Bog Miroslav Mandić Bog

 dvadeset tri miliona ljudi u svetu živi kao belo roblje

 

topao i sunčan dan. već sat jedan mislim o nasilju i zlu

 koje se čini nad belim robljem. mislio sam i ovo i ono i u trenutku

 kada sam se pitao šta mogu sada da učinim za njih ugledao

sam ovo drvo i osetio to je to što je trebalo da učinim

 

da pogledam i fotografišem drvo koje spašava belo roblje

 

baš zato što na ovom svetu ne postoji ništa čistije

plemenitije i nevinije od seksa seks se najviše zloupotrebljava

 

sedamdeset posto biološkog života je zasnovano na seksu

sedamdeset posto biznisa dolazi od seksa

 

rođenje – seks – smrt

 

bacio sam loptu 33 puta u vazduh da ne bi bilo zloupotrebe rođenja seksa i smrti

da se sedamdeset posto biznisa koji dolazi od seksa pretvori u život za sva bića

 

rođenjem se rađaju i iluzije

 

seksom se i manipuliše i trguje

 

smrću se i preti i obesmišljava život

 

prija mi miris trave – oslobađa me osećanja krivice zbog

 23 miliona ljudi koji su sada zlostavljani seksualnim nasiljem

 

ova devojka koja jako sporo trči me je podsetila na umetnost sporog trčanja

 

juče i danas sam skupljao kamenčiće za kaktus

 

starim

 

svakog dana primetim kako starim

 

starenje mi je nepoznato

 

nepoznato mi je kao što mi je svako doba života bilo nepoznato

 

nepoznato mi je kao što mi je i život posle smrti nepoznat

 

da li ću obići Planetu za deset godina

 

da li ću svakoga dana stvarati Pupoljak svih bića

 

da li ću svakoga trena biti Umetnost Miroslav Mandić

 

poskočim za uspeh svih bića

 

poskočim za Tvoj uspeh

 

poskočim za uspeh Večne umetnosti Miroslava Mandića

 

pošto imam šezdeset godina iskustva u nepoznatom

 bilo bi dobro da ga iskoristim i za starenje i da u starenju

stvorim sve ono što se samo u starenju može pevati

 

umetnost starenja stvara besmrtnost

 

samo

umetnost

 

samo

pesma

 

 

moram da priznam da sa sajta nisam shvatio šta sada radiš

rekao mi je prijatelj koga sam slučajno sreo na kraju današnjeg hodanja

 

hoćeš uhvatiti

pitao sam osmogodišnjeg dečaka i bacio mu loptu

 

uhvatio ju je sa osmehom. moj junak i prva

nepoznata osoba kojoj sam na Pupoljku bacio loptu

 

danas je 1881. dan knjige Miroslav Mandić a pedometar

mi je pokazao da sam danas hodao 18881 korak

 

lepoto brojeva – dobroto nepoznatog – dečače junače – ljubavi jedina – jedno smo

 

čim sam krenuo prožela me je milina dubokih cipela

           

idem da vidim žutu boju koju sam juče slučajno ugledao

 

da li je to nečiji umetnički rad ili je samo tako okrečena železnička kućica

 

idem da vidim tu žutu jer mi se učinilo da je to

najvažnije što se danas može uraditi u ovom svetu

 

najvažnije jer je nevažno

 

nevažnost je važna jer nije korumpirana

 

sve važno je ništavno jer je korumpirano

 

nauka će se proslaviti tek kada se bude bavila nevažnim

 

ka žutoj

 

možda je to neki važan umetnički rad ali ja to ne znam

 

za mene ta žuta jeste veliko umetničko delo

 

čim je nešto skupo korumpirano je i samim tim ne može biti

veliko delo koliko god ga korumpirani proglašavali velikim

 

hodam koracima od jednog metra da nikada nijedna moja

misao ne bi bila suđenje i osuda nego slobodno promišljanje

 

kad kažem da u žutoj na železničkoj kućici ima više muzike nego u gradskoj

filharmoniji nisam ništa loše rekao o filharmoniji nego sam rekao dobro o žutoj

 

kad kažem da je sve važno korumpirano a nevažno

nekorumpirano ne osuđujem važno nego proslavljam nevažno

 

stvaram večnu umetnost za sva bića a to znači i

za filharmoniju i za nauku i za korumpirana bića

 

11:10h

još dva kilometra do žute

 

žuta je samo do pola. iznad je neka sivobela boja

 

žutu su isprskali automobili i tako je još lepša ta žuta

 

zaboravio sam na sve i samo sam hodao – to je bilo u slavu žute

 

Pupoljak svih bića je borba svih bića za sva bića

 

verujem da i ljudska bića žive za sva bića i zato verujem da ljudska

bića imaju potrebu da se oslobode ljudskih stega i ljudskog društva

 

Pupoljak svih bića oslobađa ljudska bića ljudskog

 društva koje ih porobljava da bi oni porobljavali druga bića

 

sloboda je ljubav za sva bića a ne samo za neka bića

 

ljubav za sva bića samo ljubi sva bića

 

pored Save sam. prolećne vode nose sve pred sobom

 

idem da vidim žutu a sutra ću doći da vidim ovu travu pomešanu sa mahovinom

 

reko reci svima da idem da vidim žutu boju na železničkoj kućici

rekao sam tiho reci Savi

 

pokupio sam tri kamenčića veličine palčevog

nokta. bogatstvo – od danas ću skupljati kamenje

 

krenuo sam da vidim žutu a jako uživam u ovoj kišici na reci

 

evo je – evo me. žuti se žuta i potvrđuje i u ovom kišnom sivilu

6.96 km do žute. napravio sam 36 fotografija žute

 

na kraju mi je prišao čovek i oterao me jer ne smem da fotografišem

žutu. rekao sam mu hvala a on je odgovorio nema od hvala ništa

 

kaktuse – srećo svih bića

rekao sam kaktusu kada sam ušao u Gnezdo

 

 

danas ću ići da vidim travu pomešanu sa mahovinom

 

na doku je

 

izrasla oko neke metalne šipke

 

nisam popio još ni gutljaj kafe a već mislim na travu i mahovinu

 

hodanje ka suncu

 

gorak je. jak i blag. prvi gutljaj. nes kafe

 

završavam crtež Svečani nedeljni ručak svih bića

 

sija sunce

 

dok sam crtao kružiće na crtežu sa uzbuđenjem sam mislio o rečenici sija sunce

 

pada kiša. duva vetar. pada sneg. sija sunce

 

šta sija i kako sija sunce

 

sija sunce

 

joj kako je sija sunce lepo rečena rečenica

 

kroz prozor gledam u dan

 

svetli se

 

svetlost je još mlada i miriše na jutro

 

sija sunce hej

 

sija život

 

sija Bog

 

sija ja

sija ja u reči sija

 

sija reč sija

 

sijanjem sunca svaka reč sija

 

sijanje sejanje

 

janje – svetlost Božija

 

svetlost je telo svih bića

 

svetlost je hrana i ljubav svih bića

 

svetlost je dom – domovina svih bića

 

svetlost – put kojim ću hodati do trave i mahovine

 

seku platane

 

kada me prožme bezrazložni osećaj miline

to negde neko dobro biće miluje sva bića

 

evo ih i prve visibabe na ulici. mnogima srce

 zatreperi kada se pojave prve visibabe u gradu

 

da Bog da uvek imao i uvek davao

rekla mi je jedna baka u Svetogorskoj ulici

 

milujem travu i mahovinu

 

 

 

da nema Boga ne bih bio pesnik

 

lane

 

košuta

 

bezbroj seksa ljubavi jedine

 

bezbroj ljubavi seksa jedinog

 

sve živi samo od Tvoje ljubavi

 

tvoj

dah

moj

dah

jedan

dah

 

ja sam telo svih metafora

 

ko se usudi ne sudi

 

melanholija rađanja rađa večnu melanholiju

 

radost stvaranja stvara večnu radost

 

nenasilje je ljubav jedina

 

napolju sam – pevam Bogom – vazduhom

 

ja sam mir svih bića u mom srcu

 

pada kiša – ne sija sunce – sija sunce

 

najbolji se bori na strani pobednika samo do pobede

 

najbolji su na strani pobednika posle pobede

 

najbolji oslobađa ljude tiranije i kriminala najboljih

                                    posvećeno Vladimiru Macuri

 

posečeni platani – prizor je užasan – apokalipsa

 

svako ko svakog trena oseća da mnoga bića

doživljavaju apokalipsu spasiće sva bića od apokalipse

 

sestrice – suze radosnice

 

najbolji se divi najboljem

najbolji podrazumevaju da im se drugi dive

 

samo sam ljubi sve

 

dvoje ako se ne preobraze u jedno ljube samo polovine

 

misleći sve – sve jeste i peva

misleći sve – sve me misli i ljubi

misleći sve – ljubim misao koja misli sve

 

ovo je blaženstvo u kome kao i u svakoj pesmi možeš da izbacuješ reč po reč

sve dok ne dođeš do svoje reči od koje ćeš živeti sa svim bićima oduvek i zauvek

 

ljubavi ljubavi ljubavi kličem Tii

izgovorio sam dok sam crtao Dobrog hodača

           

vraćam se Bulevarom. ponovo zastrašujući zvuci testere i užasni prizori pokolja

 

u mom srcu sejem seme svih bića

u mom umu sejem seme još nestvorenih bića

 

samo

ni

iz

čega

sve

 

istom

pesmom

prvi

put

 

istom

pesmom

ponovo

 

istom

pesmom

bog

 

da nisam pesnik ne bih bio Bog