiviluku.
Kao pustinjski vetar peru me od nemoći ove Nikada napisane rečenice.
Nikada napisana rečenico Tii si moje dete.
Nikada napisana rečenico Tii si moja ispovednica.
Nikada napisana rečenico Tii si moja čobanica.
Samo da pišem o ponovljivoj neponovljivosti lepote Nikada napisane rečenice.
TREĆI DAN U KOME SAM PESMA O FILMU
16462 - 16494
blaženstva
Evo vidi!
Vidi kako se menja!
Menja se pred Tvojim očima.
Ne prestaje da se menja.
Š i r i s e i sužavase.
Sa golubom na periferiji vidokruga.
Neprestano nastaje lelujanjem.
Dodirnem li lelujanje ono se zaleluja.
Dunem li nastaće novi leluji.
Pohrlim ka lelujima.
Pitaš me u čemu sam
Šta to imam
O čemu mislim
Na čemu sam
Šta to vidim
O čemu mislim
Kako to isijavam
A samo radi se o tome
Da noćas sumnjama sam oduzeo moć
Sad znam da iz ljubavi u ljubav gledam
I sve je više svetla
I sve su sjajnije boje
I polako nestaje
Moje i tvoje
Sve je više svetla
Sve su sjajnije boje
Polako se gubi
Moje i tvoje
Sad znam da je svet to mesto
Svako mesto
A svetli čas
Svaki tren
Sve je više svetla
Sve su sjajnije boje
Polako nestaje
Moje i tvoje
MIXnM48khz
Grupa Manu
autor Goran Tomanović Tole
I dalje se menja pred Tvojim ušima.
Dodiruješ me mislima.
Uzbuđuješ me svojom verom.
Sve smo više jedno u drugome isprepleteni.
I ovo lane.
Mesec koji zajedno gledamo.
Pretponoćni razgovori kojima nam ljubav teče kroz snove.
Veliko ušće.
Čudo nam se nije dogodilo da bi se dogodilo Drugom.
Vidiš i dalje se menja.
Ne prestaje.
širi se
š i r i s e
š i r i s e
š i r i s e
š i r i s e
š i r i s e
š i r i s e
š i r i s e
š i r i s e
š i r i s e
š i r i s e
Evo vidi je iz prvog blaženstva kao košuta trčalo kroz današnja blaženstva.
Više u vazduhu nego na zemlji.
Pišem da bih Tii milovao oči.
Draškao uši.
Ni od čega Tii ružu stvorio.
Bio promena.
Od laneta ka košuti od košute ka jelenu od jelena ka jezeru.
Od jezera u svete tekstove.
Sveti tekstovi su i gnezdo i krila.
Evo vidi ne prestaje i nikada neće prestati…
NEGUJ ME
16495 - 16527
blaženstva
Prva moja greška je što sam mislio da me Tii voliš.
Druga moja greška je što sam mislio da Tii radiš za mene.
Treća moja greška je što sam mislio da Tii ne možeš da živiš bez mene.
Neguj se.
Spavaj sa mnom.
Neguj me.
Kako sam Te samo zavoleo devojčice moja!
Neguj me svakom svojom stopom na Zemlji.
Neguj me. U Božijemmom delu porodi se.
Stopalima mi neguj stopala.
Grudima mi neguj grudi.
Stidom mi neguj stid.
Čednošću mi neguj čednost.
Predavanjima mi neguj predavanja.
Verom mi neguj veru.
Hrabrošću mi neguj hrabrost.
Ljubavlju mi neguj ljubav.
Seksom mi neguj seks.
Životom mi neguj odlaženje u život.
Bivanjem u umetnosti mi neguj umetnost.
Bogom mi neguj Boga u meni.
Kako sam Te samo zavoleo prodavačice moja!
Ljubav stvara.
Sloboda usrećuje svakoga ko se usudio.
Tvoja sloboda je moja vera u Tebe.
Kako sam Te samo zavoleo prolaznice moja!
U glasu dečaka koji iz dvorišta viče Mama… mama… mama… osetim detinjstvo.
Kako si divno mirisala pičkom! – osmehujem se Tebi i Bogu.
Kako sam zavoleo Tvoje pazuhe!
Dubokim naklonom poleće moja duša za Tobom.
Da se više nikada ne vratim.
Sada zauvek. Ovde beskrajno.
Nedostaješ mi.
AVGUSTOVSKO SUNCE MIRIŠE NA JESEN
16528 - 16560
blaženstva
Ponedeljak je. 33. nedelja u godini. Sunčan avgustovski dan miriše na septembar.
Sedim u stanu familije Varadi u Novom Sadu u kome sam živeo jedanaest
godina. Ponedeljak je. Sunčan avgustovski dan miriše na septembar.
Stvari idu kako idu. Ponedeljak je. Sunčan avgustovski dan miriše na septembar.
Sinoć sam došao da vidim Veru Varadi (Varady Vera).
Sinoć sam prvi put jeo ovogodišnje grožđe. Spavao sam u maloj sobici
pored otvorenog prozora i uživao u zvucima kiše koja je padala po terasi.
Jutros sam se prošetao kejom kao što sam to radio godinama.
Tokom mesec i po dana koliko nisam bio u Novom Sadu
desile su se male promene od kojih je ipak najveća da sam
i ove godine osetio da je avgustovsko sunce zamirisalo na jesen.
Hodao sam mirno i mislio šta bi mogle biti Ekspedicije
koje bih želeo da preduzmem od Nove godine.
Ekspedicije bi mogle biti bilo šta mislio sam dok je avgustovsko sunce mirisalo na jesen.
Važno je da se ne bojim da osećam radost u životu samom.
Važno je da verujem da će sve biti u pravom trenutku i da će biti Bogu milo.
Prošlo je podne. Još više miriše na jesen avgustovsko sunce.
Ako u sledećim blaženstvima variram avgustovsko sunce
koje miriše na jesen sigurno ću uraditi dobru stvar za knjigu.
Blagoslov dolazi ponavljanjem.
Prepoznavanjem.
Melodijom.
Avgustovskim jesenjim suncem.
… ništa mi drugo nije…
… u ovim trenucima…
... više od ovog jesenjeg avgustovskog sunca…
… jer blagoslov dolazi ponavljanjem…
… neprestanim pojavljivanjem sunčeve svetlosti…
... sunčeve svetlosti odbačenih…
… suncem istovetnosti…
… zrnom soli…
… biserom…
… toplom mišlju o jedinstvu svih stvari…
… jedno po jedno…
… iznova… ponovo…
… korak po korak…
… suncem…
… polako…
… ponedeljak je… avgustovsko sunce miriše na jesen…
VERUJEM VEROVANJU
16561 - 16593
blaženstva
Stavio sam Crvendaća na krilo i počinjem da pišem sa slušalicama na ušima.
Povukao sam se u ugao sobe da ne smetam Veri.
Još dve noći ću prespavati u ovom stanu. Posle toga ne znam gde će mi biti prenoćište.
Ništa ne preduzimam osim što pišem ovo blaženstvo o nečinjenju. Verujem
da će sve biti dobro i da postoje trenuci u kojima je verovanje najbolje činjenje.
Verujem ljubim.
Ljubim verujem.
Verovanjem ljubim.
Ljubim verovanjem.
Verujem da sam sve oko stanovanja novca i zdravlja već preduzeo i da mi
je sada samo da verujem budem miran i radim svoj posao koji upravo radim.
Verujem da je ljubav krevet novac i zdravlje. Verovanje je ljubav.
Neprestano i besmrtno strujanje Univerzuma prožima sva bića u svim univerzumima.
Orgazmičkim telom potvrđujem i čuvam sva tela.
Izloženom dušom negujem sve duše.
Mirnim umom vrtlarim sve umove.
Preobraženom voljom zračim milinom u svim voljama.
Verujem da već jeste sve u šta verujem.
Utorak je. Prošlo je podne. Nacrtao sam Plavu ružu.
Idem da se vidim sa Minom. Susrešćemo se Licem k лицу. Otići na
Milomirov grob. Danas je četrdeset osam godina kako je Milomir preminuo.
Mina kasni. Verovanje je lepo jer je tako krhko.
Eno je Mina! Trči izdaleka.
Prvi put sam u razgovoru sa Minom rekao da je Ekspedicija venčanje.
Počupali smo travu na Milomirovom grobu. Zasađeni šimširi
su preživeli vrele dane. Zalili smo ih sa mnogo vode. Dok smo
odlazili sa groba jedna posmrtna povorka se polako kretala kroz uzane
staze starog Almaškog groblja. Isti ovakav vreo dan je bio i pre četrdeset osam
godina kada sam se kao devetogodišnjak opraštao sa Milomirom svojim ocem po krvi.
Sedim sam u sobi.
Vera je otišla.
Istuširao sam se.
Pijem malo preostalog viskija.
Slušam Henk Vilijamsa.
Smešim se. Odan sam idealima podavajućih devojčica i dečaka.
Ljubim svakog ko je smrt bližnjih proživeo.
Ljubim trave koje neprestano ljube.
Ljubim milione odbačene milione zapuštene i milione zlostavljane dece.
Raznežuje me bas koji prati pevanje Henka Vilijamsa.
… gubim se…
… nestajem…
… ljubim ptičije okice…
… ljubim petnaesti avgust...
MOST
16594 - 16626
blaženstva
Evo me na mostu Duga u Novom Sadu.
Polako ću ga preći.
Svetluca srebrno lišće. Svetlucaju srebrni talasi vode.
Most je vetar.
Kako je dobar vetar nad rekom!
Voda teče ispod mosta. Vetar teče iznad mosta.
Sve više mislim o Mostu koji ću možda raditi.
Oslonio sam se na ogradu. Velika voda kao da mi plovi u lice.
Mutan je Dunav. Raste. Nosi granje.
Boraviti na mostu!
Mostom sve sakupiti. Sabrati u Jedno.
Brati bratstvo svih obala.
Prelazim most. Most o kome mislim me nosi.
U međugradskom sam autobusu za Bukovac. Idem na
susret Licem k лицу sa Borisom Kovačem i Vlatkom Vidić.
Uzbudljivo je voziti se sa ljudima iz jednog malog mesta. Selo u pokretu.
Neprestano mislim o Mostu.
U Bukovcu sam. Izlazim na drugoj stanici posle centra kod pošte.
Uživao sam sa Vlatkom i Borisom. Prvi put sam video trogodišnju Ivu.
Ponovo sam na mostu. Vreo je dan. Sunce mi sija
u lice. Asfalt se ugrejao. Vetar me rashlađuje.
Žao mi je što ove godine nisam preplivao Dunav.
Tvoje Ja je toliko živo da njime živim i ja.
Svako ja je toliko živo da sva ja čine moje Ja.
Ponovo sam sa Crvendaćem. Džoni Kešom. Čašom vina.
Džoni Keš peva o tragediji Indijanaca.
Mislim o Ivi na ljuljaški.
Raznežujem se.
Cupkam nogama.
Svaku reč koju napišem oseti svaki čovek na planeti Zemlji.
Svi trenuci zavise od ovih trenutaka kojima sam napisao ovo blaženstvo.
Voleo bih da sa nekim dvanaestogodišnjim dečakom
pričam o virtuelnim svetovima koje on stvara svojim kompjuterom.
Popio sam poslednji gutljaj crnog vina.
Voleo bih da pričam sa grožđem.
Verujem da bi grožđe volelo da priča sa mnom.
18. PUT 33 DANA
16627 - 16659
blaženstva
Poljubim Te prvo blaženstvo današnjeg dana.
U autobusu sam za Beograd. Vreo je dan.
Ko god neće da kaže Da pokušava da simulira da kojim sakriva svoj strah da kaže Ne.
Ko mi kaže Ne čini mi bolje od svih osim od onoga ko mi kaže Da.
Ljubim vas blaženstva. Voleo bih da budem pažljiviji prema vama.
Sve što mi se događa ovih dana bi da me odvoji od vas blaženstva moja.
Blaženstvo je izjava ljubavi i odanosti samom blaženstvu.
Dok sam izlazio iz autobusa u Zemunu iznenada sam osetio radost. Bezrazložnu.
Predajem se bezrazložnoj radosti da me prožme ispuni sačuva prenese ka sledećoj.
Bezrazložna radost je mlada ljubav. Kao nedozrelo voće ili pupoljci.
Između bezrazložnih radosti je sloboda.
Sloboda saosećanjem.
Sloboda radosnom žrtvom.
Sloboda odbačenošću.
Sloboda je duboki naklon.
Sloboda je Most koji mislim.
Sloboda je Milena Udovički.
Sloboda je blesak savesti.
Volim da hodam ovim širokim Gagarinovim bulevarom
na Novom Beogradu koji danas gori u asfaltnoj vrelini.
A tek ovaj novobeogradski kej pored Save!
Osam je uveče. U novom sam stanu u Agostina Neta 60. U njemu živi Violeta Jovanović.
Pijem vino da se približim i sebi i blaženstvima.
Narandžasto cveće je na stolu. Ssaamm.
Nisam sam. Slušam Besi Smit (Bessie Smith).
Budi zdrava moja prostato!
Kada me je kao dvadesetogodišnjaka jedna žena koju sam
zavoleo iznenada ostavila više puta sam je nadajući se nastavku
našeg odnosa zvao telefonom i pošto je telefon uporno ćutao ili je ona
bila hladna kada bi odgovorila ja sam navukao strah od telefoniranja.
Okrenuo sam broj jedne prijateljice da joj to kažem.
Telefon je uporno ćutao. Priča se nastavlja.
Danas sam dobio i broj telefona jedne osobe i taj sam broj
okrenuo i telefon je opet uporno ćutao kao i pre trideset sedam godina.
Blaženstva moja sve ovo pišem zbog vas.
Stolica na kojoj sedim je dobra. Nisam sam.
I narandžasto cveće je tu.
I priznanje da mi Tii nedostaješ je tu.
Šta da činim da bi vi blaženstva bila sve bajkolikija?
Kako da vas stvaram da bi vi blaženstva bila mitološka?
Blaženstva moja pomozite mi da vas pišem.
DVA BELA LEPTIRA LETE NISKO IZNAD TRAVE
16660 - 16692
blaženstva
Dva bela leptira lete nisko iznad trave.
Do splava Aligator je kilometar od stana u kome
živim. To će mi biti putanja za jutarnju šetnju.
Odavno nisam primetio leptire. Obradovao sam se kada sam ih ugledao.
Posle prvog leptira primetio sam i druge. Leteli su
iznad trave ali na suncu. U hladu drveća ih nije bilo.
Mislio sam na hlad koji prave velike planine.
Uzbudljivo je postojanje života na bilo kom delu Zemlje.
Muve u letu.
Pčele kruže okolinom.
Poštar odnosi pismo u poslednju seosku kuću u brdima.
Dve žene zastale razgovaraju u ranom jutru.
Vinogradi sazrevaju na osunčanim padinama.
Prazni putevi u srcima lutalica.
Drvoredi.
Soko na grani.
Nepoznati muškarac sam u planini.
Dečak koji da ga niko ne bi video i čuo čuči iza kuće i tiho plače.
Žena koja baš sada skuplja rosu sa latica ruža.
Veš se suši gde god borave ljudi.
željan
sam
pesama
drugih
pesnika.
Oduševljen sam mogućnostima nastajanja pesme.
Plam čini pesmu.
Neodgonetljiva istovetnost.
Putić spaja stopala polne organe srce mozak i još nestvoreno.
Pet bresaka u pletenoj korpi.
Lopta leti uvis...
Neko otvara Knjigu promene.
Skela je na polovini reke.
Mastilo je kanulo.
Kap mleka na vrhu dojke.
Bacanje stomakom u vodu.
Mir se širi leđima.
U očima svakog mladunčeta sija Bog.
Četiri breskve u pletenoj korpi.
PRVO BLAŽENSTVA PA SVE OSTALO
16693 - 16725
blaženstva
Plam početka.
Plamenom 33 blaženstva svakoga dana do 2019. godine.
Jedna žena me je nežno zagrlila dok sam je
pratio na tramvajsku stanicu na samom kraju grada.
Reka usporava kada se približava ušću.
Čudom vatre plane plamen.
Čudom plamena kada čuda još nema.
U jutarnjim šetnjama se na istim mestima susreću isti ljudi.
Ideja o lepezi!
Blaženstva su plamičci trenutaka.
Rasplamsavam se pevanjem Cesarije Evore.
Divim se svima koji pevaju.
Zamišljam različite ljude različite načine različita
mesta različite trenutke u kojima ljudi pevaju.
Dok pevuše ni ne znajući da pevuše.
Kada pevaju uz težak ili dosadan rad.
Dok najavljuju svoja parenja.
Dok pevaju na rođenjima venčanjima i sahranama.
Dok pevaju pesme koje su u njima propevale još pre nego što su ih i zapevali.
Pesnik piše pesmu o krhkoj ženi koja u drugoj
sobi pevuši iako je on prema njoj često grub.
Pev je plamodušje.
Sokovi plamte kroz stablo ovog drveta ispred mog prozora.
Istežem se pregibima.
Zapalio sam šibicu.
Sve može nestati u plamenu.
Plamen je u svemu.
Plamen žeđi.
Plamen žudnje.
Plamen mišljenja – mišljenje plamenom.
Plamen patika koje se neprestano taru o asfalt.
Plam vlati trava.
Plam ruže.
Plamen voća.
Žar žrtve.
Plam plamena.
LUDORIJE ZA STOLOM
16726 - 16758
blaženstva
Prospem malo kafe po papiru na kome su mi zapisane obaveze za ovu nedelju.
Umočio sam mali prst leve šake u mastilo.
Odmaknuo sam ga od drugih prstiju i sušim ga.
Kafe na papiru je mnogo i neće se dugo osušiti pa… sam istresao baricu
kafe u korpu za otpatke i sada je na hartiji ostao trag jedne prave linije.
Tri puta sam zazvonio zvonom koje mi stoji na malom stonom oltaru.
Bezrazložno sam zveckao makazama.
Dok pišem uz ekstatični gospel levom šakom mašem upaljenim mirisnim štapićem.
Srknem malo kafe i kažem joj Odlična si.
Sedam puta sam palio i gasio stonu lampu. Svetlost bi se
iznenada pojavila i iznenada nestala.Ličila mi je na drvo. Osetio sam
da je svetlost materija. Koliko je samo ludorija potrebno da bi se videlo jasno?!
Iz knjige Svet seksa Henri Milera (Henry Miller) prepisujem Budinu
(Siddhārtha Gautama Buddha) misao Nisam baš ništa dobio od kompletnoga,
nenadmašnog buđenja, i baš zato se ovo zove kompletno, nenadmašno buđenje.
Iz Milerove knjige prepisujem i misao Leona Bloja (Leon Bloy) Bog je veliki usamljenik,
koji govori samo usamljenicima i koji dopušta da u njegovoj moći, u njegovoj mudrosti, u
njegovoj sreći sudeluju samo oni koji, na neki način, sudeluju u njegovoj večnoj samoći.
Prepisujem i misao Miroslava Mandića koju još nisam
ni smislio Sve što se smisli nije dostojno mišljenja.
Ovo blaženstvo bi da nestane.
Olizao sam tragove mastila na Crvendaću koje je ostavio moj umazani mali prst.
Otvoreni prozor povlači dim mirisnog štapića napolje i dim
neprestano plovi ispred monitora kao neka blaga misao.
Već desetak minuta sam srećan jer sam osetio Da mi je za Most koji me čeka Da
počnem Da ga radim od Nove godine najvažnije Da me podrži neka krhka osoba sa
svojim Da i Da je to njeno Da važno za Most kao i osam Da ovog blaženstva.
Ludorije za stolom su i prekrštene ruke sa kojima tipkam po Crvendaću.
Ludorija je i gola žena koju zamišljam kako stoji pored mene
dok pred njenim očima pišem o izgladneloj deci koje je pun svet.
Samo sam puknuo palcem.
Počešao sam noktom po stolu samo da bih produžio ludorijice.
Na hartiji na kojoj je linija od prolivene kafe nacrtao sam tri kruga.
Ludorije su borba za smisao u srcu Svemira.
Srce Svemira je srce nade usred svemirskog beznađa.
Srce Svemira je – tri pucnja palčevima obe ruke – vera u dobrotu.
Srce Svemira je
i
ova
i
ova
i
ova
reč
ludorija jeovoje ludorija
Ovo je samo prolazni utisak o neprolaznosti lepote.
Zamišljenom iglom i koncem ću prišiti delove koji su preostali.
Ovaj žuti deo ću zašiti za ovaj plavi deo.
Ovaj plavi deo ću zašiti za ovo zeleno.
Ovo zeleno ću zašiti za ludoriju.
Žute ludorije da ostanu žute!
Plave ludorije da se plave!
zelene ludorije zelene
SAMO
16759 - 16791
blaženstva
samo
da
pesmu
zapevam
vetar
vetrom
proslavim
verujem da veru ne izgubim
prisutan da prisustvo osvestim
da budem cveće
cveće na stolu
evo
je
pesma
pesma
je
krotka
… Dok je ona ovde – sve je još dobro…
tri roze cveta
tri bela cveta
sedam ljubičastih cvetova
trinaest cvetova u vazi
univerzum pesme
pesma univerzuma
m
i
t
pesme
bajka
pesme
zajednička
cigareta
vinjava me vinjavanje
oca potvrđujem
majku obljubljujem
nevino
nevino
čedno
čedno
ljubav ljubi
ljubav ljubi ljubav
čarape na prozoru
knjiga toplog pesnika
knjiga mistika prijatelja i brata u Bogu
sledećih deset godina
grane lepotice
samo Tii znaš
ono što ni ja ne znam
da ću u sledećem blaženstvu napisati
ovo što pišem u pretposlednjem blaženstvu
Tvoja je blagonaklonost slava Tvoja
NEŽNA NEŽNOST NEŽNOSTI
16792 - 16824
blaženstva
biću samo nežan u sva 33 blaženstva
samo me nežno može sačuvati od svih udara kojima sam izložen
nežno samo po sebi
meko kao topli dodir
toplo kao snaga koja se rađa
beskrajna linija nežnosti
nežnost za osakaćene i odbačene ljude
mlada devojka veselo razgovara dok mesi testo u pekari
nežnost za zatvorene i ostarele životinje
dva ostarela psa teškim hodom nezainteresovano prolaze jedan pored drugog
noćna buđenja
paljenje svetla
čitanje i saosećanje sa čovekom koji je napisao knjigu
nežnost za ljude o kojima sam čitao u knjizi
besanice mnogih ljudi
samoubistva
nežnost za starost i nežnost za mladost
nežnost za nanešenu mi povredu kojom sam se još više raznežio za sve povređene
nežnost za onu koja mi je povredu i nanela
nežnost za resice marame kojom sam zakrilio prozor
već nekoliko dana me raznežuje treperenje tih resica
to vetar govori mojim očima
nežno pod prstima
ovakva nežnost
buduća nežnost
nežno prema nežnosti
nežnost promene
nežnost onih koji nisu poklekli…
kleknuo sam i poljubio njihovo nepokleknuće
nežnnežnostosti
poljnežnostupca
odannežnostosti
venčnežnostanja
nežnnežnežnanostosti