Bog Miroslav Mandić Bog

Bojana ne poznajem. Bojan je juče hodao umesto mene

Lipovica. sneg već uveliko pada. sivi oblaci. krenuo ka šumi. prati me pas

Bojan u14:44h

stigao do kruške, usamljene na beloj livadi. ulazim u šumu, spuštam se

ka stazi koju prati potok. čuje se samo škripa snega pod mojim nogama

Bojan u 15:08h

raskrsnica. dva puta. puštam da me vodi osećaj...

Bojan u 15:29h

čistina. posečeno drveće leži prekriveno belim pokrivačem. osećam tugu

Bojan u 15:43h

nastavljam dalje. ulazim u šumu gde čovek nije napravio put

uništenja. čujem da je u blizini potok i krećem se u tom pravcu

nailazim na dve ptičice na grani koje su na trenutak prekinule tišinu...

Bojan u 16:04h

pratim tragove neke životinje koja ima haotično

kretanje. opet izašao na čistinu i pokušavam da se orijentišem

ugledao stogodišnji hrast na vrhu brda i krenuo ka njemu...

Bojan u 16:13h

vrh brda. osmatram teren. vidim Avalski toranj

na pravom sam putu. počinjem da osećam umor...

Bojan u 16:27h

železnička stanica Nenadovac. miris pragova. nailazi voz iz tunela

pitao čuvara pruge da li ima negde vode za piće. uputio me na obližnji

izvor. prijalo mi posle tolike tišine da progovorim... došao do izvora

propao nogom kroz led i pokvasio se... vreme je za povratak kući...

Bojan u 17:11h

            od umora mi je bolje. tek sada uživam:-)

Bojan u 17:16h

imam još pola sata do kuće. pao je mrak

za sekund. ja i dalje koračam Lipovicom

Bojan u 17:19h

stigao do asfalta i ulične rasvete. još samo malo...

Bojan u 17:23h

stigao sam ispred kuće. čistim se od snega. Miroslave

bilo mi je zadovoljstvo hodati Planetom sa tobom. Hvala ti!

Bojan u 17:34h

ne poznajem Bojana ali ga vidim u njegovim rečima

čovek liči na svoje reči

hodamo svoje reči – reči hodaju nas

neću hodati još par dana. ne bih voleo da mi se stanje bolesti vrati

nadoknadiću. ili će neko hodati umesto mene. hodaću ovde. rečima

ovom stazom

prvi put

nigde nikog

belina

melodija

prostranstva

beskraj

pupoljak

zajedno

jedno

toplina

mekoća

voda

preko vode

um

drum

korak je stvaranje

ko

om

ko-om

o

okruglo

krug ruža

ruža pupoljka

samo

celina

oslobađa

Pupoljak svih bića je prepuštanje i prožimanje svih bića

Pupoljak svih bića su čestice koje svetlucaju u radosti bivanja

Pupoljak svih bića je žuta lopta koju bacam u vazduh svakoga dana

Pupoljak svih bića je isto od kada je sveta i veka

Pupoljak svih bića je mir koji prožima i ove reči o miru u svim bićima

Pupoljak svih bića je to kako stvaram pupoljak

svakoga dana a da ni ne znam kako to radim

Pupoljak svih bića je sve ono što nije izrečeno – zeleno putuje plavom

Pupoljak svih bića je neozleđivanje – iskupljenje zbog ozleda

koje smo naneli drugima – lizanje i isceljenje njihovih rana

Pupoljak svih bića je neozleđivanje – isceljenje

ozleda koje smo zadobili jer smo druge ozledili

Pupoljak svih bića je blago neočekivanog – titraj tela u telu

Pupoljak svih bića je zavoleti sve što jeste tako kako jeste

Pupoljak svih bića je zavoleti otpalu i preostalu farbu na zidovima

Pupoljak svih bića je neizbrojiv broj kombinacija u jednostavnom

Pupoljak svih bića je ova ulica kojom smo prošli

Pupoljak svih bića je odgovor za kojim žude sva bića

Pupoljak svih bića je let bića u biću

Pupoljak svih bića je ne kako ja hoću nego kako Bog hoće

Pupoljak svih bića su listovi glavice kupusa koji mi odjednom dođoše u glavu

Pupoljak svih bića su mnogi drevni načini od kojih nema boljih načina

Pupoljak svih bića je insistiranje od koga humor neprestano pravi šale

Pupoljak svih bića je opasnost življenja bez koje nema lepote življenja

Pupoljak svih bića miriše na znoj odbačenih

Pupoljak svih bića je jebi se što me ne jebeš – ja tebe jebem

Pupoljak svih bića je Svečani nedeljni ručak svih bića koji ponovo živi

Pupoljak svih bića je preuzimanje preduzimanja kao načela ljubavi

Pupoljak svih bića je načelo ljubavi u kome nema nikakvog preduzimanja

Pupoljak svih bića je još nikada preduzeto ovakvo putovanje

Pupoljak svih bića je putovanje u istoriju svake reči

Pupoljak svih bića je jedno jedino venčanje

Pupoljak svih bića je sve ono u meni što mi je dala glista

Pupoljak svih bića su oči kokoške dok nosi jaje

Pupoljak svih bića su pupoljci koji su poverovali i krenuli kad im vreme nije

Pupoljak svih bića su pupoljci koji su se smrzli da bi sačuvali ostale pupoljke

jutros pred buđenje sam sanjao najlepši san u životu

san sa Oljenkom Jovin – najlepši događaj mog života

kako da još bolje pevam – pa da ponovo pevam

kako da još bolje pevam reč dobro – pa da ponovo pevam reč dobro

kako da još bolje pevam reč lepo – pa da ponovo pevam reč lepo

kako da još bolje pevam reč drvo – pa da ponovo pevam reč drvo

kako da još bolje pevam reč lasta – pa da ponovo pevam reč lasta

kako da još bolje pevam reč put – pa da ponovo pevam reč put

kako da još bolje pevam reč ruža – pa da ponovo pevam reč ruža

kako da još bolje pevam reč odanost – pa da ponovo pevam reč odanost

kako da još bolje pevam reč lopta – pa da ponovo pevam reč lopta

kako da još bolje pišem reč dar – pa da ponovo pišem reč dar

kako da još bolje pišem reč dar – pa da ponovo pišem reč dar

kako da još bolje pišem reč dar – pa da ponovo pišem reč dar

nekoliko reči o izvoru i biće lepo potoku

nekoliko reči o potoku i biće lepo reci

nekoliko reči o reci i biće lepo ušću

nekoliko reči o ušću i biće lepo moru

kako da još bolje pevam reči jebi me – pa da ponovo pevam reči jebi me

nekoliko reči o zemlji i biće lepo semenu

nekoliko reči o semenu i biće lepo korenu

nekoliko reči o korenu i biće lepo stablu

nekoliko reči o stablu i biće lepo krošnji

nekoliko reči o krošnji i biće lepo lišću

nekoliko reči o lišću i biće lepo plodu

nekoliko reči o plodu i biće lepo svemu

i iglama i ekserima i vunici i peškirima i bubicama i obalama i dimnjacima i

kako da još bolje pišem reč dar – pa da ponovo pišem reč dar

kako da još bolje pišem reč dar – pa da ponovo pišem reč dar

kako da još bolje pišem reč dar – pa da ponovo pišem reč dar

bog. ja. nešto. bilo šta

ja. bog. nešto. bilo šta

ja. nešto. bog. bilo šta

bilo šta. ja. nešto. bog

bog ja. bog nešto. bog bilo šta

ja bog. ja nešto. ja bilo šta

nešto bog. nešto ja. nešto bilo šta

bilo šta bog. bilo šta ja. bilo šta nešto

bog pupoljak

ja pupoljak

nešto pupoljak

bilo šta pupoljak

13.48h

 krećem. sunce me miluje a ja želim

ovim hodanjem da pomilujem Miroslava i sva bića

kroz Petrovaradin do mosta. ovaj deo puta mi je uvek bio dosadan

pre mosta na betonskim pločama keja piše

izgubljeno je samo ono čega se čovek odrekne

most. divota – veliki komadi leda plutaju po reci

uplašio me pas. viknula sam i on se uplašio mene

kej. zbog one tvoje stazice od ovih strepenica do onog drveta sam htela

 da hodam u Novom Sadu ali stepenica više nema. sada je tu betonska kosina

umesto stazicom hodam Bećarcem – pored obale Dunava

hodam baš baš sporo za srce zdravlja svih bića

poraslo je mlado drveće koje je posađeno pored panjeva starog drveća

šteta što ne znam više o drveću – na granama vidim nešto što liči na pupoljke

bulevar. zanimljivo i teško je hodati kroz grad. toplije je

Podbara.  uopšte se nisam umorila. ali se pojavio

bol u stopalima. odakle mi ideja da hodam u čizmama

prošla sam pored kuće broj 19 u ulici Patrijarha Čarnojevića

 u kojoj si stanovao. odoleva – oko nje je već puno zgrada

na Podbari sam zalutala ali sam se iskobeljala

 i u centru grada završila hodanje

17.02h

kako da još bolje pevam reč hodanje – pa da ponovo pevam reč hodanje

stvaranje je hrana svim bićima

prijao bi mi med u vrelom čaju

poljske livade

lepota brojeva

evo i pčela

zdravo grlo

zdravlje je raj

uživam u stolu i radu za stolom

uživam u pisanju

reč-dve i lepota je tu

lepotom se prepoznajemo

lepoto moja Tii si moja lepota

lepoto – dobroto

ljubim Tii stomak

miriše na med i poljsko cveće

glatka je koža lepote

prozirna

pišem da bih video koliko si lepa

kapljice drugog vrelog čaja su mi sa usana prsnule na sto

usne lepote usminama dobrote

prijaj

prijaš mi

prijaj svim bićima

lepo je pisati

pisanje pleše i peva

čestice pisanja se preobražavaju u talas pisanja

talas sledi talas

reč ljubi reč

reč

reč pupi reč

reč

i

ovo

je

lepo

sve je lepo

sve je dobro

lepotice

prijaj

svako veče jedva čekam da ustanem i sednem za sto

bio sam u toaletu

provetrio stan i namestio krevet

napravio čaj i kafu

sve vreme se molio Bogu i slušao Džon Harta

nacrtao Pupoljak Trave u rokovniku

posle dvopeka ispio prvi gutljaj kafe

prsti samo čekaju da počnu da plešu po tastaturi

tastatura je skoro bezšumna. meka. meke su i reči

jutarnje reči pune sunca

uživam u muzici na radio stanici From The Root To The Fruit

već sam se odvojio od obale

kao da niče trava iza mene

blaženstva i jesu i vlati trave

sve ono što nam trava daje svakog trena

sve ono što nam sve daje svakog trena

sve ono što nam ono daje svakog trena

sve ono što nam što daje svakog trena

sve ono što nam nam daje svakog trena

sve ono što nam trava daje svakog trena

sve ono što nam daje daje svakog trena

sve ono što nam svakog daje svakog trena

sve ono što nam trena daje svakog trena

sve se daje

svaka reč se daje

vazduh se daje

zamisli samo kako se vazduh daje

zamisli samo kako se zamisli daje

zamisli samo kako se samo daje

zamisli samo kako se kako daje

zamisli samo kako se se daje

zamisli samo kako se vazduh daje

zamisli samo kako se daje daje

Najveće izobilje izgleda kao oskudnost

Koristiš ga, ono ti nikada ne otkazuje

Pokret savlađuje hladnoću,

Mirovanje savlađuje vrućinu.

Kome je poznata prava tajna mirovanja

Taj postaje uzor čitavom svemiru.

Lao Ce u četrdeset petom načelu.

Nema većeg prokletstva od nezadovoljstva.

Nema većeg greha od želje za posedovanjem.

Stoga biti zadovoljan znači večitu dovoljnost.

Lao Ce u četrdeset šestom načelu.

sneg veje nošen jakim vetrom

puno je lepote i događaja u toj belini u vazduhu

umetnost vazduha

pesme vetrova

Branka Zgonjanin je počela sa svojim hodanjem

dobro jutro moj kaktuse ljubim Te

rekao sam prvi put ovog jutra kaktusu kada sam seo za sto

voleo bih da razgovaram sa vazduhom

svetlošću

drvećem

svakim bićem svih bića

i čovek razgovara sa norođenčetom iako ga ono ne razume

svemu se obratiti – svakom poželeti dobro

sam – okružen ljubavlju – živim u jednoj jedinoj porodici svih bića

zapisao sam sinoć u rokovniku ono što sam osetio

vazduh je ljubav

vazduh me okružuje i prožima

dišem li – ljubim i ljubljen sam

u Mahabharati se nalazim u čuvenom

razgovoru Krišne i Arđune pred otsudnu bitku

ja sam ukus vode

ja sam svetlost Sunca i svetlost Meseca

ja sam u Vedama sveti slog OM

zvuk sam u eteru i muškost u mužu

ja sam miomiris koji širi zemlja

blistavilo ognja

život svih stvorenja

uzdržanost koja krasi isposnika

večno sam seme svekolikih bića

oštroumlje svakoga umnog stvorenja

i slava svega što se slavnim zove

ja sam sila moćnih kada u njoj nema pohlepe ni strasti

ja sam i čežnja svih stvorenja ako je saglasna njihovoj dužnosti

od mene potiču svekolika bića

Krišna Arđuni

sneg je stao ali vetar nosi snežnu prašinu sa fudbalskog terena

i sutra u podne ću biti na Svečanom nedeljnom ručku svih bića

dođi

svaki trenutak je prilika za savršenstvo

vetar samo fijukne pored prozora

ovo je topla kupka ljubavi za Tvoje telo dušu u duh

nadam se da ću u ponedeljak pomalo početi da hodam

u zaostatku sam 65 kilometara

prošlo je podne. sinulo je sunce

subota je – proslavi je

08.57h krećem sa Roelof Hartplein-a na sever Amsterdama

hodaću kanalima, za tebe Miroslave, za Ružu, za Pupoljak

9.55h zastala sam na severnoj granici centra grada da popijem espreso

 napolju je hladno za moja stopala, pa ću se ugrejati narednih 10 minuta

konobarica priča jednom crncu zašto ona mora da radi, šta sve ona mora da

 plati. na kraju krajeva, i časove joge. toplije je. hodala sam skoro puni sat bez prestanka. da li da nastavim na sever i da pređem vodu brodom? magla je. tužna sam ovih dana. da nema Pupoljka ne bih uživala u ovom hodanju osećala bih se suviše usamljenom. eh, i kanali deluju nekako usamljeni, ovog jutra. ali tu su labudovi, patke, galebovi i gnjurci. tvoji gnjurci, Miroslave

10:10h krećem ponovo. u stvari tako je erotično

biti na ulicama – neko uživanje iz detinjstva se budi u butinama

10:17h na centralnoj stanici dva ciganina sviraju frulu i harmoniku

 ciganski tužno-radosno. ostavim im 25 centi, okrenem se i zaplačem. život!

mislim na Heidegera: bol nam poklanja svoju

lekovitost tamo gde je najmanje očekujemo

10:29h sada hodam obodom centra grada, pored

Gradske biblioteke. magla je toliko gusta da izgleda kao da sam

u sred mora. nema kraja vodi. nema obala. galebovi dreče, gnjurci su

nekako mekani. jedan mali pas. obraduje me svaki pas na ulici. ja-pas

10:50h šetamo pored kanala, gnjurac i ja

11:07h polako se vraćam ka centru. hodaću do kuće ostatak

da uštedim novac koji bih potrošila na tramvaj. volim da štedim

volim skromnost. ona me uči plemenitosti. ti to najbolje znaš, Miroslave

11:32h  Amstel! reka! reka je ipak reka, a kanali su ipak kanali

11:51h u poznatom kraju – Heinikenplein. vau! čaplja

na kolima! otkud ona tu? prelete sad na druga kola

12:12h izgleda sam opet zalutala. hh, da – Apollohal

12.25h Roelof Hartplein ponovo. završavam. milina od umora. hvala svim bićima

 koja sam sretala i sa kojima sam hodala. hvala ti Miroslave. hvala ti Pupoljče

mislim na ždrebe u kobili

jezik prvih bića

oblačno je. promiče suv sneg

danas ću hodati. radujem se i plašim se da mi se prehlada ne vrati

25. januara, u 13 časova i 15 minuta je umrla  Milika  Stanković

moja dobra, predobra majka, moja keva. Sada sam sam. Prošlo je deset dana a ja njene fotografije

još uvek ne mogu da gledam duže od tri sekunde a da mi suze ne krenu. Kako da oni koji umru i dalje žive? Gde sagraditi

dugovečniji spomenik onome ko nam umre od spomenika koji sagradimo u sebi?

poslao mi je juče mejl Srećko Stanković

majke odlaze majkama

napolju sam. posle dve nedelje ponovo hodanje. ponovo napolju kao

u detinjstvu posle dvonedeljnih bolesti. nadam se da će sve biti dobro

kod Vuka sam. prošao sam prva dva kilometara

kada posle dva-tri kilometra uđem u ritam hodanja

osećam da sam neprekinuta nit puta oduvek i zauvek

kao da dolazim iz beskraja i hodam beskraju

iz bezvremenosti u bezvremenost

iz prve reči u svaku reč kao prvu

juče je Tivadar Domanecki trčao za mene po snegu u okolini Budimpešte

radost je dužnost i dug

radost je rad

rad radosti

radujem se da verujem

sva stvorenja umiru i potvrđuju da nikada

niko nije umro i da nikada niko ne umire

kao dete koje nacrta drvo i vidi da je to drvo tako i ja

napišem nikada niko ne umire i verujem da nikada niko ne umire

ništa bezumnije i nerazumnije nisam video od razumnih ljudi

fotografisao sam mlado drvo lagerstemije. poreklom je iz Kine Japana

i Australije. izboriće se ono na ovim hladnoćama i uskoro će procvetati

crvena marama i crveni šal su mi preko usta i nosa

nije ovo baš neko hodanje ali je to najbolje hodanje

hodao sam 10.39 kilometara. nije mi bilo teško. treba polako da se vratim

kada sam bio mlađi čuvao sam se tako što se nisam čuvao

sada bi trebalo i da se čuvam

da jedem pre podne pre nego što krenem na hodanje

da namažem stopala kremom i izmasiram ahilove tetive

od danas ću svaki dan jesti med i žitarice

 sada sam u toplom – hvata me umor

osećam glad

namignem lepoti koja me okružuje

namignem dobroti koja kruži u meni

spoljašnje i unutrašnje kruženje

jedno je to ljubljenje – kruženje Pupoljkom svih bića

kliznuo sam metar-dva niz ovu poledicu

guguču gutke – peva proleće

hodam kao veliki breg

srećan sam što nikada nisam imao automobil

kada bih ponovo živeo u četrnaestoj godini bih našao

jedan oblutak i svakoga dana bih ga milovao celoga života

namignem svom kamenju

hodam da bi kamenju bilo lepše u celom Svemiru

voleo bih da imam dva velika meka peškira. jedan bordo a drugi

plavi ili žuti pa da uživam u njima svaki put kada uđem u kupatilo

sve više dobrote otkrivam u blagom humoru

sve najbolje mislim o gravitaciji

gravitacija je svemirski seks

gravitacija je podvrsta seksa

mislim o seksualnom životu kamenja

uživam razmišljajući o razmnožavanju kamenja

seks mi ne bi toliko značio u životu da sam se bavio sticanjem i ratovanjem

penjem se uz stepenice – baš je to čudesan seks

ako staviš svoje emocije u ovo blaženstvo

i malo poveruješ desiće Tii se ljubav zauvek

sada hodam kao planina. hoću da kažem da je strpljenje planina

nije asfalt toliko bola naneo zemlji nego čovek koji ga je po zemlji prosipao

ni je ni beton. nije ni gvožđe

prepuštam se pčelama

zamišljam misli kao pčele a mišljenje kao lekoviti med

sada hodam kao okean

mirujem a krećem se

na raskrsnici se osvrćem tamo-ovamo i prepoznam da gledam kao životinja

životinje uživaju dok gledaju

gledanje i jeste veliko uživanje

sećam se samo kako sam u detinjstvu uživao da gledam

hodanje prefinjuje čula

stopala stalno dodiruju

oči neprestano gledaju

uši sve vreme slušaju

nos stalno miriše

usne samo ljube

stopala ljube

oči ljube

uši ljube

nos ljubi

usta ljube

čula ljube dušu – duša ljubi duh

ljubim ljubi ljubim

po zaleđenoj snežnoj stazi kroz šumu

prvo stajanje na Pupoljku Hodanja

stojim usred šume i slušam vetar u granama

gledam vetar kako nosi krošnje drveća

stabla su mirna a u visinama se njišu kao da plešu

drveće svojom lepotom uvećava i širi lepotu sveta

sretan sam jer živim u svetu u kome živi i drveće

kralj šuma pozdravlja predsednika drveća

huji vetar

vetar čistač

ponekad stvaranje nije ništa drugo nego čišćenje

vetar sejač

ponekad stvaranje nije ništa drugo nego sejanje

namignem imenima svih vetrova

svuda su vetrovi domaći i drugačiji

okrećem se da pogledam da li me psi prate

strma snežna staza me je naterala da trčim da se ne bih okliznuo

zaustavilo me je drvo kome sam se bacio u naručje

oznojao sam se na uzbrdici i nizbrdici pa mi je

sada na ulicama hladno po grudima i stomaku

velike reke greju predele kroz koje teku

kako da ne volim reke kada se isparavaju

kako da se ne uzbudim kada vidim konje kako se puše na hladnoći

kako da mi se ne zamuti u glavi kada mi se

otkriva da je svet samo jedna ljubavna pesma

sve voli jedno drugo a da ni ne zna da voli

svi žive od života a sam život živi od ljubavi

život ne bi ni živeo kada ne bi ljubio

sklupčan pas leži ne snegu. miran je. samo mu vetar kostreši dlake

napravio sam nekoliko fotografija tramvaja i autobusa

i shvatio da je to umetnost tramvaja i umetnost autobusa

umetnost ove ograde od cigala koja se ruši

lepota u mojim butinama

da li da idem pravo pitao sam kocku. kocka mi je odgovorila da

blizu sam Gnezda. opijen umorom – uživam u spokoju

radujem se da uđem u Gnezdo kao što

sam se na početku radovao da iz njega izađem

sinoć sam gledao televizijsku emisiju sa osamdesetdvogodišnjim preminulim

slikarom Slobodanom Vuličevićem. voleo bih da pročitam njegovu knjigu

 Ovu knjigu posvećujem kapima kiše. pozdravljam Te Slobodane Vuličeviću

nacrtao sam Dobrog Hodača Slobodana Vuličevića

baš su me dobro napala i uplašila ova četiri psa

poskočim za besmrtnost Slobodana Vuličevića

živim sa svakim bićem

neki psi su već postali ljudi. neki ljudi su već postali Slobodan Vuličević

nema umetnosti u svetskim centrima

od stida je lep ovaj mladić

hoću da kažem da sam ovde

ovo blaženstvo posvećujem česticama Slobodana Vuličevića

hodam ulicom Samuela Beketa za Slobodana Vuličevića

sve ulice ovog sveta bi mogle nositi ime Slobodana Vuličevića

Slobodan Vuličević je voleo sve i sve je volelo Slobodana Vuličevića

pre nego što je ušla u prodavnicu stara žena je bacila cigaretu

u jednom trenutku je Slobodan Vuličević rekao da je osam puta obišao

 Planetu. niko mi ne veruje – rekao je. ja Tii verujem Slobodane Vuličeviću

uzeo sam jednu cepanicu sa gomile drva koja se prodaju. nosim je u

rukama kao knjigu. odneću je u Gnezdo da mi u sobi bude kao cveće

nadam se da ću sve više i bolje razgovarati sa kaktusom

onda i sa drugim bićima i stvarima

svakom je potrebna lepa reč

lepa reč ne košta ništa a čitavo je blago

baš zato što je vrednija od blaga lepa reč je retka

od sada ću sejati lepe reči

nek bujaju lepe reči

dobra je knjiga ova cepanica

prija mi da sa obe ruke držim cepanicu iza leđa

Svemir je gnezdo po kome hodam

kada izađem iz Gnezda ulazim u gnezdo svakodnevne umetnosti

svakog trenutka svuda i svemu ljubav – večna umetnost u pesmi svih bića

okrenem se i namignem Slobodanu Vuličeviću i njegovoj ženi

ja sam pesnik ove cepanice – kažem

ja sam pesma ovog pesnika – kaže

nosiš me u ruci ja sam tebi draga – kaže mi cepanica

draga i sve toplija – kažem cepanici

kada bih ponovo živeo u dvanaestoj godini bih rekao

 kada budem imao šezdeset nosiću cepanicu u ruci prvi put

Slobodane Vuličeviću – stvorio si – umetnost Slobodan Vuličević

4.3 km – dobro hodanje – počinje pisanje

lepo je kada samo hodam. ne mislim i samo se zaboravim

dobar dan trave – javljam se travama na ovoj kosini

trava – baš je lepo to ime

kada bih ponovo živeo kao desetogodišnjak

 bih rekao posle pedeset godina ću postati kralj trava

umetnost peškira se suši na onom prozoru

promiče vlažan sneg

prvi put sam ovde u Višnjici video Dunav

stavio sam kapuljaču da me uspavljuje dobovanje mokrog snega

padaju krupne vlažne pahulje

u povratku je pred pokojnikovom kućom još više ljudi na ispraćaju

nikada u životu nisam video ovako krupne pahulje

pahulje snega pozdravljaju kapi kiše

ovo je umetnost padanja snega

uživam u veličanstvenoj snežnoj predstavi

do malopre je bilo obično. pomalo i

 tužno a sada sa ovim snegom je veličanstveno

sveta dužnost je biti srećan

srećne li dužnosti svih koji su srećni

biti srećan zbog sreće i srećom zračiti

svako ko je obuzet onim što radi zrači srećom

snežna predstava je završena. sve je opet utonulo u sivilo

tek ovo nevoljeno sivilo je uzvišeno

umetnost sreće je doživljaj da to što jeste jeste sreća

umetnost sreće je staviti ruku na grudi i osetiti toplinu

kada bi ljudi znali da su srećni kad god nisu

 nesrećni planeta Zemlja bi bila rudnik sreće

da li je ova žena ispred mene srećna što su joj na rukama zelene rukavice

namignem sreći

sa Karaburme ime ti odjekuje

piše na zidu

svako mesto na Planeti zrači trenutkom Božijeg

stvaranja i zato sam sada u Svemiru – ovde u večnosti

mila. inteligenta. lepa. atraktivna. nežna. a ja te volim

piše ne zidu

u šumi sam. beli se zemlja. magla je pala po drveću

da li štap nosite zbog pasa – pita me čovek sa štapom u šumi

posle veličanstvenosti i uzvišenosti evo

božanstvenosti na mekoj snežnoj stazi kojom se spuštam

hajdemo snežna blaženstva

celu noć je padao sneg. sve je zavejano

nema više parkiranih automobila. umesto njih neki beli lepi predmeti

pada sitan sneg nošen jakim vetrom

pada bela voda

snežna belina lepotom oduzima dah

često sam pisao o životinjama koje stojeći kisnu u predelu

prvi put pišem o životinjama koje stoje a po njima veje sneg

samo je belina belja od snega

sneg – umetnost beline

nije slučajno da deca jako vole sneg

hvala na gospodstvu – rekao sam čoveku koji me je propustio na snežnoj stazi

vetar voli snežna prostranstva

sve biva samo u bajci

ja sam bajkač – hodač bajki

knjiga Miroslav Mandić nije bajka za decu

knjiga Miroslav Mandić nije bajka za odrasle

knjiga Miroslav Mandić je bajka za sva bića

u knjizi Miroslav Mandić danas pada sneg

sve reči u knjizi danas veju

bele se reči

bele se bele reči Božije

mislim na visibabe i bele smrti onih koji su umrli u snegu

da li su ribe ikada videle sneg

led su videle ali sneg

kada neprestano pada sneg

zavejani snegom nestaju putevi

divim se svakom ko prti sneg

put je duži kada se po njemu teško hoda

napravio sam grudvu snega

prvi put u životu nisam bacio grudvu nego sam je ostavio na jedan stubić

lepota ovog sveta je samo nagoveštaj lepote Božije

poklanjam se toplim i suvim dubokim cipelama na mojim nogama

hvala Vesni Milović koja mi ih je poklonila pre par godina

ne želim da umrem

umesto mene posadiće parking

Platan Platanović

piše na jednom papiru okačenom o drvo na Bulevaru na kome će uskoro seći drveće

ni ja ne želim da Tii umreš i znaj Platane Platanoviću

 i kada poslednji parking na ovom svetu izumre Tii ćeš živeti

slava Tvoja Bože i slava Tvoja sneže za 13.96 km. i 3:08h hodanja danas

prosek ovonedeljnog hodanja je 13.18 km. a ukupni prosek Pupoljka Hodanja je

10.966 km jer mi nedostaje 65 kilometara koja treba da nadoknadim jer nisam hodao zbog bolesti

umetnost nastane pre nego što je stvorim

blaženstvo nestane pre nego što ga napišem

kada sam malopre u apoteci rekao molim vas tri

table c vitamina čuo sam da mi je glas promukao

juče ga nisam čuo. nisam izgovorio ni reč

sinoć pre spavanja a malopre pre hodanja

 sam osetio... nadam se da se neću razboleti

pomisli o razboljevaju me čine jadnim

sramota me je. osećam se krivim. nikakvim

izložen

izloženost je umetnost draga umetnosti

ne može ni jedan dan da hoda a hoće deset godina

ne može ni jedno blaženstvo da napiše a hoće da ih piše četrnaest godina

jako se znojim

šakama brišem znoj ispod kape

suočavati se sopstvenom propadljivošću je preduslov nepropadljivom

ako neko zna Sinišu Labrovića neka mu kaže da je ovo podignuta ruka za njega

u detinjstvu sam puno puta slušao kako se neko

oznojio pa pio hladne vode pa se prehladio i umro

dodirnuo sam veliki platan kod Kalenićeve

 pijace kada njega dodirnem sve je dobro

za stolom sam

konj u štali

da sam se bolje osećao dok sam hodao pisao bih više o Siniši Labroviću

to što ne pišem o Siniši Labroviću je način da pišem Sinišu Labrovića

juče sam prvi put čuo za Sinišu Labrovića

radujem se zbog Siniše Labrovića

lakše je biti na ovom svetu kada je u njemu i Siniša Labrović

sve je u svemu

dobrota u svima

lepota u svakom

ponekad pisanje nije ništa drugo nego samo želja da se napiše nešto prelepo

granje visoko u nebu

ponekad pisanje nije ništa drugo nego stid

telo

neko

peta pupoljak

zdravo kaktuse

rekao sam kaktusu dok sam izlazio iz Gnezda

sada tri sata hodanja za 33 blaženstva

bilo je tri sata i petnaest minuta za 13.47km

baš zato što sve zavisi samo od mene znam da ništa ne zavisi od mene

baš zato što ništa ne zavisi od mene sve zavisi samo od mene

juče mi je jako prijao limun

sada svakodnevno sejanje  novca

to je jedna bela kovertica na kojoj piše

tebi pupoljak

ako je negde nađeš i otvoriš naći ćeš u njoj 50 dinara i tekst

nepoznatoj osobi

zdravlje

sreća

ljubav

i

pupoljak novog novca

od nepoznate osobe

malo je otoplilo i ne nosim maramu preko nosa i usta ali

 s vremena na vreme duvam topao vazduh kroz nos da ga ugrejem

hodam – ne putujem – sve u meni putuje

juče je Ivana prevela naslov Peta bajka... kao da

 je reč o petoj bajci a ja sam mislio da je peta bajka

pre neki dan je Ivana prevela da je knjiga

 Miroslav Mandić bajka za svakoga a ja sam napisao za sva bića

namignem Ivani

na polovini sam. vraćam se nazad. nizbrdo. dovde je bilo

 uzbrdo pa sam se suviše znojio i suviše brinuo samo o hodanju

kudikamo je lakše hodati nizbrdo

sve je prijatelj i prijateljstvo

sve ne poznaje neprijatelja i neprijateljstvo

sve je neprestano stvaranje svega

sve je neprestano ljubljenje svega

repova i krila

peraja i vetrova

knjiga i livada

lasera i potoka

pastrmki i zrele vode

tri svrake u granama

poklanjam se svakome ko nema neprijatelja

namignem školjkama

uvek kada namignem osetim kako se i meni namigne

na nekim mestima gde je sneg neočišćen

prelazi se kao preko malih dečijih planina

uzbrdo do Cvetkove pijace. ponovo znojenje

polako za zdravlje mojih pluća

od Cvetka blago spuštanje. sabiranje i okupljanje

tri sata hodanja. nije mnogo. nije malo. večno je

slava sam Tvoja

zdravo kaktuse hvala Tii što me čekaš

rekao sam kaktusu čim sam ušao u Gnezdo

malo je malo baš onoliko koliko je veliko veliko

nepojmljivo

najveće žudi za najmanjim

najmanje žudi za najvećim

sve što jeste je neprestano venčanje najvećeg i najmanjeg

jedan korak za najveće – je dan korak za najmanje

najveće ne bi postojalo bez najmanjeg

najmanje ne bi postojalo bez najvećeg

najvećem nigde nije tako lepo kao u najmanjem

najmanjem nigde nije tako dobro kao u najvećem

blago Tii držim ruku na stomaku

ljubavlju pišem – ljubavi pišem

umetnost kestenja

otopljava – ponovo lete vrapci

namignem buvama

namignuo sam buvama jer sve vreme razmišljam o smislu

sada sam osetio smisao mog današnjeg hodanja

hodam da bih zagrlio Svemir

hoćemo li da idemo tamo da varamo narod

kaže jedan mladić drugome kod Vuka

Svemir ne bi mogao da postoji da ga neko ne grli

beskraj zagrljaja i jeste u tome što zagrljaj grli beskraj

beskraj postanja

postanje je jedini događaj

u postanju svako ima svoje postojanje

svako i postoji samo postanjem

grlim svakoga ko grli

grlom grliti

dobro grlo lepo peva

kada se dlačice naježe od miline svet je sačuvan

još Tii držim ruku na stomaku

sve ovo što radim su svemirski radovi

ulični radovi u Svemiru

pod svetlom javnosti svih bića

prosjaci su izvor i ušće dobrote

dok hodam podignem se malo stopalom

desne noge i to je dovoljno za večnu umetnost

namignem Ignaciju Vitkijeviču

posvećeno Časlavu Milošu Vere Varadi

završio sam čitanje Mahabharate. ne želim nikoga

da povredim ali svet ratnika i ratova nije moj svet

svi veliki epovi koji govore o ratu i ratovanjima nisu moji

živim na novim još nenapisanim epovima

epu o strpljivom posmatranju

epu o blagorodnom nečinjenju

epu o nesuprotstavljanju zlu

epu o konju koji promišlja čoveka

epu o slavnim bakterijama i virusima

epu o travama i senu

epu o centru koji je svuda i periferiji koja je nigde

epu o ljubavi za svaku česticu

epu o velikom pevanju malih pesama

epu o Pupoljku Svih Bića

epu o detetu koje vaskrsava sva stvorenja

epu o očima ove žene koja prelazi pešački prelaz

epu o ljubavi prema svemu a ne o teoriji svega

epu o anonimnim snagama ljubavi

popili smo kafu na pola puta Jelena Bešir i ja

na njenom 2/33 Hodanju za Pupoljak Svih Bića

ep samoće

ep kiše – počinje topla kišica

ep mišljenja

ep lopta

epigra

ep bezbrižnosti

ep bezrazložnog herojstva i herojstva bezrazložnosti

ep korena i ploda reči

ep o najboljem – pesma peva najboljeg za

razliku od drevnih epova koji pevaju o najboljima

najveći ep ikada napisan – ep o bilo čemu

ep ja

epom

p

e

s

m

om

toliko je lepo da od samog početka hodam polako

rajski. bezazleno. nevino

skinuo sam i duks. samo sam u košulji

kod Pošte pomislim na visibabe

vetar se pojačao. zahladilo je. već neko vreme mi je hladno

samo da ti se izvinim što sam te popljuvala na forumu pisaca

prišla mi je i rekla mi... koju nisam video dvadeset godina

mogu samo da zamislim kako me neki ljudi pljuju

biti popljuvan je dobro za smirenje

držim šaku oko grla. sva pažnja mi odlazi na to da se sačuvam od hladnoće

kada sam pošao pomislio sam da je baš dobro što sam se lako obukao

a sada mislim sasvim suprotno – nije dobro što sam se lako obukao

nadao sam se da će na usponu Bulevara biti zavetrine ali je nema

šaka oko grla i samo što pre do Gnezda

mislim o mnogim situacijama u kojima se bića sklanjaju u zaklone

pod strehu bežeći od kiše

u zavetrinu izbegavajući vetrove

u toplo čuvajući se hladnoće

dolećući u gnezdo

uvlačeći se u jame i rupe

ulazeći u grad

stižući do šume

bežeći u podrume pred bombama

bežeći od tiranije sve dok se ne domognu slobodne teritorije

kada se već smrzavam i brinem neka ostanu blaženstva o tome

kada me već pljuju neka budu i blaženstva o pljuvanju

da sam bolje obučen druga bi to bila pesma ali sada je to ova produvana pesma

stariji gospodin sa rukama na leđima spokojno zvižduće

popio sam topao čaj

istuširao se toplom vodom

popio limunadu

presvukao oznojanu majicu

pijem malo rakije

namignem onoj koja me je popljuvala na forumu pisaca

namignem namigivanju

nacrtaću kružić za svaki platan na Bulevaru u Beogradu

kažu da su stari osamdeset-devedeset godina ali će uskoro uprkos lepote

i neopisivog značaja za život i kulturu Beograda biti hladnokrvno posečeni

krugom-celinom isceliću sebe-Tebe i sva bića od nemoći jer

 ne mogu da sprečim zla koja se neprestano događaju u svetu

ko to – koja to vrsta bića – projektuje finansira i proizvodi oružje kojim se ubija

počinje da pada kišica. da li ću uspeti da nacrtam sve kružiće

ljudi su strašno surovi – neprevaziđene ubice

ali dobra dela retkih bića natkriljuju zla dela ljudi

dok prolazim pored platana crtam kružić

nacrtao sam sve platane od Cvetkove pijace do Pošte

hvata me grč u levoj šaci u kojoj sam držao podmetač i bojice

produžio sam do Kalemegdana da bih ishodao današnje kilometre

počinjem da crtam kružiće za sve platane

sa druge strane – od Pošte do Cvetkove pijace

završio sam – svi platani su sada zauvek živi

iako će nad njima čovek uskoro napraviti pokolj

čovek-koljač

koljaču preobrazi se u isceljivača

čoveče – ne uzimaj život drugim bićima

čoveče – očisti zvoja zla i grehe u okeanima suza drugih bića

čoveče – neka Tii grudi drhte od ljubavnog plača za sva bića

čoveče – ne možeš ni živeti ni preživeti ako ubiješ bilo koje biće

čoveče – da li si nekada video lepotu zelene mahovine na drveću

čoveče – da li si nekada video jabuku na grani drveta

čoveče – da li Te je nekada od hladnoće zaštitilo neko drvo

čoveče – da li si nekada pronašao bolji metod za mišljenje od slike drveta

čoveče – sadnice rađaj

čoveče – u drveću se stišaj

čoveče – u plućima drveća pronađi svoj opstanak

čoveče – samo si sluga gospodstvu drveća

čoveče – drveće su plave ruže u Svemiru

čoveče

lična religija je religija samog Boga 

Bog sam

Bog svih bića

sve velike religije su samo privatne religije

čoveče

savest je znanje

znanje samo

znanje svih bića

svi veliki univerziteti su samo interes privatnog znanja

čoveče

davanje svog života drugome je jedina ekonomija

dobit sama

harmonija svih bića

sve velike korporacije i banke su samo smrt i tuga privatnog vlasništva

čoveče

Tvoja lepota je lepota Boga

lepota sama

lepota svih bića

sve velike mode u svemu pa i u umetnosti su samo privatne i staromodne

jedinojati

drvoseča

isceljivač

smirivač

čekač

poklanjam se Tvom licu

poklanjam se travi koja se leluja u snegu

poklanjam se nozdrvama i borovim iglicama

poklanjam se poklonjenjima svih poklonika

poklanjam se otvorenosti

poklanjam se hodu u hodu

poklonjenje je sloboda kojom slobodni ljube neslobodne

poklanjam se svim zagrljajima

poklanjam se jer uživam da se poklanjam

poklanjam se cveću koje miriše

poklanjam se putu koji vodi svakog svakom

poklanjam se lakoći poklanjanja

poklanjam se šaci na grudima

poklanjam se usnama na preponama

joj kako je poklonjenje lekovito

sve se sabira u poklonjenju

zastanem bilo gde i samo se poklonim – to zovem mudro

poklanjam se ozbiljnosti poklonjenja

poklanjam se nežnosti poklonjenja

poklanjam se čestici koja bilionima godina jezdi kroz srce Svemira

poklanjam se psu u gradu u kome nema ni besnog psa

poklanjam se prstima mojih šaka koje su se sklopile u molitvi za molitvu

poklanjam se srcu koje ljubi usamljena srca

poklanjam se herojstvu onih koji su ljubavnu bol podneli ne povredivši nikoga

poklanjam se svakom ko drugom donese spokoj

poklanjam se misteriji tla

poklanjam se svetim tekstovima koji govore o jednom i o jednostavnosti

poklanjam se žudnji koja Te porađa u meni

poklanjam se toplim i suvim dubokim cipelama na mojim nogama

hvala Vesni Milović koja mi ih je poklonila pre par godina

poklanjam se neiscrpnosti ponavljanja neponovljivog

samo ponavljanje peva neponovljivo i zato se ponovo poklanjam

poklanjam se pupoljku Tvog pupka

poklanjam se pupoljku Tvog srca

počela je borba svih bića za sva bića

ljubim svoju smrtnost – to je večna besmrtnost

ružo plamena

plamena ružo

da sam u mladosti znao da ću u životu biti ovoliko

sam verovatno se ne bih usudio da krenem ovim putem

onim putem niti sam želeo niti sam mogao da krenem

da nisam krenuo ovim putem životario bih ili bih se ubio

hvala Bogu što sam krenuo ovim putem

sam sam da bih zaista bio sa nekim

sam sam da bih zaista bio sa svima

sam sam jer su sva bića sama

 tek kada je samo biće je sa svim bićima

sam je sve

zašto ne naučiš da praviš lekovite tinkture

obilazim Planetu – kružim u srcu svih bića

okean samoće – okean prožimanja

kraljevi su odvratni – predsednici su dosadni

rekao je kralj svih kraljeva predsedniku svih predsednika

kraljevi su ubice – predsednici su masovne ubice

rekao je predsednik predsednika kralju kraljeva

hodanjem se samoća pretvara u pupoljak

hodanjem i pisanjem samoća se pretvara u Pupoljak svih bića

joj kako me je obradovao ovaj žuti leptir

ne može se sve znati ali se može sve voleti

znati je manje od voleti

jesam prethodi svemu i stvara sve

ne bih mogao izdržati samoću da nisam video žutog leptira

ne bih mogao izdržati samoću da ne osećam sva bića

ne bih mogao izdržati samoću da ne živim za Tebe iako Tebe nema

ne bih mogao izdržati samoću da nije bilo

samih koji su je izdržali i ljubav svih bića uvećali

materinski instikt samih je instikt za sva bića a ne za svoja bića

sami ne ratuju – ne otimaju i ne ubijaju

 sami ne pišu istoriju – sami plešu i pevaju

samoća nestaje spajanjem dva bića ili zajedništvom svih bića

spajanje dva bića kratko traje a zajedništvo svih bića još ne postoji