AUTOBOGOGRAFIJA

8. oktobar 2025.

27702. dan mog života

 

 

2054/1599

 

5717  opet hodanje – čudo

 

5718  čavrljajući sa vetrom priroda pokušava da se rashladi

 

5719  polja žita na suncu

 

5720  berem višnje

 

5721  kiša

 

pretnja

1685. hodanje

danas mi je prijatelj u zrenjaninu

rekao da svi pričaju kako će sledeća godina

biti opasna. kraj milenijuma je. razmišljao sam

o tome na vetru. osećao blagu jezu. osećao

prisustvo pretnje. sile koje se valjaju i sukobljavaju

oblačilo se sa svih strana. dva puta sam kisnuo a

veliki pljusak kod žablja sam izbegao. gledao sam

ga iz daljine kako je prekrio horizont. nevreme

otpočne odjednom. nevreme nas uči kako svet

može lako da nestane. zato sam i danas bio

u njemu. ja sam ruža ime mi je čovek. sa

vetrom i višnjama u ustima

zrenjanin 23.6.1997

 

 

 

2055/1598

 

 

otišao sam da gledam nebo

1686. hodanje

gledao sam ga hodao i to bi bilo sve. sa

vetrom i višnjama u ustima. nebo je

odmaralo umornog čoveka

novi sad 24.6.1997

 

 

 

2056/1597

 

5722  mlado jutarnje sunce. tmuri se dan. treperi i šušti lišće mladih topola

 

5723  još jedna rečenica nastala na suncu i vetru

 

čičkovi. polja. nebo. dolores čaće

1687. hodanje

nezaštićenost. nebo je odmaralo

umornog čoveka. neizvesnost

zrenjanin 25.6.1997

 

 

 

2057/1596

 

gladan. žedan. umoran. ljubičasto

1688. hodanje

sedam je sati. stišava se dan. jenjava dnevna žega

sunce je još visoko ali oslabljeno. sve je pitomo i meko

prošarano toplotom. na putu sam. malopre izašao iz zrenjanina

čuje se žamor ptica iz trava u daljini. do malopre sam bio sa draganom

varadinac i gagom udovičić. sada sam. ulazim u predvečerje sa današnjih

20 kilometara. znoj se sasušio. puno sam pričao. puno slušao. sada samo

ćutim i gledam. zaostali cvetovi bagrema su dobili ljubičastu boju. ubrao

sam nekoliko višanja sve su slađe. put je sve prazniji. gladan sam

žedan i umoran to je ispunjenost punoćom. izživeo sam

dan. neizvesnost. sunce zapada u moje telo

novi sad 26.6.1997

 

 

 

2058/1595

 

5724  hodam sa sedamnaestogodišnjim srđanom kneževićem. vrućina je

dolma je suva. beli se prašina na njenom zemljanom putu. iz šume u koju 

se izlio dunav čuju se krave dok brste lišće i gaze po vodi punoj lokvanja

 

5725  hodamo kao umorni psi. usta su suva pljuvačka

se pretvorila u penu. beli se pahulja na zelenoj travi

 

5726  žito je sazrelo zlatno kao metal odzvanja njegova zrelost

 

5727  skrenuli smo sa dolme i sada prelazimo polja. kada

naiđemo na retke seljake pozdravljamo se. malopre smo prošli pored

visokog usamljenog jablana. sada nailazimo na usamljenu staru topolu

pored malog kanala je. oko nje koprive barske trske palacke i mali most

 

pet sati ulazimo u kovilj

1689. hodanje

snaga sunca. snaga izlivenog dunava. snaga

svih boja koje su prošarale predeo. snaga koja je

stvorila prašinu na putu. snaga sazrelog žita. snaga

u mladom teletu koje je hodalo ispred nas. sve te

snage su bile zajedno u vrelom danu. kroz sve smo

to prošli. mislili slikali. osećali sejali. sunce

zapada u moje telo. čovek došao

sa otvorenih polja

kovilj 27.6.1997

 

 

 

2059/1594

 

5728  povremeno ruži prilaze mlade osobe. želele bi da krenu putem. i kada

se približe uplaše se. težak ti je put rekla mi je jutros jedna od njih. i otišla

 

5729  vrućina je hodam. počinje znoj so kojom se soli život. ruža je so života

hleb duši. bez soli napora sve je bljutavost bezličnosti. olakost banalnosti

 

5730  ne znam da li bih sve ovo mogao podneti (i ne znam da li ću) da nisam

sedmorica. pesnik: sve je i samo pevanje. filozof: kad se sve mišljenje pretvori u

blagi osmeh. umetnik: kad usred hodačkog napora počnem da skakućem na jednoj

nozi. monah: jer je tvoj život važniji od mog. prosjak: izvadim srce stavim ga u šaku i

prosim ljubav. lutalica: prići otići ići. luda: kad osetiš dodir znaćeš da sam oduvek bio tu

 

5731  pognuo sam glavu da bih zaštitio lice od sunca

 

njih sedmorica

1690. hodanje

napolju na otvorenom samo je

sunce. nema improvizacije. nema glupavih

književnih metafora. sve je jasno ostaje jedino

ono što se sme a sme se samo voleti. čovek

došao sa otvorenih polja. pišem zbog

lepote lepota je usavršavanje

novi sad 28.6.1997

 

 

 

2061/1592

 

5732  trideset devet stepeni. teško se diše. već sam mokar od znoja

 

5733  hodanja po vrućini su žetve sunca

 

5734  hodam nevinom ljubavi prema svim bićima

 

5735  ošamućenim korakom hodam pored požara brzine kojom

me automobili pretiču i mimoilaze. njihova snaga naspram mene je

kao moj hod naspram bubica i mrava koje ne bih želeo da povredim 

 

5736  hodajući 2061 dana u istom ritmu svedočim: sve se tiho i

meko spaja. ali prisutna lepota nije prepoznatljiva ljudima i oni zubima

života kidaju sam život. za sebe. kidajući ga ostaju večno gladni

 

brušeni koraci. opet je mir

1691. hodanje

na kraju hodanja zadubljenog pozvao me

je svetozar mirjanski na svoj traktor. cenim ljude

koji rade nešto iz duše rekao mi je svetozar na

rastanku. pišem zbog lepote lepota je

usavršavanje. hodati ozariti svet

novi sad 30.6.1997

 

 

 

2062/1591

 

5737  pored kanala blaga melanholija. gledam u kanalsku vodu. hodam

uskom stazom prema dolmi mislim na detinjstvo i postajem muzej letnjih slika

 

5738  sunce mi greje ramena i leđa. sećam se kako sam kao mladić uživao

i gledao u mlada devojačka tela dok smo se stideli radovali i kupali zajedno

bile su tako sveže i jedre. drugačije od nas. i danas me uzbuđuje

žensko telo uvek sam prema njemu osećao savezništvo

 

5739  svenula kamilica. velike gomile šljunka. debelim sajlama vezane kršine od brodova

 

5740  zapaliću cigaru nastaviti da hodam

 

bih

1692. hodanje

hiljade godina bih živeo

sa jednom ženom. o tome sam

mislio dok sam hodao. slaganje je

umetnost. slaganje se događa u

zajedničkom čuđenju. slaganje naše

buduće poslanje. sada jednostavnost

je nedokučiva. hodati ozariti svet

skočiti u prazno eto ljubavi

novi sad 1.7.1997

 

 

 

2063/1590

 

5741  kako je gust i topao miris ivanjskog cveća

 

5742  uskom stazom

 

5743  toplota miriše na bilje bilje na toplotu

 

5744  svetlana jotanović i ja ulazimo u vodu kanala. plivamo hladimo tela

 

5745  bilo šta da zapišem biće to pesma. znoj me štipa po

 desnoj bradavici. vlažnu šaku sa čela provlačim kroz kosu

 

kako je

1693. hodanje

uzbudljivo mirisalo ivanjsko

cveće. kako je lepo biti dobar čovek

obale kanala su prepune vodenog bilja. leteli

su konjici oko naših glava. hodao sam u kratkim

pantalonama. golom kožom sam dodirivano travke

oko uske staze. skočiti u prazno eto ljubavi

ljudsko telo je biljka koja se kreće

novi sad 2.7.1997

 

 

 

2064/1589

 

5746  igraju se: ko će koga sunce vetar i kišica. ja sam im četvrti u igri

 

5747  tužan sam. izlazim iz igre

 

5748  samo ću se vrteti po gradu. otići do groblja

 

5749  zapalio sam cigaru na očevom grobu. bilo mi je osam godina

kada smo ga ovde pokopali. prošlo je već četrdeset godina život bez zaštite

bez predaha. gledam u njegovu fotografiju na spomeniku. smeje se moj otac

mlađi od mene. i kao što sam u osmoj godini postao odrastao sada sam samo dete

 

5750  verujem u cveće

 

5751  usamljena žena na železničkoj stanici otvara konzervu coca-cole

 

sve koje sam ljubio i dalje ljubim

1694. hodanje

i na ovoj stranici sam. možeš čuti zvuk kamenčića

upalih u probušenu petu desne patike. ljudsko telo

je biljka koja se kreće. možeš čuti sebe kako dišeš

novi sad 3.7.1997

 

 

 

2065/1588

 

5752  neki je državni praznik i vrućina. ulice u novom sadu i sada

zrenjaninu su opustele. na vrelom suncu sazrevaju i rečenice koje pišem

 

5753  grm sparušenih bordo ruža

 

5754  užarenost po kojoj hodam me čini nemoćnim. ostaje mi da sagnem glavu ćutim hodam

 

5755  pred mostom na tisi sam stao u hlad na 

putu. znoj lije. u hladu malo dolazim do vazduha

 

tebi

1695. hodanje

nije to bila vrućina bio je to

i danas samo san o plavoj ruži. slobodi 

na putu. pijukanje i brza nadletanja lasta nad

sporom tisom. bio sam zajedno sa svetom. eto šta

je u koraku. neko je bio sa mnom. neko ko sanja san

o muškarcu koji joj svojim koracima donosi plavu ružu

slaganje. sam sam u sobi. prošla je ponoć pušim

zadnju cigaru iz tela izlazi današnja toplota. sutra

se sve nastavlja. možeš čuti sebe kako

dišeš. sunce znoj put ti

novi sad 4.7.1997

 

 

 

2066/1587

 

5756  hodam pored kanala. malopre sam izašao iz njegove

vode. plivao sam polako nadletala me je jedna barska ptica

sada hodam. skinuo sam košulju i prsluk pada blaga kiša

 

5757  niz kosu sa čela. niz obraze oko usta. niz vrat. lije znoj. poneke kapi

padaju sa obrva. padaju na košulju. pored noge. zemlju. ponovo je granulo sunce

 

5758. gusti topli vazduh mi zaustavlja dah

 

za njega

1696. hodanje

vraćam se izlomljen. prazne

su ulice subota je. patike i čarape su

prepune prašine. mimoilazim se sa čovekom

slepim na jedno oko za njega hodam. na početku

hodanja sam hteo da odustanem. bili su mi nesavladivi

20 kilometara. sada oznojen prljav bez snage osećam vetar

i njihanje starog kestena pod kojim prolazim. dok sam danas

plivao gledao sam u trsku koja se njiše. života je najmanje u

ljudskim pričama i zato od čoveka postajem ruža. život je

odanost i poštovanje života. umor me svaki dan

razgrabi i raznese drugim životima. sunce znoj

put ti. tiho pristajem uz obalu nedelje

novi sad 5.7.1997

 

 

i

 

 

bez soli napora sve je bljutavost

bezličnosti. olakost banalnosti

 

 

ostaje jedino ono što se sme a sme se samo voleti

 

 

hodam nevinom ljubavi prema svim bićima

 

 

hodajući 2061 dana u istom ritmu svedočim: sve se tiho i meko spaja

 

 

hiljade godina bih živeo sa jednom ženom... slaganje je umetnost

slaganje se događa u zajedničkom čuđenju. slaganje naše buduće poslanje

sada jednostavnost je nedokučiva. hodati ozariti svet. skočiti u prazno eto ljubavi

 

 

kako je lepo biti dobar čovek

 

 

verujem u cveće

 

 

sve koje sam ljubio i dalje ljubim

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

filozofe

pesniče

umetniče

prosjače

monahu

lutalice

ludo

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

7. oktobar 2025.

27701. dan mog života

 

 

2041/1612

 

5673  već su mi leđa mokra od znoja. so jednom bejah more

 

5674  osunčane svetlošću pale su retke kapi kiše

 

5675  sve je više boja u prirodi. žute. ljubičaste. crvene. oker

sve nijanse zelene. bele. pejzaž je puniji i gušći. bremenit snagom

 

bremenitost i dalje

1674. hodanje

krenuo sam pun snage ali puno snage

ne može da pomogne ritmu hodanja. ne može

se ni brže ni pre nego samo onoliko koliko koraka

stane u dvadeset kilometara. ipak prijala mi je ta

snaga na početku kao i ovo stanje na kraju u kome

je više nema. nestala je u dvadeset i četiri kilometra

ostala je na putu posejana. rodiće se. pada veče

po njemu. svakim korakom ostavljam sebe

novi sad 10.6.1997

 

 

 

2042/1611

 

5676  dolaze vrućine

 

5677  ušao sam u šumu sa svih strana čuju se

ptice. popunjavaju tišinu kao lišće prazninu ka nebu

 

5678  ponovo sam na asfaltu ovde se ne čuju ptice. ovde hiljade i 

hiljade konjskih snaga jure u limenim kutijama kotrljajući se po glatkom putu

 

5679  hodanjem se krećem dugim hodanjem se molim. hodanjem

sejem dugim hodanjem raste ruža. hodanjem nastajem dugim

hodanjem nestajem. hodanjem dolazim dugim hodanjem odlazim

 

5680  sagnuo sam glavu i klimam je kao umorni konj. zasmejavam

sebe. smeh mi se proširi kroz telo i njime živnu sve lutalice u meni

 

u srcu pitoma zver se osmehuje

1675. hodanje

hodam celim svetom. u ustima ukus cigare. na

usnama osušeno sunce. u mislima bujanje. hodam

da vaskrsne sve što je živelo i da se rodi sve što je

nerođeno. u umornim nogama beli labudi. svakim

korakom ostavljam sebe. na mojim

leđima tvoje usne

novi sad 11.6.1997

 

 

 

2043/1610

 

5681  carska vrućina zru višnje i trešnje

 

5682  svaki dan sve više vidim kako ljude opčinjava moć. kako žive i kako se

bore za nju. bez moći je teško opstati. a kada se njome poslužiš uništavaš život

 

5683  na kraju hodanja vidim trag sunca na pocrvenelim ramenima grudima

i nogama svetlane jotanović. ona i emina su danas hodale sa mnom

 

drhti u meni

1676. hodanje

dirljiv je život. podrhtava između

svoje eruptivne snage i krhkosti. dirljivo

je videti nezaštićenost nekih bića. nežnošću

hodam ka nežnima. na mojim leđima tvoje

usne. dirljivo je videti njihove oči

novi sad 12.6.1997

 

 

 

2044/1609

 

5684  hodam sa brankom davić u ranom prepodnevu sa nama je mlado sunce

 

5685  ja sam travka u asfaltu

 

5686  sve nastaje u trenutku

 

vodi me

1677. hodanje

hodao sam sa brankom davić

sirig-srbobran-sirig. pravila je intervju sa

mnom. u srbobranu nam je kisela utolila žeđ. na

salašu salaška voda u sirigu trešnje. ne znam zašto

uz jučerašnju reč dirljivo ide reč trpeljivo. kada sam se

posle dvadeset pet kilometara izgoreo i osušen vratio

pročitao sam u pričama solomonovim ono što se odnosi

i na mene i na ružu: srce čovečije izmišlja sebi put ali

gospod upravlja korake njegove. suvo je grlo zelenilo

žita pomalo žuti. dirljivo je videti njihove oči

promena dirljivo trpljenje

sirig 13.6.1997

 

 

 

2045/1608

 

5687  vrućina zapara subota sam. i samoća i subota i zapara i vrućina rade svoj posao

 

5688  ubrao sam nekoliko krupnih tamnih višanja. prašnjave su. ali slatke

višnja je iz crvene zemlje upila slast svog crvenog ploda. baš kao što i ja hodajući

iz zemlje upijam sok pračoveka. pračovek kao i prabiljka je preobražaj

 

5689  u slatki ukus od višanja na usnama sklizne slana kapljica znoja sa lica

 

5690  vrelina je sve veća. u njoj otvoren pripremam naš razgovor

 

5691  počinju da mirišu lipe. počinje priča. obnavlja se ponavlja se

 

okružen

1678. hodanje

okeanskom nemaštinom tiho

sam hodao kroz vrelu subotu. još

sam živ i to je za sada dovoljno. i danas

sam hodao sa lepotom. živa je činila me

je spokojnim. brinuo sam se a ona me je

savršenstvom okruživala i smirivala

promena dirljivo trpljenje. višnje

će još da zru

novi sad 14.6.1997

 

 

 

2047/1606

 

5692  kukuruz mi doseže do kolena. žito je zelenožuto

prolećna zelena se raslojava u mnogo nijansi

 

5693  mrtav slavuj na putu

 

5694  večeras ću u zrenjaninu održati poslednje od 32 predavanja o performeru

u subotu i nedelju sam se osećao izgubljen. jutros se ponovo pojavila nada i snaga

 

5695  vrapci su se od vrućine sklonili u granama mladih vrba

 

5696  posle mosta na tisi čekaju me jožika i katalin. hodaćemo starim putem do zrenjanina

 

5697  u blizini aradca dolaze nam u susret dragana tanja i danijela sada nas je šestoro

 

na biciklu posle 28 km hodanja

1679. hodanje

prošla je ponoć. posle mnogo godina seo sam na

bicikli i kroz toplu noć u zrenjaninu vraćao se na prenoćište

kod lazara crkvenjakova. dok sam živeo u novom sadu njim

sam se često noću vraćao kući. bicikli je klizio kroz tišinu i noć

voleo sam da spustim ruke niz telo dok volanom upravljam iz

kukova. evo i sada klizim. rashlađuje me prohladni vazduh

gladan sam. kod laze uvek ima nešto da se pojede

višnje će još da zru. stigao sam baš mi je

bilo lepo na biciklu

zrenjanin 16.6.1997

 

 

 

2048/1605

 

5698  sam na praznom putu. beskompromisno sunce. nijednog jedinog

oblaka. samo sunce. sve gori. vetar rashlađuje vrelinu. sve se pretvori u

miris suvog bilja. trava do kraja horizonta se žuti a nebo proširi u plavetnilu

 

5699  nigde hlada kao da kisnem na suncu

 

5700  suše mi se usta žedan sam pije me sunce

 

5701  prošao je jedan sat od prethodne rečenice još jedan sat

vrelog sunca. i sada ga je jedan mali oblak zakrilio. kakvo olakšanje

 

5702  ponovo sunce... iscrpljen sam... dehidriran... usporio

sam... lišavam se svake misli samo da bi mi ostalo snage da izdržim

 

5703  uz mali uspon ka mostu na tisi. hodanje je ozbiljan posao

 

sve na suncu

1680. hodanje

jednom sam već zapisao ruža

lutanja je posao poslova. rad za svakoga i

sve. za rode koje su letele danas iznad visoke

trave oko aradca dok smo ih gledali dragana

varadinac i ja. stigao sam baš mi je bilo

lepo na biciklu. dehidriran dobrotom

natapam svet

zrenjanin 17.6.1997

 

 

 

2049/1604

 

miris put

1681. hodanje

hodao sam sa svetlanom

jotanović. popili kafu u srbobranu. vratili se

zadnje metre hodam sam. promiče kišica prija

mi. mirišu lipe miluju mi mozak. ugrejano telo od

juče i prekjuče još ne može da se ohladi. juče u ovo

vreme na zrenjaninskom putu sam baldisao. sada u

novom sadu pored parka neopisivi ugođaj u svežem

vazduhu i sporom kretanju. miris lipe me vodi kao i

put. hodam sporo baš kao što pada kiša spora

i retka. dehidriran dobrotom natapam svet

sve je pevanje iz poluglasa

novi sad 18.6.1997

 

 

 

2050/1603

 

5704  četvrtak je čitam pesmu slobodana tišme

ponedeljak: voda. četvrtak je mogao bih reći četvrtak: vatra

 

5705  zastajemo i gledamo plavu bubu. zastajemo i

palimo cigare. zastajemo i pričamo. zastajemo i gledamo se 

 

5706  spuštamo se šumskom strmom stazom ka asfaltnom putu na

iriškom vencu. povremeno stopala proklizavaju držimo se za grane

 

5707  ovde se sjurivala voda kaže dada

 

hodanje po vodi

1682. hodanje

celim putem po ivici fruške gore

od banstola do iriškog venca s obe

strane su nas pratili gusti redovi kopriva

gore-dole nas je znojilo. svaki dan se završi

umorom smirajem i punoćom. kao da je sve

završeno. i onda sutra pred polazak se začudim

zar opet iznova. i tada osetim: dani su talasi

dolaze i odlaze. život mi je svakodnevno

hodanje po moru života. sve je pevanje iz

poluglasa. treperi ruža treperi život

novi sad 19.6.1997

 

 

 

2051/1602

 

5708  ja sam čovek koji sanja dobro i lepo zajedno

 

5709  kada si se ti okrenuo i otišao putem dalje ja nisam

mogla. sedela sam na putu i plakala. gledala sam te dok te put

nije progutao... piše mi dragana varadinac danas u pismu

 

5710  hodam nestajuću ulicama grada. sprema se nevreme čuje se prva grmljavina

 

5711  da svaki dan me put proguta i nestanem iza vidljivog

hodam ulicama grada u kome sam rođen ali ja sam trideset pet

hiljada kilometara daleko od njega. nestao sam u jednoj ruži

 

nevreme. jeza života. lepo je biti. samo detetom

1683. hodanje

danas sam pročitao posle četiri godine knjigu rej monka o vitgenštajnu

gubila se knjiga. ostavljao sam je. ponovo nalazio. ponovo čitao. ponovo

ostavljao. volim vitgenštajnov život. životi nekih ljudi su tako uzbudljivi

daleko od moći u neopisivim dubinama samoće. ovi životi su kao

kosmičko kamenje koje zrači daljinama i bezvremenošću. u

mojim venama teče njihova krhkost. treperi ruža treperi

život. stopalo šaka reči koje me vode

novi sad 20.6.1997

 

 

 

2052/1601

 

5712  sunce subota podne zvona u šajkašu

 

5713  izlazim iz šajkaša na putu od kamene kocke

hodam ka titelskom bregu. danas ću hodati oko njega

 

5714  mošorin. debela hladovina od krošnji oraha divljeg kestena višanja. ulice su prazne

 

5715  na titelskom sam bregu. sa obe strane zemljanog puta

sve do neba šire se polja žita. sve oko mene je boje zlata

 

5716  kukuruz je već izrastao do visine mojih grudi

 

ja sam hodajuća ruža

1684. hodanje

koja miriše po mladom kukuruzu i već skoro

sazrelom žitu. to je miris dobrote. lepo je biti ovde. to

je moja uloga: biti ovde gde sve jeste. na vrućini sam se

smežurala. pijem povetarac. napor lepote me iscrpljuje. ruža

sam u pesmu se pretvaram. čujem zemlju pod mojim nogama

plava sam ruža pod plavim svodom nebeskim. ruža sam

puteva i lutanja. ruža još nerođenima. stopalo šaka

reči koje me vode. ja sam ruža ime mi je čovek

titelski breg 21.6.1997

 

 

i

 

 

hodanjem se krećem dugim hodanjem se molim. hodanjem

sejem dugim hodanjem raste ruža. hodanjem nastajem dugim

hodanjem nestajem. hodanjem dolazim dugim hodanjem odlazim

 

 

hodam celim svetom... hodam da vaskrsne sve što je živelo i da se rodi sve što je nerođeno

 

 

svaki dan sve više vidim kako ljude opčinjava moć. kako žive i kako se bore

za nju. bez moći je teško opstati. a kada se njome poslužiš uništavaš život

 

 

pračovek kao i prabiljka je preobražaj

 

 

i danas sam hodao sa lepotom. živa je. činila me je spokojnim

brinuo sam se a ona me je savršenstvom okruživala i smirivala

 

 

jednom sam već zapisao ruža lutanja je posao poslova. rad za svakoga i sve

 

 

volim vitgenštajnov život. životi nekih ljudi su tako uzbudljivi. daleko od moći u

neopisivim dubinama samoće. ovi životi su kao kosmičko kamenje koje zrači

daljinama i bezvremenošću. u mojim venama teče njihova krhkost

 

 

ruža sam u pesmu se pretvaram

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ja sam tvoj

performer i

hodač ti si

moj put

ruža

i

lutanje

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

6. oktobar 2025.

27700. dan mog života

 

 

2029/1624

 

5636  vetar zatalasa visoku travu. valja se pred mojim očima zeleno more

 

5637  kisnemo asfalt zemlja bilje i ja. svečanost je to. svečanost je to

 

5638  sija sunce put se osušio. sijam dan i noć neprestano sam sunce u malim suncima

 

promenljivo

1664. hodanje

ceo dan je bilo promenljivo

oblačno sa povremenim pljuskovima

i jakim suncem. nebo se tmurilo i komešalo kao

more. kiša nošena vetrom je padala po visokoj travi

ličila mi je na laste u brzom preletanju. prostranstvo oko

mene bezgranično otvara moju dušu. hodačkim 

hlebom hranim harmoniju. nežnošću je

grljeno i moje telo

novi sad 29.5.1997

 

 

 

2030/1623

 

5639  otiče ova rečenica nošena vetrom. vetar me zanosi i zaustavlja

hod dovoljno da se setim remboa ja sam samo pešak i ništa više

 

5640  vetar mi duva u grudi dolazi sa zapada. evo reči ričarda longa izabrao sam

da stvaram umetnost hodajući. upotrebljavajući linije i krugove ili kamenje i dane

 

5641  evo reči hamiša fultona hodam jer je to način da

kanališem moja opažanja sa maksimumom efikasnosti

 

5642  pored puta na jakom vetru nađoh bačene pokisle

stare novine i u njima pesmu fernando pesoa donesi mi ljiljane

ljiljane i ne zaboravi ruže. donesi mi ruže. ruže i ljiljane mi daj

 

rembo. long. fulton. pesoa. vitgenštajn

1665. hodanje

samo sam brodić na velikim talasima. sve što vidim nazvao

bih srećom. sve što osećam ljubavlju. svet je ljubav. malopre

pročitah vitgenštajnove reči za realnu ljubav je potrebna hrabrost

put zasvođen velikim drvećem me vodi na most iza koga

svetlost sija na tamnom nebu. nežnošću je grljeno i

moje telo. počinje kiša i nova pesma

novi sad 30.5.1997

 

 

 

2031/1622

 

5643  i vrapci sleću na prve trešnje

 

5644  hodam sa devetnaestogodišnjom svetlanom jotanović mali pas nas posmatra iz trave

 

5645  dok sam hodala iza tebe bila sam ispunjena ritmom tvog

hodanja. on je punokrvan i milujući. osećala sam se skrušeno i spokojno

 

ispunjen

1666. hodanje

subota je. oblačno. mirno

tiho. toplo. prisutno. počinje

kiša i nova pesma. isteklo

je sve iz mene ispunjen

sam prazninom

novi sad 31.5.1997

 

 

 

2033/1620

 

5646  opet jun

 

5647  ponedeljak je. ulazim dolmom u futog. odi lena odi lena viče žena svoju kravu

 

5648  prolazim pored lene ona podigne glavu izduži vrat

prema meni i muče. među nogama su joj ogromna vimena

 

5649  gledam krećem se očima. kao što koracima prelazim preko

tragova koji su prošli pre mene tako očima nastavljam i tuđa gledanja 

 

5650  na kraju dana sparina nestaje. prijatno mi je u telu. hiljade asocijacija o

svetu prolazi kroz mene. lutam sa starim narodima i njihovom lepotom avanturom

cvetanjem i uvenućem. sve živi u meni. svi cvrkuti sam i sve crvene trešnje još zelene

 

5651  preko velikog polja crvenih bulki padaju zadnji

sunčevi zraci na blage zelene padine fruške gore

 

svaki mi je korak usna koja ljubi

1667. hodanje

stopalo je muško korak žensko. stopom oplođujem

korakom se otvaram. voleo bih da takvim skladom živim

sa jednom ženom. stopom zavibrira cela zemlja i svako

ja korakom se vibracija širi. isteklo je sve iz mene

ispunjen sam prazninom. ušao sam otvorio

se svet: ljubiti i ljubljen biti

novi sad 2.6.1997

 

 

 

2034/1619

 

5652  pljusak je stao. sve je opet mirno asfalt sija

 

5653  na žabaljskoj raskrsnici upeklo sunce pejzaž se zasvetlio

 

5654  posle kraćeg bola u ahilovoj tetivi prestajem da hramljem

 

5655  lutanje seme nežnosti

lutanje poklonjenje hlebu i vinu

lutanje pesma koju bih želeo da napišem je moj život

 

knjiga koju držiš u ruci

1668. hodanje

posebno zadovoljstvo u hodanju mi pričinjava

čitanje dobre knjige. svaka knjiga me vodi novoj. manje

poznatoj. manje čitanoj. dubljoj. prozračnijoj. zahtevnijoj. mojoj

knjizi. čitajući u hodu postao sam biblioteka još nenapisanih

knjiga. koračajući čitam i pišem knjigu sveta. knjiga koju držiš

u ruci se tako piše. sve više me saleću i ujedaju komarci u

blizini sam reke tise i u ovim trenucima sve govori da će

uskoro pasti jedan od prolećnih pljuskova. ušao sam

otvorio se svet: ljubiti i ljubljen biti. pevajući leti

ptičica iznad hodajuće ruže

novi sad 3.6.1997

 

 

 

2035/1618

 

5656  iz simpatije prema dejvid henri torou danas 

svoje hodanje nazvah transcendentalnom ružom

 

5657  ja sam duh koji hoda. bezemljaš

 

5658  dohodao sam sa draganom do letnjeg puta ka elemiru

na njemu veliki hrast i krst krajputaš. tu sednemo. ptice pevaju

vrapci nisko lete premeštajući se po zelenim klasima žita

 

5659  dva mala psa. beli i žuti. krenula su za mnom. malopre

sam morao tabanajući nogama da ih uplašim i oteram jer su idući

sa mnom već dva puta bili u opasnosti da ih vozila pregaze

 

5660  krekeću žabe. cvrkuću ptice. pada sumrak. napadaju me komarci

 

5661  kad kažem ja mislim na čoveka koji hoda. mislim na svespajajuće

ja. ja je uvek samo sve. ja je ceo svet. ja je probuđenost lepotom

 

transcendentalna ruža

1669. hodanje

hodao sam sam sa draganom varadinac

i posle opet sam. neprestano bivanje na putu

me odvodi svim putevima. hodajući po jednom

lutam po ostalima. teško je rečima opisati ispunjenost 

 prožetost koja se događa. ravnica se prostire prostire

i prostire. nepregledna je. teče ka svim vrhovima

plamti jednostavnost. pevajući leti ptičica iznad

hodajuće ruže. samo ću nastaviti

novi sad 4.6.1997

 

 

 

2036/1617

 

5662  prošlo je podne tek sam krenuo. kretanjem mi se telo

prokrvljuje. otvara. povezuje. spremno da ističe i da u njega sve utiče

 

5663  u susret mi dolazi stado ovaca. bele se ošišane zbijene hodaju i pasu

 

5664  cvetaju ruže sejem se u vetar

 

5665  oblizujem se jezikom oko usana uzimajući so znoja sa lica

 

5666  svakog dana na kraju hodanja vraćam se u ovu

knjigu sa naramkom lepote. vraćam se u kuću ruže

 

u

1670. hodanje

naramku lepote koji sam

doneo danas bili su: ovce vrućina

znoj čitanje bulke. na kraju hodanja i

svež miris sa dunava. miris vlažnog peska i

velike vode u nozdrvama mi je probudio mladost

i snagu tela. letnjeg tela spremnog na poduhvat

tela koje se ne boji. tela koje i u blizini smrti oseća

sigurnost i danas sam se trošio. ozario svetom

biljaka. i danas sam se posejao u tebe. ušao

samo ću nastaviti. na kraju umoran sam

znam rađa se neobjašnjivi smisao

novi sad 5.6.1997

 

 

 

2037/1616

 

biti

1671. hodanje

od sivog na početku

do sunčanog i vrelog dana

na kraju hodao sam sa nenadom

kesićem. sve vreme smo pričali i nisam

ništa zapisao. biti pesnik. biti ljubav. biti

univerzum. svi koji su otišli daleko govore o

tome. u to jedno ime pesnik ljubav univerzum

nosim tri kifle u ruci. na kraju umoran sam

znam rađa se neobjašnjivi smisao

biti izdašan svakom danu

novi sad 6.6.1997

 

 

 

2038/1615

 

5667  ja sam ranjenik. samo ljubav zaceljuje rane. hodajući vazduh ih ispira. sve

što vidim dodirnem čujem mirišem okusim živi u meni. ako je bol velik zatvaram se

prema svemu. ako utihne otvaram se i sve što prolazi kroz mene preporađa me

 

5668  pored dunava na novom beogradu hodanje me je ispralo. nebo je tu. reka teče

 

5669  sve što vidim jednom će nestati u drugo se pretvoriti. pesma je neprestana

 

5670  ako otvoriš moje srce naći ćeš samo kamenu stazu kojom hoda čovek

bez nade. hodati videti samo sunce mesec i kamenje kaže kazancakis

 

jedno i drugo

1672. hodanje

pust je drum. biti izdašan

svakom danu. sam sam

na drumu

beograd 7.6.1997

 

 

 

2040/1613

 

5671  predveče je ceo dan sam spavao. nisam mogao da ustanem. iscrpljen

i sam. ni sada neću moći ishodati dvadeset kilometara. samoća je prevelika

zaustavlja me. uvlačim se u sebe. samo da se ne pretvori u grč

 

5672  ostani u sebi. ne rasipaj energiju. čisti svoj hram

 

vidim ga

1673. hodanje

miroslava mandića

seo je na obalu dunava

zapalio cigaru i izgubio se u

svom pogledu ka daljini. sam

je. pesnik ljubav univerzum su

u njemu. zato je ipak miran. na

svetom je putu putu bez puta. u

bespuću klija u njemu pesma

zagrljaj i nežnost. pust je

prelazi preko travnjaka

propušta automobile

i prelazi ulicu. sam

sam na drumu

pada veče

po

njemu

novi sad 9.6.1997

 

 

i

 

 

počinje kiša

i nova pesma

 

 

svaki mi je korak usna koja ljubi

 

 

ja sam duh koji hoda. bezemljaš

 

 

sve što vidim jednom će nestati u drugo se pretvoriti. pesma je neprestana

 

 

na svetom je putu putu bez puta

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ja stopalo

ti korak

jedna

smo

ruža

i

jedno

lutanje

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

4. oktobar 2025.

27698. dan mog života

 

 

2017/1636

 

5598  ljubiti

hodanjem postajem

usna na usnama sveta. ne ja to

ne gledam ne ja to ne hodam ja ljubim

hodam i moja stopala ljube zemlju. tako se

često osećam dok hodam. da li to dolazi od

iscrpljenosti. dužine hodanja. lepote koja mi se

otkriva. tek osećam: pa to moja osećanja ljube

ljube jer sve što postoji ljubi mene. gledanje

okoline je priljubljivanje ali hodanje kroz nju

je već ljubljenje. sve ima ime. jezik svoj i moj

i eto o tome govorim. naši jezici su spojeni

miluju se dodiruju. vlažan je naš poljubac

ljubi i kreni. i u sledećem danu

ti opet kreni i ljubi

(iz rečnika hodanja)

 

ljubav

1654. hodanje

pripadam ti uzmi

me. nema te ljubim te

novi sad 17.5.1997

 

 

 

2019/1634

 

5599  već nedelju dana vrućine. od ranog jutra

do kasne večeri. toplota stoji. uživa u sebi

 

5600  sve oko mene se zeleni. biljke bujaju

 

5601  zelenilo raste iz usijane guste zatvorene

zemljane lave i raste ka prozračnom plavetnilu

 

5602  kako je slatko procvetao bagrem

 

5603  četvoro mladih prijatelja me je sačekalo na mostu na tisi i sad ulazimo

zajedno u aradac. sa obe strane puta pustare su prepune visoke zelene trave

 

crveno zelenilo

1655. hodanje

zelenilo zelenilo i samo zelenilo

oseti se snaga u visokoj mladoj travi. vetar

ju je talasao osećao sam njenu svežinu u suvim

ustima. miris bagrema i zelenila mi je nosio telo

sve je prolazno i sve se ponavlja video sam svakim

pogledom. sve je ovo već bilo i sve će ovo ponovo

biti. nema te ljubim te. zeleni vazduh je

tekao crvenom krvlju

zrenjanin 19.5.1997

 

 

 

2020/1633

 

5604  topli vetar raznosi vrućinu. i mace sa topola

 

5605  u vrućini se osećaju pljuskovi koji će pasti sledećih dana

 

5606  hodanjem svaki dan nastaje gustoća ruže njen duboki miris

 

5607  posmatram ljude. šta osećaju i šta misle. svi negde idu to ih vodi

 

još jedan dan

1656. hodanje

pri kraju hodanja sam posmatrao

ljude zgrade ulice automobile golubove

drveće. posmatrao sam sebe. sve je bilo tako

kako je. nije bilo nikakvih razloga da pišem o

bilo čemu. odustao sam i prepustio se. samo

sam hodao. zeleni vazduh je tekao crvenom

krvlju. otišao je još jedan dan

novi sad 20.5.1997

 

 

 

2021/1632

 

5608  odnekud dolazi miris bagrema

 

5609  ćutim: put je preda mnom

 

jedan dan u maju

1657. hodanje

otišao je još jedan

dan. ćutim i otičem

novi sad 21.5.1997

 

 

 

2022/1631

 

5610  prve kapi kiše. uska je staza po kojoj hodam. gde me ona vodi

 

5611  nemoćan sam voleo bih da izdržim

 

5612  posle pljuska vazduh je svež a zelenilo je

potamnilo. dole pod nasipom čujem kreketanje žaba

 

5613  treći pljusak. polja su u kišnoj magli. sklonio

sam se pod podvožnjak i posmatram nevreme

 

5614  naleti kiše me ispiraju 

 

5615  vraćam se iz beograda oblačno je. pet sati sam

razgovarao sa slavkom milekićem. živi u americi. samo smo nastavili

razgovor prekinut pre šest godina. razgovor kao da je tekao iz jedne duše

 

5616  hladan vetar hladno mi je

 

ipak sam na nogama

1658. hodanje

dan je počeo sa pljuskovima i mojom

potpunom nemoći. mada mi je bilo lakše 

dok je pljuštalo. u nevremenu sam video i

sopstveno unutrašnje pustošenje. razgovor sa

slavkom je potvrdio da vreme i prostor žive

po meri duše. na kraju hodanja sam se

smrzao od vetra. ćutim i otičem. ja

sam gospodin smrzavanja

beograd, 22.5.1997

 

 

 

2023/1630

 

5617  svaka reč koju napišem dolazi iz koraka kojima

dodirujem zemlju. tako je svaka reč u ovoj knjizi i dodir i trag

 

5618  da li u ovoj rečenici vidiš sve boje koje vidim i sve zvuke

koji me okružuju. na primer razarajući zvuk brzih automobila koji se

u trenutku pretvori u nešto nalik na metalnu strelu koja razbija život

 

5619  kada osetim bol u ahilovoj tetivi i moram da

zastanem i hramljem. tek onda primetim koliki teret ona nosi

 

5620  površinu planete čine i zemlja i voda. žensko i muško. samo ti i ja

ti si moje ostrvo ja reka u tebi. bez našeg venčanja planeta će se raspasti

 

tako je zapisano

1659. hodanje

popodnevno sunce prestajem da

čitam vitgenštajna. njegove stranice

stavljam u džep skidam naočare vadim

cigaru palim je sporo hodam i pišem. lišiti se

moći osmehom se otvoriti nerazumljivom

postati mu ruža. popušio sam cigaru

prelazim most... ja sam gospodin

smrzavanja. predajem se

svetom autoritetu

ćutanja

novi sad 23.5.1997

 

 

 

2024/1629

 

5621  blizu sam desetog kilometra ulazim u ritam rečima se ne izlazi

 

5622  kao odlomljeno parče hleba su ovih današnjih 21 prepešačeni kilometar na suncu

 

5623  kao i ja trava je žedna počinje da žuti

 

5624  isušen izmoren hodam i dalje ka poljima. osetim: pesma sam

 

pije pesma

1660. hodanje

sve vreme sunce mi je grejalo

potiljak. hodanje završavam u hladu

beogradskih ulica kroz koje se oseti i blagi

vetar. hodam ka prvom parku da u njemu

popijem litru soka. i pesma je žedna. pevala

i ožednela. seo sam. zavrnuo pantalone

pomokrio se. izuo. predajem se

svetom autoritetu ćutanja

pijem

beograd 24.5.1997

 

 

 

2026/1627

 

5625  koraci su leptiri lete sa tla na tlo

 

5626  oblačno je sve se odmara od jakog sunca prošlih dana

 

5627  počinje vetar čuju se mirisi trava

 

5628  čvrst si i jak ali hodaš meko i prepušteno. osećam tvoju

predanost hodanju. poštovanje i služenje tlu po kome se krećeš

hodaš stomakom. u trokutu tvojih kukova i butina je tvoja snaga. u

stomaku je nosiš odatle ona izvire. to je snaga koja istovremeno

izvire i istovremeno uvire. privlači te grožđe. ti si srećan i čuvan

čovek iako ti to ne znaš jer ti si čekan i tebi se sprema

toplina i ona je stalno sa tobom govori mi 

mlada žena sa kojom hodam

 

neka bude

1661. hodanje

u drugoj polovini dana

sinulo je sunce. sve se zlatilo

uokolo polja. trava je visoka

natkriljuje ovce. i kad patim i kad

sam usamljen i kada ne vidim nikakve

šanse ja sam srećan čovek jer sam

video da i u meni živi lepota sveta

pijem. sve je  moguće leti leptir

novi sad 26.5.1997

 

 

 

2027/1626

 

5629  iz žičane ograde izvirila jedna bulka. već nekoliko dana

sam želeo da pišem o bulkama koje me rasute po zelenom žitu uvek

povuku ka lepoti. i sada me je ova jedna jedina podsetila na sve ostale

 

5630  izlazeći iz zrenjanina čitam robusni nomad gologlav s

veseljem koje mu prožima telo počinje da se smeje vetru opijen

tom ledenom napetom silom koja mu u lice baca pramenje kose

 

5631  temperatura navodi oblake ka horizontu

 

5632  lepo hodam dobar je svet

 

5633  topli zvuci koraka utapaju se u predeo

 

mom bratu vetar baca pramenje u lice

1662. hodanje

pevam pesmu sveta. ona je uvek u stvaranju i promeni

pesma je ogoljena. potpuno očišćena. skoro trivijalne prirode

poput prve nađene fraze. prividna banalnost ispoljava malo

po malo svoju jedinstvenu moć. udružen sa drugim pevačima

magnetskim pulsacijama termodinamičkim omotačima i svim

vrstama vibracija i talasnih dužina pevam postojanje. hoćeš

li zeleno gledam. hoćeš li put ka uzglavlju hodam ga

hoćeš li ulazak ulazim. sve je moguće leti leptir

hoćeš li grozd sačekaćemo ga zajedno

novi sad 27.5.1997

 

 

 

2028/1625

 

5634  hodam u vetar. pognut sam. koraci ubrzavaju. novine

sam stavio na grudi i sada mi je hladno još samo po rukama

 

5635  zvuci kiše po prsluku me podsećaju na rast trava. muziku

koja miriše na slobodu. bratstvo svih oblika sestrinstvo svih mleka

 

kad livade pevaju

1663. hodanje

kisnuti i biti bilo gde. bilo kad

bilo ko. vetar je odneo kapu čoveku sa

glave dok sam uzbuđen mislio o muzičkom

mišljenju. kisnem sivi se horizont nosi me vrtlog

nebeski. hodam kad livade pevaju u kišnjenju

hodam dok se kreće pesma svih energija

hoćeš li grozd sačekaćemo ga zajedno

hodačkim hlebom hranim harmoniju

novi sad 28.5.1997

 

 

i

 

 

pripadam ti uzmi me

nema te ljubim te

 

 

ćutim: put je preda mnom

 

 

bez našeg venčanja planeta će se raspasti

 

 

lišiti se moći osmehom se otvoriti nerazumljivom

 

 

i kad patim i kad sam usamljen i kada ne vidim nikakve šanse ja sam srećan

čovek jer sam video da i u meni živi lepota sveta... sve je  moguće leti leptir

 

 

lepo hodam dobar je svet

 

 

kisnuti i biti bilo gde. bilo kad. bilo ko

 

 

i

 

 

ružo lutanja

tvoje trpljenje i

tvoja trpeljivost su

me i načinile pesmom

koja nastaje sama čim

bilo ko pomisli na

tebe ružo moja

voljena

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

vijugava

pesmo

i

pesmo

vijuganja

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

venčani ti i

ja venčavali

smo sve i

svakog

oko

nas

 

 

i

 

 

ružo lutanja

izdržao sam sve

baš zato jer sam

bio bez moći

a i sam

često

nemoćan

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti zauvek

mlada

ženo

ti

si

večna

boginjo

moja

 

i

 

 

ružo

lutanja

ukorak

bili

smo

korak

služenja

i

poklonjenja

 

 

i

 

 

ružo lutanja

svakodnevna

milina ljubavi između

tebe i mene natapala je

predele toplinom ljubavi

slobode istine kojom

smo lutali

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

3. oktobar 2025.

27697. dan mog života

 

 

2006/1647

 

5562  prolazi mnogo ljudi svih doba različitih temperamenata

različitih tela. svako je priča za sebe. prolaze kroz život. prolazim

i posmatram ih. prolaznost struji kroz nas i svuda oko nas

 

5563  mnogo je kola mnogo seksualnosti mnogo snage mnogo brzina

mnogo mnogo mnogo komfora. mnogo komfora - malo šansi za život

 

5564  mladi radnik tegli sanduk ispred sebe loše obučen prljave

kose prepušten nežno zvižduće pesmu luj armstronga čudesan svet

 

mnogo i malo

1645. hodanje

ležim u čistom krevetu u maloj

sobi. novi krevet za stranca. koliko sam ih

samo promenio. kreveti su putevi za snove. hteo

bih još da pišem ali mi se oči sklapaju. odlazim sa

današnjim danom. nema povratka. vreme teče dalje

nestaje u bezvremenosti. da se prepustim današnjim

kilometrima (trideset) u mom telu. sklapajući oči

umirujem se polako padam u san

budimpešta 6.5.1997

 

 

 

2007/1646

 

5565  od jutra u hodu budimpeštom. sat i po intenzivnog bola u grudima

sada se polako smiruje. kad bol prestane shvatam koliko je život savršena stvar

 

5566  pitao me juče đerđ konrad kako se na raskrsnicama

odlučujem u kom ću smeru krenuti. po svetlosti odgovorio sam

 

5567  asfalt je izlizao i napravio rupu na mom vazdušnom đonu pa su

kamenčići upali u njega. sada pri svakom koraku zvečim kao đaini koji zvončićima

na nogama upozoravaju bubice i mrave da se sklone da ih ne bi slučajno zgazili

 

5568  prve krupne kapi kiše u segedinu i odmah miris letnje asfaltne prašine

 

ulice pune golih butina

1646. hodanje

vrućina u budimpešti kiša u segedinu i

sveže veče u novom sadu. između je dvadeset

prohodanih kilometara. bol je u toku dana nestao

a potreba tela za zagrljajem je ostala. telo čezne za

drugim telom. rođeni smo u telu da bi se spojili sa

drugim telom. pišem o telu zbog njegove nežnosti

i usamljenosti. iz jednog tela u drugo. sklapajući

oči umirujem se polako padam u san

telom mi peva duša

novi sad 7.5.1997

 

 

 

2008/1645

 

5569  ja sam ovo drvo gledala celog svog detinjstva u pečuju i ono me

uvek podseća na sve drago u svetu rekla mi je katalin kešeri pre dva

dana u budimpešti dok mi je davala pesmu janusa panoniusa

 

5570  janus panonius o jednom bademovom drvetu s one strane dunava

 

herkules takvo nije video ni u vrtovima hesperide 

ni junački ulis na ostrvu alkinos

bilo bi čudo i na širokim poljima srećnih ostrva 

a ne na severu panonske hladne grude

i gle hrabro cveta bademovo drvašce po zimi

 

čudesno lepe pupoljke mraz će uhvatiti

moje bademovo drvo mala filis zar još nema 

laste u kraju

ili si tako teško čekalo mlado proleće

 

bolestan od samoće

telom mi peva duša. sam... verovatno

nijedna reč ne kazuje više: ako neko ume

da sam bez gorčine posmatra dolazak

predvečerja proglašavam ga

princom života

novi sad 8.5.1997

 

 

 

2009/1644

 

stavim ruku na tvoju bol

1647. hodanje

juče od tuge i samoće nisam mogao

ne da hodam nego da izađem iz kreveta

skupljao sam se. grlio svoje telo. sve je plakalo

u meni. danas je malo bolje. grč popušta ali nemam

snage za dvadeset kilometara. tek iz ove nemoći vidim

koliko je veliki moj posao. koliko je snažna koncentracija

za desetogodišnje vreme ruže. koliko je daleka pučina na

kojoj sam. kako je putovanje u nepoznato uvek glas jednoga

koji viče u pustinji. ostaje mi da se nadam da će se snage

spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta uravnotežiti i spojiti

sam... verovatno nijedna reč ne kazuje više: ako

neko ume da sam bez gorčine posmatra

dolazak predvečerja proglašavam ga

princom života. miroslave ne

brini ne boj se hodaj i

pevaj

novi sad 9.5.1997

 

 

 

2010/1643

 

5571  gusti miris vlažnog bilja i zemlje na toplom suncu

 

5572  zelenilo trave posuto žutim cvećem i jednom crvenom bulkom

 

5573  subota je na levoj obali kanala posedali pecaroši

 

5574  nadvilo se drveće gustim lišćem nad put pa hodam

pod njegovim hladom kao kroz hodnike zelenog vrta

 

5575  sunce mi greje leđa baš na mestu gde se prethodnih dana pojavljivao bol

 

5576  hodanjem vidim svet. ne. hodanjem vidim 

ceo svet. ne hodanjem se uvek vidi samo ceo svet

 

vitez plave ruže

1648. hodanje

u beogradu sam. bilo je to dobro

hodanje. jednostavno. u istom ritmu

čitajući berđajeva sa svežim mirisima

zelenila. na toplom bez bola u grudima

sa kratkim bolovima u ahilovoj tetivi

miroslave ne brini ne boj se hodaj i

pevaj. kako mi se jednim dobrim

hodanjem vrati vera i snaga

beograd 10.5.1997

 

 

 

2012/1641

 

5577  buja zelenilo valja se ka plavom nebu

 

5578  sve raste iz zemlje iz užarene vatre u njenom središtu. u srcu

zemlje je sunce. sve na zemlji raste iz sunca stremeći rastom ka suncu

 

5579  dobrim hodanjem uvek se pali vatra smisla. vidim kako sve gori. gori lepotom

 

5580  prolazim pored vezane krave miriše na toplotu i čokoladu

 

5581  skinuo sam košulju i prsluk da okupam kožu na vetru i suncu

 

posle nekoliko meseci

1649. hodanje

otišao do benzinske pumpe na autoputu

za beograd i vratio se (21 km). posle višednevne

iznurenosti i odmaranja današnje hodanje je bilo lako

nervi su se povratili i pomogli mi. bolovi i vriskovi su

me potrošili i (nadam se) obnovili. posle nekoliko meseci

zajedničkog rada ponovo sam ostao sam. u prvim danima

to me je jako bolelo. sada sam na to pristao i lakše mi je

umetnost lepota i dobrota ponovo struje kroz mene

bezbrižnost se ne može naučiti i osvojiti ona se samo

može dogoditi svaki dan. kako mi se jednim dobrim

hodanjem vrati vera i snaga. bezbrižnošću

sam tvoj zalogaj i zagrljaj

novi sad 12.5.1997

 

 

 

2013/1640

 

5582  juče sam izbacio desetak kamenčića iz

vazdušnog đona patike malopre čujem nove

 

5583  planetarna dominacija nasilja je najdosadnija pojava na ovoj zemlji

 

5584  redigujem rukopis petog dela knjige ruže lutanja vetar mi nanosi pramenove

kose na oči. obrišem šakom čelo i provučem je kroz kosu. tada ugledam visoku

zelenu travu pored koje hodam i osetim gospodstvo i dobrotu koji žive u meni

 

5585  iz daljine posmatram belog leptira kako sleće na visoku vlat i sada se ljulja na njoj

 

5586  da li i konji koji vuku po suncu teški teret uživaju u zelenilu kroz koje prolaze

 

dok hodam uvek te osećam

1650. hodanje

golubovi i vrapci na putu traže hranu. automobili

i kamioni ih rasteraju oni odlepršaju i ponovo sleću. i

danas me po koži miluje topli vazduh. široke grudi kojima

hodam. snažna ramena za tvoje ruke. jak vrat za tvoju

glavu. snaga u bedrima za tvoju nežnost. čvrste butine

za tvoje meke. neumorna stopala za zajednički nam

san. celim svetom ulazim u tebe. osećam da si sa

mnom. moje telo je tvoje. bezbrižnošću sam tvoj

zalogaj i zagrljaj. u vodi smo volim te

novi sad 13.5.1997

 

 

 

2014/1639

 

5587  vrućina se raspričava lebdi priprema leto

 

5588  znojim se sunce mi na licu. otvorim jako

usta da mi njegova svetlost i toplina prođe kroz grudi

 

ne bih mogao

1651. hodanje

hodao sam sa sašom tišmom

šest godina nije bila u novom sadu. živi u

hagu sa predragom šiđaninom. ne bih mogao

živeti bez ideala. bez vrednosti. ne bih mogao

živeti bez života hrabrih bez puteva mudrih bez

očiju dobrih bez lepote nezaštićenih. život

svima. u vodi smo volim te. kaplje

znoj u sunčani dan

novi sad 14.5.1997

 

 

 

2015/1638

 

5589  hodam sa svetlanom jotanović. devetnaestogodišnjakinja. izbegla iz rata

u novom sadu u ženskom internatu se priprema da upiše likovnu akademiju. hoda

ispred mene dok zapisujem reči o njoj. posmatram njeno skladno sitno telo

kako odmiče niz put. sama je. bojim se samoće rekla mi je malopre

 

5590  bliskih mi nema nepoznati su uteha

 

5591  vetar i sunce mi prlje lice gledam u svetlanu i mislim na gertrudu stejn

 

gde su

1652. hodanje

na kraju je sunce ostalo

na mom licu. vrućina me je iscrpila

spava mi se. osećam koliko je mnogo bola

u svetu. osećam kako nedostaje saosećanja

za slabije drugačije. osećam kako se ljudska

srca hlade u egoizmu ravnodušnosti i komforu

hodam za dobrodušno srce sveta. hodam za

čednost nevinost i odanost životu. kaplje

znoj u sunčani dan. hodam gubim ljubim

novi sad 15.5.1997

 

 

 

2016/1637

 

5592  ne živim ja nego ljubav živi u meni

 

5593  plačem. ljubav me boli. kad bi me sada dodirnula šiknula bi iz mene ljubav

 

5594  ljubav me je izgorela smirio sam se

 

5595  ruža lutanja je roman o gospodstvu svakoga dana. roman o prisutnosti

 

5596  u vršcu sa vesnom pavlović pravim sedmu fotografiju za rad pretvoriti bol u radost

 

5597  usavršavanje je stvaranje lepote. lepota je jedina svrhovitost

u ovom svetu. svrhovitost koja ne sadrži nikakvu svrhu simon vejl

 

pripadam

1653. hodanje

dan mi je počeo sa velikom

patnjom. tako je mnogo ljubavi u

meni a tako sam sam. prihvatio sam

ljubav i ona me je porazila. izgorela bol

samoće. vrućina i koraci su me takođe

potrošili i sad prazan mirno završavam

dan. sve je dobro. sada sam samo

uteha svemu. suvo mi je grlo

ispucale usne srce mirno

hodam gubim ljubim

pripadam ti

uzmi me

novi sad 16.5.1997

 

 

i

 

 

mnogo komfora

malo šansi za život

 

 

telo čezne za drugim telom. rođeni smo u telu da bi se spojili sa drugim telom

 

 

planetarna dominacija nasilja je najdosadnija pojava na ovoj zemlji

 

 

iz daljine posmatram belog leptira kako sleće na visoku vlat i sada se ljulja na njoj

 

 

snažna ramena za tvoje ruke. jak vrat za tvoju glavu. snaga u bedrima za tvoju

nežnost. čvrste butine za tvoje meke. neumorna stopala za zajednički nam san

celim svetom ulazim u tebe. osećam da si sa mnom. moje telo je tvoje

bezbrižnošću sam tvoj zalogaj i zagrljaj. u vodi smo volim te

 

 

bliskih mi nema nepoznati su uteha

 

 

i

 

 

ružo lutanja

tvoje i moje lutanje

ko jedno jedino lutanje

nas je ko i svakog ko

luta  dovelo do boga

koji je i telo i srce

i um lutanja

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

2. oktobar 2025.

27696. dan mog života

 

 

1993/1660

 

5530  disanje

disanje je neprimetno. vidim ga jedino

na hladnoći dok mi para izlazi na usta. disanje

je spoljašnje srce. neprestano kruženje vazduha

kroz telo. neprestano ulaženje i izlaženje. disanjem smo

povezani sa celim svetom. kao biljka. na neodgonetljivom

zadatku. noga se pruža napred udah nas vraća nazad. noga

je zaostala izdah nas povede napred. neprestani balans

ritmovi u predelu i konfiguracija terena su vrsta disanja. sve

diše. kada me neki prizor zaseni svojom lepotom uvek

prodišem. prozračim se. na svežem vazduhu se zasijaju oči

na mestima u kojima je vazduh zagađen svojim plućima ga

pročišćavam. disanje je sveti čin. dugim hodanjem se

nadišem smisla. dubokim disanjem se

pojavljuje osmeh na licu

(iz rečnika hodanja)

 

bolestan

na kraju kratke

šetnje ponovo sam

osetio bol. nemoć bol

novi sad 23.4.1997

 

 

1994/1659

 

5531  i juče je bol u grudima bio jak. danas ću ipak hodati. da li ću uspeti

 

5532  sada je bol malo uminuo. do malopre se širio po grudima

i u levu ruku. sada je malo bolje. osećam se kao ranjenik

 

5533  kao što se bol iznenada pojavio u sedam uveče nadam se da će tako i nestati

 

5534  molim se da vetrom uđe zdravlje u moje grudi

 

5535  na dvanaestom sam kilometru hodam polako bola

skoro da nema. kako je srećan čovek kada ga ništa ne boli

 

5536  kad bi nečije grudi bile pod mojim obrazom

kad bi nečije ruke bile na mojim leđima

 

ulazim

1635. hodanje

na početku je bol bio snažan

i jako me je uplašio. na putu gledajući

po nebu i osećajući vetar bilo mi je lepo

pripadao sam im. ako bih uspeo da izbacim

vazduh iz stomaka i pluća bol je nestajao. u

trenucima bih osećao slobodu: nije bilo bola

bio sam srećan pored puta. ličio sam na psa koji

luta poljima. srce svih životinja mi je bilo u grudima

pripadao sam im. nežno sam stigao do subotice

predvečernje sunce je padalo na trg. gledao

sam ljude hodao sporo osećao sam život u

sebi. nemoć bol. živote odnesi mi bol

subotica 24.4.1997

 

 

 

1995/1658

 

5537  danas je bol slabiji ali sam se probudio sa mišlju o umiranju

 

5538  klonuo sam kao i biljke opržene snegom i hladnoćama

 

5539  prija mi sunce podiže moje lišće

 

5540  bolje mi je lepo je

 

grč

1636. hodanje

grč popušta nadam se

u jednom trenutku sam osetio

da je život opet sasvim u meni

nedostatak novca. velike samoće

zabrinutost za budućnost ruže sve me

to istroši i tada zaboravljam da sve zavisi

od svakog dana. da se u svakom danu nalazi

deo puta i deo opasnosti. dan je kao i korak

kao udah i izdah kao otkucaj srca tako mali a

neophodan. u svakom danu su svi dani ruže

lutanja. bilo bi dobro da imam više

zahvalnosti za svaki dan. živote

odnesi mi bol. grču ne brini

biće sve dobro

novi sad 25.4.1997

 

 

 

1996/1657

 

5541  ne brini miroslave. ko hoće da živi taj će

doći na svoje mesto kaže mi dragana varadinac

 

5542  sve je u cvetanju

 

sa draganom u planini

1637. hodanje

hodali smo fruškom gorom. u planini

je vazduh svežiji. sve je u cvetanju. šumske

staze su uske. umetnost je biti na njima. sada

je ponoć toplo je pada kišica žedan sam. pada

nežnost mi je u očima. grču ne brini biće sve

dobro pred vratima me je sačekao veliki puž

novi sad 26.4.1997

 

 

 

1998/1655

 

5543  juče se bol obnovio i bio jak. tuga bi da me ubije

 

5544  boli me ali sam nežniji čovek

 

5545  ovo je jedna obična rečenica koju pišem dok hodam

teslinom ulicom u novom sadu nema u njoj ničega posebnog

nikakve simbolike i poruke bez ekspresije nije joj stalo do ritma niti

da nešto opiše ne govori ona ni o sebi ona je jednostavno tu deo puta

 

5546  prethodna rečenica govori o snazi lepoti

strasti i smirenju koje sam osećao u telu srcu umu 

 

5547  dok nema slaganja želim da gubitnik budem ja a ne ti

 

blago je blago

1638. hodanje

na kraju sam današnjeg hodanja

još je dan. pola osam. miriše dunav

usporio sam. nestale su granice između

sveta i mene. blaženstvo. trava je zelena

dobrota je u meni. dobrota me uzbuđuje

bezgranična je. teče teče i teče. pred

vratima me je sačekao veliki

puž. zraci života

novi sad 28.4.1997

 

 

 

1999/1654

5548  ne izlazim iz grada hodam sporo kao i juče ni

danas možda cele ove nedelje neću hodati dvadeset kilometara

dnevno nego nešto više od desetak. pokušavam tako da umirim

bol oporavim telo. hodajući na ovaj način mnogo sam više zaštićen

energija ulazi u mene. nežan sam prema sebi. kao da uzgajam kamenje

 

energija je večna slast

1639. hodanje

energija je večna slast kaže vilijem blejk

sve reči u ovoj knjizi su reči energije. reči jedne

ruže u kretanju. plaveti koja kruži kruži i kruži. plavo

koje se energijom pretvara u svetlost. sunčevo zlato

knjiga kupana kišama vetrovima suncem. knjiga u

kojoj nestajem i nastajem. knjiga utehe postelja

za tebe. zraci života. trenuci kada

smo spojeni

novi sad 29.4.1997

 

 

 

2000/1653

 

5549  i sinoć i jutros bol: život u grudima

 

5550  fragmenat govori o umetnosti nepostojećeg. alfa i omegi neuhvatljivog sada

 

5551  slobodan tišma blues diary sreda

 

sladoled od limuna je uvek bio bele boje

sladoled od vanile žut

nisam čuo za sapun sa mirisom vanile

ali postojao je sapun sa mirisom limuna. čuveni

na žalost zaboravio sam marku

stavljajući porciju sa sladoledom od limuna i vanile

na mermerni stočić

govorila je majstor te pustio malo u provod...

dobri smo mi ljudi

sa šegrtima ne treba biti prestrog

zar ne

 

valerija lacko je rekla:

1640. hodanje

ne moram sve da završim: sanjam kako

je lepo nebo i zemlja: pustim suzu da bih isprala

oči: strpljivo sačekam da se umirim kad drhtim: pijem

vodu ja sam most: setim se da osmesima prave duge

verujem u čistačku moć vode: kleknem: primetim da je

svet pun čudesa: dobro mi je da bi drugima bilo dobro

taložim se tamo gde mi je mesto: krenem: ne brinem

ima me da bi te bilo. trenuci kada smo spojeni

sve što kaže i čini valerija je isto

što bih rekao i činio ja

novi sad 30.4.1997

 

 

 

2001/1652

 

5552  kako su se zabeleli cvetovi po travi a mene boli

 

kiosci praznika

1641. hodanje

dunav je miran. vazduh blag. sunčeva

svetlost mlečna. praznik je ljudi izmileli. pecaju

na obali. šetaju decu. baka nosi uzbrani buketić

cveća. dečaci prelaze most sa rančevima na leđima

trudim se da bol nosim mirno. mislim na dobre ljude

dobri ljudi čuvaju život. život je energija koja kruži

hodam da bih ulepšao lepotu kruženja. kruženje

je ruža života. živeti dobrotom i lepotom. sve

što kaže i čini valerija je isto što bih rekao

i činio ja. živeti po cveću

novi sad 1.5.1997

 

 

 

2002/1651

 

5553  sunčan dan na ulicama budimpešte. osećam korake

ruže koje sam u prethodnim hodanjima posejao po njima

 

5554  gradovi to su žene na ulicama. muškarci u jakim kolima i radnje

 

5555  lepota ruže. neizvesnost. otvorenost. nezaštićenost

 

5556  lep osećaj: budimpeštu osećam kao deo svog dvorišta

 

budimpešta

1642. hodanje

dobar dan se završio sa mnogo

dobrog vina. posle dve godine sam

video katalin kešeri. dunav je tu gde je

i bio. više je turista. sve je poskupelo

jednostavno je biti. živeti po

cveću. kružiti je biti

budimpešta 2.5.1997

 

 

 

2003/1650

 

5557  umetnost je nežnost

 

žene su snažne i muškarci su snažni

1643. hodanje

posle hodanja i toplog dana družim se sa mladim

prijateljima. igramo i pijemo. energija ta večna slast

žene su snažne i muškarci su snažni. u njihovim telima

je igra i muzika. stara. večna. zaista ih volim. oni su ja. sva

njihova tela čine moje. otkud u ljudima tolika lepota. grlim

im znoj. kao i sa prijateljima u poljskoj gradili smo život

igrajući. svako telo je ruža. rast. kako su ljudi lepe

trave. ako osetiš butine bokove ramena vratove

šake stomake grudi oči usta čela kolena u

lomljenju stopala koja vibriraju onda

osećaš sebe. ljubim ih ljubim ih

ljubim ih. kružiti je biti

hodaću i ljubiću

ih

budimpešta 3.5.1997

 

 

 

2005/1648

 

5558  postupnost je čudo

 

5559  topli vetar. raznosi me seje u nepoznate krajeve. i zato nije

slučajno kad mi ponekad snaga iznenada dolazi iz nepoznatog

 

5560  stojim na zadnjoj tramvajskoj stanici 17 u bečkoj ulici. pola devet je uveče

na nogama sam od ranog prepodneva duva jak topli vetar. umor mi blaži lice

 

5561  vetar čini da postajem svako

 

nema sumnje

1644. hodanje

ponoć je. vetar nosi najlonsku kesu i

ja je gledam kako leti sve više i više. hodam

ispod nje želeći da leti što duže i više. danas sam

hodao kroz šumu sa verom varadi. u hodu pravio

fotografije sa kristom buza. i na kraju mirisao dunav

sa katalin kešeri. nema sumnje da sumnja čini življenje

u životu sumnja ni ne postoji. bolje da ne nastavljam

da pišem nego da uživam u ovom ponoćnom vetru

hodaću i ljubiću ih. da se prepustim današnjim

kilometrima (trideset) u mom telu

budimpešta 5.5.1997

 

 

i

 

 

u svakom danu su svi dani ruže lutanja. bilo

bi dobro da imam više zahvalnosti za svaki dan

 

 

usporio sam. nestale su granice između sveta i mene. blaženstvo

trava je zelena. dobrota je u meni. dobrota me uzbuđuje bezgranična je

 

 

žene su snažne i muškarci su snažni. u njihovim telima je igra i

muzika. stara. večna. zaista ih volim. oni su ja. sva njihova tela čine moje

 

 

postupnost je čudo

 

 

vetar čini da postajem svako

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ko

što sam te 

onda hodao

sada te samo

ljubim ljubim i

ljubim ružo

lutanja

od

svakog

ljubljena

i

to

najljubljenije

ljubljena

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

1. oktobar 2025.

 

 

1980/1673

 

5491  mrtav zec pored puta

 

5492  u turiji sam. prešao sam na drugu stranu ulice onu

u hladu. pogledam kroz poprečnu ulicu i vidim polja koja okružuju

selo. sve van sela je daleko liči na opasnost i stara vremena

 

5493  lete pčele na procvale voćke

 

5494  u ovoj knjizi nema slika o tome kako ljudi žive. ovo je

knjiga o tome kako čovek hoda kroz godišnja doba. putevima. dolmama

naseljima. priča o čoveku koji izlazi iz turije i kad mu odblesak sunca sa

stakla jednog traktora blesne u lice on se seti letnje žege ka kojoj hoda

 

5495  ulazim u nadalj i čitam reči simeona novog bogoslova stoga će cela tvorevina

pošto bude obnovljena i bude duhovna postati nematerijalna. nepropadljivo večno

obitavalište. nebo će postati neuporedivo svetlije i sjajnije nego što se javlja danas 

 

sunce će sedam puta sjajnije sijati

1625. hodanje

i danas sam radio isto što i svih ovih dana. kao što

to radi i zemlja i nebo. sasušile su mi se i popucale usne

ali kroz moje telo je prolazilo čitavo postojanje. ja znam

da ću umreti ali život neće. lepo sam umoran

pozdravljam te obgrlivši i tebe i svet

nadalj 10.4.1997

 

 

 

1981/1672

 

5496  počinje vetar

 

5497  ja miroslav mandić dečak puteva slavim jedan

jedini put put svih puteva put ljubavi prema lepom i dobrom

 

5498  posmatram zemlju i nebo. primetim da hodam kao devojka

devičanstvo se rađa u meni. zemlja i nebo se venčavaju svakim korakom

 

5499  kao velika limuzina skrećem sa puta na benzinsku pumpu da popijem espreso

 

zrnevlje puta

1626. hodanje

punoća od prošlih dana mi

je potrošila reči. pozdravljam

te obgrlivši i tebe i svet. ostale

su mi samo sasušene usne

na vetru

novi sad 11.4.1997

 

 

 

1982/1671

 

5500  na ulicama srbobrana nema nikoga. subota je. sunce i

vetar. voćke su se zabelele. svet ponovo počinje da živi u bojama

 

5501  na praznim ulicama zatvorim oči i slušam zvuk

svojih koraka. vidim čoveka koji je negde krenuo

 

5502  stranca ubija subotnja pustoš po ulicama sela

 

5503  vetar i krivina me sporo približavaju vrbasu

 

5504  kada mi umine bol u ahilovoj tetivi hodam kao da plovim

 

umetnost stranca

1627. hodanje

izlazim iz stepanovićeva i usporim da

bih pisao o umetnosti. plava je. nežna kao koža

postojana kao sporost. bez svrhe kao nebo. topla kao

humor. umetnost je more koje sada vidim iako ovde nema

mora. umetnost je jer posle 23 km u jednom trenutku osetim

i kažem ovo je umetnost. izašao sam iz stepanovićeva. vetar

me gura u leđa. produvao me kao i početkom nedelje. sve

više je sveta u meni sve više je mene u svetu. ostale

su mi samo sasušene usne na vetru. rudar puta

se vraća sa posla putu svojoj kući

stepanovićevo 12.4.1997

 

 

 

1984/1669

 

5505  puno bubamara na asfaltnom putu

 

5506  hej prva lasta

 

5507  okružen brzinom automobila nedostižno spor prevalio sam dvadeset kilometara

 

5508  ruža lutanja raste snagom vizije za očigledno. kada sam krenuo pre

pet sati nije bilo moje senke. sada se ona pruža osam metara ispred koraka

 

5509  posle deset minuta senka je dugačka jedanaest metara

 

5510  prva lasta. nedostižna sporost. đelem đelem ići dalje ići dalje

 

jedna lasta čini proleće

1628. hodanje

letela je nisko. u njenoj blizini je bilo nekoliko

vrana koje su sporo letele uz vetar i zbog toga je

nisam odmah primetio. kada sam je ugledao kriknuo

sam od radosti. prve laste su visibabe vazduha. rudar

puta se vraća sa posla putu svojoj kući. priroda je

dom kosmosu čovek dobroti

novi sad 14.4.1997

 

 

 

1985/1668

 

5511  pokisao sam drhte mi reči od hladnoće

 

5512  mlada zelena trava ja sam sam

 

5513  da li je i predelu hladno. posmatram ga uzbuđen njegovom

lepotom. zašto živim. prepuštam se pitanju i osetim ljubim svet

 

5514  ne bi bilo umetnosti bez ovog smrzavanja

 

baš mi je hladno

1629. hodanje

novine sam stavio na stomak i grudi

ipak sam neprestano drhtao. ali sam se i

smejao od radosti. čast je smrzavati se kada

se smrzavaju i biljke. osetio sam snagu prirode

u meni. kao da me je priroda zavolela. jedno smo

biće ona i ja. sutra smo zajedno opet na poslu

priroda je dom kosmosu čovek dobroti

služimo lepoti

novi sad 15.4.1997

 

 

 

1986/1667

 

5515  vetar nosi sneg. grmi. joj voćke

 

5516  stali su i vetar i sneg. tiho je na putu. čuju se samo koraci. koraci su puls zemlje

 

5517  opet duva i pada sneg. fruška gora preda mnom

je nestala u tamnom nebu koje se spojilo sa zemljom

 

5518  al je krupan. leti kovitla svetluca po putu zaustavlja

mi dah. nigde zaklona uvukao sam se u sebe... i lepo je

 

pred slikom sveta

1630. hodanje

pri kraju na putu od gložana do begeča

pitao sam se kako se to desilo da imam sreću i

budem okružen ovakvom lepotom. kao da je priroda

plesala za mene. pričala. posle begeča sada dok ovo

pišem se sve smračilo i opet je počeo sneg. lepo mi

je u svim ovim događajima. lepo u postojanju

služimo lepoti. neka tebi bude lepo

na ovoj stranici

begeč 16.4.1997

 

 

 

1987/1666

 

5519  sam. tužan. nemoćan. nezaštićen. ne vidim

kako ću dalje. jedino mi ovo smrzavanje pomaže

 

5520  počela je kiša. drhteći od zime zadrhtala je i radost u meni

 

na licu

1631. hodanje

iscrpila me briga. iscrpila

me sumnja. ipak bio sam i ovaj

dan. ipak samo polako samo

polako. neka tebi bude lepo na

ovoj stranici. tako običan dan

a tako veliko iskušenje

novi sad 17.4.1997

 

 

 

1988/1665

 

5521  nestajanje

na pravom putu posle tri

kilometra čovek nestane. više se

ne vidi. nema ga. i dalje sam tu a za nekog

sam nevidljiv. ne postojim. takav je ceo svet

nevidljiv sa tankom pokoricom vidljivog. nestajanje

je obnavljanje. lepo je videti horizont i znati da ćeš do

njega dohodati i biti okružen sledećim horizontom. u

ravnici se horizont širi kao krugovi u vodi posle bačenog

kamena. telo u hodanju i jeste taj kamen kojim se horizont

širi i širi. nestajanje iza horizonta su vežbe iz prelaženja

transfiguracija. da jesmo i da nismo. da drugo smo

so božija. biti čovek. a tako je jednostavno

kreneš i nestaneš. drugo postaneš

(iz rečnika hodanja)

 

nemoć

tako običan dan a

tako veliko iskušenje

nemoć me je savladala

nisam uspeo da hodam

novi sad 18.4.1997

 

 

 

1989/1664

 

5522  sa vesnom pavlović na titelskom bregu. pravio fotografiju

za rad pretvoriti bol u radost. titelski breg uzbuđuje. jedno je od

snažnih energetskih mesta na zemlji. u njegovoj blizini se begej

uliva u tisu a tisa u dunav. mislim na slike kaspara davida fridriha

 

5523  sedimo na obali tise u titelu pijemo pivo prija nam sunce

 

5524  u perlezu se razilazimo. vesna je otišla za beograd ja hodam

ka zrenjaninu. za pola sata počinje utakmica između liverpula i mančestera

 

5525  juče sam bio slab izgubio snagu. krenuo sam na hodanje

ali se sve istrošilo i nisam mogao dalje. danas mi se snaga vratila

 

obline brega

1632. hodanje

prvi znoj. srećan sam jer

sam ishodao dan. sada sam

iscrpljen i bacam se nedelji u

naručje. nemoć me je savladala

nisam uspeo da hodam. nema u

meni više snage ni za radost

novi sad 19.4.1997

 

 

 

1991/1662

 

5526  sada je sasvim jasno da su subotnje sunce i toplota nagoveštavali današnji sneg

 

5527  hodamo valerija i ja. vidi divlje ruže. ja volim divlje

ruže. ima kod nas jedan grm pored puta svake godine je sve

veći i veći. uvek volim da prođem pored njega kaže valerija

 

5528  pada sneg po našem razgovoru

 

posipa nas mokri sneg

1633. hodanje

bili smo mokri valerija i ja. lepo je kisnuti i

smrzavati se ali je teško tada nešto drugo raditi

skupiš se i jednostavno kisneš. pre početka predavanja

o performeru u zrenjaninu počeo sam da osećam iznenadnu

novu bol u grudima. i kasnije u noći. u novom sadu bol se

ponovo pojavila i pojačala. bol plaši bol čuva. nema u

meni više snage ni za radost. blag i nemoćan

završio sam dan

novi sad 21.4.1997

 

 

 

1992/1661

 

5529  pada krupan sneg. hodam vrlo sporo pored dunava. i noćas

se pojavio bol u grudima. dok hodam polako osećam se kao dete

negujem se. odmaram. prepuštam. sneg pada polako kao da me

nebo miluje snegom. danas je praznik zemlje. mislio sam da ću

napraviti jedno žrtveno hodanje ali jučerašnja i noćašnja bol

mi je oduzela snagu i odlučio sam da hodam samo

kilometar-dva da negujući sebe negujem

zemlju jer jedno smo

 

negovao sam se

1634. hodanje

moja hodanja su nežnost i milovanje

zemlje. nežnost joj je potrebna. nežnost je

svemu potrebna. ponekad kad sam suviše sam

osetim kako mi nedostaje nežnost i onda kao danas

pokušavam da nežan budem sam prema sebi. umesto

cveta zemlji sam danas za njen praznik poklonio

nežnost prema jednom njenom delu koji se zove

miroslav mandić. blag i nemoćan završio sam

dan. na kraju kratke šetnje ponovo

sam osetio bol

novi sad 22.4.1997

 

 

i

 

 

kao velika limuzina skrećem sa puta 

na benzinsku pumpu da popijem espreso

 

 

jer posle 23 km u jednom trenutku osetim i kažem ovo je umetnost

 

 

sve više je sveta u meni sve više je mene u svetu

 

 

jedna lasta čini proleće

 

 

prve laste su visibabe vazduha

 

 

priroda je dom kosmosu čovek dobroti

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

bol u tvom

srcu je bio i

moj bol

u

grudima

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima