Bog Miroslav Mandić Bog

35800 - 35832

blaženstva

 

 

Bog sa mnom začinje nekoliko stvari.

 

Pišem da bi sve što napišem bilo.

 

Kada mi je pre tri godine poklonio hodački štap

Vlada Petrović je rekao neka te čuva sledećih trideset godina.

 

Ko izbegava prioritete izbegava orgazam i Boga.

 

Umetnost je biti nekorumpiran.

 

Kada poslušam slobodan sam.

 

Čim mi je dobro postanem grozan.

 

Ako pratim celinu mogu da pričam u delovima.

 

Celina govori celinu.

 

Vaskrsenje je važnije od rođenja.

 

Sistem često uništi delo.

 

Ne štedeći se čuvam i obnavljam. Štedeći se potrošim sve .

 

Nikada ne pogrešim kada kažem i da i ne.

 

Ne da pripitomim svoju divlju energiju nego da je žrtvujem plemenitoj.

 

Majka koja hoće da se jebe je moderna majka.

 

Želim da svako bude najbolji u onome što radi.

 

Ja sam došljak. Čovek u obraćanju.

 

Početak kreće iz radosti a ne iz uslova.

 

Ja sam ono što nije po prirodi.

 

Populizam se ukorenio i buja na univerzitetima.

 

Volim Te – umri u meni – iz mene vaskrsni.

 

Otac preobražen u majku stvara misteriju stvaranja.

 

Sa noćima ću tek raditi.

 

Ko se ne spominje pred njim je odmah večnost.

 

Sve više volim da čitam jednu knjigu i sve više pišem jednu jedinu knjigu.

 

Korak je početak svega.

 

Proslaviti nekog se može samo bez interesa.

 

napisati bilo šta je avantura

 

stići od ove reči do ove reči je ekspedicija

 

jezik brzine brzini jezika

 

sada je i pre milion godina bilo sada

 

Sve treba da ide ka gore da bi se sačuvalo ono dole.

Umetnost treba da ide Bogu da bi se sačuvalo stvaranje.

 

Um se žrtvuje lepoti i dobroti bez-umne umetnosti.

 

 

 

 

 

35833 - 35865

blaženstva

 

 

Danas sam postavio još tri linka na sajt miroslavmandic.name.

 

dizajn je savršena odvratnost

 

bez-umna umetnost je umetnost praznine. umetnost tišine. nedodirnutog.

neizgovorenog. umetnost bezazlenosti. viša i niža bića sarađuju u bez-umnoj umetnosti

 

kada mozak ne radi kreativno onda radi na odbranama

 

svaki dan završim doktoratom tog dana

 

da bih se bavio umetnošću treba da pronađem one koji su najbolji u bilo čemu

 

najbolji sam jer sam ruža putu

 

svaka izjava baš kao i ova je događaj u Kosmosu

 

moj učitelj je početak

 

punoća doživljaja preobražava

 

odmah uraditi i odmah uživati

 

ko se svađa taj laže

 

orgazmi sujete sprečavaju orgazme ljubavi

 

nepoznata snaga trećeg obnavlja prvog i drugog

 

ljubav a ne popuštanje

 

zanatlije i majstori u umetnosti su idioti

 

ovo što pričam je umetničko delo

 

umetnošću jednog jedinog umetnika ljubim svakog umetnika

 

u duhovnom ne postoji dijalektika

 

ne može se misliti bez tela

 

ako ne stvaram večnu umetnost stvaram kao rob

 

voleo bih da sve saopštavam tihim glasom

 

treniram se jedino Bogom

 

u društvu jedino dno priznajem kao vrh

 

sve mi je u stvaranju najvažnije

 

drugi je moj jedini sistem

 

svojih sam se mana dočepao u zatvoru i onda se predao askezi i iskupljenju

 

mane se same pojavljuju tek u podvizima

 

moji interesi su tamo gde nema interesa i u onom što nikog ne interesuje

 

kada prihvatim ideal prepustim mu se da me melje

 

seks je ljubav. ljubav je ispovest. ispovest je ljubav za Božiji seks

 

sve je život. pesnik sam sam na svetu. pogodi me u centar

 

ja nisam dobar čovek – ja sam večnost

 

 

 

 

 

35866 - 35898

blaženstva

 

 

pozdravljam sva bića. poznata i nepoznata. u meni živi ljubav za svako biće. a evo i ovo:

http://blog.b92.net/text/3295/Bravo%20za%20Španiju%21/

 

Glavna tema većine pesama kantri-bluza, ali

i onog urbanog, jeste odnos muškarca i žene.

 

Ljubav, neverstvo, ljubomora, teška vremena, dobra vremena, dobar seks, loš seks.

 

Sve što tera ljude da se usred noći bude drhteći i prevrćući se.

 

Komična ozbiljnost ovih pesama shvata koegzistenciju nesreće i smeha.

 

Besi Smit, Iv Tejlor, Berta Čipi Hil, Alberta Hanter, Sipi Volans,

Ejda Braun, Ajda Koks, Viktorija Spajvi – zavisnici bluza sve ih znaju.

 

Puštao sam Etel Voters i njenu One Man Nun

sve dok ploča nije počela da pišti i užasno preskače.

 

Tuga i sreća počele bi da rastu u meni već posle prvih nota.

 

Bluz pokazuje glupost svake teorije kulturnog separatizma koja poriče

mogućnost estetskog iskustva izvan nečije rase, etničke pripadnosti, čak i pola.

 

Kao i svaka istinska umetnost, bluz pripada specifičnom

vremenu, mestu i ljudima, koje onda, paradoksalno, prevazilazi.

 

Tajna te transcendencije leži u njegovom molskom tonalitetu, njegovoj poeziji samoće.

 

Nijedna lirska pesma ne ostvaruje bliži kontakt nego što to čini bluz.

 

Razlog za stvaranje lirske pesme i bluz songova

jeste to što je naš život kratak, sladak i prolazan.

 

Bluz je svedočanstvo o osobenosti sudbine svakog pojedinca.

 

Počinje bez reči, kao jecaj, bat koraka, uzdah, brundanje.

 

 Potom traži reči za ovo ili za ono, za šta nema imena ni u

jednom jeziku, a čemu celokupna poezija i muzika teže da se približe.

 

Drugovanje sa samoćom, duboka noć i bluz.

 

Radio bi mi s vremena na vreme priređivao iznenađenje i užitke.

 

Okrećući skalu, nabasao bih na nepoznat glas, zvuk korneta 

i klavira koji bi me naterao da pojačam ton od ushićenja.

 

Ležao sam zatvorenih očiju, zapanjen što takva divna

pesma uopšte postoji, unapred žaleći što će se završiti.

 

U istoriji snimljenog bluza, mala remek-dela 

skoro nepoznatih izvođača gotovo su pravilo.

 

Bluz poeta je otišao tamo gde se svi mi bojimo i da kročimo.

 

Kao da postoji neko fizičko, zabranjeno mesto koje odgovara nekom mestu u

nama, mestu u kojem nalazimo tragični smisao života i njegovih zapanjujućih čuda.

 

U toj jazbini, u tom noćnom bluz i soul klubu, osećamo svu težinu sudbine.

 

Ukus ništavila u srcu našeg bića.

 

Istovremeno smo jadni i srećni.

 

Pljucka nam se na sve.

 

Hoćemo da lijemo suze i uskrsnemo pakao.

 

Na kraju krajeva, bluz se i bavi tugom, starijom od sveta, tugom kojoj nema leka.

 

U knjizi Čarlsa Simića pročitao sam i dva uzbudljiva citata. Emersona i Samperija.

 

Emerson je tvrdio da

Genije znači verovati vlastitim mislima, verovati da

ono što je tvom srcu istinito važi kao istina za sve ljude.

 

Svaka pesma, svesno ili nesvesno, obraća se Bogu.

rekao mi je davno pesnik Frenk Samperi.

 

 

pesmom

sam

sebi

žena

pesmom

sam

sebi

drug

pesmom

sam

sebi

bog

pesmom

je

žena

meni

ljubica

a

bogu

drug

 

 

 

 

 

35899 - 35931

blaženstva

 

 

ogoljenjem Te ljubim – golotinjom primam

 

ja sam konj. kišica. bujanje devojačkog seksa. pobuna. dobrota kobile

 

ja sam dečakovo srljanje i prvo dečakovo grljenje

 

sve šume u sebi čuvam

 

svakog dečaka u sebi poštujem

 

svaku devojčicu u srcu ljubim

 

ovo sam ja

 

ovo si Tii

 

 

ovositiovosamja

 

 

jebeš mi sve – jebe mi se s Tobom

 

jebanje je cvetanje

 

cvetanje je plesanje

 

u mojim ustima plešu svi plesovi

 

svako mladunče u mom srcu ima dom

 

grudima Tii ljubim grudi

 

lepršanje me omamljuje i osvešćuje

 

 

ja

sam

krv

božija

 

 

svi trenuci kojima prolazim pored zidova kuća nadajući Tii se

 

 

ja

te

očekujem

 

 

glumim da ne bih glumio i ako glumim da ne glumim ja ipak samo ljubim

 

jedva čekam jutro da bih igrao fudbal

jedva čekam jutro da bih Te negde ugledao

jedva čekam jutro da bih mislio

jedva čekam jutro da bi se nešto dogodilo

jedva čekam jutro da bih se još jednim danom približio izlasku iz zatvora

jedva čekam jutro da bih za Tobom lutao

jedva čekam jutro da bih u Tebi ponovo pevao

 

 

pesma

je

još

nerođena

beba

u

mom

stomaku

 

 

i

onda

Čurug

Taroš

Lučani

 

 

u meni živi seks svih žena i muškaraca

 

seks je dobrota života

 

seks je lepota večnosti

 

ja sam sve ono što neko jeste

 

ja sam pas

ja sam konj

ja sam magarac

ja sam tigar

ja sam slon

ja sam ptica

ja sam životinja života

 

dodirnuo sam uvo koje mi miluješ

 

ja sam seks Tvog seksa

 

ja sam žigolo pevanja

 

žigolo na putu

 

 

Bog

krug

Bog

 

 

 

 

35932 - 35964

blaženstva

 

 

ovo je pesma koju ću pisati do kraja mog života

to je početak pesme koju sam juče počeo da pišem

 

kada sam po prvi put spoznao šta je unutra, svetlost spoljašnjeg sveta ličila mi je

na tamu. život van mene podsećao me na smrt, jer ono najuzvišenije rodilo se u meni

ovo su Aurobindove reči u Ošovom (Osho Rajneesh) tekstu koji mi je poslao Nebojša

 

 

ja

sam

pesma

usana

 

 

Ubrao sam tri višnje i odmah poljubio tri crvene ruže.

 

Saobraćajni policajac meri širinu ulice.

 

Mlada majka je upravo spustila tešku torbu i pazi da dečak ne krene preko ulice.

 

Na stolu dva do pola ispijena kapućina.

 

Devojka namešta sunčane naočare.

 

Jede bananu i gleda nakit u izlogu.

 

Idem kao neko drvo.

 

Hodanje je čudo kojim odmiče svemirski brod.

 

Večnost me okružuje pisanjem.

 

Volim more i voleo bih da mnoge dane provedem živeći

na moru. Ali biće lepo i ako više nikada ne vidim more.

 

Posle dužeg vremena video sam Dunju Baturan. Dvanaestogodišnjakinja.

Lepa je. Smirena. Pitam je šta je još – Zbunjena. Srećna. Opuštena.

 

Srećna sam jer sam slobodna od obaveza i jer imam dobru drugaricu Sanju.

 

Ovaj topao noćni vazduh mi je dom.

 

Konobarica unosi stolice. Poslednji gost joj kaže samo polako – stići ćeš.

 

Sada sam se setio pesme koju sam juče počeo

da pišem sa namerom da je pišem do kraja života.

 

Treba da nađem tehniku koja će me podsećati na Doživotnu pesmu.

 

Niko na svetu ne zna gde sam sada ja.

 

Devojka i mladić se spuštaju niz Mekenzijevu ulicu.

 

Osušile su mi se usne.

 

Stariji čovek veselo peva dok ulazi u svoju zgradu.

 

Ništa dosadnije i odvratnije od kafana i restorana. Kafane i restorani su

logori duha koji se guši u frazetinama – dosadnoj vrcavosti i tužnoj otmenosti.

 

Ja sam ove reči pod zvezdama na Vračaru pored kafane Orač.

 

snebivljiv sam do agonije i ekstaze

 

hodamo zajedno a sami smo

 

licem sam Tii otvoren

 

prihvatam da Te povređujem iako sam sama nevinost

 

nastaviću sam – šta Tii činiš ne znam

 

svoju snagu Bogu ustupam

 

prošle su lipe

 

prošao jun