Bog Miroslav Mandić Bog

13393 - 13425

blaženstva

 

 

Strpljivo čekam da napišem prvo blaženstvo ovoga dana.

 

Od prvog blaženstva zavise i ostala i zato mi je biti strpljiv.

 

Čekam da se pojavi prvo blaženstvo koje će me voditi dalje.

 

Kada ga napišem teći će samo i zato je važno da budem strpljiv.

 

Ne samo da budem strpljiv nego da nestanem da bi blaženstvo moglo da nastane.

 

Blaženstva su preosetljiva i niču u toplini naručja.

 

Važnije je da budem toplo naručje nego da napišem prvo blaženstvo.

 

U toplom naručju će mesto naći i najagresivniji i najratoborniji.

 

Dok čekam prvo blaženstvo slušam Džoni Keša. Volim njegovu dobrotu.

 

Dobrota drugih ljudi me raznežuje.

 

Dobrota me opčinjava.

 

Kako dobri ljudi mogu da budu tako dobri?!

 

Kako su uzbudljivi dobri ljudi!

 

Kako su dobri ljudi uzbudljivo skromni!

 

Kako su dobri ljudi neprimetni!

 

Dobri ljudi trepere kao lišće.

 

Dobri ljudi se njišu kao vlati trave na vetru.

 

Dobri ljudi su topli kao kamen na suncu.

 

Dobri ljudi su svež vazduh.

 

Dobri ljudi odišu mekoćom svojih duša. 

 

Dobri ljudi su crkva za sva živa bića.

 

Volim da zamišljam dobre ljude kako voze bicikl.

 

Dobrim ljudima bih voleo da budu ispunjena moja blaženstva.

 

Dobrim ljudima na kolenima.

 

Dobrim ljudima raširenih nogu.

 

Dobrim ljudima čekam da mi se pojavi prvo blaženstvo sa kojim će i ostala poteći.

 

Dobri ljudi budite mi naručje!

 

Dobri ljudi budite mi hod!

 

Dobri ljudi budite mi dah!

 

Dobri ljudi budite mi pogled!

 

Dobri ljudi budite mi seks!

 

Dobri ljudi svi ste mi u naručju.

 

Dobri ljudi vi ste blaženstvo koje sam čekao.

 

 

  

13426 - 13458

blaženstva

 

 

istinito

će biti dovoljno

za ovaj dan

 

male

 pesme

od

ruža

 

ceo

dan

ispunjen

ružama

 

pesmama

lepog

izgleda

 

pesmama

mirisa

dobrote

 

hajdemo

ponovo

ruže

 

zauvek

ružo

plesanja

 

osmojutarska

ružo

pevanja

 

prijaju

mi

ruže

 

sve

je

u

pesmi

 

pesma

je

mrvica

 

pesmom

nestajem

u

ružama

 

ruža

je

pesma

 

pesma

me

piše

malenim

 

peva

me

najhrabrijim

 

biti

večni

pupoljak

 

pesma

je

život

po

cveću

 

hrabrost

cveća

i

trava

 

ruža

usred

bezbrižnosti

 

pesma

lebdeće

bezrazložnosti

 

dišem

ovim

pesmama

 

ljubim

ovim

 ružama

 

letim

ovim

pticama

 

pogledaj me

kako pesmom nastajem

pred Tvojim očima

 

pesma

je

rascvetavanje

pupoljka

 

pupoljci

su

pesme

budućnosti

 

pesma je

što napišem

 da pesma je

 

dogovor

je

pesma

 

humor

 je

ruža

u

pesmi

 

ruža

je

humoru

prijateljica

 

dojka humora

je pesma

dojki ruže

 

kako sam

uživao sa

ružicama

 

lastavičijim

pesmama

 

 

  

13459 - 13491

blaženstva

 

 

Ako mi pisanje krene pisaću. Ako mi ne krene zaustaviću se.

 

Suviše sam sam i ne mogu da nađem izraz za tu suvišnost.

 

Potrebno je da prihvatim da sam sam. Da nema nikog.

 

Sam sam. Nema nikog.

 

sam sam

 

Sam prihvatam sebe.

 

Sam sebe obradujem.

 

Miroslave nastavi da pišeš. Nisi sam.

 

Miroslave jedan je put pred tobom.

 

Miroslave tvoj put je put na kome već jesi.

 

Miroslave na tom putu su svi ljudi i sva bića.

 

Miroslave taj put si ti sam.

 

Miroslave na tom putu sam ja za kojom ti žudiš.

 

Miroslave ti si ljubav.

 

Miroslave ti si pesma i ples.

 

Miroslave bez tebe ja ne bih bila ja.

 

Miroslave evo ti si ovaj i ritam i zvuk.

 

Miroslave ti si čaša sa vodom koju si pomislio da staviš na sto i pišeš

 o njoj da ne bi bio sam.

 

Miroslave ti si onaj krokodil koga si sinoć video na televiziji kako se baca u vodu.

 

Miroslave ne da si ti sve pičke sestara, majki, ćerki i žena u koje su nasilno

ulazili kurčevi svih pobednika nego si i sami ti kurčevi nego si i sav užas kojim

su ispunjeni dani onih koji su nasilje izvršili i na kojima je nasilje izvršeno ali ti

si Miroslave i jedini koji ćeš ih sve povesti u stanje iskupljenja i nevinosti stanje Jednog.

 

Miroslave pomisli na ono što ti je ispod slepoočnica.

 

Miroslave pomisli na zadovoljstvo i mir koje ćeš mi pružiti kada

budem videla da si uspeo da stigneš do dve laste – 33. blaženstva.

 

Miroslave raduj se lepoti lasta u broju 33.

 

Miroslave ti i ja smo te dve laste.

 

Miroslave dvoje smo ali jedno je saputništvo. Jedno savezništvo. Jedna ljubav.

 

Miroslave znaj da ja znam da ti živiš za mene.

 

Miroslave znaj da ja vidim da je to dobro što ti više veruješ meni nego samom sebi.

 

Miroslave ja osećam kako me ti svojom verom u mene stvaraš.

 

Miroslave ja osećam kako zajedno letimo.

 

Miroslave ti si moja duša i telo.

 

Miroslave ti si moj duh i volja Božija.

 

Miroslave raduj se.

 

Raduj mi se lepoto moja Miroslave.

 

 

  

13492 - 13524

blaženstva

 

 

Osećam krivicu zbog jedne žene. Strah zbog jutrošnjeg sna. Očaj zbog izolovanosti.

Mučio sam se sve dok nisam pomislio da ću otići na put van grada i tako se osloboditi

straha od nasilja. Onda sam pomislio da ću sesti u gradski autobus koji vozi kružnom

linijom i tako se osloboditi izolacije. i Na kraju saM odLUčIO dA ovaKo veselO piŠem

šAljUći LjuBav ŽeNi pRemA kojoj osećaM Krivicu. Sve mi je to pomoglo i osećam

zahvalnost prema putu kružnoj liniji i jEdNoJ ŽeNi kOju VoLiM zAuVeK.

 

Neću izaći na put. Na putu sam već.

 

Neću se voziti gradskim autobusom koji vozi kružnom linijom kružiću blaženstvima.

 

ŽeNi kOju VoLiM zAuVeK pišem o vazduhu koji

struji između opalog lista i zemlje na kojoj leži opali list.

 

O trenutku kada se dodirnu teretni vagoni.

 

Dubokom gitarskom zvuku iz dalekih plavih planina.

 

Šipki koju sam prvo zamislio a onda i video celu ogradu kojoj šipka pripada.

 

Donjem delu nekog ugla u nekoj ulici u nekom gradu.

 

Šapatom se izgovaraju najdublja uverenja.

 

Svi nesagledivi i neopisivi svetovi ipak čine samo jedan svet.

 

Vratima ali ne znam zašto gornjim delovima vrata.

 

Ispljuvkom sam izbacio svu mučninu koju oseća ŽenA kOjOj pIŠEM.

 

Traganje za nespomenutim.

 

 Zid oseća pritisak kada vetar duva u njega.

 

Landaranje samo sebe ne može da prepozna.

 

Granulice nes kafe odlete van šoljice i popadaju po tacni.

 

Šiklja mlado šiblje iz posečenih stabala koje je poplava nanela na obalu.

 

Ovog trena osećam zahvalnost i prema najdubljem očaju.

 

 Ne preduzimam svetu nepredvidljivost da se preduzeća ne bi zloupotrebila.

 

Grafitnom olovkom sam povukao liniju po liniji koju sam

prethodno takođe povukao po belom hameru veličine 16x16cm.

 

Pravim luk iznad Crvendaća prenoseći u ruci drveni podmetač

sa izgorelim mirisnim štapićem da mi pepeo ne bi pao na tastaturu.

 

Nasilje pokušavam da odvratim od nasilja ljubavlju

za nasilje jer nasilje je samo ljubavi lišeno.

 

Divota duše Danijela Andrejeva (Даниил Леонидович

Андреев) čiju čudesnu knjigu Ruža sveta čitam.

 

Juče sam u prolazu ugledao žulj na levoj peti mlade žene.

 

Neko je tako uzbudljiv jer je neko i ništa više.

 

Upotreba sprečava zloupotrebu.

 

Jednostavnošću čuvam stil od njega samog.

 

Na pomolu mi se javilo da me podseti kako je uvek mnogo toga na pomolu.

 

Trenuci poslepodneva u koje uranjam.

 

Nabrajanja su više od nabrajanja.

 

Želim da izađem napolje i ugrejem ohladnele noge.

 

Pogledom Te milujem po slepoočnici.

 

Vetar duva na listove nogu ŽeNe kOjU VoLe sVA bića.

 

 

  

13525 - 13557 

blaženstva

 

 

Da.

 

Sve počinje sa da.

 

Da je od A do Š.

 

Zaljuljam telo.

 

Putu verujem.

 

Izvijam se.

 

Priljubljujem.

 

Stid stidom iskupljujem.

 

Pogledam vrapca u oči.

 

Sedmogodišnja devojčica vezuje pertle dvoipogodišnjem dečaku.

 

Sečenje vlažnih zidova mašinskim putem.

 

ne ja

nego

JA u ja

jJAa

 

Prvim korakom sam već tu.

 

Kada smo bacali jedno drugom tenisku lopticu u Limanskom parku.

 

Ova rečenica ništa ne govori nego samo peva…

 

Ova rečenica bi nekome mogla značiti više od svih ostalih rečenica.

 

Slika od slova. Slova od reči.

 

Život smrću preporođen.

 

Umetnost životom voljena.

 

Umetnost Bogom poistovećena.

 

Zavezao sam kragnu košulje da bih sačuvao grlo od jakog vetra.

 

Poziv i odgovor odanih.

 

Ponovo zaljuljam telo.

 

Sunce mi sija u lice.

 

Ono što Tii ne izgovorim a prožme Te celu.

 

Dobrota u nestajanju. Lepota u nastajanju.

 

Ovo radim rukama dok pišem.

 

Vetar me produvava dok prelazim most preko Dunava u Novom Sadu.

 

Napravio sam peti Spomenik anonimnim

snagama ljubavi za Gerdu Kazakos i njenog oca.

 

Gerdu ću videti prvi put. (Video sam Te lepa moja Gerda)

 

Govornim aktovima se svakog trenutka borim za pravo na

život iskupljujući svoju krivicu i greh ljudske vrste u čijem sam telu rođen.

 

Miris jorgovana usput. Reka se povlači. Bol u peti prolazi. Ustanci me podižu kad

padnem. Posle tri sata isti vetar me produvava na beogradskom mostu iznad Save.

 

Da

A – Š

Bog

Žena

Umetnost