AUTOBOGOGRAFIJA

30. jun 2025.

27602. dan mog života

 

 

987/2666

 

3159  lice jednog šofera u velikom kamionu me podseti na lice brus četvina

 

3160  da li se velika mržnja pokreće snažnom mržnjom

inspiratora ili njegovom hladnom proračunljivošću

 

3161  tri devojčice odlaze putem van sela u polje

 

3162  prvo vetar čujem u granama a onda ga osetim po telu

 

3163  oprao sam se u hladnom planinskom potoku. ostao je iza mene u šumi

 

koritom suvog potoka

815. hodanje

hodao sam kroz šumu. zastajao. odmarao

se i uživao. sada hodam koritom presušenog potoka

osetim mu miris. na nekim mestima je gomila drveća i

kamenja koji su se tu skupili kao brana vodi. po svakom

kamenu je presvučena suva zelena mahovina. dok hodam

setim se da je čovek upoznao sve krupne životinje na ovom

svetu ali ne male i sitne: insekte bakterije viruse. njihovo

sopstveno rađanje i množenje čovek ne može da prati. i

dok hodam kroz ovu šumu uživajući u visokim i pravim

jelama uživajući u mojim koracima koji šušte po travi

ovog šumskog puta pišem ove redove u slavu svih

malih bića. u tvoje zdravlje zdravlje moje

šumska staza je meka kao duša

poprad 22.7.1994

 

 

 

988/2665

 

3164  volim kad prazna zaravan odseče vedro plavo nebo

 

3165  hodati šumskim putevima znači biti srećan

 

3166  na par metara od mene izletela je iz šumskog šiblja srna

 

na pojilu

816. hodanje

hodanje sam počeo sa

svetlozelenom travom. bila je

visoka do kolena. iz nekih njenih

gušćih vlati izrasle su visoke stabljike

meni do pojasa. hodanje po osušenim

iglicama popadalim po stazi je najmekše

posle šume izlazio bih na osunčane poljane

a sa njih bih ponovo ulazio u tamnu svežinu

šume. na kraju kao prava životinja naišao sam

na stočno pojilište. bilo je lepo sa tihim potočićem i

ostrvcima iz kojih su izrasli stari dudovi. moji tragovi

su se mešali sa tragovima kopita na osušenoj zemlji

po crnim balegama su radile crne muve. njima i

obadima nisam mogao da objasnim da ja nisam

krava. pojilo je bilo blizu sela. mesto na kome

se susreću žeđ i opasnost. šumska staza je

meka kao duša. seoska deca su se

kupala u potoku i mojim očima

poprad 23.7.1994

 

 

 

990/2663

 

3167  dok gledam u predvečerju na visoke tatre osetim blago je plavo

 

čuješ li ih

817. hodanje

pred kraj hodanja sam

slušao muziku mojih koraka

patike i asfalt. mekoća između njih

i pun blagi zvuk. sedamdeset i šest

santimetara dug korak. kao da stopalom

milujem zemlju po licu. predeo je tih. zvuk mojih

koraka mi se učini da je zvuk nekog ko dolazi ili

nekog ko odlazi. ali ako duže slušam i prepustim se

tom jednoličnom zvuku onda osetim da je to neprestana

šetnja. neki ritual u vrtu nebeskog manastira. druženje

hodača sa predelom. ritam hodanja me uzbudi i načini

sretnim. seoska deca su se kupala u potoku i mojim

očima. prestajem da pišem da bi i ti ostao

sam sa muzikom ove šetnje

poprad 25.7.1994

 

 

 

991/2662

 

3168  srećan sam što na ovom svetu živim sa pticama

 

3169  već sat jedan prolazim kroz šumu. liči da nikada neće prestati

 

3170  pomislio sam da zapišem po ovom širokom vodenom lišću prepoznajem gde

je voda u šumi i dok sam sastavljao tu rečenicu upao sam u crni šumski mulj do kolena

 

3171  posle kiše plavičasta izmaglica se diže iznad zelenih polja

 

plave pantalone

818. hodanje

pre nego što sam upao do

kolena u crno šumsko blato mislio

sam da ću danas pisati o mojim plavim

pantalonama. sada ovako crne do kolena su

razlog više da pišem o njima. uvek imam samo jedne

pantalone. leti letnje zimi zimske. pola godine nosim jedne

pola godine druge. posle toga vremena su iskidane i istrošene

bogme dobro one odrade svoj vek. bez predaha iz dana u dan po

ceo dan. koristim svaku priliku da ih operem. posle svakog pranja one

su sve istrošenije i sve su mi draže. ove plave koje sam kupio u novom

sadu mi se nisu sviđale. sada ih volim. izbledele prljave oko džepova u

levom džepu mi je novac u desnom ključevi u zadnjem desnom zarezač

istegljene su oko kolena i sada do pola crne od šumskog blata. sa mnom

će biti do kraja leta i početka jeseni jedino ako se pre toga sasvim ne

iscepaju. ja ću nastaviti a one će negde ostati. od početka puta još

mi je jedino ostala jedna crna majica sa kratkim rukavima

majica hiljadu dana na putu. prestajem da pišem da bi

i ti ostao sam sa muzikom ove šetnje. pokloniću

je grupi znaš slikare svoj dug

poprad 26.7.1994

 

 

 

992/2661

 

3172  umetnost je služenje i spasenje

 

3173  tadej pogačar mi kaže da ga moja knjiga podseća na rusoovog usamljenog

hodača. nisam ga čitao a voleo bih kao i sentimentalno vaspitanje lorensa sterna

 

3174  ističe juli

 

u slavu šumskih jagoda i večnih krompira

819. hodanje

ovih dana sam u šumi brao i jeo kupinice jagodice borovnice

ali najsočnije i najslađe bile su ove malopre uzbrane crne kupine

pored groblja u popradu. dok sam ih brao setio sam se priča šalamova 

o sovjetskim gulazima i spasonosnih šumskih jagoda pod snegom. uvek je

mnogo nežnosti u strašnim vremenima. volim ovaj vek jer se u njemu rodio

džez film rokenrol borhes. ali ovaj vek je i vek užasa. vek svetskih ratova i

logora za ljude. borbe za ljudska prava su ipak počele. čovek je na ivici

katastrofe i na raskršću spasa. i zbog toga ovaj čovek hoda misleći da je

budućnost u stvaralaštvu i saradnji svih bića. u prestajanju ubijanja

hodam u slavu svakog početka koji vodi nenasilju i životu. pokloniću

je grupi znaš slikare svoj dug. hodam u slavu ovog krompirišta

koje će nahraniti tako mnogo svinja i ljudi

poprad 27.7.1994

 

 

 

993/2660

 

3175  čeznem za dodirom

 

to drugo krhko nežno telo

820. hodanje

mislio sam da ću pisati o predvečerju ali ja

u predvečerje pišem o svojoj seksualnosti. bolnoj

blizina zemlje koju osećam svakim korakom mi uvećava

potrebu za dodirom. za prožimanjem. za dugim milovanjem od

čije tišine pucaju grudi. moje telo čezne za drugim telom baš kao

što duša čezne za svim dušama. kao da je sve u spajanju. posle

napornog hodanja pogotovo osećam potrebu za zagrljajem. nečijim

rukama ramenima punim toplim grudima. to drugo krhko nežno telo

tako jako u bokovima. sunce je zašlo iza visokih tatri. zagasita plavet

ovog kamenog bića me privlači kao dete. pored mene je ogromno polje

procvetale deteline. kao što u prašnjavom predgrađu sve počinje sa

blagim rađanjem sad se sve završava blagim smirajem. sam sam u

predelu. lepo je biti sam u njemu. predeo me oblikuje. voleo bih da

je neko sada ovde sa mnom. kada sam suviše sam primetim da

pružam ruku ka drveću i dodirujem mu grane i lišće. oni bokori

tamno crvenih ruža mi padaju kao lek na moju potrebu za

drugim. topli planinski vazduh mi dodiruje umorno telo

i ja osetim nečiju ljubav. hodam u slavu ovog

krompirišta koje će nahraniti tako mnogo

svinja i ljudi. vazduh me ljubi

poprad 28.7.1994

 

 

 

994/2659

 

3176  počinje da mi curi znoj

 

3177  u sunčanoj magli izblede kameni vrhovi tatra

 

3178  mala ptičica sleti na šine kao da čeka voz

 

3179  mislim na ravelov bolero

 

3180  od gledanja preko zamišljanja do rađanja. tako se vidi moja ruža

 

3181  ovo je treći mrtav leptir danas na putu

 

3182  niko ne razume da hodam bez prestanka iz dana u dan

 

cvet za ovaj vek

821. hodanje

bilo je već ovakvih vrućih dana

kad hodam licem u sunce. za koji dan

će biti hiljadu dana od kako sam krenuo. nisam

mogao znati da će biti ovako teško ali ni ovako

lepo. postajem živa metafora. hrana analogijama

koraci metamorfozama. metafora metaforama

svedok vrućim letima. zrenju pšenice. osunčanim

butinama mladih devojaka. tako raste prva

nevidljiva ruža. vazduh me ljubi. cvet

umetnosti dvadesetog veka

poprad 29.7.1994

 

 

 

995/2658

 

3183  subota podne vrelina. polazim na hodanje

 

3184  posle pet minuta sa čela mi curi znoj

 

3185  pijem koka kolu u kafani u velikom slavkovu. pivo se secuje za dvanaestoricu

meštana. čuje se kako krči radio. dobre stare muve se šetaju po stolovima

 

3186  gazim po vrućini dubokoj do kolena

 

3187  kako je tek konjima kad vuku kola upregnuti u kožne amove

 

3188  sazrelo žito po bregu kao peščana pustinjska dolina

 

3189  ja sam kralj bezrazložnosti 

 

3190  posle tri sata ponovo u istoj kafani. sada

je druga seoska postavka. četrnaest ih je u ekipi

 

3191  proslavljam sve ove mlade ljude. (gledajući pozorišnu grupu do teatra iz lenjingrada)

 

ja sam kralj bezrazložnosti

822. hodanje

bezrazložnost mog hodanja po ovoj pokošenoj

sivoj travi pored odvodnog kanala me načini kraljem

postojanja. tatre su plave. livade se zelene i žute. žitna

polja se zlate. borove šume su zagasito zelene. male planine

se sunčaju na suncu. poljsko cveće je tu da ga gledam. na ovoj

vrućini mi smo zajedno verni ovom danu. protrljam prstima po lišću

nane i osvežavam svoj dah. ne znam kako ću preći ovaj mali potok

ali kada ga pređem moj život će biti bogatiji za to prelaženje. prešao

sam ga i posle tri sata hodanja prvi put pronalazim hlad. beli leptir

mi leti oko lica. kako ne biti srećan kada svako ovo biće postoji

niko me sada ne vidi ali me vidiš ti. niko ne zna pa ni ja zašto

sam sada ovde ali znaš ti. da me neko u ovoj samoći ipak

voli je ne znam ali znaš ti. ima neke svečanosti i časne

lepote u prirodi. u tom velikom biću sa srcem deteta

cvet umetnosti dvadesetog veka. tu sam ja

kralj bezrazložnosti da bi tu bila i ti

poprad 30.7.1994

 

 

 

997/2656

 

3192  al će na ovom putu sečovce - košice biti oraha

 

3193  zlo se rađa iz odbijanja da priznamo svoje grehe

 

3194  na požnjevenoj visoravni sada je ostala samo zlatna slama

 

3195  kad pokušavamo da se sakrijemo od samih sebe mi postajemo zli

 

hvala ani i samu i skotu peku

823. hodanje

sedim u bašti ane i sama u sečovcima. bio je vreo

dan. i sada u predvečerju toplota izlazi iz zemlje kuća

i biljaka. ana je pustila mocartov rekvijem. zabacujem glavu u

nebo da bih oslobodio uzbuđenje u grudima i gledam oblake koji će

ipak doneti kišu. već je padala u okolini. brisači na kolima nisu mogli da

sustignu pljusak  kaže anin otac. po vrućini sam hodao svoj današnji duh i

rast. najbolja mera čovekove veličine je njegova sposobnost za podnošenje

patnje to je rečenica skota peka iz njegove knjige ljudi laži. ana i samo su

novosađani koji su došli u sečovce i sada žive ovde. samo mi je danas

rekao da u deklaraciji o ljudskim pravima nedostaje ona osnovna o

pravu na zaštitu od straha. ima nekog neodgonetljivog razloga

zašto je sve tako kako jeste. zbog toga se radujem i mom

beskućništvu i nadam se da mogu biti bolji. tu sam ja

kralj bezrazložnosti da bi tu bila i ti. bolji

bogu drugima i sebi na dar

sečovce 1.8.1994

 

 

 

998/2655

 

3196  čitav svet nosim u sebi

 

3197  posle mnogo dana vrućine blago zahlađenje. ipak su mi 

usne suve a hod spor. ali ta sporost je smiraj i afirmacija okoline

 

afirmacija

824. hodanje

kada se lepo pomolim

celo telo mi se protrese u hodu

bolji bogu drugima i sebi na dar

to je kap milosti koja je

pala u mene

poprad 2.8.1994

 

 

i

 

 

pred kraj hodanja sam slušao muziku

mojih koraka... sedamdeset i šest santimetara 

dug korak. kao da stopalom milujem zemlju po licu

 

 

srećan sam što na ovom svetu živim sa pticama

 

 

umetnost je služenje i spasenje

 

 

čovek je na ivici katastrofe i na raskršću spasa. i zbog toga ovaj čovek

hoda misleći da je budućnost u stvaralaštvu i saradnji svih bića. u prestajanju

ubijanja. hodam u slavu svakog početka koji vodi nenasilju i životu

 

 

vazduh me ljubi

 

 

niko ne razume da hodam bez prestanka iz dana u dan

 

 

za koji dan će biti hiljadu dana od kako sam krenuo. nisam mogao znati da će biti ovako

teško ali ni ovako lepo. postajem živa metafora. hrana analogijama. koraci metamorfozama

metafora metaforama. svedok vrućim letima. zrenju pšenice. osunčanim butinama mladih

devojaka. tako raste prva nevidljiva ruža... cvet umetnosti dvadesetog veka

 

 

čitav svet nosim u sebi

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ti si

obnovila ružu

i preporodila

lutanje u ruži

lutanja

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

28. jun 2025.

27600. dan mog života

 

 

978/2675

 

3121  vrućina je. polazim iznova bez zašto. preda mnom su novih 20 kilometara

 

3122  dune vetrić osetim neku bezrazložnu sreću

 

3123  ne mogu da opišem sve što vidim u ovom trenutku. ove

crepove. oguljeni zid. dubinu dvorišta. mesnati nos starijeg bivšeg lepotana

 

3124  hodam da bih proslavio sve lepote mladosti koje veruju da su lepe

 

3125  kiša nosi je vetar. sklonio sam se u jedan ulaz i gledam je

 

dok ne pljušti

807. hodanje

letnji pljuskovi su topli ne donose

setu jesenjih kiša ni žar kiša u proleću

letnji pljuskovi su prolazni. padaju u vrelim

danima. i posle njih odmah zasija sunce. dok ne

pljušti ja hodam i kisnem. stavim ruke u džepove

pantalona da bih zaštitio laktovima svesku u džepu

prsluka. kisnem. hodam i gledam. u kolumbovoj ulici

dvoje starih ljudi su uživali gledajući kišu koja je padala

gledali su kišu i ugledali su mene a ja sam ugledao

njih. bila je to letnja kiša i ruža na kiši. u parku sam

zastao i gledao mokro lišće. pitao sam se da li

na svaki list za vreme jake kiše padne po

koja kap. tamo dalje niz ulicu

kap vode iz neba

budimpešta 13.7.1994

 

 

 

979/2674

 

3126  i danas sunce pa kiša i opet sunce. i danas bol među nogama i ono mučenje u glavi

 

korak. dah. elektronski bit

808. hodanje

bit je navodno ime za najmanju količinu

informacije - to je slovo elektronske azbuke koje

 jednostavno može ili da bude ili da ne bude. ova dva

stanja obično označena kao nula i jedinica dovoljna su

da predstave najvažnije stvari: bivanje i ne bivanje. dan i noć

imanje i nemanje. prisustvo i odsustvo. udah i izdah. važnost bita

je u njegovom postojanju. i njegovo odsustvo i prisustvo imaju

značenje. isto kao i prvi korak putovanja - sam po sebi nije ništa

ali samo njegovo činjenje ima značaj koji odgovara celokupnom

putu. nekoliko bita u nizu je dovoljno da prenese bilo kakvu poruku

svaki za sebe. opet može da bude ili ne bude. ali niz od osam bitova

(jedan bajt) već može da označi (opiše predstavi numeriše) sve što smo

u stanju da zamislimo. koraci miroslava mandića su niz bitova svaki u

istom stanju - načinjen. svaki pojedinačni korak se ne razlikuje bitno

od mog ili tvog prvog jutarnjeg koraka ka kupatilu. međutim zajedno

u nizu koraci miroslava mandića dobijaju sasvim drugo značenje

i kao što tačkice na novinskoj hartiji svojim prisustvom i

odsustvom naprave fotografiju miroslavljevi tragovi

po tlu evrope prave ružu. kap vode iz neba

piše mi slavko milekić iz amerike

budimpešta 14.7.1994

 

 

 

980/2673

 

3127  liči da gubim na svim poljima

 

3128  velik braon leptir mi leti iznad glave vidim ga po senci ispred mojih nogu

 

3129  ja sam leptir

 

3130  malopre smo zoltan brener i ja izašli iz stana faludi đerđa. stari

pesnik kao svi dečaci ovog veka. pitao me je kako da sačuvamo ovaj svet

 

3131  ove večeri sa bolom među nogama posle razgovora sa faludijem sam odgonetnuo

poruku zadnje rečenice peščanika danila kiša između progonitelja i progonjenog biram

ulogu progonjenog. poruka je ovom rečenicom treba da počnu sve knjige u budućnosti

 

3132  svugde žive dobri ljudi i svugde žive velike ličnosti čija je sudbina

povezana sa sudbinom ostalih živih bića koja naseljavaju ovu planetu. putem

kojim oni idu ići će i budućnost bez obzira što su to često usamljene staze

 

kako da sačuvamo ovaj svet

809. hodanje

svaka žena koja nosi dete to zna i mnoga majka to zaboravi

čim njeno dete počne da živi. konfor i egoizam uništavaju sve pred

sobom. za dvadeset godina biće 5 milijardi ljudi više na zemlji. to znači

da će biti izgrađeno još ovoliko kuća koliko ih ima danas rekao je faludi

i rekao je da će u avgustu uzeti slobodno vreme da piše pesme. to mi 

se čini važnim: to pisanje pesama u starim godinama. možda će u tim

pesmama biti odgovora. kao što se nadam da se u nežnosti ruže odmara

svet. nežnost je promena u kojoj materica dvanestogodišnje devojčice

postaje spremna da rađa ili promena od dečakove boli za izgubljenim

roditeljima ka radosti sa kojom ću iščekivati sva proleća i sa

njima rasti. piše mi slavko milekić iz amerike. sa sobom

sam poneo na svoja hodanja faludijevo pitanje

kako da sačuvamo ovaj svet

budimpešta 15.7.1994

 

 

 

981/2672

 

3133  vrela subota

 

3134  agneš rajačić i ja smo preplivavali dunav. veliki i topao. na sredini te

velike vode nas je pokupila policijska kontrola. platili smo po 1000 forinti kazne

tako se moja ljubav za dunav uvećala. tako se moja svest o kontroli sveta proširila

 

3135  na putu leži mrtav mali miš

 

čičkovi u predvečerju

810. hodanje

vraćajući se iz sentandreje velikim delom

puta su me pratili čičkovi. čičkovi u letnjem

predvečerju. kada bih se sklonio biciklovima sa

puta oni su me ubadali kroz pantalone i češali po

goloj koži ruku. svetla boja njihovih ljubičastih i mekih

cvetova i jako stablo njihovih bodlji. na nekim mestima bi

se isprepleli sa cikorijom ili divljom metlom. putovali su

čičkovi duž biciklističke staze. nikada ih nisam video ovoliko

mnogo i ovako velike. i za njih i za mene dan je prolazio. ulazili

smo zajedno polako u noć. iza brda je palo sunce a dunav je

tekao u tišini. nezaštićen osećao sam se lepo pored njihove

snage. gledao sam ih i činilo mi se da mi nešto poručuju ti

čičkovi u predvečerju. sa sobom sam poneo na svoja

hodanja faludijevo pitanje kako da sačuvamo

ovaj svet. u tihoj uznemirenosti osećao

sam i neki blagi spokoj

budimpešta 17.7.1994

 

 

 

983/2670

 

3136  topli dan u slovačkoj mi počinje sa lepom misli sve postaje moguće sa vremenom

 

3137  da mi nije obrva znoj bi mi se slivao po licu

 

3138  tri krupne kapi kiše već čine potočić

 

3139  vidim kišu u brdima. posle tri minuta je bila ovde

 

3140  put je opasnost kaže persijanska tradicija

 

3141  sada moraš biti pažljiv. posle kiše tvoja stopala

su opasnost za puževe na putu kaže mi glas

 

3142  jedino što imam je to što ništa nemam

 

idem ka popradu

811. hodanje

posle rožnave sam se kupao u

znoju. šake su mi bile vlažne pa sam

teško crtao današnju travu. posle pola sata

sam bio mokar od kiše. došao sam u poprad

mesto ispod visokih tatri. pozvali su me da i ovde

uradim akciju molim pasoš čoveka u kretanju. juče

kada sam prelazio granicu osećao sam se bedno i

poniženo. gubim snagu na ovom putu kroz pustinju

koju su stvorile države sa svojim policijama i birokratijom

gubim snagu ali i verujem u preporod. verujem da i moji

bolovi mogu prestati. verujem u onu veliku rečenicu na

psu rana rasla na psu i zarasla. baš ono čemu me

uče sve ove kiše i ovo sunce. ova godišnja doba

kroz koja prolazim. u tihoj uznemirenosti osećao

sam i neki blagi spokoj. treće leto na ruži

šafarikovo - poprad 18.7.1994

 

 

 

984/2669

 

3143  miriše kamilica. kako si danas detinjstvo

 

3144  veliki beli kamen u polju krompira

 

3145  izlazim iz sela velky slavkov. uživao sam hodajući kroz njega slušajući slovački jezik

 

3146  velike lipe natapaju svojim mirisom čitav predeo

 

3147  u prirodi gde god pogledaš možeš ugledati jednog leptira

 

3148  u strmoj šumi su mi noge dva puta

proklizale i dva puta sam padao u visoke koprive

 

3149  hodam kroz gusto polje kamilice. čujem samo brujanje pčela

 

3150  blizina je neodgonetljivo beznačajna

 

crna vragolanka

812. hodanje

u jednom trenutku sam ugledao

svoju penkalu. držao sam je u levoj šaci

mašući rukom kroz vazduh. u drugom trenutku

ugledah idem ka planini. penkala mi se činila kao misao

u predelu. kao da su obrisi u prirodi ispisani njenim crnim

mastilom. ispisani malom crnom vragolankom u mojoj ruci

bila je lepa kao i sve bilje. odjednom mi ju je bilo žao što je

stalno u džepu. prošla je pola sveta a gledala je tako malo

gledala je samo po sobama u kojima smo se odmarali i u

trenutku kad bih je u hodu vadio iz džepa da nešto zapišem

sa mnom je od jednog četvrtka u kome mi ju je pre dve i po

godine poklonio žarko radaković. sada bih voleo da je ja

nekome poklonim. nekome ko može da oseti šta se sve

skupilo u njoj. nekome ko bi je voleo. sa njom ću

ovih dana pisati o planini. treće leto na ruži

kao što sam juče pisao o mističkom

putu ne pominjući ga

poprad 19.7.1994

 

 

 

985/2668

 

3151  svečano obučeni vraćaju se ljudi sa groblja

 

3152  kroz selo mlynica. selo je malo kao srce

 

3153  sve ovo vreme dok prolazim kroz ovu ledinu skakavci iskaču iz trave

kao vodoskoci. ali sam tek sada uzeo da sve to zapišem od kada mi je jedan skočio

na levu šaku. prelep je. svetlozeleno žut. sada je skupio noge kao da će da poskoči. nije

 

3154  hodam sa njim

 

3155  posle deset minuta je skočio u travu

 

sam sa vetrom

813. hodanje

kada sam primetio kako sam

sam na putu pomislio sam da li sam

na putu sam sa vetrom ili sa lepotom. no

to je svejedno. bilo je lepo hodati u ovom danu

u kome sam već zakasnio za trešnje a preranio za

jabuke. u selu mlynica sam se osećao kao u bajci. sve

je bilo tako malo i mirno. neki ljudi žive u tom selu. tu se

rađaju vole i umiru. obrađuju zemlju. sade voćke. laste

im doleću u proleće. zaboli ih ako se ubodu na trn ruže

imaju i crkvu i malo brdo i potok im protiče kroz selo a

krivina puta je tačno u centru sela. bio sam ponosan

na sebe jer sam im video čiste krpare koje je neko

sušio na ogradi malog mosta. kao što sam juče

pisao o mističkom putu ne pominjući ga

ponosio sam se njihovim životom i

tome da pripadamo istoj

vrsti živih bića

poprad 20.7.1994

 

 

 

986/2667

 

3156  dok sam hodao tamo sunce mi je bilo u licu sada mi je u leđima

 

3157  sa umetnicima iz drugih zemalja pijem vino. mislim na bruna

šulca i vitkijeviča koji su se skupljali sa druge strane tatri u zakopanima

 

3158  sada ništa ne mogu da se setim osim beketa i njegovih istih priča

 

pišem da bi postojalo

814. hodanje

pišem o jednom. o nežnosti. o preporodu

o ljubavi. pokajanju. oproštenju. o vaskrsenju

o večnoj dobroti. o neuništivoj lepoti. o savršenstvu

žene. sve to osećam i svega toga nedostaje u meni i

zato i pišem baš o tome da bi postojalo. pa kad kažem

vazduh da vazduha bude više. jer i rečima se stvara

svet. ponosio sam se njihovim životom i tome da

pripadamo istoj vrsti živih bića. u tvoje

zdravlje zdravlje moje

poprad 21.7.1994

 

 

i

 

 

vrućina je. polazim iznova bez zašto

preda mnom su novih 20 kilometara

 

 

jedino što imam je to što ništa nemam

 

 

kada sam primetio kako sam sam na putu pomislio sam da li 

sam na putu sam sa vetrom ili sa lepotom. no to je svejedno

 

 

jer i rečima se stvara svet 

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti si ono isto

sad ko i ono

nekad isto

tad

 

sad

 

 

i

 

 

ružo lutanja

ti si bila bezmerna

mera bezmernog u

svakom mom koraku

u svačijem dahu

desetogodišnjeg

koračanja

mog

 

 

i

 

 

ružo lutanja

sva tvoja očekivanja

se nisu dogodila i samim

tim su te načinili događajem

od koga svi očekuju i sad

i zauvek

 

 

i

 

 

ružo lutanja

ti si recimo otvoreno

desetogodišnje jebanje

ne samo za sreću i radost

svakog i svih bića nego

posebno za svakog

odbačenog

bića

 

 

i

 

 

 

ružo

lutanja

usne na

usnama

savest

na

svesti

 

 

i

 

 

ružo lutanja

ti i sad budi svima

i svakom pobuna u

harmoniji svačijeg

podavanja a

pogotovo

u

davanju

svog

života

melodiji

sveživota

 

 

i

 

 

ružo lutanja

ti mi budi pesma

u svakoj mojoj pesmi

i ljubav sloboda istina

u svakoj mojoj

umetnosti

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

27. jun 2025.

27599. dan mog života

 

 

966/2687

 

3083  vidim hodamo put i ja

 

3084  sa desne strane ne prestaje čičak. kada 

mu priđem ljubičasti cvetovi dodiruju mi kukove

 

3085  ovde je čičak pokošen i sasušen leži kao duvan

 

baš kao i čičkovi

797. hodanje

posle tri kilometra sam želeo

da se vratim. nisam. ishodao sam

na kraju sam hodao sporo da bi mi

uminuo bol u tetivi. između je bilo zelenilo

šuma i polja. gustina zelenila i žuto cveće

po nasipima. bio sam umoran od nemoći

ali mi je bilje davalo snagu baš kao i

pređeni put koji me je gurao u leđa

oblaci prate moje prijatelje

baš kao i čičkovi

beograd 1.7.1994

 

 

 

967/2686

 

3086  na jučerašnji dan pre deset godina sam počeo svoje prvo hodanje

za poeziju. hodao sam 56 dana i mislio sam da sam preleteo valoviti prostor

bivše jugoslavije. osećao sam se kao da sam se bacio u ponor i da me je

prihvatila vazdušna struja koja vodi ka večnosti. noge su mi korak po korak

milovale zemlju. reči su mi bile u visini kolena. bokovima sam venčavao

sve oko sebe. stomakom sam ulazio u utrobu sveta. grudima sam

ljubio. glavom leteo. nogama i srcem sam pevao

 

srce uski put

798. hodanje

uradio sam sve što je

do mene a ipak je moje srce

tužno. srce uski put. sada se u noći

znojim. mislim na trave povlačim šaku

po dlakavim mokrim grudima. vredelo

bi živeti. baš kao i čičkovi. letnje

jabuke jesti

beograd 2.7.1994

 

 

 

969/2684

 

3087  podneti dan

 

3088  miriše salaš pored kanala. berem zadnje višnje

 

3089  na ovoj sam dolmi pre deset godina pred svoje prvo

hodanje pešačio da bih se privikavao na samoću i strpljenje

 

3090  ljudi pecaju u kanalu. člove im pera među drezgama. vade

kao šake velike karaše baš kao pre tridesetpet godina moji drugovi 

 

na kajinom grobu

799. hodanje

kaja je moja majka. posetio sam

joj danas grob. vrućina je kao i avgusta

1958 kada smo pokopavali oca. sećam se žutog

peska i mirisa rake. danas je jedna pedesetogodišnja

žena čučala nad krstačom plakala i dozivala svoju majku

da ustane. ja nisam plakao samo su mi malo drhtale grudi

okolo groblja se širila ravnica daljina joj je ličila na drugi svet

kada su kaju pre dve godine sahranjivali hodao sam atinom

pljuštala je kiša i niz strme ulice jurili su potoci vode. bile su to

moje suze. posle kajinog odlaska sam ostao sam na svetu

sam pod nebom sam sa svetom. u svom gradu nemam više

ništa. beskućnik sam. spavam kod slobodana tišme. večeras

smo pričali o satiju i stravinskom. o nežnosti i dobrovoljnom

siromaštvu satijevom. jedna zlatna nit po plavom putu

letnje jabuke jesti. sam baš kao što trepere

zvezde ili zvono bruji u predelu

novi sad 4.7.1994

 

 

 

970/2683

 

3091  tamo se tmuri

 

3092  prošli put na ovom delu puta su po žitu bile crvene

bulke sada se mladi žuti suncokret preliva po poljima

 

3093  počinju krupne kapi. sve iz džepova uvijam u najlon kesu i brzo vadim kabanicu

 

3094  kada je grunuo pljusak kod vrbasa stao mi je jedan kombi

i sačuvao me od te velike vode koja bi me natopila do kostiju

 

3095  u budimpešti sam. istuširao sam se u stanu lasla

lantoša. petnaest je do sedam hodam ka ženi koju zovem žena

 

3096  u uzanim ulicama predvečernji vetar još ne može da rashladi vazduh

 

15 do 9 pale se ulične svetiljke u budimpešti

800. hodanje

baš na istom mestu su se upalila kao i u pet do četiri 21. decembra

ova slučajnost susreta na istom mestu sa paljenjem uličnih svetiljki

mi ponese duh kojim proslavljam činjenice u postojanju. to zovem

herojstvom i lepotom. roman postanja o postojanju. teško je

osloboditi se sveta iluzija i iluzija romana i zato pišem o

uličnim svetiljkama koje se u letu pale pet sati kasnije

ovo je roman o svetlosti. sam baš kao što trepere

zvezde ili zvono bruji u predelu. u budimpešti

sam kao i svugde kao kod svoje

kuće: nezaštićen

novi sad - budimpešta 5.7.1994

 

 

 

971/2682

 

3097  naravno i ovaj dan prolazi

 

3098  volim kada sam među ljudima čiji jezik ne razumem jer biti sa ljudima ne znači samo

razgovarati nego biti u zajedničkom životu a život nije u istom jeziku nego u istom poreklu

 

3099  zašto se tako mnogo divim ženi

 

2. februar 1973

801. hodanje

drugog februara 1973. u zatvoru

sam zapisao moja snaga bolno je mučena

od ljubavi. odatle dolazi i hodanje. ukrotiti svoju snagu

boriti se sa sobom. ne saditi svoj korov van sebe. otvoriti se

delovanju ljubavi koja menja kojom podnosim. bio sam tada

dvadeset tri godine star. već dvadeset dve godine volim rečenicu

nikoga ne uplašiti ni u snu povrediti. ne razumem zašto čovek mora

da pripada jednoj državi. to je tako staromodno i dosadno. država je

zatvor. države su se formirale kao ratničke zajednice i sve dok bude

država biće i rata. miroljubivost i kultura države su samo njena maska

koja prikrivaju ratnička vežbanja i pripreme za nove borbe i osvajanja

tužno je što duhovni ljudi učestvuju u tome. tužno je što velike

religije učestvuju u stvaranju rata. tužno je što ruke koje

ubijaju tuđu decu grle svoju. u budimpešti sam kao i

svugde kao kod svoje kuće: nezaštićen. teško je

ukrotiti svoju snagu ali druge nema

budimpešta 6.7.1994

 

 

 

972/2681

 

3100  jedna od velikih stvari u životu je činjenica da su pertle

koje vežem ujutru vezane sve dok ih ne odvežem uveče

 

3101  svojim plućima perem vazduh grada

 

3102  ispred poslastičarnice žerbo čekam vesnu pavlović u

beogradu smo se dogovorili da se ovde vidimo. da li će doći

 

3103  kovitlam se u odbijanjima

 

3104  tiho večernje sunce obasjava krovove

 

čekanje i ćutanje

802. hodanje

vesna nije došla. čekao sam

čekao sam i otišao. sada sam u

ulici wesselenyi. uskoro će osam

uveče. za jedan sat će i veče. čekanje

mi se pretvorilo u ćutanje. ćutim kao ovi

šeširi u izlogu. ili kao levo zatvoreno oko

dečaka dok desnim gađa kišobranom niz

ulicu pogađajući u centar moje pažnje. svi

ti mali događaji šaraju sliku ruže. dobijem

mir na kraju hodanja. dobijem i humor. i

humor i umor. preda mnom je noć

teško je ukrotiti svoju snagu ali

druge nema. pretvoriti snagu

u snagu ljubavi

budimpešta 7.7.1994

 

 

 

973/2680

 

3105  kako je teško svakog dana uraditi ovu istu jednostavnu stvar

 

3106  devete patike 6500 forinti

 

3107  sa agneš rajačić po ulicama posle ponoći. zastanemo i slušamo tišinu velikih zgrada

 

spajanje nespojivog

803. hodanje

u novoj sobi kod livije cases zapisujem

ovo hodanje. vetar nosi zavesu ja sam tu iza

nje za stolom. mislio sam danas o mogućnostima

nemogućeg o spajanju nespojivog. preda mnom je

mastilo i indijski crtež venčanja vode i vatre. mladić vatra

gleda devojku vodu. gleda je u usne ona njega u oči. drže

se sa četvoro njenih i četvoro njegovih ruku da se ne bi

razdvojili. iz njega bukti plamen iz nje lije voda ali njihov

brak je božiji i oni zagrljeni u nebu iznad planina žive

spojeni nespojivošću. vetar nosi grane divljeg oraha

koji se nadvio nad zid. kroz otvoreni prozor ulazi

vazduh večeri. moj sto je mali stopalima mu

milujem noge. put je u meni. pretvoriti

snagu u snagu ljubavi. devojka

voda i mladić vatra su u meni

budimpešta 8.7.1994

 

 

 

974/2679

 

3108  kad stupim na most naiđem na jak vetar. vetar i reka se dobro slažu

 

3109  devet je uveče. jedan čovek sa majicom

na ramenu hladi svoju kožu subotnjim vetrom

 

3110  vraćam se na krevet sa kilom crnog hleba pod miškom i flašom belog vina u šaci

 

nisam ishodao ni današnju ni ovonedeljnu turu hodanja

804. hodanje

kada me je prijatnost poslepodneva u sobi žene koju zovem žena odvojila od

moje svete dužnosti hodanja prepustio sam se prijatnosti kao leku. devojka

voda i mladić vatra su u meni. prosek dnevnog hodanja mi je sa

20.561 km pao na 20.533. kilometar

budimpešta 9.7.1994

 

 

 

976/2677

 

3111  gledam starog gospodina kako posmatra dečaka

koji metlom tera vodu iz ulične bare u kanalizaciju

 

3112  posmatranje - savršenstvo

 

3113  vidim vetar po talasima dunava pet šest kilometara

uzvodno i dok još nisam završio rečenicu evo ga i ovde. letnji vetar

 

3114  sretan sam što su leptiri i ptice tako lepi

 

3115  tri metra visoki čičkovi na ulasku u sentandreju

 

3116  u butinama mi je pesma

 

slavljenje života

805. hodanje

istrošila mi se penkala ali

još piše. vraćam se iz sentandreje

mnogo sam hodao danas i mnogo se kupao

iscrpljenost me odmara. čist sam kao savest

prepuštao sam se šumskim putevima. gledao sam

mrave na stazi i ptičice na granama. življenje je čast

sa agneš rajačić sam preplivao dunav i hodao go i

bosonog nasipom. od tog vazduha po goloj koži

nema veće slasti. od te bosonogosti nema udobnije

obuće. niti ima veće slobode od uživanja u lepoti

ženskog tela koje gledam dok hoda u predelu

prosek dnevnog hodanja mi je sa 20.561

km pao na 20.533 km. žena hoda kao

savršena lepota mlade kobile

budimpešta 11.7.1994

 

 

 

977/2676

 

3117  odličan gradski pljusak

 

3118  deset minuta kasnije jaka zapara 

 

3119  ljudi na ulici. ljudi na ulici

 

3120  taman sam hteo da ga nagovestim ali pljusak

me je sustigao. sada osećam mokra leđa kako me hlade

 

pljuštanje

806. hodanje

dvaput kisnuo dva put se

znojio sa dve žene hodao. popio

dva piva. to je moj današnji dan. pri jakom

naletu kiše stajao sam iza jednog stuba i gledao

kako ulicu prekriva voda i pljuštanje. bio sam sretan u

prepuštanju. priči koja se zove letnji pljuskovi. ta brzina

sa kojom se prve krupne kapi pretvore u pljusak taj miris

koji dolazi iz neba. ta ispražnjenost ulice. sećanje na sve

kiše koje su padale. pa zvuci. savršeni zvuci kiše o

asfalt lim lišće vodu. i onda vetar koji ponese

kišu u kišnu prašinu. žena hoda kao

savršena lepota mlade kobile

tamo dalje niz ulicu

budimpešta 12.7.1994

 

 

i

 

 

vidim

hodamo put i ja

 

 

na jučerašnji dan pre deset godina sam počeo svoje prvo hodanje za

poeziju. hodao sam 56 dana i mislio sam da sam preleteo valoviti prostor

bivše jugoslavije. osećao sam se kao da sam se bacio u ponor i da me je

prihvatila vazdušna struja koja vodi ka večnosti. noge su mi korak po korak

milovale zemlju. reči su mi bile u visini kolena. bokovima sam venčavao

sve oko sebe. stomakom sam ulazio u utrobu sveta. grudima sam

ljubio. glavom leteo. nogama i srcem sam pevao

 

 

kako je teško svakog dana uraditi ovu istu jednostavnu stvar

 

 

sretan sam što su leptiri i ptice tako lepi

 

 

življenje je čast. sa agneš rajačić sam preplivao dunav i hodao

go i bosonog nasipom. od tog vazduha po goloj koži nema veće

slasti. od te bosonogosti nema udobnije obuće. niti ima veće

slobode od uživanja u lepoti ženskog tela koje gledam

dok hoda u predelu. žena hoda kao savršena

lepota mlade kobile

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti si

napijanje

odricanjima

i

trezvenost

desetogodišnjim

preterivanjima

u

naporu

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

26. jun 2025.

27598. dan mog života

 

 

953/2700

 

3055  hajdemo i danas moja dušo. duša taj stidljivi vetar kaže suzan zontag

 

3056  čim krenuh iza betonskog zida jedna tiha ruža

 

3057  čuješ li kako levo stopalo povlačim po osušenoj

zemlji pod čijom se pokoricom oseća voda velikih kiša

 

3058  vetar podigne hartiju novina i nosi ga duž tramvajskih žica pa gore i sve više ka nebu

 

3059  čovek živi u modelima sveta. modeli sveta nisu svet. čovek ne živi u svetu

 

u njenim šakama

786. hodanje

hodao sam danas sa jednom

ženom neću joj reći ime. hodali smo

pored reke gledali vetar na vodi i svetlost

dana kako pada u predvečerje. posle hodanja

seli smo na vino. na stolu su bile dve čaše i moja 

sveska u kojoj pišem ovu knjigu. za vreme razgovora

ne otvarajući je uzela ju je u svoje šake i čvrsto je držala

rečenice koje slede izgovarala je sa dugim pauzama

osećam je iznutra. čitam je unutrašnjim očima. knjige se

gledaju ali nas ne dodiruju kod tvoje knjige je drugačije: ne

gledam je a ona me dodiruje. to je moja knjiga. njen sadržaj

preuzimam ne otvarajući je. ona je izvor i kada je u mojim

šakama ona je moja. tvoja knjiga je toliko otvorena da je

 moja. moja je zato što nema tajni. ulivam se u nju jer

se ona kupa u meni. hodam u predalekom predelu

koji se zove tu sam. to je ružina knjiga

o zlatnom kamenu

beograd 18.6.1994

 

 

 

955/2698

 

3060  vrućina. ljudi stoje u pravougaonom hladu tramvajskih stanica kao i kad pada kiša

 

3061  tiho predvečerje. hodam pod drvoredom. prljav

od znoja i umoran plivam po gustom lepljivom mirisu lipe

 

jedna stvar vodi drugoj. to tako ide. shvataš li

787. hodanje

zavalio sam se u sedište i duboko udahnuo uvlačeći u pluća nešto od

onoga što sam držao da je atmosfera jada koja mi je okruživala glavu piše

karver u svojoj priči kese. čitam je dok hodam. danas ću je čitati u hodu pomislim

ja sam čovek bez knjiga. ona koja mi je u džepu ili šakama mnogo mi znači. saputnik

mi je na drumu ili u ovoj vrućini od sunca. u hodu ne mogu mnogo da čitam jer me

umaraju kilometri koji ne prestaju. (ispraznila mi se penkala. punim je crnim mastilom

osetim mu miris. rekao sam da volim da punim penkalu). ali kad je ponekad izvadim

otvorim i bacim pogled na stranicu osetim radost. smešim se i hodam. u šakama

mi je nečiji život. pa onda sam je poljubio. položio sam joj glavu na sofu i

poljubio sam je i još osećam njen jezik ovde kako žuri da stigne u

moja usta. shvataš šta kažem. to je ružina knjiga o

zlatnom kamenu. shvatam shvatam

beograd 20.6.1994

 

 

 

956/2697

 

3062  prži ali trava je natopljena noćašnjom kišom

 

3063  dok čitam knjigu često se na stranici pojavi mušica. nekad su tako

male sitnije su od tačke na slovu i. ne mogu da se načudim kako su tako sitne

 

3064  posle noćašnje kiše mnogo je belih pužića po asfaltu. spiralne

kućice su im bele kao kreč. mnoge smo već zgazili. mislio sam da su na

suncu već uginuli ali kada sam zastao video sam da se kreću. stavio sam

knjigu u džep i sad gledam u asfalt da više ne bih zgazio nijednog

 

3065  danas je počelo leto

 

stavio sam knjigu u džep

788. hodanje

i danas sa karverom. to su priče o ljudima

ja ne pišem o ljudima. ponekad mi je žao što ne

pišem o njima. i ljudi su zanimljivi. žive operetski

(da ne zaboravim posle je puževa bilo mnogo kao

sitnog cveća). ja pišem o vetru i pužićima. ali i ljudi su

zgodni. seru. samo seru. vole se i proždiru se. nesporazum

do nesporazuma. čine grozne stvari. koncentracioni logori

mnogo oružja za ubijanje. posipaju vreli asfalt na zemlju

izmislili su apokalipsu kao opravdanje. govore da ih

čuju sve zvezde. ljudi vrsta moja. shvatam

shvatam. samo napred ka cveću

beograd 21.6.1994

 

 

 

957/2696

 

3066  i na kraju dana u sred noći pun mesec beli se kao sunce

 

3067  lipe mi mirišu na spas

 

vitmenova opomena

789. hodanje

bol u tetivi vrućina i suva trava. danas

sam beskrajno sam i bez ikakve šanse. ruža je

u strahu. novac nestaje. ne vidim izlaz. telo mi plače

setim se kako je završio vitmenov kosmički vitalizam

u crnilu početka. snagom trava i radošću svoje duše

vitmen nas je ponovo rodio rodio i ponovo se vratio u

bol. verujem da bol ponovo leči. tu sam danas i ja

bio sa svojim koracima u zavičaju svoga lutanja

samo napred ka cveću. u koraku koji

mi bridi u desnom uhu

beograd 22.6.1994

 

 

 

958/2695

 

3068  zapara

 

3069  i još jedan dan

 

epiktetova želja

790. hodanje

u jednom trenutku mi se pojavila

lepa ideja za buduća hodanja. učinilo mi

se da bih za to mogao dobiti pare. uspinjao sam

se zemljanom stazom na asfaltni put i osetio sam spas

osetio sam da će ruža i dalje rasti. to me je umirilo. odmorilo

mi mozak. u džepu mi je bila lepa knjiga branka maširevića

novi monasi. pre večeri zapara je počela da uminjuje grad je

bio miran. prelazio sam most i gledao njegov dugi rukohvat koga

je bog zna šta na nekim mestima ulubilo izvitoperilо. volim kad

svetlost dana osećam na slepоočnicama. volim jer telom milujеm

prоstore. volim epiktetovu želju da ga smrt zatekne u trenucima

dok se predaje plemenitom i korisnom poslu za čovečanstvo

ili još bolje ako bi i u zadnjim trenucima života pokušavao

da ispravi samoga sebe. volim što je njegova mudrost

došla do mene i posle hiljadu godina. da o suncu i

ne govorim. u koraku koji mi bridi u desnom

uhu. u uhu se začinje oblik

beograd 23.6.1994

 

 

 

959/2694

 

3070  sumrak. znojim se

 

3071  u društvu. na vrhu društva. izvan društva

 

to su tri osnovna načina egzistencije ličnosti sa društvom. ja sam odabrao treći jer je to

najbolja pozicija za prihvatanje celog društva i jedini prostor za most između društva i sveta

 

tri dana

791. hodanje

tri dana stara brada

tek sada vidim koliko je mnogo

sedih. da. vrućina. prijatelj nenad

baturan mi je rekao da će mi dati novac

za ružu. posle toga sam hodao kao na krilima

gledao sam sumrak i gradilišta. dan se završio u

jutru sledećeg dana. hodali smo dragana erdevički

i ja. hodali smo po jakom jutarnjem suncu. dan se

i ovoga puta pojavio. još je mirisala svežina noći

u uhu se začinje oblik. u koraku put

beograd 24.6.1994

 

 

 

960/2693

 

3072  telo mi se smiruje

 

3073  godišnja doba

najlepša stvar na ovom svetu

su godišnja doba. (i cveće.) i sve na

ovom svetu i svako dete ih zna. i životinje

i biljke im se prepuštaju da ih kroz život vode

godišnja doba se ponavljaju i uvek su ista. zato

što ih tako dobro poznajemo ona nas uvek iznenade

kao da ih vidimo prvi put. nikada nećeš u proleću

otkriti staro proleće uvek će to biti proleće prvi put

i grožđe koje će dobiti jesenju slast biće zrelost ali

prvi put. četiri godišnja doba su tako različita ali

ništa na ovom svetu nije složnije od njih i njihovog

smenjivanja. u sva godišnja doba sam uhodao

dobrodošao. sva su me primala kao njihovog

i sva su me predavala jedno drugome

bezbedno. sačuvanog u

lekovitosti njihove

promene

 (iz rečnika hodanja)

 

lepo nemoguće

792. hodanje

godinu dana od smrti dolores

čaće. hodali smo joj na grob. u

tišini. u koraku put. prašina

pored puta dolores

zauvek

beograd 25.6.1994

 

 

 

962/2691

 

3074  jedno dete gleda mrtvog goluba 

 

3075  afirmacija stida

u stidu žive i strah i strepnja. u

stidu žive čežnja i nemoć. prvo osećanje

koje me je skroz obuzelo u životu bio je stid. on je

moje detinjstvo. osećam ga u telu kako me čuva od

života ne dajući mi da živim. stid je život u odsustvu

življenja. veliki rajski život jer u njemu živi pravo na

život. pravo na život ne može biti oduzeto. svi oni koji

su živeli strastveni život i pri tome oduzimali život

drugome nikada zapravo život nisu ni osetili. i zato je

stid čuđenje i poklonjenje životu. danas hodajući ja

ljubim svoj stid jer ljubim stid svih onih koji ga nose

duboko u sebi i koji još ne mogu da zažive jer

u njihovom stidu živi večnost i raj

(iz rečnika hodanja)

 

ništa

793. hodanje

vrućina. prašina pored

puta dolores zauvek

ugrejali beton leto

u gradu

beograd 27.6.1994

 

 

 

963/2690

 

3076  komarci. privodim umor kraju

 

3077  prošlu noć sam proveo sa novim prijateljem rajkom

kapetanom. godinu i po dana je ratovao. samo sam slušao

 

anđeli hodači

794. hodanje

pri kraju hodanja osetim mir

u telu mi je. zaista mi je potrebno

strpljenje. mnogo toga me sprečava da

punom snagom hranim ružu. ali strpljenjem

ruža i ja ćemo preživeti. strpljenjem kojim svako

jutro broj preostalih hodanja sa desne strane prelazi

na levu stranu gde su moji do sada ishodani dani. veći

broj sipi manjem. šušti kao šaš. zvuk tog sipljenja je

tihi dah lepote koja udiše vazduh strpljenja. polako

miroslave ne boj se siromaštva nekih zapisa. baš

u njima žive tvoji anđeli strpljivosti bodrim

sam sebe. ugrejali beton leto u

gradu. anđeli

hodači

beograd 28.6.1994

 

 

 

964/2689

 

3078  tako se i s bogom sjedinjujemo. ne možemo mu se približiti. udaljenost je duša lepote

 

3079  žena

uvek me uzbudi

kada čujem sve je bog

to je baš ono isto uzbuđenje

koje osetim kada čujem reč žena

ja ne znam to da objasnim ali to osećam

gdegod da krenem, krećem da bih sreo ženu

vodu ženu. zemlju ženu. slobodu ženu. istinu

ženu. ženu žene. ne mogu nigde stići ako

već nisam u njoj. ako nisam u njoj kako

bih mogao biti u svetu. žena mi je

drug koji sa mnom pruža iste

korake po ovoj zemlji

(iz rečnika hodanja)

 

nezastajkujući

795. hodanje

lepo sam hodao sa draganom

erdevički. nezastajkujući vratili smo

se sa 21.5 kilometrom. hodali smo po vrućini

pola puta smo ćutali pola puta pričali. na kraju

hodanja prošli smo pored krupnih roza ruža. bile

su poklon za naš znoj. izrasle su na visokim

stabljikama. više od nas okrugle kao jabuka

ili otvorena šaka. kroz topli vazduh širile

su svoj duboki miris. anđeli hodači

ruža u vrućini

beograd 29.6.1994

 

 

 

965/2688

 

3080  lije mi štipajući znoj sa lica. majica je natopljena nema kraja hodanju

 

3081  devojka koja odgleda kako cveta cvet od zametka do uvenuća

imaće sreće u životu i njen dragi je nikad neće napustiti. azerbejdžanska

 

3082  čineći dobro činim zlo. osloboditi se činjenja

za činjenje uči me mladi dejan tomanović

 

zamena

796. hodanje

vrućina me zaustavlja

bolovi me rastužuju. neka

umesto mene pevaju stari

pesnici. ruža u vrućini

oblaci prate moje

prijatelje

beograd 30.6.1994

 

 

i

 

 

volim jer telom

milujеm prоstore

 

 

u uhu se začinje oblik. u koraku put

 

 

strpljenjem kojim svako jutro broj preostalih hodanja sa desne strane prelazi

na levu stranu gde su moji do sada ishodani dani. veći broj sipi manjem. šušti

kao šaš. zvuk tog sipljenja je tihi dah lepote koja udiše vazduh strpljenja

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti si i sad

vihor koji

vihori

i

vir

koji

uvire

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

                                                                                                            

 

 

 

 

 

 

25. jun 2025.

27597. dan mog života

 

 

942/2711

 

3016  gurajući me u leđa i hladeći mi ruke vetar me pojednostavljuje

 

3017  uticati na kvalitet dana najviša je umetnost pročitao sam danas ovu toroovu rečenicu

 

3018  već četrdesetipet godina nosim svoja leđa svetom

a da ih nikad nisam video. leđa su moja vrata u nepoznato

 

radnja u kojoj sam želeo da kupim drvene bojice bila je

zatvorena posle 17 h a ja sam došao pred nju u 17 i 50

776. hodanje

sve me pojednostavljuje. gradeći ružu postajem ruža sa svim njenim trnjem

hodajući po putevima postajem samo put sa svom njegovom samoćom. osećajući

jedno postajem postajući. ništa drugo do jedan zrak. nestaju reči iz mene. reč lišće mi

nestaje u lišću. složenost udahnem jednim dahom. reč radost sam video u ženi koju zovem

žena. video sam ljude sa praznim korpama dok ulaze u prodavnice i iz njih izlaze sa punim

i danas sam čuo jednu priču. priču o ljubavi i neverstvu. žena koja mi ju je pričala rekla je

jedino što trebam je njegova ljubav ali ne verujem ljudima koji pričaju samo o ljubavi oni

su kao sekta zatvoreni u iluziju od koje jedino žive. bilo je to dovoljno za današnji

dan. i kad stane vetar da ostanu samo radost i nežnost. pred sumrak

je sijalo mlado zeleno sunce

budimpešta 7.6.1994

 

 

 

943/2710

 

3019  kako volim pružene ruke sa otvorenim šakama. prosjaci su sunce gradova

 

3020  kako lako nosi svoje pune grudi ova mlada devojka

 

3021  kupio sam novu flašicu crnog pelikanovog mastila. volim da ga

trošim. volim ga kad nestaje u slovima kojima ispisujem reči sa kojima

se ređa rečenica u kojoj se divim majstorima koji su ih pisali i koje su

me uzbuđivale dok sam ih čitao učeći me da su one pre svega trag

 

živela pijem u tvoje ime plava ružo

777. hodanje

blizu je ponoć sedamstosedamdesetedmog hodanja. hodanja

u slavu postojanja šta god da je postojanje. sedim u jednoj vinariji

pijem dva deci belog a kao da zalivam ružu koja raste iz ničega. uskoro

ću ustati i nastaviti hodanje. preći ću dunav hodati pored kuća radovati se

nastajanju. pomisliću na plave prostore u mom mozgu. setiću se mrtvih i

pokušaću da budem drag smrti. prvo hodanje je bilo obeleženo mladim

mesecom u londonskoj jeseni. sedamstosedamdesetedma šetnja prolazi

u slavu helderlinovog vina u toploj letnjoj noći. u ovoj rečenici ispijam

predzadnji gutljaj. leva šaka mi leži na svesci prekrivajući rečenicu

o mastilu a desna piše novu. pred sumrak je sijalo mlado zeleno

sunce. u zadnjem gutljaju bog mi se osmehuje jer

bog je vinogradar kaže hamvaš

budimpešta 8.6.1994

 

 

 

944/2709

 

3022  noć prethodi zori

 

3023  dok hodam pored ovog braon zida (geislereta u.) sa znojem

na čelu i dve koštice višanja u ustima nadam se da me vidiš

 

3024  novi bol u telu

 

3025  sa livijom i zoltanom brenerom u kupatilu szechenyi. posle saune mi se pomuti u glavi

 

pred veliku kišu

778. hodanje

čednost je cvetanje čoveka a

ono što se naziva genije junaštvo

svetost i slično samo su različiti plodovi

tog cvetanja volim ove reči tridesetogodišnjeg

toroa. sa njim delim njegov savet o dužnosti građanina

da bude neposlušan. samo ova neposlušnost je način da

nasledimo i predamo čednost životu naravno boreći se sa

svojom lenjošću svojim samoljubljem i svojom agresivnošću

brao sam trešnje i višnje dok sam hodao periferijom. jedan

mladić je sa motorom istrčavao svoja dva vučjaka. kasnije

sam razgovarao sa zoltanom brenerom. kao i uvek pričali

smo o indijancima i životima u americi. etika nam je

takođe bila na usnama a pod nogama asfalt sa kojim

smo zajedno očekivali veliku kišu u noći. u zadnjem

gutljaju bog mi se osmehuje jer bog je vinogradar

kaže hamvaš. posle svakog koraka sledio

je sledeći korak

budimpešta 9.6.1994

 

 

 

945/2708

 

3026  sve oživi mojim životom osetim to dok gledam u jako lice skulpture

anonimusa ranog hroničara mađara. ovo isto osećanje oživljavanja

sam imao dok sam gledao hristova raspećа u temišvaru i holandiji

 

3027  na trgu heroja svih četrnaest velikih mađara od svetog ištvana 997-1038 do

košut lajoša 1848-1849 nosi u jednoj ruci oružje (mač ili buzdovan). najveći mađar

sečenji nije među njima možda zato jer je mrzeo oružje kaže mi zoltan brener

 

pljak

779. hodanje

juče posle saune

sam osetio vrtoglavicu

kada savijem glavu osetim ponor

kao da mi je pomeren centar za ravnotežu

tako je i sa ružom. danas sam čuo tako loše

vesti po mene i projekat. kako da sada hodam

dozvoli mi da ostanem sam u svojoj nevolji

sutra će imati svoju snagu. posle svakog

koraka sledio je sledeći korak. ružo

pomozi pute vodi me

budimpešta 10.10.1994

 

 

 

946/2707

 

3028  posle pet i po kilometara sedim za stolom u restoranu pikaso

pijem američku kafu. obrve su mi se posvetlile od sunca. vrtoglavica

me još drži. toalet je pristojan onaj na prenoćištu je bio prezauzet pa

sam ga potražio u gradu. iz tihe potištenosti osetim biće sve u redu

 

3029  prazne subotnje ulice poštuju moje hodanje

 

3030  mislim na gusto zelenilo šuma i snagu planinskih potoka

 

3031  devojčica vodi svoju mladu slepu majku za ruku

 

subotnja meditacija

780. hodanje

ako nije o potištenosti onda je o

večnosti. znači o mom telu. sećam

ga se bilo je mlado i lepo na pokret i

avanturu uvek spremno. pljuštala je kiša

u julu po njemu a ono je kisnulo na dunavu i

činilo se da ga ništa ne može upropastiti. sve je

bilo činjeniсa i detalj. cveće u prozoru sestara starica

vlaga u sobama siromašnih. takvo je bilo telo. žedno i

konkretno. od onda je to telo umrlo. ja sam živ i sada

živim u drugom sačinjenom od novih ćelija. njemu

verujem ove subotnje večeri. iz nestalog tela moja

usta osećaju ukus piva. ružo pomozi pute vodi

me. prolaznost je trava u vrtu večnosti

budimpešta 11.6.1994

 

 

 

948/2705

 

3032  svratim do dunava da ga mirišem

 

3033  poklonila mi vera varadi svoj prevod hamvaševog eseja o torou

dok ga je prevodila ja sam ponovo čitao toroovog valdena. toro i hamvaš

pišu o šetnji. o svetom lutanju. bravo dečaci beskućništvo moje

 

3034  bosiljak i letnja žeđ. biber i miris mora

 

3035  otisnuo sam se u okean nepoznatosti. jezik neiskazani. pustinju ljubavi

 

draga ludo

781. hodanje

da li me išta više može

naučiti o spasonosnoj nežnosti nego

sopstvena tvrdoća. ne može jer ona je

neophodna. čvrstina je napolje na pašnjak

dosta ste jeli sena. tvrdoća je bleštavilo taštine

obučene u principe. zaborav samoismevanja

tvrdoća me lovi na svakom uglu u svakom

postupku moje uobraženosti. ironija parodija

ismevanje drugih više nije lek. ko si ti u predelu

priznajem luda sam ja. ostaje mi da pasem

svežu travu radosti. da nikad ne zaboravim

bulke i da mi pljuvačka u vrtu bude

hranljiva sluz. prolaznost je trava

u vrtu večnosti. put je u

krajnjoj liniji

bog

budimpešta 13.6.1994

 

 

 

949/2704

 

3036  kliznuo sam niz put

 

3037  ceo dan je moj

 

3038  raste kukuruz skoro mi je do kolena

 

3039  posle subotice jedem prvo mlado žito

 

3040  vetar je čujem gugutke sa bagrema oko usamljenih salaša

 

3041  a u beogradu noću mirišu lipe

 

lilo je

782. hodanje

došao iz budimpešte u

beograd. ispratilo me je sunce

dočekala laka kiša. lipe su mirisale do

bola. stajao sam na tramvajskim šinama ne

znajući gde ću. i ja sam beskućnik govorila mi 

je noć. i ja sam govorio mi je svet. prešao sam most

bilo mi je hladno po golim rukama. jedan čovek je pecao

sa mosta. pod drugim mostom menjala se policijska straža

na čistini novog beograda počeo je jak pljusak. to je moj današnji

tekst pomislio sam. na vreme sam izvadio kabanicu i prebacio

je preko ranca i glave. sve ostalo je istorija. jedan kilometar

strastvenog kišnjenja. za jedan minut sve na meni je bilo

voda. lako sam pristao (nadao sam se da će mi kabanica

sačuvati papire u rancu) i bio sam srećan. osetio sam

se počastvovan ovim pljuskom. bila je to večera

za beskućnika. put je u krajnjoj liniji bog

kiša je jezero u dubokoj ruži

budimpešta - beograd 14.6.1994

 

 

 

950/2703

 

3042  kako sam nemoćan! baš kao i petrarka hodam zamišljen

i u tom mišljenju me obuzima tako veliko sažaljenje sebe sama

da često moram glasno plakati što inače nije moj običaj

 

3043  došao sam u beograd po plakat-pismo federiku

majoru ali on nije još ni počet. to me baci u nesagledivi očaj

 

3044  knjiga koju pišem ruža lutanja I i II je sva

u magacinu. zatvorena. pomislim da ih sve spalim

 

3045  ni nebo danas ne saučestvuje sa mnom

 

3046  leđa mi trepere. očaj nema mere

 

3047  koji sam ja to čovek

 

nema teksta

783. hodanje

nema teksta. apsolutna

nemoć. kiša je jezero u

dubokoj ruži. nemoći

spasi me

beograd 15.6.1994

 

 

 

951/2702

 

3048  otvorio sam prozor

 

3049  tešim se onim petrarkinim: ako neko celog dana pešači pa stigne

naveče svome cilju dosta je tako se i ja tešim ovim šopenhauerovim tešenjem

 

3050  ciglice. crepići. staklo. šuga u barici. šiblje topole. suva trava. gomile šuta

konzervica. iskidan strip. to je moj put dok čitam getea ja sam prijatelj biljke

volim ružu kao nešto najsavršenije što priroda može da pruži u cveću

 

3051  ponoć je i pljusak nad beogradom. uvek kažem pljusak je moje detinjstvo. sada

sam u jednom ulazu. provučem šaku kroz kosu i niz ulicu gledam zagrljaj nevremena

 

živeti

784. hodanje

naslov ovog hodanja

je bio pošteno živeti. onda sam

osetio da živeti jedino i znači pošteno

živeti. hodao sam pred tvojim licem

laktovima sam pokrivao džepove da mi

ne pokisne sveska pasoš novac knjiga. i

sada vidim sebe kako skromno odlazim

beležeći svojim koracima toplinu i

složenost. nemoći spasi me. kiša

su nebeske suze rosa bola

beograd 16.6.1994

 

 

 

952/2701

 

3052  izgleda da će opet da pljusne kaže tanja mladenović koju sam upoznao malopre

 

3053  bol među nogama

 

3054  volim rečenice kao predmete koji se mogu držati u ruci

 

bol peva

785. hodanje

tridesetipet godina sam

živeo u novom sadu. posle

toga šest godina u beogradu i

zadnje tri godine u pokretu. isti sam

sa svim svojim stidovima (osećanje stida

stvara svoju suprotnost - sujetu pročitao sam

baš danas) brigama i strahom od života. isti sam

ali se i menjam. moj mozak pliva u vodi kretanja. moje

telo postaje domaćin svetu. moja duša u samom životu

traži dan. to ja hodam dišući nepovratni vetar. hodam

predelom u kojima rastu ruže lutanja. ruže koje lutaju

svetom i svojim mirisima pričaju stare priče i pevaju

nove pesme. i danas sam osećao bol. uzimao mi 

je snagu i plašio me je ali verujem da je i bol

samo pesma. odhodao sam predaleko

kao izgubljeno dete. kiša su nebeske

suze rosa bola. hodam u

predalekom predelu

koji se zove

tu sam

beograd 17.6.1994

 

 

i

 

 

sve me pojednostavljuje. gradeći ružu

postajem ruža sa svim njenim trnjem hodajući po

putevima postajem samo put sa svom njegovom samoćom

 

 

pomisliću na plave prostore u mom mozgu. setiću

se mrtvih i pokušaću da budem drag smrti

 

 

otisnuo sam se. u okean nepoznatosti. jezik neiskazani. pustinju ljubavi

 

 

kliznuo sam niz put

 

 

ceo dan je moj

 

 

na čistini novog beograda počeo je jak pljusak. to je moj današnji tekst pomislio

sam. na vreme sam izvadio kabanicu i prebacio je preko ranca i glave. sve ostalo

je istorija. jedan kilometar strastvenog kišnjenja. za jedan minut sve na meni je

bilo voda. lako sam pristao (nadao sam se da će mi kabanica sačuvati papire

u rancu) i bio sam srećan. osetio sam se počastvovan ovim pljuskom

bila je to večera za beskućnika

 

 

moj mozak pliva u vodi kretanja. moje telo postaje domaćin svetu

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti si bila

moj

brat

svih

odanosti

sestrama

mojim

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

24. jun 2025.

27596. dan mog života

 

 

930/2723

 

2982  pesme nastaju u trenutku kada počinje priča

i završavaju se u trenutku dok priča još nije ni počela

 

2983  dok sam prolazio kroz park bio sam uzbuđen njegovom lepotom

i nisam ništa o njoj zapisao. sada sam na mostu i o ovoj lepoti ćutim

 

2984  sada sam u šumi

 

park

766. hodanje

novo hodanje po

vrućini. žao mi je što se

nisam danas kupao. gledam

ljude svi žive na jednom mestu. ja

prolazim baš kao što prolazi i život. to je

dovoljno da slavim bogove heroje sile

i seni umrlih. teci dunave. razlivaj se

nebeska plaveti po meni. bio sam

svedočanstvo o jednom čoveku

koji je hodao u praskozorju. u

predvečerju su me umirili

bokori mladih ruža

novi sad 26.5.1994

 

 

 

931/2722

 

2985  pogledam u daljinu niz put i pomislim put je

savest. osetim je u grudima u znoju među nožnim prstima

 

2986  kad vidim kako se pored puta leluja trava slutim život je večnost

 

2987  zašto sam radostan dok hodam po putu. jer

nema nikakve razlike između mene i celine koja me okružuje

 

žena koju zovem žena

767. hodanje

krenuo sam iz novog sada i stigao u

budimpeštu. prepešačio 21 kilometar dan

završio duboko u noć u dubokom razgovoru

sa ženom koju zovem žena. ona je sve zanosnija

kao nebo. pričali smo o smrti kao obliku sreće. žena

koju zovem žena je bila lepa kao potoci jarko crvenih 

bulki koji su tekli na nekim mestima pored puta. ne znam

ništa o bulkama i ne znam zašto su toliko lepe. možda jer

nemaju mirisa i cvetaju sa korovom. žena koju zovem

žena mi je pričala o vozaču hitne pomoći jednom od

mudraca koji čuvaju ovaj svet. nostradamus više ne

važi radovao sam se ovoj rečenici koju je rekao

vozač. u predvečerju su me umirili bokori

mladih ruža. žena koju zovem žena je

bezbrižnost za mene

novi sad - budimpešta 27.5.1994

 

 

 

932/2721

 

2988  otvorim penkalu otvorim svesku ali mi

ništa ne dolazi na pamet. koraci bi da samo hodaju

 

2989  tako mnogo ljubavi među polovima propada. tako je mnogo 

sukoba među njima. to me boli rastužuje ta najveća pukotina ovog sveta

 

2990  da budem veran lišću i travama. da me ptice nauče večnoj radosti

 

cvetam je ruža postoji

768. hodanje

da baš tako da budem radostan

slobodi na dar. ja to nisam i zato pišem

i hodam. cvetam ružu. oblikujem je da bi me

oblikovala. da u meni bude vrt i rečni vir i vihor u

vazduhu. da se u meni nemogućnosti pretvore u slatki

zalogaj bezuslovnog življenja. baš onako kako sam kao

mladić u zatvoru zamišljao plave planine u daljini i noćni

izlazak iz grada. baš onako kako su oduvek pevali pevači

ovog sveta. pevali su ga i pevanjem ga stvarali. žena

koju zovem žena je bezbrižnost za mene. pevali

su ga sa glasom u devojačkom srcu

budimpešta 28.5.1994

 

 

 

934/2719

 

2991  nova forma je znak nezavisnosti. poljubac slobode

 

2992  vetroviti ponedeljak. hodam sa setom. pust i sam. ipak zviždućem

 

2993  pust lepa reč. pust. biti slobodan. pust. biti prazan. kao vetar otvoren vetrovima

 

2994  hodam sa ženom koju zovem žena vitka kao da se cela pretvorila u vrat

 

2995  beznačajnost ove večeri me uči finoći

 

tisa u njenim očima

769. hodanje

hodao sam sa ženom koju zovem žena

pričala mi je o svom pevanju i o večnosti

pogrešno je reći da je hrist vaskrsao on nije 

ni umro rekla mi je dok nam je bagremovo lišće

putovalo po našim kosama. hodala je svojim dugim

nogama i svakim svojim korakom upijala je moje reči

hodanje je ples. koraci pevanje. žena koju zovem žena

zna da je žena put. muškarac hodao sam po tom putu

izdaleka. bio sam bezbrižan. bio sam ruža ko zna iz kojih

dalekih vremena dohodala ruža. bez dodira bio sam u

zagrljaju žene koju zovem žena. biti u zagrljaju žene

je za mene sreća. spokoj. novi pronađeni dom. vrt

kuća boga. gledao sam je u oči dok smo hodali i

naše hodanje je bilo kuća svetu. njene zelene oči

boje reke tise su se razlivale po meni. svakom

svojom rečju me je slavila. bili smo sretni jer

se u našim kostima i krvi odmarao bog

pevali su ga sa glasom u devojačkom

srcu. odmarao se i pevušio u

našim koracima

budimpešta 30.5.1994

 

 

 

935/2718

 

2996  po poljima bulke u gradovima ruže. malo malo pa izbijaju iz tihih dvorišta

 

2997  evo krupne već osušenih gornjih latica modro crvene

rasplamsale ruže sa još nedozrelim trešnjama u pozadini

 

2998  zvizne me snaga mladog oraha

 

2999  kasno popodnevno sunce miluje mlečnu travu u parku 

 

3000  u ime svih brojeva u ovoj knjizi čestitam ti trihiljaditi broj

 

3001  u noći sami ulicom andraši budimpešta i ja

 

tiho hodanje. spajanje. osećanje beskrajne radosti

770. hodanje

hodao sam malim ulicama u naselju zuglo. tihi život pun drveća i cveća

čitao sam u hodu i podizao pogled da bih gledao ruže u dvorištima. svuda

je bilo zelenilo. prolećno zelenilo bez letnje prašine po lišću i travama. mislio

sam o ekstatičnosti u mojim hodanjima. ekstatičnost u smirenju. kao vatra koja

se smiruje u zelenilu trava. kao sva proleća koja su procvetala u ovogodišnjem

kao svaki treptaj lista koji će napustiti grane u jesen onda kada bude padalo

lišće. baš tako: promena i ponavljanje. ekstatični smiraj. smiraj u sjedinjenju

sa bogom. baš kao što iza mojih smirenih koraka utihne lavež pasa i

ulica se ponovo pretvori u tišinu. odmarao se i pevušio u

našim koracima. ulice su se pretvarale u vrt

budimpešta 31.5.1994

 

 

 

936/2717

 

3002  sunčano sa vetrom. uzbudljiv dan. grane prepune lišća lete gore dole

 

3003  ovo nije proleće. ovo je dan pred leto. nekoliko

ulica u potpunom hladu me je sačuvalo od jarkog sunca

 

3004  posle šest godina jedna kučka se prvi put danas porađa. noćas

je počela da drhti. sličan njenom drhtanju drhtim i ja u svojoj samoći

 

ako bi čeprkao po mom današnjem hodanju

našao bih samo korake sunce vetar i moju tugu

771. hodanje

sad sedim uz čašu vina u maloj sobici i pišem o svojoj tuzi. ona je kao

mlada ruža. gori sećanjima. na umrlog oca u ranom detinjstvu kada sam

obožavao letnje pljuskove. tuga je moje veliko telo izraslo do svih uglova

kosmosa. živeo kos-mo-se. pozdrav vladanu radovanoviću. nije slučajno 

da sam ljubavnik ružama. i danas sam ih ljubio svakim svojim korakom

dvadeset jedan i po kilometar kaže mi moj mali pedometar koji leži na

plavom posteljskom čaršavu. moj verni drug. dok ja hodam on

broji. u čaši mi je ostao još jedan gutljaj. gledam te u oči

ispijam ga za tvoju tugu. ulice su se pretvarale

u vrt. prvog juna 1994 godine

budimpešta 1.6.1994

 

 

 

937/2716

 

3005  hodam jedan sat. krenuo sam tužan i bespomoćan. besmislen

onako kako je još samo uobraženost besmislena. ćuti mi se žvaćem

zgađenost nad sobom ali idem idem. ulicama pored fabrika pored kanala

i sada sam dospeo do ovog puteljka. zastao sam i sve ovo zapisao njemu

u čast. puteljak je uzan kao pola moje stope. zemlja mu je dobro utabana

pružio se prav pored kanala. iza nas su ostala dva stara bagrema

 

3006  lipe ruže orasi eto šta su te ulice

 

3007  ova lipa je tako lepa i mirisom i krošnjom. stojim pod njom već nekoliko minuta

 

3008  na ovom mestu mi je mahnuo dečak kome je asfalt krvlju

orosio dlanove. večna dečačka bol. noćas sam pročitao ispovest

frenka rejnoldsa sekretara motociklističkog kluba anđela pakla

 

rejnoldsove suze

772. hodanje

onda je došao dan kada je moja

majka zla - kako je baka zvala zbog toga 

što je pušila cigarete i plesne dvorane pretvarala

u neobuzdani haos - došla u ozark i odvela moju

sestru. pretpostavljam da se konačno istutnјala pa

je zato došla po svoju decu. došla je po oboje u žutom

taksiju koji nikada do tada nije bio viđen u ovim zabačenim

brdima sa pijanim taksistom. miris viskija je okadio kola kad

je prišao moj sedokosi deda s religioznošću stenоvite zemlje

on je trenutno pošizio i počeo da proklinje i psuje i onda otišao

i doveo moju sestru ali mene nije hteo da pusti. ovo mi je

pocepalo mozak i ostavilo me u stanju potpune zbrke kad su

se oni odvezli putem. stajao sam na drumu kad je žuti taksi

nestao sa vidika. sve što mi je ostalo bila je kornјača s uzicom

oko vrata i obilje suza koje su tekle iz očiju. potpuno sam

pobesneo kad je zašlo sunce a kad su se oči osušile osećao

sam se kao da mi se oči nikad više neće zatvoriti jer znao

sam da sam ostavljen dok su moja majka i sestra išle

ka nečem što ja neću videti. prvog juna1994

rejnoldsu je tada bilo dvanaest godina

budimpešta 2.6.1994

 

 

 

938/2715

 

3009  dan

 

prašina na asfaltu

773. hodanje

povremeno bih povukao nogu

po prašini na asfaltu. čuo sam joj zvuk i

video trag. u jednom trenutku sam zastao i

zapisao dan. uzbudila me je lepota te rečenice

nisam želeo više ništa da zapišem. želeo sam da

ona bude okružena belinom hartije da bi se jasnije

videla njena lepota. sve je u njoj osim snova

rejnoldsu je tada bilo dvanaest godina

bilo je neke tišine na kraju dana

budimpešta 3.6.1994

 

 

 

939/2714

 

3010  uvek primetim subotu. postoji neki smiraj u njoj i šestodnevni umor u meni

 

3011  ne mogu da opravdam čoveka kaže žena

čovek sam jer volim boga rekao je muškarac

 

3012  zlo je posebno

 

uostalom

774. hodanje

jučerašnji dan je prošao

a prošao je i današnji. ne postoji

zaustavljanje. u istom ritmu se odvija

neprestajanje. to me uči hodanju. tome se

učim od hodanja. hodamo zajedno promena i

ja i gledamo kako se sve oko nas menja i kako se

mi menjamo. nikad nisam mislio da ću ovako živeti niti

sam mislio da ću pisati ovakvu knjigu i koracima slikati

plavu ružu. priznajem da ne volim moć jednostavno

nije mi ni lepa ni zanimljiva. i život i umetnost vidim

kao poštenje i savest. slično igri i žrtvi. slično

snu. bilo je neke tišine na kraju dana

uostalom ja sam slikar lišća i trava

budimpešta 4.6.1994

 

 

 

941/2712

 

3013  zagazio sam i danas u večitu sadašnjost

 

3014  u vetar večne sadašnjosti koji liviju cases i mene udara po telu dok prelazimo

margit most. dok zapisujem prethodnu rečenicu livija me pita hoćeš li da staneš da pišeš

 

3015  svaka moja reč je dozivanje baš tih reči

 

nedozrele trešnje i prezreli vetar

775. hodanje

često poredim stvari sa vetrom. razlog je u njegovoj

prisutnosti sličnoj svetlosti. vetar je nestalan kao nestašna

deca. kao da se sam sebi raduje dok duva. vetar se seli kao

i ptice. putuje potocima i rekama. liže krovove kuća. mrsi se u

drveću. sustiže samog sebe u vrtlozima. oblači se prašinom i

mirisima. vetar sejač. video se danas na svim ljudima i njihovoj

odeći. zanosio ih je i savijao. nadimao ih je kao penu na vodenim

talasima. malo ga je suviše rekla je livija sa kojom sam hodao

veliki krug oko budimpešte. brali smo trešnje po ulicama i

prestali da ih beremo u ulici trešnja. sa slatkom vodom

trešanja ishodali smo mirisni krug vetra. očistiće

vazduh rekla je livija. uostalom ja sam slikar

lišća i trava. i kad stane vetar da

ostanu samo radost i nežnost

budimpešta 6.6.1994

 

 

i

 

 

pogledam u daljinu niz

put i pomislim put je savest

 

 

zašto sam radostan dok hodam po putu. jer nema

nikakve razlike između mene i celine koja me okružuje

 

 

da se u meni nemogućnosti pretvore u slatki zalogaj bezuslovnog življenja

 

 

nova forma je znak nezavisnosti. poljubac slobode

 

 

hodanje je ples. koraci pevanje

 

 

zagazio sam i danas u večitu sadašnjost

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti si bila

sestra

svih

mojih

bratstava

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

23. jun 2025.

27595. dan mog života

 

 

918/2735

 

2956  apsolutna nežnost večernje topline

 

2957  činim ono što mogu (jer to je sve). činim sve (jer to je ono što mogu)

 

hodao sam sa ženom bulkom

756. hodanje

hodao sam sa draganom erdevički. ona već

dve godine ukucava moje reči u kompjuter. prva

se susreće sa njima. prva oseti njihov znoj. sada smo

prvi put hodali i tamo na kraju puta popili pivo. stari ribar

nam je pričao da som voli da jede cvetove vrbe i da se od

njih opije. sve ima svoje rekao je. sada će uskoro i dunav da

cveta rekao nam je uz pivo. mi smo se vraćali kroz visoku

travu i rojeve komaraca. sada se oseća smiraj rekla je

dragana. pa kad napišem da me je strah strah će

i proći. jedan dan je kao i jedan život

beograd 14.5.1994

 

 

 

920/2733

 

2958  osetim radost jer život prolazi

 

vrućina i komarci

757. hodanje

vrućina po ulicama. komarci po vratu

i laktovima. znoj me je učio podnošenju

izdašnosti. sve ostalo je oponašanje. gomila

odbačene zemlje je obrasla gustom visokom

travom. kada sam prolazio pored nje osetio

sam punoću tog malog zelenog brega

zatravljeni breg je ličio na komšiluk

jedan dan je kao i jedan život 

bili su to gradski komarci

beograd 16.5.1994

 

 

 

921/2732

 

2959  upeklo je. asfalt i katran uživaju

 

2960  prosjaci

iz neke uplašene noći

detinjstva prepoznajem dno 

i neotklonjivi pad. osećam u takvoj

sudbini suze koje liju kroz moje telo. zbog

tih suza od kad znam za sebe sa uzbuđenjem

primećujem prosjake. da nisam krenuo na hodanje

ne bih znao da ih je tako mnogo i da je svet tako velik

toliko je velik da je svugde isti. prosjaci su svetlost

gradova njihove sestre i braća pijanci žive i po selima

prosjaci u gradske ulice donose sunce. tom suncu se

otvaramo i sa zahvalnošću udeljujemo po koji dinar ili

bežimo od njih kao od sunca u hlad. oni čine nešto

veoma lepo. oni su tu. oni su tu sa ispruženim šakama

oni su tu sa ispruženim šakama u kojima možemo

ugledati sopstvenu bedu bolest poniženost ranjenost

sopstvenu nakaznost i pritvorenost. prosjaci su tu na

dnu dna tu pored nas. oni su tu na ulicama i danju i

noću. oni su tu u svim starosnim dobima. sećam

se onog malog veličanstvenog prosjaka od

godinu i po dana na ulici istanbula. oni su

tu. muškarci žene i deca. oni su tu. učitelji

sada i ovde. prosjaci me uče da je svaki

novčić zlato u mojim džepovima. zlato

moje sudbine koja je izbegla

prosjačenje. prosjaci

prijatelji dragi

duboko vam

hvala

(iz rečnika hodanja)

 

sasvim dovoljno

758. hodanje

dan koji je prošao je sličan

danima koji su prošli. to je

sasvim dovoljno za poklonjenje

to je jednostavnost koju volim. u

kojoj uživam kojoj se prepuštam

baš kako kažu i ove reči. bili 

su to gradski komarci. to je

jednostavnost koja mi

daje snagu

beograd 17.5.1994

 

 

 

922/2731

 

2961  po onom brdu se posule bulke i neko sitno ljubičasto cveće

 

2962  poezija je asfalt pod mojim nogama john trudell

 

2963  i ovi koraci su ruža

 

blatom do večnosti

759. hodanje

topli dan bez vazduha. od jutra

se očekivala kiša i oluja koji su počeli

tek oko ponoći. hodao sam sa anom milović

nasipom. na kraju puta smo gazili po blatu u savi

u džepu mi je bila hartija koju mi je dala biserka rajčić

na njoj je bio tekst slikara hokusaja načinio sam nekoliko

slika i verovao da su dobre kad mi je bilo 50 godina ali sve

što sam uradio pre svoje sedamdesete nije imalo nikakve

vrednosti. kad mi je bilo 73 godina stekao sam sposobnost da

uhvatim sve pojave prirode: oblik ptica riba životinja drveća

svega. kada mi bude 80 poći ću još dalje ali ću pravu tajnu

umetnosti osvojiti kada mi bude 90. kad napunim 100 godina

moja umetnost će biti istinski uzvišena ali svoj krajnji cilj

ostvariću oko 110 godine svoga života tada će svaka

crtica i svaka tačka koje nacrtam biti prožete

životom. to je jednostavnost koja mi

daje snagu. oko ponoći mirisao

sam ozon

beograd 18.5.1994

 

 

 

923/7230

 

2964  u visokoj pegavoj devojci koja mi dolazi u susret osetim

strah od ljudi i stid od same sebe. ako joj ikada ova knjiga dođe u

ruke želeo bih da oseti da joj moje hodanje i moja ruža pripadaju

 

2965  uzbuđuju me bulke

 

2966  hodanje je nebo

 

boja trske i soko poleteo iz trave

760. hodanje

sa vesnom pavlović sam hodao po dolmi. vesna me 

je fotografisala dok hodam. sve više primećujem ptice

put do dolme nas je vodio preko blata od noćašnje kiše

okolo su bile bare sa lokvanjima. na jednom mestu izrasla

je visoka zelena trska. suvo granje popadalo po blatu nas je

spašavalo od gliba. nekoliko puta smo pokušali da skratimo

put do dolme ali smo morali da se vraćamo jer se nije moglo

dalje od vode. bili smo sami u predelu. sve je bilo kao pesma

o konjima nema više konja koji jure a u stvari nikuda ne žure

nigde nije bilo ulice duge kao moje tuge. samo visoke trave

i mi kroz visoku travu. i široko plavo nebo. oko ponoći

mirisao sam ozon. volim kad mi pored

lica proleti leptir

beograd 19.5.1994

 

 

 

924/2729

 

2967  najvažnije za mene ovih dana su bulke

 

2968  čim krenem orosi se majica u predelu mojih grudi

 

2969  dok mi dragana erdevički vinom puni čašu koja stoji

ispod ruža kaže mi crveno vino se crveni ispod crvenih ruža

 

2970  obeležen sam nežnošću vetrovima travama

 

obeležen

761. hodanje

vraćajući se u toploj noći

zapisao sam obeležen sam nežnošću

vetrovima travama. podamnom se crnila

reka i sijala gradskom svetlošću. nežnošću

gledam kako se vetar kupa u travi. kad prikazuješ

vetar sem savijanja grana i okretanja lišća u pravcu

vetra treba da naslikaš i oblake sitne prašine pomešane

sa uzvitlanim vazduhom kaže mi leonardo. u ljubavi u kojoj

bog sam sebe ljubi u njoj on ljubi (i) stvorenja ne kao stvorenja

nego stvorenja kao boga. u toj ljubavi u kojoj bog sebe ljubi

u njoj on ljubi sve stvari miluje me rečima majstor ekhart

hodaj miroslave mi imamo misiju: mi smo pozvani da

oblikujemo zemlju kaže mi novalis. hodam obeležen

prijateljstvima. volim kad mi pored lica proleti

leptir. hodam oblikujući oblik kojim hodam

beograd 20.5.1994

 

 

 

925/2728

 

2971  prolazim pored pijace da bih mirisao jagode

 

oblikovati zemlju

762. hodanje

nasleđe. seobe. običaji. verovanja

raskršća. svetilišta. drvoredi. tabui. vetrovi

klima. jezici. prognanstva. utočišta. bogatstvo

budućnosti. opasnost budućnosti. ideje kosmosa

priča o čoveku koji piše roman o sebi. roman o čoveku

koji svojim koracima pravi plavu ružu da bi je poklonio ženi

koju traži. vetrovi duvaju. kiše padaju. po poljima raste žito i

kukuruz. po gradovima se živi brzo i bučno. prsti na njegovim

nogama ga vode da pogledom miluje sve. on je nasleđe. u

njemu su sve seobe svi običaji i sva verovanja. on je raskršće

i svetilište. drvoredi su zasađeni u njemu. vetrovi duvaju iz

njega. on je klima. on je progonstvo i utočište. on je

budućnost. on je svemir priča o čoveku koji na tlu

rađa kosmički plavi cvet. vetrovi duvaju. kiše

padaju. sunce se rađa u praskozorju i

zapada u predvečerju. on voli i

hoda. hodam oblikujući oblik

kojim hodam. dolazim

do tebe

beograd 21.5.1994

 

 

 

927/2726

 

2972  sveska u kojoj pišem je debela i kad mi padne kao malopre pukne joj povez

 

ranac

763. hodanje

gotovo ništa više. samo

hodanje sa teškim rancem nilsovim

nils je hodao od pariza do ljubljane za mir

na prostoru balkana. ranac mu je težak baš kao

i mir. možda je ranac i malo teži od mira jer se u

njemu nalazi i uzaludnost. a svaka uzaludnost je

teška jer uzaludnost pretvara nemoguće u moguće

i pored ovog teškog ranca dan sam proveo u šoku

od jučerašnje tuče u gradskom autobusu. bila je

nedelja autobus nije bio prepun. ispred mene su

sedela tri opasna momka. pogotovo je momak

u crvenoj majici bio zlokobno agresivan. jedna

devojka sa lepom dugačkom kosom je sedela

ispred njih. dolazim do tebe. ako bude

prilike priču ću ispričati drugi put

beograd 23.5.1994

 

 

 

928/2725

 

2973  toplota izbija iz trava a znoj sa moga čela. verujem u opstanak

 

2974  hodam znači u ovim rečima kuca srce

 

2975  znoj mi štipa oči brišem ga sa rukavima plave majice

 

2976  na obrvama mi se skupe kaplje znoja. ljuljaju se u hodu i onda padnu na asfalt

 

2977  penjem se uz brdo. trave mirišu kao čitava prošlost

 

svedočanstvo o žeđi

764. hodanje

hodanje kroz vrućinu. znojio sam

se ćutao i trpeo. nisam još kupio letnje

pantalone pa mi se butine ugreju kao gomila

peska. na nekoliko mesta bulke su rasle kao nešto

najlepše na svetu. video sam uzane kanale obrasle

trskom. osetio sam kako je čitav veliki svet svuda oko

nas. u svakom puteljku koji vodi iz sela u svakom polju

zasađenom hranljivim biljem. bilo gde da odem osetiću

istu čar koja će me opiti blagom jezom nesigurnosti

blagom jezom nepoznatog ka kome čezne moja

duša. jer sve nepoznato je takođe deo jednog

kako ih je moja žeđ danas slavila i to poznato

i to nepoznato. ako bude prilike priču ću

ispričati drugi put. ožednelo

svedočanstvo

beograd - novi sad 24.5.1994

 

 

 

929/2724

 

2978  ti niti se šiješ niti paraš rekla mi je svetlana koja je pod brojem (2338) tražila hleb

 

2979  dok hodam kroz sumrak ka narandžastoj

svetlosti osetim da svet ulazi u mene kroz oči

 

2980  mistral

o ne zna nijedan čovek

posle lutanja kroz koje divlje krajeve

vraća se ta ruža 

 

2981  kad mi u prostor detinjstva upadne čitav svet

 

lelujaju se travke

765. hodanje

hodam kroz noć. pijan u četiri

ujutru završavam dan. šta imam da kažem

ništa više nego da je sve lepo. tajna jutra nestaje

pod mojim koracima. hodam kroz vazduh kroz koji još

niko ovog jutra nije prošao. pažljivo hodanje i jeste ostavljanje

tragova u vazduhu. prelazim prazni bulevar i osetim moju ljubav

prema poštenju. poštenje je uslov za svaku igru. pogotovo za

život tu igru nad igrama. jer šta je drugo nego igra ovo hodanje

kroz rano jutro posle pijane noći sa laslom blaškovićem. igra u

kome se jutarnje rumenilo rađa sa istoka isto onako kao

što je u sumraku zapadalo ka zapadu. ožednelo

svedočanstvo. bio sam svedočanstvo o

jednom čoveku koji je hodao u

praskozorju

novi sad 25.5.1994

 

 

i

 

 

to je jednostavnost

koja mi daje snagu

 

 

i ovi koraci su ruža

 

 

volim kad mi pored lica proleti leptir

 

 

 hodam oblikujući oblik kojim hodam

 

 

svaka uzaludnost je teška jer uzaludnost pretvara nemoguće u moguće

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti ne da si

živo biće ti si

najjebežljivije

živo biće jer

sve što si

bila

i

jesi

je

jebežljivo

do

najobičnije

nespoznatljivosti

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

21. jun 2025.

27593. dan mog života

 

 

908/2745

 

2932  prošli put je po ovim poljima oko horgoša bio sneg. sada sve sija u zelenilu

 

2933  blešti put kao svetlost ka bogu

 

2934  osetim miriše kopriva

 

2935  opet gugutke u bačkoj topoli

 

2936  zec je trčao po oranici u sunce. eno ga sada sedi na vrhu brega

 

samoća i spokoj

747. hodanje

obasjan kasnim predvečernjim

suncem čujem tišinu i moje korake na putu

odnekud (sa onog salaša) dolazi miris večernje

čorbe. u daljini je voz. svuda je gusta visoka trava. ja

hodam dušu po svetu da nađem svoju polovinu koja luta

u mojoj polovini ostaje san o jednom. sada je skoro već

pala noć. nekada bi me u tim trenucima na putu hvatao

očaj sada je ipak u meni spokoj. hodam tri kilometara

mrakom po pruzi. ž.s. u malom iđošu spava

prepešačio sam tridesetjedan kilometar

ja sam srećna rekla je agneš pred

sentandrejom. sada uz hladno

pivo na prenoćištu u feketiću

mislim na remboa

feketić 4.5.1994

 

 

 

909/2744

 

2937  tiha velika krivina koja se pruža kroz zelenilo posle feketića

 

2938  prošao sam je

 

2939  vrtlar

jer nisam kažem

ja sam vrtlar. kad to

kažem ja to i jesam. evo već

hiljadu dana hodajući u ružinom

vrtu čuvam ga i negujem. vrtlar je

nežnost a svet je vrt nežnosti. vrtlar

kao da i nije ništa drugo nego samo ruža

kao da čuvati ovaj svet i nije ništa drugo

nego negovati sebe. orezivati svoje mane i

zalivati svoje darove. ja sam vrt koji se

kreće. vrtlar kome je i zlo samo cvet za

negovanje. ja sam vrtlar jer ovaj svet

nije ništa drugo nego bokori i

bokori bezbroj ruža

(iz rečnika hodanja)

 

samo malo

748. hodanje

dok pišem ove reči

slušam vagnera. osetim

muzika je sreća. uostalom

baš kao i ove reči. sada uz

hladno pivo na prenoćištu u

feketiću mislim na remboa

baš kao kad sve teče

i ništa više

beograd 5.5.1994

 

 

 

910/2743

 

2940  samo velika praznina i zeleno bujanje

 

2941  beograd je jezivo prljav. sada je nešto sređenije

snabdevanje. ima svega da se kupi ali po visokim cenama

para ima za devize regularno u bankama. no šta će biti kad

nestane deviza. nijedna fabrika ne radi. ništa se ne proizvodi

postoje trgovci. oni zarađuju velike pare. obrću veliki kapital. tih

ljudi je malo. oni su stravično za naše uslove bogati. mogu da kupe

sve tamo. ogromna većina nema ništa. u stvari niko nema ništa. i to će

tako trajati veoma veoma dugo. najverovatnije sve dok ti malobrojni koji

sada slažu novac zarađuju otimaju profitiraju ne postanu ambiciozni na

duhovnom planu: dok ne počnu da ulažu u kulturu i prosvećenost onih

koji su već srozani uništeni pobeđen i koji će u međuvremenu sasvim

sasvim podivljati. tada će početi da se zidaju muzeji. no i to će tada

trajati kratko a zbiće se u dalekoj dalekoj budućnosti (ne za našega

života) kada stasaju profiteri (koji su mladi veoma mladi). profiteri

će postati mekši. i na njih će se sručiti kamena ruka moćnika

bogatog sveta koja ne daje nikome šansu u strahu da ih ne

ugrozi da im se ne sveti. jer razaranja su prevelika da bi

se sve to moglo zaboraviti. ostaje dakle čista misao i

slika i gola lepa osećanja... piše mi u pismu

žarko radaković. objavi to pismo u ruži 3

kaže mi nada petronijević

 

ja biljka

749. hodanje

posle tridesetšest dana

hodanja po plavoj mapi evrope

nije u meni ostalo ništa. to sam tek

danas osetio. punoća me je ispraznila

preplavila. i tugu mi je odnela. samo

sam tu. biljka. baš kao kad sve

teče i ništa više. tišina u

mojim venama

beograd 6.5.1994

 

 

 

911/2742

 

2942  nisam znao da joj je toliko teško

 

2943  o malo više kako je to mnogo. a malo manje i koliko svetova otpada

 

2944  da ponovim o malo više kako je to mnogo. a malo manje i koliko svetova otpada

 

njenim belim licem

750. hodanje

mlada prijateljica koja je danas

hodala sa mnom je plakala. plašim

se da ću poludeti rekla mi je u nemoćnom

plaču. prelazili smo most njenim belim licem

tekle su suze. da li je ona znala da se bol sveta

u njoj odmara i da mu ona svojim suzama

umiva lice. tišina u mojim venama

plači moja prijateljice draga

beograd 7.5.1994

 

 

 

913/2740

 

2945  ali sada kada sam ugledao prvi put laste ove godine nisam mogao da to ne zapišem

 

izšetao sam današnji dan

751. hodanje

trava je bila tako zelena. predeo tako čist. skinuo

sam se go do pojasa i družio se sa suncem. sava se

izlila i potopila vrbe uz obalu. doletele su i prve laste

pecaroši su uživali. kada sam se vraćao ljudi su izašli 

u šetnju. u svim pravcima sam bio sam. priroda me je

radovala. nebo i svetlost u kasnom popodnevu. svi

dani čine veliku šetnju. plači moja prijateljice

draga. šetnju evropskim vrtom

beograd 9.5.1994

 

 

 

914/2739

 

2946  prepodnevno mlečno sunce na reci

 

2947  predvečernje žuto sunce na mostu

 

2948  sve više znam iako me osećanja još uvek bole kako su odbijanja i prepreke lek

 

da u koraku budem ceo svet

752. hodanje

ulazim u ove reči da bih se odmorio. tako

je mnogo zelenog i tako mnogo svetlosti u

svakom danu. tako je mnogo mojih koraka kao

da se ruža ljubi sa svima. tako sam hodao u

predvečerju. u smiraju bio sam smiraj. hodao

sam i nestajao u daljinu. nebo drveće i sve

zgrade su me slavile. ja sam slavio puteljke

preko poljana i pesak iz koga je rasla krupna

oštra trava. šetnju evropskim vrtom

da uhvatim korak sveta

beograd 10.5.1994

 

 

 

915/2738

 

2949  država se oporavlja kiosci su puni novina

 

za stolom na čuburi popodne

753. hodanje

hodao sam čuburom. čubura se zavukla u sebe

i uživa. male kuće i stara dvorišta. uvek se začudim

kad vidim ljude kako žive na jednom mestu. uvek mislim

na staru ženu koja ispred svoje kuće pored puta zamahuje

sekirom nad cepanicom. tu u tom predelu je ona provela ceo

život. u njenom zamahu koji je ostao zaleđen na toj slici nestala

je svaka dilema i pitanje. isto kako su nestali u razgovoru dve

devojke sa kafom u dvorištu na čuburi. obuzete snagom

života izgovarale su ga bez zaustavljanja. pogotovo

je pričljivija crna bila tipična kao dan. da

uhvatim korak sveta. da sa svetom

budem med

beograd 11.5.1994

 

 

 

916/7237

 

2950  daljinska istost

 

2951  sa leve su mi strane proleće. izlivene vode

a sa desne gavrani u travi. kako ne bih onda hodao

 

2952  krekeću žabe i gugutke guču kako da se ne setim onog velikog umri i postani

 

2953  šišanje 5 dinara

 

ili

754. hodanje

ili ta kiša ili litar vina. ili

reka u noći ili prazni tramvaji

ili ta vest da za moj pasoš treba

viza i za slovačku. ili bezizlaz koji

nameću oni koji su pogrešili pa sada

od greške hoće da naprave opravdanje

za samouništenje. ili mladi prijatelj koji je

celu noć plakao jer se zaljubio u onu koja je

sa drugim. ili muzika koja me je i danas opijala

ili luda žena na železničkoj stanici koja je

izgovarala neartikulisane reči i siktala pogledom

ili gavranovo oko u letu kojim sam gledao

sebe kako hodam putem kroz prirodu

sve dok mi drveće pored obale nije

zaklonilo tog hodača iza koga

su svetleli tragovi njegovih

koraka. da sa svetom

budem med

ili sve

beograd 12.5.1994

 

 

 

917/2736

 

2954  mi smo najbogatija zemlja na svetu kaže

čobanin koji čuči čobaninu oslonjenom o štap

 

2955  trava je procvetala kaže biciklista biciklisti

ono isto što sam i sam osećao a nisam rekao

 

baš me je strah

755. hodanje

moji današnji koraci svedočiće 

o mom strahu od granica. telo je

slobodno prostor je otvoren ali tu

počinje priča o obeležavanju ljudi i

prostora. ja bih da budem sunce i

noću mesec ili miris cvetajućih

trava. onako kako je rekao

biciklista. ili sve. pa kad

napišem da me je strah

strah će i proći

beograd 13.5.1994

 

 

i

 

 

da li je ona znala da se bol sveta u njoj

odmara i da mu ona svojim suzama umiva lice

 

 

ali sada kada sam ugledao prvi put laste ove godine nisam mogao da to ne zapišem

 

 

u svim pravcima sam bio sam

 

 

tako je mnogo mojih koraka kao da se ruža ljubi sa svima

 

 

i

 

 

ružo

lutanja bilo je

obožujuće verovati

i podavati se onom 

što je za mene

bilo

nemoguće

 

 

i

 

 

ružo

lutanja bilo je 

i ne neponovilo se

nego ponavljalo se

zauvek svakog

dana svakom

biću ružo

moja

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

neopisivo

uživam

čitajući

te

ponovo

posle

23

godine

 

 

i

 

 

ružo lutanja

sretan sam ko

dete jer si ti moje

dete i jer sam ja

tvoje čedo

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti si sve

moje

ruže

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ti

si sva moja

oboženja

lutanjem

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

1991-2001

ti si

i

pupoljak

hodanja

2010-2020

i

ruža

pupoljak

bog

2021-2031

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

20. jun 2025.

27592. dan mog života

 

 

898/2755

 

2902  poljska molim te daj mi pasoš čoveka u kretanju da i na tvom

tlu napravim deo ruže lutanja nevidljive plave ruže na tlu evrope

 

2903  peče sunce teče reka ljudi. sliva se u nedeljnu šetnju

 

2904  i po suncu i po kiši moja mi ruža miriši pevuckam sebi

 

2905  ja ovo nikad ne bih radio

 

ali ti voziš gradski autobus i takođe se neprestano vrtiš u krug

 

da ali ja to moram

 

zašto

 

izdržavam porodicu

 

i ja moram

 

zašto

 

izdržavam svet

 

2906  mladi ljudi skaču po evropi kao da se igraju školice (pozdrav huliu kortasaru)

 

2907  peče dan

 

this is the end beautiful friend

this is the end my only friend

 

poljubac

739. hodanje

posle jednog dana

odmora telo mi je lakše

podnelo današnju vrućinu. jedan

visoki mladić je dugo gledao kako

hodam i sa pritajenim oduševljenjem

na svom osmehu se družio sa mnom. posle

tog osmeha osetim zašto mi je bog stvorio noge

onaj stari gospodin koji me svake subote bodri i

danas je podigao iznad svoje sede glave sklopljene

šake. posle toga znam zašto mi je bog stvorio srce

tvoj zoltan brener. kada sam se oko ponoći

vraćao kući mislio sam gde je ta žena

koja ljubi usne u visinama

budimpešta 24.4.1994

 

 

 

900/2753

 

2908  uvek i iznova verovati u ono u šta drugi ne veruju da je moguće

 

2909  litvanija molim te daj mi pasoš čoveka u kretanju da i na tvom

tlu napravim deo ruže lutanja nevidljive plave ruže na tlu evrope

 

2910  ponekad čujem kako vreme prolazi

 

2911  krenuo sam u današnje hodanje okružen sa svim

nevericama i strahovima mojih bližnjih. to mi je odnelo budućnost

i osećanje perspektive. ali sa hodanjem mi se ponovo vratio spokoj

 

2912  i onda u pismima koja sam dobio nova bezizglednost

 

2913  leptiru moj drži se

 

2914  this is the end beautiful friend

this is the end my only friend

 

i u vihor i u vir

740. hodanje

dan je bio vruć. bio sam tužan

bez osećanja perspektive ali se hodanje

pretvorilo u spokoj i postojanost. nije bilo mnogo

ljudi. nekoliko njih mi je pružilo ruku. na kraju se pojavila

agneš. posle hodanja odmah smo seli u travu. nekoliko

izdaha je za trenutak odmorilo telo. telo koje je u naporu

pet sati proizvodilo smiraj. ljudima koji duže posmatraju

kako hodam na licu se pojavi blaga zamišljenost kao

kada se dugo gleda u reku. povuče ih neprestano

kretanje i odnese ih u vihor ili vir. kada sam se

oko ponoći vraćao kući mislio sam gde je

ta žena koja ljubi usne u visinama

odnese ih u neprestano plavo

kruženje

budimpešta 26.4.1994

 

 

 

901/2752

 

2915  kazahstan molim te daj mi pasoš čoveka u kretanju da i na

tvom tlu napravim deo ruže lutanja nevidljive plave ruže na tlu evrope 

 

2916  život proizvodi prizore iz života. prizori iz života čine život

 

2917  proslaviće me drugi

 

2918  13:31 posle devetsto i jednog dana hodanja ovog

trenutka ishodavam dvadeset milioniti korak (15.199 km)

 

2919  this is the end beautiful friend

this is the end my only friend

 

velika nežna priča

741. hodanje

o kako me boli ta velika nežna

priča koju pričam. nisam mogao da

spavam. drhtao sam u noći od ljubavi koje

nema. kažem priču pričam drhteći. nije

dovoljno ako kažem da sam se zaljubio u jednu

ženu i da me njena toplina pretvorila u svetsku

bol koju i tako u hodanju nosim svakim korakom

nije dovoljno ako priznam da mi njena duša otvara

vrata kosmičke radosti koja i tako izlazi iz svakog

pokreta moje pete. ta bol i ta radost zajedno su

tako veliki veći i čudniji i od one metafizičke

studeni o kojoj pevaju pesnici. tako me boli

 ta velika nežna priča. odnese ih u

neprestano plavo kruženje

sećam se letnjeg praha

po krupnim

plavim šljivama

budimpešta 27.4.1994

 

 

 

902/2751

 

2920  letonija molim te daj mi pasoš čoveka u kretanju da i na tvom

tlu napravim deo ruže lutanja nevidljive plave ruže na tlu evrope

 

2921  this is the end beautiful friend

this is the end my only friend

 

2922  svaki tvoj korak je uspeh rekla mi je u hodu žena koju zovem žena

 

 

iz njenih usta u...

742. hodanje

pljusak je počeo iznenada iz

vedrog neba. kao da je počeo da

pada iz samog sunca odmah je zamirisala

vlažna prašina. vlažni tragovi krupnih kapi kiše su

u trenutku prekrili plavi asfalt. kasnije po drugoj kiši

i vetru je došla žena koju zovem žena. pričao sam joj

o svojim brigama jer ne znam kako da nabavim novac

i kamper za nastavak rada. ne brini doći će to i samo

žena koju zovem žena je puna ljubavi neka je bog

čuva i ruža proslavi. sećam se letnjeg praha

po krupnim plavim šljivama. hodati

i samo hvaliti

budimpešta 28.4.1994

 

 

 

903/2750

 

2923  azerbejdžan molim te daj mi pasoš čoveka u kretanju da i na

tvom tlu napravim deo ruže lutanja nevidljive plave ruže na tlu evrope

 

2924  neprestano mislim na ženu u koju sam se zaljubio

 

2925  this is the end beautiful friend

this is the end my only friend

 

u vatri lica svog

743. hodanje

malo sam bolestan imam

temperaturu. lice mi je izgorelo

ugreje se asfalt pa peče kao vatra

sve se u meni suši. ćutati i trpeti

trpljenjem će proći. hodati i

samo hvaliti. odradio

sam i današnju

svetinju

budimpešta 29.4.1994

 

 

 

904/2749

 

2926  gruzija molim te daj mi pasoš čoveka u kretanju da i na tvom

tlu napravim deo ruže lutanja nevidljive plave ruže na tlu evrope

 

2927  danas je zadnji dan hodanja. zamolio sam zadnju zemlju da mi dâ pasoš. (na ovom

spisku nije bilo nove jugoslavije i makedonije zbog toga što one nisu priznate u mađarskoj)

 

2928  vrućina se pretvorila u pustinju

 

pranje evrope ribaćom četkom žutom

krpom i sa malo vode posvećeno čarli čaplinu

744. hodanje

hodao sam 36 dana po plavoj mapi evrope. prepešačio 817

kilometara i ostavio na njoj 1.075.602 koraka. masirao sam joj umorna

leđa ali je i uprljao zar nije red da je sada i operem. operem i zapevam joj

 

na kolena čoveče

 

malena evropo tako stara i tako lepa

perem ti kraste svih tvojih ratova

perem ti žuljeve svih tvojih mržnji

sečem ti nokte svih tvojih kolonijalizama

prokrvljujem sva tvoja okoštavanja

od tvog suludog ponosa

i zato ova ribaća četka u mojim rukama

 

dan za danom prljali smo te

našim protokolima neosetljivosti

našim lekcijama zaborava

našom diplomatijom uobraženosti

našim tolerantnim učenjima

našim dogmatskim studijama

kičom naših pobedničkih istorija

i zato ova žuta krpa kojom

skupljam našu prljavštinu

 

zaboravili smo da si ti samo sestra aziji

africi australiji americi sestra okeanima i morima

zaboravili smo da si ti samo zemlja koja nas hrani

naša mala kuća u kojoj smo se smestili svi mi

mi sa različitim jezicima

mi sa raznim verovanjima

mi sa različitim nosevima sa

kojima udišemo isti vazduh

 

zaboravili smo pesme da ti pevamo

i sve tvoje suze saosećanjima operemo

i zato ovo malo vode po tvojim očima isplakanim

i zato ova kolena na koja sam se spustio da te i

svojim znojem osvežim i obradujem

odradio sam i današnju svetinju

na kolena čoveče

budimpešta 30.4.1994

 

 

 

906/2747

 

2929  dragi miroslave hodajući u jesen 1988 od helderlina do remboa

napisao sam dugačku pesmu dete dečak. ovog ću juna nadam se krenuti

od remboa do viljem blejka. osećam da su samoća i znoj sa kojima ćemo

hodati štap i ja (jedno bih veče voleo da ti dugo pričam o tom štapu) pravi način

da budemo strpljivi prema poeziji. a da će nepoznati putevi biti pravo mesto da

na njima osim kraljeve puta. ugledam i dečaštvo u sebi. dečaštvo svih pesnika

čuješ li njihove korake. ljubi te tvoj miroslav mandić. dobio sam danas ovu

razglednicu poslatu juna 1990 piše mi miroslav mandić. na

razglednici su četiri patike. hodačev alat

 

čuješ li njihove korake

745. hodanje

izašao sam iz kaveza i zatvora. izašao sam

iz malog i lepog. u njima sam hodao trideset šest

dana. intenzitet je pao. po slepoočnicama mi je tišina

bez zastoja nastavljam hodanje. na kolena čoveče

malopre sam poljubio devojčicu helenku

za njen laki san

budimpešta 2.5.1994

 

 

 

907/2746

 

2930  hodam sa mladom i lepom agneš. svaki joj je korak 

pun crvenog soka. mali beli labud u ljubičastom predvečerju

 

2931  agneš me podseti na ljubicu koja mi je bila

drugarica od osme do četrnaeste godine. od nje sam naučio

šta je to prijateljstvo. sada dok hodam sa sedamnaestogodišnjom

agneš osećam se na trenutak kao da mi je trinaesta

 

hodanje u dvoje je sreća

746. hodanje

hodao sam sa agneš od trga heroja

do sentandreje. hodanje u dvoje je sreća

pored dunava smo se prskali vodom. u predvečerju

smo pili hladni vazduh. pili smo i vodu iz dunava da bi

se prljava voda u nama oprala. vazduh je dolazio sa brda

oko sentandreje. mirisalo je zelenilo. svet je bio mlad kao

i oduvek. po granama smo gledali vetar i pričali o jednom

iza brda je padala noć. kao da se sve pretvorilo u disanje

tiho disanje kao pred san. hodali smo svet je polako

zaspao u nama. malopre sam poljubio devojčicu

helenku za njen laki san. ja sam srećna rekla 

je agneš pred sentandrejom

budimpešta 3.5.1994

 

 

i

 

 

ja ovo nikad ne bih radio

 

ali ti voziš gradski autobus i takođe se neprestano vrtiš u krug

 

da ali ja to moram

 

zašto

 

izdržavam porodicu

 

i ja moram

 

zašto

 

izdržavam svet

 

 

uvek i iznova verovati u ono u šta drugi ne veruju da je moguće

 

 

hodati i samo hvaliti

 

 

na kolena čoveče

 

 

i

 

 

ružo

lutanja bilo

je njišteće na

kraju svakog

dana slaviti sve

ono što služi

drugima

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

19. jun 2025.

27591. dan mog života

 

 

891/2762

 

2864  slovačka molim te daj mi pasoš čoveka u kretanju da i na

tvom tlu napravim deo ruže lutanja nevidljive plave ruže na tlu evrope

 

2865  stojim ispred evrope. krećem ka njoj. sledećih pet sati ću hodati bez prestanka

plivaću u viru. nosiće me vazdušna struja. biću to ja koji ne znam ko sam ali jesam

 

2866  posmatrajući ljude vidim da su ljudi pre svega i bi i ne bi

 

2867  ipak je moje hodanje samo lepota

 

2868  ne pada. kiša kaplje

 

2869  ma bogme je padala i naravno da je sada sunce

 

2870  zove ga golubija glad

 

this is the end beautiful friend

this is the end my only friend

 

nosim na sebi sve te oči

733. hodanje

kad sam napustio evropu smračilo se

i počeo je jak pljusak. sa ledom. stajao sam

pored jedne ograde i kisnuo. bio sam srećan. odmorio

me taj pljusak i moje potpuno pristajanje na njega. bili smo

sami pljusak i ja. kao što sam za vreme hodanja sam sa svim

tim očima koje me gledaju. ima neke duboke intime u otvorenosti

u svim tim gledanjima jer gledati znači posvetiti. oni vide da čovek

hoda i ja hodam da bi to oni videli. kao da hodam od očiju do

očiju. od jednog srca do drugog. sećam se svetlosti današnje

munje na nebu. umor je lep jer se samo sa jednim h

pretvara u humor. kao da sam svetlost

svih očiju na meni

budimpešta 17.4.1994

 

 

 

893/2760

 

2871  češka molim te daj mi pasoš čoveka u kretanju da i na tvom 

tlu napravim deo ruže lutanja nevidljive plave ruže na tlu evrope

 

2872  juče sam bio u domu za nezbrinutu decu. pričao sam im o ruži o kući o

smislu života. bila je uzbudljiva ljubav koja se rodila među nama. šestogodišnja

devojčica viki mi je poklonila svog jedinog medu da ga ponesem u svet

 

2873  emocionalna vezanost i osuđivanje su dva najveća čovekova

problema kaže mi juče žena koju zovem žena citirajući junga

 

2874  nema više ni jedne lale

 

2875  ruža je karnevalizacija postojanja

 

2876  this is the end beautiful friend

this is the end my only friend

 

moja učiteljica viki

734. hodanje

da li me strpljenje uči ravnomernosti ili

me ravnomernost uči strpljenju. ne znam

ali to i nije važno šta čemu prethodi nego da

oboje postoji u meni. uvek kada kažem ja kažem

svet. uvek kada kažem ruža kažem postojanje. znači 

i levi palac moje noge koji me je danas malo boleo

nekoliko grupa je hodalo sa mnom. u jakni mi je bio

vikin meda virio je kao njene oči. virio je u budućnost

koja se može danas neprestano ljubiti. kao da sam

svetlost svih očiju na meni. danas ljubiti sutra biti

budimpešta 19.4.1994

 

 

 

894/2759

 

2877  island molim te daj mi pasoš čoveka u kretanju da i na tvom

tlu napravim deo ruže lutanja nevidljive plave ruže na tlu evrope

 

2878  kos je iskopao glistu. malo dalje drugi verovatno sit stoji na grani i peva

 

2879  baš onako kako je rekla simon vejl

 

2880  tišina se čuje oko mojih stopala

 

2881  suše mi se usne

 

this is the end,beautiful friend

this is the end my only friend 

 

videćemo se

735. hodanje

videćemo se negde još rekao

mi je mladi švajcarac. bio je sunčan

dan. stavljao sam sve te oči na sebe i hodao

hodao isto kao i kada sam hodao sam. jer i tako

nikada nisam sam. ako niko drugi vazduh je uvek

tu. ako ni vazduh nije tu bog jeste. jeste iako ja to ne

znam. uvek su tu neki opušci ili gomilica pokošene

trave koja je doletela na evropu a to je uvek dovoljno

za objavu boga. i tako mi ostaje samo umor koji me

isprazni i ja čista srca i lica stajem pored tebe

da ti kažem ja sam ti. danas ljubiti

sutra biti. večno ti

budimpešta 20.4.1994

 

 

 

895/2758

 

2882  turska molim te daj mi pasoš čoveka u kretanju da i na tvom

tlu napravim deo ruže lutanja nevidljive plave ruže na tlu evrope

 

2883  otkriti sopstvenu odgovornost

 

2884  dejvid jučerašnji švajcarac mi je doneo pomorandžu

 

2885  kad kos u niskom letu proleti pored moje glave pevajući svoju pesmu

 

2886  suše mi se usne pio bih vina

 

2887  this is the end beautiful friend

this is the end my only friend

 

bači miroslavu je pozlilo

736. hodanje

na kraju hodanja bio sam iscrpljen. pozlilo

mi je. hladan znoj mi je oblio lice. vrućina me je

iscrpela zagušljivost otrovala. mnogo mišljenja me je

potrošilo. na kraju sam video dunav. vodostaj mu je viši

nego zimus. par santimetara je do ivice puta. jedan mladić

je udario čoveka čiji se devetogodišnji sin uplašio za oca i

vrištao. u sobi sam čuo da je u našoj ulici erzsebet kiralyne

u velikoj brzini auto udario mladog ciganina i na mestu ga

ubio. mislio sam na svu tu decu koja vekovima vrište

zbog suludih zajebancija njihovih roditelja koju oni

proglašavaju slavnim istorijama. večno ti

hoće li dunav još rasti

budimpešta 21.4.1994

 

 

 

896/2757

 

2888  biće vreo i zagušljiv dan. lihtenštajn molim te daj mi pasoš čoveka u kretanju

da i na tvom tlu napravim deo ruže lutanja nevidljive plave ruže na tlu evrope

 

2889  veličanstveno je reći veličanstveno je

 

2890  jednogodišnji dečak maše rukama od sreće

hodajući po plavom. baca se na ruke i prevrće se kao u vodi

 

2891  ćerkica žene koju zovem žena kada je čula da nemam

kuću rekla je zašto bači (čika) miroslav ne spava kod nas

 

2892  hodanjem slikam po zavetu leonida šejke slikati na način molitve

 

2893  skinuo je danas svoj braon mantil od balon svile. braon šešir mu je na glavi

u sivom velikom sakou. plavoj kariranoj košulji i zelenim pantalonama kao mladić

 

this is the end beautiful friend

this is the end my only friend

 

pa i golubovima je ručak zar ne

737. hodanje

i to oko pola četiri jer tada nailazi starac koga zovem

this is the end beautiful friend. this is the end my only

friend. hrani ih dugo i posmatra. sada je na tom mestu hlad 

od lišća koje je olistalo. već treći dan mi pucaju usne na suncu

danas sam u hodu napisao četiri nikad i četiri puta četiri zauvek

nikad laž. svađa. mržnja. sujeta. zauvek dobrota. iskrenost

požrtvovanje. nenasilje. vrednoća. odgovornost. nevinost

ljubav. ljubav za boga. pažljivost. skromnost. jednostavnost

strpljenje. borba sa sobom. ljubav za siromahe. ljubav

za sve. hoće li dunav još rasti. ja sam učenik reči

budimpešta 22.4.1994

 

 

 

897/2756

 

2894  španija molim te daj mi pasoš čoveka u kretanju da i na tvom

tlu napravim deo ruže lutanja nevidljive plave ruže na tlu evrope

 

2895  posle pola sata hodanja zamenio me zoltan brener. danas će on hodati umesto

mene da bi meni ostalo 36 dana hodanja po plavoj mapi evrope i da bi tako pomogao

tridesetšestorici pravednika koji čuvaju ovaj svet. njegovoj će biti ovaj 37 dan 

 

2896  gledam ga: zoltan hoda u prazno

 

2897  hoda a ne miče se sa tog mesta. ali kao da će poleteti 

 

2898  hoda putanjom neke nevidljive spirale koja se

možda zove vihor. možda ruža a možda i savest 

 

2899  evo dajem ti mojih 26.719 koraka za tvoju ružu kaže mi zoltan

 

2900  kad kažem samo bih plakao da li sam nešto rekao

 

ruža pitanja

738. hodanje

2901  pre odlaska na ružu zapitao sam se: koja odeća obuća najviše odgovara

za ovu turu od dvadesetak kilometara. i odgovor mi se odmah nametnuo: ona iz

svakodnevnog života. ovo hodanje na ruži neka bude delić moje svakodnevice

 

2

 

3  nastavljam miroslavljev 15.106 kilometar

 

4  sletela grlica i hodala sa mnom izvesno vreme. jedan moj usporeni

korak - deset njenih. nije dugo izdržala i odlete. njeno je da leti

 

5  neravnine na asfaltu nastale od toplote probude me iz odsutne

zamišljenosti kada se o njih spotaknem. zen-učitelj udarcem štapa

po leđima opominje učenika na budnost. šta je moje spoticanje

 

6  ubrzam svoj hod. nakon pola sata uviđam: hodanje za samo nijansu brže od

čoveku prirodno datog ritm umara više nego dvostruko. šta iz toga zaključiti

 

7  ubrzani hod evropske civilizacije: misli blede. grozničave

kontrole međuvremena i međuprostora postaju najvažnije

 

8  zamalo da pišući zamišljen iskoračim iz prostora karte evrope

 

9  već treći put zapazim čuvara muzeja kako me opet i dalje

dugo posmatra. razmišlja li on upravo o tome da li njegovo uporno

gledanje u mene ima više smisla od mog hodanja tamo-amo

 

10  starac sa psom uzdignut svojim mislima santimetar nad zemljom

prolazi ispred muzeja pa preko karte evrope pa preko travnjaka zvanog

ne gazi travu pa preko... oseća li se on usamljenim ili još/više ne

 

11  miroslav često nestane i pojavi se iz sasvim drugog smera

 

12  kada usporim na brzinu lagane šetnje pedometar ne broji tek po koji korak. ne-žurenje

je ne-merljivo raznim meračima koraka kilometara i vremena. šetnja je van-vremena

 

13  likovna sekcija jedne gimnazije njih desetak krenuli u lancu za mnom. odjednom

opet nakratko postadoh profesor filozofije gimnazijalcima. učio sam ih veoma brzom i

veoma sporom hodanju. vijuganju stranputicama. pa hodanju u krugu kada ne postoji

prvi ili zadnji u lancu. hodanju po rubovima po granicama pa preko svih granica. pa

zatvorenih očiju kada je svako jedino sam sebi orijentir. mali moji peripatetičari

 

14  prelazim prostore mojih uspomena: mađarska. tanchazi. berlin

abbado. mahler i vaskrsenje. milano i muzika koja spašava svet. amsterdam

najgradskiji grad. jadransko more mog detinjstva. barselona. gaudi i andreine

suze. putevi i vozači koji me povezu. beč moje prabake. kijev i pečernaja lavra

riga. sneg. mraz i more i to je moguće. netaknut sneg na bjelašnici kod sarajeva

mingen. stara pinakoteka. rubens. šagal. francuska - viza u prolazu. putovanje pešice

i avionom b-747. rajna i lorelaj. finska. gde još nisam bio a čekaju me. dečani. manastir

sačuvali neprijatelji. delfi i meteori: kako grčka duša tu dvojnost podnosi. erdelj. velike

široke izrezbarene kapije i dalje i dalje... a domovina: ljubav i saznanje. život i smrt

 

15  sada se već i kad ne obraćam pažnju potpuno automatski odbijam od

ruba karte prema unutrašnjosti. stravično brzo se čovek navikava čak i na

one okvire koje sam sebi postavlja ili koje su mu nametnuli drugi

 

16  poslednji sat sam u nemirnoj tišini malih iskušenja:

 

uspori. bol u preponi. žulj na tabanu

 

da ja završim nešto ranije. koga briga

 

miroslav: da donesem neko piće. odmori malo ako hoćeš

 

učestali pogledi na sat i pedometar...

 

ne pijem ne jedem ne raskomoćujem se. puštam 

misli da odlete ne pridajem im važnost. ubrzavam

 

17  tap. dvadeset hiljaditi metar. pa još malo: sledećih deset minuta sam 

hodao veoma sporo. uteha i čast onima koji uvek kasne ili nikuda ne žure

 

18  i još nešto... ali to ostaje među nama miroslave

 

19  poklon dugačak 20.000 metara. tebi i ruži. ja sam učenik reči. tvoj brenner zoltan

budimpešta 23.4.1994

 

 

i

 

 

bio sam srećan. odmorio me taj pljusak i moje potpuno pristajanje na

njega bili smo sami pljusak i ja. kao što sam za vreme hodanja sam sa svim

tim očima koje me gledaju. ima neke duboke intime u otvorenosti u svim tim

gledanjima jer gledati znači posvetiti. oni vide da čovek hoda i ja hodam da

bi to oni videli. kao da hodam od očiju do očiju. od jednog srca do drugog

 

 

uvek kada kažem ja kažem svet. uvek kada kažem ruža kažem postojanje

 

 

danas ljubiti sutra biti

 

 

otkriti sopstvenu odgovornost

 

 

i

 

 

ružo

lutanja bilo

je umiruće

svakog dana

vaskrsavati

dobrotu

boga

u

lepoti

svakog

bića

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima