Bog Miroslav Mandić Bog

33391 - 33423

blaženstva

U nedelju se dan produžio za jedan sat.

Predvečerje počinje oko 19h. Promenio mi se ritam dana.

Sada ću ručati nekoliko sati pre polaska na most. Biće potrebno

nekoliko dana da se priviknem na ovo prolećno primicanje letu.

April maj juni juli avgust septembar u jednom ritmu.

Oktobar novembar decembar januar februar mart u drugom.

Dan jenjava a ja tek polazim na most.

Ljuljaju se i raznežuju me dve trolejbuske žice koje se vazduhom spuštaju niz Takovsku.

U ovim trenucima mnogo je misli i borbe u mojoj glavi i pevanje se povlači.

Teška je samoća.

Sam sam da niko ne bi bio sam.

Sam sam sa samima. Sam sam sa svima.

Sam je nesebičan.

magnolije magnolije magnolije

Tvoje sam – kaže nebo reci. Tvoja sam – kaže reka nebu.

Kada sam ugledao Dunav osetio sam da me ljubi.

Izdrži Miroslave izdrži jer kako da se neka devojka ili mladić

usude da krenu retkim putem ako ti ne izdržiš – govorim sebi.

Pod mostom sam posle nekoliko godina video Marina Pavića. Zajedno smo prešli most.

Uskoro će i laste.

Maslačci su već tu.

Reka raste. Reka mi teče u grudi.

Tek će doći oni koji će me pevati.

Išao sam ivicom trotoara i trolejbus me je mogao udariti.

oči vole da gledaju oči

Zastajem u uličnoj gužvi.

Obilazim druge i drugi obilaze mene.

Neprestajući talasi ljudi mi dolaze u susret.

Pod krošnjama platana bele pljuske golubijih govana.

Ponegde poneko pretrčava ulicu.

Na tramvajskim i autobuskim stanicama ljudi stoje i čekaju.

koliko je sati? imam mobilni ali ne znam na sat

kaže mi moj prosjak

osam do osam

kažem mu

Što dalje odlazim od centra sve je manje ljudi i na kraju ostajem sam na ulici.

Ja sam bilo koji grad.

I lipe će uskoro početi da mirišu.

Telo mi je umorno. Večernji vazduh blag.

Duša mi je spokojna. Lelujajući korak umoru drag.

33424 - 33456

blaženstva

Podignu mi glavu rascvetale magnolije.

Radujem se blaženstvima koja ću napisati u hodu.

Učenici su me gađali kredom sa prozora – razveselilo me je to.

Radujem se blaženstvima koja ću napisati.

Sunce je još visoko a ja pretrčavam ulicu i pratim ga – da me još malo greje.

Ne pišem – napetost raste.

Mnoge rečenice koje pomislim da zapišem odbacujem jer nemaju srce koje jedino piše.

Dodirnuo sam šakom bele latice procvale voćke.

Jutros sam na jednom blogu pročitao o milionskom pokolju ljudi nad ljudima.

Zatim sam čuo vesti o novom zakonu o knjizi koji sužava prostor stvaranja.

Prijateljičin otac je bolestan. Način kojim živim i stvaram je redak i opasan.

Pišem da bi života bilo. 

Ispred zgrade je izrasla trava koju su pre mesec dana posejali stanari.

Vrapčići cvrkuću – miluju mi srce.

Dva ribara skupljaju mrežu na sredini Dunava.

Majka i otac se zatrče sa svojom devojčicom i viču leti leti leti dete.

Između sunca i mene je sada samo reka i zelenilo Ratnog ostrva.

Vetar je stao. Mirno je. Toplije. Koža sveta je tako meka.

Ja sam put najmanjeg a svaka reč koju napišem

proslavlja najmanje u kome jedino prebiva sve.

Devojka koja u predvečerje pretrčava most.

u trenutku dok pišem još ne znam šta ću napisati

ali to je avantura otvaranja srca kojom Te ljubim

Put do najmanjeg u kome prebiva sve je najuža staza.

Nestvorena stazica nestvorenog ja.

jastazica – stazicaja

to su te reči umne

još ne ni umne

bez umne

nepodnošljive reči stvarajućeg

sjaj lepote same

Tri devojčice čavrljaju iza mojih leđa a jedna od njih i zvižduće.

Slušam bat ravnomernih koraka

tridesetogodišnjakinje koja se vraća sa posla i obilazi me.

Blagost kraja me opija.

Kao i juče telo mi je umorno – večernji vazduh blag.

Kao i juče duša mi je spokojna – lelujajući korak umoru drag.

t

r

e

t  r  e p  e  r  i

e

r

i

33457 - 33489

blaženstva

Malopre sam na blogu B92 kod blogera Kazezoze pročitao reči njegove gošće Demetre

Jedno jeste bilo presudno da kupim lap top: moja velika usamljenost i jeziva dosada kroz

koju sam prolazila. Kada je sve to počelo? Ponekad mislim da je uvek tako bilo u mom

životu, uvek ta prokleta usamljenost i nepodnošljiva dosada. Ali, ali… ponekad mi se,

bogami, učini i da grešim. Ne, ne, otkad sam prestala da radim, da aktivno učestvujem u

svemu što se zbiva, otad me je napustila ambicija da učinim išta korisno za sebe.

Nestala je, recimo a gotovo preko noći, želja da se doterujem. Kao klošar sam hodala

ulicama, i do centra grada, potpuno svesna da me bilo ko poznat može spaziti, primetiti,

naravno i pomisliti samo jedno: Bože, koliko je propala! I nije da mi je bilo svejedno,

mada uglavnom jeste. Ako ste vi nezainteresovani za život, zbog čega bi život bio

zainteresovan za vas. Kad kažem život, mislim na ljude. Gore od bruke da sam vidno

ostarila, da sam jadno odevena, da sam se ugojila i u babu pretvorila, od svega toga mi

je gore bilo da u ime neke malograđanštine izigravam žensku. Doduše u godinama, ali

ipak žensku na koju bi se nečiji pogled mogao da zaustavi, pa i vrati. Pun je grad takvih

lepotica dana. Navatavaju nekog za pustu noć. Mislim da se upavo o tome radi, ali sam

to skapirala na idiotski način. Uočila sam ko me, u stvari, tako gleda, onako malo upitno,

onako možda bismo mogli, onako a šta bi nam falilo, onako nešto u tom smislu... Jel

znate ko? Izbeglice, došljaci, dronjavi i prljavi, tuga bre. Njihovi čeznutljivi pogledi su me

definitivno uverili da sam staro, izanđalo gvožđe, a oni su mislili daj sestro šta daš.

Verujem da su mislili i da ću dati, sigurno. Samo da se oni negde toplo ušuškaju.

Verovali su da pozivom na seks stvaraju sebi sigurnu ulaznicu za bolje noćas, za bolje

sutra. A ja sam znala da njihov nemi poziv u njihovu olinjalu, potrošenu i fakat jadnu

stvarnost znači samo jedno: moj kraj. Tim pre što su smatrali da imaju stvarne šanse.

Samo još da odluče, oni da odluče da li hoće, da li bi mogli sa mnom. Pa su me

odmeravali, prostački otvoreno. Koliko sam nisko pala, koliko to jeftino delujem... Ta su

me pitanja proganjala. Odatle do potpunog povlačenja ne treba mnogo. Ukoliko bih

morala u grad javnim prevozom, obarala sam pogled ili gledala nekud u daljinu, ukoliko

bih htela da prošetam, isto me je pratila nelagoda da me neki bednik vreba, da će mi se

obratiti, nešto tražiti... Dolazilo mi je da uopšte, ali uopšte, ne izlazim više iz kuće. Znači

tako, mislila sam. Valjda je to sunovrat. Ili totalna depresija, ona kojoj leka nema. Iz nje

me je, opet  kažem, izvukao lap top. Sednem i udaram, lupam i lupetam po tastaturi,

menjam fontove što me čini srećnom. Najviše volim ariel, ali mi kompjuter nametne onaj

times new roman. Dobro, nije ni on loš, jedino ne podnosim crna i masna slova, deluju

mi preteće, kao da čitulju pišem, kao da se nikada neće moći da izbrišu ta slova i te

rečenice i takve misli... A ja sam hirovita, menjam mišljenje, neću da mi išta bude baš

toliko, toliko zacementirano. I sad, šta sad da kažem a da mogu bezbedno da izbrišem ili

promenim idući put kada bacim oko na ovaj moj novi sjajni monitor koji me čini toliko

ponosnom. Čim ga, još blistavog, ugledam na stolu, pomislim da sam ipak još

odmaknuta od kraja, da, eto, jebi ga bože, još mogu makar da pišem ma o čemu i da to

jeste ipak dokaz nekog života. I to života kakvog ja hoću, kakvog ja biram. Virtuelan, pa

šta?! A šta ako nije, ako je sve ovo što pišem, u stvari, ono pravo, ono u čemu sam ja

takva kakva jesam... Nema laži, nema prevare. Prikrivena istina nepoznatog autora

ali  baš zbog toga i iskrena i opuštena. Mada znam, znam da to ne postoji. Ne postoji

mogućnost totalnog izbora. Ali, na svakome je da malo izazove, da se  malo usudi. I da

– a to je bitno stane i ostane uz svoj  izbor. A moj izbor je jednostavan. Hoću da umrem

od ljubavi. I zato pišem njemu, o njemu, za njega. Ovo je možda moja lična ispovest a

možda i nije. Bila sam danas u parku, na Malom Tašu... kada mi je prišla

jedna žena.„Je li slobodno?“ „Jeste“. I reč po reč, priča cela.

Saosećam sa ženom koja je napisala ove reči i zato

sam ih prepisao neka žive i neka stignu do Nje i Njega.

Saosećam sa izbeglicama, došljacima, dronjavima i prljavima.

t

r

i  s  t r  a  j  a  t  i

j

a

t

i

Rođen sam kao vulkan radosti koga su zemaljske

snage odmah po rođenju pretvorile u rudnik tuge.

Kopajući tugu iskopavam radost.

Hvalim se proslavljajući Boga.

1

2

3

4

5

6

1  2  3 4  5  6  1  6 5  4  3 2  1

6

5

4

3

2

1

sve što je veće od jedan manje je od jedan

ja sam savršeno jedinstvo lepote koju neprestano ispisujem

posvećeno izbeglicama, došljacima, dronjavima i prljavima

 svaki deo puta je opasan ali i spasonosan

14:10h

samo da javim kako sam ponosna što sam u jednom blaženstvu

14:12h

ljubim te u ponos Anja

14:14h

ja tebe u umetnost Miroslave

poziva se Jakovljević Milorad da se javi na šalter 16

izgovara ženski glas informaciju na autobuskoj stanici

Prelazim obnovljen tramvajski most. Gledam uzvodno uz Savu i tiho plačem.

Spustio sam se do reke i gledam vodu kako teče.

Ne odvajam oči od vode.

Sve češće osećam rane doživljaje u detinjstvu.

Kada se u nešto zagledam nestanem u tome – postajem to.

Nekih se stvari nikada ne mogu nagledati – trava – cveća – ptica – lica.

Jako volim da gledam reči i nestajem u njima.

n e s t a j e m  u   g l e d a n j u   o v i h  r e č i

19h

Upalila su se svetla na Brankovom mostu.

Devojka koja pretrčava most u predvečerje.

Iz svake reči koju napišem neprestano buja večni život.

Pišem isto kako su pisali svi oni koji su pisali ljubeći.

Da idemo na kolače? Torte? – pita prijateljica prijateljicu

ugledavši s druge strane Bulevara poslastičarnicu Bolonja.

Kao pre sat i po u vodu sada gledam u asfalt po kome hodam.

Mislim kako se oseća asfalt pod svim tim nogama koje prelaze preko njega.

Osećam zahvalnost prema tlu.

srce kucam svim srcem

sve što je veće od jedan manje je od jedan

33490 - 33522

blaženstva

Niko me ne voli osim moje majke – peva Bi Bi King (B. B. King).

Pred početak treninga fudbaleri Hajduka se zagrevaju na sredini terena.

Volim one koje niko ne voli.

Iznenada impuls ljubavi elektronski leti ka Tebi.

Čudo da Tii postojiš stvara Miroslava Mandića. 

Bića je bezbroj puta više nego svih ljudi.

Pišem i stvaram za sva bića.

Bogu

Tebi

Sebi

Bogu Bogu

Tebi Svima

Sebi Jednom

stvaranje verom – stvaranje ljubavlju

jednom sam napisao pesmu nabrajajući imena džez muzičara

imena opčinjavaju

osećam Tvoju posvećenost i zato slobodno pišem pred Tvojim očima

Bogu sam se predao i krenuo putem da 9. avgusta 1973.

pet reči mog života su

Bog – Jeste samo Bog

Ja – Postoji samo Bog i ja

Žena – Žena je Dvoje

Miroslav Mandić – Umetnost Miroslava Mandića

Sve – Tek onda sve ostalo

Ja sam Dete Božije.

Bog je Ja i ja sam Ja.

Isto smo

Ja sam Bog

Bog je ja

bez posredništva

svetim neznanjem

mistički

leptirom

ružom

putem

rečju

slikom

muzikom

sada

večno

lepota Boga živi u srcima svih bića

veliko je u malom

malo je u pesmi

mala

pesma

je

velika

moj posao je pevanje

reč

bog

je

Bog

posle Boga pesnici i umetnici su za mene najvažnija bića

Sa pesnicimaljubavnicima i umetnicimamističarima sam doživeo Boga.

moj dug je pesnički

pesma

je

Bog

Bog

je

samom

sebi

pesma

posvećen pevanju

podržavam

Tvoju posvećenost

pišem ponavljajući

ponavljam da bih pisao

bubamara

33523 - 33555

blaženstva

svima sam sve u jednom trenu večnosti

U sivom podnevu ja sam spori šlepovi koji prevoze šljunak.

I ovaj uzvodni i ovaj nizvodni. Ja sam oba. Ja sam jedan šlep.

Ja sam devojka na mostu koja je sa bicikla pljunula u reku.

Bog

je

Bog

Bogu

ime

Miroslav Mandić

Miroslave piši Me – kaže mi Bog.

Sve reči koje su ikada izrečene i sve reči koje se sada izgovaraju

i sve reči koje će ikada biti izrečene su žive i čine Me – kaže mi Bog.

usuditi

se

biti

Bog

ne činiti nikakva čuda – biti čudo Božije

Bog

u slovu O Bog

Bog

u slovu O seks

Bog

u slovu O pesma

u februaru 1971. sam napisao

p    o      t        r           č             a                 ć                                       u

bila mi je dvadeset druga

to se svidelo jednoj četrnaestogodišnjoj Gagi

rekla mi je to petnaest godina kasnije

gde je sada Gaga pedesetjednogodišnjakinja

za koju

skačem u savršenom krugu ljubavi

ja sam onaj dečak u obdaništu

ja sam miris ruže

ja sam miris svih pičaka

ja sam miris mog dečijeg kurca

koji me je boleo mirisom svih pičaka

ja sam pesma nevinosti

Tvoja i moja detinja leđa bila su spojena tog jutra na brodu.

jednog jutra

na brodu

bilo nam je hladno

morski mirisi su nas opijali a nevine kičme su nas grejale

ja

sam

kičma

pesme

a

u

srcu

mozak

pevanja

kičmom

Te

pevam

sada je pička kurcu odanosti – odanošću kurcu pička je sada

ovde je jebanje zavetno – zavetno jebanje je ovde

svaka moja ćelija ljubi svaku ćeliju u svim svetovima

svaka moja reč ljubi sve izgovorene reči u svim vremenima

bio jesam biću

jebeš

me

Bože

i

u

meni

pevaš

Me

muž sam svim ženama koje ne rađaju decu nego ljubav za svu rođenu mlad

muž sam svim ženama koje ne rađaju decu nego ljubav za tek stvorenu draž

majka-pička mog srca se podaje kurcu mog mozga-oca

ja

sam

tek

stvoreno

ja

leptira

iznad

ruže

na

putu

pevanja

33556 - 33588

blaženstva

Beli leptir leti oko maslačka u travi. Prvi put sam ugledao leptira

ove godine ali i prvi put od kada sam Leptir Iznad Ruže Na Putu.

Blag topao vetar nosi bele latice procvalih voćki po asfaltu. Sve je lelujanje.

svaki trag mi je drag

poskočio sam sa stolice

poskočiti znači poleteti

hodati. trčati. poskočiti. sve je to plesanje

Objektivno se šćućurilo u meni. Treba me. 

sve što jeste me treba

sve što jeste ovim bi rečima da zapeva

sve što jeste je radosna jestejana

sve što jeste je odana AutoBioGrafija

sve što jeste je mili autoportret

sve što jeste je Van Gog (Vincent Van Gogh) u svemu

sve što jeste je nežna borba osmesima

sve što jeste je magnovenje neizrecivog u izrecivOM

majice mi se suše na terasi 

Tii bi to ovako – ja bi to ovako

jabuka – kruška

o

v

o

o

n

o

trava me misli – hodam Je

vazduh me ljubi – pevam Ga

umrli su tek rođena svest

umrli su tek stvorena savest

ja sasvest

kad okean govori on iz mene govori

kad vetar dune on iz mene une

sve se od Tebe u meni uvija

pozdravljam mozak Džil Tejlor

kada sam bio mali prezime Tejlor mi je bilo uzvišeno

ovo je nežno sećanje

na nekog čika Mitu krojača

u nekoj ulici Patrijarha Čarnojevića u nekom broju 19

u nekom Novom Sadu

na neke šezdesete i sedamdesete godine

u nekom dvadesetom veku

ovo su jedne ženske gaćice na kojima je vlasnica spreda iznad vagine izvezla reč

odana. Samo sam poslušala. Miroslav mi je predložio da nosim gaćice na kojima je

izvezeno odana. Četiri godine sam nosila ove gaćice. Uvek kada bih ih obukla osećala

sam da nešto radim. Početkom 2008. godine desio mi se jedan čudesan trenutak u

kojem sam doživela – osetila da sam se promenila. Da sam postala odana. Nisam to

povezivala sa gaćicama. Potpuno sam  zaboravila na njih. Ujutro sam otišla na trening

i dok sam se oblačila u WC-u gaćice su mi pukle sa strane. I spale potpuno. Gaćice sam

samo oprala i sačuvala. Znala sam da ih čuvam za istoriju. I onda sam srela Miroslava

i sve mu ispričala. I on je uskliknuo To je moj rad – Tii si ga izvodila! I ja sam se

ponovo ozarila, konačno mi je bilo jasno šta je bilo to nešto što je radilo

ove 4 godine. Bila je to Umetnost Miroslava Mandića.

ovo

je

moj

rad

dođi

koji

u

ovom

trenutku

proglašavam

muzikom

sve što jeste je

dođi

prvi dodir

progledale oči

ukus preumljivanja

prve crvene pantalone

33589 - 33621

blaženstva

Nema ničeg praktičnijeg od teorije – Bolcman (Ludwig Boltzmann).

Bogu

Tebi Sebi

Svemu

čim bude bilo moguće

nema ni ničeg stvarnijeg od zamišljenog

ni ničeg telesnijeg od pojmovnog

čulnijeg od mislenog

jaideja

ideja

je

ja

koje

ide

ja ide ideja je

jedno oko                                              oko                                              drugo oko

oko

vidi

ideju

kako

ide

putem

i

tiho

pevuši

uzbuđujuće umno – umno je najnežnije

u

u m u

o

m

umovi umuju jednim umom

u umu je ja uma

j

a

u

m

j  a u  m  a m  u  a  j

m

u

a

j

u

m

j

u m j a j m u

j

m

u

blaženstva žude za blaženstvima

sva bih blaženstva pisao u krug

sve što teče kruži – sve što kruži teče

napisao sam

B

Tii si dopisala

OG

B

B  O G

G

B

O

B O G O B

O

B

i

s

t

i  s  t  o t  s  i

t

s

i

Gorane – obećanje je zavet. blaženstvo šake kojom ističe reč. zavet tabananjem – Ida

Prvi put mi je u životu mrvica hleba upala u patiku.

Toplo je. Oblačno. Sumrak pred kišu.

Svaki korak je blaženstvo i svi oni čine blaženstvo hodanja.

Svaki udah je blaženstvo i svaki izdah je blaženstvo i svi oni čine blaženstvo disanja.

Svaka reč je blaženstvo i sve reči čine blaženstvo pisanja.

Devojka koja u predvečerje pretrčava most me je obišla i pretrčava most.

Blaženstva su zahvalnost neprestajućem pevanju.

33622 - 33654

blaženstva

jezikom

pevanjem

sam počeo da se bavim 1970.

i

ljubavlju za jezik

dugim hodanjima

velikim pesnicima

Bogom

iskusio sam da je jezik

živo biće

jezik kojim

govorim

osećam

mislim

verujem

stvaram

pevam

je

prvi

tek

stvoreni

jezik

osetljiv je jezik

živ je

drhtulji

čudo u samom sebi

jezik još neljubljen

sva bića su u njemu

život je jezik života

jezik je život jezika

oblutak

pupoljak

nežna nadraženost

nadražena nevinost

jezik je nezaštićenost

kuća jezika je dodir ljubavi

jedan je jezik i drugi je jezik

jedan je jezik

jezik jezika

jezik dodira

jezik mirisa

jezik ukusa

jezik slušanja

jezik gledanja

jezik nespoznatljivog

jezik rano umrle dece

jezik poubijanih naroda

jezik masakriranih životinja

jezik Boga koji peva u svačijem srcu

o

d

a

n

j e z i k o danosti

s

t

j

e

z

i

k

u

svi jezici u jednom jeziku

j

e

z

i

j  e z  i  k  i  z  e j

i

z

e

j

jezik

(ovo napraviti vizuelno u krugovima)

jezik sujete i jezik žrtve

jezik riba

nepredvidljivi jezik svete nepredvidljivosti koja ljubi predvidljivost jezika

j

a

s

a

  j a s a m j e z i k

j

e

z

i

k

j

e

z

i

j  e z  i  k  s  r  c a

m

o

z

g

a

jezik spokoja i spokoj u jeziku

jezik ovog pokreta

33655 - 33687

blaženstva

raduje iz sebe raduje

jezik radosti raduje

raduje pisanje

pisanje je slikanje pisanja

pisanje je muzika pisanja

pisanje je hodanje i hodanje je pisanje

i

sve

je

muzika

i

sve

ljubav

jedna

jedina

svi

jezici

su

muževi

ove

pesme

ja sam jedan jedini jezik u svim pesmama

radost nastajanja pesme

ne znam ni kako je nastala a već jeste

jeste i peva

mala

pesma

mala pesma raduje svojim telom

radost raduje

telo radosti raduje svako telo

papir koji nosi vetar po travi raduje travu – trava raduje papir

voda koja se hladi raduje se hladnom – voda koja se greje raduje se toplom

čim sam ugledao kako leže jedna pored druge

olovka u boji i patent olovka

počeo sam da se smešim od radosti

ne prestajem da se smešim jer one i dalje leže jedna pored druge

sve bi da dodirne sve

Bi Da Dodirne se sklanja da bi sve dodirnulo sve

svesve

vetar mi je ušao kroz prozor i podigao papir sa stola

jorgovan se raduje što ga gledam

volim kada je više vetra u pisanju

raduj!

sve se jedno drugome raduje

teško se raduje lakom

nebo se raduje vodi

obalaizvora se raduje obaliušća

nevidljivo uživa u vidljivoj lepoti

plavo se raduje svakoj boji – svaka se boja raduje šarenilu šarenog

raduje

33688 - 33720

blaženstva

oseća se osećanje

sunce sebe oseća

usna usnu

odgovor oseća pitanje

butina oseća šaku – šaka butinu

predeo oseća čoveka u predelu – čovek u predelu oseća predele

bubica na zidu oseća zid koji je oseća

šesnaest hiljada dečaka oseća šesnaest hiljada devojčica

oseća saoseća

saosećanje jedino i oseća

bubne opne saosećaju sa plućima

mozak saoseća sa srcem

srce sa polnim organima

polni organi sa šakama i stopalima

šake i stopala sa zemljom i nebom

jako voli da se šćućuri u slabom

slabo voli da se preda slabijem

slabije voli da pripadne najslabijem

najslabije samo saoseća i ništa ne govori

more nemoći ljubi okean svemoći

okean svemoći je moj hodački štap koji sam izgubio

moj hodački štap je sunce u suncu

saosećam sa suncem

kad sunce mozga uđe u mesec srca – ljubavi je lepo

kad mesec srca uđe u sunce mozga – ljubavi je dobro

kad se jezik preobrazi u šapat u njemu šapuću svi jezici

samoća se ljubi sa samima i sami više nisu sami 

samoća oseća i one koji nisu sami a biće sami i biće ljubav

Hrabrost Je Predeo Kojim Duvaju Sunčani Vetrovi

volim da blaženstva koja napišem odmah pošaljem

Nekom Jer Se Nadam Da Neko Oseti Da Je Svako

Neko Je Svako Ljubavi

Neko Je Svako Ljubavi je meni jako lepo ime

osećaj!

Tii Si Majka Božija Na Mojim Grudima

dojka sam Tii

obe

dojke

pesme

ljubavi

jedine

33721 - 33753

blaženstva

misli ko misli

misli jedan u veku

misli peta

misli

i

sli

i

mili

i

sni

misli ko voli misli

m

i

s

l

i

m  i s  l  i    i l  s  i  m

i

l

s

i

m

misli ilsim misli

misli vatra vina i vino vatre misli

brod misli reku kojom plovi

dečak misli koleno koje je ogulio

Dekart (René Descartes) misli mišlju kojom je Dekart

subota uveče misli da je najbolji provod subotom uveče

pijaca misli pijacu. ulica misli ulicu

misli su strahovito jednostavne i jednostavno strahovito same

misli plaše – misli hrabre

misli

misli

misli misli misli

misli misli misli

misli

misli

misli

misli

misli lepotu – obrotu misli

obrota je nežna misao koja misli dobrotu

misli kamen jer kamen misli

misli drvo jer drvo misli

misli leptira jer leptir misli

misli vile jer vile misle

misli čoveka jer čovek misli vinograde

misli višu inteligenciju jer viša inteligencija misli misao

misli Boga jer Bog ljubi

hej

misao

 aj misao misli misao ja

misao

oj

a

tek

kako

misli misao

koja

pleše

volim veliku misao koja nikoga ne povređuje

misao koja nikoga ne povređuje voli da volim

misli mladež jer mladež je trag mišljenja

misli nežne šake koje ljube grube šake

mislim one koji me prevode jer to je način da mislim

mislim herojstvo mišljenja koje je tako samo ove subotnje večeri

mislim se

ljubeći Te

33754 - 33786

blaženstva

voljuje i sobom se u sebi potvrđuje

voljuje prepuštajući se neprirodnom

voljuje nenasiljem

voljuje jednostavnošću

voljuje prvim prizorima

voljuje menjajući svoju prirodu

voljuje muzikom kotrljajućih kamenja

voljuje istrajavanjem

voljuje podnošenjem

voljuje dobrovoljnom žrtvom

voljuje korakom više

voljuje lišavanjem

voljuje spajajući protivrečnosti

voljuje celinom

voljuje zavetima

voljuje odanošću

voljuje mističkim osmehom

voljuje strpljenjem

voljuje vrhom

voljuje anonimnim snagama ljubavi

voljuje hlebom solju i vinom

voljuje svetlošću sveće i električnom svetlošću

voljuje dubokim oranjima i sađenjem šuma

voljuje putevima i mostovima

voljuje dugim hodanjima

voljuje borbom sa samim sobom

voljuje budnošću

voljuje simbolima

voljuje stvaranjem volje

voljuje sporim pokretima

voljujem voljuje me

voljuje preobražavajući i svoju volju

voljuje pupoljkom

33787 - 33819

blaženstva

veruje veri

vera niče u prapoverenju

vera raste u verovanju

vera uživa u verovanju

veruje i bezazlena je

vera voli da se moli

verom se sve što postoji skupi u molitvicu

molitvica se moli a vera u nepostojeće i nepoznato se širi

od ničega do nečega

žaba veruje da je sve žaba jer sve i jeste žaba

konj veruje da je sve lepo kao konj jer sve i jeste lepo kao konj

vera veruje da su ovih sedam reči

sedamnaestogodišnjakinje i sedamnaestogodišnjaci koji ljubavlju čuvaju svet

vera veruje da su prethodnih sedam reči

sedam reči koje preobražavaju svet na bolje

veruje da se sa ovih sedam reči

događa čudo kojim sve što postoji postaje čudo

vera nastaje zelenilom trave koje se stalno potvrđuje lepotom zelenila

vera se otkriva drvećem koje svakom raste u kičmi

vera je velika kao zrno pšenice u kome je hleb nasušni

vera leti brzinom dečaka koji se trkaju pobeđujući i samu pobedu

verom da ću sledećih trinaest blaženstava napisati na brzinu 

a potrebno mi je da ih napišem na brzinu jer pre nego

što krenem u štampariju treba da nacrtam i Plavu ružu

pada kiša – slušam bluz

noćas sam nazebao

verom se lako piše jer se ništa ne pitam

verom pišem kolenima

prozračno

verujem da će svaka moja reč sve više biti molitva

verujem da će moje pevanje sve više biti uspavanka tek rođenom svetu

sve je krhko jer se ljubi

verom stvari nastaju – bez iskustva – samim činom vere

verom duva vetar 

verom se i smrtni čas preobražava u besmrtnost

pogledaj je – samo pogledaj tu veru – ona neprestano

veruje

33820 - 33852

blaženstva

ljubi i kada ne ljubi

uvek ljubi

ljubi zauvek

iz svemirske nedođije ljubi

ljubi u starom psu

ljubi bakom koja u apoteci kupuje lekove za one koji ne mogu da dođu do apoteke

muzikom iz daljine ljubi

ljubi voćkama koje cvetaju

jabukom na drvetu ljubi

jabukom u ruci ljubi

jabukom u ustima ljubi

ko namiguje ljubi

ljubi skela na sredini reke

nosevi ljube mirise

ljubi nebo koje se razvedrava

hladne noći ljube

ljubim očajem kojim se još jedino nadam

ljubiš ni ne znajući da ljubiš

ljubi jer govori jezikom ljubavi

ljubi novcem koji poklanja

Љ

у

б

Љ  у б  o  б у  Љ

б

у

Љ

Ljubim Te Ljubi Me Moja Ljubo

ljubi jezikom ljubavi

ljubi životom ljubavi jer ljubav ne postoji u životu

ljubi me nemoć pokazujući mi kako samo ljubav ostaje

ljubi me neko jer neko uvek ljubi i kad ne ljubi niko

ćale e ajde stavi makarone hoću da večeram – kaže mladić ocu telefonom sa ulice

ljubi samoća – ljubi ko izdrži

ljubi inteligencija cveća

pročitao sam Meterlinkov (Maurice Maeterlinck) Život pčelaa voleo bih da pročitam i njegovu Inteligenciju cveća

ljube reči koje pišem jer sam sam

ljube Radost Osećanja Misli Volja Vera kojima sam pisao prethodnih dana

ljubi stvaranje o kome ću sutra pevati

ljube leđa koja Bogom pevaju Boga

ljubi vrat istetoviranom rečju Bog

ljubi slepoočnicom

33853 - 33885

blaženstva

peva stvaranje o kome danas pevam

nikada niko nije napisao ovu rečenicu i zato ona peva

peva nazeb koji me sprečava da pevam

nazebu se peva

pevaj nazebe

pevaju kapljice morskih talasa

pevaju ulošci u cipelama

peva nadodavanje i nadovezivanje peva

pevaju crvene rukavice

peva šareno prsluče

peva sve što od mene zavisi a sve od mene i zavisi

peva veš koji sam oprao i tepih koji sam mokrom četkom izribao

pevaju mi kapljice znoja na čelu

peva vlažna majica koja me sada već suviše hladi

peva nesposobnost

peva šest dana na putu

peva uzaludnost

pevaju puževi trkači

peva mistika običnog

peva moj bolni nos

peva čovek koji se igra sa psom na fudbalskom terenu

peva poslušanje

peva trljanje očiju

kurčeva pesma za Tobom me prožima

peva maslačak izrastao iz zida

pevaju jorgovani

peva svako ko je preobrazio svoju nasilnost

peva ovaj pesak i vrabac koji mi prolete ispred lica

peva sve što je džaba – baš kao što je džaba i reč džaba koju ugledah na školskom zidu

peva

ova

pesma

koja

samu

sebe

peva

peva

pesma

koja

čeka

da

je

zapevam

sve i svako koga voliš peva

je

zik

peva

orgazmirajući

u

peva

nju

33886 - 33918

blaženstva

Ja sam lepota u svemu i svakome.

Samoćom negujem još nestvorenu dobrotu.

Idem polako uzbrdo i primetim da postojim kao

trave pored žičane ograde – kao drveće sa obe strane ulice.

Idem polako uzbrdo i primetim da postojim kao trave i kao drveće i to je sve.

Uhvatio me bronhitis. Uveče me guši. Al’šta ćeš. Živeću još malo.

kaže stara žena drugoj ženi

Desetak minuta sam sedeo i čekao da mi se nešto pojavi ali se ništa nije

pojavilo sve do malopre kada sam osetio tu je – blizu je i onda sam počeo da pišem.

Pisanje je tako uzbudljivo!

Počnem jezerom a završim olujom.

Krenem tek započetom rečenicom a završim na njenom kraju.

Ja sam mističko središte osvetljeno munjama.

Sa prstima na čelu sam malo dremao nad ovim blaženstvom.

Suze mi oči – slini mi nos.

Tii znaš, ja znam – peva Džon Li Huker (John Lee Hooker). 

Ja sam Džon Li Huker.

Radujem se što pišem ovo blaženstvo zbog sledećeg.

Robert Džonson (Robert Johnson) peva Drunken Hearted Man.

Pre neki dan sam pročitao reč koja mi se svidela.

Ne mogu da je se setim. Možda je ta reč baš o tome. Pokušaću da je nađem. Nisam je našao.

Branka Zgonjanin je od Ivane donela usisivač i usisala prašinu u Stančiću.

Trave bujaju. Voda nadolazi.

Nazeblom na vetru i suncu oči mi suze.

Hodam ivicom savskog doka. Voda poda mnom teče ka moru.

Raznežio sam se i dodirnuo lišće na granama.

Penjem se uz stepenice. Sresti se sa sobom u sebi – eto to je to.

Upalila su se ulična svetla. Petak veče.

Krhkost me vraća u Stančić.

U Stančiću stanujem kao da stanujem u vrapčiću.

Što nežnije to večnije.

Trinaestogodišnjakinja i trinaestogodišnjak se ljube na sred ulice do poslednjeg daha.

Dodirnuo sam drvo večne umetnosti radi.

Iznuren – smirujem se pred poslednji kilometar hodanja.

Mislim na kamile.

Gledam svoju senku koja izlazi ispred mene sa jedne ili druge

strane u zavisnosti da li me osvetljavaju izlozi ili električni stubovi.

33919 - 33951

blaženstva

Kako si lepa u svemu što jeste!

Gledam krošnju trešnje. Gledam i ne mogu da je se nagledam.

Kada sam ugledao ovog četrdesetogodišnjaka osetio sam kako uživam u čednim bićima.

seks je čednost nevoljenih bića

Volim seks svih ovih ljudi koji se iznuruju trčeći maraton ulicama Beograda.

Venčanje je Bog

posvećeno Branki Zgonjanin

Sklonio sam se pod nadstrešnicu ovog prolaznog pljuska.

Kupio cveće. Prvi put ove godine mlade krompiriće. Raženi hleb.

Dve flaše vina za danas i sutra. Ulje i sok. Osveživač za wc šolju.

Seks je tren kome se podajem.

Seks je pesma Božija

seks je

Odvajanje

Dodavanje

Kruženje

Vezivanje

Odvezivanje

seks je razilaženje 

Razilaženje je ljubav koja se spaja sa ljubavlju.

Ja sam jebežljiva odanost – čednost najjebežljivija.

Jebežljivost svih bića Svemira.

bole me jaja od

mladićke hrabrosti

i

bezrezervne ljubavi

hrabrošću mladića iskupljivao sam kukavičluk dečaka

kada sam se kao hrabar mladić uplašio na smrt spasao me je dečak kukavica

skrivena bića su svetlost na putu

mislim na svoja noćna hodanja

Ja sam ljubav za Đuru Jakšića.

ja sam najjebežljivija stvorena umetnost

Ja sam ljubav za Tvoje ja.

Ja sam susret sa svačijim ja.

ja sam venčavanjem ja

ja sam venčano ja

Ja sam Tanja Arsenov.

Diši-Brini Ljubavlju O Miroslavu Mandiću

poslao sam sms S.

pesma

je

pesma

je

pesma

poslao sam sms-pesmu R.

samoćo moja ljubim Te samu

Hoću. Hvala!

odgovorila je S.

moram da nabijem na svoj kurac prioritet – hiljadama puta fotografiši moju pičku 

odgovorila mi je R.

Ljubim Te Jebi Me Bože

poslao sam se Bogu

33952 - 33984

blaženstva

U majici kratkih rukava sporim hodanjem

ulicama Liona izlažem se milini toplog vazduha.

Sve je više cveća i cvetnih mirisa na ulicama i to me čini srećnim.

Gde god da si meni je lepo Tvoje ime Dasi – Tvoj Našeg

poslao sam sms

Eh, da sam… i meni se sviđa bez obzira što budi čežnju

za svim što nisam… ali nema veze… život nas samo vozi… i uvek

čekamo na nekim ili zbog nekih glupih granica. Dasi voli Našega mnogo.

dobio sam odgovor

Našeg se raznežio zbog Dasi.

Trljam minđušu u levom uvu – ona je svedočanstvo ljubavi Božije.

Tebe mi se. Prži me. Žari me. Žeži me.

Bivam Te zauvek Božija moja.

Ja sam Miroslav Blu – bajka odanosti.

obojica sam – i blesan i šašavi – jedan jedini

Ljubi moj bol.

Dodirni mi leđa.

Topao vetar ljulja krošnje. Stari čovek se polako penje uz stepenice.

Našeg misli na Dasi i smeši se.

Likovi koje sam stvorio u Miroslav Mandiću su likovi stvoreni imenima.

Pas koji mi trči u susret ličina mene – pomisli tek stvoreni Novoimeni.

Novoimeni prolazi kroz Tršćansku ulicu i uživa u mirisu stare drvene tarabe.

meni je lepo jer postojim. ja sam i stvoren da bi svemu bilo lepo

misli Novoimeni u ulici Vojvode Savatija

ovo

je

pesma

napisana

u

ulici

Vojvode Savatija

Ovo su četiri devojčice i jedan dečak koji se ulicom Vojvode Brane vraćaju iz škole.

Dok se vetar pojačavao a Novoimeni navlačio

crveni duks dečak koji se sam vraća iz škole je zevnuo.

ne majstorski – nego čedno

Ja sam jedna drška i Tvoja podrška Maj

poslao sam sms

Ljubim Dršku poDršku

odgovorila mi je

Čovek ispred mene hoda u nanulama ali to nije onajkoji hoda u nanulama.

Smešim se – sve se smeši.

Kada bih znao da ih neću uplašiti pozdravljao bih sve

devojčice i dečake i njihovo dramatično gospodstvo odrastanja.

Sada sam se setio kako sam posle podne u sobi osetio da sam cvet.

jednoj osobi sam hteo da pošaljem sms

osmeh ili smešak svejedno je važno je da je smešak

ali sam odustao da je ne bih povredio

Osmeh ili smešak svejedno je – pomisliše i Šašavi i Blesavi.

Evo je – prva mlada ruža ove godine u dvorištu Skender Begove broj 29.

Sagnuo sam se i dodirnuo asfalt zahvaljujući se blaženstvima koja me nalaze.

Na biciklu iza leđa – Nenad Racković.

19:18h

Kada sam sišao sa mosta ugledao sam ih – prve laste ove godine.

33985 - 34017

blaženstva

Svako svoje probleme ima – kaže sa osmehom mlađa žena starijoj.

Za mesec dana će ove male zelene postati krupne crvene trešnje.

Magnolije trešnje jorgovani orasi i ova kiša koja će uskoro pasti.

Ove kapi i jesu kiša.

on kosi travu a ja podsećam

Jedno je u svemu sve je u Jednom

doletele laste će joj reći ono što bih ja želeo da joj kažem

posvećeno onoj koja me je izneveravala i bolela i koju ću zauvek voleti jer letim sa lastama

svima će reći

svakog će leteti

ko me je lagao ubijao me je. ko me je ubijao ubio se. volim ga da bih ga oživeo

svakog će laste ljubiti – svako će laste ljubiti

vidi je kako leti

u srcu Tii leti

umom

kičmom

jedna lasta sve laste

jedno smo

dve laste koje sinoć ugledah

Jasamtisija – Ajemjuaraj

lepo na srpskom – lepo na engleskom

Pre deset godina na današnji dan – dan planete Zemlje – sam sa 52.732.360

koraka posle šest godina pet meseci i dvanaest dana hodajući svaki dan dvadeset

kilometara osim nedelje obišao Planetu. Svojim koracima je pretvorio u ružin pupoljak.

Volim jednostavne priče, one su najbogatije, najmaštovitije. Evo jedne:

Krenuo čovek da obiđe Zemlju. Išao, išao i jednog dana je obišao.

Pa ovo nije Zemlja, ovo je moja Ruža – rekao je na kraju priče.

Ruža lutanja 7                                

Nebo je puno lasta – to po nebu veselo trče mala deca.

Svaki korak mi je reč.

Veče je prohladno. Kiša i oluja su rashladile vazduh.

Kada sam skrenuo u ulicu Koče Kapetana osetio sam da sam ušao u ulicu.

Miris pokislog lišća.

Pišem u mraku dok prolazim kroz ovo dvorište.

Žena sa cigaretom u ustima baca štapić svom belom psu.

Dobrota piše.

Hvala tramvajdžiji koji mi je na vreme zvonio.

Gledam drveće na Bulevaru.

Poskočim i pomislim jelen sam.

Laka Tii noć hladni vazduše.

34018 - 34050

blaženstva

somun. pavlaka. krem maslac. zelena salata. jedna ljuta paprika

kada napišem blaženstva ili bar jedan deo

somun. pavlaka. krem maslac. zelena 

salata. ljuta paprika će mi biti ručak

sada se hranim mirisima i rokabilijem

pišem bivanjem

bivam pišući

da ovo pode limo zajedno

primetim o zajedno

z  a j  e  d n  z  n  d  e j  a  z

z  a j  e  d n  a  n  d  e j  a  z

z  a j  e  d n  j n  d e  j  a  z

z  a j  e  d n  e  n  d  e j  a  z

z  a j  e  d n  d  n  d  e j  a  z

z  a j  e  d n  n  n  d  e j  a  z

z  a  j  e d  n  o  n  d e  j  a  z

z  a j  e  d n  n  n  d  e j  a  z

z  a j  e  d n  d  n  d  e j  a  z

z  a j  e  d n  e  n  d  e j  a  z

z  a j  e  d n  j  n  d  e j  a  z

z  a j  e  d n  a  n  d  e j  a  z

z  a j  e  d n  z  n  d  e j  a  z

dolazim šizalirp

oduvek sada sada zauvek

askeze su vrata raja

siromaštvo je ukus slobode

poslušanje je delo ljubavi

jebeno moje nauči me jebenom

samo se ovim putem uputi

13:30h

vreme je

za somun. pavlaku. krem maslac. zelenu salatu. ljutu papriku

Vetar pojačava. Sve se više naoblačuje. Uzbudljivo je biti na ulici.

Starica pored kontejnera hrani dva velika ulična psa.

Jorgovani venu i odlaze.

Zvone zvona. Volim kada zvone zvona.

Osetio sam kako se ova dva drveta ljube.

osećam nešto tako uzbudljivo – mojim postojanjem je sve voljeno

Vraćam se sa posla na mostu.

U nekim trenucima sva dobrota sveta je u meni.

Podignem pogled a ono jedna lasta kruži oko zgrade.

Stariji čovek je nešto rekao a mlađi je slegnuo ramenima.

Oblačno je. Svetla se nisu još upalila i sumrak je

mekši. Usporio sam da bih još više uživao u njemu.

Rasplače me ova lepota. Moje se lice voli sa ovom kišicom.

Opustim telo i prepustim ga ulici. Večnost u meni uživa i obnavlja se.

Kosa mi je pala preko čela i ja se radujem da to napišem.

Niz kičmu mi otiče bol i sa njim otiče svačiji bol.

Mistika samoće prepuna ljubavi.

Mislim na Pavezeove (Cesare Pavese) pesme i njegovo samoubistvo.