Bog Miroslav Mandić Bog

15109 - 15141

blaženstva

 

 

Odavde dovde je čarobna formula da ne radim ništa a bivam sve.

 

Odavde dovde nešto je.

 

Odavde i samo koja reč i već sam dovde.

 

Odavde dovde ništa manje i ništa više.

 

Odavde dovde ništa posebno ali dovoljno.

 

Odavde dovde i smisao se pokreće.

 

Odavde dovde i promena se događa.

 

Odavde dovde i ništa više neće biti kao što je bilo.

 

Odavde dovde tako očito.

 

Odavde od ovog ugla dovde do ovog ugla i sve je obavljeno.

 

Odavde dovde i zaslužo sam čašu vode.

 

Odavde dovde i zaradio sam hleb današnji.

 

Odavde dovde i dobio sam krevet.

 

Odavde dovde od mene do Tebe.

 

Odavde dovde od dna do vrha.

 

odavde

dovde

od

reči

do

pesme

 

Odavde dovde od nade do izgubljene nade i nove nade.

 

Odavde dovde Bog je živ.

 

Odavde dovde Svemir je tu.

 

Odavde dovde mali prostor za veliku misao.

 

Odavde dovde samo m a h  dovoljan za svedušu.

 

Odavde dovde trunčica.

 

Odavde dovde prah.

 

Odavde dovde mir.

 

Odavde dovde um.

 

Odavde dovde om.

 

Odavde dovde i ponovo odavde dovde.

 

Odavde dovde pišem svojim stidom.

 

Odavde dovde u krošnji trešnje.

 

Odavde dovde neodoljivo.

 

Odavde dovde nepredvidljivo.

 

Odavde dovde zavijutak.

 

Odavde dovde poljubac slobode.

 

 

 

 

15142 - 15174

blaženstva

 

 

Oprao sam mokrom krpom podove u stanu.

 

 Nacrtaću Plavu ružu.

 

Nacrtao sam Plavu ružu.

 

Kako je nežna ova bespomoćnost sa kojom sedim

pred Crvendaćem i ne mogu ništa da napišem!

 

Bio sam na vrućini. Vratio sam se sa vrućine.

 

Napravio sam treću kafu od samo dva mala gutljaja. Jedan sam već popio.

 

Voleo bih da kupim makazice za nokte.

 

Drugi sam gutljaj prepolovio pa mi je ostalo još malecno ali dovoljno kafe.

 

Ne pristajem na osećanje da ne mogu i da nemam o čemu

da pišem jer sve što me okružuje poriče to osećanje. Sva četiri zida i

otvorena vrata i otvoreni prozor i bezbroj stvari u sobi iako je soba skoro prazna.

 

Svaka stvar može biti junak i smisla i lepote.

 

Papirne novčanice na stolu. Ispružene. Presavijene na pola.

Zgužvane jedna pored druge. Jedna preko druge. Jedna za izbacivanje

iz upotrebe. Tri skoro nove. Jedna petstodinarka. Druga od dvesta. Treća stodinarka.

Četvrta zelena od dvadeset dinara. Osamsto dvadeset dinara ukupno.

 

Pogotovo mi je za oko zapao ovaj presavijeni papir na stolu

koji leži na hartiji na kojoj zapisujem sitnice da ih ne zaboravim.

 

 Na vrhu hartije piše 418. dan u Nepoznatinoj. To znači da sam u

redigovanju četvrte verzije Miroslava Mandića došao do četiristo osamnaestog dana.

 

13. april 2005. je dan u Miroslavu Mandiću u kome sam prvi put napisao da ću

se odseliti iz stana familije Varadi što sam i učinio posle petnaest meseci.

 

Pre-davanje Danici i Branku o mojoj umetnosti.

 

Da zovem A. da mi pomogne.

 

4 km. Današnji prepešačeni kilometri do sada.

 

A sada presavijeni papir.

 

To je beli papir A4 formata presavijen na četiri dela.

 

Jednim delom priljubljen za hartiju na stolu drugim za desetak stepeni savijen uvis. 

 

Presavijeni papir bi mogao biti skulpturica od belog mermera koja predstavlja

presavijeni papir. Ovako je presavijeni papir presavijeni papir i bez mermera.

 

Presavijeni papir mi služi da ga ponesem u šetnju i na njemu nešto zapišem. Na ovom

još ništa nisam napisao osim što sam po njemu probao novu olovku sa više boja.

 

Presavijeni papir je inače škart. Na njegovoj unutrašnjoj

strani je pedeset prvi i pedest drugi dan Miroslava Mandića. Miroslav Mandić

je veliko delo – ugovor sa Bogom piše pedeset prvog dana.

 

Eto šta je presavijeni papir – veliko delo!

 

Nisam opisao senku koja pada po njegovoj savijenoj kosini

jer se ona stalno menja zbog svetlosti koja se menja.

 

Uzeću presavijeni papir i poneti ga u šetnju da povećam

svoja četiri kilometra i napišem preostala blaženstva koja sam

sva pisao sa osećanjem samo polako i mirno i biće to dovoljno.

 

Evo blaženstva na presavijenom papiru. Hodam da me zasluži hleb nasušni.

 

Sa ovim platanom pored autobuske stanice sam baš osetio blizinu.

 

Ova putanja od stana do reke Save kod gvozdenog

mosta duga je oko tri kilometra i dvesta metara.

 

Važno je da svaki dan izađem na reku. Savu ili Dunav. Na obe još bolje.

 

Hodanjem stvaram delo bivanja.

 

Blizu je ponoć. Spava mi se.

 

 Sa trinaest ishodanih kilometara idem da spavam.

 

 

  

15175 - 15207

blaženstva

 

 

Neću da čekam da mi se pisanje pojavi grunuću u njega.

 

Kao protivgradne rakete u ledene oblake. Nek pljušti kiša.

 

Nek pada i narandžasta i plava.

 

Neka samo lije bile to kapi ili reči.

 

Plave reči plava kiša.

 

Plava dobrota po plavim licima.

 

Neka i u ovom vrelom danu sve bude svetloplavo.

 

Jednostavno jedan bezrazložni plavi dan.

 

Plavi dan sa svim nijansama plave.

 

Plavi dan sa nekim delovima u kojima nema nijedne

nijanse plave nego samo jedna plava ili plavo Jednog.

 

Plavo u plavom i dalje u plavom plavo i u tom

plavom plavo i tako beskrajno iz plavog u plavo.

 

Kiša plavog koja neprestano pada jer volim kišu i uvek volim da pišem o kiši.

 

Kako kiši i kako pada i kako će da pada i kako je

padala i kako ponovo pada i kako nema kraja ovoj plavoj kiši.

 

Kako nema kraja gruvanju koje postaje sve nežnije ukoliko više gruva.

 

Gruvanje istog.

 

Isto je najuzbudljivije.

 

Ponovo plavo.

 

Ponovo kiša.

 

Kiša i plavo.

 

I reči.

 

Kišne i plave.

 

Reči koje liju plavo.

 

Plavo koje lije svežinu.

 

Livenje koje lije plave reči u vrelom danu.

 

Vrelina plovi danom kao sante leda u hladnim danima.

 

Trebalo bi da zašijem nekoliko gaća ako želim da usporim njihovo raspadanje.

 

Kao da kiša polako prestaje.

 

Bezbojna kiša.

 

Još pomalo pada.

 

Još koja tu i tamo reč.

 

Malo prebiranja ustima.

 

Poslednje kapi plave kiše.

 

Plava kap plava reč.

 

 

  

15208 - 15240

blaženstva

 

 

Vrelina ne da ne posustaje nego je sve vrelija.

 

Noćas je pljuštala kiša i sada je em vrelo em zapara.

 

Milovanje je božanska stvar a arhitektura i ratovanje ljudska.

 

Svako ko miluje je hiljadu generalskih činova iznad svakog generala i arhitekte.

 

Mogao bih se danas okupati u Dunavu.

 

Umetnost je na početku dvadesetog veka obilovala humorom. Zatim su krenuli ratovi.

 

Smiri se čoveče – kažem sebi ali ne vredi jer me je nesmirenost ponela.

 

Na vrhu sam Vavilonske kule i mogu posvedočiti da

joj vrh nije do neba. Obična kula na koju sleću vrapčići.

 

Juče sam video vrapca čije je perje sijalo

jasnoćom bele crne i dve tri nijanse vrapčije braon.

 

Juče sam video preko ograde zoološkog vrta i jednu belu lamu. Kako joj je vrat

elegantan i glava ponosna a zadnjica sa polnim organom izazovna i pozivajuća.

 

Juče sam u jednom trenutku Aniti (Szabo Anita) i Tibiki (Varady Tibor)

izrekao nešto istinito i u tom trenutku sam osetio da sam izrekao samu Istinu.

 

Jutros sam u šetnji napravio dvokilometarski krug

kao i juče ali mi se učinio kraćim jer mi je već poznat.

 

Volim da milujem predele vremena.

 

Jednostavno rečeno – treba da ostanem na svom putu.

 

Nevinom. Milujućem. Vesničkom. Pesničkom.

 

Sa travkama kamenčićima vijuganjem i nebom koje najviše govori.

 

Plesaću za Anitu da je radost ispuni celu u svim danima njenog života.

 

 Najlepše je učiniti nešto malo što stvara nešto veliko.

 

Ja volim nešto.

 

Nešto je istovremeno i tako odsutno i tako prisutno.

 

Volim kad se nešto pretvori u nešto drugo, nešto drugo u nešto treće, nešto treće u nešto četvrto i tako u beskraj jer

nešto

je samo po sebi neiscrpno i veliko.

 

Predstavništvo Za prava budućih generacija će završiti sve

prljave poslove ne ostavljajući prljavštinu za buduće generacije.

 

Pravo treba da crpi pravo iz istine i da bude pravo pravo a ne nepravo pravo.

 

Koga znoj ojede na ovoj vrućini dobro bi bilo da

to mesto opere i namaže nekom blagom kremom.

 

Kada velika korporacija odluči da novac zarađuje na vodi

ona plaća stručnjake i svakog koga treba u mnogim gradovima

i državama da proglase da je voda iz gradskog vodovoda zagađena.

 

Pare su sve. I nauka i umetnost i odmor i seks i vazduh i religija

i sunce. I više ne postoji sunce religija vazduh seks odmor umetnost

nauka nego samo pare. Pare su obmana tipa Moja mama je najlepša na svetu.

 

Jedan moj mladi prijatelj kaže da bi najviše voleo da po ceo dan bubnja.

 

Ko doživi i preživi konačnost smrti lako prihvata večnost života.

 

Drugi mladi prijatelj kaže Samo bih voleo da ponovo

bude struje u Monroviji glavnom gradu Liberije.

 

Treći mladi prijatelj kaže To što svi oko mene zovemo nikakvim štosevima sve moje

štoseve koji su spašavali i mene i druge od grča to i govori da su to dobri štosevi.

 

Kažu Prevaziđi kontradikcije voli stvarnost

koju gradiš i onda ni smrt neće zaustaviti Tvoj let.

 

Kažu Samo kada bi imali još malo vremena onda bi se mnogo

više voleli ali pošto vremena nemaju moraju sačekati da se vole.

 

Nisam se kupao u Dunavu ali u znoju jesam.

 

 

  

15241 - 15273

blaženstva

 

 

Miroslave nemoj da se stidiš danas ja ću se stideti

za tebe – rekla mi je malopre preko telefona Branka.

 

Da se ne bih stideo reći ću ponovo ko sam ja.

 

Ja sam onaj koji piše da se ne bi stideo i da bi stidom pevao.

 

Ja sam onaj koji želim da jesam.

 

Ja sam blaženstvo od sto četrdeset i četiri reči koje u ovom trenutku o sebi ništa ne zna

ali se nada da će saznati za vreme nastajanja jer nastajanje i jeste samospoznavanje

koje samo sebi daje snagu da biva na jedinstven način čineći i sebi i drugima sve ono

što do pojave baš ovakvog blaženstva niko nije činio i za čim sve i svi žude da nastane

pa je i nastajanje ovog blaženstva sama blaženstvenost do koje je stalo svakom

blaženstvu bez obzira koliko je do tada ono bilo blaženstveno i koliko i kako će ono dalje

trajati jer o trajanju odlučuje sama lepota trajanja kojim traje i sve drugo pa je i samom

trajanju milo da stvari traju i zbog njegovog trajanja pa trajanje dobija novu snagu da

traje i to onako kako nikada nije trajalo nego samo blago trajući trepereći i drhtureći.

 

Ja sam se sreo sa sobom.

 

Ja sam sloboda kojom napišem Ja sam sloboda.

 

Ja sam 12:12h.

 

Ja sam onaj koji prvo voli reč pa onda dve reči pa rečenicu i na kraju rečenice.

 

Ja sam ja.

 

Ja si.

 

Ja sam srećan što mi se otkrilo ovo Ja si.

 

Ja sam rečenica koja se završi da bi druga počela.

 

Tii sam.

 

Ja Si i Tii Sam su dvoje koji nikada nikoga pa ni same sebe ne dvoje nego ujedinjuju.

 

Ujediniti je drugo ime Žudnje.

 

Ja sam Tii rekao da sam želeo da Tii sve kažem

i dam da bi Tii moglo da me i daš i kažeš.

 

Ko Drugog govori sebe govori.

 

Zapleši mojim srcem.

 

Nahrani me u sebi.

 

Kao što vidiš  o   t   v   a   r   a   m     s  e

 

isveseviše                                                                                  otvaram            

 

 

 

Prethodno prazno blaženstvo govori o potpunoj otvorenosti.

 

Ovo blaženstvo o mojoj potpunoj ponudi.

 

Ovo blaženstvo o hrabrosti za blaženstva.

 

Ovo blaženstvo o odanosti ženi koja mi je juče

za sebe rekla da je ona neostvarena kurva.

 

Idem da operem klozet.

 

Oprao sam klozet. Volim pisanje kojim se i klozet opere.

 

Sada kada sam oprao klozet zaradio sam da jedem.

 

Pre nego što počnem da jedem ko želi može da oseti da ga ljubim.

 

Dok ljubim ja više nisam ja.

 

Tii sam.

 

 

  

15274 - 15306

blaženstva

 

 

Juče sam se kupao u Dunavu kod 25. maja.

Dunav je bio topao. I kao i uvek prihvatio me celog.

 

O užasu nerazumevanja sa onima… ne želim da pišem.

 

Verujem da ovo jeste.

 

Jeste je i lepo i dobro.

 

Lepo i dobro je ljubav.

 

Ljubav mi daje snagu da ljubim. Ustanem i krenem.

 

Krenuo sam u Čačak… čekam autobus broj 23 da me odbaci… u autobusu sam…

 

Sve više osećam kako si Tii Jesame sam jer se ljudi plaše da jesu.

Ljudi misle Bolje mi je da nisam jer ću jednom biti a ako bih već sada bio

onda više ne bih mogao biti i jesam i nisam. A Tii Jesame samo jesi i to plaši ljude.

 

Jesame Tii sam!

Ja si Jesame!

 

10:31h. Počinjem da hodam i stopiram… 12:44h. U Čačku sam.

 

Kupio sam makazice u Čačku za 270 dinara.

 

U Lučanima sam.

U Lučanima u kući Obrada Mandića.

 

U Lučanima sam.

U Lučanima u kući sa hortenzijama Ljubice Mandić.

 

U Lučanima sa letnjim jutarnjim maglama.

 

Lučani srce korena.

 

Lučani sve i ništa.

 

Ako

 

i

 

ne

 

napišem

 

danas

 

sva

 

blaženstva

 

to

 

će

 

biti

 

dobro

 

jer

 

je

 

to

 

poklonjenje

 

neizrecivim

 

osećanjima.