AUTOBOGOGRAFIJA

5. februar 2025.

27457. dan mog života

 

 

hajdemo

 

 

od kada sam izašao

iz zatvora sva odeća i sve

cipele koje sam nosio bile su nečije

i tako sam se ja družio sa onima koji su

u toj odeći i u toj obući bivali. jednom bih se

prilagođavao dešnjaku jednom levaku. jednom

onom koji je cipele gazio unutra a drugi put onom

koji je gazio napolje. jednom onom koji je a drugi

put onom koji više i nije. po dunavu su plovile sante

leda i ja sam čitao nadeždu mandeljštam i kada više

nisam mogao da razumem šta se to događalo tamo

gde su se strašne stvari događale ja sam tada dugo

slušao roling stounse. slušao sam ih za svaki slučaj a

posle sam se ispod mosta dok su plovile sante leda

muvao sa jednom našom radnicom u nemačkoj koju

sam dugo milovao jer se ona kaže zaželela nekog

jugovića po celoj sebi. jer ju je od kapitalističkih

ruku već bolelo njeno jugoslovensko telo. i ja

sam uradio onako kako je trebalo. i kao

prema nadeždi mandeljštam i prema

roling stounsima i prema njoj ja

sam bio patriota

 

 

i došlo je

proleće i došla 

je bolest i meni je bio

potreban lek a ne socijalno

i zdravstveno osiguranje. ja

sam tek kasnije shvatio da su

humanisti oni koji brane humaniste

da svako priča svoju priču. petlovi

pričaju petlovima. modernisti misle

modernistički. metaprozaisti

obožavaju metaprozu. političari

izučavaju svoju politiku. ironičari

jedino ne dovode sebe u

pitanje. svi smo

u zatvoru

_____

 

buđenje

brojanje. izlaženje

brojanje. posao. brojanje

ulaženje. brojanje. stojanje

brojanje. šetnja. brojanje. ulaženje

brojanje. večera. brojanje

stojanje. brojanje

spavanje

 

buđenje

brojanje. izlaženje

brojanje. posao. brojanje

ulaženje. brojanje. stojanje

brojanje. šetnja. brojanje. ulaženje

brojanje. večera. brojanje

stojanje. brojanje

spavanje

 

buđenje

brojanje. izlaženje

brojanje. posao. brojanje

ulaženje. brojanje. stojanje

brojanje. šetnja. brojanje. ulaženje

brojanje. večera. brojanje

stojanje. brojanje

spavanje

_____

 

 

za svaki slučaj

i dok je još vreme

spominjem moj žuti jorgan

širok je i noću ne moram da

brinem da li sam pokriven ili

ne. barem noću da ne

brinem. barem u snu

da ne mislim

_____

 

gledam u nebo

i očima prelazim po

celom plavom svodu

mislim  možda će

mi trebati

_____

 

 

ponovo sam

išao da kopam glinu

u prolećnim jutrima. i gledao

sam polja zasejana pšenicom a

noge sam držao na šoferšajbni

pokušavajući da zaboravim da ću

kroz koji minut biti sav u znoju

kopajući glinu koja se spustila u

dublje slojeve pa smo morali

da je kopamo dužim

kopanjima

 

 

posle ću se u

lončarskoj radionici dva

puta iseći na mašini. sve u svemu

leđa su me rasturala a živci se tanjili. i

tih dana kao da nije bilo drugih informacija

osim onih o umiranju. bližila se trideseta. a

to je već stotinak života nekih kada i ja

rođenih pčela. ali kriza nije

marila za moje uvide

 

 

i kada

sam prvi put bio

u prilici da vidim orahe

pitao sam prijatelja da li će 

mu smetati ako im pevam. i ja

sam pevao. i pesma i orasi su mi

odneli napetost. kao što su polokove

cipele poloku odnosile napetost sa

kojom on nije znao šta bi a one su

znale. prijatelj mi je pričao da on

svoj vinograd uvek orezuje u

istom džemperu. kaže da je

primetio da vinova loza

voli baš taj džemper

jer je boje

grožđa

 

 

uvek sam voleo luđe od mene

 

 

brao sam

matičnjak i nanu

i kamilicu oko manastira

krušedol. biljke su bile moji

prvi učitelji. pogotovo kada

su onako nemo stajale

na suncu

 

 

putovao sam na more

crvenim kombijem. na putu me

je ustopirao robijaš koga su pustili za

vikend. zaustavili smo se u kupresu i pili

smo piva. obojica krivi. on sadašnji i ja bivši

robijaš. pivo nam je prijalo i on mi na

licu mesta ispeva pesmu

 

život ti je

moj miroslave

miro-slave

sveti miro

život ti je

oh mandiću

mando-mladiću

čudo nad čudima

život ti je robija

neshvatljiv zločin

nad ljudima ako

ljudi jošter ima

jer sprema se

strašna zima

 

eto to ti je

od mene steve tontića

zeničkog robijaša sa stanom

u selu kukavice kod kupresa iz

zemlje bosne ponosne. i putuj 

mi dobro. šta ću ti ja

 

 

posle sam

u novom sadu

upoznao mlade ljude

i mi smo se družili i pričali

po celu noć a dan smo ostavljali

ostalima jer ih je po danu i inače bilo

mnogo a noći su bile prazne i u njima

se moglo lakše uplašiti ali mi nismo imali

zašto da se plašimo. mi smo bili drugačiji

i to nismo krili. naša izloženost je bila

definitivna i ja sam zato odlazio

miran kući. strpljiv kao kada

se zaglaviš u liftu pa

vrištiš ili si miran

kao slučaj

 

 

u

zrenjaninu

na jednom uglu

kažem odjednom

i bez razloga

 

ovaj

ugao je

bog

 

 

i kažem

da ne postoje

dva igora i kažem

ne postoji dvaput

izgovorena reč

svaka se reč

kaže prvi

put

 

 

prao sam

prozore za novac

prao sam ih vodom. praškom

 kristalom. svom dnevno-političkom

štampom. gumom za pranje prozora

 buštrević i svim ostalim razlozima zbog

kojih se peru prozori. prao sam njima za

čistiji pogled meni za hleb. i vežbao

sam da vidim plavu prevrnuta šolju

i kada je vidim napišem

 

plava

prevrnuta

šolja

 

 

počele su

nestašice i svi su

počeli da se plaše

svakog. jedna devojka me

je pitala zašto se ljudi plaše

nisam bio siguran da li to znam

ali sam joj rekao da je to zato

što ne menjaju ritam svojih

koraka. i nas dvoje smo

ga promenili i to nas

je zasmejalo

 

 

u

ritopeku

pored dunava

družio sam se sa

dve devojke koje

su satima pevale

južnoameričke pesme

u noći smo pričali o

kečua indijancima

i teroristkinjama. i

uopšte mnogo o

južnoj americi

nama se ponovo

činilo da smo mi

tamo rođeni

tamo negde

na andima

 

 

moj jezik je hotelski

_____

 

buljim u pljuvačku

pljunem pa buljim

lepota je opšte dobro

_____

 

 

na tom

jeziku vidim kako

sa trinaestogodišnjom

devojčicom mojom najboljom

drugaricom jednog junskog poslepodneva

stojim na peskovitoj dini a vetar je počeo da

duva i sve se smračilo a mi bili goli i željni kupanja

i ona imala lepe male grudi u koje sam sa nežnošću

gledao i rekao joj ljubice da li ti znaš koliko si lepa. a

ona je rekla da to nije važno i uhvatila me za ruku i mi

se sjurili niz pesak i skočili zajedno u vodu i počela je

da pada kiša. ubadala nas je po rukama i licu i cela

površina vode bila  je okupana sa mnogo kapi kiše

a voda je bila topla i mi smo se i u vodi držali za

ruke i nikada se nismo poljubili jer mi smo hteli

da budemo drugovi a drugovi se ne maze

nego čuvaju jedno drugo u ovom

neodgovarajućem svetu i ona

je zaista bila lepa i ja sam

rekao da ću je uvek

voleti

 

 

ona je

umrla mlada

nije imala ni devetnaest

godina i ja mislim o njoj kao

da je živa i sada kada je već

sedamnaest godina nema. ali

ja je ponekad sanjam. i ona

je živa. mislim zaista

je živa

 

 

ja sam budala

kao što vidiš slabo

crtam ove ruže. rekao mi

je u zimu 1980 duško rus. i

to je za mene bila izjava godine

i čitao sam isidoru sekulić jer voleo

sam da čitam žene koje su bile lepše

i pametnije od muškaraca. mada su

muškarci bili veće budale. što i nije

tako lako. i nije bilo problema što

su bili budale i voleli moć

nego što su bili

dosadni

 

 

osećao

sam se vraški

uznemiren. možda

su negde pobili mnogo

ptica ili su legalni radili neke

gadne ilegalne stvari. ili su glupi

naučnici još jednom morali da

proveravaju svoju pamet u dokazima

njima nije bilo dovoljno kao pametnim

ljudima da smisle i zamisle sve u

svojoj glavi. ma jebo budale

reče ovčar oslonjen na

ovčarski štap

 

 

nosio

sam

dugački

kaput

teški i topli

stari i iskrzani

smrdljivi i isflekani

ujakov iberciger kaput

bio je jako težak i jako

topao. bio je iskrzan i

bio je smrdljiv. bio je

star i bio je siv. bio

je propao i još ko

nov za nošenje

bio je gotovo

čudo u

ničemu

 

 

i onda sam

otišao i stopirao po

vojvodini. i vojvodina je

bila široka i ravna i na njoj

je bilo proleće a vrbe su se

zelenile pored bara. ja nisam

želeo da budem samo ja. želeo

sam da budem i neko drugi. po

mogućnosti svi drugi. i nisam

znao kako da to budem. i onda

mi se učinilo da se to postiže na

način na koji je rekao stolar

svaki muškarac želi da

stavi svakoj ženi

dao bog

 

 

kupao sam se

noću u dunavu i bio

sam u dunavu mali i plašio

sam se i trebala mi je muzika. i

otišao sam u piran da u moru ponovo

ostavim svoje strahove a kiša je padala

po šatoru i ja sam se pitao kako tapiri vode

ljubav i ponovo sam za novac razvlačio dugački

metalni metar i zabijao kočiće u tvrdu dolmu

a posle posla smo pili pivo i gledali u dunav

kako svetluca kod mačkovog spruda i ulazio

sam u mračne memljive podrume i čistio

ih a u banatu u jednoj praznoj kući

čitao pesnike

 

 

sve je

to bilo u

godini u kojoj

je rokenrol živeo

svojih 25 godina

ja sam bio od

njega stariji

šest

godina

 

 

te jeseni na

ulicama pod lipama

prijateljica mi je pričala

kako su u njenom selu mađari

ubijali srbe a posle im se srbi istom

merom osvetili i kako su tu u njenom

selu ali i u užoj i široj okolini tukli i

zatvarali seljake i mi iako smo

dugo pričali ništa nismo

razumeli

_____

 

samo

će lenja

mašta pored

ovoliko ljudi biti

zainteresovana

za ljude

_____

 

 

i

 

 

u

zrenjaninu

na jednom uglu

kažem odjednom

i bez razloga

 

ovaj

ugao je

bog

 

i

tako

je bog

ušao u

mene

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

4. februar 2024.

27456. dan mog života

 

 

krenuli

 

 

nisam znao

kako da dođem

do prava na život

bilo je užasno to

telo i ta pamet. ta

životinjska vrsta

kojoj sam

pripadao

_____

 

nedelja

ćelavi odlazimo na

umivanje nedelja je. božiji

dan. ćelavi smo i krivi a ipak

se umivamo. osećam leđa kako

vise na meni. nosim ih nogama

koje malo hodaju

_____

 

 

i opet su me

pozvali i ja sam otišao

po drugi put u vojsku. otišao

sam po kiši i zagreb je bio kišovit i

prijatelj nije došao i meni je ostalo da

zapišem ono sam kad prikupljaš kišnu

sipljivu tugu. opet sam bio u nevinom bratstvu

vojska mladih nezaštićenih izgubljenih dečaka koje su

učili da napadaju ubijaju i da se brane. dali su im oružje

i rekli vi ste rođeni da ginete i to vam je sveta dužnost. i 

ja nisam mogao da shvatim taj nauk otaca tu potrebu za

poništavanjem kojom će se stvoriti smisao življenja. uvek

sam mislio da je za život potrebno da se živi i da je za život

potrebno učiti živeti a ne umirati. umiranje je mislio sam

potrebno za smrt a ne za život. to mi se nekako činilo

normalnim. ali dobro. dečaci i mladići su bili lepi i sjajni

mada su svi dečaci i lepi i sjajni. i oni dečaci koji su

ovim dečacima bili neprijatelji kao što su i onim

dečacima ovi dečaci bili neprijatelji jer svi njihovi

i svi naši i svi neprijatelji njihovih dečaka i svi

neprijatelji naših dečaka bili su lepi. i svi

su mislio sam rođeni da žive. ali dobro

bili su zaista sjajni i bili su izgubljeni

i hteli su da isplivaju po svaku

cenu jer tako su ih učili

postajali su muškarci

ratnici

 

 

ujutru

su izlazili iz

svojih velikih soba

na kasarnski krug i sve bi

zamirisalo od njihove mlade

muškosti koja se skupljala u

njihovim ugrejanim mošnicama

u očima su im bile ženke a na

usnama njihove devojke. odsustvo

njihovih devojaka. u ustima su im

visile cigare zbog kojih su jako

kašljali i pljuvali po kasarnskom

betonu. te žuto zelene šlajmove

niko nije skupljao nego su se

tako tu sušili i nestajali

kao i svaka mladost

koja je već

otpisana

_____

 

ujutru mokraćni

smrad. gust kao

marmelada. udara

u nozdrve i pecka u

očima. muškarci su

rođeni za zatvor

_____

 

 

leto je

i ovde u

hrvatskoj i ovde

u kasarnama. u sobi

pijani desetar maltretira

vojsku. adresiram pisma

nepismenim vojnicima pa ih

ukrašavam da bi njihove poruke

bile gorke i slatke. kopamo rovove

za stojeći stav pijemo pivo i jedemo

mnogo napolitanki. najbolji među

nama su bili budalaši jer su nas

stalno zasmejavali i mi nismo ni

znali koliko su nas oni vadili iz

naših dubokih bunara u koje

smo se strmoglavljivali 

čim bi smo ostali na

trenutak sami

 

 

na

poligonu

je padala kiša

baš onako kako

je trebalo. mnogo

i neprestano i

padala je i bila

je neprestana

i blata nije

falilo za

obuku

 

 

mi smo

bili u prvom

planu u drugom

planu su bili pacovi koji

su mokri pretrčavali od

barice do barice. a u nekom

jedanaestom planu ali u drugoj

kategoriji pejsaža devojke su plesale

rokernol. setio sam se šta mi je u zatvoru

rekao krupni zatvoreni bivši pop pogledaj

nekad malo bolje u ptice dok lete na nebu ili

dok prelećeu reku i razumećeš u kakvom

si dupetu oh čoveče rođen. i ne da si

rođen nego ćeš u tom dupetu i živeti

i u blatu nas je spasavala rakija i

budalaši. pogotovo budalaši. i

pogotovo rakija i pogotovo

budalaši. i nije tada

bilo problema ni

u dupetu

 

 

mladi vojnik

miodrag roganović

mi je pričao o svojim konjima

sa kojima je izvlačio drva iz šume

konji su se zvali dorat i mrkov. ali

roganović je tugovao za brnjašom. na

brnjaša je palo drvo i ubilo ga. kaže da je

to bilo strašno videti. konj je osetio da drvo

pada ali je bio vezan i nije mogao da pobegne

nego se propeo na zadnje noge i tako uspravno

sačekao teške bukove grane. kaže da je brnjaša

probio šiljak kroz stomak i da on nije mogao da

ga gleda mrtvog. i kaže da su brnjašu oči

ostale otvorene i da se njemu činilo

kao da ga konj gleda sa

osmehom

 

 

tu u sobi 

sa desetak vojnika

ja nastavljam da živim

svoj život po zatvorenim

muškim društvima. i sanjam

noću onu koja je navlačila

svoje crne najlon čarape dok

se moje studentsko telo

izležavalo u sebi

 

 

vojnik

rade mališić

je onaj vojnik pored

čijeg sam imena zapisao

simpatija svih stvari

 

 

mališić priča

kako nema roditelje

jer su ga oni ostavili u

kartonskoj kutiji pred vratima

jedne stare kuće i kaže moja majka

je zapravo kartonska kutija i zato ja

kada me neko priupita kako ti se zovu

roditelji kažem majka mi se zove

kartonska kutija a otac asfalt

rade je lep ali i već jako star

kao da se sa dvadeset

sprema da umre

 

izdrži

rade mališiću

_____

 

život je onoliko koliko možeš da izdržiš

_____

 

 

i žena kaže:

ne morem nič reći

 

 

i više

nisam jeo

na vojničkom

kazanu nego sam

klonfao tepihе da bih

jeo. i dok bih pičio po

tepihu bio sam veseo

jer mi je krv procurila

na zglobovima prstiju

a na krv je padala

fina prašina sa

kojom bih ja

odlazio sve

dalje i

dalje

 

 

i prašnjav

bih skočio u dunav i

održavao se na površini

vode gledajući unazad kako

preko lukova na mostu veliko

sunce zapada na zapad. sunce je

zapadalo a ja sam plivao po tihoj

površini reke na koju su sletale

munjevite plave laste hvatajući

komarce u letu. i tada sam znao

ništa nije dostojno kupanja

ništa osim novog

kupanja

 

 

verovao sam

u nestale tekstove

u zabranjene i izgorele

knjige. verovao sam u

pretučene i nestale građane

verovao sam da mastilo neće

izbledeti. verovao sam u reku iza

okuke u planinu iza planine. da li

je tebe neko gadno nanervirао u

životu pita me pijani bivši dizač

tegova koga je neko takođe

gadno nanervirао

u životu

 

 

i onda je opet

kao i pre dvadeset

godina pala zvezda. kada

zvezde padaju neko umire. kao

pre dvadeset godina moj otac

video sam tek probuđen jednog

jutra iz autobusa negde kod šida

dok smo se vraćali sa mora

zvezda je zasijala i brzo pala

uveče sam saznao da se

otac ubio tog jutra

 

 

od

onda je

prošlo dvadeset

godina i ja sam za to

vreme rastao po svim

pravilima odrastanja. od

svih pravila sam najviše

voleo ono koje mi niko nije

rekao ako hoću nešto da

kažem treba tada da

govorim sporo i

još sporije

mucam

 

 

jedno od umrlih

u kasnom letu bila

je i stara baka koja je

toliko mnogo hvalila srbe

i sve srpsko da je svima

koji su je slušali samo

zgadila to srpstvo

 

 

kiša je

padala u

ljubljani a ja nisam

mogao da ustanem iz

kreveta od jakih bolova u

leđima. od bolova od kojih je

bolovao i bunjuel koji je biće

zbog te vlage u kostima rekao

kiše stvaraju velike narode

 

možda je zbog tih

bolova u leđima oštrih i

iznenadnih tako oštro rezao

svoje priče. sve je u tim pričama

bila sloboda i sloboda da boli

kao i fantomi u krstima koji

su boleli kako su hteli

 

 

pesma o

luisu bunjuelu beskaputašu

 

rekao je

dostojanstvo vidim

samo u ništavnosti

 

rekao je

živeo zaborav

 

rekao je

užas pred razumljivim

 

rekao je

od tada prihvatam

sve i govorim sebi dobro

spavam sa svojom majkom

pa šta. i skoro odmah me slika

zločina i incesta napušta

prognana mojom

ravnodušnošću

 

rekao je

ponavljajući reči

euhemija d'orsa

sve što nije

tradicija

plagijat

je

 

rekao je

kiša stvara

velike narode

 

 

te jeseni sam

video kako je bršljen

ubio jedan orah. iste te

jeseni sam na autobuskoj

stanici u novom sadu video

jedan nos na ženi. jedan koščati

veliki nos. bio je lep kao svi veliki

nosevi. propustio sam svoj

autobus i otputovao

za njim

 

 

počele su

novembarske kiše

brali smo kukuruz. prijatelj

tvrdi kako je izdajstvo u osnovi

svakog stvaranja. igramo fudbal

po kiši. kod ovčara nožem sečemo

ovčije kiselo mleko. idemo u bioskop

i pomislim kako je život ipak velika

stvar ali prijatelj nije tako mislio nego

je najvećom brzinom usmerio auto

u crkvu i ubio se. ja sam posle

godinama nosio njegove

preostale košulje

 

 

a kada mi je

kasnije neko dao

dugačke gaće za spavanje

u kojima je bilo toplije spavati

ja sam im se radovao kao dete i

osetio sam da sam na pravom

putu kada se još radujem

dugačkim gaćama

_____

 

mogao bih se baviti

realizmom ali u njemu nema

dovoljno realnog. prija poniženost

konačno si definisan. nema dilema

nema izbora.konačno nesloboda

sve je jasno kao palica

_____

 

 

padala je kiša

i pričali smo o dimitriju

mitrinoviću. pričali smo o

zemlji i o umetnosti i pitali se

ako smo pravi kako da nismo u

zatvoru. i pili jaku domaću lozovаču

a noću gledali osvetljenim izlozima alate

i knjige. restrikcija struje po izlozima ulicama

i stanovima počela je tek sledeće godine. još

kasnije je došlo do restrikcije vode i hrane ali

tada su ljudi počeli da oboljevaju od strahova ali

to je sasvim neka druga priča i ja se vraćam na

neki stari novi rokenrol. skakali smo po celu

noć a ujutru bismo išli da kupimo novine i

kifle. i gledali smo kako zaposleni žure

na posao a iz usta im izlazi dim-para

nismo mogli raspoznati. tek bili su

toliko naduvani obavezama

da više nisu mogli da

se spuste

 

 

i

 

 

bio

sam veseo jer

mi je krv procurila

na zglobovima prstiju

a na krv je padala fina

prašina sa kojom bih

ja odlazio sve 

dalje i dalje

sve 

dalje

i

dalje

u

beskraj

u

samo

srce

i

um

boga

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

3. februar 2025.

27455. dan mog života

 

 

krećemo

 

 

učio sam da mislim

na način prirode i način mističara

a to je značilo da nije bilo posredovanja

nego obožavanja. da nije bilo znanja nego

ne-znanja. da nije bilo razloga da ponekad

noć ne provedem u nečijoj mokraći i strpljivo

do jutra sačekam da dođe po mene moj put

da krenem po njemu i da na ravnom delu

hodam ravno a da se na klizavom

delu okliznem

 

 

novi sad je fin grad

nedeljom je prazan i obično je

tada padala neka sitna kiša. i ja sam

obično za ručak jeo običan hleb i obično ništa

više. i onda bih obično izlazio u grad da po kiši

gledam usamljene kako usporeni lutaju gradom

bili su obučeni i vukli se su praznim ulicama čineći

da ulice budu još praznije jer oni su bili prazni i ja

sam bio prazan i ja sam bio sa njima. kako smo se

ludo zabavljali izbegavajući da pogledamo jedni u

druge jer niko nije mislio za sebe da je prazan a

svako je mislio za ostale da su prazni i tu među

praznima svako je mislio da je neko a u

stvari je bio niko i ja sam to znao i 

bio sam ništa. usamljeni

miroslav janišta

 

 

počinjala je jesen i osećao 

sam da je ćutanje velika akcija

 

 

23. septembra 1977 vratio sam se kući i seo na krevet

 

 

živeo sam

na popovici u

fruškoj gori. noću je

vetar jako duvao i udarao

u drvene iskidane šalukatre

kada tako duva po celu noć

skoro si siguran da ga

razumeš zašto toliko

duva kad duva

 

 

tu sam crtao jedno

brdo i video sam u njemu jednu

pticu. noću bih odlazio i krao grožđe. po

danu sam skupljao opale orahe. najeo bih

se grožđa i oraha i napešačio bih se dok se

ne bih zasitio jer u kući nije bilo ničega a

na zemlji je ponekad bilo i suviše

 

 

tu na popovici

saznao sam da su

poubijani gudrun enslin i

andreas bader. i ja sam trčao

po šumskim stazama gledajući u

crveno lišće. i trčao sam po tom lišću i

nisam mogao da ga se nagledam i nisam

mogao da shvatim zar su oni morali biti

ubijeni i zar moraju da umiru najbolji. i gledao

sam u lišće i mislio na njihovu smrt i opet sam

zavoleo ponavljanje. jeseni su se ponavljale. dani

su se ponavljali. more se ponavljalo. lepota se

ponavljala i ponavljanje je ponavljalo. i ja sam

trčao i ponavljao i ponavljao se i ostavljao

svoje stope po šumskim stazama. i

jeo mnogo crvenih jabuka

za gudrun i badera

 

 

negde sam zapisao

što bliže leptiru leptir dalje od tebe

kako i ne bi kada smo leptire skupljali i

od njih pravili kolekcije. a ja bih dao sve

muzeje sveta i sve pisce koji su skupljali

leptire za jednog živog leptira

 

 

putovao sam u beograd

putovao sam u zrenjanin. bio

na fruškoj. ukrali mi bicikl. otpešačio

kanalima do pivnica a na dolmi se derao i

komponovao deranje a kasno novembarsko

sunce mi prljilo lice. zasukao sam rukave

da se i po rukama družim sa

novembrom

 

 

dolazili su hladni dani

i ja sam išao na predavanje

o kafki i pio dosta kafe. oraha

više nije bilo ni grožđa i uskoro

će pasti sneg koji po redu

prvi sneg

 

 

drugi pomreše

ali to se u prošlosti

zbi jer to je doba

(svako to zna)

najpogodnije za smrt

je li moguće da

ja podanik jakuba

almanasura moram

umreti kao što su

ruže i aristotel

morali umreti

 

 

borhesove

sam pesme čitao

u vozu za beograd. u

beogradu sam se napio sa

prijateljem koji je tri godine odležao

u zatvoru. vredelo je napiti se sa prijateljem

u čije sam lice mogao gledati. dugo se nisam

otreznio jer smo uz piće pušili i jake cigare

nisam se istreznio ni u autobusu koji je bio

prepun debelih žena u crnini. kada sam

izašao iz autobusa zamirisala je srbija

i ja sam upao u nabujali potok

jebem ti potok viknuo sam

zapravo meni je bilo

stalo do njega

 

 

davao sam krv

ali krvi je ipak bilo

nije bilo dovoljno slobode

možda ona nikome

nije trebala

 

 

a kako se

sloboda proizvodila

nije bilo recepata. postojao je jedan

klasičan da za slobodu pogineš. ostali su

bili skriveni u nekim pametnim knjigama u nečijim

rukama koje su sa zadovoljstvom pridržavale cigarete u

ustima. slobode je bilo u nijansama svetlosti po predmetima

slobode je bilo u klozetima prepunim govana. slobode je bilo 

u belim zubima nitkova. slobode je bilo u večernjim ritmovima 

i predvečerjima ritova gde su komarci i žabe bile dominantne

pojave. slobode je bilo iza kukavičkih reči koje su izgovorene u

želji da se ostane u naviknutom. jer ljudi su znali da može biti i

gore. i hteli su da sačuvaju makar neslobodu. nekakav komfor

za svoja tela jer su im samo tela i ostala. i jednog jutra je došla

mala žena u moj krevet i bilo je lepo i ja sam poslušao malu

ženu i dugo sam je ljubio a mala je žena ljubila mene i

posle sam dugo ćutao iako sam želeo da ćutim

mnogo duže. i došlo je opet proleće i okrečio

sam moju šumsku kuću i ona se

zabelela na jakom suncu i sve

mi je blještalo pred

očima

 

 

posle smo na

proletnjem suncu pili

vruću rakiju i slušali leonarda

koena. pevao je preko slabih

zvučnika i bio mi je bliži nego

glasovi koje sam slušao

ovde među šajkačama

i čačanskim

šljivama

 

 

posle sam slušao lu rida

pati smit džo vilijamsa i bruka

bentona. bilo je uživanje slušati svoje

zemljake. i došao je pank. radovalo me

je kako je opalio po svemu. a dobro su opalili

bio je to laki zvuk. laki brzi ponavljajući zvuk baš

onakav kakav nam je trebao. bilo je tu mnogo

muzike a mnogi su govorili ali tu nema muzike i

ja sam prvi put video kako su ljudi brzo ostarili

i razumeo sam zašto treba živeti samo do

tridesete. oni više nisu mogli ništa da

prime u sebe. ostalo im je da truju

mladost svoje dece svojom

prošlom mladošću

 

 

onda je došla jedna

drugačija žena. kupila je cigarete

i sok i otišli smo u moju kuću u šumi. voleli

smo se tri dana i tri noći. soka je bilo dosta i ona

je bila pevačica. i njene podatnosti je bilo dosta i

mojih usana za njenom podatnošću je bilo dosta i ona

me je celu noć pokrivala i ja sam je ceo dan ljubio među

noge. jezikom i zubima bio sam svuda po njoj i ušao bih

svuda gde sam stigao. i ja sam je ljubio po njenoj šljivi i

to me je odmaralo i mazio sam je i to me je odmaralo i

pričao sam joj i to me je odmaralo i držao sam je za

ruku i to me je odmaralo i ona me je ljubila i to ju je

odmaralo i grila me je i to ju je odmaralo i bilo ju je

i to ju je odmaralo. i sve smo to dugo i sporo

radili jer mi smo bili umorni. jako umorni

ja robijaš i ona pevačica

 

 

popili smo sve

sokove koji su trebali

našim oznojanim i isušenim

telima i cigara više nije bilo. popušili

smo ih u milovanjima i razgovorima. i mi

smo se rastali. videćemo se još jedne noći

kroz godinu dana. iznenada. i onda smo se voleli

po travi goli na šumskom proplanku sa puno rose i

komaraca i dok je svanjivalo mi smo bili na staroj trešnji

i goli na drvetu jeli slatke vrušteve. kada je sunce počelo

da izlazi ona me je odvezla dole u grad. kupila mi je

burek i poljubila. ostao sam na pločniku kod

miletićevog spomenika u centru novog

sada. bio sam umoran i polako

sam koračao. išao sam

da spavam

 

 

mnogo sam mislio na nju

iako je rekla da to ne radim

mnogo ću razgovarati sa njom i

često ću je tražiti u sebi a kada bih

je našao bilo mi je lakše i nisam mogao

da razumem kako joj je uspelo da mi za

tako kratko vreme da toliko topline i

nežnosti. i pitao sam se zar jedino

kurve imaju ljubavi u sebi

 

 

na nju sam mislio i

kada sam u beogradu pio vodu

iz prljave save da bi tako u sebi i sobom

čistio reku. tu u beogradu sam psovao i jako

sam psovao. zašto je toliko betona i asfalta bačeno

na zemlju. pa ova zemlja nam mora jebati majku

majku prostačku... hej koji nam je vikao sam

koji će magarac njakati za nas. koji će se

konji propinjati i u propinjanju rzati

koji će to mravi u betonu

graditi svoje kuće

 

 

psovao sam

i rešio da ću uvek

psovati jer u psovkama

je jedino još ostalo

molitve

 

 

i

 

 

i ja

sam to

znao i bio

sam ništa

usamljeni

miroslav

janišta

 

 

i

 

 

miroslave

janišta hvala

ti na tvom

životu

 

životu

pesmi

 

 

i

 

 

miroslave

janišta hvala ti

za tvoj život koji je i

sam postao pesma 

o filmu životu koji

se borio da živi

sam život

 

 

i

 

 

miroslave

janišta ti si jedini

bio dostojan onoga

koji se u zatvoru

zvao 9094

 

 

i

 

 

miroslave

janišta da nije bilo

tebe ni miroslav

mandić ne bi

postao

bo

mi

bomimabo

ma

bo

a

bo

mi

bomimabo

ma

bo

 

bog

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

1. februar 2025.

27453. dan mog života

 

 

krećemo

krećemo

 

 

postoje veoma

zli ljudi. i ja ih se plašim i

zato još glasnije vičem da

volim vodene konjice

 

 

na ulicama u

zrenjaninu vidim u

blizini nove autobuske stanice

devojčicu koju su ljudi napili i ona

naslonjena na crveni plastični kiosk prevrnula

oči i besvesna ne-gleda u nebo. malo dalje vidim

kako stidljivi bubuljičavi plavi dečak pokazuje svojoj

majci mesta na kojima on ovde živi za vreme školovanja

sa ponosom pokazuje mesta na kojima je on ostavio

takvu količinu stida iz sebe da mene zaboli celo

telo od njegovog drhtavog hoda kojim se

njegova majka ponosi i ja mislim

dokle

 

 

glad je velika. misli 

se samo onako kako se

jedanput pomislilo

 

 

i mi smo pričali

celu noć. kada je ujutru

ustala sa stolice na stolici je

bilo puno krvi jer nije primetila kako

je dok smo se radovali razumevanjima

dobila svoju obilnu menstruaciju. i ja sam

te zime u njenom malom stanu prvi put osetio

stvarnu prijatnost ženskog sveta. video sam

kako je sve čisto i kako su tanjiri i kašike čisti 

i sve je uvek bilo čisto i mirisalo. i jeli smo 

lepo i ja sam se ubrzo uplašio i izgubio 

u tim mirisima. bio sam u opasnosti

kao pišta

 

 

i ja sam otišao

a prijatelj je rekao

reka je divna stvar

i sišao sam sa puta

i nastavio da hodam

po uskim stazama

jer je tamo bilo

više mesta

 

 

bio sam tužan

jer niko nije video ko je

u meni. u meni je bilo ja. znao

sam da su to osećali osetljivi. možda

njih nije bilo među ljudima ali ih je bilo

među pčelama. insektima. travi i drveću

i ja sam sanjao o jednoj knjizi od koje će

ptice sa većim zadovoljstvom leteti. mene

je interesovalo sve ono što je činilo da

ostrva žive u predstojećem

rasporedu ostrva

 

 

jednog dana sam

pokušao da izbrojim svoja

različita stanja u toku jednog

prepodneva. skoncentrisao sam se i

brojao ih. mislim da ih je bilo oko tri stotine

uplašio sam se od mogućnosti jer to je značilo

da sam ja neka sto na stoti egzistencija. to jest

postojanje ništavila. to jest seo sam na

stolicu i mislio sam kako je

lepa ova stolica

 

 

i zbog svega toga

i ostalog o čemu ne govorim

zapravo uporno ne govorim ja sam

jako lepo razumeo poruku stavi ponegde

zelenu ili tirkizno plavu. razumeo sam je

tako da samo ponegde dodirnem

a da ostalo ostavim tamo

gde i jeste

 

 

zaista mislio sam

kako reka može da ima kraj

pogotovo ako ostane u njenoj kosi

i onda celu noć u mome zagrljaju ona

miriše na nju. pogotovo leti uz

hladno mleko

 

 

kod kuće nema pisama

a poslata su. oni koji ne vole

zvezde trpaju nos u tuđa koverta. na

momente sam ceo u strahu i iz mene lije

znoj. kao da mi neko ulazi u glavu. zašto ne

smem da priznam da su moje misli u mojoj

glavi apsolutno moja stvar. zar samo zato

što je malo onih koji to priznaju

 

 

lagano počinje proleće

i zato razumem dekadenciju

ja siromaški i zatvorski sin

 

 

pojeo si

sve mlade

krompiriće a

ja te ipak

volim

 

 

i nema odavno

krompirića i nema

odavno nje ali je ostala

rečenica. i onda ti dani kada je

sve napor i kada se ljudi razilaze

a da se možda nisu nikad ni spojili ili

da su se spojili a da to nisu ni želeli. i

sada se razilaze iako to ne žele ali ne

mogu da zaustave ono što ih razdvaja

možda zato jer reka više ne miriše

u njihovim nozdrvama

 

 

banalnost je u sitničavoj neodlučnosti

kaže prijatelj

 

 

sve više volim prosjake

oni me oslobađaju strahova

i stida. oni mi otvaraju put ka

nezavisnosti i ja zato krenem

biciklom do tise i bacim u

nju flašu sa porukom

verujem jedino prosjacima

 

 

odem u sremsku mitrovicu. tu

je zatvor. u njemu sam nekad bio i

sada mogu da kažem pustite te ljude. i

namerno dok prolazim pored zatvora čitam

leonarda da vinčija. mislim on je pametniji i

večniji od ovih zidina. a on kaže ako danas ne

možeš da poveruješ u ono u šta juče nisi mogao

poverovati onda ne razumeš život. ako danas

ne možeš verovati u ono u šta si juče verovao

onda si najblaze rečeno loše ostario

 

 

na stolu kasnije vidim

dve ružine stabljike u prozirnoj

flaši kako mirno umiru u prozoru

i mislim kako reči mogu biti bogatije

no što su. a kažu da je jedan muškarac

pitao jednu ženu gde joj je nežnost a da

je ona rekla nemam je. počinjalo je leto

i ja sam posmatrao pesak. fiini pesak

koji dugo dugo. putuje. toliko dugo

a ipak. ne zaboravi. iako se

raspadne. da. je. on

ipak stena

 

 

tih dana sam rekao

uh blizu pa ode i bile su to

možda važne reči. bio je 16. juli

i ja sam živeo u fruškoj gori u šumi

kuća je bila stara i meni su usred

leta zeble i noge i leda

 

 

i tu u fruškoj gori

padala je kiša i to je

sigurno bilo važno

 

 

i onda smo putovali

crvenim folksvagenom na

more i u kolima celim putem

slušali smo mocartove koncerte

za flautu i klarinet. uživali smo u

pričanju iako na našim putevima

još nije bilo panka. u piranu smo

se kupali a prijatelj je vikao

banjarsi banjarsi

 

 

smejali smo se u vodi i

slano more nam je ulazilo u

usta i nije bilo problema jer se

kasetaš nije kvario i mocart je

pičio kao lud i bili smo

ludi i bio je lud

 

 

i u sloveniji je

kiša padala. padala

dobro i obilato i bilo ju je i bila

je. i padala je. a ja sam se dvoumio

da li je mlada ruža stari simbol ili

je ona samo mlada

crvena ruža

 

 

u fruškoj sam

gori i pušim i bole me

pluća i ja se razboljevam

i prestajem da pušim i

tako će biti često

 

 

na rudniku sam

hladovina ublažuje opaku

vrelinu. toplota je spržila travu

sve je tu i prisutno i osećam da postoji

neko ništa koje nije odsutno. i ja mogu da

zapišem ništa je materijalno. i polako se

penjem po jednoj blagoj uzbrdici i osećam

kako pripadam svemu što me okružuje. i

osetim se lepim i uopšte se osetim i

znam da sam dostojan ljubavi

koja me okružuje

 

 

i posle je počela

da pada kiša. neka jako

noćna kiša. i ja sam otvorio prozore

i vrata i šumilo je do posljednje daha. i

kiša se slivala niz travu i nas dvoje smo se

umotali u ćebe. samo bi ponekad sevnulo

i sve bi zatreperilo u svetlosti. i onda bi

odmah sve palo u tamu a kiša je lila

i lila. padala je i lila svu noć

 

 

tu na ovom brdu

prošle zime njoj sa kojom sada

slušam kišu dok smo stajali u snegu

raskopčao sam košulju i iz košulje su ispale

njene grudi i bile su bele kao i sneg. i nju i

grudi i sneg je obasjavao pun beli mesec

i ja sam je gledao i video kako se ona

čudi otkuda toliko grudi na

njenim golim grudima

 

 

i bilo je u nama

tuge i mi smo bili prijatelji

i kiša je lila i padala i padala

i lila lila i padala svu noć

 

 

onda bismo pred jutro

legli jer kiša nije prestajala a

ja sam pljunuo prste i ugasio sveću

i mislio sam kako je to gašenje sasvim

dovoljno za jedan roman. istorijski

čak. historijski baš

 

 

svi su pričali

da se ništa ne može

promeniti i da ništa ne

možeš uraditi sam. ne brini

burazeru svi smo mi ovce i nije

na nama da budemo magarci rekao

mi je jedan pijanac stručnjak u

brzom brojanju lišća na drveću

dok smo čekali 39 kod

autokomande

 

 

vratio sam se u vojvodinu

i video da priroda neprestano radi i

video sam puni žuti mesec nad ravnicom a

okolo je sve bilo plavo. i nisam čuvao tu lepotu

nego sam je izdao i neprijateljima i celom svetu i

nisam mogao da razumem zašto bi ovu rečenicu

i ovu lepotu trebalo čuvati i braniti. kad je baš

nju trebalo svima davati u neograničenim

količinama jer bila je toliko lepa da 

se nije mogla potrošiti

 

 

išao sam u

zrenjanin da se ne

volim i da se ne razumem

nisam bio siguran da sve to

razumem ali sam osećao da će

biti tako i bilo je tako i mi se nismo

voleli i ja sam sve to razumeo. ali

sam ugledao jedan ljubičasti

zrak u hodniku i to mi je

bilo dovoljno

 

 

vreme je trčalo i

ja sam sve više voleo

siromaštvo i pljusnula je kiša

po peskovitoj obali dunava. mi smo

otrčali pod topole i zagrlili se jako i ona

me je uzela na sebe. i bili smo mokri na

mokrom pesku i bilo je razloga da zadovoljimo

ono što smo već tri godine odlagali. posle je

ona vozila preko mosta. kiša je očistila vazduh

i sve se videlo kao na dlanu. ja sam na

mostu gledao prema okuci na

dunavu i mislio

stav = lepo je iz stava

 

 

prijatelj mi je pričao

na terasi kuće u fruškoj gori

gde sam stanovao kako svaku priču

drži nešto posebno drugačije nego u nekoj

drugoj priči i meni su priče ličile na povijene tarabe 

i pomislio sam da napišem priču koja će ličiti na drvenu

tarabu kao baba marinu. da se vidi da je to jedna taraba

ali da se vidi i svaka daska na tarabi i svaki ekser u tarabi

i sve škrabotine po tarabi i sve napukle i iskidane daske

na tarabi. da cela taraba bude iskrivljena i sklona padu

i koliko više sklona padanju  toliko sklonija i pričanju

a i nas dvojica smo pričali cele noći valjda što smo

i mi bili skloni padanju i pred jutro dunuo je blagi

vetar i doneo nam miris bresaka. i otišli

smo u krađu. nije bilo većih razloga

da to ne učinimo

 

 

i

 

 

način na

koji sam živeo

je bio i način na koji

sam pisao ne, ne verujem

da se ova rečenica ne čuje a

onda je baš taj način na koji

sam pisao uticao na to kako

živim a živeo sam kao

da me nema a ko

da sam sve 

 

 

i

 

 

sada osećam

da su te moje pustinjske

godine i nekoliko godina posle

pustinjskih godina bile studije do

poništenja. studije bekorisnosti i

studije nevažnosti i to ko glavnih

pedmeta u svetom ne-znanju i

čednosti ne-nasilja ka kojima

sam krenuo posle izlaska

iz zatvora

 

 

i

 

 

meni je

bilo samo se

prepustiti dobroti

i podati se lepoti

a sve ostalo su

već činile i

dobrota

i

lepota

 

 

i

 

 

bilo je

nepodnošljivo

teško biti ali je od

nepodnošljivo teškog

bilo još mnogo više

uzbudljivo samo biti 

samo biti ono

ko sam

 

 

i

 

 

bivajući

samo ko sam

sve sam više bivao

bog iako ja to tada

još nisam tako

osećao

 

 

i

 

 

bilo mi

je još biti

biti i pevati

pevati

i

stvarati

 

 

i

 

 

bilo mi je

od bolne vere

ne, ne verujem da

se ova rečenica ne čuje

koju sam doživeo u zatvoru

sad van zatvora stvoriti i pevati

jedan roman a više jednu božiju

bluzčinu i pankčinu. jednu nežnu

uspavanku ne, ne verujem

da se ova rečenica

ne čuje

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima