Bog Miroslav Mandić Bog

17914 - 17946

blaženstva

u autobusu sam za Beograd

autobus me trese pisaću trešenjem

srećan sam i tužan sam – znači Srećan sam

ne pada mi napamet ništa što bih mogao da

pišem i kao i uvek jedino ima smisla da to i napišem

uvek je najlepše ono što jeste

u pet će Danka Vodopivec početi radove na mojim novim zubima

voleo bih da što više blaženstava napišem

u autobusu jer ću posle biti jako iscrpljen

žedan sam – trpeću

jutros sam pročitao potresnih 398 poslednjih rečenica Miodraga Stanisavljevića

danas ću početi da čitam autobiografiju Pitera Bruka (Peter Brook)

prelazimo nadvožnjak kod Inđije

prešli smo i drugi nadvožnjak onaj bliži Staroj Pazovi

imam još četrdesetak minuta da dovršim blaženstva

verujem da ću ih napisati

verom i pišem

vera je plod mašte

ulazimo u Staru Pazovu – lišće oraha se žuti

između svih blaženstava današnjeg dana je moj umor

dirljivo je kako su mi Nandan Vera i Dragana dale pare od kojih

mogu da živim dvadeset dana – Vera mi je kupila i ranac za laptop

dirljivo je kako me autobus prenosi iz jednog u drugi grad

dirljivo je kako mi zevanje donese nedostajući vazduh

sve više i u nogama osećam umor

bilo bi dobro kada bih imao vremena da u autobusu dremam desetak minuta

dre… mam…

senke drveća mi padaju na Crvendaća

jedna žena u crnini pruža ruku dečaku da pređu ulicu ispred našeg autobusa

setio sam se crnine koju je Kaja nosila za Milomirom

crnina je privlačila svaki tračak života

život je bio sama dobrota

juče sam poljubio ruku Vujicu Rešina Tucića koga nisam video godinama

volim da poljubim ruku drugog čoveka

ljubeći ruku drugog čoveka posejem tračak večnosti u sam život

sagnuti se pred čudom drugog čoveka

približavamo se Batajnici – obilazimo traktor

uživaću da sejvujem današnja blaženstva i spakujem Crvenadaća

i da sutra odmoran pogledam sve što sam pisao tresući se autobusom

17947 - 17979

blaženstva

pregledao sam jučerašnja blaženstva – kakvo blaženstvo

i danas ću pisati bez tačke

pisaću samo tehničke stvari u vezi pisanja

pisaći kao da perem sudove

pričajući o pripremi za pisanje koja je već samo pisanje

kao okopavanje bašte ili čišćenje radnog stola

zarezivanje olovke pred crtanje ili pisanje

sve ono što mi pomaže da se odmorim i ispraznim od samoga sebe

ne započinjući i ne dovršavajući ništa

verujući da to što pišem prija kao neprimetni vetar

sedamnaest hiljada devetsto pedeset sedmo blaženstvo se pretvori u

sedamnaest hiljada devetsto pedeset osmo blaženstvo i nije ništa

drugo nego samo sedamnaest hiljada devetsto pedeset deveto blaženstvo

sedamnaest hiljada devetsto pedeset deveto blaženstvo je

sedamnaest hiljada devetsto pedeset deveto blaženstvo

sedamnaest hiljada devetsto šezdeseto blaženstvo je

sedamnaest hiljada devetsto šezdeseto blaženstvo i jedna pahulja

sedamnaest hiljada devetsto šezdeset prvo

blaženstvo je bezrazložna vera u bezrazložnost ljubavi

roze

ruža

u

lišću

trešnjinog

drveta

prodišem kada napišem pesmu

dok sam mislio na prijatelja pao mi je divlji kesten pred noge

Danka Vodopivec i gospođa Rada Vujičić protetičarka mi prave nove zube

bezrazložna tuga

i tužan potvrđujem lepotu življenja

Svijet mostova ne razumije svijet klanaca – pročitah kod Don Branka Sbutege

ramena su uzbudljiva

jedna žena me je u nedelju zagrlila i harmonično hodala sa mnom

blago sam joj milovao struk i bio rajski spokojan

sada sam sam i blago milujem Ovo blaženstvo

krećem za ovim rečima

odvode me do umora i neispavanosti

divljenja prijateljstvom

milenju malene mušice po monitoru

radujem se da čitam Brukovu i Sbuteginu knjigu

bilo mi je lakše kada sam danas ugledao ružu u lišću trešnje

trešnju Tvog struka

17980 - 18012

blaženstva

Dok sam mislio o čemu da pišem primetio sam

da levom šakom milujem poklopac Crvenadaća.

Reči bi želele da žive milovanjem.

Milovane reči se lako dive.

Divljenje nadima grudi rečima.

Nadimanim grudima reči se šire divotom.

Divota se divi rečima koje se njoj dive.

Bez divljenja se ne može živeti.

Reči su bića divljenja.

Reč se divi onome što reč jeste.

Reč voda se divi vodi.

Reč reč se divi reči reč.

Reč promena se divi promeni.

Gde je onaj dečak?

U krivini puta je tako mnogo lepote.

Gde su dani koji će doći?

Gde je muzika koja je ušla u moje telo?

Naježio sam se pomislivši na sokove koji teku drvećem.

Obrisao sam Crvendaća alkoholom. Prija mi

da ga pazim jer je on tako dobar prema meni.

Odvezala mi se pertla na desnoj patici… sagnuo sam se… i zapisao ovo blaženstvo.

Verujem da sve zavisi od ovog blaženstva i zato ga napisah.

Sumrak je. Prelazim Brankov most. Duva jak

i topao vetar. Sve je dobro kada prelazim most.

Promiče kiša. Pala je noć. Prelazim raskrsnicu.

Devojčica trči pored tramvaja.

Vetar se na širokom bulevaru pojačava – zažmurim i hodam za dobrotu.

Ovo stanje radosti prožima sva bića.

Pomislim na Georga Trakla (Georg Trakl).

Pomislim na vranu.

Plešem prstima.

Ljubavlju pišem reči vihor i vir.

Imam samo ono što dam – reč.

Jesam ko sam – Tobom – ja.

Rekvijemom Mocartovim.

Milinom porađajućeg plača.

18013 - 18045

blaženstva

Početak je otkriće – otkriće da je počelo.

Otkriće se nastavlja početkom koji je počeo.

Nastavljanje vodi promeni.

Promena je život po suncu.

Suncem.

Blesne!

Lepota

Lepota

Lepota

LepotaLepota Lepota

Lepota Lepota Lepota

Lepota

Lepota

Lepota

Lepota

Lepota

Lepota

Okrajak preostale ljubavi.

Samo bih Te ljubio Preostala Ljubavi.



Znakovi u prethodnom blaženstvu su se pojavili greškom.

lepi živote u nijansama

lepoto u samim nijansama

Smešim se.

Ustajem.

Poklonio sam se…

Lepoti

Lepoti i dobroti

Umetnosti po nežnosti

Pevam mozgom.

Nikola Vitas voli sunce.

Nikola Vitas kaže Indijuma na suncu nema više nego

u meteorima. Jedina spektralna linija Indijuma je, zaprepastio

sam se kada sam to shvatio, samo odraz druge nepostojeće.

Branko Sbutega kaže Moj život je moje najveće delo, moj život je moja umetnost.

Piter Bruk kaže Svaki početak u sebi nosi čistotu nevinosti.

Kiša kaže Kišim.

Bosanova kaže Rokenrol i ja smo prijatelji po Tvojoj strasti sa kojom nas igraš.

Slova fonta Mistral kažu krenimo

dobroti

nežnosti beskraja

dobroti kraja

lepoti

Boga

18046 - 18078

blaženstva

Okupira me ono o čemu mi se ne piše.

Okupiraće me nekoliko dana i meni se svih tih dana neće pisati o tome.

Ostaje mi samo da pišem o tome da mi se ne piše.

Da mi se ne piše ali i da pišem o tome da mi se ne piše.

Jedino bih mogao da pišem o tome o čemu mi se ne piše.

Kada pišem o tome da mi se ne piše osetim radost.

Radost kruženja.

Kao kad obilazim baricu.

U barici se odslikava beli oblak.

Beli oblak me štiti pa ne pišem o onome o čemu mi se ne piše.

Još nekoliko oblaka.

 To što ne pišem o onome što me okupira je odelo koje me štiti od golotinje.

Neispavan sam – ni o tome mi se ne piše.

Meni se piše samo o tome da mi se ne piše.

Pišem sa puno grešaka u kucanju ali ću ih očistiti kada budem odmoran.

Nije lako pisati kada mi se ne piše.

Iako ne pišem o tome što me okupira ja sam tome zahvalan jer pišem.

Vetar ne pokreće samo vetar nego i talase.

Šum talasa uspavljuje.

U nekom trenutku mi je neizdrživo sa tim što me preokupira.

Ali se setim zahvalnosti.

Setim se onih koji trpe mnogo više nego ja.

Setim se vrelina po kojima sam hodao sa teškim rancem na leđima.

Setim se kiše koja mi je ledila onu stranu lica sa koje je duvao vetar.

Kada bih se još nečeg setio smanjio bih preokupiranost o kojoj mi se uopšte ne piše.

Priznajem da je besmisleno pisati o nečemu drugom osim o onome što me okupira.

Kada bih se oslobodio toga o čemu mi se

ne piše pisao bih o onome o čemu mi se piše.

I asfalt je vrsta trave.

Zlatnim znojem rudari kopaju pod zemljom.

Sjaj u očima obasjava i samo sunce.

Baš se napisah o tome da mi se ne piše o onome što me okupira.

Pišući da mi se o tome ne piše spasoh se pisanja…

… o novim protezama u ustima na koje se privikavam…

18079 - 18111

blaženstva

Slika u rečenici misli slovom.

Reč u rečenici misli rečju.

 Muzika u rečenici misli rečenicom.

Misao rečenice.

Ja sam Misao rečenice. Vrtim štap u ruci i odoh niz put.

Misao rečenice sa mosta Gazela posmatra

kako se kako to nazvati iz kanalizacije uliva u jezik Savu.

Reku Savu sam greškom pretvorio u jezik Savu.

Misao rečenice odbija da misli mnoge misli.

Misao rečenice voli misao o svetinji siromaštva.

Misao rečenice misli o blaženstvu neba.

Miroslave nebom blaženstava proslavi nebo koje te je

9. avgusta 1973. dok si se vraćao iz zatvora pozvalo ka blaženstvima.

nebo 1973 – nebo 2006

33 godine neba

Subota je uveče. Prepun emocija odlučujem da

font Times CE promenim u Bookman Old Style.

Misao rečenice  i u Bookman Old Style-u su i Miroslav Mandić i miroslav mandić.

Krenimo Bookman Old Style do kraja ovoga dana!

Do kraja ovoga dana je čitava večnost.

Ljubav traži svoje – lepotu ljubavi.

Lepota ljubavi je u neprimećenom.

U nedokučivoj hrabrosti da se voli.

Drvo voli čoveka.

Dvanaestogodišnjakinja ljubi sedamdesetogodišnjaka.

Miris lipe se širi kroz jesen.

Korenčić hrani svetlost ploda.

 Misao rečenice se prelije u Chalkboard font.

Oči svedoče o lepoti pred očima.

Duša hrli u Baskerville Semibold font.

Igrati se fontovima ove subotnje večeri je privilegija lude u meni.

Igranje pripada travama.

Bog.

Ljubav.

Bog je ljubav.

Ja sam dete Boga i ljubavi.

23:06h. Lepo je. Lepo dobro. Tobom lepo – dobro Tobom.

Lipti lepota iz radosti u mojoj duši.

23:11h. Ostalo mi je da nacrtam današnju

Plavu ružu i snimim desetak minuta Plavog filma.

23:13h Misao rečenice preuzima na sebe font Curiz MT.

18112 - 18144

blaženstva

Otići ću u knjižaru prelistavati knjige i prepisati neke prve rečenice.

U trpezariji moje bake nalazila se jedna vitrina, a u vitrini

parče kože. Brus Četvin (Bruce Chatvin) U Patagoniji.

Biće dovoljno da kažem da sam ja Huan Paolo Kastel, slikar koji

je ubio Mariju Iribarue; pretpostavljam da svi pamte sudski proces i da

o meni nisu potrebna šira objašnjenja. Ernesto Sabato (Ernesto Sábato) Tunel.

Ideja da se sa sedmicom zaključi pakt rodila se u glavi Stjope Mihajlova

onda kada je počinjao da čita i da razmišlja o razlikama među polovima.

Viktor Peljevin (Виктор Пелевин) DPP iz niotkuda u nikuda.

Kada sam imao petnaest godina, dobio sam žuticu.

Bernhard Šlink (Bernhard Schlink) Čitač.

Ulica Kok d or, Pariz, sedam ujutru. Džordž Orvel

(George Orwell) Niko i ništa u Parizu i Londonu.

Jedne noći sedeo sam na krevetu hotelske sobe na Bunker

hilu dole u sred Los Anđelesa. Džon Fante (John Fante) Upitaj prah.

Još uvek me muče more. Mark Z. Danielevski (Mark Z. Danielewski) Kuća listova.

Naslov za ovaj izveštaj o mom životu uzeo sam iz jedne školske

sveske plavih korica, u kojoj je upisan kaligrafskim rukopisom na prvoj

strani kao neka vrsta posvete. Aleksandar Tišma Sečaj se večkrat na Vali.

Pečeno jaje, tost, kafa! Kenet Vajt (Kenet White) Plavi put.

U to i to doba, to pre mnogo godina, kako mi se čini, jednog lepog letnjeg dana sam

peške putovao od Minhena za Vircburg. Robert Valzer (Robert Walser) Šamar i ostalo.

Neodlučno, ne, drhteći, banula sam na zabavu u separeu

jednog hotela. Suzan Zontag (Susan Sontag) U Americi.

Poslednjih dana neprestano sam mislio i mislio na

večiti dan severnog leta. Knut Hamsun (Knut Hamsun) Pan.

Ok! Klanjajući se bogovima Narajani i Nari, najuzvišenijim od muževa,

i boginji rečitosti Sarasvati, neka se obznani pobeda! Mahabharata.

Bilo mi je devetnaest godina kada sam stupio na put koji me je odveo u gradinu naše

Presvete Bogorodice, na Svetu Goru. Starac Josif Isihasta Iznošenje monaškog opita.

Pojam srca zauzima središnje mesto u mistici, religiji i poeziji svih naroda.

Boris Višeslavcev (Boris Petrovich Vysheslavt︠s︡ev) Srce u hrišćanskoj i indijskoj mistici.

Ne želim čitaoca koji će me poštovati i koji će me smatrati

talentom (ja nisam talenat). Ne, ne. Ne želim to, želim nešto drugo.

Ja želim ljubav. Vasilij Rozanov (В. В. Розанoв) Poslednje lišće.

U Rusiju sam se vratio novembra 1914. godine, tj. na

početku Prvog svetskog rata, posle prilično dugog putovanja

po Egiptu, Cejlonu i Indiji. P. D. Uspenski U potrazi za čudesnim.

Čovek od davnina koristi jabuku kao hranu,

osvežavajuće sredstvo i lek. Petar D. Mišić Jabuka.

Često čujemo psovke. Boris Glavač Psovke.

Ovde, dakle, nastavljam i rezimiram. Alen Rob-Grije (Alain Robbe-Grillet) Repriza.

Negde na ovom svetu postoji izuzetan filozof po imenu

Flori Rotondo. Truman Kepot (Truman Capote) Uslišene molitve.

Mila moja, verujem da prečnik ovog ostrva ne prevazilazi pedeset kilometara, u

najboljem slučaju. Antonio Tabuki (Antonio Tabucchi) Svakim časom sve je manje vremena.

Izašao sam iz knjižare posle sat i po. Bole me oči. Vazduh mi prija.

Na mostu sam. Miris reke me odmara.

Uzbuđuju me travčice izrasle u pukotinama između asfalta i betona na mostu.

Svaka knjiga je svet za sebe… zastao sam da gledam ovu bordo ružu.

Volim što volim ruže.

Volim kada napišem Volim što volim ruže.

Volim četrnaestogodišnju pesmu.

Pao je sumrak. Vazduh se rashladio. Ispred mene na kraju

jednog od novobeogradskih bulevara obod grada se zagasito crveni.

Svaka reč koju napišem govori Volim Te – reci nekom to.

Radujem se što pišem ovu knjigu!

Poslednjom rečenicom proslavljam prve rečenice svih knjiga.

18145 - 18177

blaženstva

Osmi put u Miroslavu Mandiću Lao Ce u svom petnaestom načelu kaže

Ko može svoj mir da zadrži dugo?

Aktivnošću Unutarnjeg Života on se vraća

Onaj ko prihvati Tao

Ne želi da bude pun, već prazan

U šesnaestom načelu Lao Ce kaže

Da bi postigao savršenu prazninu,

uporno se drži mirovanja.

Okrenuo sam se prema suncu da mi ugreje kolena.

Nahladim se sedeći za stolom. Povuče me rad i muzika

i tek kada izađem na sunce osetim kako mi prija toplina.

Dok čekam na pešačkom ostrvu u ulici Kneza

Miloša koristim priliku da zapišem Ovo blaženstvo.

Nastavljam da hodam i mislim na reč prilika.

Prilika – biti pri liku. Biti u blizini lica.

Sunce me greje. Na mostu sam… Usporio sam i manje sam tužan.

Oslonio sam papir na ogradu mosta i nisam tužan jer je lepo Ovo što radim.

Žena u beloj jakni se osvrće da vidi da li joj dolazi tramvaj.

Muškarac unezverenog pogleda. Žena zabrinutog lica.

Gledam zelenu mahovinu.

Veče je. Sedim za stolom. Slušam muziku. Pijem vino. Upaliću mirisni štapić.

Upalio sam mirisni štapić. Pijem vino. Slušam muziku.

Džoni Keš peva pesmu o jednoj ruži.

Sve me više uzbuđuje lepota ruže.

Sve se ruži.

Ružom jesam. Ružom pišem.

Na stolu mi je fotografija ruže sa nekog prospekta koji sam pokupio sa ulice.

Ružin pupoljak je vir lepote.

Lepotom se uvire u dubine.

Podigao sam kragnu da mi ugreje vrat.

Volim kada se telom pojavim u blaženstvima.

Telo pupoljak. Telo cvetanja. Telo venjenja. Telo truljenja.

Telo je ruža nevinosti.

Milujem se prstom po bradi. Orao nadleće rukopis.

Raznežile su me nežne šake.

Juče sam na obilaznom putu video kako je jedna kuja posle koitusa

ostala slepljena sa kerom. Drhtali su oboje. Kako i ne bi. Drhtim i ja.

Tako slepljenim društvo su im pravila još dva mužjaka u čekanju.

Osećam ramena. Duša mi se širi vrtložeći.

Ja sam nanos.

Ja sam ljubav u Tvojoj utrobi.

Ja sam milina pod prstima.

18178 - 18210

blaženstva

Pre pola sata sam osećao sva 33 blaženstva današnjeg

dana ali nisam odmah počeo da ih pišem i sada su ona nestala.

Bila su mi u telu.

U celom telu sam osećao tela reči.

Želeo sam da na monitoru gledam tela reči i da me tela reči vode u stanja bestelesnosti.

Telesnošću reči trepere osećanja i mišljenja.

Da sam odmah počeo da pišem sada ne bih zastao.

Onda bi iz mene samo teklo.

Sada curi.

Kaplje.

A ponekad jedva i kaplje.

Smešim se ovom što pišem.

Sa uživanjem sam počeo da čitam Beton Tomasa Bernharda.

Pisanje jeste vrsta… ne… život jeste vrsta pisanja.

Pisanje se prenosi drugim pisanjima.

Pisanje prenosi život drugim životima.

Pišem onako kako jedino mogu da pišem.

Pišem onako kako jedino mogu da pišem liči na svačije pisanje i to je tajna mog pisanja.

Tajna mog pisanja je i u tajni svačijeg pisanja.

Pisanje je i pevanje i plesanje.

Malopre sam slušao tihog Džimi Skota (Jimmy Scott). Sada slušam strasni crni gospel.

U jednom trenutku pisanje i nije ništa drugo nego samo pevanje.

Pisanje plesanju.

Nečujni zvuk misli mi pleše pisanjem.

Reči zvuče.

Poklonim se muzici reči.

Voda vodi. Zvuci zvucima. Guske guskama.

Guske se kupaju na ranom suncu – video sam jutros!

Uvijale su svoje duge vratove i kljunom timarile svaki deo tela a onda su širile krila

i protresale se da blagi vetar sa njihovih velikih trupova ponese sva otpala perca.

Svet i jeste perce nošeno svačijim dahom.

21:41h. Prošao je dan. Puckam prstima da me čuješ. Smešim se i kada me ne čuješ.

Divim se gubitnicima – divim se pobednicima.

Reči su muzika.

Klanjam se svakome ko je pronašao melodiju svog poklonjenja.

18211 - 18243

blaženstva

Od marta do decembra, piše Rudolf, dok sam, kako je ovde potrebno reći, morao da

pijem velike količine prednisolona da bih se borio protiv svoje već treći put probuđene

morbus boeck, sakupio sam sve moguće Mendelson-Bartoldijeve knjige i spise i sve što

je napisano o njemu, obišao sve zamislive i nezamislive biblioteke, da u potpunosti

upoznam svog omiljenog kompozitora i njegovo delo i da, to je bila moja namera, sa

najstrastvenijom ozbiljnošću prema poduhvatu kakav je pisanje izrazito važnog, naučno

besprekornog rada, pred kojim sam zaista već cele protekle zime osećao najveći od svih

strahova, najbrižljvije proučim sve te knjige i spise, tako sam nameravao, da bih tek

potom, konačno, posle dubokog, predmetu primerenog proučavanja, tačno dvadeset

sedmog januara u četiri sata ujutro, nakon odlaska moje sestre čije je višenedeljno

prisustvo u Pajskamu u startu uništilo i primisao na početak rada o Mendelson-

Bartoldiju, mogao da pristupim ovom svom, kako sam verovao, radu kojim ću daleko

nadmašiti sve svoje objavljene kao i neobjavljene spise vezane za takozvanu

muzikologiju, radu planiranom već deset godina, ali nikada ostvarenom –je

prva rečenica knjige Beton, kojom Tomas Bernhard počinje

da, Rudolfovim pisanjem, piše svoj roman.

Navukao sam zavese moje sobe, piše Rudolf, popio više tableta za spavanje

i probudio se tek za dvadeset šest sati, u najvećem strahu – je poslednja rečenica

Betona kojom Tomas Bernhard, Rudolfovim pisanjem, završava svoje pisanje.

piše Rudolf

baš je to

piše Rudolf

skrajnuto

i ta skrajnutost

je velika prilika

za veliko pripovedanje o

beznačajnostima

dvoumljenjima

protivurečnostima

prefinjenostima

sitnicama

ponavljanjima

svemu

čime može

biti ispunjena

jedna knjiga

od stotinak stranica

koju je

Rudolf napisao

kako se čini

u jednom dahu

kao što liči i da su sve Bernhardove knjige

koje sam pročitao

napisane u jednom dahu

što im daje lepotu bliskosti

i snagu prisustva

kao da ih je

napisao dečak

koji je trčao do iscrpljenosti

i na kraju ostao i bez reči i bez daha

18244 - 18276

blaženstva

Samim tim što pišem

sredinom

i Ovo ovde čini lepim

zato odlučujem da ostanem ovde

u samom tekstu

ne na splavu i suncu                                                         o suncu i vodi ću pisati drugi put

i ovde je lepo

same po sebi reči su lepe

s    m     i     r    u     j     u

sunce su

voda su

r       a       z       l        i       v      e       n       a              v       o       d         a

sunce podneva

sunce praskozorja                                                                                  sunce predvečerja

Valeriji Lacko je danas rođendan

kada završim sa pisanjem izaći ću na sunce

proveriću uglove

poneti papire za beleške

misliću o novcu

novac želi da učinim nešto za njega

voleo bih da činim više za novac

verujem da za novac činim od svoje dvadeset osme godine

mesto za novac

vreme za novac

novac je misao Božija

novac je orgazam ljubavi

novac

pesma

novac

putuje

novcu

novac ide iz ruke u ruku – pevaju ruke o novcu

novac je ničiji i zato ide iz ruke u ruku

nečiji novac ne putuje i umire

moj novac kreće ka                                                                                                       Tebi

18277 - 18309

blaženstva

Kada sva dosadašnja blaženstva podelim sa 33 dobijam dosadašnju kičmu

pesme – 1. blaženstvo Počinjem da pišem knjigu koja se već piše sama.

553. blaženstvo Uživam u škrtom sviranju Majls Dejvisa. Samo pisak i samo naznaka.

1106. blaženstvo Uzeo sam Bibliju u levu šaku da mi bude lepše dok pišem.

1659. blaženstvo To što napisah tek onako napisah.

2212. blaženstvo Kada nekoga odbijem uznemirim se, osećam se kao da

sam umro. To je umiranje za umetnost. I zato Te molim da me Tii ne odbijaš.

2765. blaženstvo Sestrica brata ljubi. Mirišu ljiljani. Papiri na kojima pišem.

3318. blaženstvo Duga je ta priča sa pticama. Sigurno je da joj je jedan od prvih

korena u zatvoru, kada sam ih video kako lako preleću zatvorske zidove, slobodne.

3871. blaženstvo U centru Nove Pazove pekara

Pekar, vlasnik Bašić, osnovana 1970. To, Bašiću!

4424. blaženstvo Zato ja radim za Ja, za Ja-javnosti, ne radim za ja-vnost.

4977. blaženstvo

hoću

pesmom

da

pevam

hoću

5530. blaženstvo Kaja pravi novu fotografiju za podmetač na kome pišem knjigu u hodu.

6083. blaženstvo Ja sam Miroslav Mandić Preteča Imena.

6636. blaženstvo Hvala dvojici mladića što, i za mene, kose travu na šetalištu.

7189. blaženstvo Subota je. Sunčano jutro.

Danas ću pisati rukom, čitanjem, Crvendaćem.

7742. blaženstvo Lepo mislim o Vlasti Delimar – kaže Svila Đubrištu.

8295. blaženstvo Pomeraj ih, pomeraj te tvoje kukove, Miroslave!

8848. blaženstvo Pišem o radosnom licu prolaznosti.

9401. blaženstvo Ja to volim.

9954. blaženstvo Izvini što sam stavio noge na sto – kažem Mini.

10507. blaženstvo Milinom zatreperi svaka ćelija.

11060. blaženstvo Život su ove reči koje izgovaram.

11613. blaženstvo Sa svojih šest reči pronađi me.

12166. blaženstvo Kroz rešetke na prozorima ženskog

doma u Nikolajevskoj gleda me mlada devojka – Ruža lutanja 7.

12719. blaženstvo Tek otvorena duša može prihvatiti ljubljenje.

13272. blaženstvo Čitam sinoć pisma petnaestogodišnjeg Hermana

Hesea (Hermann Hesse). Prijala mi je njegova mladićka žar i borbenost!

13825. blaženstvo Sevnuo je pred mojim očima.

14378. blaženstvo Jedan je Miroslav Mandić.

14931. blaženstvo Mocart mi puni srce u centru Inđije.

15484. blaženstvo Pisanje je konkretno. Sve napisano je živo i istinito.

16037. blaženstvo Pička i kurac su iskušenje. Visoki napon. Sveta tajna spajanja.

16590. blaženstvo... gubim se...

17143. blaženstvo Radujem se što sam i sam u Tvojim rukama i pred Tvojim očima.

17696. blaženstvo pesma o sedam jabuka

18310 - 18342

blaženstva

Ljubav je Bog umetnosti.

Lelujanje vodene trave u bistroj reci.

Duša u pomagalima.

Ljubav je živa – Boga peva.

Kada sam usporio poželeo sam da pišem.

Da pišem malo.

Dovoljno.

Dovoljno čarobno.

Dovoljno je čarobno – čarobno je dovoljno.

Podigao sam ružičastu ružinu laticu sa zemlje.

Raznežuje me i ružičasto i latica.

Olovka. Papir. Ružičasta latica. Prelazim most.

Na zarđaloj ogradi mosta sam grafitnom olovkom napisao jednostavnost.

Poljubio sam laticu – dodirnule su nam se usne – i ostavio je na ogradi mosta.

Bio sam sa Kajom kod Jagode Helete da se dogovorimo o štampanju ove knjige.

Da li knjiga može da bude mekših korica?

Da li može da bude lakša?

Voleo bih da svih četrnaest knjiga odštampa Jagoda.

Posle sam se na sredini mosta sreo sa dragim Horstom Vidmerom (Horst Widmer).

Pričao mi je o posthumnoj knjizi Aus dem bleistift gebiet Roberta Valzera.

O knjizi Mes amies Emanuel Bovea (Emmanuel Bove) za koga nisam čuo.

O Zebaldu (Winfred Georg Maximilian Sebald) koga Horst voli.

Horste sedim u toploj sobi pijem vino i verujem da će Tvoje stanovanje

u Beču biti rešeno i da će Tvoj blajštift pisati ono što Tvoja duša želi.

Bistra reka i dalje leluja vodenu travu.

Kada završim blaženstva predaću se blaženstvu kasne večere – kifla puter

pavlaka majonez i jedna paprika. Posle večere krevet Piter Bruk i Tomas Bernhard.

Milovao bih se.

Samo Te voleo.

Sve sam nežniji.

Kako su nežne moje šake!

Kako je nežna reč!

Kako su nežne reči koje ne pišem i koje nikada neću napisati!

Mislim o rečima koje nikada nisam napisao.

Mislim o knjizi koju bih napisao rečima koje nikada nisu bile napisane.

18343 - 18375

blaženstva

Ako posle ovog blaženstva napišem sledeće

uspeću da napišem i sva ostala iako sam se umorio i izgubio

samopouzdanje ispravljajući aprilska blaženstva Biti kada nikoga nema.

Saosećam sa svojim nesamopouzdanjem u pisanju i zato i pišem.

Nesamopouzdanje u pisanju me čini nežnijim dok pišem.

Nežniji sam i prema nesamopouzdanju i prema pisanju.

Pišući svedočim.

Žena širi veš na terasi. Ja širim reči po monitoru.

Reči teku i trepere jedna za drugom.

Teglim se i zevam.

Promeniću ritam da bih mogao da ga oživim.

Ubrzam.

Zakovitlam.

Naglo zaustavim.

Zamišljam osunčanu padinu jednog brega.

Ženu u predelu sa maramom oko vrata.

Tvoje oči na ovim rečima.

Ovoj.

Samo Tvoje oči!

Tvoje oči ožive svaku moju reč.

Svaku reč i pišem za Tebe.

Svaka reč je moje telo Tvom telu.

Moja borba za reč.

Put reči.

Reč put.

Ružu reči.

Reč ruža.

Reč reči.

Reč reč.

Istetovirana reč pesma na mojoj levoj šaci.

Ljubim Tii leđa.

Grožđe me čeka.

Blago se milujem po čelu.

Tako sam blizu…

… blizinu sam prigrlio na grudi.

18376 - 18408

blaženstva

Popodne je. Sunce blešti po površini Save.

Ovim blaženstvom počinjem borbu za vreme.

Potrebno mi je više vremena za redigovanje.

Usporiću. Usporavanje će mi doneti snagu i osećanje gospodstva.

Gospodstvom ću biti utočište i brzini.

Uživaću u strpljivosti. Sve što radim će teći milije.

Trudiću se da sve uradim odmah i tako se približim svakom trenu.

Energija trena je neiscrpna.

U trenu je sve vreme ovoga sveta.

Suncem kojim sija nečija duša sija i samo sunce.

Živom rečenicom žive i sve ostale.

Lepa su lica ljudi sa kojima se mimoilazim!

Svačijim licem osetim radost u duši.

Hodam unazad i gledam kako ružičasto sunce dodiruje horizont.

Nestalo je sunce. Zahladilo je. Uživam i u hladnoći.

Kroz šumarak se čuju glasovi sa reke.

18:01h. Pale se svetla na keju.

Vrane grakću i obleću drveće. Počinju pripreme za noć.

Šum vetra u granama se pojačava.

Noć pada na zemlju reku i grad a zemlja reka i grad tonu u noć.

Mačka spokojno hoda među drvećem.

Devojčica na trotinetu viče uveseljavajući svog oca.

U bungalovu na reci mladići igraju fudbal.

Počinje zima. Dolaze svečanosti.

Volim da dodirnem ova dva drveta dok prolazim između njih.

Život je uzbudljiv.

Mogućnost da napišem Život je uzbudljiv je još uzbudljivija.

Tii čitaš – Život je uzbudljiv i Mogućnost da napišem

Život je uzbudljiv je još uzbudljivija – i to je najuzbudljivije.

I hladnoća je jedan dobar drugar.

I pisanje u mraku je dobar drugar.

I pomisao Voleo bih da sutra kupim cveće je dobar drugar.

Ako prodavci grožđa još prodaju grožđe i grožđe i prodavci će biti dobri drugari.

Prodavci su bili dobri drugari. Grožđe je bilo dobar drugar.

Jednostavnost je najbolji drugar.

18409 - 18441

blaženstva

Nisam kupio cveće. Nije ga bilo.

Hodam brže da bih razveselio blaženstvo.

Pre neki dan mi je prijateljica poslala sms Kako si ti sada? Sinoć mi

je poslala poruku Kada sam ti pre neki dan poslala sms išla sam kod zubara,

ali pošto sam se plašila pomislila sam na tebe a ne na svoj strah. Mali pokret duše.

Sada ja idem kod Danke Vodopivec. Navikavam se na proteze.

Danka mi strpljivo i ljubazno pomaže radeći korekcije na njima.

Prelazim most Gazela. Mlada Ciganka posipa

vodu iz reke po tepihu raširenom na kosini keja.

I juče i danas me je vetar produvao. Samo da se ne razbolim.

Opet vidim kako u Savu iz kanalizacije ističe

velika količina kako-to-nazvati – otpadnih voda.

Podigao sam sa zemlje 20 centi. Šta mi govori ovih 20 centi?

Na drugoj obali reke mladi Ciganinkvasi šaku vodom sa česme pa je provlači kroz kosu.

Pišem dok trčim.

Prekjuče i juče sam video da sam napravio puno grešaka u pisanju.

Greške sam pravio zbog umora velikih samoća izloženosti tuga briga…

Ovaj čovek sa belom kapuljačom i plavim šalom u prozorskom oknu sam ja.

Spava mi se… Jedne maglovite noći sam umoran vozio kombi

sa nekoliko saputnika i zatvarao sam oči posle svake krivine da bih

se za delić sekunde odmorio… Vozio sam sporo… Ispod puta su bili odroni…

Sada neću zatvarati oči da bih se odmorio nego ću pisati da

se iskupim i za tu vožnju u kojoj smo zahvaljujući Bogu ostali živi.

Opasnost je i sada prisutna.

Opasnost je zastajanje.

ovo

je

opasna

pesma

za

jednu

lepu

ženu

jer

mene

pesme

privlače

rekla

mi

je

danas

pesme

i

jesu

opasne

jer

su

spasonosne

Čuvam Te lepa ženo.

Žabe skaču u vodu.

Držim se za velike lance usidrenih šlepova dok me snažni Dunav preliva.

Kada sam se prvi put kao dete pustio na velikom biciklu da ne bih

pao vozio sam sve brže i brže i gulio šaku o zid ali sam i dalje vozio.

Krv govori o misteriji unutrašnjeg života.

Dobrota u meni obavlja velike radove.

Lepota u meni čini ono što je lepoti potrebno za lepotu.

Sretan sam što sam u životu hodao po nekoliko napuštenih puteva.

Na putu sam sam.

Na putu sam da bih svim srcem ljubio.

Pišem da bih se ohrabrio.

nastavio – pevao

Nosio svoje lice.

Radošću ga promenio.

18442 - 18474

blaženstva

Danas sam kupio cveće. Mali lila buket.

Hodam sa Ivanom i Alijem. Učim Alija srpski.

Ali je Škot. Ne zna srpski i zato mu govorim srpski.

Reči mu pokazujem rukama i licem.

Lice je važno i zato mu govorim o licu.

Sada je takođe važno i zato bih voleo da sve

reči dosadašnjih blaženstava Ali izgovori naglas.

Počinjemo da vežbamo zajedno.

Reči su teške i lake.

Teško je teško. Lako je lako.

Pitam Ali koju bi Tii reč voleo da Te naučim?

Lighter – kaže Ali. Upaljač. Upaljačem se pali vatra.

Sada ćemo učiti jednostavno.

Ovo je trava.

Ovo je put.

Laje pas.

Čovek trči.

Ptica leti.

Polako pada veče.

Hladno je.

Nebo je još plavo.

Tvoja kapa je crvena i crna.

Sada Tii pevam.

Nadam se da su neke reči ušle u Tvoje telo Ali.

Of course they have – kaže Ali.

Da li su Tii reči ušle više u glavu ili u telo?

Mostly in the head at the moment. A couple have broken through the body.

Ja volim reči i zato reči vole mene.

Da li i Tebe reči vole Ali?

Sometimes. Sometimes they frustrate me.

Ivana šta misliš da li je Aliju potrebno da počne da govori srpski?

Sto osnovnih reči – kaže Ivana.

Koja bi bila prva?

Ja.

18475 - 18507

blaženstva

Prva reč je Bog i Ja jer to je jedna reč.

Druga Ljubav i Tii jer to je isto jedna reč.

Treća Svemir i On Ona Ono jer i to je jedna reč.

Četvrta Sloboda.

Peta Radost.

Šesta Duša.

Sedma Verovati.

Osma Promeniti.

Deveta Biti.

Deseta Žena.

Jedanaesta Muškarac.

Dvanaesta Dete.

Trinaesta Pička.

Četrnaesta Kurac.

Petnaesta Jebanje.

Šesnaesta Živeti.

Sedamnaesta Umreti.

Osamnaesta Voleti.

Devetnaesta Ruža.

Dvadeseta Put.

Dvadeset prva Čudo.

Dvadeset druga Lepo.

Dvadeset treća Večno.

Dvadeset četvrta Hrabro.

Dvadeset peta Pevati.

Dvadeset šesta Stvarati.

Dvadeset sedma Odanost.

Dvadeset osma Proleće.

Dvadeset deveta Sada.

Trideseta Ovde.

Trideset prva Svetlost.

Trideset druga Nepoznato.

Trideset treća I.

18508 - 18540

blaženstva

Sa lakoćom uradi lepo – čuo sam ove reči u snu.

To što se svetli i vijuga je moj put.

Tri puta sam desnom rukom sa olovkom u šaci kružio iznad glave za dobro svakome.

Raširenih ruku krećući se napred tri puta sam se okretao oko sebe.

Poskočih eto besmrtnosti!

Odlučio sam da od sada pišem sa malo zareza i obrišem mnoge koje sam već napisao.

Jednostavnost me vodi detetu.

Opustim se da mi iz tela izađe sva zavist.

Trave me govore.

Jedan čovek peva. Drugi čovek gura kolica kroz polja.

Čovek koji peva počinje da zviždi.

Jutros sam pomislio da naslov četvrtog dela knjige Ja sam ti je on bude Ja.

Sada sam pomislio da naslov za sva četiri dela knjige takođe bude Ja.

Kada sam ugledao kako patke plove sredinom reke zasmejao sam se od sreće.

Malopre sam prvi put pevao molitve za

Radost

Zdravlje

Ljubav

Slobodu

Promenu

Odanost

Uspeh.

Otac sa strepnjom i zadovoljstvom gleda kako

njegova ćerkica sama naručuje i plaća kokice.

Evo čekaju te patke – kaže mladi otac ćerki sa kokicama.

Čovek sedi na drvenoj klupi puši cigaretu i čita raširene novine na drvenom stolu.

Uživam u uvidima.

Svetlost zapadajućeg sunca je tako lepa da sam zastao.

Stojim da bih nekom bio čovek koji stoji.

Stojim da bih bio večna zahvalnost.

Sve je lepo.

Dimnjaci toplane i jedna ptica.

KojiKojaKoje

KojegKojeKojeg

KojemKojojKojem

KogaKojuKoje

KojiKojaKoje

KojimKojomKojim

KojemKojojKojem

Mislio sam i pevao zamenicama.

Zamenice su nežni mostovi.

18541 - 18573

blaženstva

10:57h. Treba da napišem sva blaženstva do11:24h i

onda će to biti oko četrdeset osam sekundi po blaženstvu.

10:57h. Malopre sam redigovao knjigu i naišao na poslednje

pisanje na hronometar od sedmog juna i pomislio sam hajde ponovo.

10:59h. Lepo je kad neke pomisli odmah realizujem.

10:59h. Vreme nestaje u odmah učinjenom a ostaje osećaj lebdenja.

11:00h. Dobro bi bilo da požurim.

11:00h. Noćas sam sanjao konje sa kojima sam se družio kod ujaka u detinjstvu.

11:00h. Pojio sam ih vodom koju sam vadio iz bunara.

11:01h. U polusnu sam saosećao sa konjima koji su provodili vreme u mračnoj štali.

11:02h. Orao sam sa konjima i zabacivao plug da bih ga vratio u brazdu.

11:02h. U snu sam kao i u detinjstvu voleo konje.

11:03h. Konji su bili veliki i dobri.

11:04h. Jutros sam pomislio da bi trebalo da vežbam

sećanje na ono što sam činio prethodnog dana.

11:04h. Sećanja iz detinjstva će se sama pojavljivati

a ja bih mogao da učim da se sećam sada.

11:05h. Lica krupnog čoveka na dolmi kome sam se sklonio

sa puta jer na putu volim svakom da se sklonim sa puta.

11:06h. Lica zatvorenika iz sinoćne emisije o zatvorima koje

me je podsetilo na mladog zatvorenika sa kojim sam ove godine

u zatvoru kopao rupu i zasadio prvo od šest Drveta-slobode.

11:08h. Na licu mladog zatvorenika sam video

dušu koja je vapila za dušom drugog čoveka.

11:09h. Nesklad u svetu je nesklad koji nosimo u sebi pročitao

sam juče ovu rečenicu a noćas u snu mi se ona vrtela kao mantra.

11:10h. Da bih brže pisao ne obazirem se na slovne greške jer ću ih

ispraviti kasnije a od vremena beležim samo minute. Sate ću dodati kasnije.

11:12h. Trčim. Pisanje je hodanje. Trčanje je rod rođeni hodanju.

11:12h. Dok pišem slušam bluz i bluz mi pomaže.

11:13h. Zastao sam više od dvadesetak sekundi jer nisam znao šta da pišem.

11:14h. Da li će me tih dvadesetak sekundi koštati uspeha?

11:15h. Obradovao sam se jer sam shvatio da je brzo pisanje borba za uspeh.

11:15h. Uspeh je važan zbog novog početka.

11:15h. Novi početak je važan zbog nove igre.

11:16h. Počinje bluz pevačice toplo-metalnog glasa.

11:17h. Drugi bluz pevačice toplo-metalnog

glasa je o stidu i ona ga tako uzbudljivo peva.

11:17h. Stvaranje je duboko povezano sa stidom.

11:18h. Uspešno stvaranje oslobađa velike količina stida.

11:19h. Veliko stvaranje oslobađa stida ali i

čuva rajski stid bez koga velikog dela ne bi ni bilo.

11:20h. Čini mi se da ću uspeti i da će prosek pisanja biti ispod četrdeset osam sekundi.

11:21h. Uspeo sam. Počinje pesma o stidu.

Uspeo sam i više nego što sam mogao zamisliti.

11:22h. Uspeh u brzom pisanju posvećujem stidu.

(Prosek današnjeg pisanja je četrdeset sedam sekundi po blaženstvu)