Bog Miroslav Mandić Bog

16825 - 16857

blaženstva

 

16825.

… zovem te da ti to kažem i da to moje priznanje ako

hoćeš napišeš u knjizi da bi me ono obeležilo i da ja to ne bih

zaboravila i gradila svoj put na izdaji – rekla mi je malopre telefonom…

 

Samo da se ne odreknem Božijeg savršenstva

makar savršenstvo nikada ni ne dostigao.

 

Tren Trenu

 

Tako je malo dovoljno. Tako malo je sve.

 

Da se ne bojim.

 

Ljubim stvaranje.

 

Stvaram ljubeći.

 

Nema vetra. Resice plave marame su mirne.

 

Ipak na leđima osećam vazduh u sobi.

 

Krhkost čuva svet – krotkost ga stvara.

 

Koji je koren reči krotkost?

 

Koji je koren sintagme beskrajni put? Moj korak!

 

Da je uvek samo sada.

 

Sada je samo da.

 

da

sada

da

 

ja

sam

pesma

o

ovom

 trenutku

 u

kome

Bog

postaje

pesnik

da

bi

sebe

pevao

 

Ne mogu da se zasitim slatkoće bresaka ove godine!

 

Ne osvrćem se da bih Te iz mrtvih vratio.

 

Ka pupoljku!

 

Granicom bezgraničnosti.

 

Stranom koja nema strane.

 

Oblikom bez oblika.

 

Crvenu mokru krpu koja je polovina bivše majice raširio sam preko prozora da se osuši.

 

Tebi ne – da Tebi

 

Ako nađem jeftinu lepezu kupiću je da mi pomogne

u promišljanju celine i delova spektra i nijansi.

 

Nezaštićenost me čuva.

 

Stvaram ljubavlju po meri nepostojećeg.

 

Bilo je potrebno da napišem šesnaest hiljada osamsto pedeset jedno blaženstvo

da bih sada napisao ovo šesnaest hiljada osamsto pedeset drugo blaženstvo.

 

Nepostojeće želi da bude stvoreno da bi i ono ljubilo.

 

Hvala Tii za priznanje da si me izdala. To priznanje me vaskrsava a Tebe iskupljuje.

 

Ljubim vas sami koji svojom samoćom jedini ljubite sve i svakoga.

 

Bog

sebe

pesmom

peva

 

pesmom

peva

sebe

Bog

 

Dan mi je počeo telefonskim pozivom jedne osobe a završio se sms-om pred

ponoć druge  Puno si pisao i bio Miroslav Mandić, tako da tvoja knjiga posle izjave

ljubavi, spava noćas pored mene. Knjigo moja, nepročitana! Sanjam da će sledeća biti

crne boje, pa plava, pa zelena, pa crvena… čak i knjiga sama na tebe liči. Izgleda kao

tvoje šake. Kad sklopim oči, osećam se tako zrelo. Pomilovana. Moja ruka preko knjige,

odosmo u san. Budi mi. I znaj da te volim. Tako sam se uzbudila zbog knjige da

ličim na nekoga kome je oprošteno. Tvoja, smireno, poljubim.

 

 

  

16858 - 16890

blaženstva

 

 

Lako je pisati Miroslava Mandića jer ne moram ništa da izmišljam i nastavljam.

 

Teško je pisati Miroslava Mandića jer pišem samo ono

što jeste i jer svakoga dana počinjem iz praznine.

 

Danas se ljuljaju resice plave marame na prozoru.

 

Nasmešio sam se današnjim blaženstvima koja čekaju da ih napišem.

 

Svako blaženstvo koje čeka da ga napišem je već napisano.

 

Duboki

naklon

Gertrudi Stejn.

 

Promeniću vodu za mojih trinaest cvetova u vazi.

 

Juče sam se setio a danas zapisujem Umetnost dobrih pomisli.

 

Volim pustinjske starce čija srca čuvaju svet.

 

Ljubim Te starče moj Tii si Božija voćka ljubavi.

 

Gledam u ljubičaste roze i bele cvetove i ljubičasti roze i beli cvetovi gledaju u mene.

 

Dečiji žamor neće prestati sve do kasno u noć.

 

Pre neki dan sam čuo da je broj

13

sveti broj.

 

Veliki vodeni talas se na svom vrhuncu pretvori u pticu koja poleti ka nebu.

 

Dobre pomisli su me dovele do bosiljka.

 

Bosiljak do bosonogosti. Bosonogost do Tvojih reči.

 

 

……………………………………………………..............

(Tvoje reči)

 

Citati su savezništvo. Put ka visinama.

 

Tek sam sada promenio vodu za mojih trinaest cvetova.

 

Lepo bi bilo da mi je uvek na stolu cveće i da su mi noge uvek tople.

 

Pišem strpljivošću. Čekam da mi se hleb reči ispeče na vatri dana.

 

Miris hlebareči se širi i meša sa mirisom cveća na stolu.

 

Zamišljam kako je vazduh pun mirisa.

 

Mirisa baš te sobe.

 

Mirisa baš te ulice.

 

Mirisa baš tog kraja.

 

Mirisa baš tog grada.

 

Tog kontinenta.

 

Te planete.

 

Mirisa Tvog uzbuđenja.

 

Mirisa hlebareči koji Tii pružam.

 

Miris i ukus ovih reči u Tvojim ustima.

 

Miris Tvojih usana.

 

 

  

16891 - 16923

blaženstva

 

 

Sanjao sam noćas Krhku krotku devojku koja je ispod desnog oka imala istetoviran broj devedeset devet.

 

Dvadeset prvog marta četiristo četrdeset petog dana

Miroslava Mandića u dvadesetom blaženstvu napisao sam da nisam

našao tekst Uspenskog o Blaženima. Evo ga sada Da se ne doživi strah od novog sveta,

valja ga upoznati ranije, emocionalno – verom ili ljubavlju, ili intelektualno – razumom.

Treba se dobrovoljno odreći sveg lepog, svetlog sveta u kojem živimo, priznati da je to

priviđenje, utvara, nezbilja, obmana, iluzija, maya. Valja se pomiriti s tom nezbiljnošću,

ne bojati se, već joj se radovati. Svega se lišiti. Postati siromašan duhom, tj. učiniti sebe

siromašnim naporom svoga duha. U divnom anđeoskom simbolu izražena je najdublja

filozofska istina Blaženi siromašni duhom, njihovo je kraljevstvo Nebesko. Siromašni,

dakako, ne znači siromašni u materijalnom smislu, u svakidašnjem značenju reči. To je

potpuno, apsolutno siromaštvo, takvo siromaštvo u kome čovek nema zemlje pod

nogama ni neba nad glavom. Lisice imaju jazbinu, ptice nebeske gnezda, a Sin Čovečiji

nema gde nasloniti glavu. To je siromaštvo u kojemu je čovek potpuno sam, jer druge

ljude, čak i najbliže, oca, majku, vidi drugačije nego pre i odriče ih se jer vidi

zbiljske entitete kojima teži, baš kao što se odričući se pojavne tlapnje

sveta, približava onome što je istinski zbiljsko.

 

Suzo moja Tii tečeš gore k Bogu.

 

Uska stazo u mom srcu.

 

Pupoljče mog uma.

 

Nebo u mojim petama.

 

Grudi moje prepune pesama.

 

Subota je. Resice su mirne.

 

Blizu je podne. Polako se razvedrava.

 

Što jeste jeste.

 

Mislim o mužu. Svakom mužu. Jednom Jedinom Mužu.

 

Izvor je muž ušću.

 

Preobražavanje preobražava.

 

Neprimetno je neprimetno.

 

Nevidljivo je              .

 

Primećeno primetno.

 

Pisanje je sapisanje.

 

Jeste jeste. Nije nije.

 

Nije čak ni nije.

 

Uuuu jezikučovekupticiBogu

 

Lepo je igrati se lepim.

 

Lepo je igrati se Igrom.

 

Igra! Kako čudna reč!

 

Igra je reč o čudu.

 

Čudo je Božija igra.

 

Blaženstvo je put blaženima.

 

Put je stanje.

 

Stanje je orgazam.

 

Orgazam je ljubav.

 

Ljubav je neprestani orgazam.

 

Neprestani orgazam je beskrajni put.

 

Beskrajni put je blaženstvo.

 

Blaženstvo je Božija igra radošću.

 

 

 

  

16924 - 16956

blaženstva

 

 

Ljubice moja knjigo Tvoja i moja krenimo u dan.

 

Pada sitna topla kiša. Ne znam joj ime. Kiša Ljubica.

 

Sve na ovom svetu je Ljubica.

 

Samo idem i pišem i sve je Ljubica.

 

Ljubica zemlja i Ljubica nebo.

 

Stara žena koja pod drvetom i po kiši prodaje imam sveža jaja i ljutu i ona je Ljubica.

 

Svako poverenje i u beznađu je Ljubica.

 

Crvene štipaljke se ljuljaju na kanapu za sušenje veša i one su Ljubica.

 

Otvoreni prozor i on je Ljubica.

 

Juče sam pročitao San smešnog čoveka Dostojevskog a Devojčica je imala

oko osam godina, povezana maramom i samo u haljinici, sva mokra, ali ja sam

naročito zapamtio njene mokre, pocepane cipelice… Ta devojčica koja je iznenada

uhvatilaza lakat Smešnog Čoveka i spasila ga da se ne ubije i ona je Ljubica.

 

Pročitaću celog Dostojevskog. Čitaću bajke pomislio sam i te pomisli su Ljubica.

 

Bezbrižnost je Ljubica.

 

Sve teorije Svemira su Ljubica a Svemir onakav kakav jeste tek je on Ljubica.

 

Sve okrnjene ivice stepeništa su Ljubica.

 

I stidljiva devojka koja je pitala kasirku da li će joj dozvoliti da kupi

losion posle brijanja iako joj nedostaje deset dinara je Ljubica i kasirka koja

je rekla Može je Ljubica i čovek koji je rekao Evo deset dinara da ne fali je Ljubica.

 

Svi oni koje sredina osuđuje su Ljubica.

 

Kanjoni su Ljubica.

 

Veliki gradovi su Ljubica.

 

Znoj na čelu je Ljubica.

 

Primanje je Ljubica.

 

I davanje je Ljubica.

 

Vremenske promene su Ljubica.

 

Dan koji se razvedrava je Ljubica.

 

Neko ko je samo prošao je Ljubica.

 

Prošao je i nema ga i zato je Ljubica.

 

Prvi susret je Ljubica.

 

Duhom nadahnuto je Ljubica.

 

Kad se duša otvara duši duša je Ljubica.

 

Kada se misli predaju jednoj jedinoj misli misli su Ljubica.

 

Kada telo drugim telom postaje telo telo je Ljubica.

 

Slovo je Ljubica. Reč je Ljubica.

 

Jezik kojim pišem o Ljubici je Ljubica.

 

 jezik Ljubica Ljubičin jezik

 

 

  

16957 - 16989

blaženstva

 

 

I sada pada kiša Ljubica.

 

Tamo gde pada mnogo kiše postoji i više imena za razne vrste kiša.

 

Gde duva mnogo vetrova postoji i više imena za vetrove.

 

Tamo gde se susreću mnogi vetrovi postoji i više imena o tim susretima.

 

Gde je više melanholije postoji i više imena za radost.

 

Gde je više pustoši i gde je redak gost postoji više imena i za pustoš i za retkog gosta.

 

Gde je više ratova gde je više mira gde je više laži gde je

više žena gde je više muškaraca gde je više bogatstva gde je

više gladi gde je više dece… sve to deca nauče još kao mala.

 

Šta mala deca još nauče to niko ne zna i tako se svet menja.

Ali ko su mala deca to se zna i to je oduvek i zauvek isto i tako se svet ne menja.

 

Sedim za stolom pred Crvendaćem. Ništa se ne događa a sve je tako uzbudljivo.

 

Sve je prepuno ljubavi u sebi.

 

Sve ljubi jedno drugo.

 

Truba saksofone saksofoni trombone tromboni kišu

Ljubicu koju čujem i pored truba saksofona i trombona.

 

Ljubica sve više pada i ljubavi je sve više.

 

Ljubica natapa zemlju iz koje raste slatka voćka duše natopljena ljubavlju.

 

Ljubica mi pada i kroz prozor.

 

Eh te kiše i svi poljupci na kiši.

 

 

ovo je mesto

gde neprestano

padaju kiše

i gde dolaze

svi

koji vole

da se

ljube na kiši

 

 

 Ovo

 mesto

 je

 obično

 neprimetno

 i

zbog

 toga

 nekom

još

draže

 

Mesta su lepa. Bilo koje mesto. Mesto iza zida. Mesto u književnosti. Mesto

zakopanog blaga. Mesto koje nikada niko nije video. Mesto od čije lepote zastaje dah.

 

Mesto u kafani. Mesto u nečijem srcu. Mesto na kome se igra. Mesto u timu.

Mesto za prljavi veš. Mesto koje nije na mestu i mesto koje je na mestu.

 

Mogao bih i prozor pritvoriti.

 

Biće još toplih dana ali dolaze hladni dani.

 

Stajao sam pored prozora i oduševio se lepotom vetra

koji se poigravao zelenilom raznih vrsta drveća.

 

Na ovoj Planeti na kojoj vlada preobilje milioni ljudi umiru od gladi.

 

Nedostaje matematike.

 

Matematike savesti.

 

Nedostaje i savesti u matematici ili ona postoji a da to ni ne znam.

 

Evo kako je Čarli Čaplin (Charles Chaplin) završio svoju autobiografiju Sa takvom

srećom, sedim ponekad u smiraj dana na našoj terasi i pogled mi putuje preko širokog

zelenog travnjaka ka jezeru u daljini i umirujućim planinama iza njega; u takvom

raspoloženju ne razmišljam o ičemu, samo uživam u njihovom izvanrednom spokoju.

 

Uživam dok se pred mojim očima pruža ovo čaplinovsko blaženstvo.

 

Ovo je matematičko blaženstvo koje je toliko matematičko da o sebi više i ne misli.

 

Podne je!

Tačno je podne!

Ovo je podnevno blaženstvo o podnevu!

 

Podne!

Čudna stvar!

 

Ljubica još pada. Još neću moći napolje jer su mi patike još u raspadanju.

 

 

  

16990 - 17022

blaženstva

 

 

Voleo bih da i sa hladnim nogama pišem toplo.

 

Da pišem toplo o čoveku koji me je juče zaustavio na jednom od

novobeogradskih bulevara da mi pokaže kako su posle kiše izrasli novi izdanci

na živoj ogradi. Vidite kako im je samo malo potrebno – govorio mi je sa sjajem u očima.

 

Posle takvog čoveka ne hodam nogama nego me radost hoda u duši.

 

Umotao sam se u još jedno ćebe. Mrdaću prstima da se ne samo

ugrejem nego i podsetim svih koji se smrzavaju mnogo više od mene.

 

Kako samo pate neka bića!

 

Sveti su dali svoje živote da bi ublažili patnje drugih.

 

Stvorili su muziku da oslobađa bića patnji.

 

pisali

pesme

 

milovali

vetar

 

Razgovarali sa žabama.

 

Svakom se osmehnuli.

 

Saosećanjem udomljavali.

 

Molili se. Bogom se uzbuđivali.

 

Sve mi grehe ne samo oprostili nego ih i ljubili.

 

Svemir je Svemir beskrajne dobrote koju šire blaženi.

 

Nepojmljiva dobrota živi u nekim bićima.

 

Nepojmljiva dobrota i lepota žive u pički.

Nepojmljiva lepota i dobrota žive u kurcu.

 

nežna je pi

nežan je ku

 

Pi je sačinjena sva od ku.

Ku je sačinjen sav od pi.

 

Ko bi to rekao za pi?

Ko bi to rekao za ku?

 

 Pi bi to rekla za Ku!

 

 Ku to kaže za Pi!

 

Pi hoće. Ku hoće.

 

Radost hoće.

 

Ljubav hoće.

 

Galeb hoće.

 

Hoće ona koja hoće.

 

Hoće onaj koji hoće.

 

Htenje hoće.

 

Tren hoće.

 

Pupoljak hoće.

 

Sanjarenje hoće.

 

Ud hoće ud.

 

 

  

17023 - 17055

blaženstva

 

 

Dve laste obleću oko mene u jutarnjoj šetnji.

 

Dva velika psa leže sklupčana pored zidića i lenjo podižu oči dok prolazim pored njih.

 

Jedan pas koga čovek drži na konopcu kida plastičnu flašu.

 

Stariji gospodin šarmira sve kasirke u velikom marketu.

 

Jedan radnik ulazi preko reda u pekaru čim je primetio da ga niko neće za to opomenuti.

 

Jedna majka kupuje dve pogačice i onda polutihim glasom kaže Za moje ćerke.

 

Starija žena kaže Onda mi dajte tu puter kiflu.

 

Prodavačica povrća kaže Izvinjavam se što vam vraćam pare ovako

u sitnišu – Ma svejedno je to – odgovorio joj je gospodin kupac.

 

Sačekaj malo. Vidiš da imam mušteriju – kaže prodavačica momku koji je došao

da joj naplati pijačarinu. Ne žuriš se baš toliko. Ne žurim se – odgovorio joj je.

 

Hoćete ovaj više ljubičasti buket – pita me baka koja

prodaje cveće. Ne. Ovaj više beli – odgovorio sam. 

 

Sveže cveće je na stolu.

 

Sve što ljudi kažu je lepo.

 

Zamišljam šta sve ljudi kažu tek onako usput u jednom danu u jednom satu

u jednom minutu. To je opera sveta kojom ljudi neprestano pevaju samima sebi.

 

Trebalo bi sada da stigne, ali ne vidim da ide odozgo – odgovara žena muškarcu

dok na početnoj autobuskoj stanici čekaju da im se pojavi autobus broj 76.

 

… priča šta ’oće – čuo sam samo ove tri reči koje je jedan mladić

rekao drugom dok su prolazili pored mene na šetalištu pored Save.

 

Mislio sam da ću čuti neku reč od ove trojice dečaka

ali su se oni ućutali kada sam im se približio.

 

Taj kao ima nešto malo, taj kao radi solidno – rekao je mladić

pod kišobranom onom drugom koji svoj kišobran još nije otvorio.

 

Sav je pun vode – rekao je čovek dok je polako približavao plavi čamac uz splav.

 

Ha ha ha ha ha – smejala… Vetar mi je istrgnuo

hartiju po kojoj pišem i odneo je u travu pored vode.

 

Dvadesetak lasta neprestano kruže. Lete raširenih krila. Ubrzaju snažno

trepere krilima naglo menjaju pravac propadaju ka dole iznenada poleću gore.

 

Poginuli i slepljen za beton – vilin konjic.

 

Kiša neprestano sipi. Bela čaplja poleće ka obali.

 

Ruke moraju, brate, najviše da mu idu dovde – kaže jedan od

četvorice dečaka dok se prepiru i dobacuju košarkaškom loptom.

 

Hoćeš kod mene da gledamo film? – pita dečak dečaka sa kojim se vraća

kući posle pecanja. Hajde! – odgovara mu drugi dečak sa oduševljenjem.

 

Neće ti priznati da si u pravu, priznaće duboko u sebi

kaže mladić devojci sa kojom uživa u žurnom koraku.

 

Znači nemoj ništa da mi pričaš, nabošću te pesnicom

kaže mladić svome drugu dok izlaze sa splava.

 

Kada se čovek zakašljao nekoliko pataka je poletelo sa vode.

 

Two words

 

Plavom bojom je neko na beloj betonskoj korpi za otpatke otisnuo dve

reči. (Nekoliko dana kasnije sam ugledao šta su Two words – One love)

 

Naši to uopšte i ne reklamiraju – Ne smeju – Pa to su

seronje – čuo sam deo razgovora dvojice starijih ljudi na keju.

 

Vidi gore to šta je – dovikuju radnici sa splava koji se gradi svom

poslodavcu misleći na mene jer su me videli kako u prolazu pišem.

 

Kasnije u hodu nisam bio koncentrisan da čujem reči u prolazu

i više ih nisam ni čuo iako su ljudi govorili u mojoj blizini. To više

nisu bile reči koje su želele da čine današnja blaženstva.

 

Uskoro mi dolazi prijatelj. Prijatelju dragi nadam se da ćeš

primiti ono što želim da Tii ispričam uz pomoć ovih Sedam čarobnih šibica.