AUTOBOGOGRAFIJA

7. mart 2025.

27487. dan mog života

 

 

sedmi dan

 

9:00  mučnina. gađenje nad sobom i svojim radom

 

 

dragi ljubo

(ljuba gligorijević)

kambre 9:55

nalazim se na početku

sedmog dana. svaki deo puta

je različit. tako je ovaj deo za mene

ispunjen nepodnošljivim čemerom

zelenim. počeo je blago sinoć a ščepao

me je jutros čim sam otvorio oči. svaki pokret

i svaki pogled se vraćao u mene. bedo govorili

su mi tiho gotovo pažljivo ali neprestano. platio

sam sobu dva-tri puta više od moje cene (235 fr)

bol u leđima je prisutniji a ti znaš šta on šapuće na

uho. takođe me bolucka u glavi i vratu da ne govorim o

tom zelenilu boje čemera. ko neki trupac. bačen odbačen

još su nas nemci sinoć slupali u fudbalu sa 4:1.* ** pišem ti

sve ovo zato što je ovo stanje deo mog rada. jedna od stvari

koju pokušavam u umetnosti jeste da budem u onome što

većina umetnika samo naznačuje pokazujući da znaju o čemu 

je reč da su pismeni a mene interesuje da budem. da jesam

devet meseci javnog pisanja romana u muzeju savremene

umetnosti osim staviti tvoj rad u kontekst sličnih radova znači

podneti ogromnu energiju. biti neprestano izložen. biti na ivici

duševnog rastrojstva jer niko ne vidi da sam rad počeo skokom

u ponor. tako i ovo hodanje. to su brate količine. sve od pejsaža

 (tolikih) preko ljudi (mnogo ih je) sa svim životinjama (na

putevima ginu) sa svim zgradama (ambicioznim i tužnim) sa

nevoljama kišnjenja (baš ih je) neizvesnim prenoćištima (moja

najveća nevolja) zatvorenim radnjama za hranu (mali udarci)

bolovima (nisu veliki ali plaše da će biti) i sve to smišljeno

smisla radi a ja na momente (hvala bogu ima i ozarenja)

ne znam ni ko sam ni gde sam i koji mi to kurac fali pa

moram da podnosim toliku količinu bede i krivice

i sve to još za poeziju. dragi ljubo pa kad je

tako nek je tako. za poeziju. tvoju

mnogo te pozdravljam

miroslav

_____

 

*** kuknjava je svedočanstvo o mojoj nemoći i gađenju nad samim sobom

_____

 

 

dragi vojo

kambre 10:23

još nisam krenuo

osećam se baš loše

pogotovo pre sat i po

sad  je malo bolje. jad

i besmisao. ali umesto

kuknjave evo mojih

finansija, možda će

ti biti zanimljivije

 

prvi dan

soba u šarlevilu 105

geografska karta 20

poštanske marke 260

kafa 4

389 fr

 

drugi dan

soba  110

sok sir puter 44

hleb kroasan 8

dve kafe 8

blokčić koverte 14

184 fr

 

treći dan

soba i kafa 65

sok hleb kroasan 10

kafa i dva piva 19

94 fr

 

četvrti dan

soba 110

dve kafe

2 l soka

hleb mileram

sir puter  55

165 fr

 

peti dan

soba 105

kafa 8.5

hleb 2,5

sok 6.5

kafa 4

126.5 fr

 

šesti dan

soba 85

tri kafe

hleb 13

98 fr

 

sinoć sam morao

ponovo stopirati. pa danas to

moram nadoknađivati odlaženjem

u stranu nekim drumovima koji mi

nisu na putu. (beskrajno

skretanje je put boga)

 

 

10:57  zašto je niče morao toliko da pati. van gog. arto

 

 

1:07  privatan posed nomadi napolje. slučajno primetim tablu sa

ovim natpisom dok sam čitao o grotovskom ja nomad. i jesam napolju

 

 

11:30  grotovski. bruk

 

 

12:21  kad sam izlazio sa groblja engleskih vojnika 

iz prvog velikog rata zašuštalo je lišće na ogradi

 

 

12:45  vucaram se ulazim u burlon čitajući benjamina. trgnem

se i zamišljam bodlera... osećam njegovu glad za moralom

 

 

dragi vojo

burlon 13:15

u ovom kraju su se

vodile teške bitke u prvom

ratu. prošao sam pored dva

engleska groblja. lepo su uređena

i kao da se tom urednošću bore

sa haosom rata. moj put je

nastavio trećeg dana

vraćanjem unazad

 

treći dan

hirson - st. michel - watigny - blissy - st. michel - hirson

 

četvrti dan

hirson - neuve-maison - wimy - reu-de-guise - la capelle

 

peti dan

la capelle - le nouvion - bergues - catillon

(između la capelle i le nouviona pisao sam havelu)

 

šesti dan

catillon - le cateau - inchy - beauvois + 1 km pa sam stopirao do cambraia

 

sedmi dan

(nadoknađujem pa odem ka amiensu) - cambrai - fontaine - notre-dame - annux - bourlon

 

sad sam odužio jučerašnjih deset kilometara i krećem

prema margionu ali nisam siguran da će tamo biti prenoćišta

 

 

draga tanja

(tanja marković)

13:35

voleo bih da je prilika

da ti pišem ljubavno pismo

jer u velikim osamama ljubav

je tako važna. ja sam često bivao

sam i uvek sam zamišljao da će pored

mene biti žena. saveznik radnik saradnik

rasadnik. i to mi se desilo dva puta ali polovično

u svakom slučaju hvala ti za zagrljaj pred moj

polazak. inače svi ovi dani su tako prisutni da ih i

ne primećujem. nestaju kao spoznaja. neki trenuci

su veličanstveni drugi su teški. jesam do poništenja i

jesam od njega. hodajući stalno pišem u jedno belo

blokče. svaki zapis obeležim vremenom i tako

pravim tekst od trenutaka kao što put prelazim

koracima. evo šta sam zapisao. na primer trećeg

dana oko tri sata 15:57 krenuti na hodanje

znači štap u ruke. radost u noge

hodati znači štap pod mišku i

tekst u šake. nežno te

pozdravljam

 

 

dragi marjane,

jan kot:

na dopisnici koju mi je pre

nekoliko meseci poslao nemački izdavač

grotovski sedi pored pitera bruka... bruk je u

crnom odelu i rolki. sagnute glave s ogromnom

kosom koja mu prelazi takoreći u ogoljenu lobanju

sa pramenovima kose sasvim sa strane. i grotovski

je u crnom odelu ali sa duboko raskopčanom košuljom

i pantalonama sa naramenicama. nosi sandale na bose

noge. na trenutak možemo pomisliti da su se opet sreli

vladimir i estragon čekajući novog godoa... bruku niko nije

ravan u pretvaranju rituala u pozorište grotovski je dugo i

uporno pretvarao pozorište u ritual... bio je usamljenik

(grotovski). prijatelji i glumci mu se rasuli po svetu. ili više

nisu među živima. odlazeći poklonio mi je knjigu za koju

je rekao da se sa njom nije rastajao. priča hasida martina

bubera... kasnije sam pitao grotovskog da li je on izmislio

onaj trenutak lepote. ne rekao je samo je bog veliki

režiser. euđenije montale pre no što krenu na put

ljudi proveravaju putne liste. putne veze. stanice

mesta noćnih boravaka. rezervacije (soba sa

kupatilom ili tušem)... šarl bodler duhovno

biće želi da bude jedno dakle usamljenik

veličina je u tome da čovek postane

jedan i da se prostituiše na neki

poseban način

 

 

14:35  do jablana

 

 

14:36  i srednjovekovnih hodočasnika. čije su grehe

oni iskupljivali. u kojim visinama su oni nestali u bogu

 

 

15:42  hodam između ostalog da bih hodao a izgubio

sopstvena uverenja. (posvećeno vesni milović)

 

 

18:25  spoticanje. spotucanje

 

 

18:26  pucam u hotel primavere u kojem sam prošle noći platio najskuplje prenoćište

 

 

osmi dan

 

 

dragi vojo

aras 10:00

prenoćišta nije bilo

pa sam stopirao do arasa

nekih dvadesetak kilometara

sada polazim da to nadoknadim

juče je bilo lepo. išao sam polako

skoro se vukao gledao odsustvovao

okretao se. gledao padobrance koji su

skakali u grupama po deset naišao na

izvanredno raspeće u drvetu. razmišljam

o ruži lutanja. kako da nabavim novac kako

da dođem do simboličkog oca ko će mi sve

pomoći kako će izgledati svakodnevnica na

ruži kako ću prati veš kako se opremiti za

hladnoću kako nikog ne uznemiriti kako doći

do grotovskog i sličnih ljudi kako pronaći u

svakoj zemlji ljude na koje bih se oslanjao gde

ću držati tekstove fotografije crteže i sve ono

što budem radio sakupio dobio itd. voleo

bih da o svemu tome razgovaramo. čini

mi se da je žena sa recepcije malo

nervozna zbog mog pisanja i zato

ću poći. pišem ti stalno jer ti si

svedok mog polaska i možda

možeš da osetiš snagu

sitnica u mom hodanju

 tako mi ti dođeš

pišem kući

voli vas

 miroslav

 

 

10:15  krećem nasumice

 

 

11:00  vetar je neće biti kiše

 

 

11:02  izvesnost (prenoćišta) me oslobađa za neizvesnije hodanje

 

 

11:03  zec i ja. stao on stao ja. vetar. pomera se uši su mu visoko. put je

u travi sav od trave. liže se. gledam ga. liže se. zvižduknem ne obraća pažnju

gledam ga. liže se. krenuću. deset koraka ništa. jedanaesti okreće se i beži

 

 

11:05  ovo je put kamilice

 

 

11:30  ja sam krenuo desnim putićem

 

 

11:40  na poleđini pisma prijatelju napišem

šetam ovo pismo po poljima špartajući ih spokojan

 

 

11:50  tu na poljskoj raskrsnici. baš tu

 

 

12:00  prva trešnja i prvi paun

 

 

12:07  okrepljujuća neprimerenost

 

 

12:12  u polju sam. trava mi je preko kolena i vičem van gooooooog...

van gooooooog... van gooooooog. osetim u glasu onu emociju kao kad dete

viče mamaaaaaaaaa. malo se stidim i posle svakog dozivanja dodirujem rukom travu

 

 

12:15  prolazim kroz pasulj. prošao sam. tu će dobro doći štap

(uspon na nasip kroz gustu travu). na nekoj sam pruzi. da ne postoje

šine bi trebalo izmisliti. one tako liče na put samo što više smrde

 

 

12:17  hej nisam sam. ovo što zapisujem neko će čitati

ti izvesno. shvatam tebi i pišem. nepoznatom. uvek sam to želeo

možda sam zato morao doći na ovu prugu da bih to mogao učiniti

 

 

12:23  teretni voz sa jedne i putnički sa druge strane. u putničkom je neko mokrio

 

 

12:25  ne izmišljaj. učini

 

 

12:27  uzbudljivo na pruzi. tek tu nema nikog a šine su prave u nedogled (slika

boga). sve je ovde prljavo. braon boje kao braon cipele premazane crnim imalinom

 

 

12:30  godiće vitgenštajn (vadim ga iz džepa) na ovoj pruzi

 

 

12:35  godi. moja teškoća je samo jedna ogromna teškoća izraza

filozofija je borba protiv opčinjavanja našeg razuma jezikom

 

 

13:15  dečak na pružnom prelazu. izgubiti se

 

 

i

 

 

hodajući

stalno pišem u

jedno belo blokče

svaki zapis obeležim

vremenom i tako pravim

tekst od trenutaka kao

što put prelazim

koracima 

 

 

i

 

 

duhovno

biće želi da bude

jedno. dakle usamljenik

veličina je u tome da čovek

postane jedan i da se

prostituiše na neki

poseban način

šarl bodler

 

 

i

 

 

moja

teškoća je

samo jedna

ogromna

teškoća

izraza

ludvig

vitgenštajn

 

 

i

 

 

filozofija

je borba protiv

opčinjavanja

našeg razuma

jezikom

ludvig

vitgenštajn

 

 

i

 

 

dečak

na pružnom

prelazu. izgubiti

se. i izgubio

sam se 

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

6. mart 2025.

27486. dan mog života

 

 

13:42  jedan gospodin se vraća nazad kolima da me poveze. sa kakvom

lakoćom mu se klanjam i zahvaljujem. kad se govori o zlu i dobru nekako se

uvek zaboravi na najobičniju dobrotu koja ne pobeđuje nikakvo zlo nego...

 

 

13:45  neće biti da je slučajno da najbolji govore o cveću. blejk je 

pun cveća. dve najbolje knjige devetnaestog veka su o cveću i travama

 

 

13:50  hodao sam (56 + 20 + 18 + 5) devedeset pet dana za poeziju da bih napisao put puta

 

 

14:20  završio tekst o mangelosu. man - ge - los. mangelos. sremačke

britve i vino. cigani i život u bestraga. najlepše je biti neprisutan - mangelos

 

 

14:28 štap - unutarnja strela

 

 

14:45  kako carski jedem na stepeništu seoske škole u subotnje

popodne dok mi hleb sa puterom prolazi kroz grlo a sitna kišica sipne 

tek po koju kap po patikama koje ne mogu da uvučem pod streju

 

 

14:49  a tek sok majko kakve su to lepote. sok još više od putera žut

 

 

15:00  nagnuvši poslednji gutljaj pogled mi ostade u nebu

 

 

dragi milovane

(milovan danojlić)

upravo završih svoj subotnji ručak

htedoh da ti pišem dok sam jeo ali sam sedeo

na svesci. bilo je lepo. em sam jeo em sam pobegao

od kiše. prava srećna gluperda. prvo sam hteo da ručam pod

crkvom ali joj je bila loša nadstrešnica a nije bilo ni stepeništa

a ovde pred školom na jednom sedim a na drugom su mi noge

gospodski. a i nije padala po meni. sad je prestala. jeo sam

hleb puter i sir. plus sok. na tvojim hodanjima bilo ti je verujem

često ovako lepo. kad ne znaš ni gde si. ni ko si. ni odakle si. ni

zašta si. ni kome si. ni dokle. ni ništa. nego samo hrana i samo

odmaranje. sad sam tek ugledao kako me celo vreme sa crkve

gleda njen zaštitnk sa štapom u ruci. moj je štap sa moje

desne strane. sad postaje da mi biva hladno odozdo

što govori da je to mera mog pisanja

nego put pred noge bato

 

 

15:40  ulovio sam dva zeca fotografskim aparatom

 

 

16:00  ja nemam domovinu. moja domovina je ono što vide moje oči

zemlja koju sada gledam ne pripada nikome. možda samo usnama

 

 

16:04  kisnem pomalo. četvrti put skidam kabanicu

 

 

dragi vojo

katijon 20:10

posle havelovog pisma još

sam dva-tri puta kisnuo nasitno

i onda na petsto metara od ovog mesta

sam pokisnuo skroz. bi je to pljusak sa ledom

nisam mogao ništa da preduzmem osim da prihvatim

i budem mokar do gole kože. sva sreća da mi je kabanica

sačuvala papire. sada dok ti ovo pišem na nogama su mi

najlon kese a ipak mi je hladno. kad sam ušao u sobu i legao

u krevet (to nije ležanje nego obamiranje) bilo mi je neprijatno

što sam te izložio naporima u vezi havelovog pisma. ako je 

tako zaboravi. u suprotnom primi ga kao igru. uostalom

havel je ujutru jedne godine bio društveni izopštenik

da bi u večernjim časovima iste postao

njen najveći miljenik

 

 

21:00  taj u sobi to sam ja

 

 

dragi sun

(sum mandić)

danas sam kisnuo

kao miš. popodne sam fotografisao

dve zeke u travi. kada se vratim pokazaću

ti ih. dok sam ih fotografisao setio sam se jedne

lepe scene od pre par godina iz brezovice. bila je

zima i roj bin je sa još jednim psom jurio dve mlade

srne po šumskoj kosini i tada sam prvi put video kako

je priroda lepo sredila da oni koji su jači i krvoločniji

nisu i brži. dve srne su se po snegu kretale hitrije 

od pasa i ja sam uživao u njihovoj brzini koja ih

je čuvala. poljubi te tvoj drug miroslav

 

 

dragi branko

katijon 21:55

na momente je prepuno

neke radosti koja me nosi a na

momente je zastrašujuće besmisleno

i jedno i drugo je (izvesno) stvar bog zna

čega. ničega. svačega. ničega i svačega. makar

čega. no daće bog da kada se vratim pijemo one kafe

prijateljske. iz prijateljstva gledam u mokre patike

oslonjene na radijator. da li će se osušiti do jutra

sasvim je izvesno da neće. da li će se trenerica osušiti

do jutra. sasvim je izvesno da neće. sutra u hodu ako

ne bude padala kiša biće suvi za manje od pola sata

patike mi dobijaju onu prekrasnu iskrivljenu formu

koja prati liniju koraka. znaš ono kad smo bili deca

pa nam se cipele iskrive i lub uništi. tako moje

patike muče svoju muku a možda ih se

poezija ni ne tiče. ni prozna

poezija ni poetska

poezija

 

 

dragi davide

22:05

već sat jedan ne mogu

da mi se ugreju prokisle noge. nisam

mogao predvideti da će me na domak sela

tako izlupati led. usamljenost je blaga reč. anjesi

sam poslao pismo iz šarlevila jer je u ponedeljak bio

praznik u francuskoj a kada sam je nazvao telefonom

javila se sekretarica. kao što sam ti rekao pišem pisma

prijateljima kao tekst sa četvrtog hodanja i to je vrlo

zanimljivo to razuđivanje jednog istog iskustva na

više adresa pa tako opet kisnem i to nekoliko 

puta. umoran sam. pozdravljam

 natana bojanu i tebe

 

 

šesti dan

 

0:25  magla sine

 

10:20  saradnja. isto. razmena. vetrovi. slivanje. razuđivanje. ruže. makaze pored zida

 

 

10:25  gledam u blato koje su napravile krave kojih sada nema a strmina strmi

 

 

10:43  kako divan prav put. gospodin put

 

 

10:46  ne znam ni zašta dosadnije na ovom svetu od lavirinata

i ogledala. osim borhesovih lavirinti i ogledala su one lake teme sa 

puno pudera i dosadnih mirisa. do kurca krasnog (all blago rečeno)

 

 

10:53  na izlasku iz bazuela veliko gvozdeno raspeće 

sa skinutim hristom. verovatno je odnešen na popravku

 

 

10:55  kako se simboli popravljaju

 

 

dragi branko

ja sam mnogo voleo

žanu moro u svojim dvadesetim

pre toga sam voleo džin siberg sa njenom

 kratkom kosom mekom kao paperje. voleo sam je

do poslednjeg daha. piter bruk je napravio moderato

kantabile sa žanom moro i belmondom. kišni mantili

bulevari. prelaženje ulice. amerikanizirana evropa

pločnici i godar. dve engleskinje i kontinent

radikalizam. širenje i dominacija

rokenrola. kaje di sinema

 

 

11:15  sve što postoji na ovom svetu samo su sredstva pomoću

kojih pokušavamo da shvatimo ono što se ne može shvatiti. to je dobar

povod svakom sredstvu da odustane od sebe kao sredstva i da se proglasi ciljem

 

 

11:30  procesija starih tridesetak predratnih uglavnom crnih kočopernih automobila

sa starom gospodom za volanima. automobilisti. oni koji su napravili dvadeseti vek

gospoda ranoautomobilisti. zašto da ne. uostalom i gospodin mandić ide svojim putem

 

 

dragi lazo

nedelja je podne u

 l katou ovde je muzej matisa

prošao sam pored njega sa

hlebom u ruci. nekada sam ga

voleo. od njega sam prvi put

osetio lepotu pojednostavljivanja

i slobodu jednog poteza...

p.s. molim te napiši mi kako

ti definišeš fenomenalizam

 

 

dragi ričarde i jasna

danas je šesti dan hodanja

ričarde to je toliko lepo i besmisleno

da samo zajedno čini poeziju. sveži hleb

koji leži na stolu uskoro će biti velika poslastica

za mene. u ovom malom hotelu malom kao šibica

u koji sam svratio da popijem kafu (jedan istetovirani mačo

pedesetogodišnjak kružeći izdaleka udvara se konobarici)

puštaju muziku sa radija. muziku šezdesetih. prija mi. kao

da su svi događaji načinjeni za kućnu upotrebu. moja

prijateljica koja se bavila bajkom kaže da se ljudski

život odvija u kući (zaštiti) a da bajke počinju kada

se iz te kuće izađe napolje. voli vas miroslav

trinaestog dana do blejka

 

 

12:35  dve starice majka i ćerka ulaze u restoran na nedeljni ručak

 

 

dragi lazare

nisam ti ni rekao kako

mi je bilo lepo kod voje. kada

se vratim iz londona svratiću do

njega i nadam se da ćemo nastaviti

uživanje u razgovorima. za trenutak me

je obuzela sreća pri pomisli da ću se u tim

razgovorima moći skroz opustiti jer će tada

hodanje biti završeno. kada se vratim u beograd

potražiću te pa da na miru sednemo. pozdravi svoje

sinove. pozdravlja te miroslav na koga stalno laju psi

p.s. za tvoj rad u novom sadu ako je još u toku. kada smo

se pozdravljali u rano jutro pitao sam ga (grotovskog) da li

ima dokumentaciju o tom jednogodišnjem radu. fotografije

crteže. zapise. janko to ti najbolje znaš. pisao si o

pamćenju tela. žil delez još val je govorio o

tome da u užasu ima radosti svojstvene

revolucionarima koja je suprotna

 užasnoj radosti dželata

 

 

draga doki

šesti je dan. u ovom gradiću

je matisov muzej ali ja uživam u odsustvu

potrebe da uđem i pogledam ga. ali čini mi se da to

korespondira sa matisom. no. ja možda razumem tvoju tešku

situaciju ali bih ipak sasvim sebično voleo da se sa tobom u

razgovorima pre svega cerekam. to smo zaista par puta imali

to otkačeno cerekanje. to nevino ludilo. tu veliku energiju koja

nikoga ne dira nego kulja kao kamičak u padanju kao kačamak

koji vri. ali tek ti. kako se ti cerekaš. majstor. to je čitavo more

u tebi sa onim ugođajem skakanja u vodu dok je čovek još

mlad pa ne znaš da li je mlad ili je čovek ili je lepota

jebi ga bato. budalčino rukne mi gargantua

na uvo. doki budalčina te voli

 

 

dragi milovane

šoljica kafe koju

sam ispio. štap uza zid

koji neću zaboraviti. svetlost

nedelje kroz veliki prozor. dve

starice male i uredne ćerka i

majka dolaze na ručak. načet

baget ne znam da li se žuti

ili zlati na zelenom stolu

razmrdavam stopala

i levo i desno

tvoj miroslav

 

 

dragi žarko

u l katou u malom

hotelu jedan tvoj savremenik

će za koji minut početi da pešači

svoju drugu dnevnu turu. šta da ti kažem

još. možda onu veliku toliko sam žedan da

od gladi ne znam ni gde ću spavati. nisi mi se

javljao a mogli smo se videti pred moj polazak

nadam se da ću iduće godine napraviti seriju izložbi

u stražilovu. tibingenu. šarlevilu. londonu. sa malim

crtežima sa sva četiri hodanja. tada bih držao i

predavanja o poeziji jer osećam da sam majstor

dišem je. boli me. ne znam je. spavam je. pišem

je. imam je u nogama. pod prstima. po patikama

znojem smrdim po njoj. čujem je i čujem je

kako zuji u mlinu za mlevenje kafe zuji

tak... ali sad je završio. žarko

živeo. zorice živela

 

 

dragi jovane

13:10

kako da ti kukam

kad više od jedan sat

pišem pisma prijateljima. kako

da kukam kad malopre ugledah

plavušu na zgradi preko puta kako

puši cigaru posle nedeljnog ručka

kako da kukam kad mi se ne kuka a

kukaće mi se. zaista srdačan pozdrav

p.s. nadam se da te ovo neočekivano

pismo neće uznemiriti nego

da će ti doneti radost

neočekivanog

 

 

14:00  dok jedem nekoliko ptica mi toliko peva da me odvajaju

od zalogaja i ja ih gledam. podsete me na prijatelja koji mi je pričao

da nam se ptice stalno obraćaju i da je lako naučiti njihov govor

 

 

14:40  voleo bih da nekoj ženi napišem ljubavno pismo

 

 

15:19  u meni je još grč onaj od rođenja i zato... korak po korak uz onaj žuti cvet

 

 

15:28  pa dobro dosta si već hodao to već znamo daj sad

nešto drugo radi. a on uzeo pa piše knjigu iako ih je već pisao. uzme

slika sliku iako ih je već slikao. gleda utakmicu iako ih je već gledao

 

 

15:33  nedostižno valzerovo nije ti potrebno ništa naročito da vidiš. i ovako vidiš mnogo

 

 

17:02  kad se sklonim pod strehu

 

 

17:03  pišem jer bih voleo da čujem direrov glas za vreme njegovih hodanja

 

 

i

 

 

najlepše je

biti neprisutan

dimitrije bašičević-mangelos

 

 

i

 

 

nije ti potrebno

ništa naročito da vidiš

i ovako vidiš mnogo

robert valzer

 

 

i

 

 

pišem

jer bih voleo

da čujem direrov

glas za vreme

njegovih

hodanja

 

 

i

 

 

meni je

tako dobro

od tebe nevini

pute moj da te

neprestano

njištim

u

kobili

tvojoj

i

mojoj

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

5. mart 2025.

27485. dan mog života

 

 

nevini put

je hram mog

hodačkog štapa

jer hodački štap

je mudrost ali i

dobrota koja

hoda

 

 

i

 

 

krenimo

krećimo se

nevinim

putem

 

 

četvrti dan

 

10:55  hladno kišica planine pa vetar pa jeste pa obuci se pa

svuci se pa leđa pa nostalgija pa nos pa put pa put pa put pred noge

 

 

11:42  svi se raduju da im se pridružiš. i grešiš sa njima. i svi te osuđuju

ako priđeš drugima. i jedni i drugi te osuđuju ako ne priđeš ni jednima ni

drugima. i jedni i drugi kažu da grešiš i kad samo hodaš (hodači su izgnanici)

 

 

11:40  nedostojanstveno je svako udruživanje ljudi

 

 

11:45  mozak tako vaspitavaju da pamti učinjenu mu

nepravdu a da opravda i zaboravi nepravdu koju čini drugima

 

 

11:48  ronald leing. nagon za ljudskošću

 

 

11:49  u grupi se ne sluša kako šumi kosmos

 

 

12:07  bartelmi. džon bart i rejmond karver usput

 

 

12:13  ogromnost se prostire....................kreni po njoj

 

 

draga vesna

12:16 nev-mezon

da i ne govorim o ovom pljusku

izbegao sam ga tik za pola minuta a

bukvalno pre jednog minuta je sunce bleštalo

u ovaj seoski kafe smo uleteli poštar i ja. potoci

sad već jure niz ulicu. jutros sam se već više puta

oblačio i svlačio zbog kiše a počela je da pada i nostalgija

čini mi se da to što radim i kako živim već godinama zaslužuje

da bude podržano od jedne žene ali to ne ide. ne znam zašto. pljušti

da li sam ja težak. da li je moj život suviše naporan. da li je ovo što radim

neuhvatljivo ili takvih žena više nema. itd. još pljušti. pariz. obišao sam

onih par poznatih mesta ali mi se najviše svideo šljunak kojim su pokrivene

pariske ulice i ono što bih nazvao siromašnim parizom. luvr. trijumfalna kapija

to je sve sujeta u svojoj moći i gluposti onih koji su sve to gradili slaveći sebe

u parizu u svojoj malenkosti (poništavalo me. ubilo me) prvi put sam osetio

da ovim svetom vladaju lepe žene. za tu lepotu božjeg porekla sve bi dali

oni koji pljačkaju i pokazuju svoje trijumfe. u parizu sam bio kod voje

stojanovića i branislave katić i druženje sa njima mi je ugrejalo dušu

mirko me je ispratio iz šarlavila. sa karolin kor sam u žurbi na

suncu lepo hodao pored sene pričajući o tome da je

umetnost lepa praznina. dar duhovnosti. koraci

već pet minuta blješti sunce. voli te

tvoj miroslav

 

 

dragi marjane

nev-mezon

jutros sam ti poslao pismo a danas

nastavljam sa pesmom prepisujući džona

barta povodom bartelmeove smrti. novine su

još vlažne od kišice koja je padala dok sam ga čitao

zapravo sve ono što sam podvukao je sam bartelmi

dopadaju nam se knjige u kojima ima puno dreka...

ima li previše obmana u naraciji... posetio sam

detetovo zabavište jednom... smrt boga ostavila

je anđele u neobičnom položaju... stvarno nikada

nas nisu obavestili šta je urađeno sa anđelima

 posle smrti boga. izlazim sa kafe koja me

je spasila pljuska. neću hodati čitaću

žestokog artoa

 

 

13:15  malopre tek što sam počeo da čitam tekst svetlost ovog sveta je lažna

a već sam ga savio stavio u džep i počeo da trčim. nekih stotinak metara unazad

ganjao me je led i krupna kiša. sad uživam u nekišnjenju i mirisima seoske štale

 

 

13:40  nekad mi se čini da je umetnost ne pući i podneti umetnost i izdržati svet

 

 

14:13  brzinom mog hodanja razumem ono onako je kako je ili to ti je što ti je

 

 

14:31  to što ne mislim bog zna šta samo znači da jesam

 

 

dragi marjane

la šapel 19:55

ima jedna misterija u mom životu

a ona počiva na činjenici da sam ja rođen

u marseju 4. septembra 1896 ali od toga dana

ja sam tu samo prolazio stižući odnekud drugde jer

u stvari ja nikada nisam ni bio rođen i uistinu nikada

ne mogu ni umreti. za medicinsko-pravne magarce ovo

što ja pričam je čisto bulažnjenje. za druge to je poezija a 

za mene samog to je istina kao biftek sa prženim krompirom i

čašom belog na šanku preko puta... i ne dozvoljavam da pesnik

kao ja može da bude zatvoren u ludnicu samo zato što je hteo da

u životu ostvari svoju poeziju... pre 5000 godina bio sam u kini sa

štapom koji je u svojoj istoriji bio pripisivan izvesnom lao ceu ali ima

već 2000 godina kako sam bio u judeji i vrlo dobro se sećam kako sam

tamo tokom tri dana trunuo na gomili đubreta gde sam bačen kao truplo

crknute životinje pre toga raščerečen na nečem kao stub na kome su me

policajci i ondašnja rulja bičevali i kamenovali kao što su to radili posle u

irskoj avru u ruanu i parizu. štap koji sam u ono doba nosio bio je pripisivan

izvesnom isusu hristu koji je bio jedan jevrejski sveštenik onovremenski peder

i taj štap je čudesno ličio na štap koji sam imao kad sam išao u irsku i na čijoj

se jabučici nalazio neizbrisivi trag krvi. ali to je moj artoov štap a ne toga

jevrejskog sveštenika koji se u ono doba zvao ako se ne varam salem ili

nalpas... jer uz nekoliko retkih izuzetaka sem nekoliko retkih prijatelja niko

nije mogao podneti gospodina antonena artoa i svi su ga uvek smatrali

ludim... ljudi su bedasti. literatura potpuno prazna više tu nema ničega

niti ikoga duša je nezdrava nema tu više ljubavi nema čak ni mržnje

sva su tela sita savesti prepuštene sudbini... svetlost ovog sveta je

lažna... tako je pisao uzbudljivi arto. a na drugoj stranici novina derida

pametno ali kao neko lepo laprdanje posle artoa. a upravo bivstvo

puta označava beskonačnost mišljenja. mišljenje je uvek

put... dragi marjane nadam se da možeš da pročitaš moj

rukopis i da ti ovi tekstovi nisu poznati i da ćeš im se

radovati kao što sam im se radovao ja i da će oni biti

paralelni putevi tvojim putevima kao što su i

meni dok ih čitam u hodanju paralelni sa

putevima po kojima hodam

 

 

20:27  za pisanje ti je najvažnije da imaš neku malu

toplu sobicu kako me je raznežila ova artoova rečenica

 

 

dragi žarko

la šapel 20:30

trljam prstima po spiralnoj

žici koja spaja listove moje bordo

sveske (donela mi ju je ksena iz amerike

pre pet godina. pet godina je čekala da je

upotrebim) u kojoj pišem pisma prijateljima

žica mi ugreje prste a čini mi se da danas

počinje svetsko prvenstvo u fudbalu a

voleo bih da malo više mislim na

vrtloge

jaruge

oluje

vihore

napuštene depresije

poplave

i

mulj

suše

i

nasilne jare

teške magle

peščane oluje

koje menjaju predele

podignute prašine

neminovnost jutarnje svetlosti

danas dok sam čitao artoa počeo je

da pada led. čas ovamo čas tu čas tamo čas

potrčim čas tras. na svu sreću na sto metara je bila

štala pa sam pobegao u nju da me ne tuče u glavu kako

 kaže arto u svakom slučaju devet godina ludnice. tri godine

potpune izolacije. pet meseci sistematskog trovanja. dve godine

elektro-šokova. jedan munjeviti napad na lađi. dva uboda nožem

u leđa. udarac gvozdenom šipkom po kičmi... bilo je bezbedno i

pisao sam na miru uz stub. danas sam opet mislio na okean

lotreamonov jer samo taj znam. mislio sam na dubine i 

bilo mi je lepo. naravno modro. sada sam gladan i

žedan. i naravno učiniću to

 

 

dragi jovane

(jovan hristić)

20:45

mi se ne poznajemo

tim pre. pre tri godine si mi poslao

novac za moje drugo hodanje i zaželeo

mi uspeha na pesničkom maratonu kako si

napisao na uplatnici. ja sam u međuvremenu pročitao

par tvojih pesama i jedan razgovor sa tobom i u svemu tome

prepoznao nekoga ko je stvar ukapirao. ukačio. uhvatio toplinu

jednoga dana pred polazak pomislio sam da za vreme četvrtog

hodanja napišem jedno pismo nekom meni nepoznatom čoveku

pismo u kome ću kukati. kukati i sve iskukati. valjda ta toplina koju

sam osetio od tebe navela me je da taj nepoznati čovek budeš ti

moja kuknjava neće te pogoditi kao što bi pogodila moje prijatelje

 (prijatelji se uvek osećaju i krivi jedni drugima) nepoznati jedan

drugom - mi smo nevini. baš ću mu se izjadati isplakati ma izvrištati

mu se (kome bih inače) mislio sam. ali na hodanju ova četiri dana to

mi se učinilo nepotrebnim jer sam uživao i bio radostan i već sam

bio skoro odustao od namere da ti pišem ali kišnjenja ali brige koje

počinju u rano popodne zbog prenoćišta ali u momentima takva

količina besmisla što mi obuzima čak i telo (to telo pored puta)

ali te pite i kolači u bulanžerijama kojih se odričem da mi ne

odnesu novac i da mi ne uznemire volju ali ta bol u leđima

koja me stalno podseća na sebe sa pretnjom da će se

uvećati i da će me slomiti i pocepati i ostaviti samog

tu (bez tamo) i ja onda skoro vše i ne osećam

bol jer me strah trese tačnije sav se pretvorim

u iznurenost... ali ali pisaću mu. i

kao što vidiš jesam

 

 

peti dan

 

8:00  ponekad ne ni tako retko jedino pravo na život nalazim u ovakvoj rečenici

 

 

dragi vojo

la šapel 8:12

sipi. malopre sam

završio doručak to ovde ide

uz račun što do sada nije bio

običaj u francuskoj. vlasnica hotela

 jedna stara gospođa u crnim pantalonama

malopre me je pogledala preko naočara onim

pogledom da se smrzneš. a noćas sam spavao na

podu jer su kreveti užasno mekani. čini mi se da su

mi jednogodišnje tegobe sa leđima i mojih četrdeset

godina na leđima dodale šarm u hodanju. kao da mi se

stalno spava i uopšte je staračkije. ja sam i želeo da mi

hodanje bude sporije strpljivije razuđenije skoro bez

napora da hodam da bih pisao da pišem da bih 

napisao hodanje je hodočašće koraku. na

ranijim hodanjima sam pisao stopalima 

a sada pišem rukom. tom

krhkijom nogom

 

 

8:30  samoća

 

 

dragi zorane

(zoran belić)

8:35

šaljem ti ove priče

o glupanima. kamilo hoze

sela je ovogodišnji nobelovac

glupani. voleo bih da ti napišem

 koju reč o njima tj. o njihovom ja

ja. pa sa njim počinje priča o svakoj

gluperdi (uh već sam sve rekao o

nama glupanima) voli te

tvoj miroslav

 

 

dragi marjane

8:40

sinoć sam pročitao

odličnu priču o gluperdama

kamila hoze sele. u ovom kišnom

jutru samo jedna rečenica iz nje

ima raznih budala. šupljoglave

šeprtlje. tupoglavi uškopitelji

šašavi zanesenјaci. glupi

posranci. blentavi repolovci

šibotrpeljive budale

nežni blesani

gajdaši

 

 

9:21  umetnost jer se bavi tugama. a pošto nevidljivo sipi nek sipi

 

 

9:36  penkala i štap. u jednoj ruci štap u drugoj ruci penkala. na

leđima ranac. na nogama patike. iz neba pada. trava zeleni. plus leluja

 

 

9:44  u mom telu se obnavlja energija za druge

 

 

9:45  moje telo je oblik. način i mesto pisanja. pesma u kući koja se kreće

 

 

9:50  zagrejao sam se. iz usta dok ovo zapisujem izlazi mi para. otkopčavam košulju

i trenerku i iz mene izlazi toplota sa kojom grejem trideset tri meni nepoznata srca

 

 

10:01  dok sam čitao o jednom svecu dimitriju bašičeviću-mangelosu pored

mene je prolazila kolona pežoovih vozila. zašto su vojna vozila tako ružna

 

 

10:07  kada sam pročitao ... opita na samom sebi. opita u povodu

temeljnog pitanja šta umetnost zapravo jeste ili makar šta može biti

digao sam pogled i ugledao malog zeca kako iz lišća utrčava u lišće

 

 

10:35-10:50 pismo havelu

 

 

10:51  lišavanje. reč lišavanje i reči koje ispisujem štitim

naklonjenim telom od kiše jer i tako se reči pomalo razlivaju

 

 

dragi vojo

12:03 9. jun l nuvion

sat jedan je sipilo i sat

jedan je padalo. sad sam u toplom

restoranu ali mi mokra trenerica hladi

kolena. sada ću napisati pismo vaclavu havelu

 jer mi se to čini prirodnim to pravo na komunikaciju

onih koji su na samom vrhu društva i onih koji su na

dnu čak i više od dna pored puta. napisaću a ti ako

hoćeš i možeš prevedi ga i pokušaj da se objavi

u mondu ili sličnim novinama koje

bi stigle do havela

 

 

dragi havele

(vaclav havel)

bezbroj puževa golaća

ovih dana na putu pomažu mi da

se takođe ogolim i napišem ti ovo kratko

pismo sa puta. sa puta po kome hodam za

poeziju od artura remboa do vilјjem blejka. ako

se ispuni moja nada da ovo pismo objavi mond

i ti ga pročitaš želeo bih da kratkim pismom takođe

mondu javiš da si ga pročitao. i tako bismo nas dvojica

zatvorili jedan krug. krug mogućnosti da se ljudi čuju iako se

ne poznaju iako žive u različitim zemljama iako se o tome piše

u trećoj zemlji iako je jedan od korespondenata predsednik jedne

države a drugi do malopre (na putu od la šapel do l nuvion 9. juna

1990 od 9:00 do 11:30) kisnuo hodajući pored puta misleći kako je

poezija zaslužila da je pozdravi predsednik jedne države. kisnuo sam

i mislio (o čemu svedoče i jedan mrtav čini mi se kos i jedan mrtav zeka

pored kojih sam prošao) da bi trebalo pokušati napraviti ovo dopisivanje

jer bi ono potvrdilo onu veliku istinu kako gore tako dole a sa druge

strane bismo mogli zajedno sa remboom reći mi danas znamo

da pozdravimo lepotu. pozdravljajući te pozdravljam i sve one

koji veruju da je nemoguće moguće i želim ti da u tvojim

očima još dugo bude topline za olgu. miroslav mandić

petog dana od artura remboa i četrnaestog do

vilijem blejka verujući da na ovom

svetu nema važnijih poslova

od radosti.***

_____

 

***pismo nije poslato novinama

_____

 

 

dragi vojo

evo sročio sam

ovo pismo pismo koje ne

znam koliko ima smisla u normalnom

životu ali pismo koje je meni usamljenom

sa ohlađenim kolenima sa popizdeti kišnjenjima

sa osećanjem užasnog besmisla koje se pretvara u

artoovsko ludilo i prosvetljenje meni je ono normalno a

i sam bih voleo da čitam takva pisma. ako budeš pokušao

da se pismo objavi (nemoj to činiti ako te to na bilo koji način

uznemirava) ti ga slobodno ispravi jer ja stvarno nisam u

prilici. krećem jer to je jedini način da se osušim. nadam se da

osećaš da u ovom mom činu nema nikakve pretencioznosti

nego zasluženog podrazumevanja slično mom doživljaju

da je rembo pet dana iza mene a blejk četrnaest ispred

da je sa moje leve strane okean a sa desne kopno

koje se pruža sve do mongolije. pogotovo taj

okean koji me evo već treći dan poliva po

glavi. voli vas miroslav

p.s. juče sam mislio na malog voju

 

 

13:35  mrtva lasta

 

 

i

 

 

nedostojanstveno

je svako udruživanje ljudi

 

 

i

 

 

mozak tako

vaspitavaju da

pamti učinjenu mu

nepravdu a da opravda

 i zaboravi nepravdu

koju čini drugima

 

 

i

 

 

hodanje

je hodočašće

koraku

 

 

i

 

 

u

mom

telu se

obnavlja

energija

za

druge

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

4. mart 2025.

27484. dan mog života

 

 

nevini put

je četvrto hodanje

za poeziju. četvrto i

poslednje jer je sada

posle mojih hodanja

za poeziju sve bila

živa poezija

 

 

i

 

 

krećemo

u čednost

 

 

16:45  krava 951 mačka koja je istrčala iz trave bez broja i ja posred puta kao po reči mir

 

 

17:37  miris pokošenih trava i višestruke krivine puta koji 

se spušta. taj miris zar to ne znači da sam u nosu starobiblijska

krava. pragoveče pred zalazak sunca dok još nije bilo ljudi. a ono žedno

 

 

17:40  ne smeta mi rosa na lišću. ni stvarno ni u rečenici. zašto bi pa neimenljivo

bilo bolje. žongliraju ptice svojim glasovima iznad mene. da vidiš znao bi

 

 

19:02  žao mi je što do sada nisam otkrio način da pišem slaveći je pičku

 

 

dragi vojo

irson 22:23

kada sam hteo da platim onom konobaru

koji govori sa vrtlozima u ustima on je odmahnuo

i zaželeo mi srećan put. posle je bilo lepo. to su veoma

sporedni putevi veoma vitki i lepi. oko šest uveče sam počeo

malo kisnuti. u tri sela nije bilo prenoćišta pa sam počeo stopirati

do većeg mesta u kojem sam našao stari hotel za 110 franaka. bio

sam mnogo gladan pa sam odmah pošao napolje da nešto kupim i

pridružim hlebu i puteru koji su mi bili u rancu. ali sve je bilo zatvoreno

pokisao sam a žedan sam. sutra ću se vratiti nazad i dopešačiti današnjih

desetak automobilskih kilometara. današnja ruta je les mazures. bourg

fidele. savigny la foret. maubert fontaine. mon idee i još kilometar-dva

radujem se što ću se vratiti kod vas i što ćemo nastaviti razgovor. žedan

sam. francuski su kreveti mnogo mekani a ja već pola godine spavam na

dasci. malopre sam pročitao tirnanićev tekst o ebi hofmanu. poetika

1968 je kao jedan bašlarovski prostor. kutak u vremenu. kutak

na celom prostoru. kako bi ti preveo beketovu reč lessness

(na francuskom je sans) i bemeovu ungrund

 

 

dragi marjane,

nastavljam sa sioranom

reči da li ih je iko tako voleo kao on...

kapi tišine kroz tišinu... kaže sam beket

nisam bio posebno obuzet vitgenštajnovom

filozofijom ali se strastveno zanimam njime kao

čovekom. sve što o njemu čitam može da me uzbudi

više puta sam našao zajedničke crte između njega i beketa

dva čudesna priviđenja dva fenomena zbog kojih je čovek

zadovoljan što su tako zbunjujući tako nedokučivi. i kod jednog

i kod drugog ista distanca bića i stvari. neelastičnost. isto iskušenje

tišine. konačno otklanjanje glagola. ista želja za sukobljavanjem s

nikad naslućenim granicama. u drugim vremenima njih bi privlačila

pustinja. sada se zna da je vitgenštajna u izvesnom trenutku nameravao

da ode u manastir... u suštinskim stvarima on je svakako neko na koga se

ne može uticati. za ostalo za ono suštinsko on je bez odbrane verovatno slabiji

od svih nas... a danas popodne na tihoj nizbrdici sam pročitao tekst žila deleza

prustov opis mišljenja svo njegovo traganje se zasniva na prethodno smišljenoj

odluci... istine koje bi ispunile traganje i stvorile opšte slaganje... tamo gde su

oni zvonici divlje trave sačinjavali nekakve komplikovane i kitnjaste hijeroglife...

nisam ja tražio one dve neravne ploče u dvorištu na kojima sam se spotakao...

samo je utisak kriterij istinitosti... ono što nas nagoni da mislimo je znak...

onaj ko traži istinu je ljubomorni ljubavnik koji na licu voljene osobe otkriva

znak što odaje laž. to je osetljiv čovek koji se suočava sa snagom nekog utiska...

stvaralac je kao ljubomorni ljubavnik božanski tumač koji nadzire znake u

kojima se istina otkriva... jer esencije žive u tamnim zonama ne u umerenim

zonama jasnog i razgovetnog... osećajnost koja se plaši znaka... ne

postoji logos postoje samo hijeroglifi... ili stanislav baranjčak

tako reći u poslednjem trenutku pred odlazak na spavanje

misao zaboravio sam - danas treba izneti kante sa

smećem na ivicu trotoara...

 

 

dragi lazo

(lazarov miodrag pashu)

kraj je mog drugog dana na hodanju

vozeći se u automobilu koji sam ustopirao da bih

našao prenoćište (ujutro ću se vratiti pa ću do-pešačiti)

odlučio sam jer nisam ja tražio one dve neravne ploče u dvorištu

na kojima sam se spotakao da put završavam razuđujući ga. put koji

sam počeo pre šest godina na šumskoj stazi stražilova i o kome početku

ti znaš bolje od drugih jer smo noć pred polazak proveli zajedno razgovaajući

o umetnosti hodanja. ja sam slutio da je taj put oblik neki oblik nisam tada znao

da će ih biti četiri. nisam znao da će to biti nešto što sam malopre nazvao nevini

put a pogotovo nisam znao da će se on u svom četvrtom delu početi razuđivati

kao reka koja se uliva u veću vodu. vodu ruže. tako ću ja pešačeći i više nego

što ima put od remboa do blejka hodati po nevinom putu koji se kida i razliva

kao da je sam put hteo da se rascveta u neki cvet. ružu lutanja. kada sam ti

te večeri govorio o mom budućem hodanju nisam tada znao za umetnike

koji hodaju osim za hercegovo hodanje. kako sam se samo obradovao

kad sam kasnije saznao za fultona i longa isto kao i kada sam kod

handkea u njegovoj knjizi kroz sela pročitao moto počeo sam

da padam niz strminu i osetio sam da je to neki oblik

oblik je kao muzika

 

 

treći dan

 

10:15  šta su majstor ekhart i niče pisali o otmenom čoveku

 

 

draga vesna

(vesna milović)

jutro je vlažno. nadam se

da će mi se i danas telo služiti

sobom. život na hodanju je nešto

sasvim drugo od života koji inače

vodim. ovo je drugo. nešto drugo. ali

to je već u meni taj oblik stranstvovanja

to stapanje sa stalno novim predelima. to

prepuštanje putu koji me vodi. taj pejsažpogled

koji se menja svakim korakom. stalno imam

problem sa prenoćištem i ta nesigurnost

mi visi nad glavom i dodatni je teret

koji rastače moju bezbrižnost i

strpljenje. kafa u restoranu

je odlična

 

 

dragi ričarde

(ričard berns)

dva dana sam hodao

za poeziju. kada sam pošao

od remboa dodirnuo sam belu

ružu na njegovom grobu. tu pored

njega leži njegova sestra sedamnaestogodišnja

vitali. brat i sestra pomislio sam poezija je najhrabriji

posao na ovom svetu. to iscrtavanje krivih i pravih linija

po hartiji i nevidljivi tragovi stopala koji ostaju na putu

malopre sam mislio na tebe i blejka pitajući se šta je

poezija i osetio sam da je ceo pesnički posao u

bivanju***. kako jesu ove dvadesete i dve

stolice koje jesu. kako.  plus čiviluk

kako. biti i ništa više

_____

 

*** pet dana kasnije sam pročitao

umetničko čudo jeste da svet postoji. da postoji

ono što postoji i prodrao sam se bravo vitgenštajn

_____

 

 

12:30  ne spavam nego se ubijam od spavanja

 

 

15:50  ispavao sam se. pružio korak i već zviždim

 

 

15:57  krenuti na hodanje znači štap u šake. radost

u noge. hodati znači štap pod mišku i tekst u šake

 

 

16:28  put je opet put i opet put i opet put...

 

 

16:54  toliko je put jednostavan i ništa da je on u meni sve i svašta

 

 

17:23  do malopre sam čitao basaru pre toga kestlera a sada

ću praznoglav da hodam. počinjem od ovog belog kilometarskog

stuba na kojem piše d31 i 68 pored njega je barica preskačem je

  

 

dragi marjane

vatinji 8: juni '90

prepisujem ti ono što sam

malopre čitao hodajući prvi sat

po kiši a drugi po suncu. artur kestler

tragično i trivijalno da bi doživelo iluminaciju

ljudsko biće je dakle stavljeno na ispit iluminacije...

prometejska čežnja ima za cilj da bogovima ukrade

svetlost vatre. noćno putovanje priziva povratak u

pulsirajuću tamu jedinu nevidljivu gde je svaki čovek bio

deo sveobuhvatne celine iz koje je tek kasnije formiran

njegov pojedinačni ego... jaoh onome što sipa ulje u more da

bi stišao oluju koju je bog podigao. jaoh onome što radije mirnim

putem nego pretnjom postiže svoj cilj. jaoh onome kome je više stalo

do dobra imena nego do samog poštenja. jaoh onome koji se na ovom

svetu ne dodvorava bezčasnima. poziva se kestler na melvila. no u najkraćem

roku ljudi banaliziraju svoju tragediju i nastavljaju da žive kao da se ništa nije

dogodilo. za vreme španskog građanskog rata jedan od mojih drugova u zatvoru

dobio je upalu creva i propisana mu je mlečna dijeta dva dana uoči pogubljenja...

nešto poput blejkovog putovanja u predele iz kojih nema povratka... lakrdijaš

pak sa svoje strane podsmeva se bogu rečima nemaš razloga da se praviš važan

 spoznao sam te kad sam pao sa kruške... svetislav basara pak biti umetnik to znači

biti poslanik onostranog u ovom promašenom svetu. osećati preteranu odgovornost

prema takvom svetu isto je što i navući činovničku odoru... mada je fašizam kao

pokret stvar prošlosti i mada je istorijski gledano izgubio bitku on je u duhovnom

smislu dobio rat... ne postoji ljudska ideja koja će spasiti čovečanstvo. urođenu i

duboku ljudsku zlobu može oplemeniti samo svetlost odozgo... naime mi uglavnom

možemo delovati samo ako zaboravljamo. pomaže niče basari individualnost je

prezrena čak i u smrti... i naravno, majstor ekhart ljubav je takve prirode da čoveka

pretvara u stvar koju voli...ove rečenice ti prepisujem u malom restoranu koji miriše

na vlagu i parfem. jedan meštanin u plavoj radničkoj bluzi ispija svoje piće. nastavljam

sa rudolfom arnhajmom i njegovim tekstom umetnost među predmetima sve ove

alatke i sredstva tešu se i održavaju pomoću noža koja pastir nosi u

svom džepu... ne postoje nikakve slike na zidovima pastirovog

doma nikakvi posebni predmeti koji donose slike udaljenih

svetova ali postoji gotovo prirodna sličnost između oruđa

i njegovih stvaralaca zbog koje predmeti održavaju

stil života njihovih korisnika

 

 

dragi lazare

(lazar stojanović)

vatinji 19:15

strpljivo bacam pogled kroz

prozor i ugledam zlatnu gomilu

sena. voleo bih da mi hodanje bude

prožeto strpljenjem. ti znaš šta je strpljenje

jer ono te je sačuvalo od trogodišnje robije

sačuvalo od neizlečive bolesti ozleđenih. bolesti

koja se zove uzvratiti udarac. sad se setih jednog

tvog pisma iz pakistana koje si mi poslao na ručno

pravljenoj hartiji. dok ti ovo pišem jedan pridošli

mi se javlja i to me dovodi do plača

samo polako. (i tako sve zavisi)

od božije milosti

 

 

19:29  on zastane pred gomilom sagne glavu i tiho...

 

 

draga dolores

(dolores čaće)

19:31

pišem pisma prijateljima

jednom od njih pišem pesmu tako

što prepisujem tekstove koje čitam dok hodam

to su tekstovi iz književnih novina što sam ih skupljao

tokom dve godine da ih jednom negde ponesem i pročitam

poneo sam ih sada u svom rancu i polako ih čitam samo dok

hodam. posle čitanja ih iscepkam u sitne papiriće i bacam ih pored

puta da se osnaže bačenošću. uh kako lepa reč bačenošću. malopre

sam hodajući (probijalo se predvečernje sunce posle kiše onom

zelenom svetlošću) mislio na tebe i napor. napor mi liči na zlatne

ploče bez teksta. samo zlato. kao jedna lasta. kao jedan dominik

koji čekajući da ga konobarica usluži (pre pola sata ona me je

ljubazna i držeća sprovela do klozeta) gleda sa prstima u

ustima prema meni tj. prema tebi. dolores

 

 

19:47  kako je lepo šaliti se sam sa sobom sobom samim sebi malo

 

 

20:03  kao što sam nekad voleo da vidim nekog nek sada neko vidi mene

 

 

20:25  sa - rukama - u - džepovima - smrzo - sam - se - žurim

 

 

20:30  osam crno belih junadi trči uz ogradu i rita se. to je božiji znak njegova snaga

 

 

20:32  kako je lep moj štap. to je opet znak božiji. lepoto štapu klanjam ti se (klanjam se)

 

 

20:37  pomisli. ne domisli

 

 

20:41  imao sam u to vreme svega dvadeset tri

godine život mi je bio usamljenički do podivljalosti

 

 

21:34  neko me gleda

 

 

21:35  bio je to crni pas (ubica) uvučen u lišće

ograde gledao me a onda je počeo da kida od lajanja

 

 

21:37  dve žene (gde su sada) su tetovirane kao i ja istim znacima

 

 

dragi slobodane

(slobodan tišma)

irson 23:15

treći dan od remboa i

šesnaesti do blejka. kako je

bilo lepo pre dva sata. kišica vetar

uzani lelujavi putevi mistična raskršća

junad vetar u kabanici nigde nikoga. sve

što jeste u vlažnom je zelenilu. štap i ja. sumrak

i stapanje. pas u lišću. konj u ogradi. isprva nije bilo

hladno ali sam onda obukao sve iz ranca i bilo je toplo

hodao sam. mirom. dok sam hodao molio sam se tvojom

molitvom. nisam ti rekao da je izgovaram svakog

dana od kada si mi je poklonio. napravio sam

male promene u njoj i ovako je izgovaram

 

živela marija milosti puna

tvoja mudrost i hrabrost

spasiteljice naša

daj blagosti u svet

i pomozi svima koji se pate

 

molitva je jako lepa i drugačija

od hristove koju takođe izgovaram

 

 

dragi žarko

(žarko radaković)

23:25

ponovo one tišine u sobi

kao i na svim dosadašnjim hodanjima

ovo je jedan stari hotel na kraju irsona u njemu

je sedam-osam soba. još nisam oprao čarape ali

hoću. da ne zaboravim ujutru naočare. da. danas je ceo

dan padala kiša. pre tri dana u šarlevilu je sijalo sunce

još pre par meseci sam odlučio da sa četvrtog hodanja

 donesem tekst u obliku pisma prijateljima. pre dva sata

hodajući prema sen mišelu razumeo sam šta je bilo

u toj odluci. bio je put. jer pisma prijateljima su

kao i put odlaze svuda i dolaze odasvuda

 

 

23:33  ne do apsurda nego do ludosti jer u tom

momentu prihvatanja srama započinje poezija

 

 

dragi davide

23:35

puter koji mi se istopio u rancu u

međuvremenu sam pojeo. napredujem

ovde se smrkava kasnije pa sam pre dva sata

vraćajući se u irson zastao i gledao jednog mladog

konja koji se uzbuđivao mojim prisustvom i onda počeo

široko iz svoje duboke lepote da mi se pokazuje. zaista

je bio lep. kao beket. bio sam sretan jer pre nego što

sam naišao na njega ovako sam mislio tvrdoglavost

magarca. dobroćudnost slona i lepotu konja

poseduje onaj koji ide svojim putem

 

 

dragi marjane

23:49

a paradžanov kaže

gledajte narod posmatrajte

pažljivo ljude život inje nebo gledajte

kako kiša pada gledajte nepogodu kako

jabuka pada na zemlju da bi ponovo

postala drvo... a sioran beketova priroda

je prožeta poezijom tako da se u njoj

ona i ne razaznaje 

 

 

draga vesna

24:00

kao što vidiš ponoć je. jutros

sam takođe bio u ovoj istoj sobi sa 

isto razbacanim stvarima po njoj. šta to znači

to znači da sam danas kružio okolo i ponovo se vratio

odakle sam pošao. nadoknađivao sam i razuđivao sam put

bilo mi je čudno jer sam po prvi put za svih ovih devedeset dana

koliko sam proveo na hodanjima bio bezbrižan znajući gde ću prenoćiti

i zato sam hodao do mraka i to vrlo sporo. uživao sam u ulascima u sela. to

ulaženje i izlaženje iz sela je tako mistično i uzbudljivo. ne znam da li sam ti

nekad pričao o nevidljivoj granici između naselja i polja koja ih okružuju prvi

put sam taj prelazak osetio ulazeći tokom jednog predvečerja biciklom

u rodno selo moje majke taroš. možda ne bih ni primetio tu misteriju

da na ivici sela nije bilo groblje. večeras nije bilo groblja ali je bio

jedan konj koga sam dugo sa uživanjem gledao. uzbudio

me je veruj mi bio je lep kao reč konj. sada sam u

sobi. malopre sam opaljivao po hlebu puteru

i siru. o soku da i ne govorim

 

 

i

 

 

nisam znao

da će to biti nešto

što sam malopre

nazvao nevini

put 

 

 

i

 

 

pomislio sam

poezija je najhrabriji

posao na ovom svetu

 osetio sam da je ceo

pesnički posao u

bivanju

 

 

i

 

 

ljubav je

takve prirode da

čoveka pretvara u

stvar koju voli

volim li boga

bog sam

i

to

je

to

 

bog

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

3. mart 2025.

27483. dan mog života

 

 

uskoro krećem

na četvrto hodanje ka

vilijemu blejku. krenuću od

remboa. biće podne. u levoj

šaci držaću štap a desnu ću

položiti na belu ružu na

remboovom grobu i

poći ću. i...

piše u 

prospektu za

četvrto hodanje

za poeziju

 

 

i

 

 

krenimo

svi zajedno

sredinom puta

u nevini put

 

 

miroslav mandić

 

nevini put

 

četvrto hodanje za poeziju

od remboa do blejka

šarlavil - london

5. juni 1990 - 22. juni 1990

 

 

ovu knjigu posvećujem ljudima koji su se borili za ljudska

prava u jugoslaviji od leta 1972 godine do leta 1990 godine

 

 

prvi dan

 

12:24  o srećo

 

 

12:29  telo za telo. prožimanje. gazim šljunak sad ti najveću

hrabrost mora ulivati to što iza tebe nema više puta. ka nevinosti

 

 

12:31  čednost kojom obilazim pseće govno na asfaltu

 

 

12:33  široko nebo i oblaci koji se tmure. oblaci oblici svetlosti

 

 

12:44  zemljana stazica. božansko u

 

 

11:12  miris ječma. ječam miriše na pritajeno širenje ranog hrišćanstva

 

 

14:35  rastao se sa mirkom posle stotinak metara smo se okrenuli i podigli ruke

 

 

14:36  mene bog baca u daljinu

 

 

14:38  tišina. zastajem. obazirem se okolo. svakom je sve okolo

 

 

14:47  ruka klizi (putuje) po visokoj travi

 

 

15:00  belval. prva zvona u selu. prvi pas koji laje na mene

 

 

15:02  blago samoće

 

 

15:20  sioran beketu

 

 

15:27  jedanaest belih kao bela kafa belih krava trči prema mom približavanju

 

 

15:40  bravo sioran

 

 

15:45  ožarila me kopriva po domalom prstu leve ruke

 

 

17:15  odlazim. kad kažem da odlazim kažem i za one

koji su otišli a nisu rekli i za one koji bi otišli a nikada neće

 

 

17:17  pišem u hodanju. iz semena vreme kaže blejk

 

 

18:05  kafa koja se preliva dok mi je stari konobar donosi. leđa mi podnose. soba nema

 

 

dragi branko

(branko vučićević)

5. jun 1990. 18:31

počeo sam da pešačim u

12:23 čim sam krenuo krenuo je

i plač iz mene ali se odmah pretvorio u

usklik o srećo. sada sam u klironu selu na putu

kojim piče kamiončine. u hodu sam pročitao sioranov

tekst o beketu. govorim li koješta pita se sioran a ja se

smejem dok koještajući hodam i uživam u koještarenju

leđa rade svoj posao. bole me i služe me. biće nadam

se još ozdravljujućih bolova. o sioranovom tekstu

pisaću nekom drugom možda voji stojanoviću

koji se obradovao kad sam te pomenuo

 

 

18:39  svetlost nad stolom

 

 

dragi vojo

(voja stojanović)

18:40

krenuo sam u 12:23 hodao sam

polako i kada bih primetio da hodam polako

nastavljao bih još laganije. na seoskom mostu kod

anresija odmarao sam telo. skinuo sam se go do pojasa stvari

ostavio na kamenu ogradu i sam legao na nju. prekrstio desnu

preko levu koja mi je već bila savijena u kolenu rukama zaštitio

oči polako se sunčao udvarao se dremežu i sušio pazuhe. čuo

sam vodu. bio sam u sunčanom popodnevu. neki mladići su mi

trubili. uživao sam u našem druženju. kada se mišljenja slažu

onda srca trepere. kasnije u sobi pisaću ti o sioranovom

tekstu o beketu. voleo bih da se što pre ispružim

na nekom krevetu i da na miru

sabiram početak

 

 

19:48  i jedni i drugi bi bili uvređeni istinom

 

 

19:50  napušila se poezija parčići ogledala u travi

 

 

19:51  ko

 

 

dragi vojo

blizu ponoći

sada sam samo umoran i ništa

više. spava mi se. stvari se suše

 

 

drugi dan

 

9:30  ne znam zašto hodam ali čovek propada ako uvek traži razloge pomaže mi niče

 

 

dragi vojo

6. jun 10:20

osušile su se. i košulje i čarape i majica

gaće su još malo vlažne i sada su u jednoj kesi

u rancu nastavljaju sušenje. francuska sela su pusta

sinoć nisam uspeo da nađem prenoćište pa sam otišao u

žandarmeriju. mladi ljubazni ko zna zašto već proćelavi policajac

u trenerci pomogao mi je pa me je vozio desetak kilometara nazad

u le mazir na prenoćište. bio sam mrtav umoran. mesta kroz koja sam

juče prošao su charlevile. varco. belval. handrecy. cliron. rimogne. ja imam

mišlenove karte 1:200 000 ako vi imate kartu mogli bi me pratiti. sada sam

desetak kilometara severoistočno od rimonjea do kojeg sam sinoć dopešačio

dok su u sumraku u centru sela snažni mladići pakovali svoj mali cirkus. leđa

me bole od jutros i sa bolom odmah dolazi i zabrinutost koja se zove hoće li mi

leđa izdržati. danas je oblačno. da li to znači da će kisnuti. sada sam pogledao

u gola stopala vlasnice restorana. obasuta su joj pegicama. da bi neko postao

tako poseban kao što je beket valjalo bi podrobnije objasniti pojam držanja

po strani kaže sioran. beket je rušitelj koji nešto pridodaje postojanju i

to mi se čini najlepšim načinom rušenja. za postojanje i pegice

sada ću platiti (u kuhinji mute omlet za dečaka i devojčicu

koji su se do malopre vrteli oko mene) i poći ću

pogledaću da li u ovom selu ima

da se kupi hleb i sok

 

 

10:35  hodanje je muški vapaj za nežnošću

 

 

10:37  gledam kroz staklo. izlazi mi se

 

 

dragi davide

(david albahari)

na početku sam drugog dana

hodanja za poeziju. jesam a ne znam

gde sam. tišina je u tom neznanju kao i u

pismima. desetogodišnji dečak se naslonio na vrata

prilazi mu kuče a on sa rukama u džepovima i lančićem

u ustima gleda kako ti ja pišem. sreća nije mala stvar. juče

dok sam pisao vesni gaspari jedna muva je šetala po karti

na stolu ko zna gde je putovala a onda se prebacila na

osušenu kap kafe i zdušno je lizala. nije potrebno da ti

kažem da se kap sijala više od istrošene politure na

stolu. nije potrebno a rekao sam. kao i pokret

rukom kojim sam obrisao stolicu u mojoj

hotelskoj sobi jer sam je prethodno

umazao puterom koji se

istopio u rancu

 

 

11:45  samo za one koji znaju pojedoh jedan kroasan usput

 

 

12:00  prohladno popodne bezbrižno kidam hleb i jedem ga spuštajući se niz

ovu nizbrdicu. beskompromisno prilagodljivi vrapci nadleću crno bele krave

 

 

12:10  žil delez o prustu

 

 

12:35  pročitao žil deleza

 

 

12:36  hodajuće čitanje o prirodi u prirodi. čitanje sa papira u ruci. papira

na kome su slova. slova o onome što jeste tu gde jesam. hodajući ka dole

 

 

12:40  dragi žile delezu sa uživanjem sam čitao tvoj tekst o mišljenju

marsela prusta hodajući iz malog sela le mazir prema bur-fiedelu koje

je na brdu. šta je tu hotimično a šta nehotimično. šta je tu hoće li kiša

šta je tu napune mi se oči suzama od onog što vidim. počinje penjanje

 

 

12:45  nikada neću videti kako handke pere noge niti

kako van gog umiva svoje lice a prijatelji su mi. il više

 

 

12:49  davide zamisli da se takmičimo u detaljima. na primer

kakvih se sve nagledao torbi čovek koji ih je razgrtao tražeći svoju

 

 

12:50  srebrna pudrijera u travi neke anjes be

 

 

13:02  voleo bih da znam šta rade neki ljudi koji ne rade ono što drugi rade

 

 

13:06  gledam se u anjesinom ogledalu prekriveno je finim česticama puderovog praha

kosa mi je čista. oči sitne i nevine. trodnevna brada i podvaljak. iskrivljeni nos i obične usne

 

 

13:11  kad govorim o sebi govorim o nekom. nekom ko hoda

čoveku koji hoda. iz daleka možda 900.000 godina daleko unazad

 

 

13:20  čist sam kao napor

 

 

13:30  u mojoj kičmi je energija božija

 

u mom telu je ljubav božija

 

u mom umu je praznina božija

 

u mom srcu je punoća božija

 

 

13:45  pomalo mokar od znoja. presvlačim se u toaletu i stavljam kockicu šećera u kafu

 

 

dragi vojo

bur-fidei 14:00

pijem kafu dok bradati neprobuđeni

vlasnik čita novine. sami smo. nigde nikoga

na ulicama sela sem dvoje troje dece na trgu i vetar

usput sam čitao žila deleza. nogu pred nogu pa opet nogu

pred nogu. vlasnik zove neku gospođu telefonom. govori sa

vrtlozima u ustima u kojima se davi njegov francuski. kao da

se govoreći užasava svog govora. slučajno ugledam kišni

oblik oblaka iznad firange. pogledaću da li ću još

nekome pisati i poći ću

 

 

14:20  voda i oblaci zar nije to isto. oblaci u vodi juče oko šarlevila. sve je to video i rembo

 

 

dragi marjane

(marjan rožanc)

malopre sam rešio da ti

napišem pesmu sa puta. u

njoj će biti tekstovi koje čitam dok

hodam. počinjem sa jučerašnjim

sioranovim tekstom o beketu. beket

ili ćutljiva veština da se bude svoj...

nikada ga nisam čuo da ogovara ni

prijatelje ni neprijatelje. to je jedan

oblik nadmoćnosti zbog kojeg ga

žalim i zbog kojeg bi on trebalo da

nesvesno pati... kako je teško

dokučiv i koliko ima sreće...

ja dolazim iz jednog kutka

evrope gde se

blagoglagoljivost

graniči sa

pomamom...

 

 

dragi branko

6. jun 14:28

popio sam kafu

i sad polazim. čim izađem

iz ovog mesta a to je za stotinak

metara negde ću se smestiti na ručak

puter i dugački hleb i 0,33 l soka. boli

ali uživam. ide. to je onaj od onih

filmova u kojima se ništa ne dešava

a lepo je. lepo do nestajanja

 

 

14:40  pegava devojčica iza ugla sa čokoladom u ruci nehajno oslonjena na zid

 

 

14:41  po asfaltu tačkice od kiše i bele mrlje ptičijih govana

 

 

15:45  pogledah u neko lišće ono zatreperi i ja poskočih od radosti

 

 

16:00  spokoj sa blagom toplinom

 

 

16:03  već hladniji vetar

 

 

i

 

 

jako mi

je dobro od

tebe nevini moj

pute i nevina moja

knjigo nevini pute da

je preporučujem

svakome da po

tebi ostavi

stopale

svoje

duše

 

 

i

 

 

i sada

sam srećan

zbog sreće koju

sam doživeo na

početku četvrtog

hodanja za poeziju

i još srećniji jer

sam knjigu

počeo

sa

o srećo

 

 

i

 

 

hodanje

je muški vapaj

za nežnošću

 

 

i

 

 

hodao

sam za

poeziju i

u hodu

sam

čitao

i

pisao

 

 

i

 

 

hodanje

čitanje

pisanje

 

 

i

 

 

u mojoj kičmi je

energija božija

 

u mom telu je

ljubav božija

 

u mom umu je

praznina božija

 

u mom srcu je

punoća božija

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

1. mart 2025.

27481. dan mog života

 

 

dete

dečak je

poklonjenje

detetu

dobrom detetu

odbeglom detetu

dečavojčici

 

detetu

dečaku

 

dečaku

zaljubljenom

u devojčicu

 

 

i

 

 

dete

dečak je

dečija hrabrost i

žudnja za misijom

i samožrtvovanjem

koja je kod svake

mladi veća i od

igre

 

 

i

 

 

dete

dečak je sve

ono što nisam

uspeo ko dete ni

ko dečak pa sam to

nadoknadio detetom

dečakom i postao

dete dečak

bogić

bog

 

 

i

 

 

dete

dečak je kad

odem daleko pa

povratka nema nego

samo vrata raja preda

mnom. dete dečak je

ulazak u raj

 

 

i

 

 

dete

dečak su

dete helderlin

i

dečak rembo

u  pesmi svakog

deteta i svakog

dečaka

 

 

i

 

 

dete

dečak je 

hrabrost da

i u 38 budem i

dete i dečak

i pesnik i

luda

 

 

i

 

 

dete

dečak je

pljuvačka

iscelenja

poezije

u

pesmi

dete

dečak

 

 

i

 

 

dete

dečak

je odanost

istom štapu

sa kojim sam

hodao na sva

četiri hodanja

za poeziju

 

 

i

 

 

dete

dečak je

zauvek mladi

skitnica koji mi dolazi 

u susret žustro poskakujući

a ispod velike pletene kape

mu leti plava kosa. ti si za

mene bio i ostao živi

rembo na putu

 

 

i

 

 

dete

dečak su

sveci lutanja

dete dečak su

monasi na putu

i zato sam ja

ja sam bog

jer

 

 

ja

sam

dete

dečak

lutalica

 

 

ja

sam

dete

dečak

beskućnik

 

 

ja

sam

dete

dečak

ožedneli

izgladneli

i

neispavani

 

 

ja

sam

dete

dečak

veseli

radoznali

i

budalasti

 

 

ja

sam

dete

dečak

cunjalo

jebivetаr

i

gulanfer

 

 

ja

sam

dete

dečak

zamlata

dzindzov

i

skitnica

 

 

ja

sam

dete

dečak

đilkoš

 

 

ja

sam

dete

dečak

rugoba

londraš 

i

klošar

 

 

ja

sam

dete

dečak

stranac

autistični

i

stidljivi

 

 

ja

sam

dete

dečak

poklonik

vagabund

i

prosjak

 

 

ja

sam

dete

dečak

ubogi

jurodivi

i

bogonadahnuti

 

 

ja

sam

dete

dečak

nahoče

kopile

i

ničiji

 

 

ja

sam

dete

dečak

emigrant

imigrant

i

vanzemljac

 

 

ja

sam

dete

dečak

neželjeni

nevoljeni

i

odbačeni

 

 

ja

sam

dete

dečak

bogić

bog

 

 

i

 

 

ja

sam

dete

dečak

hodač

 

 

i

 

 

dete

dečak je

 

pesma

idi idi

nastavi

ne

padaj

 

kopaj

 

 

pevanje

jebi si

mater

bauljaj

 

ne

izmišljaj

 

 

poezija 

diži se

grebi

grabi

dalje

 

dalje

 

 

i

 

 

dete

dečak je 

pre šesnaest

dana se odlučih

deset godina ću 

lutati evropom je

prva objava o

ruži lutanja

 

 

i

 

 

dete

je ruža

dečak je 

lutanje

 

 

i

 

 

dete

dečak je

nevini put koji

me je čekao i ruža

lutanja u kojoj sam

nestao i ko dete i

ko dečak da

bih bio

bog

dete

 

 

i

 

 

dete

dečače ti

si za mene

bog a za boga

ti si pesma

dete

dečak

 

 

i

 

 

dete

dečače

ali

i

ti

ti

ko

god

da

si

ti

samo

da

znaš

da

od

ovog

trenutka

u

13:44

1

marta

2025

dete dečak

proglašavam

tek

rođenim

živim

bićem

svemira

i

čedom

jednog

jedinog

boga

amin

 

 

i

 

 

amin

kažem

i

ja

tebi

bo

mi

bomimabo

ma

bo

moj

dete

dečak

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima