Bog Miroslav Mandić Bog

47185 - 47217

blaženstva

diktafon se sam uključio i snimio zvuke mojih bolnih koraka

smirujem se

pre pola sata su me uznemirile njegove reči

sujeta mi je buknula

ja nije sujeta

ja sam i on i njegove reči koje su me povredile

mučnina. mučnina nije stvaranje. ali se i od mučnine može stvoriti nešto

dva stabla zelene krimske lipe

podne je. dok fotografišem nebo iznad

reke izgovaram ove reči ljubavi za sva bića

čistač ulica me je pogledao milo. on je ljubav u mojim rečima

prodavačica sladoleda se gleda u ogledalce i

namešta kačket. ona je ljubav u mojim rečima

na licu ove lepe crnkinje sam video isto poreklo svih vrsta

mislim na Anu Dragičević. dvadesetjednogodišnju devojku

koju su zbog njene seksualnosti držali u ludnici pet godina

oduvek sam voleo olovku

i svesku

i crtanje

i pisanje

20:12h

izašao sam napolje i skoro se rasplakao od lepote

tišina njenih ruža

stojim i gledam ljubičasti cvet magnolije

na otvorenom prozoru mali jastuk

zrikavci zriču. miriše orlov nokat

zri orah

kažu da će i ova noć biti jako topla

ipak za desetak dana će se osetiti da je leto otišlo

u cvećari mladić odseca listove sa stabljike ruže

verujem – lebdim

oslanjam se na lebdenje

moja krila su svet

smešim se – setio sam se Bernhardovog pletenja

polako trčim uz ovaj nagib

posle nagiba trčim bočno. preplićem nogama ispred i iza sebe

nastavljam da trčim polako. podižem jednu nogu pa pljesnem šakama

ispod nje. pa drugu jednu pa drugu. okrećem se i trčim unazad. polako

ali trčim. za kraj brzo protrčim pet-šest metara i onda opet polako. i kraj

trčim i uz ove zavojite stepenice u zgradi

47218 - 47250

blaženstva

izašao sam iz Specijalističke ordinacije za dijagnostiku

i lečenje bolesti uva, nosa i grla Dr Dragutinović u

ulici Čingrijina 16. jedan vrabac pije vodu i kupa se

nadam se da će problem sa uvom proći i

da ću se ove godine još kupati u Dunavu

nije važno šta se piše. uvek se nešto piše

nije važno zašto se piše. piše se jer se piše

nije važno ni kako se piše. uvek se nekako piše

mene uzbuđuje ko piše

piše sunce

pišu misli o stvaranju novca

dve nedelje mi je uvo bilo zapušeno i bolelo me

nadao sam se da će proći

proći će je osnovni lek

drugi je savršen lek

ljubav je besmrtni lek

o svim stvarima mislim kao Tomas Bernhard

ako se suviše ponavlja dosadno je. ako

se ne ponavlja uopšte još je dosadnije

lepa je – haljina joj se duž kičme ovlažila od znoja

bolest je vrsta krivice

kada odstranim krivicu bolest nestaje sama

nadam se da ću se kupati

meni voda prija ali ne i mojim ušima

žena čija se haljina ovlažila od znoja pije vodu iza mojih leđa

zbog bola u uvu noćima nisam mogao da spavam

dobro je zdravlje

uvek se postidim i zbunim kada mi se prosjaci zahvale

voleo bih da im kažem hvala vama. nadam se da ću to

naučiti da izgovaram tako da osete dostojanstvo svog bivanja

zahvaljujem se sandalama u kojima uživaju moja gola stopala

zahvaljujem se svačijoj golotinji jer u golotinji je zdravlje

kada bilo koga na ulici gledam kao najlepše

ljudsko stvorenje to i jeste najlepše ljudsko stvorenje

minerali čine svakoga

biljkama žive svi

životinje žive život za sve

ljudi ljube sve

Bog jeste sve

ljubim vas minerali. ljubim vas biljke. ljubim vas životinje. ljubim Te Bože

47251 - 47283

blaženstva

sevnulo je. grmi. hodam

ne da će da pada nego će da – čuo sam reči žene iz dvorišta

hodam kao što gugutke guču

nosi dve prepune najlon kese starog hleba

bilo čiji život je bolja istorija od svih stranica napisane istorije

skromni i pažljivi ljudi su cveće među ljudima

evo i prvih kapi kiše

pokretom desne ruke opisujem oblik teksta koji pišem

pretrčale su ulicu po kiši i mama je rekla ćerki – baš je lepo

nekada blaženstvo nije ništa drugo nego grudi na koje naslonim glavu

kiša je donela nove mirise

zagnjuri usta u veliku krofnu i posle

ugriza šećer u prahu mu prsne po licu

pegava. velikog čela. i posred čela nabrekla vena

kapi kiše po vodi. kapi kiše u vazduhu

mila mi je i kiša i kišino ime

kiša konji

kiša konji knjiga

zajedno su pod kišobranom ali je

njegova košulja na desnom ramenu skroz mokra

ne može da je se nagleda pa se nekoliko puta okreće za njom

kako ide ovo – pita nekog preko telefona

spustio je ciradu sa kamiona i iz nje je pljusnula voda

stala je kiša. jedna kap na naočarima se još nije osušila

krokserice mi proklizavaju po vlažnom asfaltu

ponekad samo melodijom

uvek ritmom

melodičnim ritmom

sve govori da je ljubav

dok trči jako joj se tresu velike

doreci me

sva u belom prelistava knjige

istresam trunje iz krokserica. zbog nečega je grad pun policije

bez trunja i bez policije je lepše hodati

ponosno nosim Biljanin ručak za poneti

47284 - 47316

blaženstva

ova devojka je nekada bila mala kao ova devojčica

dečak pomaže ocu da parkira auto

godinama nisam video da se neko kocka bacajući novčiće ka zidu

staviću obe ruke u džepove da izbacim iz sebe zebnju zbog egzistencije

sa rukama u džepovima se stvara poverenje i osećanje da je sve dobro

znaš šta kaže ova u apoteci. ne razumem doktora... – govori telefonom

dok sam prolazio pored nje i mislio o prolaznicima

i prolaznosti prodavačica pertli me je mudro gledala

prodaje desetak krušaka dva buketa cveća i domaći sapun

jedna stvar svih stvari

ozarena tepa psu lutalici a on sa klupe uživa u njenoj ozarenosti

opada žir

trgla se pred golubovima koji su leteli ka njoj

radost oslobađa

stojim na mostu za Tebe

podići ću ruku u vazduh da vidim kako izgleda

lepa je ruka u vazduhu

jesen polako ulazi u grad

lepa je zelena pletena žica. dodirnuo sam je

i ona i njeno malo dvorište mirišu na vanilu

BG 2314-305 i u njemu Novica Zdravković

kapi kiše na visokim vlatima trave

tiho plačem i mislim na njen topao osmeh

koji joj se pojavljuje pet godina posle silovanja

mjauče mačka. grane se njišu. otvaraju se vrata

sa cigaretom u ustima i velikom torbom u ruci izlazi iz kuće

kišica sipi po ovoj noći

voleo bih da drugo desetogodišnje hodanje bude prožeto zastajanjima

blago hodanje još blaže zastajanje

hodam i zastanem da nešto pogledam

ili samo stojim bez ikakvog razloga

kiša se lepo vidi tek pod svetlošću uličnih svetiljki

zašto je sve tako krhko i lepo

u mraku su joj se zasvetlele bojažljive oči

beli pas u noći

život je sve lepši

47317 - 47349

blaženstva

uvek je nasmejana moja trogodišnja prosjakinja

mislim

mimoilaze se tramvaji a ja u crvenoj majici

velike su i guste krošnje platana čije su grane prošlog proleća posečene

hodam po zidiću kod Tašmajdanskog parka vežbajući ravnotežu

moje noge su lepi konji

kiša je osvežila drveće

već nekoliko dana radim vežbe za oči

da li postoje vežbe za poboljšanje sluha

prodavac starih ploča je strpljiv

snimio je kamerom u pokretu autobus u

pokretu i sada gleda snimljenu fotografiju

volim da fotografišem rečima

duže vreme nisam išao desnom stranom Bulevara i sada uživam u njoj

baš me je gledala

svako moje blaženstvo je pitanje

da li su moja blaženstva odgovori

ovaj velik i snažan čovek je miran kao brdo

izađi i ugledaćeš me

ulica se spušta ka dole a ja gledam horizontalno

sve se meni obraća

i večeras kao i sinoć promiče kiša

lepo je biti na vazduhu

lepo mi je da bi svemu bilo lepo

reč dve i eto lepote

kiša reči i ja – jedno ja

kiša voli kada neko kaže pada kiša

noć se presijava na vlažnim ulicama

reči ostaju a mene više u njima nema

zgodnoj lutki u izlogu baš lepo stoji ovaj plavi kupaći kostim

zaista je uzbudljivo hodati između tramvajskih šina

potrčao sam i uznemirio psa koji je počeo da laje

poskakujem mišićima na radost

prošetati se uveče pola sata je velika stvar

47350 - 47382

blaženstva

sve je u svakoj reči

prosjakova frula u kuvanom kukuruzu

odsečen vrh krastavca zalepljen na čelo prodavačice bresaka

dobro u svemu

eno mi ga kolega. ma jebem i kolegu i tebe. majke ti ga nabijem

reči u prolazu

volim tačku

volim liniju

voleti je početak stvaranja

nezapočeto

nedovršeno

Uzrokom Samog Sebe – tako su sebe nazvali ona i on

devojčica je isplazila jezik na kojem je žvaka i gleda da li ću to primetiti

u plavoj kariranoj košulji sa zatvorenim

plavim kišobranom ulazi u tramvaj

otkine parče kifle u kesi. dva-tri puta je

protrese da ne mrvi i onda je stavi u usta

Tašmajdanski park. Zidić. Ravnoteža.

poskočio sam bez ikakvog razloga

sada sam poskočio da bih opravdao razlog

dečak skače i broji sa koliko skokova može da preskoči ulicu

svako svoje. sve je moje

moje je Tvoje

Tvoje je Bog

Bog svima

Bog svemu

bog

je

bog

hej

život je za čoveka životinja slobode

živela Sanela Stošić

Miroslave ljubi i pisaćeš ljubavlju – Bog

sve što pišem piše Bog jer sve je Bog

kažu da je ovaj dvestogodišnji hrast na

Cvetnom trgu najstarije drvo u Beogradu

the faster way of life!

piše crvenim slovima na zidu

joj kako se zastidela i uvukla u svoja ramena

Čarls Stejn i Gertruda Bukovski

svakim korakom

47383 - 47415

blaženstva

imaš li internet. ako imaš pogledaj lice Hjuberta Selbija

pogotovu pogledaj pod slike. ozarilo me je jutros to lice

taj čovek. taj život

to je ono što Tii govorim o ljubavi

kad vidiš takvo lice ne možeš da ne voliš

prestaješ da misliš

prestaješ i da osećaš

jednostavno ga voliš

jer Tii si u stvari on

toliko je on živeo za Tebe

plavi dečak

crveni dečak

dete dečak

pamte me izlozi pored kojih svakoga dana prolazim

njene plave oči i njegove istetovirane ruke kojima je grli

muž sam zemlji

brat sam vodi

sestra sam vazduhu

otac sam suncu

dete Božije

automobil je prošao kroz crveno i skoro me udario

koliko mi patimo za normalnim svetom. patimo

a da i ne znamo koliko patimo – govori svojoj ženi

dobrota priča najnežnije

ljubav peva najzanosnije i najsmirenije

sve je ljubav. i ovaj otirač ispred kuće broj 7 na Kosančićevom vencu

jebanje – Tii si najnežnija reč – najsvetlije svitanje

kao cveće

kad proguta ovaj zalogaj zapaliće cigaretu koju vrti među prstima

mislim o knjizi koju bih pisao samo sredom

još je dan ali su se upalile ulične svetiljke. bele ovčice u vazduhu

gledam u broj 2 kuće broj dva

nema više plavog bikinija u izlogu

trčim i pevušim. jedan dečak me gleda ispod oka

47416 - 47448

blaženstva

čekajući Te – stvorih Te

čekaš me – ljubim Te

pisati je teško – pevati je lako

pišem pevajući

silazim u podzemni prolaz kod Vuka

u ovom prolazu leti je hladno a zimi toplo

korak po korak – reč po reč – blaženstvo po blaženstvo – blaženstvo

jedini način da budem kao on je da budem kao ja

izdašno

unuk je dirljivo zagrlio dedu

samoća je moj hodački štap

to je to što u mene uđe i onda iz mene izlazi

tišina i letnje popodne u malim ulicama

15:00h

posle mosta umoran ulazim u Stančić

19:35h

izlazim iz Stančića u predvečernju šetnju

dole niz ulicu Milana Rakića preko drveća

crvena pomorandža od velikog sunca

ove godine sam manje pisao o lastama

dodirnem stablo breze. dodirnem stablo platana

sve više sam sve

gledam vetar među granama

istim ulicama pored istih belih ruža

mačkica njuši glistu i povremeno je dodiruje

šapama. glista se uvija. sklupčava. život i život

na uzvišici kod Cvetkove pijace uvek duva vetar

samoća jeste dobar drug

hvala tramvajdžiji koji je zvonio da me upozori

vetar me rasplače

razlike između siromašnih i bogatih su sve veće i veće

razlike između čoveka i robota su sve manje i manje

izvadila je kesu sa bombonama. zasladiće se

sve ljubim

lepo je sve ono što se inače ne primećuje

divno je biti na ovom najsvetijem mestu na svetu

divno je biti u ovom najvažnijem trenutku u vremenu

47449 - 47481

 blaženstva

ljubav se sastoji u tome da se dve samoće štite. da

budu jedna uz drugu. da pozdravljaju jedna drugu – Rilke

17:30h

polako se vraćam u Stančić. ispratio sam

Tibiku Varadija na autobus za Novi Sad

došao je oko pola dvanaest. družili smo se. pričali. hodali

doneo mi je novac za Stančić

mnogo mi to znači

bilo čija podrška me spašava

bili smo zajedno na mostu

pričao sam mu o Pupoljku

dobio njegovu podršku

vodio me je na picu. vegetarijansku sa duplom porcijom sira

volim da stvaram govorom

izgovorene reči me vode

sada hodam polako

ničim da ispunim današnja blaženstva

prelazim ulicu Kneza Miloša pa uzbrdo Nemanjinom

hoće kiša da ljuljne – kaže taksista taksisti

naoblačilo se i dok ne ljuljne biće zapara

uživam u drugom

u njegovom pogledu sam video da uživa u meni

istuširao sam se. daunlodovao fotografije sa mosta

stavio blaženstvo na internet. skuvao tursku kafu. razvrstao

novac koji sam dobio u nekoliko koverata. slušao muziku

pogledao dva-tri bloga. sada sam na ulici

čuju se samo zrikavci

noć je. drveće. svetla. odsjaji. senke

nigde nikog. samo poneki zvuk govori da je negde neko

jako je uzbudljivo iako se ništa ne događa

uzbudljivo je samo postojanje

kada se ništa ne događa osećam kako živi sam život

izvijam telo u stranu da bih proizveo ove reči

sada je vazduh moja muzika

danas sam kupio prvo grožđe

znači mi to što Leonard Koen počinje

svetsku turneju u sedamdeset trećoj godini

svaki trenutak u životu je pravi početak za život

mladić. stranac. pun snage – malo

unezveren me je pitao za autobuse broj 55 i 46

mislim na čaj

47482 - 47514

blaženstva

Tvojim očima pišem ove reči

nekada mi se piše i samo pišem

nekada mi se piše i pišem da volim da pišem

nekada mi se ne piše ali ipak pišem

nekada mi se ne piše pa i ne pišem

pišem ruže

pišem zelenu travu

pišem ćutanje

ćutanje bi da ne pišem

sve su to poljupci

ljubičaste petunije

mršavi crvenokosi mladić

zelena koja se preliva u žutu

ne mogu da im odolim – tim ljubičastim petunijama

zamirišu na leptire – ljubičaste petunije

tek sam u šezdesetoj dečak

dobro brate izvini – kaže dečak dečaku

sinoć sam gledao film o jednom dečaku i plakao

iza mene bezbroj načinjenih koraka

ispred mene nema još nijednog koraka

ako me ugledaš videćeš da ljubim

ako me gledaš osetićeš da Te ljubim

dobar dan – kažem gugutkama u ovom tihom dvorištu

prva kap mi je pala na desnu obrvu a druga na levu

evo je – izgovorilo je nekoliko ljudi na

pijaci za kišu koja je počela da pada

početak padanja kiše je uvek događaj

držim diktafon na dlanu kao da držim vrapčića

svaka reč je tek rođena beba

pružim otvorenu šaku i na njoj držim život na dlanu

cveće voli boje

raduje me što se stari bračni par drži za ruke

neko ih je nazvao i ona razgovara mobilnim ali njega drži za ruku

završila je razgovor i stavila telefon u torbu koju on nosi

47515 - 47547

blaženstva

ljubim Te – ljubim – ljubi – ljubi me

ljudi žive od života ali ne čuvaju život nego sebe

ljudi žive od ljubavi ali ne ljube ljubav nego sebe

životom ljubavlju Bogom

isceljujem isceljujući se

celo isceljuje

čelo ljubi čelo

celina su sva bića. sva bića bivaju u jednom biću

kad se dvoje ljube – jedno su – isceljuju

je l’vam treba radnika – ustreptalo je pitao

čoveka koji je zaustavio automobil kod Vuka

svetinja je svaka izgovorena reč

dok na prelazu čekam da pređem ulicu

uvek osetim nekoliko mirisa parfema

devojčica je naglo zakočila bicikl i on je

zaškripeo a ona je napravila bolnu grimasu jer se zastidela

Istorija buke u velikim gradovima

naslov knjige koju nikada neću napisati.

istorija čelika

skine naočare za sunce pa jako škilji

trudeći se da pročita tekst u novinama

vetar joj je razdvojio haljinu – zabelele su joj se butine

bile su ukusne te butine

Miroslav Mandić je pesma u svim blaženstvima

Miroslav Mandić su sva blaženstva u pesmi

pevam kao Tii

ja bivanje – Tii pevanje

pesma je blaženstvo pesme

blaženstva su pesme blaženstava

ovo što zjapi to su krokodilske čeljusti mog srca kojima ljubim krokodile

iznad dve kese sa smokvama koje

prodaje napisao je na kartonu smokve

pregrejao se na suncu moj harmonikaš pa je

ušao u ulaz i pružio se po hladnim stepenicama

nežnost tautologija izaziva nežnost za tautologije

hodam i pišem polako – pišem dok hodam polako

sunčan si mi sunčani dane

gledam Te – beliš se – beli oblače

od zamišljenosti je otvorila usta

Abdul. Da li si ti Abdul – pita me nepoznati čovek. Pre neki dan

na pijaci me jedna žena pitala – da li ste to vi doktore Bojaniću.

Abdule i Bojaniću živi i radosni bili ko god da ste

47548 - 47580

blaženstva

kada bih naslonio lice na njeno veliko dupe osetio bih večnost

po svim pršljenovima kičme

dobroti se peva

o Barnet Njumenu je reč

procvetalo je drvo lagerstremija

užurban je

naoblačuje se – rashlađuje

prija mi ovaj vazduh kao topli pesak

ne znam zašto sam krenuo ovom ulicom

mislim na samoće Tin Ujevića

ja sam ruža interneta

duva vetar

dve žene sede na zidiću i jedu sladoled

čuje se vetar u granama

sijaju staklići u mračnom prolazu

sve

što

jeste

je

pesma

ovde su dugo stajali – puno je pikavaca na zemlji

reka teče do ušća

svaka definicija je pesma o tom pojmu

pišem kao što pevaju ptice

kao vrapci

kao trave

kao laste

talasima. vetrovima

hodam u hodanju

ne hodam od do nego u hodanju

ne živim od rođenja do smrti nego u Bogu

malo je nezamislivo malo. veliko je nezamislivo veliko. oboje sam

put sam. istovremeno idem i tamo i ovamo

ruža sam. dobrota i lepota zajedno

sam sam. svi i sve u meni

hodam polako. ona tek malo brže

uživam kada u staroj ženi vidim devojčicu a u starom muškarcu dečaka

47581 - 47613

blaženstva

ako je u detinjstvu na mene uticalo

očevo jedno ti kajanje ne gine

učiteljicino neka svako samog sebe umiri

majčino da si nam ti Mile sada živ pa i da nemamo ništa

u mladosti je to bilo

Gertrudino ruža je ruža je ruža

Vitgenštajnovo recite im da sam proživeo jedan čudesan život

ja sam tridesetdevetogodišnja ruža čudesnog života u meni

pršljenovi života

atlas – prvi od pet vratnih pršljenova

dvanaest grudnih

pet slabinskih

pet sraslih u krsnu kost

tri do šest zakržljalih pršljenova koji čine trtičnu kost

trideset tri pršljena

trideset tri pršljena za trideset tri blaženstva

danas je pedeset jedna godina od smrti Milomira Mandića

moju učiteljicu Jelicu Aleksić sam

poslednji put video pre pedeset tri godine

sedamnaest godina je od smrti Kaje Mandić

šezdeset tri godine od smrti Gertrude Stejn

pedeset osam godina od smrti Ludvig Vitgenštajna

posle podne ću sa Violetom Jovanović

ići na ručak u slavu Milomira Mandića

užas koji sam doživeo pre pedeset jednu

godinu se pretvorio u slavlje života

slavlje i svest o slavlju ne umiru

četrnaestogodišnji dečak je ženstveniji

od dve vršnjakinje sa kojima prelazi ulicu

oksimoroni vole oksimorone a ja nisam primetio tramvaj

živ život

voleo bih da nosim letnje košulje ali nosim

majice. košulje mogu da raskopčam a imaju i džep

što je meni važno zbog svih stvari za rad koje nosim sa sobom

Silvana Armenulić je promenila svoje

ime Ziliha u Silvana zbog Silvane Mangano

oko promenjenog imena kruži priča koja stvara novo ime

Lars Trir u Lars fon Trir. Robert Cimerman u Bob Dilan

Miroslav Mandić u Miroslav Mandić

Miroslav Mandić je ime Miroslava Mandića

koje sam diveći se Gertrudi Stejn Ludvigu Vitgenštajnu

Majstor Ekhartu Bili Holidej Ed Rajnhardu... promenio u Miroslav Mandić

muva na govnetu. zarđali ekseri u dasci

umetnost je prefinjavanje preobražavanje i pevanje

umetnost je prefinjavanje travama travama travama

preobražavanje ponavljanjem ponavljanjem ponavljanjem

pevanje ljubljenjem ljubljenjem ljubljenjem

kada smo Violeta i ja izašli iz picerije sreo sam moju

trogodišnju uvek nasmejanu prosjakinju pitao sam

je za ime – Sanja – rekla je pitao sam za ime njene majke

sa kojom prosi od ljudi koji zaustave automobil na semaforu

Ružica – rekla je. Sanja i Ružica su muzika mog srca

pica je bila odlična. volim topljeni sir

hodam polako Bulevarom. preko zgrada i drveća zvone crkvena zvona

nazvala me je Ivana. hodam ka njoj. donosi mi jabuke iz Čortanovaca

uživam u predvečernjem suncu – trideset

tri blaženstva za trideset tri pršljena

47614 - 47646

blaženstva

golubovi lete oko pregaženog goluba iz koga počinje da teče krv

gusta krv

da li si se naleteo pregaženi golube

leti zauvek u ovom blaženstvu

verujem

verom se u sve može poverovati

hodanjem sve ishodati

hodam kroz slike Pit Mondrijana

od slika prirode do muzike slike

slika voli

u parku zatvorim oči da ih malo odmorim

Miroslav Mandić – prepusti se Miroslavu Mandiću

Miroslav Mandić – oslobodi se Miroslavom Mandićem

hodam – dobrota teče ulicama

još ne govori ali mi se osmehnula – mala prosjakinja

vazduh dobrote – dobrota vazduha

14:58h

pre tri minuta dok sam u diktafon izgovarao

vazduh dobrote dobrota vazduha ruka je počela

da mi se podiže kao da je vazduh želeo da me

ponese. evo to još traje. da li mi se nešto

događa u telu. ljubim Te Bože

19:36h

večernja šetnja. dečiji glasovi na ulici

kako je bilo čudesno sa dobrim vazduhom

ruka mi je odjednom bila laka i kretala se ka gore

sama se podizala

telo je krenulo u stranu

bilo je lako

krenulo je u vazduh

nije bilo zemljine teže

sva tvar se pretvorila u vazduh

dobrota vazduha – vazduh dobrote

19:53h

ugledah ogromno jato vrana u krošnjama topola

pored Kabela i osetih zanos i pomislih na tebe. bra

poslao mi je sms Branko Popović

to je to – ljubav

odgovorio sam mom Bra

desetak godina sam s jeseni gledao te vrane na novosadskom keju

ljubio ih. uživao u njima. ljubile me

voljeni smo nebom

nadam se da ću sutra preplivati Dunav

47647 - 47679

blaženstva

krenuo sam na most i da posle mosta preplivam Dunav

blaga strepnja

svakim korakom je dobro

korakom se hoda – zamahom pliva

kako su bili nežni prsti starog prosjaka

prolazim kroz Pionirski park i odlučujem da ću Dunav preplivati za

jasamizam

tisiizam

on-ona-onojeizam

mismoizam

visteizam

oni-one-onasuizam

da li može prvo jagoda pa limun pa jagoda – pitao

sam moju prodavačicu sladoleda. glupo bi bilo

kada Vama ne bi moglo – odgovorila je

on je u rovu. ti si iza drveta. na livadi – priča jedan muškarac drugom

gledam u kamenje kaldrme po kojoj hodam

voleo bih da neko zna da idem da preplivavam Dunav

divno je što niko ne zna da idem da preplivavam Dunav

voleo bih a divno je

divotom svi znaju da ću preplivati Dunav – zvone crkvena zvona

miris sasušene trave

na klupi u hladu pakujem stvari u najlon kese koje će sa mnom plivati

14:55h

upravo sam izašao iz vode – preplivao sam Dunav tamo i ovamo

kada sam se odvojio od obale došao je do mene

policajac na skuteru i pitao da li misliš da ti je to bezbedno

bilo je sve vreme mirno. Dunav je bio tako blag

tri puta su me nadletala velika jata galebova

prošao je samo jedan veliki šlep iz Rumunije

voda je dobra

bila je topla. samo bi ponegde naišla hladnija struja

kroz mulj sam izašao na drugu obalu

zabio štap u mokar pesak i oko njega

vezao stvari da ih ne bi odnela voda

stajao malo na obali. jedan jedini čovek na svetu

ponovo se pustio u vodu ka obali sa koje sam i krenuo

u vodi sam bio sat i petnaest minuta

sve stvari su ostale suve

nadam se da neću imati problema sa ušima

prošle godine nisam preplivao Dunav.

voleo bih da ga svake godine preplivam

ulazim u groblje. kroz groblje ću do Stančića

ko ljubi zrači život za sve

crvene ruže na suncu

pred kućom istesterena drva za zimu

kupio sam parče lubenice. prvi put ove godine

glupo bi bilo kada svima ne bi moglo sve

posvećeno mojoj prodavačici sladoleda

47680 - 47712

blaženstva

juče sam išao na most i preplivavanje

a danas svakim korakom idem u korak

pružim korak i već sam tu

tržište umetnosti se događa u zatvorenom

sistemu a umetnost se stvara u otvorenom

opao list mi je sleteo na grudi

samo tri oblaka

tri oblika reči

svaka travka

svaki Božiji dan

ja sam stručnjak za slikanje – kaže devojka koja preko grane

koju drži u ruci fotografiše devojku koja je dve stepenice niže

kutak ulice na Kosančićevom vencu

tako. pa to povataj. pa vidi šta ćeš – kaže starija

kontrolorka parkinga mlađoj dok joj predaje smenu

krik svake travke

krik za svakom travkom

krik za svakim krikom

prošla je nogu tankih kao u ždrala

hodam brzinom kojom teče Dunav

još ne mogu da nađem rešenje

nadam se da će rešenje naći mene

žedan sam – kažem dok prolazim pored ambasade Brazila

otresla je pepeo sa cigarete i sada polako i duboko uvlači novi dim

ovako potvrđujem svet

ovako menjam svet

ovako ljubim svet

promeni svet – ljubi me

kod Đeram pijace – umoran je gospodin Miroslav Mandić

prelazim Bulevar – spokojan je Miroslav Mandić

nekada svest

nekada sam svest o svesti

nekada sam samo nošen vetrom

nekada ulica

nekada sam pas lutalica

nekada sam muzika svih koraka na ulici

ništa nije moje

moje nije moje

moje je samo od milja

47713 - 47745

blaženstva

nikada ništa nije bilo tako lepo kao što je sada lepo

nikada ništa neće biti tako dobro kao što je sada dobro

nikada nije bilo dobro i lepo kao što je sada

nikada neće biti lepo i dobro kao što je sada

dobro je da je dobro dobro

lepo je da je lepo lepo

dobro je da je dobro lepo – lepo je da je lepo dobro

jastuk umetnosti

stavio sam deset papirnih dinara na jednu granu

stvaram pogled kojim će svako moći da stvara

bogovi su bogovi – samo je jedan Bog

ljudi su ljudi – samo je jedan čovek

umetnici su umetnici – samo je jedan umetnik

pesnici su pesnici – samo jedan peva

nekada će svi osećati kako je svako sada

čuveno baš zato jer sada to niko ne shvata

ova žena sa jako kratkom sedom kosom

ovaj crveni autobus broj 74 koji vozi do Omladinskog stadiona

pikavac još gori na asfaltu

Diogen crta svoje čuvene krugove u pesku

Prudon izgovara vlasništvo je krađa

Robert Valzer hoda

ljubim Te Helderline. Tebe i Tvoju svetlost kojom me ljubiš.

mnogo je srca. Tvoje i moje je jedno. jedno srce u svim srcima

dok sam izgovarao jedno srce u svim srcima

prolazile su dve devojke a jedna je izgovorila ovako ljubi

vitka

je

kao

i

ova

pesma

o

njoj

mislim o šarenom prsluku

sedi na klupi sa rukama među butinama i plače

noge je podigla na klupu a ruku oslonila na naslon i spava

ja

sam

pesma

o

stolici

ja sam roman o svim ljudima koji spavaju po klupama

ližem sladoled u slavu lizanja

ljudi koji vole da misle pevaju

samo jednom rečeno

samo jednom rečeno i još jednom ponovljeno

lepo je lepo je lepo

lepo kao lepo

lepo lepo

lepo

47746 - 47778

blaženstva

tri varijante istog. još jednom istog. i zauvek istog

i

ovo

je

lepo

i

sve

isto

je

isto je različito je isto

pevam te

pevaš me

peva nas

pevamo ga

drvce

slonica

apstrakcija

tužan sam jer se malopre pokvario wc kotlić. osećam

se krivim jer pišem a ne znam da popravim wc kotlić

volim umetnost Vlaste Delimar

ne znam da popravim wc kotlić ali znam da zapevam i wc kotlićem

wc kotlić je očekivani med

mislio sam da na hodanju pišem o poljupcima

kojima su se ljubili ljubavnici ali wc kotlić se pokvario

lepo je kada kotlić radi i kada sve lepo radi

hodam da bi sve dobro radilo

divni ljudi znaju da poprave wc kotliće

wc kotliću oslobodi me tuge i krivice

Miroslave pevaj stvaraj i hodaj i sve će

biti i lepo i dobro – kaže mi wc kotlić

radost je potekla u meni

je li Mile – tepa svojoj ženi dok hodaju

sve je jedno drugom milo

pre hodanja sam gledao porno sajtove

predivni su svi koji se predaju drugima

pevanje mi otkriva ljubav kojom se drugi ljube

živim da bih bio dostojan onih koji ljube

Vitmen vlati trave. Hamvaš trešnje i cveće. Nojka optimizam.

disanje je ljubljenje – vazduh je ljubav

gledanje je ljubljenje – svetlost je ljubav

korak je grlo pevanja

sebe ljubi mene radi

vreo je dan. vrele su ruže

mirišem vas ruže

svako je svakom put i ruža

čučnuo sam i napravio fotografiju sa tla a jedna

mlada devojka mi je u prolazu rekla da li je umetnička

posle sam je video na fotografiji - u haljini na raskopčavanje sa dve koka kole i flašom vode u najlon kesi

lepotom pupoljka. stidom prosjakinje

47779 - 47811

blaženstva

bogme bi mogle makar samo jednom pečene paprike ove jeseni

ljulja se lepota pod njenim dekolteom

Miroslav Mandić je metafora umetnosti

ko uđe je posvećeni umetnik. ko se ne vrati je Bog

ovde nema nigde da upoznaš nekoga – kaže joj

pesma

je

život

pesme

pesma

je

stvaranje

pesnika

volim – povučem prst po hrapavom zidu

svaki dan novi dan – kaže jedan od vulkanizera

svaki dan je jedna ruža

svaki dan je jedan put

isti put ista ruža

dan je blaga ruka oko svačijeg ramena

bilo žensko – muško – slova – brava

svemu što ugledam kažem lepotice

lepota njenog osmeha me je rasplakala

bila je to mala i sitna žena sa velikim ustima i ozarenim osmehom.

mislim o tome kako je ta žena mnoge ljude radovala svojim osmehom

osmeh je energija ljubavi

osmehivači su kopači

rudari koji kopaju ljubav iz tužnih srca

pesma

je

ptica

u

letu

volim Sergej Dimitrijevič Matvejeva i sve ptice koje je ugledao u životu

pesnik

je

pesma

čekat ću te na raskršću gdje smo nekad sretni bili

peva tužnim glasom ulični svirač

osmehnuo mi se mladi prosjak koga sam prvi put video na ulici

mislim na jednu čorbu od svog povrća

Bog je istomišljenik

svako je lep na svoj način jer lepota postoji svim načinima

ništa lažnije od istorije pobednika

ništa odvratnije od postojeće slike sveta

slika je slika. svet je svet. postojeća slika sveta su ubistva i pljačka

ništa. idem kući da se umijem i kažem mami i

tati... – govori preko telefona devojka obučena u roza

volim kada se žena zove Ruža a muškarac Put

kada pokupim voće i povrće sa zemlje osećam

se gospodstveno – govori Ruži Mandić Put Mandić

47812 - 47844

blaženstva

poslednjih sedam dana na mostu

dve godine i osam meseci svakoga dana na mostu

mostu svih bića

pet kilometara do mosta i pet kilometara nazad

bulevarom na most. bulevarom sa mosta

most pažljivosti – most svih bića

kao i uvek uradio sam manje nego što sam zamislio. a to što

sam uradio je mnogo više nego što sam mogao da zamislim

ići svaki dan na most

na most sam odlazio u predvečerje. zimi oko četiri

sata a leti oko devet. pa nazad u zimu. pa opet ka letu

poslednjih par meseci sam prestao da idem u predvečerje

a trogodišnji odlazak na most skraćujem za četiri meseca. do

toga je došlo zbog Pupoljka koji čeka da počnem da ga stvaram

lepa su predvečerja. sunčana. hladna. vetrovita. kišovita. snežna

reka je sve vreme tekla. nijednom nije prestala

most je svaki dan prelazio reku. prenosio

automobile autobuse kamione bicikle ljude

nebo je uvek bilo veliko. menjalo se i bilo isto

prolazili su dani. prolazila su godišnja doba

nisam mnogo mislio o mostu. jednostavno

sam dolazio na most i postao most

toplo je. svetlost mlečna. smiren sam i uzbuđen jer proslavljam most

život na mostu. umetnost mosta

most između prefinjavanja i profinjavanja

kao što je svako staklo most između spolja i unutra

tako je most staklo između razumevanja i nerazumevanja

most je ravnoteža baš kao ova koju vežbam

hodajući po zidiću kod Tašmajdanskog parka

radnik sipa katran između novopostavljenih šina i novog asfalta

sve što jeste je most. od nečega ka nečemu. od nekoga ka nekome

praznina između reči je most koji spaja reči

dok liže sladoled okreće se da joj vidi

zadnjicu i to kretanje je njegov most za njom

u početku sam tri puta prelazio most. za Boga. za ljubav

za umetnost. posle sam samo dolazio na most. u predvečerje

nisam više prelazio most. samo sam bio na mostu. bio most. živi most

upravo sam se rastao sa Žarkom Radakovićem

i njegovom ženom Anom koje sam slučajno video u

kafani Proleće. kada me je ugledao Žarko je od uzbuđenja

uperio prst u mene a ja sam mu na rastanku rekao

kada si me ugledao ugledao si sebe

14:57h

kućo moja – kažem Brankovom mostu na koji stupam

na Brankovom mostu sam stvorio most svih bića

odlazim sa mosta. prožima me zahvalnost

ljubim Te drvo – izgovorio sam divljem kestenu kada sam ga ugledao

poskočim – ja sam most u vazduhu