Bog Miroslav Mandić Bog

29761 - 29793

blaženstva

 

 

Muzika ovog blaženstva su Tvoje šake na mojim leđima.

 

15:15h

Stojim kod Miletića u centru Novog Sada.

Stranac nad strancima.

Dobro je to.

To je muzika.

 

Muzika je davanje života životu.

 

Muzika samoće. Muzika moje mladosti.

 

Muzikom lepote sam ljubavnik svemu i svakome.

 

Muzikom čujem ovu muziku.

 

Muzikom dođem do prava na muziku.

 

Muzika je sve.

 

muzikom potvrđujem muziku

 

Muzika su životi svih koji su dali život da bih ja uživao u muzici.

 

Dodati jednu nepotrebnu reč i oduzeti tri neophodne i eto muzike.

 

Volela bih Miroslave da znam koju muziku voliš i ceniš od novije (elektro,

 eksperimental…) ako ima neka... Baš me u stvari interesuje – pitaš me.

 

Muzika je nematerijalno stvaralaštvo.

 

Muzika svetlosti gori. Vatra pevanja.

 

Muzika je prekid – sestrinska odanost – sa umetnošću.

 

Muzika je kičma Svemira.

 

Borba sa samim sobom je muzika oslobađanja.

 

Muzika je govor.

 

muzika je predanje koje se predaje muzikom

 

Muzika su istetovirane reči plesanje i pevanje na mojim nogama.

 

Muzika je teorija koja tvrdi da je muzika samo kada ljubi.

 

 

muzika

je

hodanje

zvuk

biča

u

predelu

 

 

Izvođenje muzike. Slušanje muzike. Neizgovorljivost zaveta.

 

 

dno

uspeh

vrh

 

 

svaka

moja

reč

je

muzičko

ja

mističkog

ja

muzike

 

 

kada osetiš

da si

Tii

ja

to je

moja muzika

 

 

Muzika je hleb koji hrani hleb naš nasušni. Na ništa bih propevao.

 

Muzikom pevam milionima bića koja su hrabrija od mene.

 

 

muzika je

ista emocija

koju osećam

celog života

 

 

22:22h

Autobus prolazi kroz maglu. Uskoro ćemo ući u

Zemun. Muziku kao decu prikupljam pod okrilje.

 

od muzike najviše volim muziku Miroslava Mandića jer je to muzika svega

 

 

zaleteo

sam se

vinuo

letim

nestajem

u

pevanju

 

 

kao

čovek

odavno

ne bih

bio živ

muzika

sam

 

 

 

 

 

29794 - 29826

blaženstva

 

 

sebe kroz mene sebi pevaš

 

slatko je pisati

 

sebe sobom pevati

 

Sebi sebe. Džak leđima.

 

Svaka reč treperi.

 

strujom reči strujim

 

Blatnjavi put.

 

Ulični psi sklupčani jedni u druge spavaju pod nadstrešnicom zgrade.

 

sipi kišica

 

dvojica se smeju s uživanjem

 

sve jedno u drugom nestaje

 

kišica sam ja

 

nešto je već ništa

 

nije da je ništa i ništa je nešto

 

kaljavi put sam ja

 

Mislim na Čuvenog Čoveka Za Koga Niko Ne Zna.

 

Čuvenog Čoveka Za Koga Niko Ne Zna sam video u mnogim ljudima.

 

Čuvenog Čoveka Za Koga Niko Ne Zna sam mnogo puta sreo i u samom sebi.

 

Čuvenog Čoveka Za Koga Niko Ne Zna je teško primetiti jer ga njegova čuvenost čuva.

 

Najčuvenija umetnička dela je stvorio Čuveni Čovek Za Koga Niko Ne Zna.

 

Najlepše pesme je otpevao Čuveni Čovek Za Koga Niko Ne Zna.

 

Čuveni Čovek Za Koga Niko Ne Zna stvara i Čuvenog Čoveka Za Koga Svako Zna.

 

Čuveni Čovek Za Koga Niko Ne Zna i Čuveni Čovek Za Koga Svako Zna sam ja.

 

Smešim se. Razmišljam ono kao. Ono kao je sve kao ono.

 

Jedino gore od odsustva stila je kada se sve pretvori u stil.

 

Veliko drvo u meni uživa da hoda sa mnom.

 

Osećam da hodam zadnjim nogama konja.

 

sve je ovde

 

Dok stojim na raskrsnici čekajući da se upali zeleno – srećan sam.

 

Srećan sam jer sam živ.

 

Miran sam. Mirna je reka u meni.

 

Nebo je sivo i prepuno vode.

 

Dovoljno je lepo.

 

 

 

 

 

29827 - 29859

blaženstva

 

 

Jedan prijatelj mi je poslao mejl o tišini.

 

Drugi prijatelj mi je poslao mejl o kišobranu.

 

Žuti upaljač leži na stolu.

 

Žuti fluorescentni flomaster leži do upaljača.

 

Crvena patent olovka sa srcem od 0,5 milimetara.

 

Plavi zarezač nisam ispraznio i u njemu su drveni kolutovi od zarezivanja.

 

Crveno cveće se suši.

 

Četrdesetak mirisnih štapića stoje pored cveća.

 

Staklena šoljica za espreso je prazna.

 

Mobilni telefon leži pored mirisnih štapića.

 

na papiriću je rečenica koju sam juče zapisao u hodu

da Tvoje ja bude moje ja

 

na drugom papiriću

ništa na ovom svetu nije moje ali ceo svet sam ja

 

Bio sam u klozetu – čitao Dositeja Obradovića.

 

Ležim na krevetu da ispravim kičmu – gledam u plafon.

 

Teglim se na sredini sobe.

 

Napravio sam drugu kafu. Slušam Mocarta (W. A. Mozart). Palim drugi mirisni štapić.

 

Dragi prijatelju izvinjavam se nestao sam ponovo

piše mi prvi prijatelj.

 

Sada je tri sata posle ponoći otvorio sam prozor da uđe malo hladnog vazduha

piše mi drugi prijatelj.

 

Prebacio sam se na bluz.

 

Noćas je padao sneg. Sada sija sunce.

 

Cupkam guzovima po stolici.

 

Najteže je reći ono što jeste jer ono što jeste je najlakše.

 

Jako se radujem slušajući muziku.

 

Hladno je. Žurim da se ugrejem.

 

Trčim da ne zakasnim na Most.

 

Stigao sam. Nisam prestajao sa trčanjem iako godinama ne trčim.

Oznojio sam se. Na mostu nije bilo nikog. Samo svetlost zapadajućeg sunca.

 

Sada polako. Spokojno. Da i ogorčenima bude lepo.

 

muškarci se plaše jakih žena

žene se plaše jakih muškaraca

slabi se ne plaše jakih

čuvaju ih

uteha su

 

Večeri su toplije od sumraka.

 

Dan sastavlja jutro i veče.

 

Noć spaja veče sa jutrom.

 

Sada smo u Francuskoj. Radim na novoj predstavi Za Tišinu. Za tišinu koja ne

 može da se ispriča i odigra na sceni. Znači radim na predstavi koju ne mogu izneti

napisao mi je jutros Deneš Debrei (Dénes Döbrei).

 

Na kraju sam stigao do Dunava, i prvi put sam ga

video sa kišobranom u ruci. Prvi put u životu sa kišobranom

napisao mi je jutros Srđan Valjarević.

 

 

 

 

 

29860 - 29892

blaženstva

 

 

Da li se od ove radosti može nešto učiniti?

 

Može. Alkoholom ću očistiti tastaturu Crvendaća.

 

Očistio sam tastaturu.

 

idem

pišem

zašto pišem da idem kad već idem

lepote radi

 

Lepom činim lepo.

 

Voleo bih da pročitam autobiografiju Vudi Gatrija (Woody Guthrie) Put ka uzvišenom.

 

Preskočih ovu baricu.

 

Dvanaestogodišnjakinja me gleda u oči i oblizuje usne.

 

Posečene ruže su prepunile kontejner.

 

Poštar ulazi u dvorište kuće broj 11 u ulici Milana Rakića.

 

Nevino sijaju oči ovog starog čoveka.

 

Kupio sam na ulici knjigu Veljka Petrovića. Stavio je u

pantalone da je ne nosim u ruci i da mi greje stomak.

 

Je l’ treba nekoga da bijemo – čujem devojku kako

govori nekome. Druga dobacuje – Neuhranjeni smrade.

 

Ispunjava me neopisiva radost – to sam ja prepušten volji Božijoj.

 

Uživam u lepoti ljudskih lica. Osećanjima i mislima koje vidim na njima.

 

Sve što vidim je i smešno i samim tim draže.

 

Poštujem nos ove devojke.

 

Radujem se fotografijama koje ću uskoro napraviti na mostu.

 

Bazrazložna sreća je najveća.

 

I ova žena oblizuje usne.

 

Odlazim sa mosta i kao i uvek osetim olakšanje.

I danas sam obavio taj mali-veliki posao prelaženja.

 

Raduje me ovaj čovek koga svakoga dana vidim

kako stoji na uglu kuće broj 14 u ulici Vuka Karadžića.

 

Kupih ovu crvenu kapu.

 

Gledam ljude i ponosim se njima jer je svako od njih srce sveta iako to ni ne zna.

 

Mislim na zatvorenike u Sremskoj Mitrovici.

 

u ovoj knjizi – u uzvišenom

 

Još sam na ulici – još sam u knjizi.

 

Još na hladnoći – još u knjizi.

 

Život peva knjizi.

 

Volim život i reč život.

 

Volim knjigu i reč knjiga.

 

volim da volim

 

volim da napišem da volim

 

 

 

 

 

29893 - 29925

blaženstva

 

 

volim da napišem da volim

 

Volim simetriju prethodnog blaženstva sa slovom i u sredini.

 

Volim kada plačem zbog dobrote nekog bića.

 

Sve mi je lepše da umesto čovek napišem biće i umesto ljudi bića.

 

Voleo bih da Miroslava Mandića čitaju ne svi ljudi nego sva bića.

 

Predala sam reč nataknem jednoj bolnoj i prebolnoj osobi (jednom ti je ona

predala neke knjige...) i zamisli toliko se obradovala, kaže da se već danima

smeje samo na tu jednu jedinu reč. Pitala me odakle mi ta reč. Ja sam priznala

poslala mi je mejl prijateljica.

 

Bolnoj Prebolnoj Osobi želim da svojim smehom kojim se danima smeje jednoj

jedinoj reči zrači na druga bolna i prebolna bića koja će se takođe smejati i zračiti

dalje da se bol i prebol pretvore u neprestanu molitvu i radost za sva bića.

 

eh smeh

 

pomiluj mi stomak

 

Lep je rep kita. Lep je žirafin vrat.

 

Lep je humor u matematici koju ne poznajem ali je volim.

 

Volim da volim – ne da znam. Volim da znam da volim.

 

Voleći znam.

 

Voleći pišem.

 

Ne tražim i ne očekujem od nikoga ništa jer tražim i očekujem od svakoga sve.

 

svakog ko sme

 

Juče sam oprao pola tepiha a sada ću drugu polovinu i onda odoh na most.

 

Posle sedam godina videću Nenada Jovanovića.

 

Videti Nenada Jovanovića je nežno.

 

Videću se i sa Violetom Jovanović. Posetićemo muzej Dositeja Obradovića.

 

Violeta Jovanović – Dositej Obradović

 

A ako još i Anica Milović dođe na most!

 

Odoh da perem tepih!

 

potrebna mi je sada jedna dobra misao

pomislio sam i osetio

misao je dobra

svidela mi se ta misao i prestao sam da mislim

 

Ovo sam ja koji usporim i mislim na ptice koje lete u srcima bića.

 

Trebalo bi da čuješ pesme Džon Džejkob Najlsa (John Jacob Niles)

kaže mi Nenad Jovanović.

 

Ja sam jedna neverovatna žena. Pameću nisam popustila ni malo a ko si mi ti

 pitala je devedesetšestogodišnja Stanika Jovanović svog unuka Nenada Jovanovića.

 

Anica nije došla ali sam uživao i uživam u Nenadu Jovanoviću

Violeti Jovanović Dositeju Obradoviću Vuku Karadžiću toploj

čokolad i hladnom vazduhu i odsustvu zareza.

 

Prvi put sam osetio da sam se smanjio.

 

Uživam u krupnim žutim jesenjim ružama na stolu.

 

Daću Tii novac da ga Tii daš Nekome.

 

milujem Tii stomak

 

milujem smeškom

 

 

 

 

 

29926 - 29958

blaženstva

 

 

… teglio se… napravio drugu kafu… upalio sveću i mirisni

štapić… premestio radio stanicu na bluz… pogledao žuto

cveće… zastao… ugasio sveću… ugasio mirisni štapić…

 

… osetio pažljivost u šakama i prstima kojima pišem…

 

… u sivom sam i hladnom…

 

… sa vlažnim snegom…

 

… pada mi po jakni…

 

… poslednjeg dana novembra…

 

… muzikom vođen…

 

… kasnom jesenjom…

 

… pre prvih dana zime…

 

… sa već mokrim čarapama…

 

… rukama u džepovima…

 

… čekajući blaženstva da mi se jave…

 

… kao toplo r u izgovoru devojke u prolazu…

 

… niz stepenice i uz stepenice…

 

… prihvatajući zvuk…

 

… zvuk dana…

 

… jer o ovom danu je reč…

 

… izgovorenom… kišnom… hladnom… jesenjem…

 

… sa mokrim patikama oko kojih će se ljudi otimati…

 

… jednom…

 

… kao i oko drugih dvadeset koje čuvam jer svedoče o danima…

 

… prošlim a večitim…

 

… hodanim…

 

… po kiši snegu suncu i vetru…

 

… u svim godišnjim dobima…

 

… Miroslavljevim danima…

 

… danima koji pevaju o danima i pevanju…

 

… neprolaznoj prolaznosti…

 

… vlažnom snegu koji je sve hladniji i pada…

 

… u ovom danu…

 

… velikom danu…

 

… danu koji čuva sve prošle dane…

 

… i proslavlja dane buduće…