Bog Miroslav Mandić Bog

32533 - 32565

blaženstva

čovek koji stoji na uglu dovikuje prijatelju pijem za sreću svih

Ugledah prve bele listiće na procvaloj voćki.

Papiriće koje sam bacio sa mosta vetar je odneo preko krovova zgrada u Karađorđevoj.

14:14h

Na bulevaru sam. U Novom Sadu. Hodam nogu pred

nogu. Večaras ću čitati Miroslava Mandića u stanu Nandan i Branka.

Iz daljine mi maše moja prosjakinja Tanja. I dvogodišnja Jana koja prosi sa njom.

U ponoćnom sam autobusu za Beograd. Jedem

veliki sendvič koji su mi napravili Nandan i Branko.

uživao sam čitajući sebe Slobodanu Tišmi – Aleksandri Mirimanov – Rajki Sredojević

Igoru Buriću – Mihajlu Markoviću – Mini Novčić – Gordani Nikolić – Ženji i Saši Eremiću

Draganu Jankovu – Draginji Voganjac – Milanu Vračaru – Vanji – Nandan – Branku

2. mart 2008. Noć me putuje.

01:30h

Brankovom. Prizrenskom. Terazijama. Andrićevim vencem.

Pionirskim parkom. Bulevarom. Pijan. Nogu pred nogu. Do Stančića-Sančića.

Kod crkve Svetog Marka sam nežno pogledao

uličnog psa – kao da sam video samog sebe. 

00:03h

Miroslave ostala blaženstva napiši u nedeljnom popodnevu uz vino i zanos

kažem sebi ulazeći u Sančić-Stančić.

13:09h

U vinu sam. U vremenu. Ptica u Tvom srcu.

Sve moje reči ljube Veliku Damu Koja Ljubi I Ljubi Me.

sam

sam

sam sam sam

bog

sam sam sam

sam

sam

sam

reči

raduj me – radujem Te

pesmo

s

 jebemte

b

e

m

s

e

svako samog sebe

svako sebe drugom

svako drugog sebi

ptice lete srcem

to

je

to

lepo me spašava od sebe

dobro Te spašava od mene

ovo je nežno to

pasje reči ljube reči ulice

ja sam Uličarka

Tii si dama ja sam predeo

promena slavi istovetnost

hej

kako

je

nežno

ovo

ali

i

ovo

ja sam Idejičar

ja sam Jajičar

ja sam Tiičar

ptica srca

32566 - 32598

blaženstva

ovuda

je pravi put

jedini

iz srca srcu

izvestan u svojoj neizvesnosti

igri bez igre

ovako

da jasnije ne može biti

jasno a ništa nije jasno

dišeš a ne znaš da dišeš

milina je a ni ne znaš da je milina

milina me osvaja i sav postajem milina

milin om pišem

milinu udišem milinu izdišem

om

piše

samog

sebe

p

i

s

 p   i   s  a   n   j   e

n

j

e

pisanje samo piše sebe

volim što me piše a pisanje voli što ga volim

sve što pišem je raj kojim pišem sve

r

r  a  j

j

Raj bi volela da mi bude Raj

umiruje to što bilo šta da napišem to umiruje

zanosim se jer sve što napišem nosim zanosom

jedno promenjeno slovo promeni reč u jadno

dva slova u duh

tri slova sve

sve što pišem Te odano čeka

smešim se – Tii se smešiš

zumbul miriše na zumbul

najlepše pisanje je najlepše

lepše voli najlepše

najlepše je odano lepšem

lepše

lepom

32599 - 32631

blaženstva

pokrećem ih dok pišem

na njima nosim planine

sa njima kružim ravnicom

ptice sleću na ramena

pegice se prelivaju po ramenima

oblici ramena oblikuju misao

kakva ramena takve reči

koliko ramena toliko igara

ramena su natopljena suzama

ramena zaustavljaju vetar

Gledam ramena ljudi na ulici i vidim da je nepoznato ostalo bez reči.

Ramena nose sve teorije.

Teorija levog ramena govori ni o čemu – ili o ničemu.

Teorija desnog ramena govori o bilo čemu.

Teorija levog ramena ljubi stomak.

Teorija desnog ramena čuva leđa.

Sve što pišem o teoriji ramena nije ali moglo bi biti.

Teorijom ramena se odmaram od pisanja.

Ispravljenim ramenima prijam kičmi.

Kišica mi naježi ramena.

Srozana čarapa me podseti na svakoga.

Odavde sa obične ulice se vidi ceo svet. To je zbog mojih ramena na kojima leži taj svet.

Nekoliko puta su na mojim ramenima ležali teški džakovi.

Na jedno rame Tii si oslonila svoje lice.

Na drugom ramenu je Tvoja šaka kojom si me zagrlila dok hodamo.

Kišica. Hladan vetar. Na keju nema nikoga. Sami hodaju ramenima.

Ramena su isto što i stranac.

Ponovo osetih – na ramenu mi je i Zemun i ceo svet.

šta god da napišem pišem iz ramena

rame ramenu

obe dojke

jedno gledanje

oka dva

32632 - 32664

blaženstva

travom prekrivena

tek ovlažila

široka i spora

u letu neuhvatljiva

mozak mi osvežava

pada dok se ne ispada

ljubav

u jednom jedinom imenu

okretanju

neuhvatljiva a podatna

u zakletvi

odana nejasnoćama

čini me spokojnim

dalekog od poznatog

bez pretpostavljanja

samo nagoveštavajuća

od sebe oslobađajuća

usta jezika i poljupca

odmara me od napora

prepuštena strpljenju

širi se tišinom teorije

puni se prazninom

osvetljava samu svetlost

voli da hoda po sebi

nepredvidljivo predvidljiva

nervima plete dobar put

glas joj lebdi trepereći

poezija u samom životu

odvodi me plesanju

preobražava pevanju

zahvalna Jednom

pesmi Božijoj

teorija

najčuvenije

pesme

od

svake

pesme

čini

najčuveniju

32665 - 32697

blaženstva

ovo je iznenadno kao košuta

kad prestane kiša padne beli sneg

gutljaj običnog svetog vina

u samoćama Tvoje nejavljanje mi je steglo srce

javiti se – vijoriti drugome

poljubim Te slobodom

koliko si samo ti puta meni padao na pamet

 neverovatno je koliko mi nekada nedostaje zagrljaj

nije to neverovatno nego je to verovatno jer ljubav je neverovatna verovatnost

osetio sam se kao dete-vanzemaljac kada sam pomirisao Tvoj sapun

nemoj da radiš kao crnac nego kao svi mi Cigani

prijateljstvo

tako važno

sudbinsko

ljubavno

bolno

večno

za

pionire umetnosti

umetnost potvrđuje prijateljstva – pesma ih proslavlja

to što su veliki učinili onda to ja pišem sada

kakva god da je ljubav ljubav me podseća ko sam

nevino – dečački – jebački – zaljubljenički

munjevit odgovor na neprijatnost

reči pod prstima klize u Tvoje prste

volim da pišem filmove

ja sam onaj koji će uskoro napraviti kompot od jabuka

misliću na Tebe i Tvoje lepe reči o maslačcima i travama

gde si sada da znam gde da Te ljubim

ruka prinosi šoljicu kafe lagano lagano

raznežujem se jer sam podatan

lekoviti gutljaji nežnih zagrljaja

nežno je to što si napisala da si često srećna

snagom rasplamsane reči

upustio sam se u nešto što je opasno čudesno i spasonosno

okružuje me toplina poznatog

pišem Tii stidom da se sujetnog stida oslobodim a čednim stidom sebe i Tebe sačuvam

 iscrpljena si i ispovređivana – šaljem Tii spokoja i tihe radosti

zagrlim Te nežnošću svete nepredvidljivosti

ljubim Tii vazduh koji udišeš u ovim trenucima

osetiš li miris ljubičice?

32698 - 32730

blaženstva

srce svake sledeće reči utiče na svako sledeće srce

jabuka u mojoj ruci je ljubav u Tvojim ustima

neka Te ljubav preplavi i natopi Tii svaku ćeliju

zagrlim Tii slepoočnice

izložen sam velikim samoćama

put ljubavi putuje i kada ga niko ne oseća i niko ne zna za njega

ovo što pišem piše i jedna druga osoba. to znam jer je čujem a gledajući 

kako moja ruka pleše po hartiji znam da i njena pleše kao neka jarebica-jebica

uživam u pisanju kao dete jer se i osećam kao dete

još osećam toplotu od našeg viđenja

ako u našim razgovorima. u kojima uživam. ponekad

kažem nešto. što Te zaboli. molim Te. primi to. sa poverenjem.

kao gorki lek. performativ. tešku vežbu. izazov vaskrsavajućeg

istuširan i u toplom osećam se i u iscrpljenosti bezbrižan

podseti me da ovde nešto napišem

Srđan Valjarević mi je doneo knjige o Džoni Kešu (Johnny Cash) i Čarlsu

Bukovskom (Charles Bukowski) i Novembar Gistava Flobera (Gustave Flaubert).

Srđan je izabrao svoju polovinu – druga polovina čeka Nenada

leptir

ruža       put

proleće 1988       2008 proleće

Miroslav        Mandić

Srđanu Valjareviću        Nenadu Rackoviću

sinovi Miroslava Mandića       sinovima Li Marvina

Dušan Šević

HODAJ SAM

Ja nemam lice, ja nemam glas

Ne pravim odraz, pratim svoj dah

Ja nemam pleme, ja nemam klan

Pratim svoj korak, ja hodam sam.

Ja nemam oca, sebi sam brat

Hodam sa vetrom, suncu sam drag

Ne prihvatam boje, ne prihvatam reč

Prihvatam ništa, jer prihvatam sve.

Zato sam slobodan, pratim svoj korak

Zato sam slobodan, pratim svoj dah

Zato sam slobodan, ja hodam sam.

Šta god da radiš, isti je kraj

Radi sa srcem, zato što znaš

Brzo će proći, radost i strah

Ostaće zemlja, pepeo, prah.

Kud kod da kreneš, isti je put

Biraj sa srcem, ne budi grub

Ne ostavljaj znake, ne ostavljaj trag

Budi hrabar, ti budi blag.

Ti budi slobodan, probaj i sam

Ti budi slobodan, prati svoj dah

Ti budi slobodan, hodaj sam.

živelo dečaštvo koje Bogom ljubi devojčice

volim nežnu pobožnost onih koji vole svoj posao

u mladosti sam uživao da brzo prođem kroz mnogo knjiga sada

volim da budem nekoliko meseci iz dana u dan sa jednom knjigom

sutra ću obrisati prašinu u sobi – posvećeno Kaji Mandić

stalno sam sa Tobom – to si Tii – a gde si Tii?

evo me to sam jaTii

uzbuđen sam životom koji me prožima

život koji me prožima je život svih bića

pevam sva bića

otac sam – muž sam – dete sam – pesnik sam svih bića

ne znam da li je ovo blaženstvo dobro napisano

skuvaću krompir

ako vidiš ovo busenje zelene trave Tii znaš sve o meni

Bacio leptire – plove labudi.

Niko nikog – iako bi – nekog Neko

devojka koja pretrčava most u predvečerje pretrčava most po kiši

prolistali beli listići trešnje leže na mokrom asfaltu

srce svake sledeće reči utiče u jedno jedino srce

32731 - 32763

blaženstva

kamenčić sa početka rečenice molim Te premesti da bude i na njenom kraju kamenčić

kada se čovek ne preobrazi u Boga postaje đavo

noćas sam Te sanjao Nina moja Tarbuk

radujem se da pišem ovim svežim vazduhom

ogrejalo je – tako je važno ne misliti na ovom suncu

svrha svrhe je u igri svrhom

radost

projekat slučaja je projektovanje slučajnosti

sveta nepredvidljivost

hijerarhija anarhije je u anarhiji hijerarhijom

preobražaj

usmerenost raspršenošću usmerava raspršenost

molitvenost

selekcija kombinacije je selektovanje kombinacija

jedno jedino jedno

ja sam leptir

ja sam ruža                  ja sam put

treću knjigu Miroslav Mandić posvećujem leptirima

ja sam leptir iznad ruže na putu

čovek na uglu provlači prste kroz svoju sedu kosu

ne da Te sretnem nego da Tii sretneš mene

ozelenelo drveće menja boje grada

a vidi ovo – usne Te ljube

vreme je staro – vreme se obnavlja sada

misterija je osmeh 

misterija osmeha je u tome da je osmeh jedina hrabost

jutarnji osmeh

jutarnji osmeh Bogu

jutarnji osmeh Bogu je pitanje šta mogu da učinim za Tebe Bože

od sada ću svako jutro pitati Boga Bože šta mogu da učinim za Tebe ovoga dana

Njezina velika misija i strast bila je uzdići mog tatu… To je

bila uloga koju je najviše volela. Svaki je dan započinjala rečenicom

Šta mogu učiniti za Tebe, Džone – Rozan Keš (Rosanne Cash).

ovo je istina i ovo je istina i ovo je istina – istina jedina

hrabrost je tek rođena beba – ja sam beba tek rođene ljubavi

tek rođena ljubav bebeće ljubi

mleko ovog i onog sveta doji tek rođenu bebu

misterija je dobrota misterije

m

i

s

t

m i  s  t e  r  i  j  a

r

i

j

a

ja

sam

Tvoj

leptir

put         ruža

u

početku

beše

priča

na

kraju

su

sve

priče

u

jednoj

jedinoj

pesmi

32764 - 32796

blaženstva

Šta mogu da učinim za Tebe Bože?

Tu sam ako Tii zatrebam.

Tri dana ni sa kim nisam progovorio ni reči.

Samoća je na trenutke jako teška ali mi pomaže da jesam za sve.

Samoća je seksualna. Spajam u mozgu srce i udove.

Moje-Tvoje

telo je

Bog-Bogu

Večnost tela venčana sa telom večnosti.

Telo večnosti je večno živo telo odano svakom telu koje umire.

Ja sam magarac – ljubim Te magarice moja.

Ljudska lepota je lepota čmara magarice.

Ljubim Te kulturo – neću Tii se vratiti jer Tii sereš zato što ne možeš da sereš.

Smeh je isti.

Bajka je sve. Ime je mit.

Otac sam ocu. Ljubav očeva.

Miroslav Mandić je Tvoje pravo ime.

Miroslav Mandić je junak knjige Miroslav Mandić kao Raskoljnikov Zločina i kazne.

Lepo si mi pisao o cvetanju voćaka u Tvom dvorištu.

Sve što vijuga peva.

Pevanje ne režira. Režiranje ne peva.

Vlast - novac - postojeća umetnost su dosadni.

Magarče moj poljubiću Te u dupe.

Volim da jezikujem jezik.

Hteo sam da se zajebem i da Te zovem.

Dečak je veći. Devojčica je manja. Dečak u devojčici želi da rađa veličinu.

Moja istovetnost si Tii.

Sve odaje da sam večan.

Sve odaje da sam Bog.

Sloboda Bog

Istina Bog

Igra Bog

Bogom

Igra

Istina

Sloboda

Bog

me

podseća

na

Sebe

Bože

to

si

Tii

Očekivala sam te danas na poslu – kupila ti propolis.

Uzbudio si me danas jako kada si prošao i mahnuo mi. Bio je to

Prolazak. Osetila sam Tvoju umetnost. Osetila sam se sigurnom. Voljenom.

Da li si završio svoj posao leptire?

Da li si Tii završila svoj posao pčelo moja?

32797 - 32829

blaženstva

Volim da čitam i pišem autobiografije.

Ne piše mi se i to je autobiografija o nepisanju.

Suviše sam sam.

Od samoće ne mogu da pišem.

Guram sebe da pišem bilo šta samo da ne bih bio sam.

Pisanje je herojstvo.

Počinjem da plačem.

Suze mi vlaže trepavice.

Ja sam velika reka suza.

Mislim na sve suze kojima je plakao čovek.

Mislim na suze životinja.

Mislim na kiše koje padaju po biljkama.

Mislim na sneg.

Mislim na misli.

Plačem ljubeći misli.

Kako je veličanstveno ovo istrajavanje na pisanju!

leptir

iznad

ruže

na

putu

ja

sam

pesma

koja

sebe

peva

dugi dani na putu

od praskozorja do sumraka

od predvečerja do svitanja

prilazim rečima

prilazim rečima

prilazim rečima

reči prilaze meni

isti smo gutljaj

kamenčić sam na putu

travka u kamenu

dete sam u Tvom stomaku

hej

dete

sam

u

Tebi

Ja sam nozdrve prapoverenja.

Ja sam praskozorje slaganja.

Ja sam obećana zemlja prezrenih i odbačenih.

plešem

u

Tebi

pevaš

u

meni

ušće

i

uteha

sam

svim

suzama

32830 - 32862

blaženstva

Idem do štampara. Da li će to biti moj štampar?

Sunčano prohladno prepodne. Na asfaltu je sve više listića procvalih voćaka.

Proteklih dana iz nekih dvorišta me je opijao miris ringlova.

Dan ću provesti na ulici. Otvoreno. Hodajući za život.

Kada se oko 19h vratim u Stančić biću potrošen.

Dogovorio sam se sa štamparom Jaroslavom Draslarom

da odštampa sto primeraka knjige Miroslav Mandić – Mir za 1800 evra.

Kupio sam prvu zelenu salatu ove godine.

Naoblačilo se i otoplilo. Vazduh je mek kao obraz.

Hodam da se umorim i obezbrižim.

Obezbrižući se obožavam. Obožavajući obožujem se.

Bele ruže hodaju ulicama.

Plačem hodajući među belim ružama.

Plakanje je vrsta pevanja.

Volim nenasilje i nenasilne ljude.

Voleo bih da ljubav za nenasilje i nenasilne

ljude osete i nasilni i svog se nasilja oslobode.

Ljubav ne deli. Ljubav spaja.

Noćas sam dovršio čitanje biografije Džoni Keša. Večeras počinjem sa

biografijom Čarlsa Bukovskog. Životima onih koje volim volim i svoj život.

Hodam leđima. Licem k nebu.

Bezgraničnost je saosećanje.

Smrt čuva život.

Pijem pivo sa Sunom na mostu.

Oblaci gore u ružičastom – kaže Sun.

Dobro je živeti – kaže Sun.

Butine pričaju lepe priče.

Topla je noć. Dvadeset četiri prepešačena kilometra su u meni. Mirišu ringlovi.

Život nema kraja.

Prepodnevno odmorno telo se obnavlja u umornom telu večeri.

Pevanje je neprestano.

Bića se raduju jedna drugima.

Reči se raduju jer proslavljaju bića.

Bele ruže smiruju srce.

Svemir me peva.

srce

srce

srce srce srce

srce srce srce 

srce

srce

srce

srce

srce

32863 - 32895

blaženstva

ptico – učini da budem hrabriji

 ptico – da u meni radost bude još radosnija

ptico – učini da se u meni neprijatelji ljube

 ptico – učini da se neprestano ispovedam pred svim bićima

 ptico – učini da u meni sunce bude vrednije od zlata

ptico – da sa mnom dar bude vredniji od novca

ptico – učini da Te ljubim jer Tii tako milo ljubiš

ptico – učini da moja ljubav za Tebe ljubi svako biće

ptico – učini da uradim rad Dert

ptico – daj mi se da Te u sebi odmorim

ptico – ljubi mi leđa da čovek progleda četvrtim okom

 ptico – ljubi me celog-Celom 

ptico – odanošću me oslobodi od izdajstava

 ptico – daj mi svoje snove devojčice

ptico – otvori mi se mišićima dečače

ptico – ljubičice i zumbul mi daj i svom me cveću predaj

ptico – jebi me da Tii pevam

ptico – da u meni svako ima novac koji mu je potreban

 ptico – da moje noge proslavljaju plesanje i pevanje

 ptico – da u svačijem telu budem njegov put

 ptico – da svačijoj duši budem ruža

ptico – da svačijem umu budem leptir

 ptico – da se suzom koja mi se sliva niz lice ožedneli napiju radosti

ptico – da u mojim rečima svako otkrije sebe

ptico – da svakome ko je sam budem i majka i otac

i žena i muž i ćerka i sin i prijateljica i prijatelj blag

ptico – da u meni smiraj bude ekstaza a ekstaza smiraj

 ptico – da sa mnom jedan čovek zauvek bude više od svih ljudi zajedno

 ptico – da se pesmom Miroslava Mandića proslavi umetnost jednog jedinog umetnika

ptico – da moje disanje bude neprestano divljenje za odbačene i prezrene

 ptico – da se u meni ljube večnost i tren

ptico – da me moja žena pronađe i sa mnom venčanje preporodi

ptico – kada budem umirao neka mi na putu ka Tebi sva bića zapevaju Tvoju pesmu radosti

ptico – budi mi mo-litvica

32896 - 32928

blaženstva

Volim da pišem po nebu a Tii da čitaš nebom.

Kad bih čuo da neko piše knjigu kao što je Miroslav Mandić

oduševio bih se i poželeo bih i sam da pišem takvu knjigu.

pa piši je čoveče

pišem je

danas sam video procvale cvetove magnolije

cvetanjem se obožujem

hodao sam sa Vladimirom Maričićem. juče smo se

slučajno sreli na Bulevaru posle osamnaest godina

kako su lepi cvetovi magnolije

uživao sam u Vladimiru

istuširao sam se. prsti na šakama su mi nežni. noge umorne

miran sam kao okean

gladan sam i spokojan

u potpunoj ekstazi običnog

obično je pobožno

misterija običnog – obično uzbudljiva

leđa su mi nežna kao šumska mahovina

pogledaj moj vrat

butine prisloni butinama

na tacni me čekaju hleb pavlaka majonez i cvekla 

Nikako da se skoncentrišem i stignem da ti napišem: 14. marta ove godine navršilo se

deset godina od početka našeg druženja. To je lepo i jedno je od najlepših prijateljskih

iskustava u mom životu. Hvala ti na druženju na svim mestima na Ruži i svim kasnijim

mestima. To me je ozdravljivalo i mnogo puta približavalo sebi i dovelo do toga da se,

ipak, promenim i sebe razumem, a da ostanem i svoj i nepromenjen. Hvala ti što sam

konačno naučio da i tebi i drugima kažem: Zagrljaj; Poljubac; Volim Te; a da to ne

bude ni meni ni drugima ispražnjeno od onoga što znače te reči.

poslao mi je mejl Petar Miloradović

volim da jedem strpljenje

ovo

je

pesma

o

plavoj

košulji

iscepanoj

na 

rukavima

volim stil grubijana koji grubostima proslavljaju nežnost

još više volim krhke koji pevuše nežnom

nežno pevanje je milovanje

ovo

je

naručje

Boga

ovo

Mu

je

postelja

ovo

uspavanka

ovo

san

ovo

ljubav

o

o  v  o

o

B

Б  o  г

g

u vodu zaronuli kit

ptica

ptica

ptica ptica ptica

ptica ptica ptica

ptica

ptica

ptica

ptica

ptica

32929 - 32961

blaženstva

I dalje treperim od pogleda preosetljivog dečaka koga sam malopre ugledao.

Vrapci na živoj ogradi u prolazu – zauvek.

Ovo je prva rečenica romana o pevanju i umetnosti Miroslava Mandića.

Delovanje u trenutku je istina života.

Trenutak je više od života.

Trenutak je Bog.

Svest o delovanju u trenutku je čovekovo

uzvraćanje Bogu jer čovek je sve od Boga i dobio. 

radost je nečuvena

pevanjem život vaskrsava

prepuštam se pevanju

ko zapeva ljubi

ko

peva

ljubljen

je

ja

ljubi

ja

je

ljubav

ko

je

ja

svačije

je

ja

ne može se biti a svakog ne ljubiti

ljubim prve usne

ko je ljubljen čedo je

ko je čedo čudo je

čudo

jedino

ljubi

čudo je posejano u zemlji

čudo je kršteno vodom

čudo leti vazduhom

čudo je vatra ljubljenja

zahvalnost smiraju

konj obožava drvo

drvo obožava vrh

vrh se predaje neopisivom

neopisivo je ovde

čoveče zatvori svoj krug

krug će Te jedino otvoriti

trebaš mi jedino Tii ali Te ne zovem jer Tii si već tu

ja sam nepismena konjina na kojoj se zauvek pobeđuje u pevanju

ne znam

ni gde sam

ni kada sam

ni ko sam

leptir

sam

u

srcu

lude

jedino

ljubljeni magarci njaču

pučina se pučini

niko više sebe ne ubija

ubijanja su prestala

svest peva nesvesnom

nesvesno se pripitomilo i orgazmira

jedno je jedno

jinjang

jinjang

jinjang jinjang jinjang

jinjang jinjang jinjang

jinjang

jinjang

jinjang

jinjang

jinjang

32962 - 32994

blaženstva

sve što ostaje na kraju je nežnost smrti

ozarujuće smrti

pozdravljam Te smrti. budi blaga. blaga i privlačna. rađajuća nevinost

pomozi mi da stvaram i budem ljubav i za Tebe smrti

tamo gde žena najlepše miriše istetovirano je ime Miroslav Mandić

instinkt za pobedu sam preobrazio u ljubav za poražene

i saosećanje sa pobednicima – jer će i oni biti poraženi

samo da posvedočim interes je neukusan i glup

bogatstvo je ružno

moje reči su slobodne jer su voljene

ove reči su sedam konja u predelu

moje reči su trava pod kopitama neobuzdanih konja

maslačci u ustima smirenog konja

konj sam

ne mogu da se nagledam ovih cvetova magnolije

sa Anom Davidom Žaklinom i Vladimirom Macurom u Muzeju Macura

Poklonio sam jedanaestogodišnjem Davidu Macuri rukopis blaženstava koja

sam pisao deset dana i rad Pišem dok piše kao početak kolekcije Davida Macure.

Porodica Macura mi je kupila crvene pantalone koje ću nositi u slavu crvenog.

Pod moju ideju potpisaću Tvoje ime.

evo me

hodam

sve hoda sa mnom

idemo tamo

preko brda

po vodi

sve je tako jednostavno

tek stvoreno

iz stvorenog rođeno

svaka reč govori istinu

reč je lepota

idemo

noć je

sutra je novi dan

svako je svakom postelja

32995 - 33027

blaženstva

hteo bih da legnem

da se uvučem u sebe

da me nema

da nestanem u nemoći i preživim

da podnesem sve što pišem

iako ne mogu da napišem ono što bih želeo

zagledao sam se. gledam kako trener golmana trenira golmana

hej brda

hej konji koji ste otišli preko brda

ne smem da ostavim pisanje za posle jer ću se osećati još lošije

istrajaću u ovoj suvoći i nemoći

svedočanstvo govori više od opisivanja

svakog časa bih da prekinem pisanje

teško podnosim sebe

trebalo bi da sebi pomognem

na sebe zaboravim

odvežem krave iz štale

gledao sam leptire na internetu

leptiri su lepi kao konji

kao brda

gledao sam okean na internetu

okean je lep kao konj

snaga mi ističe

vrte mi se rečenice po glavi ali nijedna nije ona koju bih da napišem

reči traže savezništvo u Tvojoj duši

topla su Tvoja leđa

nikoga nema

negde je neki pas

svinja doji prasiće

nadam se da ćeš voleti ova blaženstva

da ćeš ih pomilovati kao konja

držati u šaci

uspeo sam – uspećeš i Tii

33028 - 33060

blaženstva

Svetlucaju kapljice na mladoj zelenoj travi.

Vrapci se sunčaju na električnim žicama.

Dve svrake grakću na nekog.

Videti bele listove voćki u cvetu znači videti sve.

Voleti cvetanje znači učiniti sve.

Uvijam kičmu saosećajući sa glistom koja se uvija na asfaltu.

Jako me uzbuđuju ovi jebežljivi oblici cvetova magnolije.

Kada me neko vidi kao jednog od on me ne vidi jer ja

sam jedini a taj neko je jedan od koji bi želeo da bude jedini.

Tek jedini afirmiše sve jer jedini je sve.

Tek susret jedinog i jedinog…

Izvinite šta to pišete – pita me baka bez zuba.

Pišem svoju knjigu – odgovorio sam.

Ako. Dobro je to. Hvala Bogu – rekla mi je.

… potvrđuje ovu jedinu baku koja je potvrdila ovo što pišem.

Kao što mi je teško što nema nikoga ko bi prihvatio i

proslavio moje delo tako mi je lepo da priznam da je to tako.

Činjenica da sam na okeanu i da oko mene nema nikoga

od koga bih zatražio pomoć pretvara me u okean i nebo.

Ja sam prvi čovek kojeg je Bog stvorio.

Ko to kaže?

Ja to kažem.

Dokaži.

Evo

ja sam prvi čovek kojeg je Bog stvorio

Kad kažem da sam prvi čovek kojeg je Bog stvorio

kažem da se spuštam Birčaninovom ulicom do Sarajevske.

Kad kažem da sam prvi čovek kojeg je Bog stvorio kažem da ne poznajem podele.

Kad kažem da sam prvi čovek kojeg je Bog stvorio kažem da ne postoji neprijatelj.

Kad kažem da sam prvi čovek kojeg je Bog

stvorio kažem da je to suština svakog čoveka.

Kad kažem da sam prvi čovek kojeg je Bog stvorio kažem da

sam realno poslednji i da su u meni sve podele i svi neprijatelji.

Kad kažem da sam prvi čovek kojeg je Bog stvorio kažem

da sam poslednji ali da se okrećem u suprotnom smeru i da ću sada kao

prvi čovek u realnosti načiniti prve korake novog – kao nekad – stvorenog sveta.

Ovo je prvi korak svejedinstva… stoti korak sveta bez neprijatelja je ovo.

Miriše Sava.

Miriše Sava su prve napisane reči novog sveta

koji sam stvorio hodajući sto koraka pored reke.

Ja sam ono što napišem.

bacio sam u reku života reči

Radost – Zdravlje – Ljubav – Sloboda – Promena – Odanost – Uspeh

Od mene ka Tebi u Bogu.

Svaka moja reč je Bog.

Kad ugledam lepu ženu ili lepog muškarca vidim prvog čoveka.

Kad ugledam bilo koju ženu i bilo kog muškarca vidim Boga.

Najvažnije je da ovo napišem. Sve ostalo dolazi

posle ali ono što je napisano je napisano i večno je.

Ja sam Miroslav Mandić – film o pevanju i umetnosti Miroslava Mandića.

Gde si? Osetim te na deset metara – viče mi moj veseli prosjak u kolicima.

Bog u meni stvara.

Ja sam neprestani aplauz Bogu.

33061 - 33093

blaženstva

Proleće je počelo jutros u 06:48h.

Ja sam drevnost koja peva sada jer je sada jedina drevnost.

Ja sam Miroslav Mandić čovek koji sređuje fudbalsko igralište Hajduka sa Liona.

U trenu osetih da je vazduh koji mi kroz otvoren prozor ulazi u sobu postao hladan.

Dok gledaš bambuse seti se da su i oni samo trava.

kada sam u proleće hiljadu devetsto osamdeset osme

upoznao Valjarevića

bila mi je trideset deveta

Srđanu dvadeset prva

danas u nedelju proleća dve hiljade sedme

meni je pedeset osma

Srđanu četrdeseta

kada sam u proleće hiljadu devetsto osamdeset osme

upoznao Valjarevića

bila mi je trideset deveta

Srđanu dvadeset prva

danas u četvrtak proleća dve hiljade osme

meni je pedeset deveta

Srđanu četrdeset prva

sve je isto i sve se promenilo i isto potvrdilo

U ovom trenutku ne znam koliko će mi reči biti potrebno da stignem do tačke.

Izbacio sam 33 suve ruže koje sam kupio pred novu godinu i kupio prvo žuto cveće.

Kupio sam i kutiju oligovita sa deset vitamina i deset minerala.

Jelena Bešir mi je skuvala cveklu.

Nisam očistio cipele a krenuo sam na most.

Dve svrake na drvetu sa jedne strane ulice i golub na terasi na drugoj strani. Mislim o

 ulozi životinja. Golub poleće sa terase i leti blizu mog lica objašnjavajući mi svoju ulogu.

Vrteo sam se po ulicama sa Sanjom Savić za njen rođendan.

Pružio sam korak da se ugrejem.

Prvi dan proleća u ovom sumraku odlazi niz reku.

Svaka sledeća reč je sve prefinjenija i prefinjenija i to je tajna pisanja.

Prefinjenost na početku dovodi do nestajanja na kraju i to je tajna pevanja.

Svaki dan je dan.

Uživam u umoru i prohladnoj večeri.

Prožima me čednost.

Plemenitost opčinjava.

Krhkost me nadražuje i čini Svemirom.

Da li će Te ovo blaženstvo zasmejati?

Plačem od radosti zbog ove kišice.

Život u meni proslavlja život.

Tragovi kišice svetlucaju na hartiji po kojoj pišem.

Nežno mislim na imena stvari i ljudi.

Volim Ničea i Ničeovo ime. Volim Gorana Tomanovića i ime Goran Tomanović.

Ljudi se plaše da izgovore ime.

Volim kišu i ime kiše i lice po kome pada kiša.

Volim da volim. Volim i ime glagola volim.

33094 - 33126

blaženstva

Ja sam dečak koji je otišao da ljubav ne bi umrla.

jednostavno

je

i

obično

božanstveno

odlaženje

Nevinost je čarobna.

Zavrnuo sam rukave na košulji. To je tako seksualno.

Uzbudila me je Tvoja dubina Tvoja veličina Tvoje hvala.

Duboko Te poštujem što me ne primećuješ

jer tako se u meni čudesna ljubav širi beskrajem.

Pijan sam od lepote i smisla.

Rokabili me rastura dečaštvom.

Mirisni štapići mi se podaju.

Sve mi se podaje.

Svemu se predajem.

dok mi je

osmeh na licu

snaga u

blagim pokretima

nada u venama

sve je istorija

Tvog trenutka

u

ovom trenutku

novo cveće na stolu

ne mogu da se naslušam bluza

sabiram

se

sagledavam

ljubim

svako ima svoje razloge i kad razlozi ne postoje

slušam stari bluz i srce mi je radosno

umesto mnogo reči samo nagoveštaj kao kad zora zarudi

ovo

je

nešto

tajanstveno

što

je

jasno

voli da skraćuj reči jer tad se dogod nek milina

voleo bih da Tii jednom pričam o odanosti

ko ljubav gaji – dete heroj je

miroslav je milina kojom me je oplodio

srce mi se raduje Tvojim molitvama

Liftadžija na mostu kaže Sunu i meni lift je najsigurnije prevozno sredstvo.

Sun nam kupuje pivo u prodavnici. Zahvaljujem se

pedesetogodišnjoj prodavačici na lepom osmehu. Dođite

opet uvek ću vam se lepo osmehivati – kaže smejući se iz duše.

Sun i ja pijemo pivo ulicom i šalimo se.

Sunu je dvadeset sedma – jedan od mojih sinova.

U susret nam dolaze Jelena Holcer i njen sin Aleksa. Grlimo se. Ulica nam je dom.

Luda u meni me čuva. Ljubim srce svakom klovnu.

Slava Bogu je tren u kome se susretnem sa samim sobom.

uličarko

moja

poljubim

Te

podbarski

trskom

šašom

i

drezgom

mog

detinjstva

hodati

pevati pevati

i

Boga

ljubiti ljubiti ljubiti

33127 - 33159

blaženstva

11:43h

Božanski doživljaj – u jednom trenu su sva lica na ulici ličila na moje lice.

Dragi Arti hvala za novac za Stančić i za treću knjigu Miroslav Mandić koja će nadam

se biti odštampana u aprilu. Bilo bi lepo da Tii je pošaljem zajedno sa drugom

knjigom. Novac mi je doneo Duško sa kojim sam se družio po ulicama Beograda

i koji je sve bolji. Sun mi je juče nežno pričao o Tvojoj pažljivosti. Sada je 16:44h.

Osećam umor u nogama. Počeo sam da pijem vino a uskoro ću osim prvog

blaženstva koje sam već napisao napisati i sva ostala uz muziku i

mirisne štapiće. Arti moj Bog je ljubav. Život je večan.

poslao sam mejl Artiju (Art Szombathy)

d

i

ž

i

š  i r  i      d     a lj  e

a

lj

e

dok pišem na Crvendaću često pogledavam da li

je stiglo neko pismo – mejl – ali to se tako retko događa

Sa velikim uživanjem čitam Floberov Novembar.

Voleo bih da pročitam i njegovo Sentimentalno vaspitanje.

Svaka pesma koju slušam mi razvaljuje dušu.

Moja duša je zagrljaj svim pesmama.

Moje pedesetdevetogodišnje telo je dom svih tela.

Ljubav je hrabrost.

Ljubav je hrabrost koja neprestano.

Ljubav je hrabrost koja neprestano peva o dobroti i lepoti.

Ljubav je hrabrost koja neprestano peva o dobroti i lepoti svih bića.

Ljubav je svedočanstvo o ljubavnoj žudnji za jednom jedinom ljubavlju.

Kada počne nova pesma na radiju razbio bih sve čaše ovog sveta

za ljubavni krik koji od svakog poraza čini božansko pevanje.

Ja sam poklonjenje svim ljubavnim patnjama.

Popiću još dve čaše vina za večnost ljubavi.

skuvaću krompir. uživaću u njegovom ukusu

ali sada plačem. jer mnoga bića umiru od gladi

pevači

pevajte

i

pesmom

umirućih

i

prezrenih

sve

nas

iskupite

proteza mi je nažuljala desni. izvadio sam je i stavio na sto da peva sa mojim plačem

samo

sada

da

budem

hrabar

neke

drugačije

pesme

da

pevam

ja

sam

Tii 

si

ja

ja sam otac svim bićima

ja sam mužjak svim ženkama

ja sam sin i ćerka svih majki i očeva

ja sam samo Tvoj

gledaj me kako pišem

sipao sam vino u čašu i jedna leptirica je proletela kroz sobu

mislio sam o rečima to i ovo i o tome da bih voleo da mi Neko o njima priča

u

meni

je

sav

novac

ovog

sveta

ali

to

niko

ne

vidi

nikog ne povrediti

je prva lekcija u

Azbuci pevanja

idem da ljuštim krompir

18:04h

Miroslave,

ja sam se molio zatim nag radio yogu u stanu, sakupljajući i snagu i nežnost.

učim da vladam sobom, ne drugima. učim da je spoznaja sebe samog jedino

što treba da činim. tako ću biti u prilici da i drugima učinim. molim lepo za novac.

sjajno je darovati, tim putem pomalo ličim na drvo pred mojim prozorom koje mi

neumorno daruje lepotu i zaklon. tako pomalo ličim na tebe koji mi neumorno

daruješ ljubav i brigu. puno sam razmišljao na koji način da ti odgovorim na pismo

koje si mi napisao a da ne bude paradigmatično. čekao sam pravi trenutak.

glupost. svaki trenutak je pravi, evo i ovaj, i shvatio sam da tebi ni ne

umem da odgovorim paradigmatično jer šta god ti napišem, pišem

sa poštovanjem i velikom ljubavlju. uživaj u umoru koji ti je u

nogama, ja uživam u tom milom bolu koju osećam dok

vežbam yogu. večni put daruje mir svim bićima, na

tom putu si ti Miroslave. poljubim te.

Art

p.s. attach file sadrži jednu fotografiju sa mog poslednjeg performance/a

p.s.2. puno se radujem zbog Duška, veoma mi je važno da nastavi ovim putem

poslao mi je mejl Art

Arti evo Tii si se javio i pre nego što sam počeo da ljuštim krompir.

18:26h

Krompir se kuva. Sipao sam preostalo vino u čašu. Krompir 

je Duškovo bogatstvo. Arti – Umetnosti pošalji ova blaženstva diži

dalje na tri ili sedam ili četrnaest ili trideset tri adrese kao živu pesmu koja

peva u srcu Jednog jedinog Bića. Čujem kako krompir vri – idem da ga pogledam.

poslao sam mejl Artu

18:49h

lice je lice je lice

lice

je

ruža

ljubavi

jedine

33160 - 33192

blaženstva

među tuđinima tuđ – sa svojima tuđinac

ja sam voz kojim prevozim sreću svim bićima

daj mi samo lepote – osetio sam dok sam gledao cvetove magnolije

ovo je lepo i važno – baš ovako napisano

nekom drugom prilikom i ovo će biti lepo i važno – sada je samo nežno

sa fudbalskog terena miriše pokošena trava

istezao sam se na sredini sobe

poslao blaženstvo sms-om Ivani da ga prevede

na engleski da bih ga posle mosta stavio na internet

sa

najdubljom

svetinjom

i

zahvalnošću

idem

na

porno

sajtove

u subotu ću stići do 33333. pesme

Na ulici sam. Telom kroz telo vazduha.

Oblačno je. Hladno. Ušuškavam se u topao crveni šal.

Blago zatvorim oči i dremam u hodu.

Idem na most da bih mogao da napišem idem na most.

Smešim se vazduhu.

Rečenica. Druga rečenica. Roman o rečenicama.

Idem. Gledam. Mislim. Volim. Vadim papir i olovku. Sve to

zapišem. Vratim papir i olovku u džep. Idem. Gledam. Mislim. Volim.

Ritam lepo priča.

riam

još

lepše

peva

Riam je bezgrešan.

Riam me je razveselio.

Godinama se bavim ritmom ali mi se riam otkrio tek posle trideset sedam godina.

Krenuti. Samo krenuti. I ništa više.

ja sam umetnost i ja sam umetnost

Ja sam umetnost je umetnost koja je istovetna sama sa sobom.

Večna umetnost kojom se bavim zove se Ja sam umetnost.

Nemam kome da javim da se moja umetnost zove Ja sam umetnost i zato

ove reči izgovaram naglas dok ih hodam i pišem u Knez Mihailovoj ulici.

u hodu šarenicom pravim naslovnu stranicu monografije

J

A

S

A

M

U

                        Miroslav Mandić

    E    

                          T    ime umetnosti

                      N    monografija

O

S

T

Kroz izlog radnje sam ugledao prodavačicu koja je rekla da će se uvek osmehivati.

Nisam ušao u radnju da je pozdravim jer je bila zauzeta ali sam osetio svoju stidljivost.

za stolom. sa malim pivom. mirisnim štapićem. muzikom

većina glagola u srpskom jeziku se završava na Tii

 biTii

voleTii

misliTii

rodiTii

umreTii

  piTii

Ja istini Tii.

reč  c v e t a