AUTOBOGOGRAFIJA

5. jun 2025.

27577. dan mog života

 

 

775/2878

 

2429  malopre mi je katalin pričala o gradu benares na reci gang u kome

ne postoji nijedan most. sa jedne strane reke je grad a sa druge praznina

 

izgubiti se i ponovo se naći

633. hodanje

pomerio sam današnje hodanje za popodne da

bih mogao da se naspavam. spavanje mi je najvažnije

tu mi se telo obnavlja. u toplom snu. bez spoljašnjih utisaka

odmaraju se konji u meni. sutra treba opet povući i odvaliti novi

deo puta. putujem put koji ne vodi nigde. put kojim se gradi ruža. put

kojim slavim postojanje. iz mojih konja se pari napor. strpljivo spavaju

konji u mojim mišićima kostima nervima volji kolenima tabanima stomaku

pa kad se odmore hodaju kao danas tihim ulicama budima. hodaju tiho

družeći se sa dvorištima pored kojih prolazimo. drug sam svakome ko

hoće da mu budem drug. drug sam konjima u sebi i detetu u sebi

koje se izgubilo koje se plaši jer ne vidi put. drug sam jer

ko će ako ne drug. dete drug. na mostovima je uvek

malo ljudi. drug sam konjima u sebi

budimpešta 22.12.1993

 

 

 

776/2877

 

2430  u ovoj ulici mi je prošle zime bilo hladno

 

2431  neki delovi moje poetike su

 

krug i krst

 

vera u reči

 

neljudsko. sveprisutno

 

bez moći

 

protiv muške kulture. za jedinstvo ženskog i muškog

 

ritam

 

poverenje u postojanje

 

prepuštanje lepoti i dobroti

 

džez i rokenrol

 

sam sam predmet istraživanja

 

čuješ li me dodire

634. hodanje

danas sam se preselio u ulicu gyngyläs 5

mala ulica. običan dan. hodao sam mirno a iz

daljine je dolazila pretnja rata. da li sam ja to hodao

nemoćan ili je nemoć hodala u meni. kako podneti

prekinuću da pišem nastaviću ujutru. evo me ponovo

prespavao sam noć. još malo osećam strujanje u telu

strujanje kao u uplašenom detetu kad se probudi u noći

to je nedostatak dodira. suviše velika otvorenost i

nezaštićenost. ružino seme koje nosi vetar traži plodnu

zemlju za svoje prve žilice u nebu. mislio sam o poetici

brojeva sa kojima pišem priču. o očekivanju koje me

izmara. o iščekivanju da će neko neugodan zakucati

na vrata moga prenoćišta. jebi ga nemoćan sam i

treba da se prepustim tome da nemoć izađe

sama. drug sam konjima u sebi

odmori se čoveče

budimpešta 23.12.1993

 

 

 

777/2876

 

2432  danas je 777 dan ruže lutanja

14. aprila 1994 godine će biti 888 dana

3. avgusta će biti 999 dana

poetika brojeva se nastavlja 23. novembra 1994 sa 1.111 dana ruže lutanja

a onda se godine udalјuju i tek 1997 će biti 2.222 dana

zadnji najveći broj sa istim brojevima 3.333 će biti 24. decembra 2000 godine

ako bog da i ako nisam pogrešno izračunao

 

2433  ulice su prazne pakuju se zadnje tezge

 

2434  posle rastrojstva svih čula u ruži egzistiraju sva. čulo vida mirisa ukusa sluha i dodira

 

2435  svedok sam ove kišice

 

2436  stojim pred izlogom i gledam kasevetisovu knjigu sa njegovim licem dok drži kameru

 

2437  kako lepo lete (odlaze) guske u širokom letačkom klinu

 

2438  ili će čovečanstvo uništiti rat ili će rat uništiti čovečanstvo

čuo sam malopre na radiju. kao i uvek istina je jednostavna

 

druženje

635. hodanje

hodao sam praznim

ulicama i družio se sa oguljenim

ivicama zgrada. fasadama koje su u praznim

ulicama dominirale. sa kapljama na automobilima

mokrim kartonima. lokotima i psećim govnima. svetlećim

natpisima. mrakom u dubinama dvorišta. družio sam se sa

pripremljenom žicom za buduće zvono na vratima. sjajem po

mokroj crnoj površini asfalta. sa suvim delovima ulice. sa

redovima svetiljki. hodao sam i mislio o kretanjima koja se

događaju u ovoj knjizi bez mog znanja. hodao sam i družio

se sa nigde nikog na ulici preostalim crnim zastavama

zvukom krupne kapi koja mi je pala na cipelu i kapljom

koja mi je ohladila čelo. družio sam se sa oglasima

zalepljenim na stubovima. odmori se

čoveče. pruži korak dalje

budimpešta 24.12.1993

 

 

 

778/2875

 

2439  u ovom teškom vremenu za bivšu jugoslaviju

najčestitije i najpametnije su mislile nekoliko žena: ljiljana đurđić...

 

2440  božić subotnje prepodne. sve je vlaga i vetar

 

2441  dunav se preteći podigao samo je metar do puta

 

2442  hodam obalnim stepenicama u nivou dunava

kao da obe obale grada nosim na ramenima

 

2443  reka nosi drveće i granje a nad vodom svetlost

malopre je ličilo na sneg sada na proleće. sve je uvek moguće

 

2444  hodam jer sam pesnik

 

ja sam mistik

636. hodanje

jer hodam. jer sam hodajući

hodan. jer nema ništa između boga i mene

jer nema ništa između njegovog oka i mog između

njegovog srca i mog. jer postoji samo jedno oko i samo

jedno srce. izgovarao sam ove reči na engleskom dok sam

hodao. uzbudile su me i evo sada ih zapisujem i za tebe

kad završim ovaj današnji zapis poješću supu. hladi se

osetiš li joj miris. jedna šargarepa jedan krompir ulje

voda i so. dok sam hodao nije padala kiša ali je sve

bilo puno vode. pre predvečerja se razvedrilo i

tada se još više osetila voda u vazduhu

pruži korak dalje. ja sam pesnik

jer hodam

budimpešta 25.12.1993

 

 

 

780/2873

 

2445  danas je dunav sivožut ali je prestao preteći da raste

 

2446  identitet je traženje

 

2447  14:33 u rakoci ulici. malopre sam izvadio pedometar iz džepa da pogledam koliko

sam kilometara prešao i na pedometru je bilo 11.111 km. pet jedinica meni na radost

 

po toj zemlji hodati

637. hodanje

danas nije padao krupni vlažni sneg

kao juče. danas je padala sitna neprestana

kiša. ramena su mi bila mokra jer je vlaga probila

kroz jaknu. bilo je to hodanje u kišu. ići u kišu i kisnuti

prošao je božić i svi su se ponovo vratili na ulice. hodanje

sam završio sa optimizmom jer mi je hodanje i danas dalo

snagu a u toku dana i na početku hodanja uvek je teško i

besmisleno. svaki dan treba ponovo da poverujem. svaki

dan da ponovo zapevam na koži smisla. da tako sam mislio

poezija je koža kojom je presvučena zemlja. pevati znači

po toj zemlji hodati i nema drugog cilja osim pevanja

osetio sam ga danas u kiši da li će ga biti i sutra

ja sam pesnik jer hodam. pesmo čujemo

se sutra

budimpešta 27.12.1993

 

 

 

781/2872

 

2448  hladan mi je nos

 

2449  sve više

 

nos

638. hodanje

kiša sneg vetar hladno

hodam sa verom. gledamo u dunav

ugledamo mnogo mačaka iza jedne ograde

pričamo o kolačima supama i voću. pričam joj o

triatlonu sportu budućnosti. kada sam pre neki dan

gledao prenos sa jednog takmičenja u triatlonu (plivanje

vožnja biciklom trčanje) plakao sam. obožavam ljude koji

se žrtvuju koji ulažu napor. koliko je samo njihovim naporom

smanjena agresija u svetu. posle sa tiborom pričam o istome 

kažem da je sport danas jedino mesto gde se kvalitet stalno

uvećava. da se od sporta treba učiti novim metodama u

razrešenju entropije. tibor kaže da sport jedino zaslužuje

naziv meritokratije vladavine zaslužnih. i tako je tekao

ovaj današnji dan. osetio sam hladnoću u nosu i to me

brine da mi ne počnu tegobe sa sinusima. držao sam

nos u šaci i izduvavao vazduh da bih ga ugrejao

jednom sam napisao mali delovi patе i zato

sam ga držao. sa nosem sam prošao ovih

13.000 kilometara a da ga nijednom

nisam pitao kako mu je. pesmo

čujemo se sutra. kao što je

život ništa bez ruže

ništa je i bez

zdravog

nosa

budimpešta 28.12.1993

 

 

 

782/2871

 

2450  dunav je žut ali se smanjuje

 

2451  slikari 19 veka su odlazeći u prirodu da je slikaju govorili da idu na motiv

 

2452  upoznah danas ištvana eršija. gorana martinovića. laslo lantoš nije došao

u lukač. čorba šimon nije bio u ateljeu. do prenoćišta je još desetak minuta

 

ko pokuša da nađe neki motiv u ovom pripovedanju

639. hodanje

sa verom sam se našao u blizini marxima. pre toga sam nacrtao travu prolazeći

preko margit mosta napisao sam dunav je žut ali se smanjuje. i dok sam još držao

svesku u ruci i mislio da li da dopišem nešto o njegovoj mirnoj površini vode za razliku

od pre neki dan kada je rastao i nosio sve sa sobom odustao sam i počeo da pipam nos

pipao sam ga da bih video da li je hladan. zaista je gogolj briljantаn pisac pomislio sam na

mostu. ili mark tven pomislim upravo sada. zamisli ti samo kako je on počeo avanture

haklberi fina: ko pokuša da nađe neki motiv u ovom pripovedanju biće sudski proganjan

ko pokuša da nađe neku pouku u njemu biće proteran. ko pokuša da nađe neki zaplet

u njemu biće streljan. po naredbi pisca. za g.g. pečat zapovednika teške artiljerije

i u pravu je. sto puta je u pravu. kao što je život ništa bez ruže ništa je i bez

zdravog nosa. ili to ti je što ti je pa niz reku

budimpešta 29.12.1993

 

 

 

783/2870

 

2453  pada temperatura. spušta se magla. stvar ulazi u kosti

 

2454  telo je kuća svetu. duša domaćin

 

2455  sve je hladnije prelazim most bridi mi po licu srećan sam

 

dečače oprosti i čuvaj nas

640. hodanje

i danas sam jedan deo puta hodao sa verom

hodali smo brzo. telo vuče telo. izgovorene reči prate

naš hod. tela se raduju. već desetak dana nema sunca

u meni je neki lepi mir ali popodne sam ugledao fotografiju

ubijenog  deteta u ratu. užas. neshvatljivo. bol. plač i

nemoć me poništavaju. dečak je mrtav zauvek

zašto. ili to ti je što ti je pa niz reku. zašto

budimpešta 30.12.1993

 

 

 

784/2869

 

2456  lep sunčan dan

 

2457  starija žena širi i ponovo steže prste u šaku

dok stoji i čeka zeleno. teška joj je torba trnu joj prsti

 

2458  oči vide daleko i blizu

 

2459  prekinuo sam hodanje nastaviću ga u 9 uveče. hodaću

po pet mostova budimpešte za novogodišnju noć. biće to molitva

za mrtve i ranjene u ratu na prostoru bivše jugoslavije koji još traje

 

2460  molitva je ova lepota nad dunavom jer lepota se uvek moli

 

2461  sa petefi mosta tri dečaka pišaju u dunav

 

2462  na lanchidu dočekujem ponoć. nekoliko parova se ljube. ljubav za mrtve i ranjene

 

u grlu jer lepota se uvek voli

641.hodanje

hodao sam po pet mostova budimpešte kao

molitvu za sve mrtve i ranjene. pošao sam sa margit

mosta pa prešao lanchid pa eržbet most sabadšag i na

kraju petefi most. i onda sam se vratio ponovo preko svakog

jer mostovima treba prelaziti s jedne strane na drugu i odmah

sa druge na prvu. mostove prelazim dva puta. u ponoć nove

godine sam se zatekao na lanchidu. osećao sam se kao da

sam na mostu. gnezdom nad rekom. stajao sam u grlu

spasa. o mostovima ću još pisati. ali. zašto

mostovi su deca ovog sveta

budimpešta 31.12.1993

 

 

i

 

 

sutra treba opet povući i odvaliti novi deo puta. putujem put koji

ne vodi nigde. put kojim se gradi ruža put kojim slavim postojanje

 

 

neki delovi moje poetike su

 

krug i krst

 

vera u reči

 

neljudsko. sveprisutno

 

bez moći

 

protiv muške kulture. za jedinstvo ženskog i muškog

 

ritam

 

poverenje u postojanje

 

prepuštanje lepoti i dobroti

 

džez i rokenrol

 

sam sam predmet istraživanja

 

 

ružino seme koje nosi vetar traži plodnu zemlju za svoje prve žilice u nebu

 

 

hodam jer sam pesnik

 

 

ja sam mistik jer hodam. jer sam hodajući hodan. jer nema ništa

između boga i mene jer nema ništa između njegovog oka i mog između

njegovog srca i mog. jer postoji samo jedno oko i samo jedno srce

 

 

hodao sam po pet mostova budimpešte kao molitvu za sve mrtve i ranjene... u

ponoć nove godine sam se zatekao na lanchidu. osećao sam se kao da sam na

mostu. gnezdom nad rekom. stajao sam u grlu spasa. mostovi su deca ovog sveta

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

bilo je

božanski

svakog

dana

te

hodati

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

4. jun 2025.

27576. dan mog života

 

 

766/2887

 

2398  polazim. molim se kolenima stomaku mišićima i celom telu da me ne boli. moje

telo je svet. sam bog. lepota tela je lepota čitavog sveta. krhkost tela je krhkost ljubavi

 

2399  vreme prolazi. tu prolaznost treba ljubiti

 

od podneva do ponoći

625. hodanje

suv dan. vreme kao da je stalo. crne zastave

po kućama. na margit mostu red crnih zastava. nešto se

desilo. kad pređem most pogledaću na novinskom kiosku. da

umro je jožef antal premijer mađarske. na ulici slučajno sretnem

lasla lantoša. pričamo o lotrеamonovom okeanu. laslo bi želeo da ga

režira. okean bi uradio sa taj čiem. sporošću. veličina je uvek spora. okean

je kao neko duboko nebo. korak je uvek spor jer se samo sporošću dostiže

nedostižno. samo običnim korakom jer bez svakog koraka onaj prvi bi bio

zaboravljen a poslednji ne bi bio nikad ni napravljen. sve me više uzbuđuju

ti obični koraci ta običnost koja nas okružuje. okean običnosti po kome

hodam. sasvim smo mirno i obično ušli u podrum. balint laslo i ja i pili

vina. pijan sa vinom u koracima vraćao sam se oko ponoći. bilo je

suvo bilo je tiho kao da se mir okeana ulio u mene. prišao mi je

jedan pas i prazna ulica. pa ja i hodam da nikome ne

bih smetao. ostalo mi je samo da se poklonim

budimpešta 13.12.1993

 

 

 

767/2886

 

2400  malopre sam prelazeći preko tramvajskih šina stavio 4.405-ti korak (levom

nogom) na šinu i jak bol u mišiću mi je presekao dah. sada dаhćem i hrаmljеm sa bolom

 

2401  hodam sporo sa bolom. pada predvečerje

 

2402  kažem sebi zapiši: ćuti i hodaj

 

2403  i nastavio sam da hodam

 

dalje ko zna gde

626. hodanje

već sam rekao da me je jak

bol u mišiću častio na samom početku

hodanja. posle sam hodao stužen i spor. bol je

prestao tek pred kraj. na kraju je počela i slaba kišica

evo i sada je čujem na prozoru. svaki dan kada se vratim

sa hodanja lice mi je prljavo od zagađenosti. kada ga umijem

odmah mi je lepše. a tek posle opranih nogu. prati noge i lice

spada u literarni zanat. koliko sam slabiji i neviniji sve više

verujem u slabost i nevinost. koliko jasnije vidim da je život

borba za moć toliko više verujem da život služi da popravimo

svoju dušu. baš onako kako nas uče svi veliki učitelji. baš

onako kako to i traži naša duša. zato ćutim i u pisanju jer

je i pisanje put popravljanja sopstvene duše. i zato u

ovim rečima ja vidim travke šljunak i prašinu na putu

u ovim rečima osećam da su putevi sami i da

me vode. ostalo mi je još samo da se

poklonim. i da hodam dalje

budimpešta 14.12.1993

 

 

 

768/2885

 

2404  ono što me čeka čeka me. ono što te čeka čeka te

 

2405  u pravom trenutku sam prekjuče uzeo tolstojevu knjigu put u život

 

2406  uvek i ponovo jednom se nogom vraćati ka

poniznosti a drugom se nogom paziti gordosti

 

2407  poniznost je poreklo. gordost je učena glupost

 

2408  tek dolaze najlepše godine

 

2409  neka niko ne brine sve će i svi će uvek ostati u igri

 

2410  kao što se bogati opijaju bogatstvom siromašni

se opijaju bedom. u neodgovornosti su ravnopravni

 

ja sam prijatelj

627. hodanje

hodam da bih svima i svemu bio

prijatelj. kao što je nebo svima nebo. mišić

me danas nije boleo i to je bilo dovoljno za sreću

pred parlamentom su se vijorile duge crne zastave i tekle

pripreme za sahranu jožefa antala. dvojica vojnika su čuvali

zastavu. kako je to čudesna stvar da se simbol čuva oružjem. da

se krhkost okruži silom. ali to je samo dokaz da je u ovom životu sve

umetnost i duhovnost. sve dublje emocije se ispoljavaju pevanjem

igranjem. slikom. rečju. i otkud onda rat ubijanje. zašto je to potrebno

zašto ljudi uživaju u tome. ne razumem ne razumem i ne razumem. ne

razumem i divim se dunavu. dok prelazim preko njega uvek ga gledam

svaki dan njegova boja se menja. svaki dan ugledam neki vrtlog u njemu

i svaki put osetim kako je lep. uči me da budem svima prijatelj. da osetim

da u rečima živi prijateljstvo. i da sve reči govore o vernosti postojanju

postojanju i u ovim rečima o neosvetljenim ulicama kroz koje sam

večeras hodao kao u nestajanje. i kad skoro nestanem

pukne bulevar pun svetla. i da hodam dalje

ako želiš ja sam ti prijatelj

budimpešta 15.12.1993

 

 

 

769/2884

 

2411  ja sam samo klitoris rekla mi je prijateljica

kako je to lepo i veliko. u osetljivosti živi čitav svet

 

2412  na moskva teru slučajno sretnem želimira žilnika

pričamo o tome kako nedostaje pokajanja nama ljudima

 

2413  beznadežnost

u mnogim danima osećam

beznadežnost. teško je tada hodati

beznadežnost me zaustavlja i ruši. tada

mi pomažu noge i put i ja nastavljam. hajdemo

sada na beznadežnost rekla mi je jednom jedna

žena i beznadežnost je nestala ali kao što lako nestane

beznadežnost se još lakše pojavi a nema žene koja mi

kaže hajdemo na beznadežnost. beznadežnost je kao

so. slano koje me čuva od bljutavosti. i zato je čuvam

onako kako se čuva so kada je nema. kada me uhvati

beznadežnost umire tako mnogo u meni. umrem

i sam. umrem ali sam baš zato živ. u

beznadežnosti živi spas

(iz rečnika hodanja)

 

vazduhovo telo

628. hodanje

u gradu mi je hodanje iskidano

poslovima koje moram da obavim. to kvari

lepotu neprestajućeg hodanja i dodatni je teret na

mojim leđima. ali sve što jeste neki smisao ima pa verovatno

i ova ulaženja u neke zgrade i izlaženja iz njih. u zgradama je isti

vazduh kao i napolju samo malo ustajaliji. ali nikakvi zidovi vrata i

 prozori ne mogu prekinuti vazduhovo telo koje se prostire i napolju

i unutra kao simbol nevidljivog sveta. jedan deo današnjeg hodanja

onog sa kišom hodao sam sa verom. kiša je padala a mi smo pričali

priče o ljudima i priče koje uče ispravnom životu. isto kao i tolstoj koji

me već neku noć podseća i podseća. podseća me na one iste dubine

koje sam prepoznao čitajući ga kao mladić u zatvoru. podseća me da je

posla tako mnogo za ceo život za svaku godinu za svaki dan za svaku

reč za svaki osećaj svaki pokret. i kao što ništa ne može da pregradi

vazduh ništa ne može da ogradi sekundu od sekunde. osećam ih sve

nanizane unatrag do one u kojoj je tolstoj prepisao reči dostojevskog

živi istinskim životom i imaćeš mnogo protivnika ali i protivnici tvoji

voleće te. mnogo nesreća doneće ti život ali baš njihovim

zaslugama ti ćeš biti srećan i blagoslovićeš život i druge

ćeš primorati da ga blagoslove. ako želiš ja sam ti

prijatelj. čovek je nesrećan jer ne zna

da je srećan

budimpešta 16.12.1993

 

 

 

770/2883

 

2414  danas je sunce i dunav je plav

 

2415  so go now and i will be with your mouth and i will teach you what you shall say

 

2416  samo jedno rozaljubičasto nebo je ostalo od sunčanog dana. rozaljubičasto

koje se pretvara u karmin i oblizuje tamne obronke brda. veče mi prilazi u lice

 

i to je dan

629. hodanje

žurio sam da sa zoltanom

varadijem prelomim tekstove pasoš

čoveka u kretanju i čuvanje sveta. žurio sam

da stignem na susret sa balintom i nisam stigao. i

onda sam se polako vraćao. iscrpljen bolom sa početka

nedelje. iscrpljen idejama koje su mi se rađale i nosile me

u visine. iscrpljen prihvatanjem dubine tolstojevih spoznaja

iscrpljen dugim razgovorima koje vodim u sebi sa vesnom

milović. iscrpljen mračnim perspektivama ratničkog sveta. žurio

sam da se dokopam kreveta i spavao sam tri sata. ustao sam

u osam uveče i nastavio da hodam sledećih osam kilometara

veče je bilo mirno hodao sam po tihim ulicama budima. senke i

svetlost su na trenutke pustošili po svim mojim mislima. ostajala

je samo lepota u tihim ulicama noću. lepota u tišini. ponekad

bi me neki pas ispratio svojim lajanjem. poneko bi mi

rekao jueštét. čovek je nesrećan jer ne zna

da je srećan. ponekad kao i uvek

budimpešta 17.12.1993

 

 

 

771/2882

 

2417  pola osam uveče. subota. noć je. na mostu sam

na margit mostu. dunav treperi i teče. ne omanjuje

 

2418  novih 125 kilometara sam ishodao ove nedelje to je

novih 6 kila pšenice koje sam posejao po ulicama budimpešte

 

sa nepoznatima sa drugima

630. hodanje

sa gaborom sam pravio fotografije za pasoš

čoveka u kretanju. posle sam hodanje nastavio sam

ulice od parlamenta do groblja su bile prazne i na svakih dva

metra je stajao vojnik ili policajac. sahranjivali smo jožefa antala

konji su bili nervozni poneki sa penom na ustima. duga povorka

ljudi je pratila svog premijera. voleo sam što sam na tim prepunim

ulicama bez igde ikoga. sa nepoznatima sa drugima bivajući čovek

koji peva hodajući. sa balintom sam popio dve čaše vina u kafani sa

starosedeocima pijancima. posle osam sati hodanja i bavljenja sa

drugima krenuo sam da dovršim dan. pomislio sam kako me je bol

u mišiću sa početka nedelje napustio ali se on 3 kilometra pred

kraj pojavio. nije mi ostalo ništa drugo nego da nogu pred

nogu bol i ja zajedno odemo na zasluženi nedeljni

odmor. ponekad kao i uvek. bole odmori se

budimpešta 18.12.1993

 

 

 

773/2880

 

2419  u 20 kilometara mog dnevnog hodanja ima 26.320 koraka

26.000 zrna pšenice staje u jedan kilogram žita. tako svaki dan

hodajući posejem kilogram ružine pšenice jer ruža je hleb duši

 

2420  piljar koji me svaki dan ljubazno pozdravlja dok

prolazim pored njegove tezge je obraz ovoga grada

 

umorni ponedeljak

631. hodanje

sa verom sam tražio balon svilu

za moj prsluk. prsluk mi je uz patike najvažniji

deo odeće jer u njegovim mnogim džepovima nosim

sve stvari koje su mi potrebne za hodanje. zimi mi je

dodatak odeći a leti pri velikim vrućinama mi ne smeta jer

je sav samo od džepova. posle sam tražio zarezače. i tako je

prošlo pola hodanja. to su iskušenja svakodnevice. hodanje u

ritmu i karakteru gomile na ulicama. znači nervozno sa puno

zastajanja i ždrakanja. dan je bio topao i tmuran bez sunca i

smoga. hodanje sam nastavio kroz noć ka arpad mostu. više 

mi se pogled odmarao u svetlucanju tla po kome je padala

svetlost uličnih svetiljki. kišica je padala sporo i polako i ja

sam hodao slično kišici. bio sam umoran. ali ja sam svaki

dan umoran. i to nije novost. ali iako nije novost ja sam ga

osećao. umor pomešan sa glađu. kišica mi je padala po

kosi. zarezači su bili u džepu kao i balon svila puter i

mleko. bole odmori se. tiho se spustio u

ružu umorni ponedeljak

budimpešta 20.12.1993

 

 

 

774/2879

 

2421  noćas sam se probudio i mislio mnogo je to još osam godina

kako ću ja to izdržati. da li će to moći da izdrži moje telo. moja duša

 

2422  noge su mi na zemlji da bi mi misli bile u nebu. duša je između

 

2423  postajem jer jesam. jesam jer postajem

 

2424  pet minuta je do 4. pale se ulična svetla. da li danas počinje zima

 

2425  vidim ih iz daljine kreću se kao male svetlosne zmijice tramvaji na mostu

 

2426  slavljenje hristovog rođenja ne ide uz tako mnogo posečenih jelki

 

2427  postoje tri puta u budućnost. prvi je katastrofa. drugi je

globalni teror. treći je globalna demokratija uključujući i zmije

 

2428  vetar

kad mi u svakodnevici

nestane sve i kada od umora

više ništa i ne primećujem tada jasno

osetim nevidljivi vetar. on je prisutnost

pojavljuje se iznenada neočekivano baš ko

što je i daljina iz koje dolazim neočekivana

kada ga osetim po telu osetim ceo svet na

meni. nikada ga ne hvatam u šake ali mu

zagrljaj osećam po celom telu. vetar uvek

lepo miriše. možda vetar i nije ništa

drugo nego miris. početak

 (iz rečnika hodanja)

 

sva ta lica

632. hodanje

sunčan i vlažan dan

se pretvorio u toplo sivilo sa

kišicom. početak zime počinje sa toplim

vetrom. ulice su prepune sklepanih tezgi. sve

se prodaje i sve se kupuje. tako mnogo lica se valja

pred svačijim očima. svako lice je jedan život jedna priča

priče mladih liče jedna na drugu ali ih svako od njih priča glasno

stari ljudi imaju posebne priče ali su one tihe. svako lice pamtim

i sa svakim licem se u kratkom trenutku družim. kao da svoje lice

umivam licima drugih. primetio sam to danas tu gomilu koja me čini

prolaze ljudi jedni pored drugih. taru se. guraju se. svi zastaju i svi se

kreću. jedni idu ovamo drugi onamo. neki žure neki su spori svi su

oblikovani ritmom i prirodom gomile. svi smo kao rod rođeni u maloj

sobi siromaštva. svi se pokazujemo jedni drugima. manekeni i glumci

u filmu života. ova lepa divlja plavuša nam je svima sestra i izazov

kao da ćemo svi početi da se skidamo da bi bili još bliži jedni

drugima jer tu smo u našoj kuhinji življenja. svako je u gomili

važan i niko nije najvažniji. gomila je pravednost u kojoj se

umire s ponosom. u drugoj polovini hodanja sam se

izdvojio i hodao mostovima. na mostovima je uvek

vetar. tiho se spustio u ružu umorni ponedeljak

na mostovima je uvek malo ljudi

budimpešta 21.12.1993

 

 

i

 

 

moje telo je svet. sam bog

lepota tela je lepota čitavog sveta

krhkost tela je krhkost ljubavi

 

 

vreme prolazi. tu prolaznost treba ljubiti

 

 

veličina je uvek spora... korak je uvek spor jer se samo sporošću

dostiže nedostižno. samo običnim korakom jer bez svakog koraka

onaj prvi bi bio zaboravljen a poslednji ne bi bio nikad ni napravljen

sve me više uzbuđuju ti obični koraci ta običnost koja nas

okružuje. okean običnosti po kome hodam

 

 

prati noge i lice spada u literarni zanat

 

 

koliko sam slabiji i neviniji sve više verujem u slabost i nevinost

koliko jasnije vidim da je život borba za moć toliko više verujem da

život služi da popravimo svoju dušu. baš onako kako nas uče svi

veliki učitelji. baš onako kako to i traži naša duša. zato ćutim i

u pisanju jer je i pisanje put popravljanja sopstvene duše

 

 

ja sam samo klitoris rekla mi je prijateljica

kako je to lepo i veliko. u osetljivosti živi čitav svet

 

 

umrem ali sam baš zato živ

 

 

u 20 kilometara mog dnevnog hodanja ima 26.320 koraka

26.000 zrna pšenice staje u jedan kilogram žita. tako svaki dan

hodajući posejem kilogram ružine pšenice jer ruža je hleb duši

 

 

kao da svoje lice umivam licima drugih

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

vođena

lutanjem

postala

si

ruža

nad

ružama

ruža

lutanja

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

3. jun 2025.

27575. dan mog života

 

 

755/2898

 

2362  od umora mi je hladno

 

12.525–ti kilometar

616. hodanje

pred kraj hodanja sam se setio jučerašnje

reči switch. ko danas svičuje taj prolazi. nekad si se

trebao snalaziti danas svičovati. ljudi stalno menjaju šifre i

ko ne zna šifru otpada. tako se eliminišu ljudi itd. današnji dan

nije bio hladan. dan je počeo sa snimanjem 12.525-og kilometra

na ruži lutanja. hodao sam savskim kejom. snimali su goran mića i

šega. ponovo smo videli psa iz 594. hodanja. ponovo je skakao i lovio

krtice. isti pas kao simbol istog nepromenljivog. isti pas kao moja hodačka

porodica. branka vučičevića nisam našao kod kuće. ni ljubu gligorijevića

ali sam prolazio. prolaziti sejati i pisati. sejati pleviti i rasti. kako ne pleviti

kad je u gradu porasla vašljivost i šuga kažu mi. kažem prolaziti. kažem

bilo mi je hladno iako nije bilo hladno. narcisa mi je rekla čoveče umoran

si. da to sam. sava babić mi je rekao nemoj mnogo kukati jer bi inače

mogao pisati samo o tome. savo ako budem mogao da ne kukam

neću kukati. ući miran u kuću da bi u kući bio mir. kako da

ne plevim kad sam osetio radost

beograd 2.12.1993

 

 

 

756/2897

 

2363  kada se sjedine svi mirisi

 

2364  ljudi vole da pojedu tuđe srce. otruju tuđu dušu i pomute tuđ um

 

prijateljice ne spominjem vam imena da vas ne bih uznemiravao

617. hodanje

tek sam pred samo veče uspeo da krenem na hodanje. pre toga sam se viđao sa ljudima

tako je mnogo beznadežnog onespokojavajućeg. sve što je više od umiranja je veliki uspeh

rečeno mi je da više ne pripadam ovde. mene je toplo sunce ipak radovalo. učim se

bezbrižnosti i uspehu. mislio sam na moje prijateljice. sve su same. žive u malim

stanovima. bez ikoga. snažne. željne ljubavi. neljubljene. pametne. hodam sa

njima nežno ih i dugo gledam u lice. vidim njihovu usamljenost kao i ovaj

prav put kojim idem u posetu prijatelju. da li sam danas nekog rastužio

kada sam prelazio most sreo sam peđu neškovića i eru milivojevića

nosili su bure za kupus. sve što se ovde događa je uživanje u

dvoumljenju. i samog me dvoumi od toga me spašavaju

samo koraci. drage prijateljice na putu kojim sam hodao

nije bilo nikoga. pravi put kao i vaš život. u daljini se

nazirao zemun. kako da ne plevim kada sam

osetio radost. posle ponoći lice mi se lepilo

za noć bio sam sretan

beograd 3.12.1993

 

 

 

757/2896

 

2365  5.187 kilometar danas. ostavljam pola jabuke na

milošev grob a sa drugom polovinom i prijateljima hodam do groba

vide crnjanski. na 5.336 kilometru ostavljam drugu polovinu jabuke

 

2366  mnogo iscepanog novca po ulicama

 

2367  danas mi je 44 rođendan. pokušavam da u sporom hodu odmorim noge i telo

 

dvestodvadesetdva koraka

618. hodanje

hodali smo olgica. nenad milošević. narcisa. nenad

jovanović. vera i igor. slobodan i jelena. nada i nebojša. i ja

od miloševog do vidinog groba. 222 koraka ih deli. ishodali smo

ih u tišini hodajući jedan za drugim. vidu i miloša smo spojili našim

hodačkim lancem. 222 koraka je tako mnogo i tako malo. vida i miloš

su sada ponovo venčani sa tri dvojke. u ljubavi. u ljubavi. u ljubavi. uveče

sam čitao razgovor sa katalin kemenji hamvaševom udovicom. život u dvoje

je pesma. hodao sam tu pesmu i danas sam. na brankovom mostu oko pet

popodne voda u baricama nije bila zaleđena. kada sam se približio zemunu

primetio sam skrame novog leda po vodi ali je zemlja i dalje bila vlažna

zemunskim parkom sam već mogao hodati i po zemlji i da se pri tome

ne ukaljam. kada sam stigao do prenoćišta mraz je stegao i smrzao

zemlju kao beton. tako sam hodao sa padom temperature kao

sa drugom najrođenijim. posle ponoći lice mi se lepilo za noć

bio sam sretan. hladnoća je čista kao svaka promena

beograd 4.12.1993

 

 

 

759/2894

 

2368  u budimpešti. došao sam sinoć. spavao sam kod

igora. u krevetu mi je bilo lepo. uhvatio me je strah od ustajanja i

ponovnog izlaska u svet. moja otvorenost i nezaštićenost je prevelika

 

2369  topi se sneg kaplje sa krova. kapljice su vesele. gde ću noćas spavati

 

2370  iz ruke u ruku bacam grudvu snega da odagnam očaj

 

težak dan

619. hodanje

ishodao sam današnji dan

sada sam u crvenom metrou. prenoćište

je 800 forinti. danas sam saznao da je moja velika

nada za pomoć ruži propala. nestanem u nemoći. hodam

po tlu a tla nema. samo ruža pod nogama. sada sam ipak

miran. pitanje je samo da li sve to mogu podneti. čudo je kako

lako i pored nevolja podnosim neizvesnost. neizvesnost uteha sa

neba. neizvesnost i setva na zemlji. bio je sunčan dan. hodao

sam sa verom. tražili smo prenoćište i popili kafu u restoranu njujork

gde je sedeo i pisao endre adi. kad vozi bicikl ispred mene pa se

okrene i uzgred a s pažnjom pogleda da li sam ja ok ja se u

momentu zaljubim u sve muškarce na svetu piše mi prijateljica

o svom 14-togodišnjem sinu. tako mi je jedan dečak

pomogao da se jedna žena zaljubi u mene

hladnoća je čista kao svaka promena

duša štiti dušu

budimpešta 6.12.1993

 

 

 

760/2893

 

2371  noćas sam sanjao nemoć u kolenima. evo i sada ih osećam

 

2372  među ljudima u prepunim ulicama plavet hoda kao miris

 

2373  tri sata je popodne. sivo i vlažno već je skoro

pao mrak. ipak odjednom iz uma mi zamiriše miris proleća

 

2374  prži običnost

 

svedočanstvo o toplini

620. hodanje

mnogo mi misli prolaze kroz glavu dok

hodam. ali sada se ne sećam nijedne. ima neke

pravde u tome što se misli ne mogu prenositi. i kao

što sam ih tamo zaradio koracima ovde ih moram zaraditi

šakom koja se zagreva. ovi tekstovi i jesu svedočanstvo o

toplini. o procesu rađanja topline. i zato su oni kratki. čim ruka

dobije u zaletu i počne toplina vreme je da se prestane. cvet će

već nići i sam. u tebi. pisanje je samo onaj trenutak kada prsne

seme. i zato se prestaje i traži novo semenje. pisanje je traženje

doselio sam se u szeplak u. 13 u drugi kvart. posle 37 dana

u srpskom jeziku sada sam ponovo u mađarskom. sve je isto

samo što jedan razumem a drugi ne razumem. ali oba govore

iste stvari. od tog istog su svi moji koraci. od tog istog je

i svaki put. duša štiti dušu. i svaki trg i svako raskršće

budimpešta 7.12.1993

 

 

 

761/2892

 

2375  ako vidiš beli sneg na ogradi kako se sija na

suncu onda ćeš videti i plavu ružu u blizini snega

 

2376  sa kako velikom brigom je umotana u krpe jedna smokva

 

2377  lepo je u dan se sliti i tu u njemu biti

 

2378  po šumskoj stazi pokrivenoj snegom. po beloj stazi popadalo suvo lišće

 

2379  posle zavoja lepota šumske staze mi je otela uzvik

 

2380  gospodin kameni potporni zid

 

2381  puko asfalt dadu mu naninu

 

2382  viljem baraouz čita žana ženea

 

2383  veliki crni pas mi je preprečio put. stojim i gledam ga. gleda i on mene i ponekad

laje i reži. stojimo i čekamo. on povremeno sklapa i otvara usta. manje laje. prestaje da

reži. polako odlazi prema svojoj kući i pušta me da prođem. hvala ti  kažem mu

 

2384  šume i snežne staze kojima sam danas prolazio sada su samo mrak

 

2385  svi se boje vremena

 

vedrinu zameni umor kao što noć zamenjuje dan

621. hodanje

istopi me umor na kraju hodanja. šaranje po vazduhu. nos mi je na kraju

bio hladan grejao sam ga toplim šakama. šake sam povremeno grejao praveći

grudve od snega. prijala mi je ta hladnoća po rukama koje su se posle bacanje grudve

na neki stub počele grejati same. hodao sam kroz šumu i periferijom budimpešte (još 5 km

posle zadnje tramvajske stanice 56). periferija me je podsećala na nemačka sela. na ulazna

vrata se stavljaju božićni ukrasi. grade se nove kuće onih koji se snalaze u novom vremenu

usput sam čitao novinski članak o vilijemu barauozu. 1955 barouz piše ginzbergu da

iskrenost još nije postigao ni u životu ni u pisanju. u prilog iskrenosti pišem o žudnji

za ženom. današnjoj žudnji onoj istoj sa kojom živim ceo život. da li su one za

mene. lice. telo. seks. lepota. mudrost. zov. ljubav. ili baš one. ne znam

znam samo da danas nisam izgovorio nijednu jedinu reč. i svaki

trg i svako raskršće. lepota je usamljenost

budimpešta 8.12.1993

 

 

 

762/2891

 

2386  umoran od samoće ne mogu da se odmorim

 

2387  samo da se od neuspeha ne začne gorčina u meni

 

2388  jedan suvi list nošen vetrom mi dolazi u susret

 

podvig hermana hesea

622. hodanje

na kraju hodanja je počeo da duva topli vetar

vazduh je bio vlažan osvežavao je današnjih 22 kilometara

u meni. grad se priprema za božićne i novogodišnje praznike. sve

se kupuje i sve se prodaje. prosjaci su takođe na svojim mestima. dvaput

sam prolazio pored par devojčica koje su se tako srećno i razdragano smejale

razgovarajući u hodu. te razdraganosti tako nedostaje. sa uživanjem sam stajao

i gledao ih. jedna dama mi je sporim šepurenjem preprečila put. strpljivo sam je

obišao i osetio radost zbog strpljivosti. jedne davne noći herman hese je do

svitanja mislio o jednom holanđaninu koji ga je to veče iznervirao i izbacio iz

dotle stečenog mira. da bi ga opravdao hese ga je celu noć zamišljao kao

bebu. dečaka. mladića. i u raznim životnim situacijama i pred jutro ga je

razumeo i saosećao sa njim. ovo mi je danas ispričala vera. lepo je

priznati svoje greške i otklanjati ih. veliku je stvar te noći uradio hese

za svet. suvi list koji je dolazio do mene krenuo je iz daljine. stao

sam i čekao ga. dolazio je kao dete. lepota je usamljenost

da li bi ti čitaoče primetio da nedostaje zadnja rečenica

budimpešta 9.12.1993

 

 

 

763/2890

 

2389  vraćaju se dečaci iz škole. onaj najviši jakna

mu je već mala je glavni jer muški pripaljuje cigaru

 

2390  vratio sam se da vidim plavi lanac na zelenoj

kapiji ali u to se diže crni veliki pas sa zelene trave

 

2391  oj zove me ptičica u šumi. to je ona ista šuma i ista staza

od prekjuče. jučerašnje i današnje sunce je otopilo sneg na stazi

 

2392  opet me (ispala mi je penkala) oraspoložio onaj

prekjučerašnji potporni zid. brojaću korake do njega

 

2393  volim sve tramvaje. pogotovo kada sijaju kroz

noć ili kad staju kao ovaj na malu praznu stanicu

 

2394  ako je naša molitva samo mucanje i onda nije

uzalud prevodi mi vera tekst iz crkve na bačanji teru

 

vidim vesnu milović

623. hodanje

stojedanaest koraka je bilo do

potpornog zida. povukao sam prstima po

mahovini koja raste po njemu. dobro je što sam

pomilovao to meko zelenilo. više bi trebalo da se družim

sa ozbiljnim ljudima. olucima na primer. oni su tako važni kad

padaju kiše kad se topi sneg. bez njih bi bilo mnogo problema

koje sada nemamo jer su nam ih oluci otklonili. među ozbiljne ljude

svakako spada i predvečerje nad budimpeštom. zar je moguće da je

ovaj pogled uvek tako lep pitala me je vera dok smo prelazili margit most

u hodu smo pričali o vesni milović koja je u londonu i dok smo pričali o

njoj ja sam je video. krajem avgusta 1982 u zemunskom parku napravila

je ona prvi korak ka velikoj ženi. video sam to. sada je vidim: ona raste

taj rast spašava ovaj svet. jer u ovom svetu moći svet ipak vodi nevinost

o nevinosti sam večeras pričao i kod katali kešeru i sa tom pričom

je nestala ona ružna priča koju sam danas čuo. da li bi ti

čitaoče primetio da nedostaje zadnja rečenica. dobro

je što sam pomilovao to meko zelenilo

budimpešta 10.12.1993

 

 

 

764/2889

 

2395  slatka je koliko je lepa ova zelena mahovina

na ogradi pored koje prolazim počinjući današnje hodanje

 

2396  nije zlato što i ugalj mada svaka čast i uglju

 

2397  kad me boli telo od ljubavi za drugog

 

zar ne bilje moje

624. hodanje

na kraju hodanja posle nekoliko

meseci ponovo bol. ponovo bol u levom

potkolеničnom mišiću. već nekoliko dana osećam

slabost u kolenima i člancima. nadam se da će me sutrašnja

nedelja odmoriti. bolovi su opomena i ritam u životu. jedna

siromašna devojka je prodavala stare novine. vozovi su stajali ali

se u njihovim praznim vagonima osećala daljina i mnogo ljudskih

sudbina. ruža i nije ništa drugo nego sve te sudbine u jednom srcu

koje neprestano hoda. hodam i ovo tmurno i toplo veče. juče sam

čuo kako neki ljudi pričaju da ja inače i ne hodam. zabolelo me je

to i probudilo u noći ali sam se molio i pred jutro od te negativne

emocije nije ostalo ništa. kad bi kad bi te negativne priče uvek

prolazile pored mene. dobro je što nisam čuo ko je pričao

te ružne priče. dobro je što sam pomilovao to meko

zelenilo. pa ja i hodam da nikome ne bih smetao

budimpešta 11.12.1993

 

 

i

 

 

život u dvoje

je pesma. hodao sam 

tu pesmu i danas sam

 

 

prži običnost

 

 

pisanje je samo onaj trenutak kada prsne seme. i zato

se prestaje i traži novo semenje. pisanje je traženje

 

 

svi se boje vremena

 

 

lepota je usamljenost

 

 

kad me boli telo od ljubavi za drugog

 

 

ruža i nije ništa drugo nego sve te sudbine u jednom srcu koje neprestano hoda

 

 

pa ja i hodam da nikome ne bih smetao

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti si uprkos

svega pupela

cvetala

i

bogu

se

predala

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

2. jun 2025.

27574. dan mog života

 

 

741/2912

 

2337  miroslave strpljenja strpljenja. strpljenja u ludilu da ne bi izbio rat

 

2338  sretnem svetlanu hoda ulicama i traži da kupi hleb

 

2339  jer kako kažu žene

poistovetiti se sa samim svetom. sve

što je manje od sveta podređeno je patnji

simon vejl

 

ko se boji ne prima

sonja savić

 

12.567-mi kilometar

607. hodanje

noćas sam sa biljom i bebecom probdeo

noć. novo bdenje mi uvek donese radost baš

kao i u mladosti u kojoj smo u mnogim noćima rasli

u jutarnjem umoru sija žar prijateljstva. pa kad popodne

na dunavskom keju davić snima moje dvanaestominutno

(12.567-mi kilometar) hodanje dok ga kebra i boba guraju

na biciklu mi zapravo snimamo jedan oblik prijateljstva. sa

kebrom razgovaram o londonu. kod slobodana su se skupili

prijatelji. branko je lepo govorio o budizmu. u svakom trenutku

biti budan to i ništa više. pričamo o suverenitetu države kao

osnovnoj civilizacijskoj prepreci. lepo je sedeti sa ljudima koje

voliš. jer u ovom gradu žive i ljudi koji su nas kažnjavali

zabranjivali. tim pre u jutarnjem umoru sija žar prijateljstva

srodio se ovaj grad sa svakom stopom koju sam

ostavio po evropi ja sam radostan

reci nekom to

novi sad 18.11.1993

 

 

 

742/2911

 

2340  radujem se ovoj devojčici kaji (mojoj majci) čiji je grob pokriven snegom

 

2341  mali crni pas pije vodu i liže led

 

2342  kad posle jednog sata otvorim stranicu beležnice mastilo sa

prethodne rečenice se zaledilo i slepilo za suprotnu stranicu sveske

 

2343  ovde leži dečak milomir (moj otac). otišao od kuće za hlebom

u 12-toj godini. 5.574 koraka ga deli od devojčice sa kojom me je rodio

 

2344  strah je prvi stepen crne magije

 

groblja. izlazim iz grada

608. hodanje

slobodan me je pratio bulevarom. pozdravili

smo se i ja sam nastavio do novog groblja. kod kaje

na grobu sam zaplakao ali mi je kroz plač krenula radost

bio sam sretan kaji u slavu. sneg joj je pokrio humku i krst. na

tri mesta kroz sneg je virilo suvo cveće. širina se širila grobljem

krenuo sam na drugo almaško groblje na milomirov grob. tamo mi je

sa tim grobom ostalo celo detinjstvo. za ove dve godine prošao sam

kroz mnoga groblja evrope. svuda je isto. tišina i mir. mrtvi pokriveni

kamenjem zemljom i cvećem. posetio sam i grob dušana mišića sa

kojim sam sedeo u klupi u drugom razredu osnovne škole. dušan se

jednog ponedeljka nije pojavio u školi jer ga je u nedelju prepodne drug

usmrtio u igri. u ponedeljak je učiteljica ušla u razred u crnoj haljini i kroz 

plač rekla nema nam više dušana. uplašeni od smrti svi smo počeli da

plačemo. sutra sam nad otvorenom rakom čitao oproštajne reči svom

drugu. sa kapom na ušima i ledenim vetrom po licu 35 godina

kasnije izašao sam iz grada. sva sreća da vetar niko ne

može da zaustavi. ja sam radostan reci nekom to

mastilo se danas ledilo dok sam pisao

novi sad – beograd 19.11.1993

 

 

 

743/2910

 

2345  dobrota je hrabrost

 

u daljini je lepša i daljina i čovek

609. hodanje

bilo je hladno sa hladnim vetrom i poledicom gde

god da sam krenuo. posle petnaest minuta sam hteo da

odustanem ali sam ipak gurao sledećih četiri sata. sve oko

mene je bilo hladno a moja majica je bila mokra od znoja. dok

sam zapisivao rečenicu dobrota je hrabrost video sam pahulje snega

kako su nežne nežno padale po mojoj ruci i odmah se topile. bilo je u

tom trenutku lepote za ceo dan. kasnije uz sneg mi se pridružio jedan

rundavi pas. hodali smo nasipom. u daljini smo ugledali nekog čoveka

sa nekim čovekom u daljini je lepša i daljina i čovek. neko se dovikivao

sa šlepova na savi. jedan dečak je upregao dva psa u saonice i oni su

ga vukli. mene su vukle noge koje su u nekim koracima proklizavale

mislio sam na pahuljice zastao sam i gledao ih kako su padale na

svetlu. bile su lake i vetar mi ih je nosio u lice. mislio sam o dobroti 

i nevinosti koji vode i čuvaju ovaj svet. mastilo se danas ledilo

dok sam pisao. pod jednim grmom bilo je mnogo vrabaca

beograd 20.11.1993

 

 

 

745/2908

 

bolestan

pod jednim grmom bilo je mnogo vrabaca. realnost je u stvarnoj bedi. istina je u smešku

beograd 22.11.1993

 

 

 

746/2907

 

bolestan

realnost je u stvarnoj bedi. istina je u smešku. najlepša je čorba siromašnih

beograd – gornji milanovac 23.11.1993

 

 

 

747/2906

 

bolestan

najlepša je čorba siromašnih. na tvojoj sam dispoziciji

gornji milanovac 24.11.1993

 

 

 

748/2905

 

2346  posle tri dana nahlade ponovo na putu. osećam je još u nosu i oslabljenom

telu. suvo je oko nule. pred očima mi se belasa sneg po bregovima

 

2347  na put pa misli govorio je boško pajić učitelj iz lučana

 

2348  ovde vlada životna filozofija: praviti se lud

 

2349  primetim i tišinu i tišinu hodanja

 

2350  ene šta će mi to bogati ženo kaže komšinica komšinici koja joj je donela kolače

 

moj nos je more svih mirisa

610. hodanje

hodam spokojno. zaklonjen iza šala navikavam

se na hladan vazduh. već nekoliko dana živim kroz

nos. hladnoća mi udara u oči. vazduh me spaja sa svakom

tačkom na svetu. svet je jedinstveno živo biće. ja sam samo

jedna dlačica na tom velikom telu. dlačica koja hoda u čijem

nosu su svi mirisi. i stigoh u lučane. u lučanima kao i uvek

prepuno posmrtnica po drveću. kao da se ništa drugo ne

događa nego se samo umire. po planinama oko sela sneg

sve je to jedna stvar samo što kiša pada brzo a sneg polako

ostalo je sve isto. na tvojoj sam dispoziciji. da li će ikada

na ovom brdovitom balkanu kultura života prevladati

infantilnu vezanost za smrt

g. milanovac – lučani 25.11.1993

 

 

 

749/2904

 

2351  ljudi se dele na one koji su za ružu ili za lavirint

 

hladnoća ne odstupa beznađe tek

611. hodanje

krenuli smo iz lučana nenad slobodan i ja. dan je

suv i hladan. oko mene su planine i razvejani sneg. u

čačku smo se rastali baš u trenutku kada je sinulo sunce

hodao sam i stopirao do brđana do gornjeg milanovca do

beograda. kasno popodne u beogradu je bilo hladnije nego

stotinu kilometara južnije. sneg je prljav i tvrd kao led. zavukao

sam se iza šala pod kapu sam stavio hartiju i ipak se smrznuo

pred kraj hodanja sam osetio radost i nadu. bilo mi je to potrebno

jer sam već danima okružen hladnoćom i beznađem. možeš to

osetiti po tekstovima koje pišem teško i kao od bede. tim više

su oni vredni. da li će ikada na ovom brdovitom balkanu

kultura života prevladati infantilnu vezanost za smrt

hartija pod kapom me je spasla

lučani – beograd 26.11.1993

 

 

 

750/2903

 

2352  voleo bih da pišem samo o pejzažima rekao mi je malopre nenad jovanović

 

žena sa plavim šalom na punoj mesečini

612. hodanje

hodanje kroz hladno. prelomljen sam na beznađe i uzaludnost

sa nenadom jovanovićem razgovaramo o poeziji. žani moro. piteru

bruku. hodali smo ulicom čarli čaplina pričali o otu horvatu i nebojši

vasоviću. ufalšovao sam celo lice čuvajući se od daljeg nazeba

ponekad šutiram parče suvog snega. kasnije sa nadom hodam

savskom dolmom kroz suvu hladnu noć. na mesečini sam video

nadino lice uvijeno u plavi šal. kroz noć je hodalo lice žene oboje

nas je vodio pun mesec. daljina je bila blizu. bila su to polja

pokrivena snegom. tamo nešto trči rekla je nada. sa leve

strane je bila šuma pored reke. hodali smo dalje i dalje

kroz noć i pejzaž. bili smo pejzaž. dvoje ljudi u noći

sa blizinom koja se zove daljina i snegom koji se

plavio. hartija pod kapom me je spasla. ova

knjiga je počela na 12.177 kilometru

beograd 27.11.1993

 

 

 

752/2901

 

2353  preko zelenih talasa nošenih vetrom beli se sneg na drugoj strani dunava

 

2354  niz zid vidim ulicu koja nestaje iza ogolеlih platana

 

crne obrve kao talasi

613. hodanje

žurim ka zemunskom keju. jedna žena

u prolazu viče nekom muškarcu da ode tamo

(pokazuje mu rukom) jer tamo su ruskinje za one stvari

kod sata na karađorđevom trgu me je čekala slavica. idemo

ka ribarima. dunav je bio lep kao u svojim najboljim danima

odakle je dolazilo zelenilo njegove vode nisam video. na hladnom

vetru gledali smo talase. bili su kao oranje vodu je prekopavao vetar

u vodene brazde sejao sam gledanje. talasi i vetar su se pokazivali

mojim očima. slavičine crne obrve su sekle po mom pogledu. galebovi su

leteli nad kanalizacijom. hodali smo gardošem starim ribarskim naseljem

u kome su ulice uzane da bi umirile vetar. prošli smo ulicom tošin bunar

i rastali se po mraku. sa jelenom sam prešao most a sa srđanom otišao

na večeru kod sаndre i ljudmile. oko ponoći smo srđan i ja stajali kod

ekonomskog fakulteta i gledali kako pada sneg. vejao je polako

nošen vetrom nežno padajući na suvi asfalt. odmah se topio 

ostavljajući mokre tragove. ova knjiga je počela na 12.177

kilometru. do prenoćišta sam hodao sporo baš

onako kako se uvek hoda posle ponoći

beograd 29.11.1993

 

 

 

753/2900

 

2355  reke ima

 

2356  pazi na reku rekla mi je nada kada sam krenuo ka savi

 

2357  hodam kreće se svet

 

2358  ovo su koraci po suvom snegu

 

2359  reka u noći sa crnim drvoredom sivoplavim

nebom nad drvećem i snežna belina preda mnom

 

u takvom hodanju

614. hodanje

danas sam završio korekciju

knjige ruža lutanja 2. kao i hodanje i ove

se knjige kreću. pevaju i pešače. ovo je roman o

ruži. krenuo čovek da hodanjem napravi cvet. cvet koji

grli svet. u ulici proleterskih brigada mislio sam o ulicama u

temišvaru. kod save sam sreo rašu. raša je usvojio dete. to me

je mnogo obradovalo. usvajanje dece je prava budućnost. sa nadom

sam se vraćao belim ulicama. pričali smo o telu i telesnosti od kojih

se plaše ljudi. telo je nevinost zato u telu živi ceo svet. zadnjih osam

kilometara sam hodao sam. uz reku. nije bilo nikog. približavao sam

se ponoći. ponoć je bila tiha korak mi se smirio i smirile su se moje

misli. u takvom hodanju se sve spoji prelije nestane jedno u

drugom. po asfaltu je pao meki sneg. milovao sam ga mojim

tragovima. tišina je meka kao sneg sneg je tih kao tišina

do prenoćišta sam hodao sporo baš onako kako

se uvek hoda posle ponoći. ponoć najveća

dubina svakog jutra

beograd 30.11.1993

 

 

 

754/2899

 

2360  kako zdravlje pita me david albahari. uvek

me nešto pomalo boli kažem mu. bol šeta kaže david

 

2361  ono što je za decu školski raspust to je za odrasle rat

 

pola jabuke traži svoju drugu polovinu

615. hodanje

na današnjem 8.444 kilometru sam ostavio pola jabuke na

grob miloša crnjanskog. druga polovina mi je bila u ruci nosio

sam je na grob njegove žene vide crnjanski. hodao sam sa prijateljima

ali grob nismo našli. smrt ih je rastavila pa ih je teško ponovo spojiti. groblje

se belelo pod snegom. u subotu ćemo ponoviti traganje i spajanje dvoje ljudi

koji su ceo život proveli zajedno. hodajući ka dobračinoj ulici slobodan ilić i 

ja smo pričali o iv klajnu o praznini i prostoru. o nevidljivom koje je kao neki

neprestani san. na kraju hodanja sam hodao sa dugom molitvom. bilo je

lepo. posle svake izgovorene molitvene reči telom mi je prolazila milina

tresao sam šake da brige izađu iz mene bio sam spokojan u prostoru

koji tinja u nespokoju. mislio sam na crnu cipelu sa kojom sam

gurao sneg da bih na crnoj mermernoj ploči pronašao ime

miloša crnjanskog. na slovu š stegao se led. ponoć

najveća dubina svakog jutra. ući miran

u kuću da bi u kući bio mir

beograd 1.12.1993

 

 

i

 

 

strah je prvi

stepen crne magije

 

 

dobrota je hrabrost

 

 

mislio sam o dobroti i nevinosti koji vode i čuvaju ovaj svet

 

 

primetim i tišinu i tišinu hodanja

 

 

svet je jedinstveno živo biće. ja sam samo jedna dlačica na 

tom velikom telu. dlačica koja hoda u čijem nosu su svi mirisi

 

 

ljudi se dele na one koji su za ružu ili za lavirint

 

 

danas sam završio korekciju knjige ruža lutanja 2. kao

i hodanje i ove se knjige kreću. pevaju i pešače. ovo je roman

o ruži. krenuo čovek da hodanjem napravi cvet. cvet koji grli svet

 

 

ono što je za decu školski raspust to je za odrasle rat

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

svako koga

sam

spomenuo

u ruži

lutanja

je

heroj

i

služi

večnosti

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima