AUTOBOGOGRAFIJA

8. jul 2021.

26149. dan mog života

 

 

na prvo

hodanje za

poeziju krenuo

sam u podne

 1. jula 1984

 

 

i

 

 

pre

nego što

sam krenuo

spremao sam sve

što će mi trebati za

hodanje i rad ali i

da sve to može

stati u ruksak

 

 

i

 

 

odlučio

sam da ću 

svakog dana

nacrtati tri mala

crteža drvenim

bojicama i da ću

voditi beleške

sa hodanja

 

 

i

 

 

da ću

biti neko ko

uradi isto ono

što urade hiljade

i hiljade za hiljade

i hiljade godina

 

 

i

 

 

veče pred

polazak je došao

lazarov miodrag pashu

da napravi intervju

sa mnom

 

 

i

 

 

kasnije je 

je pashu došao i na

polovinu hodanja na

cetinje do njegoša i na

kraj hodanja u kranj

do prešerena

 

 

i

 

 

pošao sam

sa stražilova sa

groba branka

radičevića

 

 

i

 

 

pred

tridesetak 

ljudi sam pevao 

pesma nas je održala

njojzi hvala i zamakao

sam u šumu fruške

gore sam

 

 

i

 

 

hteo sam

odmah prvog dana

da odustanem jer je

bilo šokantno teško

na svaki način

 

 

i

 

 

ranac je

bio pretežak

cipele su me

žuljale. amajlija

oko vrata me je

gušila. samoća

uplašena pred

veličinom me 

je potapala

 

 

i

 

 

prvi dan

sam prešao

tridesetak

kilometara

 

 

i

 

 

sutra

dan sam

prešao oko

četrdeset a trećeg

dana sam trećinu

ranca poslao

poštom

kući

 

 

i

 

 

bog me

je spasao da

ne odustanem i

od tad više nikad

nisam odustao

 

 

i

 

 

hodao sam

56 dana i prešao oko

1600 kilometara. nacrtao

sve te male crteže i posle

napisao pesmu zašto

sam hodao 2150000

koraka za poeziju

 

 

i

 

 

hodao

sam za

poeziju

 

 

i

 

 

hodao

sam za

oslobađenje

 

 

i

 

 

hodao

sam da

bih stvorio

umetnost

ni od

čega

 

 

i

 

 

umetnost

je

znoj

samoća

ritam

strpljenje

iskusio

sam

 

 

i

 

 

posle dugog

hodanja ritam koraka

bi mi se uskladio sa telom

voljom emocijama mislima i sa

pejzažom u kojem sam bio kao

u utrobi kita. tada bih zaboravio

na sebe i bio sam pesma

umetnost istina

ritam 

 

 

i

 

 

jako sam

zavoleo put i

moj hodački

štap

 

 

i

 

 

put ne

deli. put

spaja

 

 

i

 

 

svi

putevi su

jedan jedini

put

 

 

i

 

 

postao

sam učenik

puta a godinama

kasnije posle mnogo

puta na putu postao

sam i sam

put

 

 

i

 

 

spoznao

sam da voda

nije ničija i da

ništa nije

nečije

 

 

i

 

 

vrapci

ptice. leptiri

ježevi. voće pored

puteva. štap. biće puta

lepota puta. metafizika puta

usponi. pregažene životinje na

putu. iscpljenost do poništenja

majčina dušica. nebo. sam u

predelu. devojka koja mi

je očistila cipele

 

 

i

 

 

300-400

ljudi mi je iz

srca reklo

sretno

 

 

i

 

 

božanski

doživljaj je da

sam običnim malim

koracima preleteo

nebom iznad

jugoslavije

 

 

i

 

 

iznad 

glave zete

na kamenitoj

pustoši sa štapom

u ruci sam doživeo

ovo što radim

je svetska

poezija

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

7. jul 2021.

26148. dan mog života

 

 

bilo je

čarobno

napisati

knjigu za

jednu

noć

 

 

i

 

 

ja

više

nisam

bio

ja

 

 

i

 

 

ja sam

neko ko

je napisao 

knjigu za

jednu

noć

 

 

i

 

 

neko

koji će 

uskoro

hodati

za

poeziju

 

 

i

 

 

neko

ko će te

1984. završiti

desetogodišnje

crtanje lišće

drvo-života

 

 

i

 

 

neko

ko tad još

nije znao ni da se

preobražava u boga

a kamoli da je bog ili

da će jedne noći posle

38 godina početi da

peva stvara hoda

autubogografiju

kojom te

ljubi

 

 

i

 

 

ja

sam

bog koji

se raduje

kao dete

bog

 

 

i

 

 

u galeriji

nosorog čitao

varšavu

 

 

i

 

 

sa mladim

prijateljima koje

nazvah prijatelji

nekoliko puta

uzvodio moju

muziku 

 

 

i

 

 

jednog dana

sam vujici rešinu

tuciću pričao da

polazim na hodanje

do nemačke i groba

fridriha helderlina a

on mi je predložio

da to prvo budu

jugoslovenski

pesnici

 

 

i

 

 

tako sam

se odlučio za

branka radičevića

petra petrovića njegoša

i franca prešerana sa

kojima sam pokrio

hodački prostor

jugoslavije

 

 

i

 

 

mislio

sam da mogu

fizički svakog dana

da hodam 25-30 kilometara

alli nisam bio siguran da

mogu da izdržim pet

šest sedam sati

hodanja

 

 

i

 

 

izdržati

vreme to

mi je bio

problem

 

 

i

 

 

počeo sam 

svakog dana

da hodam da

vidim da li mogu

da podnesem to

vreme samo

hodajući

 

 

i

 

 

neki bliski

ljudi su mi govorili

da ja to mogu i da to

nije ništa tako teško ali

ja im nisam verovao jer

ja sam želeo da stvarno

to uradim i kad sam taj

svoj strah i sumnju

rekao aleksandru

tišmi on mi je

rekao vi to

možete

 

 

i

 

 

aleksandru

sam odmah

poverovao

 

 

i

 

 

odlučio

sam da novac za

hodanje nabavim

proseći od ljudi

 

 

i

 

 

zamolio

sam stotinak

književnika i umetnika

u jugoslaviji da mi novcem

pomognu da hodam

za poeziju

 

 

i

 

 

više od

pedesetak 

ljudi mi je

poslalo

novac

 

 

i

 

 

na meni

je sad bilo

da to samo

uradim

 

 

i

 

 

na

poleđini

lišća sam

zapisao

 

 

i

 

 

kao

vetra suza

sjaj

5. februar 1984

 

 

i

 

 

samoća

i tuga je

velika

1. mart 1984

 

 

i

 

 

prijatelji

kad bubanj svira

kad bas basira. kad

saks solira. kad

glas dominira

26. mart 1984

 

 

i

 

 

bog

je bog

svaki put

počinje

putem

12. juni 1984

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

6. jul 2021.

26147. dan mog života

 

 

od odluke

da ću napisati

knjigu za jednu noć

povremeno bih se

uzbuđivao idejama

i stvarima koje ću

pevati te

noći

 

 

i

 

 

nisam hteo

ništa od toga da

zapišem jer to

onda neće biti

ta noć

 

 

i

 

 

želeo

sam da budem

prazan za tu noć

da bi ona pevala

 samu sebe a

ne ja

 

 

i

 

 

kako se

približavao kraj

godine uzbuđenje

i strepnja su

rasli

 

 

i

 

 

kad sam

došao u melence

odlučio sam da se

prvih nekoliko dana

priviknem na kuću

i na melence

 

 

i

 

 

nadao

sam se da ću

prepoznati tu noć

i prepoznao sam je

bila je to noć 28 

i 29. decembra

1983

 

 

i

 

 

noć 12442

i 12443 dana

mog života

 

 

i

 

 

oko osam

uveče sam seo

za mašinu i počeo da

pišem ali sam kroz pola

sata zastao i osetio da

tako neću moći da

napišem knjigu

za jednu

noć

 

 

i

 

 

uhvatio

me je očaj

još veći od onog

iz koga sam doneo

odluku da ću napisati

knjigu za jednu

noć

 

 

i

 

 

jebote

koja poništenja

zavaravao sam sebe

dva meseca da ću napisati

knjigu za jednu noć i uživao

u toj ideji a sad nisam

više mogao da se

pomerim

 

 

i

 

 

to je jedno

od najfantastičnijih

otkrića u životu da i

kad nema nikog da 

mi brani ja to sam

ne mogu

 

 

i

 

 

još jedno

fantastičnije 

otkriće je kad

priznam da ne

mogu onda to

krene samo

 

 

i

 

 

posle sat i po 

užasa ustao sam 

od mašine da se

proteglim i gle

čuda

 

 

i

 

 

još

dok sam se

teglio osetio sam

početak knjige i

da ja to

mogu

 

 

i

 

 

seo

sam i

napisao

 

 

i

 

 

22 i 15

28. decembra 1983

počinjem

da li tako kreću i vozovi

do jutra da napišem knjigu

koju si ti

franjo počeo čitati

 

 

i

 

 

više

se nisam

zaustavljao

sledećih devet

sati do jutra 29

decembra 1983 i

kraja knjige kojoj

sam te noći dao

ime varšava

 

 

i

 

 

7 časova i 2 minuta

svanulo je

idem napolje da vidim

to jutro

koje sam svu ovu noć

na ovim stranicama

čekao i lutao još vitak sa srebrnim lukom

smešio se i ledene daljine dodirivao blago rukom

dan je 

sa istoka iznad kuća je rumeno

na zapadu iznad vode zagasito plavo

sve što je ove noći bilo u jednome

sada se vratilo u sebe

i staza od ispranih cigala

na kojoj sam malopre stajao

otkuda po ciglama zelena mahovina

 

 

i

 

 

varšava 

druga moja

knjiga je žudnja

za pesmom. knjigom

koja je pesma. pesma

koja je knjiga jer sve što

jesam pevam stvaram

hodam ljubim je samo

jedna knjiga. samo

jedna pesma

samo jedan

bog

 

 

i

 

 

 

varšava

je ime jedne

pičke jer svaka

pička je bog

varšava je moja

žudnja za

varšavom

 

 

i

 

 

varšava

je biti ili ne biti

ono sve ili ništa

pa kako bog

hoće

 

 

i

 

 

varšava

je ne samo

da hoću varšavu

nego da hoću sve

sve i još. i da posle

još hoću još jer

bog je hoću

 

 

i

 

 

bože

hoću te

još i još

bože

 

 

i

 

 

hoću

te pesmo

još i još

 

 

i

 

 

hoću

te varšavo

još i još

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

5. jul 2021.

26146. dan mog života

 

 

sve više

sam u odnosima

doživljavao stanje

ljubavi u kome nema

granice i koje uznosi

ali bi se tada bližnji

uplašili i hteli da

stanje ljubavi

prizemlje i

vežu za

odnos

 

 

i

 

 

to

me je

sve više

razdiralo i

cepalo 

 

 

i

 

 

tako sam te

jeseni 1983. pola

godine posle odluke da

ću hodati doživeo u tim

neprestanim dubokim

previranjima jednu

od najvećih kriza

u životu

 

 

i

 

 

ne sećam

se koji je to dan

i mesec bio ali se

sećam da sam se

biciklom vratio iz

grada i osećao

poraženim

 

 

i

 

kad sam

tako poražen seo

u fotelju tonuo sam sve

dublje i dublje. do dna

do samoubistva. do

umiranja

 

 

i

 

 

bio sam

sve ništavniji i

ništavniji. nikome i

ničemu nisam ništa

vredeo. bilo je

strašno 

 

 

i

 

 

u potpunoj

iscrpljenosti i kad

više nisam mogao ni da

se branim niti da konstatujem

taj pad jer sam bio na samom dnu 

na kome nije ostalo ništa od mene

nego samo još iskra boga u jednom

trenutku sam osetio pa ja ću napisati

knjigu za jednu noć. ipak ja nešto

mogu. uradiću to. i onda sam

počeo da se dižem i bilo

je fantastično 

 

 

i

 

 

oh

koje čudo

boga

 

 

i

 

 

sad kad

sam imao knjigu

u sebi čekao sam da

dođe ta noć da je

napišem

 

 

i

 

 

odlučio

sam da to

bude krajem

godine i to u

melencima

 

 

i

 

 

sa radom

čupić sam jednom

nedeljno bezrazložno

odlazio u neko selo

oko novog sada

 

 

i

 

 

predložio branku

kovačeviću da u svom

stanu osnuje galeriju

branko ju je nazvao

nosorog

 

 

i

 

 

odneo pesmu

kao pesma koja te

poziva na pevanje

jovici aćinu

u delo

 

 

i

 

 

odneo

branku slike

pesme na pesmama

u nosorog

 

 

i

 

 

na

poleđini

lišća sam

zapisao

 

 

i

 

 

videli smo

dva jablana

zašto su mi

suze napunile

moje oči

2. novembar 1983

 

 

i

 

 

najagresivnija reč

sveobuhvatno

najhumanija reč

spoznati

najmisterioznija reč

stvarati

12. novembar 1983

 

 

i

 

 

ja sam kao

mlade topole bez

lišća. ja sam kao krave

na dolmi. ja sam kao vazduh

u trbuhu. ja sam kao

odlivanje negativa

17. novembar 1983

 

 

i

 

 

priča kao

prijatelj. prijatelj

kao retkost. retkost

kao drvo. drvo kao

svako a svako kao

svoja priča

18. novembar 1983

 

 

i

 

 

život

niko nije

video

5. decembar 1983

 

 

i

 

 

dara me

prevezla u

melence

21. decembar 1983

 

 

i

 

 

melenci

kupujem

odlično

mleko

22. decembar 1983

 

 

i

 

 

melenci

banja. voda

sunce. trska

23. decembar 1983

 

 

i

 

 

melenci

rad ide

polako

25. decembar 1983

 

 

i

 

 

melenci

šta je to

sloboda u

pisanju

26. decembar 1983

 

 

i

 

 

melenci

varšava. sofija

jokohama. amsterdam

pisanje varšave

28. decembar 1983

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

3. jul 2021.

26144. dan mog života

 

 

odgovorom

hodaću otišao

sam zauvek

 

 

i

 

 

zauvek

otići to je

dolaziti 

zauvek

 

 

i

 

 

to

što mi se

desilo te večeri

8. marta 1983. se

obelodanjivalo

polako 

 

 

i

 

 

zato

je posle te 

odluke bilo teško

sa bližnjima jer oni

nisu znali da sam ja

već otišao a nisam to

znao ni ja jer sam

mislio da su i svi

oni pošli sa

mnom

 

 

i

 

 

počeo da

skupljam prve

rečenice iz

knjiga

 

 

i

 

 

šta bi bila

vertikala u pesmi

šta je to horizontala

u pesmi. struktura ili

vizija. radnja

je ritam

 

 

i

 

 

gubljenje

značenja a

zadobijanje

smisla

 

 

i

 

 

pesma

kao

 

 

i

 

 

u nemačkoj

na snimanju

žilnikovog

filma druga

generacija

 

 

i

 

 

pesme

o ženama

napisao sam 

ih stotinak

 

i

 

 

pesme

o ružama

plavim ružama

pišem ih i

danas

 

 

i

 

 

sa darom

zličić čamcem

po dunavu i

kiši

 

 

i

 

 

pobesneo

i u besu doživeo

tu bolnu istinu ko

se tuče taj

se voli

 

 

i

 

 

ponor

vlastite

drugosti

 

 

i

 

 

dečije oko

je oko sveta. kad

ne vidi dečije oko

ne vidi ni svet

 

 

i

 

 

za ajino

oko sam bacio

u dunav 1000

kamenova 

 

 

i

 

 

na

poleđini

lišća sam

zapisao

 

 

i

 

 

uzimam

svoje svuda

gde god ga

mogu naći

mišel montenj

10. mart 1983

 

 

i

 

 

svaka

grubost čitava

smrt je za mene

tugujem kroz ljubav

ljubim kroz tugu

17. mart 1983

 

 

i

 

 

nekad

progonjeno

hrišćanstvo je

1500 godina

već na vlasti

24. mart 1983

 

 

i

 

 

promena

nije razorna

ona je vesela

26. mart 1983

 

 

i

 

 

stvaranje

jednog cvetića

rad je vekova

vilijem blejk

3. april 1983

 

 

i

 

 

to što

je sad vidno

bilo je nekad

samo

zamišljeno

3. april 1983

 

 

i

 

 

pozdravi

nekog

15. april 1983

 

 

i

 

 

prevrnuta šolja

papuče pored kreveta

u srcu čežnja zauvek

25. april 1983

 

 

i

 

 

ti si

moj prijatelj

muvamo se

po sobi

22. juni 1983

 

 

i

 

 

kroz

neminovnost

29. avgust 1983

 

 

i

 

 

revolucija

nema nade

umetnost je i

danas sa 

jačima 

5. septembar 1983

 

 

i

 

 

zlo kao

brzina. smrad

definitivnog

dobra

3. oktobar 1983

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

2. jul 2021.

26143. dan mog života

 

 

kada sam

7. marta 1983

rekao hodaću sporo

da bih saznao zašto to

radim tada nisam znao

da ću odgovor dobiti

već sutra uveče

 

 

i

 

 

to je

bilo baš

ovako

 

 

i

 

 

sutra

uveče su se nastavili

radovi na našoj zajedničkoj

izložbi. bilo je to veče zorana

belića koji je govorio o istoku i

zapadu i mogućnosti prevođenja

tih kutura jednu na drugu i kao

primer je u jednom trenutku

pustio začudno pevanje

tibetanskih monaha

joj samo onaj

om i samo

tao

 

 

i

 

 

brujanje

koje traje

neprestano

i monasi ga

izvode već

vekovima

 

 

i

 

 

uzbudio sam

se i mislio kako 

je ta neprestanost 

divna i kako je to

srce umetnosti

 

 

i

 

 

slušajući

to pevanje koje

se neprekida jer ga

izvodi mnogo monaha

mislio sam kako da sam

učinim to što oni čine

vekovima zajedno

kao jedan

 

 

i

 

 

iza

mene i

u meni je

već bilo bliskih

iskustava sa

podvizima

 

 

i

 

 

pitao sam

se šta ja to treba

da radim u umetnosti

a da to bude dostojno

građenja kineskog zida

ili vekovno građenje

hramova ili puteva

ili mojih voljenih

dolmi pored

reka

 

 

i

 

 

u

jednom

trenu mi se

samo javilo

hodaću

 

 

i

 

 

hodaću

do nemačke

i vući ću jedan

konac iza

mene

 

 

i

 

 

to

hodaću

i taj konac

su se godinu

dana kasnije

pretvorili u

hodanje za

poeziju

 

 

i

 

 

tom

odlukom

počela su moja

hodanja koja su simbol

toga da jedan čovek treba

i može da uradi više od svih

ljudi zajedno i da sve na

ovom svetu zavisi

samo od jednog

čoveka

 

 

i

 

 

tek

tom odlukom

zaista počinje moj

rad. moja misija. tek

tom odlukom spojili su

se sadržaj i forma i

postali su jedno

preobraženi

u božije

delo

 

 

i

 

 

živele

odluke

 

 

i

 

 

kad sam

sledeće godine u

trideset petoj krenuo 

na put od hiljadu milja koji

počinje prvim korakom na

beskrajni i nepovratni

put na tom putu je

bio i onaj om i

muzika

tao

 

 

i

 

 

ja

bog

tao

om

 

 

i

 

 

odluka o

velikom hodanju

je da jedan čovek može

i treba da uradi sve ono što

urade hiljade i hiljade ljudi

za hiljade i hiljade

godina

 

 

i

 

 

to da

jedan čovek

može i treba da

uradi sve ono što

urade hiljade i hiljade

ljudi za hiljade i hiljade

godina se razvilo u to

da je jedan čovek 

više od svih ljudi

zajedno

 

 

i

 

 

a to

jedan čovek 

je više od svih ljudi

zajedno procvetalo je

u poetiku moje pesme

sve ono što može

samo jedan

čovek

 

 

i

 

 

a

sve ono

što može

samo jedan

čovek u sve

ono što može

i hoće samo

jedno biće

ja bića

bog

 

 

i

 

 

ja

bog

ja

 

 

i

 

 

b

b  o g

g

 

samo

 

b

b  o g

g

 

 

i

 

 

ljubim

svačije

delo

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

1. jul 2021.

26142. dan mog života

 

 

sutra treba

hodati napisao

sam na poleđini

lišća 6. marta a 7

marta sam počeo

put u ameriku

ili novi život

indijanaca

 

 

i

 

 

put u

ameriku ili

novi život indijanaca

su 8 sata hodanja 8 metara

uz muziku 8 vekova u izboru

lazarova miodraga

pashua

 

 

i

 

 

kretao

sam se jako

sporo. svakih

pola minuta bih

se pomerio za

santimetar

 

 

i

 

 

na cilju

me je čekala

 jedna crvena

ruža na

podu

 

 

i

 

 

na

trenutke

je bilo jako

teško

 

 

i

 

 

na

početku su

bili nepodnošljivo

daleko i 8 metara

i 13. vek muzike

 

 

i

 

 

stalno

je bio

neko

tu

 

 

i

 

 

poslednjih

pola sata je bilo

kao da sam jurio

svemirom

 

 

i

 

 

sporost me

je privlačila već

nekoliko godina. u

sporosti su se skupili

i nenasilje i nevidljivo

i strpljenje

 

 

i

 

 

neko je za

tih osam sati

odleteo do amerike

a ja sam sporošću

prošao kroz istoriju

muzike od osam

vekova koja je

ispunjavala

galeriju

skc-a

 

 

i

 

 

pošao sam

sa koralima iz 13

veka a završio sa

kejdžom rajhom

i pashuom

 

 

i

 

 

to

osmočasovno

hodanje kroz muziku

me je još više otvorilo

muzici i ispunilo kičmu

muzikom i muzikom

kičme boga u

meni

 

 

i

 

 

hodanje

me je dovelo do

hodanja muzikom a

muzika me je dovela

do muzike hodanja

a muzika hodanja

do vaskrsenja

 

 

i

 

 

kratki put

od 8 metara se

pretvorio u dugo

vreme od osam

vekova. u molitvu

za nestajuće

indijance

 

 

i

 

 

čovek može

da dostigne sporost

a brzinu ne i zato molitva

i otud meditacija. zato

usporavanje. zato

nestajanje u

muzici

 

 

i

 

 

put u ameriku

se nadovezuje na

moje zatvorsko iskustvo

nehodanja. na onaj krug

vojvodinom i na sporo

hodanje kod vladimira

kopicla u stanu

 

 

i

 

 

iskustvo slike

i reči sam imao potrebu

da pretvorim i u iskustvo tela. u

rad sa nogama. u hodanje. strpljenje

se pretvorilo u sporost. sporost u muziku

sporost kojom se jedino može putovati kroz

vreme. sporost kojom se može osetiti da je svet

sama muzika. da je sve isto. tekst u svemu

tekst u tekstu. tekst u slici. tekst u muzici

tekst u telu. tekst u ljubavi. tekst u

dobroti. sve je u tekstu. tekst

je pletenje. ja sam

pletilja

 

 

i

 

 

bilo je da

izludiš od nepodnošljive

sporosti. jer to usporenje je

bilo proporcionalno kao da sam

dva puta probio zvučni zid. ono što

me je uzbuđivalo i što sam slutio i u

drugim radovima i što sam doživljavao

u preobraženjima i radosti rađanja

stvarnog i jednog jedinog ja to je

da se ta nepodnošljiva sporost

kad se približimo cilju pretvara

u najveću brzinu. u samu

večnost. u bivanje

boga

 

 

i

 

 

put u

ameriku ili

novi život indijanaca

sam hodao šest puta

četiri puta sam hodao

sam a na dva hodanja

su mi se pridružili

prijatelji

 

 

i

 

 

hodaću sporo

da bih poradio na

večnosti. putujem u

ameriku da bi vaskrsli

i umetnost i indijanci

hodaću sporo da

bih saznao

zašto to

radim

rekao je

miroslav mandić

u 10:14 h. 7. marta 1983

pre hodanja

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima