AUTOBOGOGRAFIJA

31. januar 2025.

27452. dan mog života

 

 

krenimo

krećemo

 

 

kada nisam imao

ni dinara ni jednog jedinog

jebenog dinara i kada nije bilo ni

mogućnosti da ga zaradim i kada sam

bio izložen strahovima umiranja od gladi

i kada sam već počinjao da mirujem da se

ne bih kretanjem istrošio neko bi kucnuo

na prozor i rekao mi doneli su mi tri

tone uglja da li hoćeš

da ih uneseš

 

 

tada bih osetio

da me neko čuva

neki izmišljeni prijatelj

moj drug-čuvar zvao

sam ga ekonomija

 

 

i došla bi žena i rekla

juče je padala kiša i zemlja

iz saksija je isprskala prozore

da li bi došao da mi ih opereš

 

i došao bi čovek i rekao mi

moram da putujem u zagreb

da li hoćeš sa mnom da voziš

 

i došao je moj prijatelj i mi smo išli

da švercujemo preko granice. švercovali 

smo svilene marame i tople pojaseve za

leđa. i došlo je leto i leto je bilo ekonomija

a na pijacama je ostajalo sve ono što

mi je bilo potrebno da bih živeo

 

 

i bolela me

je ta jebena duša

i stare cipele su mi

jako smrdele. bio

sam sam

 

 

družio sam

se sa napuklim asfaltom

koga je stari platan uostalom s

pravom iskrivio i izlomio. družio sam

se sa debelim šrafom u betonu za koji

niko više nije znao zašto je na tom

mestu u betonu zabetoniran

 

 

i koliko sam se

manje družio sa ljudima

toliko sam više bio sa ekserima

i raznim flašama. sa raznim mislima

o broju mehurića u kiseloj vodi sa

pitanjima da li i nokti vole nežnost

i dilema da li se maštom može

nadoknaditi sve ostalo

_____

 

gde su da su

nokti rastu pa rastu

_____

 

 

skupljao sam po

samouslugama papire

zaostale u korpama i kod kuće

bih ih izgužvao i upotrebljavao

umesto toalet papira. mislio sam

dobar sam posao napravio za

dobru zabavu

 

 

nisam pio ali

da jesam dobro bih

cugao. nisam duvao ali

da jesam dobro bih duvao

ovako ostajali su mi sunčevi

zalasci i pitanje kako to da su

oni tako lepi a da je njihovo

prikazivanje tako ružno

tupio sam uglove

 

 

zavoleo sam

poklopce za kanalizaciju

i vodovod. nisam se napijao

ni fiksao ali moje ludilo zbog

toga nije bilo ništa manje

naprotiv. tupio sam uglove

izučavao luk

 

 

bio sam slobodan

i izgubljen. zavlačio sam

prste u mekano telo dobrote

insistirao sam na tome iako

nisam znao zašto. ali tako

je bilo i ja to kažem

 

 

milica je bila mlada

i razorna ali mi se davala

nikad joj nije bilo dosta. kao ni

meni. sve je išlo samo od sebe

a kada je plakala i povraćala od

jakog alkohola ja sam znao

da je društvo uzrok

zločina

 

 

stvari su bile

izoštrene i sklone padu

trebalo je iznositi na svojim

leđima đubre iz samog sebe

bio sam ga prepun i ono mi je

paralo lice. šta je činilo tu

grozotu kada je prljavština

bila samo najmanji

deo mene

 

 

23. maja 1976. video sam jorgovan

 

 

u sloveniji je jednu

devojčicu boleo zub a jedna

amerikanka je plakala kada me

je videla jer sam joj ličio na brata

poginulog u vijetnamu. ona me je posle

pitala zašto se ovde ljudi malo smeju i zašto

su tako prljavi i lenji. ja joj kažem da ljudi ovde

misle da se puno smeju da su čisti i da su vredni

i kažem joj da se ovde još živi na plemenski način 

i da ljudi nemaju predstavu o vremenu u kome

žive da su prilično glupi i netalentovani i da

zbog toga misle kako su pametni i

talentovani i da istina nije nikako

negde na sredini nego ju je

odneo vetar

 

 

i ja mislim neka

svako misli ono što hoće

a ja odoh da gledam koze

jer kažu da koza ima bistru

pamet pa bih mogao od

nje nešto i naučiti

 

 

uhvatim se za glavu

i sve iz nje stavim u džepove

ispraznim je da praznoglav prođem

kroz livadu sa cvećem jer mislim da ću

tada bolje osetiti mirise a da će me cvetno

raznovrsje više naučiti o svemu pa i o ostalom

a mislim da je prava politika ovde u samoći

na livadi među vlatima trave ovde gde

raste cveće zla. tamo to je

dosadno pozorište

 

 

devojčica i ja

ostajemo na livadi da

odspavamo pre nego se popnemo

na vrh brda. trava miriše i zaista lepiri lete

od cveta do cveta. na vrhu brda gledam kako

kiša dolinom iz italije dolazi ka nama. vidim kako iza

sebe ostavlja jedva primetni oblak prašine. približava

nam se i već osećam njen miris u nozdrvama. noću

sam sanjao kenebol ederlija. nisam ga slušao

samo sam sanjao njegovo ime. imena

su čuda i ona su mi dovoljna

 

 

izlazim iz autobusa

na ostrvu sam. malo mesto

nerezine. asfaltiran trg. jedem stari

sendvič osuši me skroz od grla do pete

leto je. pre pet sati na brodu miris mora. spavam

na palubi i mislim kako sam star. dvadeset sedam

godina teče kroz moje žile koje kao i krv kruže po celom

telu. sećam se sećam kako sam kao dete dolazio na

more sada već mnogo pamtim mogu da poredim. čitam u

novinama kako je poginuo jedan od braće alman iz grupe

alman braders bend. prekrižio sam ruke na grudima. glavu

sam stavio na mali zavežljaj. nogama stalno menjam

položaj jer kad se leži na tvrdom vrlo brzo zabole pete

miris mora. ležim a kroz mene piči jedna

od najvećih količina tuge koju

sam u životu popušio

 

 

smokve i velike

količine plave vode. izgoreo

sam na suncu dok sam premoren

spavao na toplom kamenju. pre nego

sam zaspao video sam ženu bez

grudnjaka. bilo je to ponižavajuće

za jednog bednika

 

 

šetam se noću tu

na ostrvu sa žanom francuskinjom

koja živi u jugoslaviji sa jednim varaždincem

uostalom kao i njena majka na barbadosu i njena

baka koja je živela na kubi. kaže da je njihova porodica

takva i da sve njihove žene odlaze da bi živele u drugim

narodima sa drugim ljudima da bi kaže kroz njih prošla

drugačija krv u kojoj će one ostaviti svoju. i ja je volim

celu tu noć iako smo rekli da se nećemo ni dodirnuti

da bi više bolelo i više se pamtilo

 

 

vraćam se kući

i znam da ću pamtiti

to je sve

 

 

tridesetog juna zapisujem

prošao je juni

 

 

gledam krišom

neka hladna metafizika

lutam bosnom. u banja luci

na stanici nije baš prijatno i ja

odlazim na periferiju a pederi se

i ne skrivaju dok se pederišu u

mračnom parku

 

 

spavam u azbestnim

cevima pored vrbasa. neudobno

je ali je noć i malo je opasno i zato je

toplo. nije mi potrebno da tražim svoje korene

znam da stvari počinju ovde (u ovim cevima)

i samo sada (u ovoj bezimenoj noći)

žulja majku mu

 

 

u jajcu buljim u

papirić iz školske sveske

na kocke i vidim na njemu moša

pijade kaže negde u šumi skicira pravila

za jedno novo društvo u kome ja posle

ležim na travi u parku. uzbudljivo je

kako uvek stvari nastaju iz malog i

nepredvidljivog. neprimećenog

 

 

ujutru kod

gornjeg šehera

izgubim džemper i okrećem

se u krug i brojim do deset

stanem i krenem u pravcu u

kojem sam stao. krenuo sam

za suncem kao i onaj dečak iz

najlepše knjige u mom životu

pozdravi nekog. kaže taj

dečak pogledao bih u

sunce i išao u

tom pravcu

 

 

ovakav kakav sam

ja sam sam. hteo bih i ovo

malo što je ostalo da pokidam

toliko mi je teško. i zamišljam da

odem i nestanem. možda bi u

nestanku savest postala plavlja a

crvene krave bi možda zavolele

i ostale boje neba

 

 

jesen je i prijatelj kaže

mislio sam da je život lepši

 

 

kod gospođe olge

tresem tepihe. radim to tri

sata i dobijem 60 dinara. kopam

baštu kod gospođe jele i dobijam 100

dinara. nema razloga da noćas ne gulim

zemlju. kako ću inače osetiti poniženje

poniženih i odbačenost odbačenih

koju i kroz kožu slutim

 

 

i samoća postaje

nežna pod prstima

 

 

u samoći su

sumnje velike. u

sumnjama su samoće

neminovne. a kiše su

svakako. i meseci

utrnuća

 

 

izolacija i novembar

slutim nezavisnost pisanog

jezika. i zato pišem svako veče

svako veče pišem o onome što

sam pisao prošlo veče. i tako

svako veče pišem o istom

 

 

i svako veče je

drugačije ali neprimetno

drugačije. i kako prolaze dani ja

pišem sve više o svemu i o bilo čemu

jer u svakom bilo čemu je reč o svakom

svemu. i više se o ničemu ne brinem jer

vidim da će sve doći na svoje jer

stvari su povezane i među

njima je simpatija

 

 

bio je trideseti novembar

išli smo da trčimo moj pas odin

(tako sam ga nazvao jer kada sam ga

prvi put video i dozivao da sa povređenom

nogom krene za mnom ja sam ga dozivao odi odi

odi i tako je postao odin) i jedan mali pas lutalica koji

se već treći dan odomaćio kod nas u ulici. zvao sam ga

pišta. pišta je uživao kada smo juče sve troje zajedno

trčali i krenuo je sa nama i danas. bio je radostan i u

radovanju se zaboravio. dok smo prelazili put udario ga

je auto. brzo je iskrvario. šofer se nije ni zaustavio

odin je njušio krv. ja sam ga zakopao u visokoj

travi pored puta. zar je on morao poginuti da

bi me opomenuo da povratka nema

da je lutanje večno. da nema

popuštanja. da je kuća

onog koji putuje

putovanje

samo

 

 

i

 

 

tada bih osetio

da me neko čuva. neki

izmišljeni prijatelj. moj drug

čuvar zvao sam ga ekonomija

bila je to fiktivna ekonomija koja

se preobrazila u ekonomiju

savesti a ekonomija savesti

u nekonomiju svesti

i savesti

 

 

i

 

 

tridesetog

juna zapisujem

prošao je juni i to

prošao je juni se 

preobrazilo u

opet juni

svake

godine

 

 

i

 

 

uzbudljivo je

kako uvek stvari

nastaju iz malog i

nepredvidljivog

neprimećenog

i to evo baš

i

sad

 

 

i

 

 

zar je on

morao poginuti

da bi me opomenuo

da povratka nema. da je

lutanje večno. da nema

popuštanja. da je kuća

onog koji putuje

putovanje

samo

slava

psu

pišti

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

31. januar 2025.

 

 

25934

na

reci

u

svitanju

dok

se

isparavaju

i

zelena

trava

i

sivo

plava

reka

06:58

 

 

25935

preokret

je

kad

se

oduševiš

onim

što

nisi

ni

razumeo

ni

voleo

 

 

25936

preobraženje

je

kad

postaneš

bilo

ko

a

pogotovo

neprijatelj

tvoj

jer

u

pupoljku

svih

bića

koji

sam

stvorio

i

posejao

svemirom

nema

neprijatelja

 

 

25937

ako

si

se

nekad

pitao

zašto

je

bog

pesma

koju

bog

ljudima

i

svim

bićima

peva

ko

priču

odgovor

ćeš

naći

u

svakoj

reči

 

 

25938

svaka

reč

muzikom

peva

svaku

reč

 

 

25939

bilo

jednom

je

pesma

kojom

počinje

svaka

priča

 

 

25940

jeste

sad

je

pesma

kojom

počinje

svaka

pesma

 

 

25941

ja

sam

je

pesma

kojom

sam

bog

 

 

25942

svakom

rečju

pesme

ljubav

sam

svakom

i

svim

bićima

 

 

25943

svakom

idejom

umetnosti

sloboda

sam

svakom

i

svim

bićima

 

 

25944

svakim

korakom

muzike

istina

sam

svakom

i

svim

bićima

 

 

25945

hodam

u

toplom

sunčanom

prolećnom

danu

usred

zime

 

 

25946

umetnost

ko

hodanje

je

poklonjenje

svačijem

podvigu

pogotovo

hodačkom

podvigu

jer

hodanje

je

muzika

jednostavnosti

 

 

25947

hodanje

ko

umetnost

je

divljenje

svačijem

bivanju

pogotovo

umetničkom

bivanju

jer

umetnost

je

jednostavnost

muzike

 

 

25948

ja

sam

pesma

podviga

i

podvig

pesme

 

 

25949

ja

sam

umetnost

podviga

i

podvig

umetnosti

 

 

25950

ja

sam

muzika

podviga

i

podvig

umetnosti

 

 

25951

strujim

 

jesam

 

pevam

 

stvaram

 

hodam

 

ljubim

 

vaskrsavam

 

pesmu

 

 

25952

strujim

 

jesam

 

pevam

 

stvaram

 

hodam

 

ljubim

 

vaskrsavam

 

umetnost

 

 

25953

strujim

 

jesam

 

pevam

 

stvaram

 

hodam

 

ljubim

 

vaskrsavam

 

muziku

 

 

25954

bo

mi

bomimabo

ma

bo

tvoja

ljubav

u

meni

moj

bog

u

tebi

 

 

 

 

 

 

 

30. januar 2025.

27451. dan mog života

 

 

krenimo

ukorak

u

 

 

promenio sam

gradilište. uspomene

su bile razorne. ove godine

ne cvetaju bagremi. otišli smo u

banat. tamo su duvali jaki vetrovi i

vrućina je tukla po ravnici. sve je treperilo

trčao sam da bih izbegao rojeve komaraca

po rukama licu i vratu a rekao sam da ih

neću više ubijati. zemlja je bila suva i tvrda

i prepuna tvrdoće u sebi. ptice su bile

uznemirene. pljuskovi su

bili neminovni

 

 

banat je

tajanstveno utočište

nekom starom ludilu. u praznini i

ravnici banata živela je tuga francuskih

robijaša koji su ovde nekada dovođeni da

u peščari grade prugu za bukurešt. robijaši

su tu poumirali i postali banaćani. pomešali

se sa rumunima ciganima i srbima koji

su lutali po ravnici bez svojih planina 

i mađarima koji su pucali bičevima

dok su na konjima

terali svinje

 

 

robijaši su

postali čobani i družili

se jedino sa malim nožem

koji je bio dovoljan da na jakom

suncu ili uz prozirnu dudovu

rakiju sevne smrt na

nečijem vratu

 

 

u banatu

je mnogo blata i

deca se golih dupeta

topaju po ulicama. kome jače

pukne zemljani top taj dobija od

ostalih po šaku blata. deca kao

da su znala da se ovde živi

od zemlje i umire u blatu

blatu u slavu

 

 

i pera je došao

sa mnom u banat

i dalje je bio najvredniji

radnik na gradilištu i opet

izdržljiv kao njegova čantra

za eksere. počeo sam da

volim te ljude ali sam

znao da ću uskoro

otići

 

 

u kuću od drveta

poljsku baraku napravljenu

da se u njoj radnici sklone od

hladnoće i kiše ulazi lep visok

nepismen i do-zla-boga vredan

čovek ulazi da pije vodu. gledam

ga. to je ranđel. hoda umornim

korakom. umorio se taj čovek

umornim gutljajima

pije vodu

 

 

bili smo

u banatu i

pljuskovi su bili

neminovni

 

 

ranđel je bio

nekvalifikovani lopataš

blag kao zasluženi odmor. radio

je uvek najvećom lopatom na gradilištu

lopatao je sporo ali je izbacivao najveće

gomile zemlje. imao je lepo široko i krupno

lice i puno bele kose na glavi. govorio mi je

vi iako sam mu mogao biti sin. on nikada

nije saznao da sam ga voleo i često sa

nežnošću gledao. mislio sam ako

bog postoj ovaj čovek je

božiji sin

 

 

bile su

velike i strašne

vrućine u banatu

i nevreme je odnelo

jednog popodneva

ranđela. ubio ga

je grom

 

 

video sam

po pljusku se vratio

po zaostalu lopatu i jako

je sevnulo i jako puklo i

ranđel je pao. zauvek

kažu da je tog dana i

u sečnju grom ubio

ženu i njeno

dete

 

 

ali sunce je

odmah sinulo

blato je bilo veliko

otpadalo je sa japanki

i upadalo u beton

niko nije na to

pazio

 

 

manojlo manić

mi se žali da mu

je čizma šuplja i da ne

može u rov sa vodom. ja

mu kažem da mora jer poso

je poso. evo ga danas nazebao

je i ne ljuti se nego me pita dokle

danas radimo a ja mu kažem

do pet do pet maniću. i onda

se okrenem i odem tamo

negde dalje da plačem

 

 

nekada je bilo

toliko puno da se

presipalo. presipalo

se u ništa jer je tamo

bilo mnogo mesta

i mi smo pevali

o dobro si se setila

kad si vatru palila

suva drva odozdo

a sirova odozgo

 

 

ne znam da

li sam u banatu

zavoleo prašinu ali

vidim da sam zapisao

o ružo čista prašino

 

 

o prašini

sam mnogo

mislio nekoliko

godina kasnije kada

sam živeo od nje udišući

je pri svakom udarcu prahera

o tepih. bilo je mnogo takvih

dana sa prašinom baš

kao što je i nje bilo

mnogo

 

 

i hodao sam pored

odvodnih kanala u koje

su uskakali žapci kada bi osetili 

da im prilazim. i hodao sam ravnim

nedoglednim prugama banatskim koje

su sporo odlazile prema lecu konaku boki

prema sečnju i đulavcu sve do temišvara. i

svi su govorili kako je sve kanale i sve nasipe

izgradila marija terezija ali ona za koju sam kao

dete mislio da je dobra vila jer je tako mnogo to je

izgradila marija terezija. tek sam kasnije saznao da

je marija terezija ubila i hiljade i hiljade mađara i

srba koji su pod obavezom lopatali i lopatali i

toliko su lopatali da to lopatanje neće više ni

politika ušutkati iako će stalno pokušavati

niti će do kraja zavaditi ove ljude da se

međusobno poubijaju i još jednom

pobiju. zaista me mržnja nije

privlačila. bila je dosadna

 

 

uvek sam želeo

da imam druga i zato

sam dao otkaz. a i tako je

bila zima i mi više nismo mogli da

kopamo. kanali su se zaledili i

banat se pretvorio u vetar

 

 

bila je zima

i ja sam otišao u

sloveniju. tamo su kućni

radnici radili i deca jela

pekmez od brusnica

uzbranih po letnjim

vrućinama

 

 

tu u sloveniji

sam shvatio da je

trebalo da ostanem sa

ženom koja mi se dala

pre polaska voza

u ljubljanu

 

 

kada sam se

vratio više je nisam

mogao naći. posle sam

se samo sećao kako mi je na

brzinu ispričala da je jedne zime

rodila u nemačkoj u nekom velikom

napuštenom mlinu na dan svetoga ilije

i da joj se sin zato zove ilija. ja sam se

čudio zašto je ona stalno dok smo posle

jebanja sedeli u restoranu čekajući

voz na mojim cigaretama

pisala 1+1 = 3

 

 

i stopirao sam

te zime po suvim putevima

izbelelim od mraza i soli. ušao bih

u auto i bilo je toplo i pevao je luj armstrong

i dok je toplota ulazila u mene mislio sam kako

je jedina revolucija u dvadesetom veku afirmacija

lepote crnih ljudi njihovih lica i tela njihove muzike

i njihovih šaka. gledao sam kroz šoferšajbnu u

put koji nam se davao i nestajao pod našim

točkovima. u daljini bih ponegde

ugledao male količine te

jebene radosti

 

 

mislio sam na

južnu ameriku. mislio

sam tamo sigurno nema

logike kad su boje na

njihovim pončoima tako

čiste i žestoke

 

 

i sve sam više

voleo da spavam dugo

ujutru jer su mi se tek u jutarnjim

snovima javljali vitgenštajn i godar

da nastave razgovor iz prethodnog jutra

voleo sam da ih slušam jer su razgovarali

pevajući a nisu znali da pevaju. ali nikada

nisam čuo pesama lepših od njihovih

 

 

teglio sam se

i zavetovao snegu

znao sam da dobro

govno dobro smrdi i

sve mi se činilo da

živiš onoliko

koliko hoćeš

 

 

sneg je bio beo

barem u mojim snovima

ja sam čitao kineske pesnike

i čudio se kako je u njihovim

pesmama jabuka toliko

jabuka iako nema

prideva

 

 

putovao sam u

zrenjanin i tamo smo se

svađali oko rudolfa štajnera 

i igrali smo šah i ja sam tvrdo

tvrdio da je ljubav mekana i da je

najbolje da o mesecu govore

vukovi jer oni najviše

laju na njega

 

 

mene je

interesovala psihologija

guštera i ja sam čitao danojlića i

stalno sam zamišljao kako treba 

putovati i putovati bez

cilja i bez mere

 

 

u zrenjaninu je

njen brat ubio dve žene

i ja sam se osećao kriv i nisam

znao zašto je još onda nisam dovoljno

voleo. zašto je moj život meni bio važniji od

njenog. zašto nisam sa njom i raznosio ugalj

da bi ona mogla da plaća podstanarsku sobicu

jer ona je bila lepa. sada znam da sam ja bez

svesti bio zagledan u njene noge na koje je ona

u rana jutra navlačila crne najlon čarape i žurila

iz moje sobe u koju se uvreče kradom uvukla

a ja ostajao da spavam u toplom krevetu kao

svaki praznoglavi student koji više pati

od svog tromog tela nego od bilo

čega drugog

 

 

i otišao sam

u srbiju i tamo se

pokrivao debelim ponjavama

pod kojima nije bilo zima iako je

kroz zidove duvao vetar i pitao

sam se kome da prodam

svoje telo

 

 

tu u srbiji zimi

pod snegom i leti među

šljivama osetio sam da ljudi

ne postoje. to me nije uplašilo

jer sam već osećao lepotu. bila je

svuda. bila je lepa i postojala je

bez ljudi. što je značilo da se bez

njih itekako može. lako može

tačno. potvrdio je

jedan jelen

 

 

opet će proleće

pošli smo da kopamo

glinu. ujutru je još bio mraz

gline je nestajalo pa smo je morali

tražiti u dubljim slojevima. prvo bismo

kopali običnu zemlju i izbacivali je a kada

bismo došli do gline jedan od nas bi je razbijao

krampom a drugi bi je onako raspadnutu krtu i

suvu ubacivao u kombi. kombi bi od tereta seo

na dupe i jedva bi se ispeo na put. ali majstoru

je trebalo mnogo gline u proleće jer su žene

sa prvim lepim danima presađivale cveće

u veće saksije a te veće saksije su

gutale glinu a ta glina je gutala

našu snagu. za novac

i cveće

 

 

na lončarevom

dvorištu smo prvo mešali

belu i crnu zemlju a zatim je

ulupali u veliku tortu koju smo

posle rezali na trupce i unosili ih u

radionicu. trupci su bili teški po tridesetak

kila i otkidali su leđa. u radionici smo ih mleli

pa sabijali o zemlju. pa mesili pa od njih

kidali komade i pravili lonce za saksije

znoj je lio sa nas i ja sam radio

po principu daj sada

dok umirem

 

 

od majstora sam

svakog dana dobio neki

mali novac koji je bio dovoljan

da zamišljam kako je i malom

novcu potrebno da bude neko i

nešto i ja sam se trudio da

taj novac i bude neko

 

 

dani su prolazili

mnogi od njih u mračnoj

lončarskoj radionici. bio sam

nezaštićen. i na momente je to

bolelo i plašilo me. ali je tako trebalo

da bude. ja sam tako želeo. mislio

sam da je prava stvar ne štititi

sebe. to mi se činilo kao uslov

da se bude sličan cveću

 

 

a mene je

zanimalo cveće

život po cveću. ne po

ljudima pogotovo ne po moćnim

ljudima. mene je privlačila slabost a

ne moć. malo a ne veliko. veverice i

vitki konji i traljave reči i zaludne misli 

i uprljani slonovi i april i bilo koji maj i

svaki juni i bilo koje crveno i svako

plavo i svi cvetovi i sve nijanse

u cvetanju

 

 

nisam imao novac

nisam imao posao. nisam

imao narod. nisam imao svoj

klub. nisam želeo da se definišem

nisam želeo naslednika. nisam želeo

misao o uzroku i posledici. i zato sam

izmislio izmišljeni novac. izmišljenu

ekonomiju. nepostojeću zaštitu

 

 

i zamišljeno je zaživelo

 

 

i

 

 

i

zamišljeno

živi i zamišlja

novo i još

nemišljeno

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

29. januar 2025.

27450. dan mog života

 

 

krenimo

dalje i samo

dalje

 

 

šta je bilo kasnije

 

 

nije me bilo

okretao sam se

a trava je rasla. vidljiva

kao i dani što su prolazili

tu negde među tim danima

bio sam i ja. znao sam to po

treperenju sunca u kafi koju

sam voleo da pijem. život se

nastavlja i neko viče život

 život. šta je život. život

nije ništa

 

 

ali to

ništa sam

ja

 

 

aranka je hodala

dugonoga sa jakim

grudima. hodala je po

mojoj glavi i dodirivala je

rukom kuće pored kojih je

prolazila a ja sam je čekao

pred vratima. ona nije

mogla znati da je u

meni praznina

 

 

imala je

veliki nos. nos

kakav je samo ona

mogla imati. a ja sam

voleo velike noseve i slikao

sam je golu zagledajući svaku

njenu dlačicu među nogama

ona je stalno ćutala a ja

sam sve više govorio

govorio sam kao

ludak

 

 

i jedne

noći nisam hteo

da živim bilo je to

pored nakrivljenog

belog bedema u

bačkoj palanci 

 

 

bila je letnja

noć. na stotinu metara

odatle dunav je mirno tekao

i ostao sam živ. i posle ću uvek

gledati dunav kako strpljivo

podnosi svoju strpljivost

jer on teče. i on teče

 

 

i koliko sam

više postajao ona

tako je brže dolazio

novembar u kome ću

ostati dva-tri sata u mestu

pošto je ona otišla. i ja sam

gledao u ugao iza kojeg je

ona zašla i više je nisam

video iza ugla su dolazili

neki drugi ljudi

 

 

i kada je

ponekad vidim

u svojim očima kako

mi prilazi u plavoj tufnastoj

haljini ja odmah tada krećem

ne želeći da me usamljenost 

sustigne u mestu dok

stojim

 

 

ništa nisam imao

plave iskrpljene farmerice

nisu bile moje. ni cipele nisu bile

moje. ni košulja ni plava ishabana

jakna. i gaće i čarape sam dobio. a

ujakov kaput je bio dvadeset osam

godina star i smrdeo je od upotrebe

dani su bili hladni i bili su pravi

dani znači prolazili su i bili

su prolazni

 

 

rokenrol je bio

loš. cigare su prestali

da uvoze. ljudi su se sakrili

u miran život. mene je tresla

groznica i zato sam stalno hodao

i lutao. samo da nikada ne stanem

mislio sam. i dok hodam uvek ću

gledati ptice rekao sam

 

 

putevi su

bili izrovani i

ličili su na mene

i po njima i po meni

padala je kiša

 

 

možda me

je jedna takva

kiša spasila i ja danas

pišem da sam živ i da

sam preživeo a ne znam

kako mada verovatno

baš kišnjenjem jer

kako bi drugačije

 

 

i otišao

sam da radim

u prepunom kombiju

sa rakijom u nogama i

uglavnom lošim cigaretama

putovali smo na more a bila je

zima. kopačemo zemlju i u nju

polagati azbestne cevi kroz koje

će voda pod pritiskom zalivati

zemlju na kojoj će neki drugi

ljudi zasaditi plantažu

narandži

 

 

zemlju ćemo

kopati rovokopačem

dizalicom lopatama i izrabljivanjem

izrabljivali smo one koji nisu mogli da

dignu glavu pa su zbog toga tako pognuti

rađali mnogo dece koju nisu mogli da ishrane

pa su zato još više saginjali glavu i učili svoju

decu da i ona pripadaju onima čije će glave

biti opet pognute. novaca nije bilo dovoljno

i nije bilo drugih načina osim da

se uzima od njih

 

 

i tako mirni

i poslušni odlazili

smo na posao. jutra su bila

prava valjda od plavog neba

i plavog mora. prevozili smo se

traktorima i malim prikolicama

tresli smo se po makadamskom

putu uz malu neretvu po kojoj

su seljaci u čamcima sporo

veslali ka svojim poljima

 

 

i brda su bila plava

a zemlja prepuna tragova

mora koje je ovde do skora ležalo

plitko i bez svežine. cevi koje smo

montirali su nekada pucale i rov bi se

tada zamuljio velikom količinom blata a

to se nije moglo naplatiti. u nekim jutrima

mraz je zaledio vodu u kanalima i radnici

su ga probijali i u ledenoj vodi montirali

cevovod. bili su to dobri uslovi da

ponovo shvate da su niko i 

ništa samo večiti radnici

 

 

na marendi smo

pili polalitarska mleka i pušili

cigare na jakom vetru. sedeli smo

na sivim radničkim bundama i zajebavali

jedni druge. ostavljali smo tragove doručka

za sobom i odlazili da radimo. ja sam hodao

po još neiskopanoj trasi proveravajući da li su

kolčići koji su vodili rovokopač na svom mestu

i zaputio bih se daleko u polje da budem sam

da se izgubim i iz daljine posmatram kako

poneko vozilo ostavljajući gusto kovitlajući

trag prašine za sobom odlazi ili dolazi 

na gradilište. mi smo radili za

buduće slatke narandže

 

 

brzo je došlo proleće

i ja sam ga počeo piti celim

telom i koliko sam ga više pio

bio sam žedniji i slutio sam da bi

ta žeđ mogla biti sve. proleće me

je bolelo po slepoočnicama i

govorilo mi miroslave kreni

 i ne zaustavljaj se

 

 

ali ja sam

još morao raditi

i štrikao sam vunene

čarape pred muškarcima

jer nisam želeo da budem kao

oni. oni su mi se smejali uostalom

s pravom jer kada je neko od njih

ostao sa mnom sam govorio je

i ja bih to radio da me

nije sramota

 

 

mi smo govorili

siromašnim jezikom

jezikom u kome je bilo

malo reči malo ali

dovoljno. i suviše

dovoljno

 

 

bio je to jezik

koji se govorio sa

dosta ćutanja sa dosta

nemogućnosti da se kaže

da se kaže bilo šta. sa dosta

reči u očima i rukama u pokretu

ramena u šakama sa dosta reči 

u onome što se nikada neće

reći što se nikada nije

ni mislilo

 

 

ponekad sam

osećao da neću izdržati

i da ću verovatno poludeti

jer meni je stalno bio pred

očima ugao iza koga je

ona otišla

 

 

i pera je osećao

da ću poludeti i napijao

se posle posla i pričao mi kako

ga je ona prevarila i kako on ne zna

šta da radi i da je besan i napregnut

kao čelična sajla sa kojom smo

spuštali cevi velikog

profila u rov

 

 

pera je bio

najizdržljiviji radnik

na gradilištu. izdržljiv i

jak kao čantra za eksere a

ekseri su bili veliki i novi. pera

ih je držao u svojim zubima i

svojoj čantri i besno zakivao

u drvene šprajcove koji su

držali duboke rovove da

se zemlja ne bi srušila

na nečiju glavu kad se

već gadno sranje

sručilo na

njegovu

 

 

uveče bismo u

trpezariji barake gledali

televizor. posle večere ostajali

su na stolovima prljavi tanjiri. noću

bi kroz trpezariju u dugačkim gaćama

izlazio poneki radnik da piša u pesak pored

prozora. po tanjirima je ostalo mnogo opušaka

od cigareta a po stolovima prazne flaše piva 

i po koja boca crnog dalmatinskog vina

sve nas je to čekalo preko noći i mi

smo ujutru mogli videti gde

živimo i da smo još tu

 

 

ja sam

noću sanjao

da me ponovo

zatvaraju ali sam se

opirao da uđem jer sam

znao kako se teško izlazi

da se zapravo izlazi tako

što se više nikada

neće izići

 

 

ujutru sam

gledao radnike kako

stavljaju lopate na ramena

i kako su lepi u svojoj nemoći

tada sam se stideo svog zatvora

i svoje bačkopalanačke

ljubavi

 

 

posle posla

bih odlazio na brdo

i gledao vetar kako se igra

po dolini. prvo bih ga čuo a onda

osetio na golim rukama i licu. razumeo

sam koliko je on prisutan a ja ne mogu

da ga vidim i opišem i zato sam

napisao vetre ja te ne vidim

 

 

nisam imao nikoga

i bio sam ništa. ali sam bio

slobodan do besmisla i potreban

mi je bio rizik i pripadao sam svemu

onom što ostali nisu ni primećivali. ostacima

vode u nepokupljenim čašama posle ručka

osušenoj zemlji na lopatama. neupotrebljivim

ekserima u zidu. neizgovorenim rečima

posle slučajnih uvreda

 

 

ja sam

bio ništa i

ništa je bio

moj cilj. cilj

koji je

naravno

bio

ništa

 

 

priroda je bila

moćna i nežna i ja

sam ponekad osećao

kako ludim jer nisam mogao

da podnosim toliko i toliku

prazninu. tada još nisam znao

da ću je zavoleti. i zato jer je

bolelo ja sam pevao

 

 

pušio sam

mali beograd ili div

mali beograd je pušio i bule

dizaličar a ja sam na hartijama

od cigareta negde u polju na vetru

dok je padao mrak. na obali reke. za

vreme prenosa fudbalskih utakmica. dok

su škaripirali zemlju i bacali posteljicu od

peska pod cevi. dok je voda bezrazložno

curila iz česme a kotlić u klozetu nije radio 

i neki od radnika vikao na hodniku jebem

mu boga opet ćemo se pogušiti u ovom

smradu. i dok je on vikao ja sam

pisao pesme na hartijama od

cigareta div i mali

beograd

 

 

jebem

mu boga

opet lepe reči

među ovim ljudima

koji psuju boga. među

ljudima koji psuju boga

zato što im smrdi ono što

su izbacili iz samih sebe ni

ne znajući da bog nema ni

koga da psuje što je takve

smrdljive stvorove

stvorio takođe

iz sebe

 

 

bile su to

takve pesme. bile

su to pesme o dečaku

dečaku koji nije znao da

su životinje i biljke njegova

zemlja bez imena. koji još

nije znao da kaže ja

ne pripadam

nikome

 

 

živeti svoj život

neko je rekao možda u

nekom filmu. kako je to lepo

kako je to strašno! hteo sam to

nekom da kažem ali je to ostalo u

meni. mislio sam da je to istina ali

nisam želeo da neko kaže hej

pa to ti je suviše patetično

 

 

video sam vinovu lozu i čuo sam zaboravi sva pravila

 

video sam smokve i osetio sam u meni ima još radosti

 

video sam vrbe i zapisao sam video sam vrbe

 

 

mnogo sam

mislio na drugačiji život

i uzbuđivala me je hrabrost

hrabrost da se bude meta

hrabrost da se živi

jer

hrabrost je

život i živeti

govorio sam i

hrabrio sebe

 

 

i

 

 

i kada je

ponekad vidim

u svojim očima kako

mi prilazi u plavoj tufnastoj

haljini ja odmah tada krećem

ne želeći da me usamljenost 

sustigne u mestu dok stojim

 

ići mi je ići. dalje i samo

dalje. ići i samo ići

 

 

i

 

 

dalje

i samo

dalje. ići

i samo

ići

 

 

i

 

 

idem

i

 

d

 

 

e

 

 

 

 

m

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

28. januar 2024.

27449. dan mog života

 

 

krenimo

 

 

7 06 1973

danas je

fini hladni s palicom

u rukavu udarao po

potkolenicama robusnog

centarhalfa. robusni je posle

ridao od nemoći i besa i stalno

govorio ala bih ga prebio

ala bih ga prebio

 

 

10 06 1973

vežba iz analize

 

1. službeni nivo zatvora

 

zatvor se pretvorio u

ustanovu za popravljanje

nema tu lanaca. okova. bičevanja

gladi. boga. boga koji kažnjava i koji

prašta. čuvenih bandita. vode koja kaplje

na teme. svi smo isti. svi ličimo na komšije

i skoro smo svi za pohvalu. po nama se može

lako zaključiti da je tek napolju ršum. mi smo

ljudi takvih svojstava da nam svojstva

nisu ni potrebna. nas nije

moralo ni biti

 

 

2. životni nivo zatvora

 

o njemu se nikada ne priča

jer je reč o ljudskoj bedi. nepodnošljivoj

ljudskoj bedi. o halapljivostima. o kukavičluku

o cinkarenju. o noćnim hrkanjima. o seksualnoj

zavisnosti. o smradu tela. o bolestima. o potištenoj

potištenosti. o paloj palosti. mi smo kao žabe koje će

već sledećeg momenta zgaziti onaj koji ih sada posmatra

mi smo nemoćni i jadni. poslušni kao deca u žudnji za

pohvalama. ko se suprotstavio noću bi ga pokupili s

ćebetom i odveli ga u drugi zatvor. o tome se ne

pričaju priče. priče se pričaju o herojima a ovde

nema heroja. oni koji su to paze da to niko ne

sazna. zatvorski heroji su samo palost koja

u efektima brbljanja traži zadovoljenje

za svoju ukroćenu i prodanu

snagu

 

 

3. mistični nivo zatvora

 

mislim da sam ga naslutio

 

 

15 06 1973

zavoleo sam

zatvorsko odelo

i zatvorske cipele

i vrapce. oni mi

dođu kao

drugovi

 

 

21 06 1973

u zatvoru sam

uradio sledeće stvari

zajedno sa mojim prijateljima

 

šklovskim

nisam zakopčavao dugmad

na vrhu košulje pa sam zbog

toga često ribao hodnik

 

gertrudom stejn

prepisao u tri primerka

njenog sezana i to bacio po dvorištu

 

rozom luksemburg

kad izađem kupiću majci muslin da sašije sebi haljinu

 

lao ceom

kad izađem odmah ću napisati sebi pismo

 

kafkom

ispisao desetak stranica u svesci i bacio ih u klozet

 

remboom

napisao na klozetskom zidu artur rembo je pesnik

 

 

24 06 1973

da nisam došao u

zatvor ne bih video zatvor

zatvor je kao rani rokenrol

nepoznata umetnost

_____

 

kad mislim na zatvor

ne sećam se mnogo toga

ne sećam se kašika kojima smo

jeli. viljuške i noževi su bili zabranjeni

ne sećam se nijanse prljavo-zeleno-plave

boje zidova u sobi. ne sećam se od čega je bio

pod. ne sećam se koliko je drveća bilo u dvorištu

ne sećam se filmova koje su nam puštali subotom

(jedan je bio o edvardu grigu). ne sećam se priredbe sa

pevačima koji su nam pevali u dva navrata u velikoj sali

koja je nekada bila crkva. ne sećam se kako je betonirano

dvorište. ne sećam se koliko je prozora bilo u sobi sa jedne

strane a koliko sa druge strane zida. ne sećam se koliko je

više od stotinu kreveta bilo u sobi. ne sećam se kakvi su bili

tanjiri ni kakvi stolovi u trpezariji ni koliko ih je bilo jedino znam

da ih je bilo zaista mnogo i da sam prvog dana na večeri dok

sam još bio u karantinu sa malim brojem zatvorenika shvatio

da je u mitrovici prepuno robijaša. ne sećam se pravih imena

mojih šifriranih drugova ni njihovih matičnih brojeva koje sam

znao jer smo se u šali nekada i sami tako zvali. ne sećam se

boje gaća ni kako smo slagali pidžame. ne sećam se koliko

sam mućki popio kada sam se prvi put drogirao. ne sećam

se svog lica jer ga za celo vreme kazne nisam nijednom

pogledao jer u zatvoru nema ogledala. ne sećam se

sa koliko sam kutija cigara platio svoja dva šišanja

do glave i ne sećam se na kom sam mestu u

zatvoru kriknuo u sebi i ne znajući

da me je taj vrisak spasao ne

ne verujem da se ova

rečenica ne čuje

_____

 

 

9 07 1973

još jedan mesec pa napolje. stojim

na suncu. želeo bih da sam samo telo

_____

 

kada sam izlazio

šorkan koji je onako muški

nokautirao berbera rekao mi 

je ovde sam napunio dve

prepune kofe sperme

_____

 

 

15 07 1973

devet meseci

u zatvoru. kao devet

meseci u majčinoj utrobi

zatvor mu dođe kao

proizvođač života

kad će trudovi

da ispadnem

iz njega

 

 

31 07 1973

sutra će doći majka

daću joj poslednju šibicu

ako je nađu šest sam barem

izneo valjda ću izdržati još ovih

19 dana. željan sam dunava da

skočim u njega. da se zagnjurim

i plivam bez imena i prezimena

bez želje i sećanja

 

 

izlazak

 

 

devet je sati pre podne 

napolju sam. van zidina. sija 

sunce. telo se u momentu umorilo

od širine u kojoj sam se našao. ponašam 

se normalno, a ništa nije normalno. svakim

korakom sam dalje od zatvora. ne okrećem

se. u zatvoru su ostali zatvorenici. možda

će neki novi već danas uskočiti u moje

ostavljene cipele

 

 

koračam pored 

niskih kuća i osećam 

miris kuvanog paradajza 

život je kao i ranije običan

zastrašuje njegova običnost

ipak koračam u njega

 

 

sremska mitrovica 

je kažu stari grad. kažu

još iz rimskog doba. da li je

zbog  starosti u njemu zatvor

i pre rata je tu bio. i verovatno

oduvek. jer zatvor je do užasa

stara stvar. boli i kažnjava

svojom starošću

 

 

prelazim ulicu

dva-tri puta sa jedne

na drugu stranu. niko mi

ne brani. i ništa me ne sprečava

hodam i brojim u sebi. i izbrojim

više od 112. u zatvoru sam mogao

da izbrojim do 112. posle 112 sam

morao da hodam u krug

 

 

na autobuskoj stanici 

kupujem kartu do novog

sada. autobus polazi u 11. seo 

sam za sto u restoranu i naručio

kafu. nisam prestao da pušim

sada me to raduje jer ću 

cigare kupiti na kiosku

 

 

u politici čitam

osuđena nova zavera u

čileu protiv vlade predsednika

aljendea. borusija — real 4:2

necer mora da igra

 

 

pušim i pišem 

dopisnicu na svoju adresu

 

9. avgust 1973 10 i 15

znaš šta miroslave

malopre sam izašao iz

kaznione u sremskoj mitrovici

sa velikim naporom doživljavam

promenu. sve je u toj meri

normalno da sam skroz

naskroz zbunjen

 

 

sutra sam 

dobio prvo pismo 

na slobodi. pišu mi da sam 

malopre izašao iz zatvora 

tek toliko da budem 

siguran

 

 

ulazim u 

autobus. prevreo je i 

smrdi. sednem do prozora 

nepodnošljivo je toplo i nepodnošljivo

smrdi. razumem to kao deo slobode

uostalom svet  je sve ono

što je slučaj

 

 

ćelav sam 

i ličim na nekoga

ko je malopre izašao

iz zatvora. jedina razlika

između nekoga ko liči da je

malopre izašao iz zatvora i

mene je da sam ja zaista

malopre izašao iz

zatvora

 

 

želeo sam

da se nekom dam

sada dok sam mirisao

na zatvor. sad kad sam

tek rođen. ja koji nisam

limun ni u čijim

ustima

 

 

autobus pun

smrada prolazi

pored zatvora. gledam

ga. tu sam devet meseci

gledao kako crvene krave

vole ljubičasto nebo

 

 

vrućina je velika

i većina je velika. bio sam

omamljen i sav u znoju. levom

šakom sam uhvatio desno rame. kroz

mene je strujala bolna ozbiljnost. žena do

mene izašla je malo pre u rumi. zatvorio sam

oči. znao sam da je strpljenje najveća snaga

a meni je trebala snaga. ali ja nisam

znao da uđem u so

 

 

vidim kako

kiša pada na vesninih

i mojih četrnaest godina i kako mi

danima čekamo da se prvi put poljubimo

vidim kako držim radio na kolenima dok se

selimo niz kaldrmisane ulice. meni je dve godine i

konj polako vuče naše stvari. vidim kako majka krikne

i kako je odvode i ona dođe uveče sva u crnini jer je

otac ceo dan mrtav. i vidim kako za vreme sahrane

dečaka od osam godina jedna devojka odvodi da vidi

očevu raku. sećam se nije bilo tako strašno. bio je

neki vetar. posle je bilo strašno kad su spuštali

sanduk. kad neko umre kao da počne

da miriše neka čista dobrota

 

 

autobus se

polako penje na

frušku goru. i drugom

sam se šakom

stisnuo

 

 

vidim kako

pada kiša i kako

sedamnaestogodišnjak

hodam po pljusku koji

mi nabija u oči

 

 

autobus se

spušta niz frušku

goru. žmurim i sve se

jače stežem šakama 

po golim ramenima

 

 

vidim kako

u ponoć u zrenjaninu

sa crnom kapom na očima i

nekoliko rakija u sebi teturam po

sredini ulice i plačem. tražim je. nju

i njene zagrljaje. kad me sustigne

bol za njom ja podignem glavu

u nebo i bez glasa vrištim

 

 

autobus izlazi

iz krivine. i iznenada

tu. na tom delu puta život

je nestao. ugledao sam nebo

bilo je pred mojim licem. hteo 

sam da uđem u njega. hteo

sam da budem slobodan

 

 

da hodam iznad

zelenih šuma i da se

više nikada ne vratim

 

 

tu. na tom delu puta

u toj krivini osetio sam da

ne želim da se popravim. ja

sam tražio čudo a zatvor mi 

je pomogao da ga osetim i

pripadnem svemu onome

što nisu ljudi

 

 

počeli smo

da se spuštamo niz

trandžament. dole se teglio

dunav i širio novi sad. pre devet

meseci sam sa napuklim meniskusom

odatle krenuo u zatvor. sada se vraćam

izašao sam iz autobusa u petrovaradinu

i krenuo sam preko mosta. učim se

da hodam polako

 

 

ćelav sam

i nos mi je napukao i

kriv. telo je mišićavo i znojavo

jake vilice kao da me preporučuju

nevidljivoj avanturi. istetoviran sam

po svim muškim i zatvorskim

pravilima. da boli i da

ostane zauvek

 

 

u

robnoj kući

kupujem muslin

za majku da sašije sebi

haljinu kao iz zatvorske

rečenice roze luksemburg

ovde sad već cveta jorgovan

danas se razvio tako je toplo

da sam morala da obučem

svoju najlakšu muslinsku

haljinu

 

 

u ulici

svetozara markovića

zastanem kod zanatskog

doma i brojim rešetke na

podrumskom prozoru

šest horizontalnih i

osam vertikalnih

 

 

ulazim u

svoju ulicu. ulica je

ista kao i ranije. samo

malo zarasla u život. ali

tako je uvek bilo posle

dužeg odsustvovanja

 

 

preko ograde

u kući broj 8 suši se

veš. isto kao kod flobera

 stolnjaci čaršavi peškiri vise

okolo zakačeni drvenim

štipaljkama za razapete

konopce

 

 

ulazim

u dvorište kuće

broj 19 tu stanujem

dvorišne cigle po kojima

gazim malopre poprskane

vodom zbog velike

vrućine

 

 

i

 

 

  3. mistični nivo zatvora

mislim da sam ga naslutio

i

mislim da mi je on otvorio

uska vrata ka mističkoj ljubavi 

i mističkoj slobodi i mističkoj

istini koji su mi danas jedno

ljubav sloboda istina

 

 

i

 

 

9. avgust 1973 10 i 15

znaš šta miroslave

malopre sam izašao iz

kaznione u sremskoj mitrovici

sa velikim naporom doživljavam

promenu. sve je u toj meri

normalno da sam skroz

naskroz zbunjen

 

zatvore

hvala ti za sve

miroslave hvala

ti što si to sve

izdržao 

 

 

i

 

 

autobus izlazi

iz krivine. i iznenada

tu. na tom delu puta život

je nestao. ugledao sam nebo

bilo je pred mojim licem. hteo 

sam da uđem u njega. hteo

sam da budem slobodan

i

nebo je

postalo moj

svemir. svemir

raj. raj bog

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

27. januar 2025.

27448. dan mog života

 

 

ti i ja

krenimo

u

ne, ne

verujem

da se ova

rečenica

ne čuje

 

 

31 03 1973

gledam je

gledam tu kišu

gledam je

pada

ta kiša

pada

gledam je

baš pada

pušim i gledam je

_____

 

u

zatvoru sam

se najviše radovao

pisanju u svesku koju sam

pred izlazak spalio. mislim da sam

stalno pisao o kiši jer sam želeo da

napišem knjigu o kiši. o kiši koja pada na

svakoj stranici knjige. o kiši koja pada i

koja se ponavlja i pada bez razloga

jer mislio sam da o zatvoru neću

nikada pisati jer je priča o

zatvoru uglavnom

vezana za ljude

a to mi se

činilo

preusko

_____

 

 

2 04 1973

rešetke i nežnost

ljubio bih magarce

među oči

 

 

4 04 1973

čitam zatvorska

pisma roze luksemburg

piše o pticama. i kaže da

su ptice ono što nju zapravo

interesuje iako zna da će umreti

na pločniku u borbi sa drugovima

tako je i bilo. u njenim zatvorskim

pismima pročitao sam najlepšu

rečenicu u životu ovde sad već

cveta jorgovan danas se razvio

tako je toplo da sam morala

da obučem svoju najlakšu

muslinsku haljinu

 

 

5 04 1973

da li se otac

ubio zato što je bio usamljen

kako se proizvodi usamljenost

(da li su cigle u zidu cigle ili zid)

u svakom slučaju oca nema

zid je tu i ja sam

na robiji

 

 

6 04 1973

jedan

četrdesetogodišnjak

iz sobe ubica liči na oca

ćelavi bik prezimenjak je ličio

na mog oca prvi put kada sam ga

video prali smo ruke posle posla. kada je

čuo kako se zovem rekao mi je prezimenjače

nemoj nikoga i ničega da se ovde bojiš. ja ću te

ako treba štititi. prezimenjak je bio iz sobe ubica i

njegova zaštita se zasnivala na autoritetu koji su

imali ubice. on je već osam godina unutra a ostalo

mu je još četiri. odgovarao je za ubistvo ženinog

ljubavnika koga je jednog prepodneva jurio po

seoskoj ulici sve dok ga nije sustigao kod

jednog starog drveta. kad sam ga stigao

zabio sam mu nož u vrat i on je pao na

dud. a ja sam ga ubadao sve dok iz

mene nije izašlo sve ono što sam

godinama trpeo i skupljao

šta ćeš mora se živeti

ili umreti kaže

drugi ubica

 

 

7 04 1973

sedimo na suncu

izloženi. izgaženi. poniženi

zaštićeni i osunčani. jedino

što mi ostaje to je nemoguće

voštani herkules opet

buzerisao za cigare

i opet zaradio

samicu

 

 

8 04 1973

bila mi majka

u poseti. mislim

na jabuke. steglo u

grlu. rukom pokazujem

u pravcu ništavila tamo

gde je ljubičasto nebo

i gde cveta jorgovan

majko ja sam

odatle

 

 

9 04 1973

ceo dan

mislim na majku

nikad nisam dovoljno

priznao. kako da priznam

kako. u meni samo odjekuje

praznina. kome da priznam da

bog traži mesto u meni. kaže to 

je njegovo pravo. jer kaže tu on

stanuje. zašto da ne kažem da

me zanima slama. kako da

priznam kad su redovi za

priznanje ogromni

 

 

10 04 1973

ubice

dvojica po

dvojica silaze

niz stepenice. vidim

stvari ne stoje baš

tako jednostavno

svaki pokret je

narušavanje

života

 

 

18 04 1973

južna amerika

trag neke velike

slobode. neke

nedokučive

jednostavnosti

trag nekog

pravog

porekla

mene

 

 

19 04 1973

nešto očekujem

gledam u travu

ona je slobodna 

i u zatvoru

stidim se

sebe

 

 

23 04 1973

ne

ne verujem da se ova rečenica ne čuje

 

 

30 04 1973

plavooki klint

ferika istvud posebno

tih i vredan čovek. ne diže

glavu sa prese. tukao i silovao

svoju ćerku. ima produhovljeno

lice i jako je ozbiljan. policijske

kartoteke kakve su to antologije

ne znaš šta je bolje autori

ili antologičari

 

 

2 05 1973

marcika

devojka u sobi

za malo cigara radi sve

što treba. čisti cipele. pere veš

namešta krevet .ušiva odela. verovatno

se podaje i puši. ovde je već 17 godina

veteran. silovao je i ubio dve devojčice

(al se najebao kaže robusni centarhalf)

liči na blaženog. koža na licu mu je kao

u devojke. ni mrava ne bi zgazio. svi

u zatvoru ga šikaniraju ali se i svi

oslanjaju na njega. nasilje

je postalo stil življenja

 

 

8 05 1973

danas sam video

odsečeni palac crnog

harmonikaša. ležao je

nevin strpljivo na presi

možda nije mogao više

da podnosi

harmonikaševu

kaznu

 

 

11 05 1973

pružim šaku

ka nebu i kažem

to je umetnost

zašto. zato što

to niko nije

video

 

 

15 05 1973

osnivam partiju praznih klupa

partiju beznačajnih datuma

partiju živih stvorenja ali da su

starija od sto pedeset godina

partiju neizvršenih naredbi

partiju rashodovanih partija

nasilje je postalo stil življenja

 

 

19 05 1973

nema ni bagrema

za nas jarce. žrtvene jarce

ostavili su nam samo prepunu

štalu krivice. gladni smo

jedemo i to

 

 

ponedeljak

bez razloga se

zatrčim u dvorištu

bez razloga se zaustavim

više verujem u bezrazložno

trčanje nego u sve razloge

zajedno

 

 

utorak

šetam po dvorištu

u dubokoj senci pod zidom

zgrade cigle su obrasle finom

zelenom mahovinom. sagnem se

i milujem je rukom. ostatak šetnje

provedem u hodanju. mislim kako je

moj dom svaki korak koji koračam

zatvor je zgodno mesto jer nema

gde da se pobegne. ali se može

poskočiti u koračanju. takoreći

bez razloga praviti viceve

s - ka - ka - ti u nebo

krivica je posledica

žudnje za

nevinošću

 

 

25 05 1973

ja sam govno

krajputaš. kukavičluk

me tera da želim. kukavičluk

me sprečava da prestanem

da želim. svaka čast

putnicima

 

 

3 06 1973

odvratan sam

uplašio sam se za svoj

život. sramota za pravog

robijaša. šta je to u životu

što nas vezuje za

život

_____

 

andrija je ubio majku

očuha i svoje dve sestre

posle zločina kad je nastupila

nepodnošljiva tišina posle krkljanja

andrija je otišao na obalu reke pomislio 

sam da bi najbolje bilo da skočim u vodu

i prekinem sa životom ali nisam imao

snage da se na to odlučim

_____

 

 

5 06 1973

vežbam slike

pre sedam meseci

šantajući pitam da li se ovde

ulazi u zatvor. da. ja vidim zidina

debela i visoka uredno zidana. čvrsto

zidana. zidana za vekove. čisto dvorište

zazjapi pred očima. nekoliko zatvorenika

gleda u mene dvorište je prepuno cveća

boli me koleno. pre tri dana puko mi je

meniskus. bez treninga koleno nije

izdržalo dribling vidim mnogo

crvenih krava kako gleda u

neko veliko ljubičasto

nebo

_____

 

nisam mnogo vežbao slike iz zatvora

ali kada god zatvorim oči ja vidim besprekorno

ozidane zaista visoke zidove toliko visoke da je odmah

jasno da su to zatvorski zidovi. i vidim dva turčina kako brzo

hodaju tamo i ovamo i vidim kako nedeljom ujutru svi izlazimo sa

ćebadima i tresemo ih od prašine. i vidim potuljena lica robijaša kako

hodaju bez lica. i vidim gumena laskola kako čekaju da ih iznesu iz zatvora

i vidim velika brda felni na dugačkim raketama dok ih neki od robijaša gura u

felgaško odeljenje ili odatle izvozi. i vidim prijatelja i sebe kako se vraćamo posle

ručka u prljavim radničkim odelima sa pocepanim cipelama koje smo vezali kanapima

i nas dvojica pričamo a odela su zaista prljava i masna i crvenkaju se od metalne rđe i

vidim kako smo stali pored felni i vadimo cigare i počinjemo da pušimo to zadovoljstvo

što smo u prljavim i masnim odelima i što smo na robiji mi robijaši i vidim kako umire

mijatov i kako ga stavljaju na sto posred sobe i svi uplašeni gledamo u svog do malo pre

živog druga. i ja zamišljam to zatvorsko groblje na kome su sahranjivani oni koji su umirali

u zatvoru i vidim kako stojim u hodniku čekajući da me primi vaspitač i ja gledam po

hodnicima i zamišljam ljude koji su ovde robijali i zamišljam komuniste koji su po ovim

hodnicima završavali fakultete i mislim da li oni znaju da zatvor ni pod njihovom vlašću

nimalo nije promenio svoju dušu i vidim visokog horvata kako se mršav strmoglavljuje

na pod umivaonica i strašno se trese. ja i neki se uplašimo a stariji zatvorenici hladno

kažu ostavite ga na  miru on ima padavicu i vidim žute maslačke kako su se pojavili u

proleće sa jakim suncem i vidim albanca jašarija kako se šeta onako velik i visok po

menzi jer je on šef kuhinje i vidim kako na znak nadzornikove ruke svi ustajemo sa

stolova u menzi i u redu dvojica po dvojica izlazimo napolje i vidim sebe kako se

plašim dok iznosim šibice u kojima je bio moj dnevnik. dnevnik sam pisao na prazni

marginama novina. pisao sam ga obično noću u krevetu i posle bih savijao te ispisane

šnitove i stavljao ih u šibicu. kada bi dolazila majka ili brat u posetu ja bih ih iznosio

kao pušački pribor i za vreme razgovora mi bismo zamenili šibice i vidim kako se majka

koja nikada nije pušila pretvara da to čini i kako sa strahom na kraju posete uzima

svoje cigare i šibice. i vidim tablu sa našim matičnim brojevima. moj je bio 9094 a

marcikin negde oko broja 500. znači da je posle njega došlo više od 8000 zatvorenika

vidim paniku u sobi kada su otkrili govno u cipelama sobnog starešine. istraga je trajala

ceo dan i na kraju je krivac otkriven. bio je to jedan od dvojice berbera u sobi. šorkan

stari zrenjaninski frajer više ni za kurac pojurio je berbera kroz sobu i kod izlaznih vrata

tako ga frajerski opalio da ga je celog promašio. istina berber je pao ali ne od udarca nego

od straha. šorkan je posle dva meseca počeo da priča novopridošlim zatvorenicima kako 

je tu skoro nokautirao jednog zatvorenika a ovaj se zabo na glavu i vidim zloslutne šabere

koje su pravili veštiji robijaši. bili su to opasni noževi napravljeni od listova za bonseke i vidim

nervozu na licima ubica. u njihovim sobama je vladala tišina i red i to je bila posledica

njihovog stanja i situacije da su oni sami znali da bi svaka međusobna kavga mogla dovesti do

ubistva i vidim prepunu sobu nadzornika kako naoružani i sa šlemovima na glavama

preturaju po celoj sobi tražeći šabere alkohol neke knjige karte drogu i sve ono što je bilo

zabranjeno a cvetalo je u zatvoru i vidim kako ih gledam tako zastrašujuće opremljene

i osetim kako su oni spremni da ubijaju ako treba valjda zato što su plaćeni i vidim pastu

za ruke koju smo pravili od piljevine i sapuna sa kojom smo se posle posla trljali dok ne bismo

skinuli prljavštinu i vidim kako se nedeljom izležavamo na krevetima i slušamo prenos

fudbalskih utakmica. i vidim sebe kako odlazim u klozet i drkam sa nepodnošljivim

slikama golih žena u čijim se telima skupilo sve ono što je bilo napolju i vidim jedini

crtež koji sam video u zatvoru. neko ga je nacrtao u klozetu. bio je to crtež kuće iz koje

je izlazio dim i vidim kako sam svaki put gledao u tu kuću jer u njoj je bilo prepuno

neodgonetljive tuge i vidim kako stariji zatvorenici pokazuju prema drugoj zgradi

i kažu tamo je bio đilas i sećam se šetača korzoa kako kaže šta je to đilas

_____

 

 

i

 

 

ovde sad

već cveta jorgovan

danas se razvio. tako

je toplo da sam morala

da obučem svoju najlakšu

muslinsku haljinu. ova

rečenica roze luksemburg

je za mene najlepša

rečenica zauvek

 

 

i

 

 

ne

ne verujem da se ova rečenica ne čuje

rećenica koju sam napisao u zatvoru 

mislim u felgaškom odelenju je postala

naslov moje treće knjige ne, ne verujem

da se ova rečenica ne čuje

 

 

i

 

 

pružim šaku

ka nebu i kažem

to je umetnost. zašto

zato što to niko nije video

ovaj mali umetnički rad koji

sam napravio iza druge

zgrade na zuncu

me je  vodio

i

doveo

večnoj

umetnosti

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

25. januar 2025.

27446. dan mog života

 

 

ti i ja

krenimo

u

ne, ne

verujem

da se ova

rečenica

ne čuje

 

_____

 

u

zatvoru

nema ogledala

i zato ostaješ sam

u sebi da se ogledaš

a to što vidiš u sebi je

užasno. ne preterujem

ne literariziram kada

kažem da mi je ono

što sam video ledilo

krv u žilama

baš tako

_____

 

 

23 02 1973

prošla je ponoć

s uživanjem čitam

kafku. mali trgovac

(šest godina pronevera)

hrče. porušiće zidove. ipak

svi spavaju. ali dok ne zaspu

svi mu psuju majku. jadna

majka. bolje da ga puste

kući pa da mi ostali

na miru robijamo

 

 

25 02 1973

sve je užas

(ješni apatinac na žalbu dobio još dve godine)

pogotovo užas (sada ima ukupno još osam godina)

užasan je (pita me šta da radi)

nepodnošljivo je užasan (ubiću se kaže. i ubio se)

_____

 

bilo je dana

koji su bili nepodnošljivi

kazna je radila svoj posao

u njenim dubinama prepoznao

sam pravu muškost. bila je to

muškost koja se suprotstavljala

nasilju ali ne nasiljem. muškost

koja je imala hrabrosti da

se sunovrati u ponor

sopstvenog užasa

_____

 

 

27 02 1973

užas

stalno ponavljam

užas. crvene krave

vole crveni užas

_____

 

gadilo mi se

herojstvo iz grupe

želeo sam da sam

gledam u reku

_____

 

 

1 03 1973

pripao bih

nekome jer sam

sam. jer ne mogu da

izdržim. jer me bole dlanovi

od samoće. jer se sve

crveni od crvenih

krava

 

 

2 mart 1973

da li su ozelenele

njive pod pšenicom

da li je izrastao mladi luk

upomoć odavde se

ništa ne vidi

 

 

3 03 1973

pušimo

kiša pada

cigare su suve

iz felgaškog odeljenja

za trenutak istrčim na kišu

da bolje osetim svoje lice

meni je bila potrebna

pomoć a ne kazna

 

 

5 03 1973

kad izađem

iz zatvora podeliću

sve knjige. trudiću se

da hodam sporo. i da

govorim sporo. i to

običnim i prljavim

jezikom

pokušaću

da ništa ne

znam

_____

 

moja

krivica

je bila u tome

što nisam znao

da tražim

pomoć

_____

 

 

12 03 1973

ti si bre od odličnog lopova

postao prosečan poštenjak kaže

jedan lopov drugom lopovu. i dodaje

ubedljivo nije bitno za koji tim igraš

nego je bitno da dobro plate

da budeš najbolji igrač

 

 

13 03 1973

da li je

zatvor zatvor

ili je zatvor robija

kazamat. kazniona

ćuza. nervozno mesto

savesti. znojav neopran

pazuh. uredno

registrovano

mesto za

otpad

 

 

14 03 1973

željan sam

muzike. hodanja

bez prestanka

i

zagonetne

nepredvidljive

dobrote

 

 

16 03 1973

prija rembo u

zatvorskom klozetu

malo duže nuždim i tako

mu sa uživanjem

pročitam nekoliko

pesama

_____

 

u zatvoru

sam pročitao

mnogo knjiga. (i tako

mu zatvor dođe kao neka

prosvetna ustanova). nikad više

čitao sam ih u klozetu za vreme posla

u spavaoni posle podne i u krevetu noću

posle gašenja svetla. kroz prozor iznad mog

kreveta dopiralo je svetlo iz dvorišta i ja sam

mogao da čitam iako je u sobi bio mrak. čitao

sam dostojevskog robijaša. gandija robijaša

oskara vajlda robijaša. ezru paunda robijaša

ivu andrića robijaša. rozu luksemburg robijaša

čitao sam poa. helderlina. nervala. kelera

birsa. život pčela morisa meterlinka

svi ovi pisci bili su potrebniji u

zatvoru nego van

njega

_____

 

 

17 03 1973

sedimo za

dugačkim klupama

u spavaoni. dugačke klupe

su dugačke kao dugogodišnje

kazne. ustajemo i odlazimo u

umivaonik da pušimo. svi

pušimo dravu. glumimo

zatvorenike

_____

 

za dve kutije

drave smo se šišali

za kutiju drave neki od

zatvorenika ti je čistio

cipele i nameštao krevet

za koliko kutija cigara se

kupovalo ili prodavalo dupe

ili možda cela duša nisam

saznao jer sam kratko

bio u zatvoru

_____

 

 

19 03 1973

siguran sam

da smisao ne mogu

naći u onom što kažu da

je smisao. samo što dalje od

logike i znanja. što dalje od javne

istine. od pobedničke slobode. od

istorije u kojoj nema životinja

i biljaka. od vode u kojoj

nema vode

 

 

20 03 1973

ne znam ništa

o drveću. telenju krava

kopanju bunara. kalemljenju

biljaka... a suviše znam o konvenciji

radikalizmu. antropocentrizmu. represiji...

previše znam o posleratnim fudbalskim

reprezentacijama o istorijskoj ulozi veća

udruženog rada u strukturi skupštinskog

sistema sfrj. samoupravljanju kao

elementu socijalizma sa ljudskim

likom... ono što znam sam

prezreo. ono što ne

znam zavoleo

sam

 

 

22 03 1973

počelo je

proleće. nemam

pravo ni da udahnem

ja sam ništa

 

 

23 03 1973

vidim čoveka

u žitu kako sa

rukama nad očima

gleda prema suncu

nikada toliko slika

nisam video koliko

u zatvoru

 

 

25 03 1973

ljubim siromaštvo

i prosjake. zamišljam

puteve. cveće miriše na

cveće. željan sam zelene

salate. ljubim siromaštvo

i prosjake. menjam svu

sigurnost za malo

stida

 

 

27 03 1973

uplašio sam se

od pljuvačke na podu

panika mi raznela glavu

izgleda da je prijatelj

otkazao

 

 

29 mart 1973

gledam u nebo

i očima prelazim po

celom plavom svodu

mislim možda će

mi trebati

 

 

30 03 1973

drveće

je najlepši živi

stvor na svetu. hoda

uspravno i meko. višlje je

od zatvorskog zida i gleda

preko njega. ali ne odlazi

napolje. ostaje ovde

sa nama

 

 

i

 

 

kad izađem

iz zatvora podeliću

sve knjige. trudiću se da

hodam sporo. i da govorim

sporo. i to običnim i prljavim

jezikom. pokušaću da

ništa ne znam. i to

obećanje sam

ispunio

 

 

i

 

 

željan sam

muzike. hodanja

bez prestanka

i

zagonetne

nepredvidljive

dobrote

 

nepredvidljiva

dobrota i jesu i

muzika i hodanje

jer dobrota je bog

a nepredvidljiva

dobrota je

živi

bog

 

 

i

 

 

ljubim

siromaštvo i

prosjake. zamišljam

puteve... željan sam

zelene salate. zelena

salato. muziko. hodanje

vi ste me vodili dalje

u čudo mog života

i posle zatvora

 

 

i

 

 

panika mi

raznela glavu

bilo je toliko užasno

da mi je to dalo snagu ne

samo da preživim nego i

da o tome pevam evo i

posle 52 godine

hvala

ti

prijatelju

 

 

i

 

 

drveće

je najlepši živi

stvor na svetu

posveta knjige ne 

ne verujem da se ova

rečenica ne čuje  

životinjama i

biljkama je 

važna

zauvek

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

24. januar 2025.

27445. dan mog života

 

 

ti i ja

krenimo

u

ne, ne

verujem

da se ova

rečenica

ne čuje

 

 

25 01 1973

sve što

me opčinjava

opčinjava me na takav

način da shvatam da je sve

što postoji opčinjavajuće

koliko se opčiniš toliko ti

je. kažu da u mudrim

rekama nema

zatvora

 

 

26 01 1973

ko dublje

stavi levu ruku

u levi džep učiniće

nešto što ništa ne

znači ali će leva ruka

biti u levom džepu

to je sve

 

 

27 01 1973

tajne sna

tajne policije

tajne zatvorske uprave

vojne tajne

tajne magijskih obreda

tajne tajnih društava

državne tajne

tajne banaka

tajne postanka

crkvene tajne

iza tajni se krije glupost

tajne su tu samo zato da plaše

ja ih se bojim

branim se od tajni

tako što ih nemam

_____

 

zatvor je

kao grob

_____

 

 

28 01 1973

artur rembo

je pesnik za zatvor

 

žerar de nerval

je za čitanje u zatvoru

 

fjodor mihajlovič dostojevski

je rođen za zatvor

 

mašti je

mesto u zatvoru

 

 

29 01 1973

otac je praznina

majka je ništa

ja sam posledica

sa puno koštica

_____

 

zatvor

počinje ocem

i majkom. ali to

svi znaju

_____

 

 

30 01 1973

ne mogu da mrdnem

sa jedne strane policija

sa druge magija

ispred mene krivica

od pozadi kazna

 

 

31 01 1973

ruža i sloboda

ja između

božije ja

rob i ja

 

 

1 02 1973

zastoj u

sranju (mišljenju)

koliko je govana

u meni!

 

 

2 02 1973

moja snaga

bolno je mučena

od moje ljubavi

 

moja snaga

bolno je mučena

od moje ljubavi

 

moja snaga

bolno je mučena

od moje ljubavi

 

moja snaga

bolno je mučena

od moje ljubavi

 

moja snaga

bolno je mučena

od moje ljubavi

 

moja snaga

bolno je mučena

od moje ljubavi

 

moja snaga

bolno je mučena

od moje ljubavi

 

 

3 02 1973

skoro svi

pušimo kumanovsku

dravu. to je istorijski podatak

ko iz pičke. žuto-narandžasta

kutija kao za prosjake. svet

prosjaka koji puše

istoriju

 

 

5 02 1973

nema muzike i

zato sve što čujem

čujem kao muziku

pisma su otvorena

i kada ih dobijam 

i kada ih šaljem

slobodni smo

ne moramo

ništa da

skrivamo

 

 

7 02 1973

ruke u džepovima

naslonjen sam o brdo felni

pada sneg. neka pada. pušim

u zatvoru sam. neka sam

srećan sam

_____

 

kada mislim na zatvor

mislim na stotinu pari cipela

koje su nas noću čekale uredno

poslagane na drvenim policama u

prostoriji sa dva čučavca. strpljive i ne

znam po čemu dobrodušne one bi

u svakom jutru krenule sa nama

da podele dnevnu porciju

određene nam kazne

_____

 

 

8 02 1973 četvrtak

gde su da su

nokti rastu pa rastu

 

 

9 02 1973

ako u

moju dušu ne

može da stane

i poslednji insekt

onda jebeš

moju

dušu

 

 

10 02 1973

nepodnošljivo

slon u staklarnici

kugla sladoleda u livnici

kurje oko u tesnoj cipeli

zatvor u zatvoru

ja u meni

_____

 

uzrok moje

gluposti je bio

u tome što sam

jedino osećao

svoju bol

_____

 

 

11 02 1973

jesam slon ali zašto zatvaranja i ponižavanja

 

jesam sujetan ali zašto ubijanja i zlostavljanja

 

jesam magarac ali zašto ne mogu da mislim ono što mi se misli

 

 

13 02 1973

sve svoje

nade sam uložio

u okeane. tipujem na

ne-ljudsko. ali šta ću ja

onda među ljudima i

to još u zatvoru

prepunom ljudi

unose rezervne

krevete

 

 

14 02 1973

ljiljani u polju

niti žnju niti predu

na vetru rastu

raste im se

 

kako bih

preživeo da

nije bilo cveća

 

 

15 02 1973

stanem pola metra naspram zida pa se

s    p     o        r          o

p  r   i   b    l     i      ž      a      v       a         m           zidu 

studiram detalje i malter

 

 

16 02 1973

zapišti električno zvono

i grunu narodnjaci kroz zvučnike

budi se radni narod. zaboravi na boga i

prusta. budimo se i mi zatvorenici. ne tražimo

izgubljeno vreme. znamo ono je ovde u ovim

zidinama. skačem sa gornjeg kreveta. šetač korzoa

do mene u krevetu još spava. nadzornik buda udara

palicom po krevetu i svi skaču na ovu opomenu

mogao bih se baviti realizmom ali u njemu nema

dovoljno realnog. prija poniženost. konačno si

definisan. nema dilema. nema izbora

konačno nesloboda. sve je

jasno kao palica

_____

 

nijanse

da svakako i

nijanse. ali ne nijanse

bez krajnosti. zatvorski zid je

delio na spolja i unutra. i tu nije

bilo nijansi. nego samo krajnosti

koje se sudaraju i spajaju u punom

ništavilu. u zatvoru sam bio u

spajanju. svetom

neznanju

_____

 

 

17 02 1973

trpljenje i pušenje

trpim pušenje

pušim trpljenje

 

 

18 02 1973

presvlačim se

pod toplim kaloriferima

greješ dupe pita ćelavi bik prezimenjak

grejem dušu kažem mu

zajebi kaže mi

 

 

19 02 1973.

tuširanje posle posla

gužva u kupatilu. jedva

nađem mesto. goli robijaši

pod vodom spiraju svoju

prljavštinu. po licu im

pada voda

sestrinska

_____

 

na tuširanju

se najlakše moglo čitati

ko je ko. zatvorsko who is who

po tome da li mu je telo bilo istetovirano

kobrama. orlovima. šakalima ili ženama-ribama

moglo se tačno znati kojoj školovanoj generaciji

kriminalaca-domaca pripada. bilo ih je sa kukastim

krstovima. špricevima za fiksanje. tetovirani pod

levom sisom i sa imenom dženis džoplin. reč

sloboda je tetovirana između dve pesnice

okovane lancima. toliko je bilo slika na

njihovim telima da si po njima znao

da se nalaziš među odabranima

neistetovirani nisu

bili zanimljivi

_____

 

 

20 02 1973

ugojio sam

se od krivice

i nemoći

_____

 

svet

je podeljen

na jedne i druge. bilo

koje jedne i bilo koje druge

ono što je bitno to je da i jedni

i drugi čine sve da se ostali pridruže

baš njima. i tu nema izbora. možeš jedino

ostati sam. samim sobom njim samim. ali tada

na meti i jednih i drugih. jer dogod ne dođe do ratnog

sukoba između ove dve grupe one svoje neprijateljstvo

jedni prema drugima prazne na pojedincima i to obično istim i

za jedne i za druge što rečito govori o istovetnoj prirodi i jednih

i drugih zapravo njihovom savezništvu pod zajedničkom kapom

njihovih nazora koji ih ujedinjuju. ti nazori bi se mogli opisati 

kao traženje neprijatelja u svojoj okolini i pronalaženje

krivice i krivaca u drugima za razliku od principa

traženja prijatelja oko sebe i pronalaženje krivice

i krivaca u samom sebi. a ja sam bio dečak

zeleni dečak koji je želeo da pripadne

sebi a to znači biti raspet kao

hrist u neprestanom

plesu

 

 

21 02 1973

u crvenoj koverti

na dnu kofera tolstoj

dostojevski. francuska

prostitutka. kiš. kami. helderlin

i sa njima mnogo crvenih krava

koje u ovom društvu na miru

pasu svoju travu

 

 

i

 

 

moja snaga

bolno je mučena

od moje ljubavi je

jedno od najbolnijih

ali i jedno od

najspasonosnijih

iskustava koja

sam imao

u životu

 

 

i

 

 

ako u

moju dušu ne

može da stane

i poslednji insekt

onda jebeš moju

dušu i zato je

moja duša

postala

duša

svakog

i

svih

bića

 

 

i

 

 

ne-ljudsko

nego

sve-bivajuće

 

 

i

 

 

ja sam

bio dečak

zeleni dečak koji

je želeo da pripadne

sebi a to znači biti

raspet kao hrist u

neprestanom

plesu

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

23. januar 2025.

27444. dan mog života

 

 

ti i ja

krenimo

u

ne, ne

verujem

da se ova

rečenica

ne čuje

 

 

31 12 1972

zidina debela i visoka

uredno zidana. čvrsto zidana

dvorište je prepuno cveća. prošla

je još jedna godina. zaista crvene

krave vole ljubičasto nebo i ja sa

njima. ponašam se normalno

sve mi je nepoznato. ipak

zatvor liči na

zatvor

 

 

1 01 1973

prežderali se

pili kolonjske vode

pustili nas da gledamo

televiziju celu noć

bilo je kao na

filmu

____

 

najveći

problem u zatvoru

mi je bio kada bi me neko

upitao na koliko sam osuđen

ja sam se tada stideo sebe jer

je moja kazna bila mala. plašio

sam se da svojom kaznom ne

povredim njega koji je tu bio 

već nekoliko godina pre

mene a ostaće tu

još koju godinu i

posle mene

_____

 

 

2 01 1973

prepun stomak

slabost u nogama

haos u glavi

užas u duši

da sam

zamišljao ne

bih mogao gore

zamisliti

 

 

3 01 1973

živele

felne i mi

felgaši

_____

 

u zatvoru

sam zavoleo

ptice. hranio sam

ih hlebom. posle

toga se nisam

plašio

represalija

_____

 

 

4 01 1973

nikom ništa

grozno mi je

 

 

sreda

vežbam

daljinu

 

 

11 01 1973

provokator

čovek-pizda

možeš me prijaviti

ja i dalje verujem u kišu

verujem joj jer je lepa. i jer

pada. jer ne sudi a pada. i

pada mi po kosi. zatvorska

kiša usred zime po mojoj

zatvorskoj kosi ili tako

nekako i tome slično

u ovim danima

u mom

stomaku

_____

 

zoran je bio lep mladić

zapravo izuzetno lep i izuzetno

pametan. studirao je slikarstvo u beču

u zatvoru je zbog falsifikovanja. želeo sam

da se družimo. da razgovaramo. on nije želeo

rekao je da je za njega sve osim kriminala dosadna

farsa i da on neće da učestvuje u tom pozorištu i da njega

interesuju samo stvari sa one strane zakona tamo gde je sve

rizik i gde se ne mora raditi. zaista me je uzbudio pogotovo njegova

hrabrost i njegov prezir. postideo sam sebe i osetio se malim sa svojom

potrebom za vrlinama. ali jednog popodneva nekoliko meseci kasnije

prišao mi je stariji povijeni čovek i rekao pazite se zorana on radi

za policiju. rekao je i otišao. više nikada nismo progovorili. u jednom

nezaštićenom svetu osetio sam se zaštićen. neko je bez razloga

brinuo o meni. osetio sam da postoje bezrazložno dobri ljudi

i to sam zapamtio. zoran lepi hrabri mladić se pretvorio u

nezanimljivo laprdalo. zašto je on drukao policiji ne

znam. ali u svakom slučaju nije mi to bilo

zanimljivo. ipak su to radili mnogi

_____

 

 

12 01 1973

iznad glave

mi je betonska ploča

kako dalje kad je dalje beton

a nemam humor da ga razbijem

jebem ti robijanje kad me

je zarobila sujeta

 

 

13 01 1973 subota

isekao sam iz

novina fotografiju tolstoja

stavio je u crveni koverat na

dno kofera. sada smo

na dnu zajedno

_____

 

za celo vreme

zatvora isecao sam iz novina

fotografije ljudi koje volim. stavljao sam

ih u jednu crvenu kovertu i oni bi se u njoj družili

a ja sam se osećao puno sigurniji sa njima. oni

su mi bili i otac i majka i braća i sestre i partija i

država i otadžbina. njihovim licima ja sam

predao svoje misli i svoju dušu

_____

 

 

14 01 1973

sanjam tekstove

skoro svaku noć. to

su tekstovi o vazduhu

boje vode talasanje

talasa za talasom

_____

 

u jednoj svesci

pisao sam duge jednolične

tekstove koje sam noću sanjao

svesku sam pred izlazak spalio u klozetu

jer nisam želeo da mi je oduzmu ili gledaju

ne sećam se tih tekstova ali znam da su bili o

prostranstvu i o neuhvatljivom. bili su kao muzika

kao slonova kiša koja pada. o kojoj sam pisao stranice

i stranice. o kiši slonova koja pada. o kiši vrabaca koja pada

i pada dok kiša nosoroga pada i neprestano pada. o kiši magaraca

koja kiši i koja pada po leđima konja i koja kiši i pada po očima i repovima

magaraca. kao da je sve bilo o slonovoj kiši i kao da je samo pisanje bilo i

padanje  i kišnjenje. i uvek kao da je bilo o vrapčevoj kiši koja pada po krilima

vrabaca kao da je sve bilo kiša slonova i magaraca i kao da je sve bilo padanje u

toj sobi od stotinu robijaša i kao da je uvek sve bilo u knjigama napisano. i kao da je

stalno padala neupućena kiša i kao da je stalno bilo upućeno padanje i kao da je stalno

bilo iznenadno kišnjenje. i ja sam o tome pisao o tome da slonova kiša pada i kiša

nosoroga i kiša svih kiša i kiša svih vrabaca i kiša svih pravaca. i o tome je bilo

potrebno pisati jer je i kiša ruža padala. a kiša grožđa kada pada pada sva

lepota od koje sam uzimao i pisao tekstove u sobi sto robijaša. i u snovima

u toj sobi su padale slonove kiše vrapčevih kiša i u snovima vrapčeve

kiše padaju neprestano i rađaju male vrapce. jer je i u snovima sve

voda. voda jabuka. voda koja padajući pada i padajući raste

slonova voda koja pada je kiša slonova. a kiša magaraca koja

pada je vrapčeva kiša i sve što pada je kiša ružinih latica i

svaka kiša usamljenih nosoroga pada po jabukama

grožđu i ružama. jer je padanje kišnjenje i slonova

kiša je kišnjenje i kišnjenje je padanje kiše

usana koje padaju po licu i usnama 

sto robijaša

i

tako su robijaši

bili ljubljeni u mojim

spaljenim zatvorskim

tekstovima u kojima sam

stalno slušao šum kiše i

stalno gledao magarce

vrapce i slonove

_____

 

 

15 01 1973

pa da

kako da ne

u svakom slučaju

u daljini su brda daleka

juče je do mog kreveta

došao jedan novi. novi

novi. doneo je sa sobom

dvanaest godina. nemam

ništa da kažem i toliko je

dosta. od mene felgaša

proizvođača felni

 

 

16 01 1973

buđenje

brojanje. izlaženje

brojanje. posao. brojanje

ulaženje. brojanje. stojanje

brojanje. šetnja. brojanje. ulaženje

brojanje. večera. brojanje

stojanje. brojanje

spavanje

 

buđenje

brojanje. izlaženje

brojanje. posao. brojanje

ulaženje. brojanje. stojanje

brojanje. šetnja. brojanje. ulaženje

brojanje. večera. brojanje

stojanje. brojanje

spavanje

 

buđenje

brojanje. izlaženje

brojanje. posao. brojanje

ulaženje. brojanje. stojanje

brojanje. šetnja. brojanje. ulaženje

brojanje. večera. brojanje

stojanje. brojanje

spavanje

_____

 

brojali su nas

kao stoku. nikada

nisam bio toliko matematika

kao u zatvoru. brojali su nas kad

izlazimo iz zgrade. kad ulazimo u

zgradu. sve dvojica po dvojica u

paru. kao deca. brojali su nas

dok nismo zavoleli

_____

 

 

17 01 1973

crvene

krave

vole

ljubičasto

nebo

 

 

18 01 1973

isto kao i

juče samo

krave

 

 

20 01 1973

govna su

mi pred ustima.

mrdnem li... ne

smem ni cigaru

da zapalim

 

 

21 01 1973

ne mrdam

ali sam zapalio

i sebi i kravama

i govna su mi

hrupila u

usta

 

 

22 01 1973

život je

onoliko koliko

možeš da

izdržiš

_____

 

dača je bio

fin čovek (fini hladni

s palicom u rukavu). bio je

najkulturniji nadzornik. palicu je

nosio u rukavu. bio je dostojanstven

i prebijao je zatvorenike. tukao ih je

po listovima nogu. bolelo je i nije

bilo vredelo mrzeti. a najteže

je bilo izboriti se sa

mržnjom

_____

 

 

23 01 1973

u zatvoru

ću možda naučiti

da se ne pouzdajem

samo u svoja krila

nego i u vetar

_____

 

johan

je bio zatvorenik

broj jedan. austrijski

državljanin. govorio je

sedam jezika. prebacivao

je rumune preko jugoslavije na

zapad. bio je osuđen na dve godine

zatvora. u životu je već odležao pet

godina. bio je miran i dobro je poznavao

pravila zatvorskog života. jednog dana 

mi je pokazivao kako je kucanjem o zid

razgovarao sa susedom skorašnjim

ministrom u rumunskom zatvoru. stalno

je čitao bibliju a po ćutanju i crnim

očima bio je najcenjeniji robijaš

jednog dana mi je rekao čovek si

onoliko koliko si slobodan

slobodan si onoliko koliko

činiš ono što želiš da

činiš. ali nemoj

nikada mrzeti

jer mržnja je

doživotna

robija

_____

 

 

i

 

 

u zatvoru

sam zavoleo

ptice. ptice su mi

važne ko put i

ruže 

 

 

i

 

 

prišao mi je

stariji povijeni čovek

i rekao pazite se zorana on

radi za policiju. osetio sam da

postoje bezrazložno dobri ljudi i

to sam zapamtio. to ne da sam

zapamtio nego to i jesam i

ljubim sve bezrazložno

dobre ljude

 

 

i

 

 

isekao sam

iz novina fotografiju

tolstoja stavio je u crveni

koverat na dno kofera. to

je jedna od najlepših stvari

koju sam uradio u životu

i koju sam posle radio

još tridesetak

godina

 

 

i

 

 

sanjam

tekstove skoro

svaku noć. duge

jednolične tekstove

i oni su me čuvali od

užasa zatvora i svih

užasa i posle

zatvora

 

 

i

 

 

buđenje

brojanje. izlaženje

brojanje. posao. brojanje

ulaženje. brojanje. stojanje

brojanje. šetnja. brojanje. ulaženje

brojanje. večera. brojanje

stojanje. brojanje

spavanje

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima