Bog Miroslav Mandić Bog

19432 - 19464

blaženstva

 

 

I noćas sam se budio u strahu da ću biti pokraden.

 

Pišem da ne bih bio pokraden.

 

Sramota me je zbog mojih strahova.

 

Strah je granica.

 

Strah je odsustvo Boga.

 

Strah je odsustvo ljubavi.

 

Strah je preterano pridavanje značaja sebi – zaboravljanje svog stvarnog značaja.

 

Strahu ~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~ linijice moja.

 

Strahu lišće moje.

 

Strahu stranstvovanje moje.

 

Strahu kamenje moje.

 

Hodam da bih izbacio iscrpljenost od strahova.

 

Posle sat vremena hodanja malo mi je bolje. Priznajem i prihvatam svoju nemoć.

 

Ne opirem Tii se straše. Straše spasi me i sačuvaj.

 

Stavio sam šake na tastaturu Crvendaća i rasplakao se.

 

piši me

 

osveži me

 

povezi me

 

pridruži mi se

 

Strahu moj hvala Tii što me podsećaš na moju bedu.

 

Strahu hvala Tii što me podsećaš na saosećanje sa svima koji su pokradeni.

 

Strahu hvala Tii što me podstičeš da verujem da neću biti pokraden.

 

Strahu hvala Tii na sramoti koju osećam zbog mojih strahova.

 

Strahu hvala Tii jer mi otkrivaš da je strah granica i da mi nema druge nego granice prelaziti.

 

Strahu hvala Tii jer priznaješ da si Tii odsustvo Boga.

 

Strahu hvala Tii jer žudiš za ljubavlju.

 

pomiluj me

 

još me miluj

 

N

 

I

 

[

 

krug smo

 

pročitaj me

 

 

  

19465 - 19497

blaženstva

 

 

ovo sam ja

polako

i već

biće

 

ovo je moj način

čarolija

sviće

 

ovako govorim

čarolija

biće

 

ovako Te gledam

sve

laganim

sviće

 

ovako pišem

tako će

biti i

biće

 

ovo volim

drhteći

dr

hti

drhtulj

drhtuljavi

 

ovako krećem

reč prekorač

ena

 

ovako se ne zaustavljam

trenuci varke

 

ovako ni od čega stvaram milinu

ludi čas

 

ovako Te volim

sunčana kap

 

ovako Tii ništa neću reći

samo nek se šire glasi

 

ovo si Tii

zastah

gledam Te

 

ovo su Tvoje oči

sred pusta leta

 

ovo su Tvoje oči koje me gledaju

cvrkuti lasta

 

ovo je Tvoje Telo

ni reč

ni stih

ni zvuk

 

ovo je Tvoje i moje telo

lepljive zore rude

 

ovo je naše venčanje

sloboda sletela

u naše

grudi

 

ovo je Svemir

pesma

jednolika

i

polagana

 

ovo su prezdravljeni

gladni zelenila

 

ovo je lepota

u

nekom

kutku

neko

dete

 

ovo je dobrota

prvi

rumeni

zrak

 

ovo su dobrota i lepota zajedno

drveće i pučina

 

ovo je igra

voda žuboreća

 

ovo je ono što svako želi

ljubav

rominja

 

ovo su sitnice

orhideja

u srcu

polegla

 

ovako doskočim

subota

subota predveče

subota kao i mnoge subote

večnost očita

 

ovako nastavim

moje kapljice na

Tvojim usnama

 

ovako se raspevam

teci

Lučanima

Bjelice

 

ovako se ushićujem

Ta

di

ja

no

vić

 

ovo je put

ko je

putem putio

svet je ljubio

 

ovo je ruža

ko je

ruži pevao

svet je ružio

 

ovo je moja radost

vidom videh

svet je lep

 

ovo je moja pesma

pesma

večna

a

obična

 

 

 

 

19498 - 19530

blaženstva

 

 

Ja u alfi,

a alfa

u Slovu,

A Slovo

u Ja, u

mom srcu

sja.

 

Hodočašće je žudnja za Drugim – Drugim sobom.

 

Danas sam promenio adresu u Ličnoj karti. Umesto

Beskućništvo sada je moja adresa U Tvom srcu.

 

Da se vidi drugo lice svake reči – rekla je Aleksandra Mirimanov.

 

Prvo i drugo lice svake reči je isto.

 

ja je Tii – Tii je ja

 

Grliš moj zagrljaj.

 

Ruža – sve ruže jedne ruže.

 

Otvoren sam.

 

Ne znam šta da napišem.

 

Uprkos nemoći prožima me Gospodstvo.

 

Dečačko savezništvo s Bogom.

 

Putem kroz noć.

 

Svemir bi da se u mom srcu obnovi.

 

Vidim to dvorište.

 

Danas sam sreo Milorada Krstića.

 

Ljiljani mi pomažu da ljubim i ono čega se bojim.

 

Ponekad jedino što smem da kažem je ono što napišem.

 

Istino odmori se u mom telu.

 

Kada Tvoja krila izgore Tii ćeš u meni poleteti.

 

Vatrom se leti – pomislio sam.

 

Raširio sam se da se ne bojim.

 

Tvoj sam je moja kontrolisana oznaka porekla.

 

Igram se.

 

Život je prazan autoput ka nebu.

 

Dozivam se opčinjen Tvojom lepotom.

 

Ja sam izgubljeni raj.

 

Isuse sestro moja.

 

Hriste pute moga puta.

 

Hriste ružo moje pete.

 

Hriste bosonoga radosti moga srca.

 

Hriste ognjeno zdravlje.

 

Bog

Tii i ja

to

sam

ja

 

 

  

19531 - 19563

blaženstva

 

 

U hodu ću pojesti krišku sira.

 

Magla je prekrila Dunav. Ribar vadi ribu iz vode.

 

Iskrojio sam bele kartončiće za pisanje blaženstava.

 

Nad kanalom ista gusta magla.

 

Volim kada hodaš po meni – kaže mi put.

 

Ti si za mene isto put – kaže mi put.

 

Ti put i ja put – kaže mi put.

 

Tebi lepo sa mnom meni lepo sa tobom.

 

Volim što misliš na ružu dok hodaš po meni.

 

Ti put. Ja put. Jedna ruža.

 

Vidiš Miroslave uništavaju voćnjake i umesto njih zidaju salone za prodaju automobila.

 

Uvek sam osećao da me ti voliš.

 

Osećao sam da voliš da

Hodaš po meni

Izgovaraš moje ime

Pišeš me

 

Uvek sam mislio da je i čovek put kao i ja.

 

Danas i ti i ja nestajemo u magli.

 

Osećam da te boli peta.

 

Čujem kako ponekad povučeš petu po mojoj koži.

 

Počeo si da stopiraš-moliš. Hvala ti Miroslave jer moliš.

 

Magla je sve gušća ali budi miran neko će ti stati i otvoriti vrata svoga automobila.

 

Vežbaj nadu ne nadajući se.

 

Vozio me je bivši kapetan rečne trgovačke

plovidbe. Uživali smo u prizorima polja u magli.

 

U Beogradu sam. Ulice prepune magle i smoga.

 

Ranac je težak ali noge nose. Ćute i prepliću se.

 

Kapuljača mi je na glavi. Ranac vuče

nazad – povijena glava napred. Ruke u džepovima.

 

Idem i ćutim.

 

Prijale su reči koje mi je govorio put.

 

Nos mi se ohladio.

 

Još kilometar do toplog stana.

 

Sve sam umorniji. Ističe mi snaga. Nežan sam.

 

Priljubim obraz na vazduh.

 

Povremeno zatvaram oči. Milujem se kapcima.

 

Od težine ranca su mi utrnula leđa pa ga više ni ne osećam.

 

Nečija ruka me piše.

 

 

  

19564 - 19596

blaženstva

 

 

Bez snage sam.

 

Legao sam na krevet.

 

Pokrio se ćebetom.

 

Stavio ruke pod glavu.

 

Zatvorio oči.

 

Ispružio noge.

 

Smirujem se.

 

Duboko izdišem.

 

Zatežem tetive na stopalima.

 

Duboko udišem.

 

Odmaraju me zatvorene oči.

 

Toplota se polako širi kroz telo.

 

Od umora tu i tamo osećam bol.

 

Istežem vrat.

 

Stavio sam ruku na čelo.

 

Disanje mi se utišalo.

 

Osećam kako snaga ističe iz mene.

 

Toplota zagreva moju dobrotu.

 

Zevam i teglim se.

 

 Kroz nos izdišem vazduh.

 

Širim nozdrve i udišem veću količinu vazduha.

 

Savijam noge u kolenima.

 

Izdižem karlicu da pronađem bolji položaj i ispravim kičmu.

 

Češem se po kosi i pored uha.

 

Opet zevam.

 

Masiram se po glavi.

 

Oko slepoočnica.

 

I po očima.

 

Reči su oči.

 

Dobro bi bilo da kremom namažem nos.

 

Od gela za tuširanje šake mi lepo mirišu na mleko i kajsiju.

 

Istežem ruke i šake.

 

Preostaje mi još samo da napišem sva blaženstva.

 

 

  

19597 - 19629

blaženstva

 

 

’Ajde brzo.

 

Brže od najbržeg.

 

Nisam ni počeo a već je gotovo.

 

Tako da pišem.

 

Iz jedne slike da izađu sve slike.

 

Jednim ritmom da okupim sve ritmove.

 

Ritmom koji se menja.

 

 Ritam ustaljen promenom.

 

Potvrđuje se.

 

Ne menja se.

 

Nadovezuje se.

 

Dobrota me prožima.

 

Hoću samo da dovršim.

 

Hladan vazduh ulazi kroz prozor.

 

Kraj je novembra.

 

Polja su kao i svake noći i ove noći sama.

 

Pijem polja. Piju me polja.

 

Ne činim ništa.

 

Ništa ni ne odbijam.

 

Gledam u upaljena svetla po zgradama.

 

Ne mogu da se načudim kako su ljudi nežni.

 

Ne smeta mi što su ljudi i grozni.

 

Hoću samo da dovršim. Kraj je novembra.

 

Ne činim ništa. Hladan vazduh ulazi kroz prozor.

 

Pisanje je stanovanje.

 

Stanovanje je Hotel Života.

 

Moj Hotel Života je u Tvom srcu.

 

Opija me zvuk prstenja kojima dobujem po vinskoj čaši.

 

Mirom miriše novembarska hladnoća.

 

Svi su sa mnom.

 

Tii si svi.

 

Pijem Te. Tii si moj poslednji gutljaj.

 

Slava i spokoj.