Bog Miroslav Mandić Bog

12733 - 12765

blaženstva

Ne kaže se na nego izvoli! – učili su me odrasli u detinjstvu. Ali meni je na baš lepo.

Na! Direktno je i dolazi iz dubine vremena.

Na sve na to mi liči na.

U pruženoj ruci deteta koje nešto nudi osećam naćenje.

Jednom mi je prijateljica rekla Na ti me.

Na liči na uobičajenu visinu stola od osamdeset

santimetara jer se sa te visine sto najbolje svakome daje.

Na mi liči na veliko parče hleba namazano pekmezom od šljiva.

Samo na Tebe liči to što me sa takvim uživanjem slušaš.

Na moje usne!

Na reči sa mojih usana!

Na glasove koji izlaze preko mojih usana!

Na jutarnje sunce koje mi pada na usne dok Tii pišem da uzmeš sunce sa mojih usana!

Na sve pokrete koje moje usne čine za Tebe!

Na gradove koje bi volela da vidiš a čekaju Te na mojim usnama!

Na vežbaonicu u kojoj možeš proslavljati istinu na mojim usnama!

Na jezero tišine u mojim usnama!

Na nagledaj se istorije usana na mojim usnama!

Na naslušaj se svih šapata i uspavanki sa mojih usana!

Na reč revolucija koja ne umire na mojim usnama!

Na šumove koji šume u dubokim šumama i šume na mojim usnama!

Na čar na dar na bas na glas na mojim nausnama!

Na blizinu koja čuva daljinu na mojim nausnama!

Na svete reči koje pustinjaci izgovaraju mojim nausnama!

Na moje telo koje je na usnama!

Na to što nikada toliko i nikada tako nisam pevao usnama!

Natim Tii se usana mi.

Natim Tii se usnama u blizini Tvojih nausana.

Natim Tii se usnama jer znam koliko si Tii željna nausana.

Natim Tii se usnama jer osećam koliko sam željen na Tvojim nausnama.

Natim Tii se usnama jer su me usne ohrabrile da ljubim Tvoje nausnice.

Natim Tii se usnama jer su usne usnama sve.

Usne usnama isto što i usne usminama.

Na moje usne! Ljubimo se! Natimo!

12766 - 12798

blaženstva

Pisaću i sa jedne… i sa druge strane.

I sa one koja me vuče dole… i sa one koje me kida ka gore.

Biću kičma koja krivuda… između jedne i druge strane.

Na ovoj strani je mašta… ma šta je na drugoj strani.

Napuštam ideju da današnja blaženstva napišem sa obe strane.

Ništa ne napuštam.

Samo ću se pustiti.

Ostaviti sve kako je.

Sa drugom kafom koju sam napravio.

Sa mirisom znoja pod pazuhom koji sam osetio.

Zalogajem hleba žvaćem.

Borim se za smisao.

Mislim o reči s-misao.

Smisao je sa-mišljenje.

Promisao Misao je Bog.

Skinuo sam prstenje i poređao ga pored Crvendaća.

Kada mislim Boga Bog je u meni i ja sam Bog.

Bog je živ. Bog je ljubav. Ljubav je zauvek – poslao sam sms Ani Đorđević.

Važno je da ponavljam Bog je živ – živa je ljubav.

Bog je živ– živa je ljubav. Ljubazni prodavac mi je razmenio novac.

Bog je živ– živa je ljubav. Miris procvetalog ringlova.

Bog je živ– živa je ljubav. Mladić posmatra kako raste Dunav.

Bog je živ– živa je ljubav. Naočare su mi pale na asfalt i nisu se razbile.

Bog je živ– živa je ljubav. Že­na Na Bi­ci­klu Pri­lju­blje­nih Ko­le­na.

Bog je živ– živa je ljubav. Nežna kap – poslao sam sms Jeleni Holcer.

Bog je živ– živa je ljubav. Svima i svemu ljubav – šaljem

mislima ovo osećanje dok hodam sunčanim kejom.

Bog je živ– živa je ljubav. Narodna mudrost i svete knjige su hardver dobrog života.

Bog je živ– živa je ljubav. Stvaralaštvo pesnika je softver božanskog života.

Bog je živ– živa je ljubav. Uska zemljana staza po kojoj hodam.

Bog je živ– živa je ljubav. Pas reži iz predostrožnosti.

Bog je živ– živa je ljubav. Poplavljeno tek zasađeno mlado drveće.

Bog je živ– živa je ljubav. Miris Dunava i sunce na licu.

Bog je živ– živa je ljubav. Neko ko mi treba. Neko kao Tii.

12799 - 12831

blaženstva

Prvi od 33 kilometra hodanja za stvaranje… Prepisaću

blaženstva iz trista sedamdeset sedmog dana i svako ću malo

dopuniti jer me od tog 33-metarskog hodanja za stvaranje boli peta.

Kajo Rore Branka i Mina ljubav i odanost za pevanje

i plesanje Tebe i Boga – poslao sam poruku Kaji Roretu Branki

i Mini… Kajo pošalji poruku ljubavi Mini a Mina Branki a Branka Roretu

od Miroslava odanog pevanju i plesanju – poslao sam poruku Kaji.

Plesanje je ustanak… Ustajem od stola.

Pevanje je sloboda… Sloboda za pesmu Bogu milu.

Ljubiti – sloboditi!… Samo slobodom ljubiti.

Hodam preko polja. Miriše zemlja… Kad hodam preko polja kao da hodam po vodi.

Sloboda je nenasilje i mir ali su oslobodioci često

najveći zločinci… Juče sam ugledao prvi maslačak.

Oslobodioci su često najveći tamničari slobode…

Već je osamdeset drugi dan kako me boli peta.

Četiri odvezane koze na travnatoj poljani!… Hvala Tii bolu u peti.

Volim dunavski kej u Futogu… Volim pevanje Ete Džejms.

Čovek iz čamca izbacuje velike cepanice na obalu…

Na kišnom ozelenelom keju u ovom trenutku nema nikog.

Mudro je živeti pored reke… Ovih dana su u Evropi velike poplave.

Vraćam se nazad. Radost mi ispunjava telo...

Zahvalan sam životu što mi je otkrio samu radost u sebi.

Od umora osećam samo milinu… Milina žena moja.

Fizički umor spira prljavštinu sa mene… Ispiram

se vlažnim mladim zelenilom današnjeg dana.

Milinom se predajem milini svih bića… Spajam

jabučice svih pet prstiju sa jabučicama drugih pet prstiju.

Milina je kretanje ćelija… Svetlost savesti.

Milina je kretanje između ćelija… Seks saosećanja.

Milinom zatreperi svaka ćelija… Milina je poslušanje miline.

Milina je razgovor dvojice dečaka… Ljubav i strah jedno drugo

izgone – kaže mi moja mlada prijateljica dok gura bicikl pored mene.

Milina je kad treći dečak vozi bicikl bez ruku… Milina su dvojica

petnaestogodišnjaka koji sede na štanglama i uživaju jedan u drugome.

Milina za kojom sam čeznuo u zatvoru… Milina su ovi topli, predvečernji sunčevi zraci.

Milina je saobraćajna buka koju ni ne primećujem…

Milina je cveće koje sa cvetanjem ne zakazuje.

Milina je izloženost koja spašava… Milina je kamen koji je dovoljan.

Kada bih odgonetnuo razlog ovog blaženstva milina bi iz

njega nestala… Neka neodgonetljivo ispunjava i ovo blaženstvo.

Ljubim bezrazložnu borbu. Borbu za bezrazložnost…

Smešim se kada se podsetim mnogih bezrazložnosti koje su me spasle.

Ja sam borac za igru u borbi… Borba je lopta lepota u rukama i nogama pesnika igre.

Borba je spokoj… Ljubav za protivnika.

Tvoja dužnost je da mi se predaš… Pre-dajem ti se.

Ispunjava me Tvoja dužnost… Tvoja radost je da me primiš.

Stvaranje spašava čoveka od smrti… Bogosatvoraštvo.

 33 kilometra hodanja za stvaranje… Bol koji je tada počeo

još uvek traje. U njegovo ime sam i pisao današnja 33 blaženstva.

33 kilometra hodanja za 33 blaženstva svakoga dana… 33. blaženih sastvaralaštva.

12832 - 12864

blaženstva

U jutarnjoj šetnji sam osetio da je vazduh tek rođena

beba koja u svačijim grudima traži majčin zagrljaj.

Država priprema zakon o rehabilitaciji političkih

zatvorenika. On se odnosi i na moj slučaj.

Nikada nisam osećao krivicu za ono zbog čega sam bio kažnjen.

 Ne prihvatam rehabilitaciju za ono zbog čega se ne osećam krivim.

U zatvoru sam zahvaljujući velikim zatvorenicima

Dostojevskom (Фёдор Миха́йлович Достое́вский)

Gandiju (Mohandas Karamchand Gandhi) Ženeu

(Jean Genet)… doživeo mnogo veću krivicu i zato

osećam duboku zahvalnost prema zatvoru

velikim zatvorenicima i Bogu.

Prethodna blaženstva sam napisao pred samo podne. Onda sam izašao da se

vidim sa Minom i njoj sam nastavio da pričam o tome zašto ne prihvatam rehabilitaciju.

Nastavio sam da hodam sam i da se smirujem i slavim lepotu i dobrotu života samog.

Neću pisati o rehabilitaciji. O njoj ću pričati u subotu pred ljudima.

Čuo sam se sa Kajom i ispričao joj da sam želeo da pišem

o razlozima zašto odbijam rehabilitaciju ali sam promenio odluku

jer Crvene krave vole ljubičasto nebo. Iako duboko poštujem stvaralaštvo

pobunom ja svoje stvaralaštvo zasnivam na afirmaciji i ljubavi.

Samo ću afirmisati – rekao sam Kaji.

Onda afirmiši pičku jer je ona zabranjena i obezvređena – rekla mi je Kaja.

Hoću.

Pička je lepa reč. Još jednom – lepa je reč pička.

Pička je ruža. Hiljade nervnih latica u njoj.

Pička miriše na more. More porekla.

Pička je topla. Gnezdo samom životu.

Pička je vlažna. Sverađajuća.

Pička je rumena. Rumenilo u mozgu.

Pička je majka sestra žena ćerka prijateljica. Pička je moja.

Pička je dobra. Sama dobrota.

Pička je nežna. Raznežuje. Sve što pičku dodirne postaje nežno.

Pička ljubi.

Pička je domovina. Jedna jedina domovina. Domovina svih domovina. Moja jedina domovina.

Pička je čedna. Čednošću podatna.

Pička je bezmerna. Bezoblična i besmrtna.

Pička je odana. Iskusio sam.

Pička je voćka. Pička je šljiva. Smokva. Breskvica.

Pička je srce. Krv sama.

Pička je lek. Zdrava i zdravljena.

Pička je hram.

Pička je kurac. 

Pička je Miroslav Mandić.

Pičkom sam nevin oduvek i zauvek.

12865 - 12897

blaženstva

Zaista je to čudo što ću i danas napisati 33 blaženstva!

Blaženstva pišem kao da perem bistri potok.

Kao da provetravam vetrove.

Kao da rađam zemlju.

Sunčam sunce.

Rečitom činim reč.

Otvaram otvoreno.

Sedim na stražnjici.

Hlebujem hleb.

Stranstvujem stranca.

Pičkam pičku.

Kurčim kurac.

Gospodstvujem gospodstvo.

Otkačinjem otkačinjanje.

Odnazađujem odnazad.

Procvetavam procvetalo.

Japanizujem Japan.

Obožujem Boga.

Osmehu se osmehujem.

 Bezbrižnost obezbrižnjujem.

Nevinost nevinujem.

Pažljivujem pažljivost.

Volim voljenje.

Hodam korake.

Čitam čitanje – engleskujem engleski.

Muziciram muziku.

Istežem istezanje.

Odmaram odmaranje.

Radim rad.

Svetom nepredvidljivošću osvešćujem nepredvidljivost.

Lako hranim laku hranu.

Orgazmiram orgazam.

Čudeći se blaženstvima dovršavam čudo od 33 blaženstva.

12898 - 12930

blaženstva

Snažna majka vodi za ruku svog osmogodišnjeg sina.

Srednjovečni muškarac sa cigaretom u ustima preskače baricu dok prelazi ulicu.

Joj u mondgomercu! Divno! – kaže mi u prolazu Svetlana Milić.

Platio sam televizijsku pretplatu u pošti.

Kupio sam tri male pogačice.

Prolazim kroz centar grada koji se priprema za dnevnu vrevu.

Na pijaci kupio četiri jabuke zlatni delišes.

Vlažno je.

Neprestano me prati pev ptica.

Kaset… se…  kvar… zas… čim… počne… da sni… tešk…  mi je d… pišem… njim.

Noćas sam legao u četiri ujutru. Umoran sam. Treba pažljivo da prođem kroz dan.

Ponovo sam ugledao majku sa osmogodišnjim sinom. Upravo su izašli iz ambulante.

Idem ka stanu. Hodam polako. Zamišljam kako ću sa uživanjem pisati.

Napolju ću napisati sva blaženstva o tome kako ću uživati da pišem za stolom uz kafu.

Uz muziku koju stalno slušam.

Sa pogledom kroz prozor na Dunav čiji nivo neprestano raste ovih dana.

Sa osećanjem prijatnosti se leči svet.

Volim da pišem Crvendaćem.

Reči se pitomo pojavljuju na ekranu.

Osećanja i misli se lako pretoče u vizuelnu lepotu reči.

Pisanje je čarobna stvar.

Još sam napolju.

Kada uđem u stan prvo ću otvoriti prozore i provetriti sobe.

Ostaviću jabuke na terasi da budu hladne.

Skinuću jaknu.

Ponoviću sve ono što sa zadovoljstvom ponavljam svako prepodne.

Ulazim u zgradu.

Polako zatvaram vrata.

Penjem se stepenicama.

Približavam se prvoj kafi.

Muzici. Smiraju za stolom.

Crtanju Svemirskog ružičnjaka, Hrama duše i Harema ljubavi.

Otključavam stan. Zapahnjuje me topli vazduh.

12931 - 12963

blaženstva

Lice mu gori unutrašnjom vatrom.

Usne mu se suše.

Nos mu stoji kao strela.

Oči su mu duboko u duplji i odatle džagre.

Nemirne su.

 Ma ne! Ludačke su mu.

Čelo mu je čisto lepo i jednostavno.

Ramenima povlači stvari ka gore.

Ruke su mu svesne. Na desnoj mu piše Dobrota.

Najživlje su mu kao i usne. Ruke i usne su mu način.

Šake širi i šaketa šaroliko. Jedna mu tu jedna

mu tamo jedna mu mirna jedna mu nemirna.

Na prstima mu prstenje. Prsti isprepleteni šušte mu od dlaka i suve kože.

Grudi su mu aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa...

Prse se. Izložene prve na udaru. Hrabre ga.

Stomak mu je neprepoznatljiva osetljivost.

U bokovima mu sklad. Struji mu sloboda iz njih.

Butine mu konjske.

Noge su mu spremne. Nogama traži. Nogama prati. Nogama pleše. Nogama peva.

Stopala izdiže na prste. Cupka. Povlači ih po

podu kad se stidi. Naročito levo. Stopalima lebdi.

Leđa prava.

Ne znam da li diše. Nečujan je.

Boja glasa mu je baršunasta. Menja je. Kad tiho priča bruji.

Cvrkuće glasom na unutra. Svoj govor boji milijardama nijansi glasova.

Jačina glasa mu je umirujuća.

 Ma ne! Živa je.

Dinamična.

 Pobunjenička.

Glasom je napaljen, nežan, telesan, ljut, uplašen, srećan, tužan, miran i nemiran.

Misli u talasima. Jako. Misli mu se vide. Prati ih. Munjevite su. Sustiže ih. Zaustavlja.

Celo telo mu je gipko. Eksplozivno. Kao bič. Sam

kurac. Skuplja se i širi. Diše. Kao kosmos. Celina. Pulsira.

Kreće se kao popodnevni kovitlac morskog peska.

Oštar je i svuda prodire. Zasipa te prisustvom.

Misli iz drevnosti i iz najdalje budućnosti. Iz praznine. Iz ne-misli.

Misli stranstvovanjem. Odlaskom. Drugim stanjima.

Misli oslobađajući.

Obraća se samo meni.

 Po mom mišljenju on se obraća samo svemu.

Neprimetnom.

Sa njim sam sve vreme osećala kako je sve važno. Kako

je sve dobro. Kako svima daje svetlost i snagu. On sija pa sija.

Videla sam kako su drugi dok on priča pažljivi, povređeni, ranjivi, seksualni,

čeznutljivi, otvoreni kao da je sve vreme ovog sveta stvorio samo za njih.

Osećam kako se njegovim govorom obnavlja ceo grad.

Svi ljudi na Planeti se menjaju.

Svemir ga sve vreme grli.

Dok on govori sva bića čuju Bog je živ.

12964 - 12996

blaženstva

Dunav još nadolazi. Poplavio je mnogo kuća uz obalu u Suseku Banoštoru Čereviću…

Dva goluba su doletela na ogradu terase.

Prsti leve šake oslonjeni laktom o sto savijeni miruju pred mojim licem.

Palcem leve šake sam podbočio bradu kažiprst sam oslonio na vilicu srednji prst

o jagodicu domali sam smestio između nosa i gornje usne mali mi visi u vazduhu.

Jezikom prelazim preko zuba gornje vilice čisteći ih od

drugog zalogaja hleba koji sam sažvakao pred drugu kafu.

Ljubav sve vidi.

Sa četiri prsta sam uhvatio prvi prsten na

srednjem prstu desne ruke i počeo da ga skidam.

Sada sam opet bradu oslonio na palac leve šake kažiprstom

podbočio jagodicu ali ovog puta unutrašnjom stranom savijenog

srednjeg prsta o koji su takođe oslonjeni i savijeni domali i mali.

I sada je brada oslonjena na palac leve šake ali je unutrašnja

strana kažiprsta na koji su oslonjeni svi ostali prsti priljubljena uz usne.

Sve ove položaje u kojima su sarađivali leva šaka i lice zatekao sam a

opisivao sam ih tipkajući po Crvendaću samo srednjim prstom desne ruke.

Malopre sam primetio kako je leva ruka bila oslonjena na lakat a

opuštena i savijena šaka je u prostoru na tačno deset santimetara od lica

(izmerio sam) uživala u sebi. Pogledao sam je. Bila je lepa kao sve što jeste.

Pomislio sam koliko se toga neprestano događa sa mojim telom…

Evo opet! Kažiprst mi je oslonjen o levu nozdrvu srednji prst o desnu domali

leži na desnom uglu usana dok za sve to vreme palac i mali prst vise u vazduhu.

Sada tipkam po Crvendaću srednjim prstom leve šake jer

sam primetio da sa sva četiri prsta desne šake neprestano

bubnjam po stolu slušajući Džeri Li Luisa (Jerry Lee Lewis).

 Dok sam ispravljao prethodno blaženstvo od slovnih grešaka primetio sam kako

sa dva tri ili sva četiri prsta leve šake treperim tarući ih jedan o drugi brže ili sporije.

povio sam glavu prislonivši je blago o nokte srednja tri prsta leve šake jer

sam počeo da mislim o tome kako uvek primetim neki događaj tek kada se

zaboravim i onda sam se raznežio jer me je to podsetilo o otetosti uma koji se

postiže dugogodišnjom molitvom o čemu sam čitao sinoć kod jefrema katunakijskog.

Odlučio sam da predhodno i ostala današnja

blaženstva ostavim sa greškama onakvim kako ih otipkam.

Sedamnaesto blaženstvo nisam mogao da napišem jer

ono govori o obe mje šake koje su treperela nad Crvendaćevom

tastaturom i nije bilo načina da o tome u tom trenutku pišem.

Otetost uma predstavlja zrelije stanje. To dolazi od Boga, od Svetog Duha. Um biva

ugrabljen i uzdiže se do teško sagledljivih visina. Tada čovek ima osećaj da mu je um

otišao, a u stvari um biva Božijom silom vođen. Bog ga odvodi tamo gde On želi. On se

tada proslavlja u slavoslovlju, ili gleda tajne Božije – Starac Jefrem Katunakijski.

Misleći da neću moći da primetim neki sledeći događaj ako

budem pokušavao da ga primetim primetio sam da sam sve prste

i jedne i druge šake oslonio o jagodice i da su mi šake podrhtavale u

prostoru između lica i Crvendaćevog ekrana kao neka providna piramida.

zasvbila me je desna nozdrva stavio sam kažiprst desne šake u nozdrvu i

prodrmao ga a onda sam ga zadržao u nozdrvi i jo ga držim da bih sve to opisao.

dok sam mišom pomerio strelicu zagledao sam se u ekran ali sam primetio

kako pomeram miša u krug mameći na taj način sebe da nešto napišem.

A ovo što se desilo je bilo ovako levu šaku sam bio oslonio na lice a desnom

sam sporo u ritmu pesme Over The Rainbow cupkao po stolu što ne bih ni

primetio da nisam ugledao odsjaj prstenja u krušnom metalnom delu prozora.

Pošto sam odlučio da sva današnja blaženstva napišem na način kojim ih

danas pišem osetio sam dramu u istrajavanju opasnost od neuspeha koji mi

se može dogoditi ako ne budem bio više u stanju da primetim događaje koji stvaraju ukus

i atmosferu dok pišem. Ali sam osetio i neku detinju nadu i radost da ću uspeti i da mi

je samo nastaviti i da će me samo nastavljanje odvoditi blaženstvenog blaženstvima.

Povukao sam telo i glavu unazad oslonivši se na naslon stolice pokušavajući

da sagledam moguću lepotu koja me iščekuje i primetio sam kako sam levu šaku

sklopio u pesnicu a desnu poluotvorenu razmaknutih prstiju nadvio nad tastaturom.

Dok sam pisao predhodno blaženstvo na njegovom početku sam primetio

jedva čujni zvižduk koji sam ispuštao sa usana a pri kraju blaženstva sam osetio

kako sam na licu napravio neku blagu grimasu koja mi je opuštala kožu lica.

Opet čudo. Čim sam posle predhodnog blaženstva osećajući zadovoljstvo

jer sam ga napisao pomislio šta bih sve to još mogao pisati primetio sam u

istom trenutku kad mi se to dogodilo da sam tapšnuo šaku o šaku a sigurno

bih to i nastavio da radim da nisam poželeo odmah to i da zapišem.

Njištao sam od zadovljstva malopre.

držim savijeno glavu u levu stranu i tipkam levim srednjum prstom

je sam se uhvatio kako sam iskrivio glavu da bi mi iskrckalo u vratu.

Ovo što pišem je ovo što pišem i to je to.

Nestala senka.

Svetlost svetlosti same.

Radost u Tvojim grudima.

12997 - 13029

blaženstva

Dunav još raste. Opasnost se oseća u vazduhu.

Skrenuli su mi pažnju da često spominjem drugu kafu.

Sada kada sam tek pri kraju prve uradiću sledeće.

Zaleteću se i pre druge kafe ću napisati sva današnja blaženstva slušajući bugivugi.

Pisaću o toj drugoj kafi da bih je zaslužio.

Da bih od druge kafe načinio jednog od junaka Miroslava Mandića.

Za desetak dana iz Grčke dolazi Gerda Kazakos (Gerda Kazakos)! Gerdu

ne poznajem iako mi je dala novac za štampanje devete i desete knjige Ruža lutanja.

Pre druge kafe se teglim. Savijam se i dodirujem

prstima pod pokušavajući da ga dotaknem i dlanovima.

Sa drugom kafom često počinjem da radim nešto sa novim zanosom.

Za razliku od prve kafe koja je u čistoj beloj šoljici druga kafa na

sebi nosi tragove prve. Dve tri sasušene kapljice na belini oboda.

Ispio sam poslednji gutljaj prve kafe ali mi je trčati do druge.

Voleo bih da Gerdi predstavim moj sistem rada sa novcem koji

zovem Gerda, hvala Ti za tvoju nežnost. U njemu je filozofija Novog

novca i način na koji bih želeo da obezbeđujem novac za svoj rad.

Naravno da i danas treperim prstima i vrtim mišem mameći tekst da se pojavi na ekranu.

Ustao bih od stola po drugu kafu ali treba da trčim ka njoj.

Druga kafa potvrđuje prvu.

Druga kafa se bori za sopstveni smisao.

Postoje dve vrste druge kafe baš kao što postoji samo jedna vrsta

prve kafe ili tri vrste trećeg četiri vrste četvrtog pet petog sto stotog

milion milionitog i sve to zahvaljujući Drugom i zahvaljujući drugoj kafi.

Prva vrsta druge kafe je ona koju sam do sada pio i koja

potvrđuje prvu. I sada evo druge vrste druge kafe kojom prva

kafa stvara drugu kafu i koju ću prvi put napraviti i popiti danas.

Gle čuda! Druga druga kafa se otima da proslavi

prvu kafu! Nevinost sa kojom sve počinje.

Druga druga kafa je potvrđivanje nevinosti.

U drugoj drugoj kafi su suze radosti.

Zamišljam treću kafu skuvanu u vodi od suza.

Kada završim sa pisanjem današnjih blaženstava biću ispunjen pisanjem o drugoj

kafi. Drugu kafu koju budem napravio osećaću kao prvu drugu kafu u mom životu.

Biće to trenutak u kome će druga kafa postati

junak ove knjige sa svim svojim životom van nje.

Piću je Odašiljući Ljubav Hiljadu Malih Nežnih Tautoloških Radova Koji Neprestano

Beskrajno I Bezvremeno Zrače Lepotu I Ljubav Svim Ljudima I Svim Bićima.

 Drugu kafu ću piti i misliti o Odašiljući Ljubav Hiljadu Malih

Nežnih Tautoloških Radova Koji Neprestano Beskrajno I

Bezvremeno Zrače Lepotu I Ljubav Svim Ljudima I Svim Bićima.

Odašiljući Ljubav Hiljadu Malih Nežnih Tautoloških Radova Koji Neprestano Beskrajno

I Bezvremeno Zrače Lepotu I Ljubav Svim Ljudima I Svim Bićima mi se sviđa.

Odašiljući Ljubav Hiljadu Malih Nežnih Tautoloških Radova Koji Neprestano Beskrajno I

Bezvremeno Zrače Lepotu I Ljubav Svim Ljudima I Svim Bićima može biti i naziv hiljadu

malih nežnih tautoloških radova koje bih mogao napraviti u prve tri Ekspedicije.

Drugu kafu još nisam napravio a ona mi je već tako mnogo dala.

Opraštam se od Odašiljući Ljubav Hiljadu Malih Nežnih Tautoloških

Radova Koji Neprestano Beskrajno I Bezvremeno Zrače Lepotu I Ljubav

Svim Ljudima I Svim Bićima sve do njegovog sledećeg pojavljivanja.

Uzbudio sam se snagom druge kafe koju iščekujem da me smiri posle ovog

zanosa sa hiljadu malih nežnih tautoloških radova. Da me smiri i pomogne

mi da rasudim šta da odlučim u povodu hiljadu malih nežnih tautoloških radova.

Slušam Bil Big Brunzija (Big Bill Brunsy).

Još je tako malo ostalo do druge kafe.

uživam

u

33.

blaženstvu

13030 - 13062  

blaženstva

I noćas je Dunav narastao za nekoliko santimetara.

Zahladilo je. Pada kiša. Duva vetar.

Kako je to lepo zahladilo je!

Kako je to lepo pada kiša!

Kako je to lepo duva vetar!

Juče sam bio uzbuđen zbog Odašiljući Ljubav Hiljadu Malih Nežnih Tautoloških Radova Koji

Neprestano Beskrajno I Bezvremeno Zrače Lepotu I Ljubav Svim Ljudima I Svim Bićima.

Napravio sam drugu kafu. Na čistom hameru napisao šarenom

olovkom naslov Odašiljući Ljubav Hiljadu Malih Nežnih Tautoloških

Radova Koji Neprestano Beskrajno I Bezvremeno Zrače Lepotu I

Ljubav Svim Ljudima I Svim Bićima i počeo da radim.

Uzbuđenje je raslo. Stvari su se povezivale. Nadovezivale. Izranjale.

Bio sam sve više u zanosu i sve više u smiraju.

Imao sam potrebu da nekome kažem da mi se možda sa Odašiljući

Ljubav Hiljadu Malih Nežnih Tautoloških Radova Koji Neprestano Beskrajno

I Bezvremeno Zrače Lepotu I Ljubav Svim Ljudima I Svim Bićima otvorio i

rad u Ekspedicijama trećem delu Trećeg desetogodišnjeg rada.

Želeo sam da to kažem nekom. Ne nekom nego ženi savezniku. Ali nje nije bilo.

Ućutao sam.

Izašao u šetnju. Jako pokisao na pljusku.

Osušio se. Otišao da kupim neku knjigu u spomen na

Odašiljući Ljubav Hiljadu Malih Nežnih Tautoloških Radova Koji Neprestano

Beskrajno I Bezvremeno Zrače Lepotu I Ljubav Svim Ljudima I Svim Bićima.

Redigovao ovu knjigu. Još jednom pokisao.

Čuo se sa Brankom Kajom Minom…

Za stolom. Sa muzikom. Blaženstvima. Utopljen

u ćebadima. Pred drugom današnjom kafom.

Druga kafa je na stolu. Drugi zalogaj kifle u ustima.

U svemu što jeste jeste i humor.

Volim humor koji samo jeste.

Kada humor samo jeste onda je to neki blagi humor.

Neprimetan humor.

Humor koji ne liči na poznati humor.

Humor ponavljanja koji ponavlja humor.

Blagi humor je bezazleni humor.

Humor izaziva nežnost.

Humor i ne želi ništa da kaže nego da ga samo osetiš.

Sa humorom možeš                                  preskočiti neku nelagodu.

Možeš sebe ^sagledati.

Humorom možeš sebe _sačuvati.

Vetar ljulja kapljice kiše koje vise ispod ograde terase.

Ko primeti kapljice primetio je terasu.

Ko primeti terasu oseti i humor terase.

13063 - 13095

blaženstva

Nivo Dunava stagnira. Pada kišica. Hladno je. Mnogo je poplavljenih kuća i zemljišta.

Dok sam se posle jutarnje šetnje peo

stepenicama ugledao sam nekoliko vrabaca na grani.

Volim što sam u životu zavoleo vrapce.

Sa vrapcima živim sestrinstvo i bratstvo svih onih koji vole vrapce.

Vrapci su kao trave. Napisao sam to više puta

da bi moje pisanje ličilo i na vrapce i na trave.

Orlovi su vrhovi.

10:45h. Za pola sata ću krenuti u Petrovaradin da sačekam Kaju. Kada

uđemo u stan skuvaću joj kafu i zamoliću je da mi sedne iza leđa i gleda kako pišem.

Pišem pred Kajinim očima. Uzbudljivo je. Ogoljavajuće.

Napaljujuće. Treperi još nepostojeći oblik.

Slušamo Kaetana Veloza (Caetano Veloso).

Muzika me uzbuđuje spolja. Pisanje iznutra.

Zviždućem. Lepo je biti slobodan.

Sloboda je bezazlena.

Misterijska bezazlenost svih ljudi i svih bića.

Reči teku i Kajinim unutrašnjim putevima.

Pisanje je verovanje.

Verovanjem čekam reči.

Staviti tačku je dobar posao.

.

Lepota blaženstava je otvorena za bilo koje blaženstvo.

Simpatičke snage u blaženstvu dozivaju Nikolaja

Fjodorova (Николай ФедоровичФедоров). 

Nikolaj Fjodorov izaziva vaskrsenje svih mrtvih.

 Mrtvi su zelena trava.

Trava i vrapci.

Kaja lepo ćuti.

Zelena trava uživa da raste a Kaja da ćuti.

I ja ćutim.

Pišem tišinom muzike.

Pišem leđima.

Pišem snagom prvog pisanja.

Sa dvadeset devetog blaženstva od radosti poskočim

u trideseto

trideset prvim sam najbliži trideset drugom 

trideset drugim

doskočim u trideset treće.

13096 - 13128

blaženstva

Pošto sam isuviše sam ovako ću.

Krenuću odlučnije.

Odaniji.

Prvim korakom.

Drugim korakom.

Trećim korakom.

Četvrtim korakom.

Petim korakom.

Šestim korakom.

Sedmim korakom.

Osmim korakom.

Devetim korakom.

Desetim korakom.

Jedanaestim korakom.

Dvanaestim korakom.

Trinaestim korakom.

Četrnaestim korakom.

Petnaestim korakom.

Šesnaestim korakom.

Sedamnaestim korakom.

Osamnaestim korakom.

Devetnaestim korakom.

Dvadesetim korakom.

Dvadeset prvim korakom.

Dvadeset drugim korakom.

Dvadeset trećim korakom.

Dvadeset četvrtim korakom.

Dvadeset petim korakom.

Dvadeset šestim korakom.

Dvadeset sedmim korakom.

Dvadeset osmim korakom.

Dvadeset devetim korakom.

Tridesetim korakom.

13129 - 13161

blaženstva

Pošto sam isuviše sam ovako ću.

Trideset prvim korakom.

Trideset drugim korakom.

Trideset trećim korakom opisujući nasumice uzete stvari iz fioke mog radnog stola.

Plavu bojicu kojom bojim nedeljni crtež čoveka u molitvenom poklonjenju Bogu.

Selotejp. Trebalo bi sa njim da izlepim fotografije

Jednog čoveka koje sam uradio u poslednje dve godine.

Narandžasta bojica kojom obeležavam mesta u Bibliji.

Jedna od šarenica –drvena bojica sa više boja.

Makaze za šišanje.

Preostalo parče fluorescentne šarenice kojom svakoga

dana u rokovnik napišem tri puta Bog Bog Bog.

Pakovanje grafitnih mina 2b za moje dve voljene patent olovke.

Zarezač koji brzo zatupi jer svakoga dana

zarezujem plave bojice kojima crtam Plavu ružu.

Drugo pakovanje grafitnih mina. Ta srca koja tako lepo pišu.

Mali kalkulator koji mi je poklonio Nenad Baturan kojim svake nedelje

sabiram kilometre koje sam ishodao a na kraju godine novac koji sam dobio.

Šestar koji mi je poklonio Ivan Venčanski kojim

se poslužim kada crtam neku misao o celini.

Metalni zarezač koji ovog trenutka odlažem u Muzej.

Svežanj flomastera koje sam povezao gumicom i kojima podvlačim

delove u knjizi koju čitam da bi podvučene reči Maja Klisinski

prekucala. Do sada sam prikupio tri debela portfolija takvih tekstova.

Treći zarezač. I njega odlažem u Muzej.

Lična karta koju sam napravio 1997. godine. U njoj su podaci o Bogu Ženi i Umetnosti.

Harmonikica. Stotinak saveta koje sam ispisao na kartončićima

kada sam jako patio ljubavno. Na primer – Miroslave ne sažaljevaj se.

Četvrti metalni zarezač još za upotrebu.

Žuta fluorescentna bojica kojom u Bibliji podvlačim meni posebno draga mesta.

Šarenica koju sam danas dobro zarezao.

Skalpel kojim ponekad sečem hartiju.

Još šarenica. Kupovao sam ih kad god sam imao koji dinar više.

Šarenica ali ne moje marke Koh-i-Noor.

Plava bojica kojom ću čim završim današnja blaženstva nacrtati Plavu ružu. Zatim ću brzo

spakovati laptop oprati zube obuti patike i krenuti u Beograd da čitam blaženstva.

Crna olovčica koju sam potrošio. Manja je od santimetar. Veteran.

Šmirgla kojom ponekad zašiljim olovke.

Preostalo je još nekoliko bojica, guma za brisanje, lepilo, dve

posebne harmonikice, telefonski imenik – i to bi bilo sve u srednjoj fioci.

U gornjoj je puno olovaka, mastilo, tuš za tetoviranje i još neke slične stvari.

U donjoj fioci su mape, dve-tri masti za povrede, papirne maramice…

Na stolu je prazna bela šoljica za kafu, patent olovka,

Crvendać i desetak poluhamera na kojima su razne skice,

tabele, sistemi, kalendar koji pravim za nekoliko narednih meseci.

13162 - 13194              

blaženstva

U je prva reč prve rečenice knjige Dnevnik druge zime Srđana Valjarevića.

I je prva reč na sledećoj strani Srđanove knjige.

Spasila je prva reč na trećoj strani Srđanove knjige. Svako

od 198 blaženstava ove nedelje ću počinjati prvom rečju svake

sledeće stranice Srđanove knjige koja ima dvesta jednu stranicu.

Je jer to je dobar način da pišem bez svoje volje.

Dugo Kao i uvek…

Tačno Kao i uvek kada hodaš...

Pevanje ili Kao i uvek kada hodaš savršena mešavina svega. Stefane, ’oćeš me

zaboraviti pita mlada nežna devojčica dečaka – poslala mi je poruku prijateljica.

U jebote kako je u dobro da sa njim napišem U jebote kako je dobro u.

Pio i ispih poslednji gutljaj prve kafe.

Rekoh i nikada ne porekoh kako je Jedno jedino.

A voleh mnogo toga a sada volim sve. Sve je ikona sve-tlosti.

Više žene u meni čini me više mužem svakoj ženi. Ženi jedinoj.

Al’ sati slede trenutke.

Dolaze vremena ljubavi.

I ljubav će preobraziti starog čoveka koji ljubav ne može da podnese.

Ima svega samo u bivanju.

Da sve više volim osećam posle svakog da.

On je čovek koji plače suzama Božijim.

Jedini sam sve za Jedinog ljubeći onog koji plače suzama Božijim. 

Od trenutka kada krenem mirniji sam.

OndaTe ostavljam da bi i Tii krenula.

Lepo me vodi.

Hodam Plesanjem i Pevanjem.

Da sve više volim osećam posle svakog da.

Deo sam celine nikada deo nekog dela.

I ljubav preobražava starog čoveka koji ljubav ne može da podnese.

Pričao sam nekada da bih i danas pričao.

Posle i pre čine pričanje.

Sad je vreme pesme.

Se onda sam se zamislio ne bih li nešto napisao počinjući rečenicu rečju se.

Mu uvek tako mnogo znači.

I ljubav preobražava starog čoveka koji ljubav ne može da podnese.

Jesam i ja jesam.

13195 - 13227

blaženstva

Više žene u meni čini me više mužem svakoj ženi. Ženi jedinoj.

Ali i dani slede sate.

Ne rekoh u mladosti jednom zauvek.

Jelenu u očima vidim ženu Jelenu.

Sedim i pišem.

Ni malo nije lako pisati voljom drugog čoveka ali se radujem.

Mada volim da se i Tii raduješ.

Pa se osmehujem misleći kako Tii je prijatno u Tvom telu.

Kako i Tii mene osećaš u sebi.

Korektna kao što je jedan Branko rekao za jednog Miroslava.

Je jer to je dobar način da pišem bez svoje volje.

Upravo plačem slušajući Džoni Keša.

Toliko je mnogo ljubavi u meni kada slušam velikog pevača kako peva svoje pesme.

Odreagujem potpunim prepuštanjem i predavanjem.

Tačno kao i uvek kada volim.

Otvorim se kao što se samo život zna otvoriti životu.

U jebote kako je u dobro da sa njim napišem U jebote kako je dobro u koje se ponavlja.  

Vozila kojima se prevozi preobražavanje.

 I ljubav će preobraziti starog čoveka koji ljubav ne može da podnese.

Sunce jutarnje prekrivaju oblaci preobražavajući sunčano jutro u oblačan dan.

Loše nije loše. Loše je samo loše. Loše je kad nešto postaje loše.

Čitam knjige sa bezgraničnom ljubavlju prema njihovim autorima.

Hodao sam jutros kroz rosu. Sasušila mi se na patikama.

Nasmešenost me je nasmešila. Tako mi je bila lepa ta reč nasmešenost.

Jednoj knjizi kao što je knjiga Miroslav Mandić  pristaje sve.

Slušam nepoznatu muziku nepoznatog autora. Prija mi.

To nepoznato u kome žive sve neispunjene nade.

Volim kad blaženstvo počnem rečju volim.

Zajedno su početak i kraj i svaki korak između početka i kraja.

Uključio sam još jedan nivo jačine zvuka da još više

uživam u nepoznatom autoru i nepoznatoj muzici koju slušam.

Nema povratka. Kako je to spasonosno!

Malo mi se plače od radosti. Mislim i na nezbrinutu decu i maslačke.

Ne rekoh u mladosti jednom zauvek.

13228 - 13260

blaženstva

Prodavačica dana prodaje kišu.

Detalje nisam zapazio ali sam se jutros ošišao i zamolio frizerku da mi skrati i obrve.

Po toploj kišici sam se vraćao i malo radostan i malo tužan.

Ničeg nije bilo što bi me ometalo da se prilikom

tuširanja i obrijem i na kraju operem i kosu.

Mnogo je još nezahvalnosti u meni za čudo života koji mi je dat!

Dobra je svaka kap kiše koja pada!

Kako me Tii osećaš u sebi!

Hotel Života!

A u sred Hotela Života zahvalnost životu samom!

Krenem od stola da otplešem jednu igru za Život koji čuva sve živote.

Smetao mi nije niko a na prozoru sam ugledao prve tri muve posle zime.

S muzikom kamiondžija mi se zagreva srce.

Moja lepa lepotice od dana.

Kraju današnjih blaženstava sam krenuo ali još je daleko to što još ni imena nema.

Kasnije ću hodati. Ako ne bude padala kiša čitaću u hodu.

Čitao sam juče u hodu tekstove Vladete Jerotića

o Berđajevu (Н. А. Бердяаев). Volim ih obojicu.

Preko granice postojećeg je početak svakog puta.

Mršavim (ne znam šta da napišem posle reči mršavim).

Na način priznavanja da ne znam šta da napišem

počinjući rečju drugog čoveka neću daleko dogurati.

Može na taj način kako god hoću a ja i pišem da

bih napisao nešto što je po volji  drugog vozača.

Nije nijedan vozač ništa drugo nego sam Vozač.

Onda Te ostavljam da bi i Tii sama krenula.

Odlazim misleći na sve one koji su otišli.

Izađe iz mene kao i iz svakog ljubav samo kada je pustim da izađe.

 U jebote kako je u dobro da sa njim napišem U jebote kako je dobro u.

Toga bih još.

Zgrade u sebe ne mogu nijedan put da prime.

 Iljubav će preobraziti starog čoveka koji ljubav ne može da podnese.

Kad mi je lepo za oboje. Kad nam je lepo za jedno od nas dvoje koji smo već Jedno.

Kao kad jedno drugome ljubimo polne organe.

Prijateljica moja ljubav.

Hteo bih više da pišem o prijateljici.

Bilo je to davno i sada je.

13261 - 13293

blaženstva

Glave podignute k Bogu ljubim sve padove i razilaženja čovekova. 

Video sam kako ljubav sve zaboravlja.

Treće je ljubav.

To koje me uvek podseti na ljubav kojom je neko voleo to.

Sneg koji za mene uvek polako pada.

Imao bi sneg još mnogo toga da mi kaže. Padaj sneže! Padaj!

Uhvatio sam se levom šakom za desnu kojom pišem o

tome da sam se levom uhvatio za lepotu koja samu sebe piše.

Ja u svome ja negujem svačije ja. A Tii?

Kad mi je lepo za oboje.

Imao bi sneg još mnogo da mi peva. Padaj polako padaj sneže!

 Iljubav će preobraziti starog čoveka koji ljubav ne može da podnese.

Čitam sinoć pisma petnaestogodišnjeg Hermana Hesea

(Hermann Hesse). Prijala mi je njegova mladićka žar i borbenost!

Kao kad ljubimo jedno drugome srce.

 U jebote kako je u dobro da sa njim napišem U

jebote kako je dobro u srcu drugog čoveka.  

Godina smenjuje godinu. Ruža je večna.

U jebote kako je u dobro da sa njim napišem U

jebote kako je dobro u kojim ulazim u stanje divljenja.

Staviš li me iznad sebe samo Tii je voleti me.

Staviš li me ispod sebe samo Tii je čuvati me.

Staviš li me pored sebe sa jedne strane samo Tii je trpeti me.

Staviš li me pored sebe sa druge strane samo Tii je predati mi se.

Taj način kojim pevaju svi oni koji vole.

Začin je poznati način kojim sam čin postaje i način i začin.

Otvoriš se Miroslave Mandiću i sve će biti dobro.

 Iljubav će preobraziti starog čoveka koji ljubav ne može da podnese.

Bilo koja žena i čovek bilo koji stvor bilo koja stvar svi i svako će živeti ljubav.

Značaja neće biti bez ljubavi kao što sada ništa nema značaja bez slobode.

Ostali će se pridružiti. Pridruži mi se prva.

Antene će prenositi pesmu ljubavi.

Još samo malo već je.

Ta draž Tvoga glasa me neprestano draži. 

Moja lepa lepotice od dana.

Beket (Samuel Beckett) nikada nije pio pre pet sati po podne.

Je jer to je dobar način da pišem bez svoje volje ljubavlju za Drugog.

Ostao sam pri odluci da i ovo blaženstvo završim istom rečju kojom

sam ga i počeo da bih na taj način vežbao istovetnost i u istovetnosti ostao.

Perje želeo bih da i ja Tebi budem perje.

Sedim da bih napisao nešto nežno za svakoga kome nežnost nedostaje.

13294 - 13326

blaženstva

Sednem da pišem ponovo nežno.

 Iljubav će preobraziti starog čoveka koji ljubav ne može da podnese.

 Iljubav će preobraziti starog čoveka koji ljubav ne može da podnese.

Ali i godine slede dane.

Ona se odvojila i otišla od mene i ja joj želim svako dobro.

Neki odlaze da bi tek došli. Neki dolaze da nikada ne bi otišli. Ne zastaj lepotice.

Probudio me užas kroz koji si Tii prošao i za mene.

Te beznačajnosti koje nas ujedinjuju. Koje volimo samo Tii i ja.

Znači u ovom je trevečnostnu.

Onima koji se mole plešu i pevaju za Boga Sve i Svakoga koji se mole

i za mene najmanjeg poslednjeg najkrivljeg i najgoreg dajem svoj život.

Bio je jeste i biće Bio.

Vidim kako lepe reči slede jedna drugu.

Automobila bih voleo da imam dva. Jedan koji nemam i jedan koji je Tvoj.

Zabavu mi pričinjavaju svi oni koji su topli i sami.

Sobi dugujem ljubav za nevažno i žudnju za odlaženjem.

Dobrog je tako mnogo u svakom cvrkutu.

Sam samo sam živi za sve.

 U jebote kako je u dobro da sa njim napišem U

jebote kako je dobro kada mislim na travčice.  

Taj osećaj kojim samo Tii zračiš nedostaje mi.

Belom belo. Belom crno. Belom žuto. Belom plavo. Belom crveno.

Sam samo sam živi za sve i svakog.

Manjih kreda je u školi bilo uvek… 9:59h. Hej

ugledah kroz prozor prve laste ove godine!

Pozdravim vas laste Božije. Božije i pomalo moje.

To koje me uvek podseti na nekog ko je voleo reč to.

Vidim ponovo kako lepe reči slede jedna drugu ali

sada već i u prisustvu lasta koje su izdaleka doletele.

Uđi u moje srce u kome lete laste.

Uzmem sebi na radost da sva današnja blaženstva do lastavičijeg 33. pišem o lastama.

Neka svaka lasta koja doleti pronađe svoje nerazrušeno gnezdo!

Znam da ne znam ništa o lastama ali znam da pišem na način kojim lete laste.

Brazilac sam lastavičiji.

Onako lastavičije lako i radosno.

Pitam lastavicom u sebi.

Kutije na jednu stranu laste na drugu.

13327 - 13359       

blaženstva

Ljudi laste su tu!

Žuća je živ i još je mudriji.

Vuk je Lav.

Nije teško jedino sve ono što je sve.

Sve jeste.

Čika uvek pazi devojčice i dečake.

On je i u ovo rano jutro ugledao laste.

Setio se da su laste selice i da je on stranac koji je na današnji dan pre osam

godina obišao Zemlju hodajući šest i po godina svaki dan dvadeset kilometara po njoj.

Možda ga nije nikada privlačilo.

Ga je privlačila jednostavnost.

Ali i milenijumi slede godine.

Baš i u ovim trenucima u kojima mu svaka ćelija usred prolaznosti oseća večnost.

Malo mi se plače od radosti. Mislim i na odbačene i pokidane maslačke.

To koje me uvek podseti na pesme koje je pevao neko ko je voleo reč to.

Kako me Tii osećaš u sebi?

Stolu hvala Tii za sve trenutke detinjstva koje osećam kad god sam nad tobom.

Takođe hvala svemu. Pogotovo samoj zahvalnosti

kojom osećam zahvalnost prema svemu.

Ljudi laste su tu i ja želim da kažem

suviše sam sam

suviše je sve nejasno

suviše sam bez novca

suviše sam nezaštićen

da bih u ovom trenutku donosio odluku kojim putem i kako dalje.

Sam sam.

Sam Bogom.

Sam Tobom.

 Sam za Sve i Svakog.

(Napisao sam povodom odluke da na današnji dan

odlučim kojim ću putem dalje sa ljudima koji su želeli da rade

za mene i sa mnom. Putem, stazicom ili pećinom o kojima sam i pisao)

Bolele su me uvek odluke.

 Da sve više volim. Osećam da posle svakog da.

Ili uživam u mirisu i svežini vazduha.

Ne rekoh u mladosti jednom zauvek.

Jasno je da je na ovom svetu za svakoga najdalje njegovo detinjstvo.

Jedna jedina blizina jer detinjstvo je uvek tu.

A onda ponovo

Sam sam.

Sam Bogom.

Sam Tobom.

Sam za Sve i Svakog.

Je jer je to dobar način da proslavim potvrđivanje.

Krenem od stola da otplešem još jednu igru za Život koji čuva sve živote.

Hodanjem

Sam sam.

Sam Bogom.

Sam Tobom.

Sam za Sve i Svakog.

Pimplam reči kao što se samo loptom može pimplati.

Je jer to je dobar način da se voli voljom drugog čoveka.

Kad mi je lepo za oboje.

Taj osećaj kad mi je lepo za oboje ću sačuvati.

Spustim se k sebi

Konvertovanje šta god bilo konvertovanje

A onda ponovo

13360 - 13392

blaženstva

Sam sam. Za trenutak je zastrašujuće.

Ostaje mi trpljenje.

Pomoći ću samom sebi.

Proći ću kroz sva preostala blaženstva kao kroz vazduh.

Evo me. Provlačim se.

Verujem da će mi biti lakše kada prođem.

Cvetaju jorgovani.

Smiriću se. Postaću heroj samom sebi.

Ljubav za one koji su postali heroji samima sebi mi daje snagu da sebe podnesem.

Provući se kroz sebe znači proći kroz iglene uši.

U nit se pretvoriti.

Neprekinuto vijugati.

Neprekinutost je odanost. Vijuganje je radost.

Požurio bih ali jedino strpljivost čuva nit da se ne prekine.

Padajući i ponovo se dižući.

Radosti čuvam Te.

Sve žudi da nestane u visinama.

visino

Dan je prepun sunca i zelenila a vazduh maca koje lete.

Dan je na izmaku. Preživeo sam prve nalete samoće.

Malopre sam na televiziji gledao emisiju o silovanjima

za vreme rata. Sramota me je što sam muškarac.

Slušam Džoni Keša i znam da postoje divni muškarci.

Svim silovanim ženama šaljem ljubav i duboko poštovanje.

Živim i živeću pišem i pisaću i u slavu silovanih žena.

ja 

se

sa

Ja

čistim

od

ja

Sobom se oslobađam sebe.

Iz rane cvetaju najlepši cvetovi.

Kako milo biće širi milinu oko sebe!

Krhkosti Tii me ljubiš.

Nezaštićenosti Tii me čuvaš.

Samoćo Tii si nežna prema meni.

Melodijo Tii me miluješ.

Prolaznosti Tii mi otvaraš večnost.

Ženo Tii me činiš Bogom.