AUTOBOGOGRAFIJA

31. oktobar 2025.

27725. dan mog života

 

 

2301/1352

 

6335  hodam polako. dragane odmori se tepam sebi

 

šta ću

1895. hodanje

hvala ti rekao sam joj

hvala tebi rekla mi je

nijedna reč više ne

izlazi iz mene

novi sad 25.2.1998

 

 

 

2302/1351

 

6336  definitivno (definitivno je popularna reč) je ovo najtoplija zima u mom životu

 

šta ću 

1896. hodanje

nijedna reč više ne

izlazi iz mene. hodam

tek da se kaže

novi sad 26.2.1998

 

 

 

2303/1350

 

6337  nevidljivo

u hodu me nevidljivo privlači

neprestano hodam ka njemu. kada

mu se približim ono se pretvori u vidljivo

nevidljivo se stalno povlači preda mnom i uvek

mi dovoljno odmakne da ne mogu da ga vidim

tako me začara da kao slep stalno lutam za njim

nevidljivo je srce koje je daleko i srce koje je blizu

kao da sam samo od blizine i sačinjen kao da sam

samo odlaženje. sjaj mokrih crvenih crepova na kiši

veliko nevidljivo je iza svakog ugla. vidljivo je u zagrljaju

nevidljivog koje nas svojom snagom menja. živ dok ovo

pišem svedočim o svim umrlim i svim nerođenima

trojstvo smo: mrtvi živi nerođeni. obgrljeni onima

što su bili pre mene i onima koji će tek živeti

vidljiv svedok nevidljivom. svedok

preobražavanja

(iz rečnika hodanja)

 

nisam hodao

1897. hodanje

hodam tek da se

kaže. nisam hodao

al sam i noćas

bio pijan

novi sad 27.2.1998

 

 

 

2304/1349

 

6338  dok sam te gledala kako ulaziš u aradac osetila sam kako ti ljubim duh

to ti je kao što gledam sada onog konja i osetim sunce na licu. jednostavno videla

sam u tebi lepotu prirodnog dok si hodao i pričao mi o tome šta radiš. i osećala sam

kako to ljubim. to je teško objasniti rečima. to je poljubac koji dolazi iz unutrašnjosti

mog stomaka. iz centra grla. to je neki apsolutno novi doživljaj i zapravo se rodio

jedan novi život u meni priča minja janković

 

hodanje pustarom

1897. hodanje

vidim da ideš sam. kao da ulaziš

u okean. ne okrećeš se. na ramenima nosiš

nešto. lepo i teško. šaka ti je otvorena i vidim da

ti nešto držiš u njoj iako je ona prazna. vidim da misliš

slušaš. i onda tragaš. vidim da si odlučan da stigneš. to

možeš jer pristaješ i veruješ. ličiš na golu granu koja je

otvorena i za sunce i za sneg. hod ti je ležeran i u njemu

se oseća odsustvo brige. hodaš sigurno otvoreno i

ranjivo. tvoje gibanje je predanost. odlučnost. ti si 

u stvari približavanje. neprestani eros od nejasnog

ka jasnom. sav si u licu. nisam hodao al sam i

noćas bio pijan. hodali smo pustarom na

otvorenom kao kroz malu školjkicu

novi sad 28.2.1998

 

 

 

2306/1347

 

6339  u prolazu gledam kokoške na nasipu. kljucaju

travu. malo dalje primetim vezane pse. laju na lancima

 

6340  pa stari prosjak golih ubogaljenih nogu

 

6341  i danas samo klizim od 9. novembra 1991 do 9. novembra 2001

 

apostolski

1898. hodanje

baš tako apostolski. apostolski sam

i danas hodao u desetogodišnjem vremenu

deset godina je mnogo u mom životu a tako malo

u vremenu i ništa u večnosti. moje desetogodišnje

hodanje je slavljenje samo jedne sekunde. deset

godina hodanja da bih laticama ruže kružio u njoj

ruža je hodanje u ćeliji vremena. ruža je hodanje 

u desetogodišnjem atomu prostora. lutanja je

zbogom. hodali smo pustarom na otvorenom

kao kroz malu školjkicu. zbogom

vidimo se sutra

novi sad 2.3.1998

 

 

 

2307/1346

 

6342  ono što treba da učinite je da se odmah suočite bez odlaganja sa

smrću gubitkom rastankom od vama najdražih osoba i stvari. zamislite te

osobe i stvari jednu po jednu mrtve ili izgubljene i zauvek odvojene od

vas i recite im u sebi zbogom recite svakoj od njih hvala ti i zbogom

 

6343  opet nasilje na kosovu. odgovornost za nasilje

je uvek na strani jačeg. dužnosti slabijeg su svetačke

 

6344  vidim kako izvire i curi snaga i kažem ja sam izvor

 

juče je bio ponedeljak sutra sreda

1899. hodanje

iscrpio sam se. ne mogu više ništa da zapišem

mirišu procvale voćke. zbogom vidimo se

sutra. ostaje mi samo da tečem

novi sad 3.3.1998

 

 

 

2308/1345

 

6345  potrebno bi mi bilo da sednem i strpljivo reč po reč raspletem priču o

energijama koje me sapliću. ali u hodu odlazim samo odlazim. hodanjem rasplićem

 

lepo mi je jer jesam

1900. hodanje

ponoć je topla noć. mirno je hodam

pored dunava sporo samo da napišem

tekst. najvažnije je da samo jesam. samo

da struji život. polako pomičem pogled

zajedno sa dunavom koji teče. ostaje 

mi samo da tečem. osetim kako

me vetar miluje po vratu

novi sad 4.3.1998

 

 

 

2309/1344

 

6346  nedostaju mi tri stvari: trčanje pevanje i plakanje. juče sam trčao danas

dolazeći u novi sad malo pevao ostaje mi još plakanje priča mi nenad jovanović

 

6347  dok kisnemo sa po dva piva u nama u futogu čini mi se da treba mnogo toga

spasiti. bilo bi dobro odabrati nešto što sve ujedinjuje ali to bih voleo da je nešto malo

evo sad ova gugutka što je proletela po kiši mogla bi da bude spasitelj sveta. u ovom

trenutku zamislio sam galeriju svih počela. počelo je na zgradi na kojoj se nalazi ploča

sa imenom ulice koju smo upravo prošli ulica uroša predića. znači vidim tu neke

mešalice za cement onda počelo table sa imenom te ulice. ono što je dirljivo to

je nemogućnost da zamislim počelo kiše koja pada po nama. dirljivo je za

mene ono ne-ljudsko. jednostavno mislim da budućnost svih naklonosti

i ljubavi neće biti ništa nalik prepoznavanju priča nenad

 

sa nenadom jovanovićem

1901. hodanje

rastao sam se sa nenadom. kiša i vetar

su nas izmrzli. osetim kako me vetar miluje

po vratu. tako mi je mokrom zima da me

sivilo oblaka nad gradom ushiti

novi sad 5.3.1998

 

 

 

2310/1343

 

6348  dobar dan iskrenosti

 

6349  pomisao na današnjih dvadeset kilometara

preda mnom me uplaši. mnogo je mnogo je

 

6350  žičana zelena ograda školskog dvorišta mi

probudi pažnju kao i osmeh mlade devojke malopre

 

6351  dok ovako sporo hodam prijajući sebi sve što ugledam lepo je

 

6352  kada sam pre dva sata krenuo i osetio da neću moći hodati dvadeset kilometara

primetio sam kako mi je iscurila snaga. sada mi se čini da razlog odustajanja od dugog

hodanja nije bio u odsustvu snage nego u višku koji je mogao da isteče jedino sporošću

 

i pišem sporo

1902. hodanje

posle dva sata hodanja ishodao

sam samo četiri kilometra. bilo je sunce

negovao sam se. milovao iznutra. i dok završavam

ovaj tekst i dalje milina nemoći struji u meni. vidim

izrasle listove maslačka iz asfalta i pomislim to sam

ja. tako mi je mokrom zima da me sivilo oblaka

nad gradom ushiti. prihvatajući svoju nemoć

zaslužujem današnji dan

novi sad 6.3.1998

 

 

 

2311/1342

 

6353  sa dolme na tisi vidim čurušku crkvu. iz daljine selo se ne vidi nego samo

crveni toranj i betonski silos. iz daljine su oni iste visine. vera i hleb. nebo i zemlja

 

6354  prošli smo osmu rampu. minja je sišla sa leve strane nasipa ja sa desne da bismo

obavili svoje potrebe. tada sam ugledao cigle kojima je ozidana kosina nasipa. pomišljam na

sve te ruke i noge koje su dovlačile pesak da bi se podigao nasip protiv budućih poplava

 

6355  već desetak kilometara u velikom luku se približavamo čuruškoj crkvi

osećam snagu svakog trenutka: lepotu koju činim za sledećih stotinu hiljada godina

 

6356  u polju smo. uvek me uzbudi i obuzme

prostranstvo u poljima. uskoro ćemo ući u čurug

 

6357  okrenem se prema minji i na sred puta zaigram

 

a predvečernje sunce je blesnulo po asfaltu

1903. hodanje

to je samo sreća u butinama od trideset kilometara očaravajućeg

prostranstva. blizine u postupnosti. lepote u izlišju. prihvatajući

svoju nemoć zaslužujem današnji dan. bog je živ

novi sad 7.3.1998

 

 

 

2313/1340

 

6358  volim kad se modro nebo spusti na zemlju i svojom težinom i tamnom prekrije

sve. tako je sada sa fruškom gorom koja je nestala pod nebom koje se nad njom valja

 

6359  blatnjav put kiša se ispadala

 

6360  mlado lišće je počelo da kaplje zelenilom po predelu

 

modro nebo i mlado zelenilo

1904. hodanje

lepo se osećam i to čini da jesam i nisam. danas

sam odlučio da na dan proleća počnem da hodam

trideset šest dana po trideset tri kilometra. uzbuđen

sam zbog toga. da li ću moći. dve mlade radnice

okopavaju dvorište. o tome je reč. bog je živ

za drugog za drugog živeti

novi sad 9.3.1998

 

 

 

2314/1339

 

6361 zahladilo. uvek je najhladnije posle toplih dana

telo priviklo na toplotu ne uspeva brzo da se prilagodi

 

6362  nekada kao sada mi je drag taj čovek. on gleda žute maslačke u zelenoj

mladoj travi a nije mu baš lako. ali to je njemu tako. ne bi mu ni bilo bolje da je

bolje. naučio je on već da je najlepše baš tako kako je. evo on sad hoda po travi

i meko mu je i lepo u telu. naučio je već da svoj život pridruži čudu života

 

knjiga me vodi

1905. hodanje

ponekad sam umoran od svih

reči koje sam izgovorio u hodanju. pogotovo

koje sam napisao u knjigama. knjigama koje svaki

dan govore o istom. ali mene je opčinila ta knjiga. tih

deset knjiga o deset godina hodanja. sve te iste stvari

svakog dana koje se ponavljaju traju nestaju i nastaju

kao talasi. ponekad mi knjiga koju pišem liči na more

plavo. baš kao i ruža koju hodam. za drugog za

drugog živeti. a i svaka rečenica u knjizi

mi je lepa jer je napisana na nogama

i na vetru kao ova

novi sad 10.3.1998

 

 

 

2315/1338

 

6363  temperatura oko nule baš čisti. mora da to boli rano procvale biljke

 

6364  vodi sledi ili se skloni sa puta

 

6365  glas

posle dugih hodanja

osetim ispunjenost - prožetost

samo sam glas. glas istrajavanja

samo glas - bez reči. reči su se pretvorile

u pesmu. telo na putu je glas o povezivanju

glas o vibracijama zemlje - sveopštem

razumevanju. stapanju. usporavanju

ka jednostavnosti

(iz rečnika hodanja)

 

dok ih boli

1906. hodanje

a i svaka rečenica u

knjizi mi je lepa jer je

napisana na nogama i

na vetru kao ova

i ova

novi sad 11.3.1998

 

 

i

 

 

ruža je hodanje u ćeliji vremena. ruža je

hodanje u desetogodišnjem atomu prostora

 

 

već desetak kilometara u velikom luku se približavamo čuruškoj crkvi

osećam snagu svakog trenutka: lepotu koju činim za sledećih stotinu hiljada godina

 

 

to je samo sreća u butinama od trideset kilometara

očaravajućeg prostranstva. blizine u postupnosti. lepote u izlišju

 

 

naučio je on već da je najlepše baš tako kako je

naučio je već da svoj život pridruži čudu života

 

 

mene je opčinila ta knjiga. tih deset knjiga o deset godina hodanja

sve te iste stvari svakog dana koje se ponavljaju traju nestaju i nastaju kao

talasi. svaka rečenica u knjizi mi je lepa jer je napisana na nogama i na vetru kao ova

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

pevajući

savest

svakog

bića

svemira

koračali

smo

ti

i

ja

i

drugi

put

10

godina

na

pupoljku

hodanja

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

30. oktobar 2025.

27724. dan mog života

 

 

2287/1366

 

6298  blješti sunce. ovo je rajski trenutak. hvala mu. a ovo slaganje

senki pod drvećem na drugoj strani. pa onaj sprud ko da vile na njemu igraju

ili ptica ova što šestari govori mi zora ivanov uzbuđena tišinom koju gledamo

 

6299  površina dunava je mirna. stakli se. nebo se pruža po njemu

 

6300  kroz vrhove belog granja na kojima još nema lišća gledam čisto plavo nebo

 

kleknuti

1883. hodanje

bio je topao sunčan i plav dan

lep kao klonuće. snažan jer snaga je u

klonuću. uz nebesko plavetnilo današnjeg

dana pamtim i sliku zorine majke u molitvi. samo

sam jednom videla majku kako se moli. onako bučna

kao i uvek uletela sam u sobu i videla je kako kleči

povijene glave nad rukama i moli se. ta slika mi je

zaustavila dah. jer majka nije bila tu u sobi ona je bila

negde drugde. umetnost je ushićenje - klonuće

molitveni dah. otići u srcu - lepoti - se naći. i dalje

hodam sunce još sija. plav sam dok

gledam plavo nebo

novi sad 11.2.1998

 

 

 

2288/1365

 

6301  prelazim preko reke save hodajući brankovim mostom ka starom beogradu

sunce se kupa u zelenosivoj površini reke. topli vetar me miluje po rukama. stišan sam

 

6302  lepo je kad ostaje jedino što preostaje: ići dalje

 

6303  svakim danom ruža je življa lepša. sve manje znam o njoj

 

ruža sam bogu

1884. hodanje

u beogradu sam se družio

sa slobodankom stupar. hodali

smo do zemuna. sećali se prizora

zajedništva koje smo živeli. plav

sam dok gledam plavo nebo

lepota je lepota svega

u svemu

zemun 12.2.1998

 

 

 

2289/1364

 

6304  kada sam bio mali ja sam mnogo plakao ali onda sam prestao i

moje oči su se osušile. moj vid se kvario. jedino suze mogu da operu oči. i

zato sam ponekad uzimao luk i seckao ga da bi ih pokrenuo i one su tekle i tekle

ali ja sam imao potrebu da ih pokrenem iznutra ne lukom nego pokajanjem. i to se

desilo kada sam pognuo glavu suze su krenule. setio sam se i ovoga i onoga i one

su sve više tekle. plakanje mi se pretvaralo u radost svakim jecajem se radovalo

moje srce. plakanjem titra duša skoro da pleše u našem telu govori dragan

 

6305  ne treba plakati kada si tužan. nego kad ne znaš kako dalje kada plač krene

iz vapaja iz čežnje za nepoznatim. onda vidiš da nije važno na koju stranu kreneš

plačem nestaje dvoumljenje. vodom suza se pročistiš progledaš zasija put ispred tebe

 

sa draganom pavlovićem

1885. hodanje

naoblačilo se. čujem prvi put gugutke

najavljuju proleće. pri kraju hodanja smo

pričali o sreći posle pokajanja. lepota je

lepota svega u svemu. kako lepo

nestaju potoci u velikim rekama

novi sad 13.2.1998

 

 

 

2290/1363

 

6306  ćutanjem se živi ukupost. nećutanjem se uvek nešto propušta. zato su lepe i

istinite samo one reči koje izviru iz ćutanja i govore tišinom. ono što je suza plakanju

tok je ćutanju. ćutiš a tečeš teče život božji u tebi govorio je juče dragan pavlović

 

6307  zvona zvone u ritmu koraka. današnja subota u ritmu svih subota

topla oblačna subota. muzika zvona mi spira zamor s mišićnih vlakana

 

6308  kombinacija današnja tri zvona koje sam okačio na jaknu

podseća na zvuk klavsena. kao da sam u predelima srednjeg veka

 

6309  ja sam muzika hodočasničkog srca

 

6310  zvuci zvona mi otvore puteve kroz vreme. to su

slike jedinstva i ozarenja. kao jedno jedino biće žive stvari

 

hodanjem postajem sama ganutost

1886. hodanje

ja sam telo koje zvoni hodanjem svim drugim

telima. kako lepo nestaju potoci u velikim

rekama. zaneti se i biti srce

novi sad 14.2.1998

 

 

 

2292/1361

 

6311  sve što se čoveku dešava to je za njegovo dobro. naravno to je teško prihvatiti

ali kad to prihvatiš onda si u sigurnim rukama govorio je prekjuče dragan pavlović

 

6312  cmi se dolma kanala od izgorele suve trave

 

6313  bez kolebanja dalje sa smirajem i zanosom u srcu

 

6314  u mislima pišem pismo prijateljima moleći ih da mi pomognu da

budem hrabriji zanosniji umetnik. da budem plemenitiji duhovitiji

muškarac. da budem radosniji bezbrižniji bogu i bližnjima

 

hodam pisma sam poslao

1887. hodanje

na kraju dana sam osećao radost. hodao

sam samo u košulji nije to mala stvar - skinuti

zimsku odeću. iz knjige koju sam čitao beležim

neuspeh je ključ uspeha. svaka greška nas nečemu

uči. prvi ovogodišnji znoj me podsetio na letnje

vrućine. iscrpljenost i žeđ na kraju hodanja. ja sam

sva godišnja doba. zaneti se i biti srce. bio

sam i leto i jesen i zima i proleće

novi sad 16.2.1998

 

 

 

2293/1360

 

6315  umetnost je odnos. umetnost je kad se igraš sa malom ovcom priča valerija lacko

 

smejemo se uživamo u slobodi i putu

1888. hodanje

dan proveden na jakom hladnom vetru. malopre sam se

rastao od valerije otišla je svojoj kući u mužlju. ja sa zvonima

prolazim kroz tihe osvetljene ulice zrenjanina. gladan sam ješću

kod laze. liči da će vetar duvati celu noć. možda će me sačekati

i ujutru. bio sam i leto i jesen i zima i proleće vetar - kad

te ta modrina udari među oči

zrenjanin 17.2.1998

 

 

 

2294/1359

 

6316  vetar je otišao dalje nije me sačekao. zamenilo

ga je sunce. izlazim iz zrenjanina. posejati ritam posejati ritam

 

6317  u ovom trenutku sam na sunčanoj strani ulice. prolazim pored breza

iz dvorišta besno reži pas. a iz pukotine na asfaltu izrasla dva cveta maslačka

 

6318  blešti sunce po belo okrečenim fasadama kuća u aradcu

 

6319  mislim o nepoznatim prostorima svemira koji su to

osećam po svojoj prirodi isti kao i svaka ćelija u mom telu

 

blagosiljan prisustvom

1889. hodanje

sa suncem u leđima i osamnaest kilometara

u nogama izlazim sa sporednog puta na glavni. želeo

bih da osetiš moje prisustvo u rečima koje pišem. hodajući

osećam da je sve blizina. jednom iz mene su nastale krave

lavovi i orlovi. oduvek je postojalo jednom. jednom kao sada

dok gledaš u moje osunčano lice na vetru. jednom kao sada

dok prelazim reku. kad ti i ja smo prisutnost. vetar - kad

te ta modrina udari među oči. prešao sam most na

bačkoj sam strani hodam u tvoje srce

novi sad 18.2.1998

 

 

 

2295/1358

 

6320  hodam sa nenadom kesićem. nenad voli srđana

valjarevića koji kaže samo nesporazumi su čisti i nežni

 

6321  to što čitaju ovi što misle da su malo... to njihovo beletristika i tako

to mene ne zanima. to je samo trošenje vremena. mene uzbuđuju knjige koje

prave most između autora i mene. taj most je u stvari poezija nešto što lebdi. ja

volim knjige koje su uteha. ispovest zajedničko ispovedanje. zavidim tebi na tvom 

izrazu jer ti možeš iz sebe da izbaciš tu masu to nešto robusno. neku božiju državu

u tebi. težinu. to pisanje je jako teško jer ti sa njim dobijaš ogroman prostor. večnost

pa ajde sada. ti u toj slobodi trebaš nešto da utisneš. nije to lako. reč je mala. jebiga

mada jedna reč može sve sama da podnese ali takve stvari uvek traže još

treba ti makar još jedna reč da kažeš opet isto priča nenad

 

sa nenadom kesićem

1890. hodanje

uživao sam u nenadu kesiću. izrasta

u lepog čoveka. prešao sam most na bačkoj

sam strani hodam u tvoje srce. sa ramena

niz leđa preko bokova niz butine do peta

zatežu se pevački mišići

novi sad 19.2.1998

 

 

 

2296/1357

 

6322  nekom ko kao ja hoda na nekom drugom mestu i pita se da li neko

kao on hoda u ovom trenutku mogu da kažem: usporio sam i sa uživanjem

gledam u kore stabala drveća na ulici kroz koju prolazim. na njihovim granama

još nema lišća. kora je stara ispucala na mnogim mestima po njoj su urezana

imena ljudi. sa severne strane zaista kora se zeleni od sitnog lišaja 

 

6323  nekoliko automobila u istom trenutku iz dva pravca ulaze na raskrsnicu. pišem

o tome jer takve slike vidim stalno. baš kao i ovog prosjaka koji zaviruje u korpu

za otpatke. ili već sasušenu pljuvačku na asfaltu pored koje sam već prošao 

 

6324  mlada frizerka sa čašom vode izviruje iz frizerske radnje

 

ja sve

1891. hodanje

sve vreme ruže lutanja se

trudim da svi trenuci dana i noći

budu posvećeni ruži. nemam svoju

privatnost sve je u rastu i cvetanju. ili

sve što me okružuje čini moju privatnost

jednu i jedinu ličnost koja živi u meni. sa

ramena niz leđa preko bokova niz butine

do peta zatežu se pevački mišići

igrati se deset godina hodati

postati plavi cvet

novi sad 20.2.1998

 

 

 

2297/1356

 

6325  hodam sa sašom stojanovićem i tanjom nikolić prolazimo pored

rascvetale... (niko od nas ne zna kako se zove drvo koje tako lepo miriše)

 

6326  ispešačio sam stotinak metara ispred tanje i

saše. uživam u suncu vodi koja teče pored nas

 

6327  svakim korakom donosim odluku: dalje dalje

 

6328  vraćamo se uskoro će pasti noć. rano je predveče vidim ga

po zatamnjujućoj plavoj koja se pojavljuje na obroncima fruške gore

 

tanjine reči

1892. hodanje

lepo mi je danas što sam bila iskrena

što mi je bilo teško da pričam ali se nisam

sakrivala u prećutkivanje. osetila sam olakšanje

prazninu u sebi što sam govorila ali ta praznina mi

je prijala. oslobođenje i iskrenost koje sam osetila u sebi

posle svega što sam govorila su mi prijali baš kao i idila koju

sam osećala na nasipu u futogu. sve stare žene koje su iskreno

i bez stida hodale. sva ta deca koja su se slobodno igrala. dunav

sunce. svi su oni tekli iskreni i skladni a ja sam u svemu tome

bila sićušna stegnuta i mala i onda sam pomislila: pa šta

mogu i ja da se otvorim i budem deo idile priča tanja

posle trideset kilometara hodanja. igrati se deset

godina hodati postati plavi cvet. hodati

slušati druge kako postaju

novi sad 21.2.1998

 

 

 

2299/1354

 

6329  čovek u ljubičastoj majici okopava oko žive ograde. ja prođoh

 

6330  jedna žena se sagla da pogleda bačeni dečiji crtež svideo

joj se pa ga je stavila u travu i nastavila da hoda sa osmehom na licu

 

6331  ne očekujem da će se ugodno osećanje u kome sam bez očekivanja

hodao nastaviti. ne očekujem ali život bez očekivanja zaista prija

 

rasterećen

1893. hodanje

danas sam uživao u svom

telu koje se prepuštalo prolećnom

danu. uživao u trenucima bez ikakvog

očekivanja. na kraju hodanja napisao sam

nekoliko pisama prijateljima o osećanju u kome

sam živeo a njima poslao pisma jer ih i oni takođe

ne očekuju. nisam uspeo da lako napišem tekst o

svemu ovome. rogobatnost teksta svedoči o

lakoći u kojoj sam bio. hodati slušati

druge kako postaju. poniznost

koja tako prija

novi sad 23.2.1998

 

 

 

2300/1353

 

6332  celu noć sam pio razgovarao. do osam ujutru. retko se napijem

prija ali samo dok pijem kasnije je odvratno. snaga je otišla i ostala samo

slomljenost. potrošenost. sada me sunce i svež vazduh kupaju i ispiraju

 

6333  hodam sa zorom ivanov. pričam joj o ovoj knjizi o jednostavnosti

u njoj. jednostavnosti koja je već sama lepota. ali i o tome kako je za

tu jednostavnost potrebno ishodati mnogo kilometara

 

6334  sa mnogo koraka lako je videti jednostavnost galeba koji se spuštaju dunavom

 

jedno hvala

1894. hodanje

zora mi je pričala o kamenju

o oblucima. kako ih je skupljala i u

njih ulivala kosmičku energiju. uzbuđuju

me oblici jasni kao matematika pričala je

na kraju hodanja dala mi je deset maraka

preostalih od mesečne penzije. poniznost

koja tako prija. hvala ti rekao sam

joj. hvala tebi rekla mi je

novi sad 24.2.1998

 

 

i

 

 

umetnost je ushićenje

klonuće. molitveni dah

 

 

lepo je kad ostaje jedino što preostaje: ići dalje

 

 

zvuci zvona mi otvore puteve kroz vreme. to su slike

jedinstva i ozarenja. kao jedno jedino biće žive stvari

 

 

mislim o nepoznatim prostorima svemira koji su to

osećam po svojoj prirodi isti kao i svaka ćelija u mom telu

 

 

sve vreme ruže lutanja se trudim da svi trenuci dana i noći budu

posvećeni ruži nemam svoju privatnost sve je u rastu i cvetanju. ili sve

što me okružuje čini moju privatnost jednu i jedinu ličnost koja živi u meni

 

 

svakim korakom donosim odluku: dalje dalje

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

budeći svest

o svemiru

koračali

smo

prvi

put

10

godina

na

ruži

lutanja

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

29. oktobar 2025.

27723. dan mog života

 

 

2272/1381

 

6266  voleo bih da budem zdrav. da budem radostan i nemam ništa. da bezbrižni

hodamo po putu žena i ja. i kada me bog pozove da umrem sa zanosom

 

6267  ronald d. laing X

zašto je umro

mislim da znam: erinije

mnogo dece deca dece

get to france

23.8.1989 u sen tropeu

 

ne znam da li znaš da čovek može baš

lepo da se isplače čitajući tvoje knjige

1870. hodanje

i danas drhtim. i danas je to tako uzbudljivo. jednostavni

zanosni život. život. živiš ga i to je sve. neopisiv je. osećam

ga u sebi oko sebe. hodam i život je uzbudljiv. strujanje

nastane jeste nestane i tako u nedogled. i u ovom danu

svi ostali dani. lepo je biti život živ živeti život

novi sad 27.1.1998

 

 

 

2273/1380

 

6268  čitam novalisa. uzbuđen sam njegovim plavim cvetom isti je kao i moja ruža

 

krajevi krajеvi

1871. hodanje

hodao sam zanesen. zanesen

razgovorom koji sam na početku hodanja

vodio sa slobodanom tišmom. mi volimo boga

bog je pevanje. veliko plavo i plavičasto me

čini detetom. nevinim. zaigrati se. zaneti. biti

izmaglica nad vodom. lepo je biti život živ

živeti život. biti hodajući plavi cvet

novi sad 28.1.1998

 

 

 

2274/1379

 

6269  promiče sneg. noćas nisam spavao. istrošen sam. niz kičmu mi struje živci. nežno

mislim o telu. svakim korakom ga pomilujem jer ono će jednom umreti u zemlju se pretvoriti

 

6270  svaki dan stopalima pomilujem lice zemlje. milovanjem se događa pomilovanje

 

6271  nežnost je hrabrost

 

i teglu malina

1872. hodanje

divno je što vas svih ovih godina

noge tako dobro slušaju. (poslušnosti sam

se naučio od jednog monaha i od vas) a kao što

napisa sveti jovan lestvičnik: svakome plodu prethodi

cvet a svakoj poslušnosti tuđinovanje... lepo je sa ružom

i sa mnogim plodovima iz nje pisalo je danas u pismu

mladog pesnika petra miloradovića koga ne poznajem

i koji mi je poslao monaški džemper i teglu slatka od

malina. obradovale su me petrove reči jer je osetio i

hranio se plodovima ruže. biti hodajući plavi 

cvet. koraci su čudo nastaju i nestaju

stranstvujući plod

novi sad 29.1.1998

 

 

 

2275/1378

 

6272  sunčano ali hladno. smrzao sam se. boli me glava

od hladnoće mi se stežu ramena. ne mogu da pišem

 

6273  volim knjige u kojima ima mnogo citata:

 

jednom kad brojke i znamenja

ne budu ključ za sva stvorenja

kad svak što peva ljubi sanja

bude sa više znanja

od svakog učenjaka

kad svet iz dubokog mraka

počne ko stvarni svet da hodi

prema životu i slobodi

kad svetlost se sa senkom spari

u pravu jasnost sviju stvari

kad se uvidi da večna

zbivanja svetska ne izrečena

u bajci i u pesmi leže

namaḥ će da se tad razbeže

samo od jedne reči tajne

prilike mrske i očajne

novalis

 

isusova molitva za novalisa

1873. hodanje

budi ono što jesi... vrati se u samoga sebe...

ti me ne bi tražio da me već nisi pronašao

koraci su čudo nastaju i nestaju stranstvujući

plod. molitva je bog koji čini sve dobre

stvari u svim ljudima

novi sad 30.1.1998

 

 

 

2276/1377

 

6274  hodam sa minjom i nikolom jankovićem po koviljskoj dolmi

 

6275  sunčevi zraci kroz granje šaraju zemlju po kojoj hodam

 

6276 bezbrižnost me odmara i novim energijama hrani

 

6277  samo jesam kao one dve krave ispred mene

 

kao konji izašli iz zimskih štala

1874. hodanje

pri kraju smo hodanja. počinje sumrak. u obliku

slova v crne velike ptice lete nad rekom. svakog časa

je sve hladnije i hladnije. steže. čarobno je biti na ovom

svetu. zvonim sa zvonima na grudima. vodim sebe

molitva je bog koji čini sve dobre stvari u svim

ljudima. padao je sneg iskrenost

hrani i zvezde

novi sad 31.1.1998

 

 

 

2278/1375

 

6278  smrzava. jedan glagol tačno saopštava ono što jeste

 

6279  od hladnoće me bole jaja

 

6280  mužjak na delu: može se može se opet iz srca zapevati

 

to

1875. hodanje

kako su svi ljudi koje sam

danas video negde hodali. to kako

je mlada majka hodala sa uzicom za

psa u jednoj ruci i devojčicom u drugoj

to kako se zaledilo jezero u parku. to kako

sam sam dok i današnjim danom nestajem

kako je sve to ja ne znam ali sve to jeste

i to je dovoljno da i ja jesam. padao je

sneg iskrenost hrani i zvezde

zanosne reči te kratke

jednostavne reči

novi sad 2.2.1998

 

 

 

2279/1374

 

6281  čuješ li ih... zvona u ovoj rečenici

 

6282  već nekoliko dana hodam sa zvonima. lepše

je nevinije. radosnije mi teku potoci kroz telo

 

6283  preko noći je -10 sada uz sunce oko +2. sunce po hladnoj

zemlji stvara sumaglicu. plavet se ne zaplavljuje nego posivljuje

 

6284  preko oranica sa štapom u ruci i zvončićima na grudima nema mi kraja

 

tvoja sam

1876. hodanje

moja hodanja su pesma koju

pevam tebi ja. pevam je jer jedno smo bilo

ko da si ti. ali osećam ti nisi bilo ko nego baš ti. i

dok iz daljine pas laje mačka iz kontejnera viri a

stari trener trenira mladog golmana ruku pod ruku

nogu pod nogu hodamo ti i ja. zanosne reči te

kratke jednostavne reči. i dok ističe i današnji

dan neka još malo zvone predvečerja

novi sad 3.2.1998

 

 

 

2280/1373

 

6285  do malopre sam hodao sa slobodanom tišmom. uživali smo u

priči o bogu. to je najlepša i najradosnija priča. ushićenje večno trajanje

 

6286  našao sam u travi žutu tenisku lopticu i

sada je šutiram ispred sebe po svim delovima puta

 

iz novalisove knjige o plavom cvetu

1877. hodanje

o kada će doći vreme da u svemiru ne budu više potrebni

nikakvi užasi nikakvi bolovi nikakva nevolja i nikakvo zlo upita hajnrih

onda kad bude postojala samo jedna snaga - snaga savesti. kad priroda

postane čedna i moralna. postoji samo jedan uzrok potčinjenog pesništva: znači

da on predstavlja delatnost najvišeg najosobenijeg postojanja. postoji neka

iznenađujuća istovetnost između istinske pesme i plemenitog postupka... čitao

sam novalisa danas u hodanju. i dok ističe i današnji dan neka još malo

zvone predvečerja. čitao sam o pesnicima tim retkim lutalicama koji

ponekad hode kroz naše domove i svuda obnavljaju staru

dostojanstvenu službu čovečanstva i

njegovih prvih bogova

novi sad 4.2.1998

 

 

 

2281/1372

 

6287  promiče sneg. hodam sa milanom aleksićem. priča mi reči su najbliže

čoveku. najjače umetničko sredstvo. sve protiče kroz reči. sa njima se krećemo

 

reči iz koraka

1878. hodanje

ishodali smo prohladnih trideset

kilometara. jednostavno smo klizili. bez

napora bez otpora. zvončići su zvonili. koraci

i duše su nam tuđinovale. čitao sam o pesnicima

tim retkim lutalicama koji ponekad hode kroz naše

domove i svuda obnavljaju staru dostojanstvenu

službu čovečanstva i njegovih prvih bogova. osam

sati smo već jedan pored drugog neprestano

pričamo i neprestano ima šta da se kaže

 kaže milan na kraju hodanja

novi sad 5.2.1998

 

 

 

2282/1371

 

hodanje sa agneš

1879. hodanje

danas je došla iz pečuja agneš rajačić. pre dve

godine smo hodali po snegu a upoznao sam je pre

četiri u budimpešti dok sam hodao po plavoj mapi evrope

sedamsto dvadeset šesto hodanje sam nazvao anđeo po njoj

sada joj je dvadeset jedna kaže da je umorna kao da joj je trideset

umorna od svih slojeva u rečima. one je smaraju ali i osnažuju. priča

mi da voli kada joj se reči vrte u glavi kao danas na ulicama novog sada

kada je u konju koga je ugledala prepoznala onog istog iz pesme vilijem

karlos vilijamsa koju je prevela sa engleskog na mađarski. pitam je da li

je još živ anđeo u njoj. kaže da nije jer ona je pesimista. osam sati

smo već jedan pored drugog neprestano pričamo i neprestano

ima šta da se kaže kaže milan na kraju hodanja. hodanje

je spasenje sveta ne spasenje od sveta

novi sad 6.2.1998

 

 

 

2283/1370

 

6288  uzvodno nad dunavom tone sunce na sredini vode. vatra u reci. a tamo

dalje je sve u sumaglici. blizu je proleće. osećam ga u telu. budimo se priroda i ja

 

6289  hodam sa agneš pala je noć. mnogo smo pričali sada ćutimo

 

6290  lepa su tela dok ćuteći hodaju jedno pored drugog. samo se kreću

 

sin sam

1880. hodanje

pri kraju hodanja uz ćutnju

i hladnoću počeo sam da osećam

sreću. bezrazložnu. uvek kada je takvu

osetim znam da samo jesam. hodanje

je spasenje sveta ne spasenje od

sveta. jesam i zato pišem o

prolaznosti

novi sad 7.2.1998

 

 

 

2285/1368

 

6291  volim što živim i ovaj život ovakav kakav je

 

6292  ove reči

 

... stvaraju život

1881. hodanje

hodanje završavam sa dorom stanković

priča mi o tome da bi volela da živi sa nekim ceo

život. sa jednim čovekom je lepo jer ne moraš da

biraš. on je jednostavno svi ostali muškarci. ništa se

time ne gubi. ne da se ništa ne gubi nego se produbljuje

spajanjem se dobija sve ostalo. svoje telo bih potpuno

doživela jedino telom drugog. spajanje je kao

pijanstvo. jesam i zato pišem o prolaznosti

zaneti se u telu saditi cveće

novi sad 9.2.1998

 

 

 

2286/1367

 

6293  pre hodanja svratim na riblju pijacu da kupim 50 gr ness kafe

 (6 dm) jedan camay sapun (1 dm) i margarin (1.8 dm). kafa će mi trajati

oko petnaest dana. margarin tri-četiri. sapun desetak dana. uz crni hleb

mleko za jutarnju kafu jogurt za doručak to bi bila moja osnovna hrana 

 

6294  na pijaci sretnem balint sombatija. svatimo na crno vino. uživamo u prijateljstvu

 

6295  na suncu pored dunava sa vinom u telu prepuštam se blagom pijanstvu

 

6296  stariji čovek nežnog rumenog lica čistih cipela hodajući

stopalima ka unutra povremeno podižući pogled sa rukama u

džepovima ispeglanih teget pantalona mi dolazi u susret

 

6297  čovek od malopre me je svojom blagošću podstakao da ljubim život

 

evo na primer

1882. hodanje

ovo sunce čija svetlost promiče kroz

granje. ono je dovoljno za osećanje sreće

ono sija a ja hodam. skrenem desno u ulicu

i predam mnom se pruži moja senka sunce mi

sija po leđima. živim sa anđelima. bezbrižan. ne

remetim usklađujem. dobronameran prema

onome što ne razumem. zaneti se u telu

saditi cveće. i dalje hodam

sunce još sija

novi sad 10.2.1998

 

 

i

 

 

voleo bih da budem zdrav. da budem radostan i nemam ništa. da bezbrižni

hodamo po putu žena i ja. i kada me bog pozove da umrem sa zanosom

 

 

već nekoliko dana hodam sa zvonima. lepše

je nevinije. radosnije mi teku potoci kroz telo

 

 

pri kraju hodanja uz ćutnju i hladnoću počeo sam da osećam sreću

bezrazložnu. uvek kada je takvu osetim znam da samo jesam

 

 

živim sa anđelima. bezbrižan. ne remetim usklađujem

dobronameran prema onome što ne razumem

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

prožimajući 

svako biće

sa planetom

zemljom

koračali

smo

10

godina

20

kilometara

svaki

dan

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

28. oktobar 2025.

27722. dan mog života

 

 

2259/1394

 

6237  jad jad jad

 

6238  nasmejem se svome jadu... i to je nešto

 

6239  samo praznina 

 

6240  oko mene samo nepregled pučina. gubim snagu

putokaza (odavno) nema. ostaje mi da podnosim

 

6241  spreman da me svakog časa potopi i ako od mene zavisi uspem

 

tek će

1859. hodanje

bespuće. ali tek će svetleti

u meni bog. izgubljen sam ali me

je spasila misao na cvet koji se s

prolećem pojavi ispod snega. negde

drhtim na hladnoći drhtim u životu

ja sam podrhtavanje. usporiću

disanje da preživim

novi sad 14.1.1998

 

 

 

2260/1393

 

6242  ronald d. laing VII

glazgov na tv radničke četvrti

najsurovije gradske kulise

možda još samo kod remboa u iluminacijama

redovi istih zgrada crnih od smoga

uopšte nije ličio na kelta

tamna dugačka kosa pepita sako zvoncare

tipična moda 70-ih

izgledao je kao neki sefardski paž

 

domaćin gostinstvom

1860. hodanje

hodao sa minjom. ne poznajemo se

pričamo. ja gost na ovoj zemlji domaćin sam

onima koji mi se pridruže na njoj. lepo je biti dobar

domaćin pažljivom gostu. put prođe u razgovoru. ne uspem

ništa da zapišem. senzacije su u drugome. slušam. manje

govorim. gledam. saosećam. prepoznajem svako je samo trava

uvek smo manje od onoga što mislimo o sebi i mnogo više

nego što uopšte možemo zamisliti. vraćam se sam. prljava mi

je kosa opraću je. sa dvadeset pet kilometara bih bio umoran

i u transilvaniji i u patagoniji u bilo kom zanosnom imenu

usporiću disanje da preživim. ushićenje je samo

kada je rađanje ili stvaranje

novi sad 15.1.1998

 

 

 

2261/1392

 

6243  lako sam se obukao pa se smrzavam

 

6244  tek je dva i sunčano je al magla počinje da pada na grad

 

6245  opuštam telo da me hladnoća i iznutra okupa

 

ka inju

1861. hodanje

u svetlobeloj magli je prošao i

današnji dan. otišao sa travama električnim

žicama granjem mladim drvetom zgradama

nekom ženom u daljini. biti u prolaznosti i pričati

o njoj. pričati od magle ka inju. ushićenje je

samo kada je rađanje ili stvaranje

uskoro će opet pupoljci

novi sad 16.1.1998

 

 

 

2262/1391

 

6246  ronald d. laing VIII

pričao je o glazgovskom tipu

o odrastanju na kaldrmi radničkih četvrti

surovi punoglavci

koje je oblikovala glad i alkohol roditelja

tvrda koska

zalog stvarnosti je zavrnuta ruka

filozofija oca ili onoga koji bi hteo biti ocem

lekovita bez sažaljenja

ali kamo sreće: ne roditi se

 

dok je padala kiša

1862. hodanje

hodao sam sa milanom aleksićem

po rubu grada. pričali smo o svim muzičkim

instrumentima na svetu. milan je student prve

godine muzičke akademije. budući kompozitor

jedan od budućih puteva na ovom svetu. parče

asfalta smo stavili u krošnju drveta. i dugo dugo

pričali o prelaženju granica sopstvenog ukusa

uskoro će opet pupoljci. hodali smo bili

nakvašeni subotnji zavežljaj

novi sad 17.1.1998

 

 

 

2264/1389

 

6247  otkinuto belo parče krevetnog čaršava uprljano

prašinom leži na betonskoj stazi ispred vojničke kasarne

 

6248  dok sam se vraćao sa hodanja razmišljao sam o čemu bih mogao

pisati kad se već sve viđeno podrazumeva a ja bolan već toliko daleko

otišao da nisam siguran da bi bilo ko pa i ja sam može to da izdrži

prati objasni iako je svaki trenutak kraljevstvo večnosti a svako

mesto nezaobilazan centar sveta. e tada takav uglavih belu

krpu beznačajnu a ipak tako prisutnu u ovom tekstu

 

6249  posle svežine koju sam osetio posle one bele krpe i ovi parkirani

gradski autobusi na zadnjoj stanici linije 7 i 4 su mi delovali bliski kao drugovi

 

bela krpa i kolač sa makom

1863. hodanje

na kraju hodanja na znam odakle dolazeću

vedrinu sam proslavio svežim kolačem sa makom

u pekari koja se zove evropa u kojoj su peciva jutros

poskupela sa 2.5 na 3 dinara. ali kolač je bio lep a mak

svež kao i uvek davao mi je snagu i blago opijao. car

 među kolačima. hodali smo bili nakvašeni subotnji

zavežljaj. prijala mi je ova vedrina prijala

mi je kao i uvek majke mi

novi sad 19.1.1998

 

 

 

2265/1388

 

6250  malopre sam dobio nove zvončićе od braile

 

6251  pastir sam svojim koracima

 

6252  pada kiša neprestano od sinoć. tmurno je ružno je ali ako se

otvorim ovom sivilu primetim kako me topla prožima i kako ljubim i ovaj dan

 

6253  sa šestog-sedmog sprata kroz prozor me gleda jedna osoba. jedinom

na praznom keju po kiši njen pogled mi znači. tim pogledom ja sam prolaznik

 

6254  kao i boje dunava plove oblaci uzvodno uz reku

 

pastir sam svojim koracima

1864. hodanje

mokrih nogu jer patike mi se raspadaju a ne

usuđujem se da kupim nove čuvajući novac kojim čini

mi se čuvam ružu. kada sam napisao prethodnu rečenicu

video sam da je to zabluda. ruža se gaji mokrim nogama ali ne

i novcem koji se čuva. kupiću patike to jest potrošiti polovinu

novca koji imam. novac mokre noge puno neuspeha ali i to

takođe čini hrani. o hramu u kome zvone zvona kao i

danas još ću pisati. prijala mi je ova vedrina prijala

mi je kao i uvek majke mi. baš pada zvonite

zvona koraku i danu svakome

novi sad 20.1.1998

 

 

 

2266/1387

 

čednima

1865. hodanje

jutros je kiša prestala ali je

vazduh bio pun vlage. nešto nežno

mi je dodirivalo telo i lice. rominjalo je. bilo

je sivo. druga strana dunava i uzvodno i nizvodno se

utapala u sivilu. toplom sivilu nijansama sivo sivog. hodao

sam sa minjom. bilo je lepo. pričao sam o čednosti. o najlepšim

i najsnažnijim muškarcima muškarcima čednosti - pesoi valzeru

život i jeste samo krik: zanos da budem bolji. hodanje mi svaki

dan govori ne stidi se ne boj se budi ličnost lik po liku božijem

baš pada zvonite zvona koraku i danu svakome. biti bolji

je muzika uskladiti se sa ritmom savršenstva

novi sad 21.1.1998

 

 

 

2267/1386

 

6255  dosadno je nositi kišobran držati ga jelda

čujem kako stariji čovek kaže svom sadrugu šetaču

 

6256  kiša mi se sliva niz kosu zvončići mi zvone oko vrata kupio sam danas

šesnaeste patike adidas. koštale su 130 maraka. ostalo mi je još 250 maraka

 

6257  zvončići zvone. za pola litre jogurta pola kile hleba i jedan espreso potrebno

je dve marke dnevno, malo novaca, puno kiše, ali dok je zareza u rečenici, rečenica 

će i trajati bez obzira na kišu, s obzirom na nove patike, bez obzira na novac, ili vrane

koje su preletele na drugu obalu dunava, južniju, sluteći noćašnju hladnoću...

 

šesnaeste patike

1866. hodanje

plitke meke odlične za hodanje

ali sa platnenim delom na gornjoj strani pa

su mi noge opet mokre. nedostatak novca mi

nije omogućio da kupim duboke patike za zimu

ostaje mi da se nadam da neće biti mnogo kiše ni

snega. biti bolji je muzika uskladiti se sa ritmom

savršenstva. veseli me veseli me zdravlje

novi sad 22.1.1998

 

 

 

2268/1385

 

6258  evo ga osmeh na mom licu

 

6259  ja sam čudesna ruža hodam trajem ponavljam se i bez čuda od čuda živim

 

6260  čitam put do istine je bez plana na njemu postoji jedino rizik strpljive predanosti. neki

recept bi već bio odstupanje neverovanje već početak pogrešnog puta. zapravo sve se

mora prihvatiti strpljivo i bez straha. čovek je osuđen na život a ne na smrt kafka

 

6261  kafka budite mirni i strpljivi. pustite mirno da se zlo i neprijatnost

sruše na vas. ne izmičite pred njima. naprotiv tačno ih posmatrajte. aktivnim

razumevanjem zamenite afektivnu reakciju i prerašćete stvari. čovek može

da dopre do veličine jedino putem sopstvene malenkosti

 

franc kafka

1867. hodanje

po hladnom danu najveći deo

hodanja sam proveo čitajući knjigu

sećanja gustava januša na franca kafku. bilo

mi je lepo sa kafkom sa njegovim uzornim životom

u jednom trenutku je vetar naneo retki sneg i hladan

vazduh. i onda se opet sve smirilo. završio sam

čitanje knjige kao i hodanje. veseli me

veseli me zdravlje. biti ptić

novi sad 23.1.1998

 

 

 

2269/1384

 

6262  blizu pet suv dan još svetli subotnja svečanost

 

6263  osetim da jesam i od toga mi zadrhte leđa i telo

 

6264  pada blagi sumrak. po telu mi vodenasta hladnoća

 

sejem reči niču putevi

1868. hodanje

pale se ulične svetiljke. završavam hodanje

noćas i sutra opuštaće se moje telo. obnavljaće se

telo isto kao i sva druga tela. naša su tela hrana

nekome. biti ptić. ženo prijatelju devojčice

moj blagi bože dečače dragi

novi sad 24.1.1998

 

 

 

2271/1382

 

6265  ronald d. laing IX

sve lobotomije nad ženama

izvršili su muškarci

cena sabranosti u jedno ili jednoga

snop šiba sa dubravkinom sekirom što izviruje

i bruji još uvek jednog letnjeg jutra

strava ponavljanog ubistva relativizovana prigušena

zavet kalemarske bratovštine

i najbezazlenija uvreda je ubistvo

svako odjebavanje i najsitnije

a svako predstavljanje zastupanje je lobotomija

tucanje u glavu

svako društvo je fašističko

svaki muškarac fašista

svaka prava žena je šizofrena

svaki muškarac koji ima shizu

pretvara se u ženu

zakaj sam fašist

eto

 

džemper ispleten od života

1869. hodanje

hodao sam sa ivanom inđin po sunčanom

i hladnom danu. baš za onoliko koliko je bilo

hladnije bilo je i sve lepše. uvećavali su se i

postupnost i hladnoća. čistili me kao rublje

hrabrili kao zdravlje. hladni dani lepi

dani. ženo prijatelju devojčice moj

blagi bože dečače dragi i u

ovom danu svi ostali

dani

novi sad 26.1.1998.

 

 

i

 

 

bespuće. ali tek 

će svetleti u meni bog

 

 

uvek smo manje od onoga što mislimo o sebi i

mnogo više nego što uopšte možemo zamisliti

 

 

život i jeste samo krik: zanos da budem bolji

 

 

hodanje mi svaki dan govori ne stidi se ne boj se budi ličnost lik po liku božijem

 

 

biti bolji je muzika. uskladiti se sa ritmom savršenstva

 

 

osetim da jesam i od toga mi zadrhte leđa i telo

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

spajajući

drugi i treći

milenijum

koračali

smo

10

godina

svaki

dan

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

27. oktobar 2025.

27721. dan mog života

 

 

2246/1407

 

6204  sve dok više osećamo bol koju nam nanose

od one koju mi nanosimo drugima banalni smo

 

6205  blešti dvadeset stepeni je

 

6206  teško mi je što sam sam. muči me to. ali u jednom

trenutku osetim zadovoljstvo: ja nisam sam ja samo jesam

 

ponovo vijuganje

1848. hodanje

posle hiljadu kilometara puta pravog

kao strela u tvoje srce ponovo lutanje. jesam

ali ne postojim bez onoga u šta verujem. nežnost

pažljivost ljubav bog. telo je ispunilo zavet: hiljadu

kilometara za samo jedan radosni otkucaj tvog

srca. sada mi svetluca radost u pogledu

novi sad 1.1.1998

 

 

 

2247/1406

 

6207  da dok me više boli bol koja mi se nanosi od boli koju nanosim banalan sam

 

6208  da nije zemlje ne bih imao gde nogu da stavim da nije vazduha ne bih

imao čime pluća da nahranim da nije tebe ne bih imao nikome ove reči da napišem

 

6209  reči ne zavode reči se gnezde drugim rađaju

 

da voleo bih da me voliš

1849. hodanje

i danas je bilo toplo. kao i juče hodam u džemperu

prija mi. jedan deo puta sam hodao sa zoricom kovačić

pričao joj o ruži. davanju. plakala je. suze su padale po

crvenoj jakni. pitao sam je zašto plače. lepo je rekla je

to i jeste priroda lepote da lije. sada mi i svetluca

radost u pogledu. suze su psalmi

novi sad 2.1.1998

 

 

 

2248/1405

 

6210  sunce je. dvadeset stepeni. otišao sam dalje od ljudi. padao

je sneg i kroz zavesu snega probijao se večernja zvona. tako slatko tako

nežno leteo je sve okolo kao u kovitlajućoj vrevi. jedna pahulja snega pada mi

na usta kao da mi lepi poljubac. šešir i mantil bili su očas snežno beli kao sve

okolo. u bezglasju belela su svetla. bilo mi je kao da bih mogao da progovorim

o lepim gradovima zavičajima i hrabrim ljudima. dao sam se snegu i u

njemu bih bio pokopan i slatko okončao robert valzer

 

6211  nikome ne bih želeo da budem ja. samo ja sam u stanju sebe da iznesem

tako mnogo znati tako mnogo videti a tako ništa tako ništa ne reći robert valzer

 

6212  umetnost počinje posle toga ništa ne reći

 

6213  lovački pas pretrčava ulicu. pognuo je glavu izdužilo mu se telo zasijala dlaka

 

čednost

1850. hodanje

milovati rečima. niz celo telo

kroz ceo prostor. sve vreme. niz

kičmu pored uha. suze su psalmi

prepustiti se posmatrati

biti - nestati

novi sad 3.1.1998

 

 

 

2250/1403

 

6214  ronald d. laing V

šizofreničar je stvor

napušten od boga

nema osećaj stvarnosti jer me može da veruje u jednog

nema čak ni sumnje

velika je mržnja gnev na lik

to da mora biti neko (neporecivo nešto)

ne može da prihvati ni iluziju kao iluziju

ni iluziju kao stvarnost

šizofreničar se ne šali

iza svake tuge obične proviruje početak strašnog

melanholija najmračniji užitak je zapravo

struganje užitka struganje šerpe grebanje

šizofrenija je nema-više-užitka

tj. nema više života izvesnost praznine

smrt je čista svest

sama gola prazna svest koja se odeljuje od svega

krajnji oprez

jer možeš se pretvoriti u bilo šta

čuješ glasove iz šume kako te zovu tako ti nisi ti

(svest i nije nešto isključivo ljudsko

kao i strava (pan) bol smrt i radost

postoji i izvan pojedinačnih stvorenja u svemu

i svuda)

 

sa ivanom inđin

1851. hodanje

prepustiti se posmatrati biti - nestati

pada kiša lica su nam mokra

novi sad 5.1.1998

 

 

 

2251/1402

 

6215  sreo aleksandra tišmu 

 

6216  proleće je usred zime

 

6217  prisutnost

kad nestanu granice između

sveta i mene. kad sam prašina na šljivi 

i sama šljiva. ruke koje me beru i usta u

kojima sam milina. hoda taj čovek i ja mu prijam

ja plava šljiva u ustima plave ruže. tako sam ja

prisutnost u tvom prisustvu. sve što me okružuje

si ti. u plesu smo. tu i sad. nestajemo. nestajem tu i

nestajem sad. samo sam. jesam a da to i ne znam

to zovem plavo. to kad se vratim i kad postanem

svestan da sam bio ali ne znam ni kako niti bilo

šta drugo o tome. kako sam ja to bio a da nisam

znao da sam bio. ko je to živeo u meni umesto

mene. jedno dete. plavo. dete bog

(iz rečnika hodanja)

 

ispražnjenost

1852. hodanje

pada kiša lica su

nam mokra. smorenost

novi sad 6.1.1998

 

 

 

2252/1401

 

6218  proleće traje. praznina u glavi. u nezdravom

danu telo gubi snagu. ne mogu ništa više da zapišem

 

6219  mogu koliko mogu

 

6220  ne više od ovoga

 

6221  svaka sledeća reč koju bih želeo da napišem mi oduzima mnogo snage

 

6222  idem. idem put me vodi

 

6223  polaganim

 

ništa više život traje

1853. hodanje

samo se javljam da sam tu. smorenost

primećujem da su dani sve duži

novi sad 7.1.1998

 

 

 

2253/1400

 

6224  otkud ovo proleće usred zime

 

6225  trajanje zamara troši haba. ali trajanje i profinjuje menja zanosi

 

sedma godina ruže lutanja

1854. hodanje

mi je kao i sve do sada i sve one koje slede

nepoznata. posle nje slede još tri. ova godina je

poslednja u središnjem četvorogodišnjem (pustinjskom)

delu ruže. da li će posle nje biti gore ili bolje. teže lakše

čudesnije. nerazumljivije. primećujem da su dani

sve duži. svaki korak po svom tragu

po svojoj meri

novi sad 8.1.1998

 

 

 

2254/1399

 

6226  po platanima je ostalo suvog lišća. nije bilo dovoljno vetra za njih

 

sve je zaborav

1855. hodanje

sa sumrakom ulazim u grad. tako čudni i

iscrpljujući dani. ustajale zelene vode u kanalima

po novim naseljima. blato. dva drvena mostića preko kojih

sam prelazio. obuća ispred novoizgrađenih kuća. momak

sa ruksakom koji tužno ulazi u blatnjavo naselje. tri

gluvoneme devojke koje su hodale ispred mene. svaki

korak po svom tragu po svojoj meri. dok izgovaram

ove reči osetim kako sa njima izlazi moja tuga

novi sad 9.1.1998

 

 

 

2255/1398

 

6227  ronald d. laing VI

jedini lek je milost (blagovesti)

smilovati se sam sebi

kao dobri bog

posle je čak lako podnositi

i više likova (duša) u jednom telu

šizofrenija je u stvari nashinhronizovana

metempsihosoza (metensomatoza)

lako je podnositi čak i redukciju

stranost sebe sebe kao negativnu metaforu

mrtvu stvarnost mrtvi prostor i vreme

kamenu pustinju kameno more

svest o nepostojanju

 

ipak lepo je svirati na gitari

par tonova koji odlaze u ništa

ili pevati u šumi pticama

ali kada se vratiš kući

šta onda šta onda

 

zora i minja

1856. hodanje

hodao sa minjom i zorom

zori je sedamdeset i prva godina. bila

mi je nastavnica nacrtne geometrije u srednjoj

školi. video sam je posle dvadeset pet godina

prvi put. prijala mi je. na istom smo putu. dvadeset

kilometara joj nije bilo teško. sijale su joj oči. ona je

devojčica u duši. minji je trideset i četvrta upoznali

smo se sinoć. dok izgovaram ove reči osetim

kako sa njima izlazi moja tuga. samo

smo prelivanje talasi

novi sad 10.1.1998

 

 

 

2257/1396

 

6228  proleće traje sve je toplije. hodam bez jakne

odmorenog tela (posle nedelje) zamorenih očiju

 

6229  sunce blešti po barama na kaljavom putu. pobuda

 

6230  prodavačica cveća ispred groblja mi je

malopre pogledala i sada nosim njen pogled u telu

 

6231  po velikim gromadama preorane zemlje hodam kao po morskim talasima

 

6232  hiljadu osamsto pedeset sedmo predvečerje na ruži lutanja

 

6233  ja sam umetnik predvečerja

 

kad predvečerje pada na grad

1857. hodanje

ja sam plava ruža. hodanjem me rađa miroslav mandić

nastajem iz njegovog srca i njegovih koraka. ja sam

plava ruža u predvečerju u tvom crvenom srcu. samo

smo prelivanje talasi. hodajuća ruža oba

stopala obe pete tabani prsti put

novi sad 12.1.1998

 

 

 

2258/1395

 

6234  i danas u džemperu ulazim u park miriše proleće

 

6235  svi govore kako su reči istrošene. pogotovu reči koje govore o

suštinama idealima vrednostima. ja verujem u sve te reči i meni su one 

lepe. ostaje mi samo da budem nevin i da im se predam da me vode. reč

ljubav u ljubav. reč sloboda slobodi. reč pažljivost da me čini pažljivim

 

6236  sa minjom i zorom u kameničkom parku sat i po hodamo vrlo vrlo

sporo. sporošću se približavamo tišini u sebi. postajemo tihovanje

 

reč lepota da me vodi dobroti

1858. hodanje

jutra počinju sa ledom. preko dana je na suncu

toplo i danas sam hodao u džemperu a kad padne

noć temperatura opet odlazi pod led. hodajuća ruža

oba stopala obe pete tabani prsti put... drhtim na

hladnoći drhtim u životu ja sam podrhtavanje

novi sad 13.1.1998

 

 

i

 

 

sve dok više osećamo bol koju nam nanose

od one koju mi nanosimo drugima banalni smo

 

 

da dok me više boli bol koja mi se nanosi od boli koju nanosim banalan sam

 

 

umetnost počinje posle toga ništa ne reći

 

 

reč ljubav u ljubav. reč sloboda slobodi. reč pažljivost da me čini pažljivim

 

 

i

 

 

ružo lutanja

jebežljivim grudima

i tabanima ljubavi

slobode istine

koračali

smo

10

godina

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

25. oktobar 2025.

27719. dan mog života

 

 

2232/1421

 

dvadeset drugi dan 38.7 km 649.6 km

1836. hodanje

na kraju futoga hodam pored zaleđenog jezera po kome se

odsijava sve bledo rumenilo sunca. suve trske okružuju vodu

zaleđeni sneg je prekrio zemlju. na trenutak sam očajan. iskidan

nemoćan. besmislen - nevoljen. ali iskrim u očima. borbe u meni su

velike. stradam. čini mi se da iza ovakvih fizičkih napora i unutrašnjih

borbi dugogodišnjih ponavljanja može da se stvori plava ruža. pri

kraju sam i današnjih hladnih trideset kilometara. radujem se ali

sutra opet iznova. opet na putu iznova na ruži. nepodnošljivo i

spasonosno. hodam za one kojima je nečija ljubav spasila

život. hodam za one koji se bore sa svojim gadostima

novi sad 18.12.1997

 

 

 

2233/1420

 

dvadeset treći dan 30.2 km 679.8 km

1837. hodanje

hladnoća je popustila. sneg i led se tope. sve je mokro i moje

čarape. ispred mene na futoškoj dolmi hoda desetogodišnji dečak

sa majkom. šlep plovi niz dunav. hodam za oskrnavljene. za unižene

hodam za one koji teško žive. hodam za one koji se boje da žive. koji su

strahom vezani pred životom i da bi se sačuvali više i ne žive. hodam za

uboge. diskriminisane. hodam za one koji su žutim i svim drugim trakama

obeleženi. sve što je nasilje bedno je. sve što je u vezi sa proizvodnjom

zaradom i upotrebom oružja je inferiorno. sve ideje u vezi sa dominacijom

nad drugim su beznačajne. svaka sila nad drugim je ludilo. hodam

za one koji se bore sa svojim gadostima. sve što plaši

i ugnjetava drugog je primitivizam i bolest

novi sad 19.12.1997

 

 

 

2234/1419

 

dvadeset četvrti dan 37.9 km 717.7 km

1838. hodanje

subota. istim putem kao i pre sedam dana. vlažno tmurno sivo

vreme traje kao i prostor. prostiru se bez prestanka. samo hodam. sutra

je nedelja prvi dan zime. dani će početi da bivaju duži. i odjednom iz vlage iz

sivila sinulo je sunce u petnaest do četiri. počeo je da duva topli vetar. prošao sam

trideseti kilometar. mrak je na putu sam sa automobilima koji me primećuju i zaobilaze

u zadnjem trenutku. opet po ko zna koji put danas rominja kišica. još nekoliko kilometara

je preda mnom. butine su mi u vatri. ahilova tetiva u bolu. celo telo u grču. put nežnosti

otkriva u meni naslage ružnog mračnog potisnutog sve vreme se borim sa tim. teško

mi je to breme. hodam za one koji su izgubili snagu veru nadu bližnje. za one koji

ne štede koji ne gomilaju i ne osiguravaju se. koji su za svakoga našli toplu

reč. hodam za one čija je kuća bila svačija. koji su klekli i ljubili zemlju. za

one koji neprestano plaču. hodam za one koji se neprestano mole

za sve nas. za one koji su oprostili i zaboravili. za one koji ne

zavide. sve što plaši i ugnjetava drugog je primitivizam i

bolest. hodam za one čija bol spašava druge

novi sad 20.12.1997

 

 

 

2236/1417

 

dvadeset peti dan 23.8 km 741.5 km

1839. hodanje

hodam za boga. kako me je obradovalo misao na njega

samo bog čini čoveka slobodnim. odraslim zrelim sretnim ponovo

nevinim zanesenim u igri. kao što smo kao deca bili čuvani od roditelja

zaneti u igri tako se kao odrasli možemo igrati jedino ako nas bog čuva

palo je veče magla je sve je čarolija. oprostiti je čarolija. praštaj praštaj

miroslave. ljubi tuđi greh. zaroni dublje u neprozirno. poleti više u

prozračno. budi jednostavno tu. korak po korak. veče je hodam

za sedamdesetogodišnju ženu u čijem sam pogledu i pokretu

nogu video svu snagu njene mladosti. hodam za one čija

bol spašava druge. hodam da bi u svakoj reči

koju napišem bilo ljubavi

novi sad 22.12. 1997

 

 

 

2237/1416

 

dvadeset šesti dan 30.5 km 772.0 km

1840. hodanje

hodajući putem nežnosti postajem nevesta usredsređena na

nebeskog mladoženju. vezujući ga za sebe svom svojom čežnjom

meditiram u stalnom dijalogu sa njim: molim bez prekida. zagledana u

unutrašnjost sopstva u kome mi mladoženja pokazuje bisere. interesuje

me samo moj mladoženja: postim u svom zanimanju za radosti sveta. hodam

za bogate koji žive u strahu da će osiromašiti. hodam za siromašne koji žive sa

ogorčenošću. hodam za one kojima je mnogo više gorko u duši nego u ustima

hodam za one koji ne znaju da ih lažu. hodam za one koji lažu a nisu svesni

da laž ubija. hodam da bi u svakoj reči koju napišem bilo ljubavi. da ne bih

bio uslovljen trenucima modom generacijama poreklom državom

nacijom jezikom epohom novcem definicijama zakonima moći

brzinom tehnologijom teorijama zavere predao sam se

osnovnom: koraku srcu udisanju - izdahu bogu

novi sad 23.12.1997

 

 

 

2238/1415

 

dvadeset sedmi dan 16.6 km 788.6 km

1841. hodanje

hodam za one kojima je neko rekao zdravo i zbogom. za one koje na

putu napadaju psi. za one koje skinuše sa platnog spiska i one koje staviše

na spiskove. za one koji su zakasnili na večernji voz. za one koji su navijali za

tim koji je izgubio. za one koji su glasali za onog koji nije izabran. za one kojima

se dan ružno završio. za one kojima buđenje donosi žalost. za one koje uvek nešto

boli. za one koje preziru. za one koji su poružneli od briga. za one koji ne mogu ništa

da razumeju. za one koji nemaju talenta za jezike. za one koji ne čuju muziku. za one

kojima je neko opalio šamar iz čistog mira. za one koji ne osećaju mirise. za one koji

su još u mladosti ostali bez zuba. za one koje niko nije dočekao. za one koje

ponižavaju poniženi. za one koje skinuše sa voza usred noći. za one koji

zimi spavaju na kartonima. da ne bih bio uslovljen trenucima modom

generacijama poreklom državom nacijom jezikom epohom novcem

definicijama zakonima moći brzinom tehnologijom teorijama

zavere predao sam se osnovnom: koraku srcu

udisanju - izdahu bogu. hodam za one koje

dok pada kiša sudski izvršitelji

iseljavaju na ulicu

novi sad 24.12.1997

 

 

 

2239/1414

 

dvadeset osmi dan 33.3 km 821.9 km

1842. hodanje

ja sam još mlad i neću da već patim. ako ne prekineš patnju ona

ide dalje uvećava se. najviše pate oni koji ne poznaju sami sebe. prva

smrt u mom životu smrt moje babe zorke jesenas navela me je na razmišljanje

da će biti i druge i treće i četvrte smrti. posle te smrti sedim i gledam jednog dana

svoje roditelje. majku. okrenula se i gledala se u ogledalu. ja vidim njeno lice koje

stari koje počinje da se bora osetio sam tada da ću jednog dana i nju izgubiti i to

me je onako baš zalepilo za stolicu. moja baba je bila jaka osoba i nije dozvolila

da mi vidimo njen odlazak. nekoliko dana pre smrti video sam je u dnevnoj sobi

dok je sedela u fotelji. na licu joj se videla bol neki strah. bila je blaga onako

kako su ljudi uvek blagi kada im je teško kada nema mesta nikakvoj agresiji

ni cimanju. ja sam iz njene sobe posle uzeo lampu i stavio je u moju sobu

ujutro se probudio nameštam krevet i pogledam u tu lampu. otišao do

kuhinje jeo vratim se u sobu i vidim lampa je bila upaljena. znao

sam da je to bila ona. hodam za one koje dok pada kiša sudski

izvršitelji iseljavaju na ulicu. bio sam srećan što se javila jer

sam znao da se samo meni mogla javiti priča mi

unuk zorke dragaš slobodan dragaš

novi sad 25.12.1997

 

 

 

2240/1413

 

dvadeset deveti dan 30.7 km 852.6 km

1843. hodanje

na kraju sam današnjeg hodanja. još četiri dana i biće 1000

kilometara na putu nežnosti. zatežu mi se mišići od napora

trepere nervi od strpljenja. umetnost je uvek i iscrpljivanje. bio

sam srećan što se javila jer sam znao da se samo meni mogla

javiti priča mi unuk zorke dragaš slobodan dragaš. hodam

za one kojima je od hladnih srca mozak popucao

novi sad 26.12.1997

 

 

 

2241/1412

 

trideseti dan 30.0 km 882.6 km

1844. hodanje

sijaju se železnički pragovi i šine po kojima hodam na kiši u

predvečerje. niz kosu mi se sliva voda. ptice graču dok se gnezde

na udaljenim krošnjama drveća. trska u bivšem kanalu koji je presekao

nasip pruge i petarde koje s vremena na vreme bacaju deca. kada sam

malopre ugledao kišu na svetlosti ulične lampe naježio sam se: bilo mi

je lepo. bio sam spokojan i miran baš onako kako se osećam kad

svima i sve oprostim. divna smirujuća misao: sve što nastane

nastane iz drugog. neprestano pada topla kišica potiljak mi

je hladan ipak samo se gegam. pevam pesmicu

 

pereš mi noge

ližem ti pičku

mila moja učiteljice

ženo hristolika

 

hodam za one kojima je od hladnih srca 

mozak popucao. hodam za one koji

su nestali u drugome

novi sad 27.12.1997 

 

 

 

2243/1410

 

trideset prvi dan 36.0 km 918.6 km

1845. hodanje

pola neba istočnog se zatamnelo smračilo pomodrelo

druga polovina je osunčana u zalasku. kao da se nebo prevrnulo

sunovratilo iz svoje visine ka dubinama. na vetru sam. gledam zemlju

na površini je voda. juče i prekjuče je neprestano padala kiša. hladan vetar

na suncu liči na sneg. sve što pogledam volim. sve što jeste boli. put nežnosti je

posvećen krhkosti tela njegovoj nevinosti lepoti njegovom stvaranju i propadanju i

konačno njegovom nestajanju. hodam za one koji ljubav doživljavaju jedino izgubivši je

pre nego što se i dogodila. ljubav se sve manje događa sakriva se pred simulacijama

teorijama haosa. distance. dekonstrukcije. fikcijama. ironijama. fundamentalizmima

ideologijama moći. hodam za one koji su nestali u drugome. kako mi samo

prijaju veliki stvaraoci nežnosti: robert valzer slobodan tišma

erik sati fernando pesoa

novi sad 29.12.1997

 

 

 

2244/1409

 

trideset drugi dan 38.0 km 956.6 km

1846. hodanje

juče mi je tanja marković poslala pesmu konstantina

kavafija koju je dobila na poklon od devojke čije je ime

nježa. i evo nježinog poklona na putu nežnosti

 

onoliko koliko možeš

 

iako svoj život uredit ne možeš kako ti želiš

barem pokušaj ovo

onoliko koliko možeš: ne ponižavaj ga

u dnevnom opštenju sa ruljom

u brbljanju i prometu stalnom

ne ponižavaj ga grabeći ga

i povlačeć unaokolo izlažuć ga

dnevnim ludostima

stalnih veza i odnosa sve dok tako ne postane jedan

tuđi mučan život

 

kako mi samo prijaju veliki stvaraoci nežnosti

robert valzer slobodan tišma erik sati

fernando pesoa. hodam jer ljubav

preobražava čoveka i ljubav

je stanje preobraženog

čoveka

novi sad 30.12.1997

 

 

 

2245/1408

 

trideset treći dan 43.4 km 1000 km

1847. hodanje

devet je. sunce je ugrejalo. sedam kilometara je iza mene

poslednji dan stare godine poslednji dan trideset trodnevnog hodanja

na putu nežnosti. po asfaltu je još inje. prošlo je podne dvadeset četvrti

kilometar. ističe do sada najteža godina šesta na ruži lutanja. u dubokoj

samoći poražen za znacima starosti i bliskim druženjima sa smrću. blešti

sunce sve je uža staza ruže. put nežnosti je put kroz ponore. sa jedne

strane strahovi od ljubavi sa druge užasi i ravnodušnost nad užasima

nežnost je radosno umiranje za drugog. na svojim vrhuncima umetnost

prelazi u molitvu. pala četiri trideset osam kilometara. idemo još još

malo miroslave. sunce je zašlo počinje da biva hladno. hodam

jer ljubav preobražava čoveka i ljubav je stanje preobraženog

čoveka. telo je ispunilo zavet: hiljadu kilometara za

samo jedan radosni otkucaj tvog srca

novi sad 31.12.1997

 

 

i

 

 

hodam da bi u svakoj 

reči koju napišem bilo ljubavi

 

 

blešti sunce sve je uža staza ruže

 

 

nežnost je radosno umiranje za drugog

 

 

telo je ispunilo zavet: hiljadu kilometara za samo jedan radosni otkucaj tvog srca

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

bilo je mnogo

problema ali su i

svi oni samo čudo

svega onog što čini

ljubav sloboda

istina ružine

lutalice

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ja učenik

puta postah

učitelj puta. ja

ljubavnik ruže

postah

bog

 

 

i

 

 

ružo

lutanja da

nije sve bilo

onako nemoguće

ne bi ni sad bilo

sve moguće 

pa

i

ova

pesma 

 

 

i

 

 

ružo lutanja

daj mi snagu i ljubav

da te slavim u svemu onom

što strujim jesam pevam stvaram

hodam ljubim vaskrsavam sada

a nadam se i do kraja života

a verujem i posle

života

 

 

i

 

 

ružo

lutanja molim te

da i sada ko i onda

budem go i nezaštićen

sa verom da me čuvaju

neguju i ljube svako i sva

bića jer je i bogu milo

da i ja budem 

bog

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

budimo i

dalje pojilo

za sve

gladne

i

postelja

za

sve

umorne

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

budimo još

više dostojni

svakog ko 

ljubi

do

kraja

 

do

kraja

u

kome

je

novi

početak

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

 

24. oktobar 2025.

27718. dan mog života

 

 

2217/1436

 

deveti dan 28.6 km 274.2 km

1823. hodanje

pada kiša preda mnom novih trideset kilometara na putu nežnosti

avantura koja se zove biti bolji čovek. biti sigurnost drugome. okrepiti

nepoznato. teško teško teško je i kad god je teško uvek zaboravim da prvo

izraste trnje a onda ruža. putuju oblaci na severozapad. a posle kiše i pre sumraka

se pojavilo crveno sunce nad gradom kao crvena krv iz slavljenog srca. u prvoj polovini

hodanja dok je padala kiša osećao sam bol u donjem stomaku u mojoj muškoj samoći. bila

je nepodnošljiva ta samoća a sada osećam kako mi se u grudima i srcu kovitla ljubav. pala

je noć vetar je hladan. još pet kilometara. srce mi luta. hodam za one koji iz straha izdaju

hodam za sve druge i drugačije. hodam za one bez krova nad glavom. za one koji

nemaju ničim bi se ugreju. hodam za one čija je krv uzavrela od potiskivanja. za

devojke kojima su palili cigare na bradavicama. hodam za one koje je i bog

zaboravio. hodam za one nad čijim su se grobovima oproštajnim

govorima iskupljivali njihovi neprijatelji. zatežu se tetive bridi

umorno telo treperi put nežnosti. hodam: sok koji je

curio iz tebe hranio me je postajao sam ti

novi sad 3.12.1997

 

 

 

2218/1435

 

deseti dan 29.7 km 303.9 km

1824. hodanje

četrdeset osmi mi je rođendan. hodam za žene. hej dve

trećine poslova na ovom svetu rade žene. za taj posao dobijaju

deset posto od svih plaćanja. i u ovom trenutku žene poseduju samo

jedan posto svetskog vlasništva. u tom svetu ne želim da posedujem da

zarađujem saučestvujem sa njegovim moralom. na putu dugog hodanja

u jednom trenutku se telo odlepljuje od zemlje i poleće u blagom luku ka

visinama. hladno je vlažno. teški oblaci se valjaju nad rekom ima svečanosti

u ovoj tihoj pretnji. hodam za muškarce koji su se odrekli svoje snage

muškarce koji se ne udvaraju jačem koji ne diraju slabije. hodam za one

koji neprestano daju. hodam za one koji saosećaju sa svakim. za one koji

tuđe dete ne vole manje nego svoje. hodam za one koji su pre štitili

druge nego sebe. hodam za one koji su viškove svoje snage

potrošili na pevanje. hodam: sok koji je curio iz tebe hranio

me je postajao sam ti. hodam za tihe krotke

blage milostive darežljive

novi sad 4.12.1997

 

 

 

2219/1434

 

jedanaesti dan 30.5 km 334.4 km

1825. hodanje

hodam za one koje niko ne voli. hodam za ružne. hodam

za nesigurne. za one koji odustaju. hodam za one koji nemaju

pravo glasa. hodam za one koji lutaju. hodam za zalutale. hodam za

izgubljene. hodam za pokidane. hodam za iščupane. hodam za nezalečene

hodam za sasušene. hodam za istrulele. za one koje zversko u njima uništava

njih same. za one kojima od samoće bridi telo. hodam za one koji se dave u

usamljenosti. hodam za one koji žude za nečijom blizinom a kada se neko

nađe u njihovoj blizini hvata ih užas i panika. hodam za one koji su se

zatvorili od straha pred drugima. hodam za one koji provode noći sami u

krevetima a tela im se razboljevaju od samoće. hodam za one koji gube

tlo pod nogama ako ih neko pogleda. hodam za one koje nepodnošljivo

grebe grubost tkanina. hodam za one koji su se ohrabrili da pogledaju

sami sebe. lepo mi je u umornom telu koje se troši na putu nežnosti

putu na kojem prepoznajem da sam ja najgrublja stvar. ali put će

me pročistiti zanosom okrepiti. hodam za tihe krotke blage

milostive darežljive. hodam za one od čijeg vas

tužnog pogleda zaboli srce

novi sad 5.12.1997

 

 

 

2220/1433

 

dvanaesti dan 29.2 km 363.6 km

1826. hodanje

sve je vlažno i šuma i žuta trava i asfaltni put i preorana

zemlja. nebo je sivo sve se utapa u sivilu i nestaje. sam sam do

bola. subota je. napor me potroši hladnoća izmrzne i na kraju sam

skoro veseo. poslednji prodavci cveća ispred groblja pakuju svoje

bukete. ostali koji su već otišli su plastičnim kanticama zauzeli mesta

za sutra. hodam za one koji su obliveni znojem od teškog rada. za one

koji su obliveni hladnim znojem straha. hodam za one koje nikad niko

nije pomilovao. za one koje iskorišćavaju sebični. hodam za: čoveka

ne posvećuju dela već bivstvovanje posvećuje čovekova dela. imaj na

umu da svoj spas ne zaslužuješ svojim delima već svojim bivstvovanjem

samo ako si ispravan pred bogom ispravna su i sva tvoja dela. hodam

za: dobra dela se ne događaju iz tvoje čvrste namere već iz božanske

osnove u tvojoj duši - bez ijednog zašto. hodam za one od čijeg vas

tužnog pogleda zaboli srce. hodam za desetogodišnju decu

koja svoje detinjstvo provode u teškom radu

novi sad 6.12.1997

 

 

 

2222/1431

 

trinaesti dan 30.8 km 394.4 km

1827. hodanje

iz magle se probija belo sunce. hodam za pregažene

životinje. hodam za tovljene životinje koje čeka klanje. hodam

za životinje u klanicama dok svojom smrću uvećavaju profite u 

industriji mesa. hodam za životinje nad kojima se vrše naučni

eksperimenti i sve te gluposti uobraženih. hodam za biljke kojima

se uskraćuje genetski inženjering. hodam za sve one koji su trpeli od

zverskog u čoveku. hodam hodam hodam za sve one koji su trovani

pobedničkim istorijama svojih nasilnika. meka je zemlja po kojoj hodam

blage su nijanse sivog koje me maglom okružuju. tople su reči majstor

ekharta: zapamtite da niko u ovom životu nije trpeo toliko a da ne bi

mogao da trpi još... ljudi ne bi trebalo da misle toliko o tome šta bi

trebalo da rade. bilo bi bolje ako bi mislili o onome što jesu. ako su

oni sami dobri i mudri njihova dela će reflektovati sjaj. smešim

se njišem ramenima veselim se lakše je hodati sa ovakvim

rečima. spustila se gusta magla vidljivost je nestala. sada

se sa maglom spustila noć i hladnoća. mrznem se ali

me srce greje treperi. hodam za desetogodišnju

decu koja svoje detinjstvo provode u teškom

radu. hodam i volim plava sam ruža

na putu nežnosti

novi sad 8.12.1997

 

 

 

2223/1430

 

četrnaesti dan 29.0 km 423.4 km

1828. hodanje

inje. sve je zabelelo. na nasipu nekolicina ljudi slaže drva

pokupljena u šumi. na nekim mestima dolma je blatnjava. proklizavam

spuštam se ka kosini i hodam po travi. trava je posuta injem. hodam za one

koji bi hteli nešto da kažu o sebi pa to kažu tako što pucaju sebi u glavu. hodam

za one koji se vešaju. hodam za one koji se truju. hodam za one koji se sa visokih

zgrada bacaju na beton. hodam za one koji se bacaju pod voz. hodam za one koji

se bacaju u reku. hodam za sve one čiji očaj u očima pre nego što oduzmu sebi

život niko nije video. hodam za sve devojčice i dečake koji su prekratili sebi život

hodam za one koji nikada neće biti bolje niti će voleti. hodam za one koje je

stid zatvorio u čežnju za ljubav. hodam za ženu koja je svoju maloletnu

ćerku davala svom ljubavniku samo da je on ne bi ostavio. hodam za

one koji neprestano žive u panici da će biti ostavljeni. za majke

koje probde noć nad svojom decom koja gore u temperaturi

hodam i volim plava sam ruža na putu nežnosti. hodam

misleći da mi je samo da se nadišem tvoje kože

novi sad 9.12.1997

 

 

 

2224/1429

 

petnaesti dan 27.8 km 451.2 km

1829. hodanje

hodam za one koji se plaše da im duša ostane osakaćena

hodam za one koji žive u strahu da će im biti oduzeta dobra

strana u njima. hodam za one koji žive u strahu da će biti povređeni

ako nekom nešto daju. hodam za one koji se blokiraju jer se plaše da neće

ništa dobro uraditi i da iz njih neće izaći ništa od onog što žele. hodam za one

koji žive u strahu da neće biti prepoznata njihova dobrota. hodam za one koji su

štiteći svoju nežnost od grubosti drugih postali istinski grubijani. hodam za one koji

imaju strah da će nestati sva snaga iz njih ako se nekome daju. hodam za one koji

osećaju: kako neko može da bude takav. hodam za one koji žive u strahu da više

neće biti nikog sa kim će moći podeliti svoju unutrašnjost. hodam za one koji

osećaju: a šta sad kako dalje kako ću ja uopšte moći da živim. hodam za

one koji žive u strahu od nečeg tako jakog što će ih uništiti i pretvoriti

u zveri. hodam misleći da mi je samo da se nadišem tvoje kože

hodam za sve one koji osećaju da postoji nešto u

njima što odbija ljude od njih

novi sad 10.12.1997

 

 

 

2225/1428

 

šesnaesti dan 31.3 km 482.5 km

1830. hodanje

posle nekoliko hladnih maglovitih kišnih dana evo jedan

sunčan i topao dan. hodam za one koji se guše pod sopstvenom

maskom slobode. za one kojima telo trune pod oklopom sopstvene

zaštite. hodam za one koji iz čežnje za drugim teraju i ruše sve druge oko

sebe. opet zvone futoška zvona u pola tri. hodam travom pored dunava. sunce

nad vodom mi pokrštava pogled. sve lakše i sve veće količine lepote utiču u mene

i sve brže sva lepota ističe iz mene. vidiš li crvenkasti sjaj sunca na zalasku po stablima

topole pored reke. kada sam ušao dublje među topole i šiblje svetlost je bila crvena. okrenuo

sam se ka suncu i video da se nalazi nad obodima fruške gore koje će za koji minut zapasti

hodam za one koji bi želeli da hodam za njih. hodam za one koji su izgubili molitvu. koji su

izgubili ključeve od stana. hodam za one koji ne mogu da se sete gde su ostavili naočare

za one kojima prokišnjava krov. hodam za one koji nemaju para za promene ćelave

gume na svom automobilu. hodam za decu koju su osakatili njihove majke i

očevi. hodam za sve one koji osećaju da postoji nešto u njima što

odbija ljude od njih. hodam jer moje srce nije moje

novi sad 11.12.1997

 

 

 

2226/1427

 

sedamnaesti dan 18.5 km 501.0 km

1831. hodanje

svi bi da znaju samo nešto niko ni bi želeo sve. odbijajući

da me boli moja bol moja bol tad boli drugog. nevinost tek sledi

sam sam da ne bih umro od samoće. puko sam nestala mi je sva

snaga. neću moći ishodati trideset kilometara. hodam sporo jako

sporo skoro da i ne idem. gde je nežnost. ne mogu da hodam ni

za koga. treperim. iskidan sam. bride mi kosti ne znam da li ću

preživeti u ovim trenucima. izgubio sam sve i snagu i veru

i nadu i ljubav. ipak ne činim nikakvo zlo samo hodam

gde si ti. hodam jer moje srce nije moje. ti - čudo

novi sad 12.12.1997

 

 

 

2227/1426

 

osamnaesti dan 31.7 km 532.7 km

1832. hodanje

u proleće 1973 u zatvoru slobodu sam osetio u ružama koje

su lepotice cvetale i u njemu. možda sam još tada poželeo da

budem ruža - čovek u cvetanju. možda od tada potiče i ruža lutanja

lutanje je sloboda sloboda da se voli. hodam za one koji svoj kukavičluk

prikrivaju agresijom politikom pobednika. hodam za nesigurne. hodam za

one koji svoju nesigurnost prikrivaju i napadaju prvi. hodam za one koji se

boje da priznaju da vole pa onda kradu i kriminalizuju ljubav. hodam za one

koji ucenjuju da bi ljubav dobili. hodam za one kojima ljubomora kida mozak

hodam za one kojima mozak truje srce i guši polne organe. muški je dati

ženski je primiti. ali ljudi ne znaju da daju i ne znaju da primaju. da bi se dalo

treba biti i ženski mek. da bi se primilo treba biti i muški čvrst. vlažni sumrak

sa jedne i druge strane puta zelene se polja mladog proklijalog žita. fruška

gora ka kojoj hodam se plavi. da bi bio pesnik moraš biti sve. da bi bio

sve moraš biti luda. čega se plašimo. onoga što ne želimo ili onoga

što želimo. samostalnost autonomnost - jesmo jedino kad

volimo. ti - čudo. ljubav nas menja postajemo drugi

novi sad 13.12.1997

 

 

 

2229/1424

 

devetnaesti dan 20.2 km 552.9 km

1833. hodanje

pada sneg. hodam za one kojima betonska bušilica rastresa

krv u žilama. hodam za one koji ne dižu pogled dok govore. hodam

za one koji su priznali svoje zablude. hodam za one koji su prst upirali

samo u sebe. hodam za one koji ne osuđuju. sve vreme veje sneg. sve

se zabelelo. trave su se zabelele. u jednom trenutku prestajem da živim da

bih druge spasao. da bi bio umetnik moraš biti sve. da bi bio sve moraš

biti monah. da bi bio sve moraš biti lutalica. da bi bio lutalica moraš biti

sve. da bi bio sve moraš biti filozof. da bi bio sve moraš biti prosjak

hodam za sve one koji bez dvoumljenja umiru da bi drugi živeli. da

hodam za sve one koji bez dvoumljenja umiru da bi drugi živeli

ljubav nas menja postajemo drugi. kada kažem ruža

da li je vidiš da li je osećaš

novi sad 15.12.1997

 

 

 

2230/1423

 

dvadeseti dan 29.0 km 581.9 km

1834. hodanje

iza breza pod snegom blešti narandžasto sunce. zahladilo je

duva vetar. ulice i zemlja su pokrivene snegom teško je hodati. sada

se narandžasta sunčeva svetlost prelila preko planinskog plavetnila i

pretvorila u roza ljubičasto. na otvorenom putu pred sumrak sve se pretvori

u vetar i led. to zovem put nežnosti. peče me čelo od hladnoće. od vetra mi

liju suze niz lice. to zovem ruža. temperatura je pala i sve više pada ispod nule

umoran sam ali je lepa ta zaposlenost celog tela. trošenje sebe u svakom trenutku

ne čuvati se je put kojim se čuva život. ne čuvati se uči me ovaj divan umor. hodanje

nogama - energijama - zvukovima - slikama - mišljenjem - osećanjem - krstom to

zovem savršenstvom. voleti je umetnost. voleti je rađanje vaskrsenje. sve više

znam da osećam druge da jesam trava asfalt farovi spuštanje roletni

zaista sam sve to i zato volim. u gradu sam vetar nosi snežnu

prašinu klizam se po ledu. kada kažem ruža da li je vidiš

da li je osećaš. grudi i stomak su mi puni

hladnog vetra

novi sad 16.12.1997

 

 

 

2231/1422

 

dvadeset prvi dan 29.0 km 610.9 km

1835. hodanje

hladnoća. sve se steglo sledilo. hladan vetar. u mojoj glavi

vatra a u srcu oluja. kako izdržati kako nežan izdržati na putu

nežnosti. pusta su polja. put je pod ledom. vetar je sve jači i hladniji

polja su pod snegom. hladnoća me udara po leđima. lice mi se pretvara

u grubu kožu pete. koru drveta. lice koje se na ovoj hladnoći zove

odanost. kada se daje uvek se daje ono što nam je najdraže. počinju

da zvone zvona rumenačke crkve. sve moje muke su darovi za tebe

nema tajni u mom umu. nema tajni u mom duhu. nema tajni u mojoj

duši. nema tajni u mom telu. nema tajni ima ljubavi. ljubav: tvoj

put. grudi i stomak su mi puni hladnog vetra. hodam za

one kojima je nečija ljubav spasila život

novi sad 17.12.1997

 

 

i

 

 

hodam misleći da mi je

samo da se nadišem tvoje kože

 

 

da bi bio pesnik moraš biti sve. da bi bio sve moraš biti luda

 

 

ljubav nas menja postajemo drugi

 

 

ne čuvati se je put kojim se čuva život

 

 

i

 

 

ružo lutanja

hodao sam za

hodao sam za

hodao sam za

hodao sam za

hodao sam

hodao

 

hodam

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

23. oktobar 2025.

27717. dan mog života

 

 

2204/1449

 

6193  nepovrat

sve se ponavlja i sve odlazi u nepovrat

ističe život za život. nepovrat je kao toplina pod

snegom. u nepovrat se ne odlazi nego jednog dana

samo vidiš da si već u njemu. kao da si postao ptica

doleteo u zemlju bez značenja. zemlju živih doseljenika

ostao sam sa svojom savešću. lišen moći. zatečen u samoći

iz koje put vodi samo bogu. nepovrat me uči da svima i svemu

želim dobro. da slobodom slobodan padam na kolena. da se

nežnošću dižem i ponovo dižem i ponovo dižem. nepovrat

me vodi dalje jer povratka nema. nepovratilo se zlo

nepovratili se lenjost gordost nestrpljenje i

zavist. nepovrat je: ja sam u tebi

nepovrat je nagoveštaj: sa

kolena se poleće

(iz rečnika hodanja)

 

svečanost

1812. hodanje

četvrtak je. u svečanosti i tišini

pripremam se za put u ponedeljak

ja skramica leda koja se pojavila ove

večeri. put od hiljadu kilometara

novi sad 20.11.1997

 

 

 

2205/1448

 

6194  prva magla. postan dan. sivi

 

6195  uvek se radujem kad vidim kako ljudi rastu

kako se oslobađaju straha. starih slika. zakona

 

6196  solidarnost i samoorganizacija

 

6197  hleb i ruža zajedno

 

6198  ronald d. laing IV

stoji uveče u vrtu

ne sme da učini prvi korak

kročiti u ledeno jezero

tri hodati po zaleđenom jezeru u sredini

propasti utopiti se kao devica ofelija

u proleće pronađena sa gnezdom mladih vodenih pacova

u kosi

i roditi se ponovo kao žena (po platonu)

crna vlažna stabla su lavirint

ali to je očeva briga

 

petak je

1813. hodanje

put od hiljadu kilometara

i put od hiljadu kilometara

će početi prvim korakom i

nastaviti se svakim

sledećim

novi sa 21.11.1997

 

 

 

2206/1447

 

6199  i danas isto: samo idem da budem i da jesam

 

6200  idem

 

6201  subota je ne hodam praznim se čistim lečim hranim

 

6202  milim čekam. osluškujem ponedeljak. ponedeljak

kada će poteći izvori nežnosti u reci od hiljadu kilometara

 

6203  miris jeseni u parku. svenuće oslobađa miris iz dubine zemlje. kao snaga kojom u

proleće sve buja. tako odsustvo snage čini od jeseni uranjanje ka dnu. majci duboko

 

taj čovek sam ja

1814. hodanje

od sporosti miline pri kraju šetnje

primetim približio sam se i dodirujem se

sa zidom i izlozima pored kojih prolazim

osetim nekog. zid. izvijam se okrećem mu

leđa zajedno smo. i put od hiljadu kilometara

će početi prvim korakom i nastaviti se

svakim sledećim. tišina samo teče

novi sad 22.11.1997

 

 

 

2208/1445

 

prvi dan 33.3 km 33.3 km

1815. hodanje

polazim na put od hiljadu kilometara. zovem

ga put nežnosti. hodaću trideset kilometara dnevno

sledeća trideset tri hodanja do nove godine. da li ću izdržati

danas u sivom vlažnom danu pored reke. ispucale obale presušene

bare. sa maglom oko šuma pored dunava. nežnošću prikupljam tuge

ugrejalih butina. bolnih tetiva. napetošću u krstima. ohlađenih ramena

dočekujem prvih trideset kilometara hiljadukilometarskog puta za

nežnost. put prav kao strela nežnosti koja leti u srce. današnje

hodanje je posvećeno bolu koji je doživela žena za čije ću

uplašeno srce hodati hiljadu kilometara sa željom da

joj toplina zatreperi u grudima. tišina samo

teče. bride tabani treperi nežnost

novi sad 24.11.1997

 

 

 

2209/1444

 

drugi dan 29.6 km 62.9 km

1816. hodanje

samo se predajem putu. na slanoj bari sam. hodaću

ka čeneju i srbobranu. hodam za one koji ne sakrivaju svoje

strahove. hodam da bi svakome u njegovom srcu bilo toplije udobnije

hodam za sve one koji bi želeli da u svoje srce prime sve za one koji bi

želeli da njihovo srce živi jedino u srcu drugoga. hodam za nezaštićene 

za one koji se neće braniti. hiljadu kilometara je put nežnosti ka tvom srcu

podsećam se pousovih reči verujte osnovna sreća je stalno podsećanje

na smrt. eno je, čenejska crkva. umor mi se zavlači pod leđa ali sam

sretan ovde među kamionima. gegam se: gospodin sam i luda na putu

mislim na portugaliju. oko mene su salaši. mlado zeleno žito. ponekad

pokleknem pa nastavim ko blesav sa sjajem u očima. voleo bih da

nekome ispričam sve o onome što zovem sve. umoran sam od

ljudske polovičnosti od straha da se predaju. traktor tako

uzbudljivo ore. kako je crna i masna zemlja. divno je biti

četrdeset osmogodišnji čovek koji umoran ulazi u

grad. vraća se sa današnjeg puta nežnosti

bride tabani treperi nežnost. volim te ja

koji nisam sam protiv svih nego

sam sam za sve

novi sad 25.11.1997

 

 

 

2210/1443

 

treći dan 34.8 km 97.7 km

1817. hodanje

lepota dolazi iz tabana iz života za život. preda

mnom je sedam sati jednostavnog ritma. ako mu se

ne prepustim pući ću. ako mu se prepustim slobodan sam

slobodan ja stranac lutalica beskućnik. ja muž ženskoj energiji

peti kilometar magla je pala na drveće i polja. sve je grimizno. mislim

o tvom srcu kroz koje hodam. u ljubavi poniženih je spas. cupkam

gegam se: stvaralaštvo je krhkost koja hoda. tako je lepo biti ovde u

tišini. sve miriše na tvoju pičku. zlatno jezero. prosipa se sunce kroz

maglu. sve se spaja. savršena lepota koju vidim. umor besciljnost

razgovor sa tobom. pizdarija od smisla. sunce se probilo svetluca

po velikim gromadama crne zemlje. kako je važno sve ovo videti i

biti ovde. nedokučivi smisao hrani me neprobuđenog. zalazi sunce

zahlađuje sišao sam sa asfaltnog puta na mokru stazu nasipa

magla briše obrise i spušta se na površinu kanala. trava je

meka prija mi tetivi. volim te. ja koji nisam sam protiv svih

nego sam sam za sve. sve je tako jednostavno

samo treba strpljivo i sa radošću izdržati

novi sad 26.11.1997

 

 

 

2211/1442

 

četvrti dan 28.7 km 126.4 km

1818. hodanje

kako sam slomljen. na putu sam nežnosti a nežnosti

nema. odsustvo ljubavi prži i boli. put je preda mnom. da bih

ga prešao put se mora uvećavati a ja smanjivati. izmaglica čudesno

osećanje: pristajem na samoću. svoje bolove. odričem se svojih želja i

osećam radost jer staro u meni umire a živi dah struji i rađa se. hodam kao

nova mladica. idi. idi put će ti već sve reći i voditi te. kakve su to nijanse sivog

u sumraku. sivo-braon. sivo-oker. sivo-zeleno. sivo-sivog. utapam se. sve se s

tugom ispira. zelena polja žita nestaju u magli. hodam da bi bilo više nežnosti u

ovom svetu u kojem muškarci siluju devojčice. siluju bake. siluju udovice siluju

mentalno zaostale. siluju izgladnele. hodam za žene na kojima su se već iživeli

desetine podivljalih muškaraca. nežno hodam za žene kojima su posle silovanja

odsecali grudi polne organe. hodam za silovane kojih su se kasnije odrekli

i njihovi bližnji. hodam za silovane kojima su dani posle silovanja bili

sve teži i teži. sve je tako jednostavno samo treba strpljivo i sa

radošću izdržati. hodam za silovane žene koje su

život provele otrovale mržnjom

novi sad 27.11.1997

 

 

 

2212/1441

 

peti dan 32 km 158.4 km

1819. hodanje

rominja sve je sivo blatnjavo. sa jedne i druge

strane puta grade se kuće. sve je prljavo. bol u leđima

ne popušta ali baš tu u ovoj prljavštini je veselo. iz ničega nekako

veselo. piči život ne pita. šta košta da košta. teraj dalje ko ga jebe. hodam

sa obeshrabrenima. omalovažavanima. pokradenima. napuštenima. ostavljenima

promiče put. hodam sa izgubljenima. potisnutima. vezanima. tučenima. drogiranima

laganima. hendikepiranima. hodam sa onima koji su u suzama. u bolovima. sa izgladnelima

suvišnima. postiđenima. hodam sa onima koji su pod torturom. bačeni. prevareni. ljubomorni

izbodeni. probodeni. zgaženi. promiče put hodam sa zaboravljenima. pokopanima sleđenima

zgužvanima. slupanima. potrošenima. lobotomisanima. ožderanima. izpižđenima. hodam

sa onima u strahovima. u užasima. sa neizdrživima. neurotičnima. paranoičnima

klaustrofobičnima. psihotičnima. šizofreničarima. promiče put. hodam sa

izubijanima. izraubovanima. smoždenima. maltretiranima. slomljenima

hodam za silovane žene koje su kasnije život provele otrovane

mržnjom. nežnost za sve ljude mi izvlači energiju

i razvlači je kao zategnutu strelu u magli

novi sad 28.11.1997

 

 

 

2213/1440

 

šesti dan 28 km 186.4 km

1820. hodanje

ne bih bio ako bih zaboravio svu decu koju su silovali

njihovi roditelji. decu ostalu bez roditelja. decu koja su videla

smrt koja im je napunila srca bolom a oči i mišiće otežala strahovima

hodao sam za decu koja su se vratila kući a u kući nije više bilo nikoga. kako

bih voleo da mi neko zagrli telo mozak srce stopala. kako bih voleo kada bi mi

neko zagrlio mišljenje kojim se transformiše priroda. voleo bih da mi neko kaže

moj muž. voleo bih da nekom kažem moja žena. osećam koske u vratu i tabanima

kako je uzbudljivo što posle potpune malodušnosti iscrpljenosti ponovo dolazi snaga

hodam za tebe drago moje stvorenje. milo moje biće dostojan umetnosti. dostojan

života. dostojan boga. dostojan žene. voleo bih da osetiš da si dobrodošla

u moj dom. dom put. put srca. sloboda i izvesnost su u drugome. drugi

taj krhki deo puta nežnosti. budućnosti čovekove. nežnost za sve

ljude mi izvlači energiju i razvlači je kao zategnutu strelu u

magli. hodam za decu koja su videla kako ubijaju

njihove očeve i majke videla njihovu nemoć

i njihovo nestajanje

novi sad 29.11.1997

 

 

 

2215/1438

 

sedmi dan 28.2 km 214.6 km

1821. hodanje

ponedeljak je dvesta kilometara je iza mene. ispred

mene hoda dvadeset dvogodišnji nenad kesić. već četvrti

dan osećam jak bol u krstima trne mi leva noga. hodamo po

lišću. bolovi u ahilovoj tetivi krstima levoj strani potiljka. ja sam

ranjenik. ranjen hodam za smoždene. slomljene. hodam za one 

bez šansi. hodam za siromašne radnike. hodam za gluvoneme

slepe. prostitutke. decu pijanaca. decu narkomana. decu zaraženih

sidom. hodam za sve zaražene svim zarazama. hodam za sve one

koje je tuđa oholost obeležila. hodam za one kojih se drugi stide

hodam za sve one koje potisnuta savest rastura u bolestima

potiskivanja. hodam za streljane. zaklane. spaljene. postiđene

izjebane. sjebane. omalovažene. hodam za zgažene. uplašene

obeznađene. hodam za obespravljene. žrtvovane. otpisane

islužene. otrovane. obeležene. ismevane. zamenjene. hodam

za decu koja su videla kako ubijaju njihove očeve i majke

videla njihovu nemoć i njihovo nestajanje. hodam putem

nežnosti za sve one koji pate hodam a patim i ja

struje strelice bola kroz moje telo

novi sad 1.12.1997

 

 

 

2216/1437

 

osmi dan 31.0 km 245.6 km

1822. hodanje

hodam za one kojima su pljunuli u lice. za one koje su

naterali da jedu sopstvena govna. za one koje su ubijali lažima

hodam za ubijane pijanim očevima. za one koje je ubila hladnoća

njihovih majki. za one čija je duša poginula u potmulom lutanju njihovih

roditelja. za one koji su iskidaní vučeni na majčinu i očevu stranu. počinju

da zvone zvona futoške crkve pored koje prolazim a gledam u dunav i mislim

da put nežnosti znači: sve primiti i sve dati i svakim korakom rađati. sumrak u

vlažnom danu dok izlazim iz futoga i čitam jakoba bemea biće umire i tako stvara

svetlo. putem nežnosti kojim hodam ka uplašenom srcu prolazim kroz sopstvene

slabosti slomljen očekivanjima. hodam jedva se probijajući kroz gordost gord na

svoju bol. prolazim kroz osećanje pravednosti koje me truje. kroz osećanje

zavisti koje mi se pojavljuje. zamoren grubošću koja živi u meni. poražen

ljutnjama koje dolaze same. uništen osećanjem bede. mlohav od

samosažaljenja. kako bih mogao osetiti lepotu sveta ako ne

vidim sve ružno u meni. hodam putem nežnosti za sve 

one koji pate hodam a patim i ja struje strelice bola

kroz moje telo. zatežu se tetive bridi umorno

telo treperi put nežnosti

novi sad 2.12.1997

 

 

i

 

 

i danas isto: samo

idem da budem i da jesam

 

 

polazim na put od hiljadu kilometara. zovem ga put nežnosti. hodaću

trideset kilometara dnevno sledeća trideset tri hodanja do nove godine

 

 

voleo bih da nekome ispričam sve o onome što zovem sve

 

 

preda mnom je sedam sati jednostavnog ritma. ako mu se ne

prepustim pući ću. ako mu se prepustim slobodan sam, slobodan

ja stranac lutalica beskućnik. ja muž ženskoj energiji

 

 

stvaralaštvo je krhkost koja hoda

 

 

sloboda i izvesnost su u drugome. drugi

taj krhki deo puta nežnosti. budućnosti čovekove

 

 

put nežnosti znači: sve primiti i sve dati i svakim korakom rađati

 

 

i

 

 

ružo

lutanja na

putu nežnosti

hodali smo

nežnošću

kroz srca

svih

bića

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

 

22. oktobar 2025.

27716. dan mog života

 

 

miroslav mandić

 

ruža lutanja 7

 

polaganim blažen tumaranjem

 

ovu knjigu posvećujem:

zemlji i svemiru

 

 

 

2194/1459

 

6161  kroz rešetke na prozorima ženskog doma u nikolajevskoj gleda me mlada devojka

 

6162  topla je i vlažna noć

 

6163  pod svetiljkama dok se sve presijava od vlage izgovaram ovu rečenicu

 

6164  bez priče. bez cilja. bez poruke. bez namere. bez pravila 

bez strasti. bez želja. kao zemlja. kao nebo. kao voda. kao vetrovi

 

6165  pisanje: slovo postade telo da bi se proslavilo telo

 

nevinim očima

1803. hodanje

ulazim u knjigu kao što sam danas

ulazio u dan. bio u njemu. na kraju hodanja

dan je nestao. spustila se noć. tu dok kisnem

ističe poslednja stranica knjige nestaju koraci

po vlažnom putu... vreme je da se noć

okrene kao stranica knjige

novi sad 10.11.1997

 

 

 

2195/1458

 

6166  blešti sunce u vlažnom danu. toplo je liči na proleće a nije kasna je jesen. sunčevu

svetlost pojačava belina oblaka. skupljam kapke da bih zaštitio oči od jake svetlosti

 

6167  pored dunava drveće je golo bez lišća jedino se još krošnje vrba žute

 

6168  drhtim kroz noge mi struji strah izazvan napadom tri psa koja su me malopre

opkolili. zverskom riknjavom koja je pokuljala iz mene uspeo sam da ih oteram

 

tečem

1804. hodanje

to sunce sa kojim sam

počeo da hodam pre podne po podne

zapada nad gradom. u međuvremenu se bilo

oblačilo tmurilo i počela je da pada kiša. još

kilometar dva do kraja hodanja. opet je sve vedro

nebo plavo oblaci se bele na obodu neba. malo

hramljem zbog ahilove tetive. da li od prolećnog dana

tek iscrpljen sam. spava mi se. jedna plavokosa žena

sa dve najlonke kese u rukama mi dolazi u susret

veselo zvižduće. hodajući svetom tečem kroz njega

kao krv. hodanjem prokrvljujem svoje telo. ružom

lutanja prokrvljujem svet. ruža se širi svojim

laticama i raste uvis i dubinu. vreme je da

se noć okrene kao stranica knjige

na ravnom po stepenicama

iskušenja

novi sad 11.11.1997

 

 

 

2196/1457

 

6169  toplo je ali tmurno ne pada ali je vlažno

 

6170  ljudi se boje sebe. blizine

 

6171  vrane lete nisko nad krovovima u rumenci

 

6172  očima klizim u daljinu po obodu fruške gore koracima klizim niz put

 

6173  kao pas gospodaru telo mi se raduje drugim telima

 

6174  prohladan vazduh prazan put ptice nad glavom kako sam sretan

 

6175  iz sivog dana u predveče zasija nisko crveno sunce sa

zapada. sada je sve u plamenu. a na jugu deo duge nestaje u sivilu

 

telo telima

1805. hodanje

palo je veče ulazim na detelinaru

periferiju severnog dela grada. ulična svetla

su upaljena. biće to jedna od sreda uveče. noćno

nebo pa još oblačno a počinje vetar. dovoljno

za jezu. dovoljno za sreću. na ravnom po

stepenicama iskušenja. jeza to je

život mamljen drugim životom

novi sad 12.11.1997

 

 

 

2197/1456

 

6176  noćas do četiri ujutru. puno smo razgovarali mnogo

pušili. sada na suncu osećam znoj neispavanosti

 

6177  kao što ne rađa seme koje ne umre tako ni reč koja ne umre u tebi ne stvara

 

6178  miroslave šaljem ti deset mojih slika o laingu

razbaci ih kroz knjigu. tvoj slobodan tišma

 

6179  ronald d. laing I

večeri jedne jeseni 70 godine

u beogradu u restoranu zagreb u ogledalu

videh oči nekog čoveka

razbijene sasvim

ali iza ipak beše pogled

ali gde i kako

da li sam bio ja

 

biti seme

1806. hodanje

kada je sunce zašlo lako

obučen smrzavao sam se. trpeo

nastavljao. i drugima je hladno. da da i

drugima je hladno. neispavanost mi je otežala

noge vilice pleća i ruke. kako je slatko biti od

napora umoran. kako je lepo biti od ljubavi

potrošen. biti žito pod nečijim zubima. biti

seme ovih dana posejano. jeza to je

život mamljen drugim životom

biti pa biti sve

novi sad 13.11.1997

 

 

 

2198/1455

 

6180  sve je ogolelo. nema više lišća na granama topole

 

6181  sipi vlaga pada noć duva vetar hladno je svuda je jeza

 

6182  stavio sam ruke na leđa navukao kapu. žmirim. dremam u hodu

 

6183  kovitlaju se i grakću vrane gnezdeći se u visokim krošnjama

jablanova. dok preleću sa jedne strane puta na drugu nebo se zacrni

 

6184  ronald d. laing II

ne mogu da se setim vremena i prostora

prizor iz nekog sad iznad lavaboa

u kuhinji potonuo

ali ja sam čitao ja

šizofrenija kao poslednja istina o čoveku

ili pretposlednja

(shizakliza)

nepostojanje stvarnosti kao doživljaj

ali ko to oseća ili zna

ko je taj nepostojeći pale...

sam na svetu u kuhinji, u predsoblju mračnom

 

stopljen isto što sam i svi obrisi u predelu

1807. hodanje

ćutim. biti pa biti sve. samo ćutim

novi sad 14.11.1997

 

 

 

2199/1454

 

6185  po dubokom lišću gazimo tanja medić i ja na šumskoj stazi u fruškoj gori

 

6186  da nisam kao mladić zavoleo magarca (i postao) ne

bih onako jasno video kako su ljudi magarci a da to ni ne znaju

 

6187  suvo lišće liči da teče po strmoj šumskoj stazi kao nabujali potoci u proleću

 

6188  ronald d. laing III

ne preduprediti

ne sačuvati snagu u onome što prethodi

odlazak jakosti: umnožavanje

kao rasipanje

domišljatost roditelja kao nemar

dete kao pas majčin pas

velika majka snežna kraljica

najbezazlenija igra kao najopasnija

nejedan

razbacati glasove

stajati brojati

 

hodali po suvom lišću

1808. hodanje

sivilo današnjeg dana se ne menja

sve stoji. dan koji tako lepo pristaje suboti

u knjizi najčešće spominjem subote ne samo

zato što ću se posle njih odmoriti nego što su

subote tužne skoro kao nedelje. samo

ćutim tužne kao očekivanje

novi sad 15.11.1997

 

 

 

2201/1452

 

išti ono kaže mirko novković

1809. hodanje

po mraku hodam sa mirkom novkovićem od rumenke ka novom sadu

mirko je zvonar u rumenki: kad umre neko mlad u selu onda bake kažu da i zvona

tužno zvone. svaki dan zvonim u sedam ujutru i u tri po podne. u sedam sati je jutrenje a

u tri je večernje. od tri zvona tad zvonim samo malo zvono dva minuta. pred svaku liturgiju

nedeljom ili za praznike velikim zvonom pozivam vernike na službu. kad neko umre u selu

to se zove oglašaj. muški oglašaj je tri puta zvonjenje na veliko zvono i onda četvrti put

preglasim u sva tri. ženski oglašaj je dva puta u veliko i onda preglasim u sva tri to znači 

da je umrlo žensko. kad vetar jako duva od kisača petrovca sa severozapada onda se

zvuk zvona raširi. zimi zvona zvone nekako stisnuto i ugušeno a leti je zvuk pun i stvarno

zvoni. uvek kad zvonim veliko zvono uvek srce mi se ozari. ja nisam čuo čuvena

čuruška zvona al meni su moja rumenačka lepa. tužne kao očekivanje. sad dolazi

zima ali kad počne proleće i kad mi zamiriše zemlja a ja zazvonim i znam da

me čuju svi oni po poljima što rade ja ću biti najsrećniji čovek na svetu

novi sad 17.11.1997.

 

 

 

2202/1451

 

6189  pada sneg. lepo pada. neka pada. i padaće. sneg

 

6190  sneži mi u očima sneg koji prvi put pada

 

6191  hodanjem ljubim zemlju po kojoj hodam dok sneg pada po ovoj pustari

 

6192  zemlji sigurno prija da je ljube nežna stopala kao što su tvoja. poslednji put kad smo

bili zajedno primetio sam da te gledam a gledala sam kako imaš lepa i nežna stopala

verovatno i meka ne znam ali znam da izgledaju nežnije od mojih napisala mi je i v

 

na tvom telu najnežnije su šake i stopala

1810. hodanje

uz sneg kružio sam obodom grada. sad dolazi zima ali kad

počne proleće i kad mi zamiriše zemlja a ja zazvonim i znam

de me čuju svi oni po poljima što rade ja ću biti najsrećniji čovek

na svetu. vlažno promiče mokri sneg pale se svetla po ulicama

novi sad 18.11.1997

 

 

 

2203/1450

 

hodanje sa vesnom milović

1811. hodanje

vesna živi u londonu. leči ljude masažom. nismo

se razumeli ni dovoljno slagali pred moj polazak na

desetogodišnje hodanje. vesna je želela da krene na ružu

a otkrila je london i ostala u njemu. danas je bilo lepo. dvoje

ljudi žena i muškarac koji nisu uspeli razišli se doživeli poraz

lepo su se družili. to je uteha. bilo je hladno. vesnu su od

hladnoće bolele butine. volim što leči. rađa zdravlje za druge

brišem nos dok koracima izmičem današnjem hodanju. ja zemlja

jer zemljom hodam. ja voda spajajući se sa drugim. ja vatra

goreći da se ljubav u srcima ne ugasi. ja vazduh hodajući

nevidljivim lestvicama. vlažno promiče mokri sneg pale

se svetla po ulicama. ja skramica leda

koja se pojavila ove večeri

novi sad 19.11.1997

 

 

i

 

 

hodanjem prokrvljujem svoje telo

ružom lutanja prokrvljujem svet

 

 

ljudi se boje sebe. blizine

 

 

kao što ne rađa seme koje ne umre tako ni reč koja ne umre u tebi ne stvara

 

 

kako je lepo biti od ljubavi potrošen

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ti

si rumenačka

zvona mirka

novkovića

mog

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

21. oktobar 2025.

27715. dan mog života

 

 

prošla je

šesta godina

ruže lutanja i 

završena je

šesta knjiga

ruže

lutanja

 

 

i

 

 

sada

ću proleteti

kroz šestu godinu

krenimo zajedno

utroje ružo

lutanja

 

 

lutanjem osmeh zaraditi

 

 

herojstvo preobraziti u nežnost

 

 

da nije života u rečima života ne bi ni bilo 

 

 

sve znanje se nalazi u rečima

 

 

reči su nomadi

 

 

lice zemlje i moje lice to je jedno lice

 

 

evo ga to je taj ritam

 

 

ima li šta lepše nego hodati pored mlade hrabre lepe žene

 

 

veliki hodači: bašo. brus četvin. marina abramović. kenet vajt. vim venders

verner hercog. lajoš kašak. martin hajdeger. dositej obradović. aleksandar

tišma. hristos. buda. muhamed. gandi. hamiš fulton. ričard long

 

 

kako je sretan čovek koji hoda

 

 

hodanje je preispitivanje

 

 

izlazim iz subotice ulazim na put: sad počinje bajka

 

 

šetnja je susret sa poznatim. hodanje sa nepoznatim

 

 

telo bi da bude zajedno

 

 

ja sam život koji hoda

 

 

na otvorenom putu sam kao u svojoj kući. prostranstvo mi je blisko

 

 

ko ljubi ne boji se da živi

 

 

počinje kišica - veliki događaj

 

 

dužnost biti lepota sveta

 

 

koraci su mi ples

 

 

lepota sveta je moj put do tebe

 

 

u meni živi umetnost

 

 

nije potrebno ništa više nego biti na ovom vetru

 

 

jedna lasta čini proleće

 

 

priroda je dom kosmosu čovek dobroti

 

 

šumske staze su uske. umetnost je biti na njima

 

 

postupnost je čudo

 

 

vetar čini da postajem svako

 

 

mnogo komfora malo šansi za život

 

 

telo čezne za drugim telom. rođeni smo u telu da bi se spojili sa drugim telom

 

 

bliskih mi nema nepoznati su uteha

 

 

osetim: pesma sam

 

 

bez našeg venčanja planeta će se raspasti

 

 

svaki mi je korak usna koja ljubi

 

 

hodam nevinom ljubavi prema svim bićima

 

 

hiljade godina bih živeo sa jednom ženom... slaganje je umetnost

 

 

kako je lepo biti dobar čovek

 

 

sve koje sam ljubio i dalje ljubim

 

 

ne reći mnogo a reći sve

 

 

smejem se nisam ovako zamišljao svoje desetogodišnje hodanje. mislio sam prolaziću

kroz sve zemlje evrope. mislio sam imaću podršku novac. neću biti sam. znao sam 

da će biti teško ali ne baš ovoliko... ali ono je bila samo zamisao a ovo jeste ruža

 

 

evo izvire iz mene sreća. njišem se srećna sam luda

 

 

svaki korak početak sveta

 

 

živeti zar nije to: život dati

 

 

pitam se zašto sam sam. osetim iskorenjen sam. iskorenjenost uslov za novi svet

 

 

kada oslabim ojačaću

 

 

mislim na siromašne gladne bedne ponižene. bez

saosećanja sa njima život mi ne bi vredeo ništa

 

 

ja u trenutku

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

u tebi

sam

a

i

u

sebi

ujedinio

pevanje

stvaranje

hodanje

 

 

i

 

 

ružo lutanja u

svakom danu su

bile svih 10 godina i

to je bilo nepodnošljvo

teško ali ti si bila tren

u kome je sve bilo

i ozarujuće

lako

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti si moje

čedo

ja

sam

tvoj

pupoljak

 

 

i

 

 

ružo lutanja

ja sam pevao

ti si stvarala a

zajedno smo

bili muzika

hodanja

 

 

i

 

 

ružo

ružo

lutanja

u meni se

začinjala

mala

pesma

a

u

tebi

je

pupela

večna

umetnost

a

eno

ga

i

aleksandar

tišma

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

bol u tvom

srcu je bio i

moj bol

u

grudima

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

venčani ti i

ja venčavali

smo sve i

svakog

oko

nas

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

biti dobar na

ovom svetu

od prvog

dana to

si bila

ti

svih

deset

godina

 

 

i

 

 

ružo lutanja

ko si bila ti i ko sam

bio ja to je seks tvoj i moj

jedan jedini seks koji spaja

ujedinjuje venčava i

preobražava

sva bića

u

boga

 

 

i

 

 

ružo lutanja

bili smo sunce

knjige koje nema

knjige o čoveku koji

je deset godina svakog

dana pisao o svom

desetogodišnjem

svakodnevnom

hodanju

pa

smo

je

onda

ti

i

ja

ishodali

i

napisali

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

hodali smo i

lutali iz zaveta

dobroti i to

je sve

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

da bili smo 

baš to ti i ja

zemlja i nebo

savršenstvo

muškarca

i

žene

 

 

i

 

 

ružo lutanja

evropa je nestajala

zatvarajući se pred

tobom i preda mnom

ali je vaskrsavala

na titelskom

bregu

u

panonskoj

ravnici

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

 

ruža

je

žena

 

put

je

bog

 

lutanje

je

umetnost

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

upravo sam

sleteo u lisabon

biću u njemu

36 dana

je

početak

moje

nikad

napisane

knjige

koju

će

drugi

pisati

neprestano

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

uživanje

je

čedo

velikog

truda

podviga

i

napora

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ti si

isceljuća ruža

i nadahnjujuće

lutanje svakome

kome je stalo

do sebe

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima