AUTOBOGOGRAFIJA

15. oktobar 2025.

27709. dan mog života

 

 

2134/1519

 

5941  po obodima krošnji počinje da se žuti lišće topole

 

5942  iz daljine sa sveže preoranih brazdi gleda me jedan pas šarov

 

5943  u tišini na sporednom putu čuju se samo moji koraci koji broje

 

5944  prođoše pored mene sa četvoro zaprežnih kola prodavci lubenica. veseli su pevaju

 

5945  trinaest stepeni šesnaest časova dvadeset šest

minuta sunce je još visoko palim cigaru na šesnaestom kilometru

 

5946 ja sam zanosno stopalo što ljubi zemlju

 

među stablima

1754. hodanje

primičem se dunavu i kraju hodanja

miriše velika voda. (ugledao sam aleksandra

tišmu. prekidam tekst.) vratio sam se sa aleksandrom

kilometar-dva unazad sporo hodali i pričali o svemu

dvadeset i četiri kilometra. kupio sam tri jaja

gladan sam žedan sam i to je sve. ušao

sam. lepo se osećam kad samo

kažem i to je sve

novi sad 11.9.1997

 

 

 

2135/1518

 

5947  12. septembar na 12 kilometru sam seo na zatravljeni put. umorio

sam se. retko kada zastanem i sednem u pejzažu. prija mi. gledam zelenilo

visoke trave ispred mene i drveće koje se diže iznad glavnog puta. posle

zapisa ću leći. gledati u nebo. biti slika čoveka koji spava u travi

 

5948  žedan sam grožđa

 

5949  kako su mi umorne butine

 

kroz šumu i trave

1755. hodanje

današnje sunce je bilo još jače

od jučerašnjeg a vazduh topliji pa sam

se ponovo znojio. rudario po vrućini. baš

onako radnički. prenosio svetlost sunčevu od

podneva do predvečerja. činio sam nebu ono

isto što nebo čini meni. lepo se osećam

kad samo kažem i to je sve. čovek

sam put ruža lutanje

novi sad 12.9.1997

 

 

 

2136/1517

 

5950  ima i ovakvih dana. izašao sam žureći iz kuće da bih se sreo sa zoricom kovačić

zaboravio sam pedometar ali ima i ovakvih dana. no ja znam daljine i znam koliko ću

kilometara prepešačiti. umoran sam od reči koje sam govorio zorici. ali ima i takvih dana u

kojima sve iskustvo koje sam stekao hodajući pod nebom na zemlji iskazujem rečima koje

govorim drugome. gledajući ga u lice. svet je bezbrojan ali život počiva samo na našem

odnosu tvom i mom putujući ka zanosu. igrolikosti. upućujući se mi stvorenja stvoritelju da

bi putem povratka napredovali da bi stvarali. igroliki da bi igrali i bili igrani. jer ima i

takvih dana u kojima mi je gorki ukus od cigara u grlu gorak kao najlekovitiji lek

 

5951  hiljade godina su potrebne da se stvori poluga

dobrote koja će pokrenuti nove količine ljubavi

 

gradom

1756. hodanje

hodajući bleskasto na kraju

današnjeg hodanja ne šegačim se i

ne zevzečim da bih omalovažio život i

ovu subotu. ne. prelazeći ulicu gluvarim i

lelemudim ali vidim život je radost. i zato

prepuštam sebe dalje s mirom. čovek

sam put ruža lutanje. oh kako

te nežno volim ja

novi sad 13.9.1997

 

 

 

2138/1515

 

5952  prepodne je bilo oblačno i kišno popodne

sunčano i toplo. hodam sa violetom opet mnogo pričam

 

5953  telo je dobrota. osećanja se ne boje. mišljenje je hrabro. volja je ljubav

 

5954  violeta hoda iza mene meni je lice rumeno od sunca

 

5955  voljom zalivam ružu. mišljenjem obrezujem. osećanjima hranim. telom je rađam

 

između nas put

1757. hodanje

sa 25 kilometara sam ušao

u voz. putovaću kroz noć. sutra ću

biti na cetinju. nastaviti hodanje. gledam

kroz prozor u mrak ne piše mi se. među

ljudima sam ćuti mi se. u daljini poneko svetlo

na nebu retka zvezda. oh kako te nežno volim

ja. pružam kondukteru kartu čekaću jutro

voz. novi sad - cetinje 15.9.1997

 

 

 

2139/1514

 

5956  jutro je sunce se već diglo. izašao sam iz podgorice idem ka cetinju okružen

sam brdima i naravno da se ona u daljini plave. vazduh kamen voda sve se to plavi

 

5957  jedna krava brsti lišće nara ja berem plavo-ljubičaste smokve

 

5958  hodajući kotlinama i planinama osećam se kao da hodam po morskom dnu

 

5959  kako su zasijale svetloplave oči mršave oronule

starice u crnom dok je izlazila iz svoje kuće na cetinju

 

prema planinama

1758. hodanje

mediteran od ranog jutra. cetinje mirno

grad u brdu. došao sam na cetinjski bijenale

umetnici pripremaju svoje radove. nedruštven sam

uostalom ja hodam uokolo. i tamo gde nema nikog neko

je. posećujem krivine na putu i stene na kojima sam prošli

put kisnuo. ćutim. mnogo ćutim ili pričam samo sa jednom

osobom. skromnost i nežnost sa kojima živim u ruži nisu

prisutni u društvenim odnosima. to me rastužuje i čini

slabim. ali kada osetim sveži vazduh i vidim trave

kako se tanke i oštre lelujaju pored belih stena

veseo sam. pružam kondukteru kartu

čekaću jutro. kada oslabim

ojačaću

cetinje 16.9.1997

 

 

 

2140/1513

 

5960  svaki dan me dočekuje nebo. količine neba

 

5961  spuštam se serpentinama ka moru. budva na

dlanu. kroz topli vazduh se širi miris primorskog bilja

 

5962  more je ravno kao i ravnica. na horizontu je plavlje od svetlijeg neba

 

5963  bio sam petnaest minuta u moru a bio bih satima danima godinama

 

morska balerina

1759. hodanje

seo sam zapalio cigaru gledam u

more i pišem tekst za današnji dan. brbori

more ispod mene i peni. ispred je pučina a iza

leđa kamen što se diže ka nebu (pisanje mi je

prekinuo aljoša arsenjev stari prijatelj koji je slučajno

došao da sedne ovde gde sam ja već sedeo). ljudi se

vraćaju sa plaže. vraćam se na cetinje. ulazim u cetinje

taj gradić okružen brdima. nad lovćenom se nebo kao

vatra crveni. mislim na ruske hodočasnike lutalice o

kojima mi je pričao aljoša. mislim o njihovim zavetima

kada oslabim ojačaću. o nikolaju fjodorovu koji je

50 godina jeo samo hleb i čaj... zavet kad

mirno spavaju nezaštićeni

cetinje 17.9.1997

 

 

 

2141/1512

 

5964  u trenucima kad nema saobraćaja na putu uvek mi se pridružuje neki leptir

 

5965  znojeći se na usponu uživam u zelenim brdima

preda mnom prelivaju se jedni u druge bujni oblici. zeleno telo

se proteže i njiše i kad skupi snagu zatalasano se diže ka nebu

 

5966  savest je zakon božiji u nama rekao mi je monah

benedikt u manastiru podostrog iz koga sada odlazim

 

monah benedikt

1760. hodanje

na jedanaestom kilometru ka budvi

povezao me je električar koji radi struju u

starom manastiru podostrog. otišao sam s njim

i tu sreo mladog monaha benedikta. putovao je živeo

i radio po celom svetu pre nego što se zamonašio. malopre

sam izašao iz mora. plivao sam polako i bio dugo u mirnoj

vodi. more me je kupalo i blažilo kao i razgovor sa monahom

benediktom. lepota vode i monahovih očiju su me čuvali

ispovedao sam im se. kada mi je na rastanku monah

benedikt rekao neka te bog čuva i anđeli vode i

prate zaplakao sam. o nikolaju fjodorovu koji

je 50 godina jeo samo hleb i čaj... zavet

kad mirno spavaju nezaštićeni

dobrota je neizmerna

svako to

oseća

budva 18.9.1997

 

 

 

2142/1511

 

5967  živeo je kratko a umro je davno rekao mi

je era milivojević da bi voleo da mu ove reči pišu na grobu

 

5968  hodamo slobodan beštić i ja ka lovćenu. volim što smo se jutros sreli ovde na

cetinju. mislio sam ovih dana na tebe. stalno čitam ružu lutanja jer je ona za mene velika

knjiga - majka. učiteljica života kojoj se ponekad molim i koja me kada sam suviše obuzet

dnevnim poslom podigne a kada sam suviše u nebu vrati zemlji priča mi slobodan

 

5969  sunce polako zapada strmina nas nosi vraćamo

se. život je stanje uma zapiši kaže mi slobodan

 

slobodan beštić

1761. hodanje

hodao sam sa slobodanom beštićem ka

lovćenu. nizali smo zajednički svoje korake u

nisku bisera. sunčanu brojanicu. zelenilo lišća na

drveću počinje da se šara, prelama u žuto-crveno

podrhtavaju boje u krošnjama. uspon nije bio težak jer

je vazduh bio svež a sunce prozračno. tek u povratku se

sve ugrejalo i sunce otežalo. prvi put sam razgovarao sa

slobodanom a pričali smo nežno jer bili smo zajedno

u prirodi na putu za trpezom života. jeli hranu

prijateljstva. dobrota je neizmerna svako to

oseća. da li ću se odmoriti do ponoći

cetinje 19.9.1997

 

 

 

2143/1510

 

5970  pola jedan noću krećem iz podgorice do cetinja

trideset i tri kilometra preda mnom. hodaću kroz noć svitanje i dan

 

5971  na svakih sedam-osam koraka bacim papirić sa jednom rečju iz teksta

orfej bele hamvaša. ove noći će biti posejano orfejsko učenje na ovom putu

 

5972  padaju reči na put

 

5973  jedan i petnaest. počinje prvi uspon. posle jučerašnjih 22

kilometra nisam spavao. već sada osećam zamor. da li ću izdržati

 

5974  tišina. cvrčci. mesečina. put. zvezde. ja. bajka

 

5975  bajka je živa

 

5976  lepota noći je neopisiva i zato te samo zovem da uđeš u nju

 

5977  dva sata i petnaest minuta upravo je pala jedna zvezda

 

5978  noć čuva kao majka

 

5979  i planine spavaju

 

5980  o ružo u noći milost lepote hrani nas

 

5981  dvadeset do pet na pola sam puta. na mesečini put se beli

 

5982  još je noć ali nebo je svetlije. neuhvatljiva razlika

 

5983  primetim: lice mi je ozareno. to je ta priča o zanosu. zanosna priča o životu

 

5984  pred svitanje zamirisala je majčina dušica

 

5985  reči lete iz moje šake

 

5986  dvadeseti kilometar

 

5987  okrenem se vidim reči leže na putu kao mrvice hleba zalutalim ili izgladnelim pticama

 

5988  sedam i dvadeset. sunce mi sija iza leđa hladno je nestala je čarolija noći

 

5989  pola devet na cetinju sam. stao sam i zapalio cigaru okrenuo se i

gledam pređeni put planine i skadarsko jezero koje se kupa u sunčanoj magli

 

5990  dogovorio sam se sa princem nikolom petrovićem da mi se pridruži. da li će princ doći

 

hodanje princa i pesnika - orfejsko

1762. hodanje

princ nije došao. sačekali su me mladen lompar i slobodan beštić

i mesec koji je bledeo u danu. kako je bilo lepo. meka duboka noć

kako mali korak uspe da prođe takvu daljinu. nosila me je lepota

da li ću se odmoriti do ponoći. umetnost je tako živa

cetinje 20.9.1997

 

 

i

 

 

ja sam zanosno

stopalo što ljubi zemlju

 

 

lepo se osećam kad samo kažem i to je sve

 

 

hiljade godina su potrebne da se stvori poluga

dobrote koja će pokrenuti nove količine ljubavi

 

 

kada oslabim ojačaću

 

 

na svakih sedam-osam koraka bacim papirić sa jednom rečju iz teksta

orfej bele hamvaša. ove noći će biti posejano orfejsko učenje na ovom putu

 

 

padaju reči na put

 

 

noć čuva kao majka

 

 

pred svitanje zamirisala je majčina dušica

 

 

okrenem se vidim reči leže na putu kao mrvice hleba zalutalim ili izgladnelim pticama

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

hodali smo i

lutali iz zaveta

dobroti i to

je sve

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

14. oktobar 2025.

27708. dan mog života

 

 

2120/1533

 

5903  volim ovaj drvored u titelu

 

5904  prija mi hladovina parka u perlezu

 

5905  farkaždin crkva široke ulice u kojima se oseća snaga banata

 

5906  kovačica gugutke spava selo u popodnevnoj toploti

 

5907  na električnim žicama pored puta na kome nema vozila stoje dve gugutke. to to

 

5908  guske pasu travu a stare žene ispred svojih kuća sede na klupama u jarkovcu

 

5909  u zrenjaninu sam predvečerje je oseća se toplota iz asfalta i kuća

 

padaju mi na lice snopovi sunčeve svetlosti

1742. hodanje

ruža lutanja je vapaj za srodnom dušom. dušom koja se otisnula koja

se ne boji dušom koja rađa dobrotu. ostajem sam kao što su i sva polja ostala

sama. oaza je božiji dar. još odjekuje u meni krik sa puta o gde si srodna dušo

zrenjanin 28.8.1997

 

 

 

2121/1532

 

5910  još sam na ulicama grada prilika da se sklonim

od iznenadnog pljuska. stojim zaštićen i gledam

 

5911  kiša nošena jakim vetrom. igraju se kiša i vetar

odmeravaju svoju snagu. vazduh je postao svež otvara oči

 

vitezi lutalice

1743. hodanje

današnja kiša i vetar su spustili

temperaturu. tako se u naletima priprema

 jesen nema više leta. što je bilo bilo je. hodanje

završavam gledajući sa mosta niske oblake prepune

vode kako su natkrilili obronke fruške gore. mislim na

kineske viteze lutalice koji su živeli sa osećanjem

sveprisutne saradnje. mislim na svako srce koje želi da

bude srce sveta. nema zagonetke ljubav pobeđuje

još odjekuje u meni krik sa puta o gde si

srodna dušo. jedan čamac se spušta

niz reku ploveći u noć

novi sad 29.8.1997

 

 

 

2122/1531

 

 

da li ću izdržati

1744. hodanje

vetar. jedan čamac se

spušta niz reku ploveći

u noć. sam

novi sad 30.8.1997

 

 

 

2124/1529

 

5912  1. septembar izlazim iz novog sada a desetak guštera mi prelazi

preko puta. ne znam da li sam do sada pisao o njima. podsećaju me svojom

starošću na dubinu muke koju nosim u sebi. raspetost. kako je bilo teško preći

današnjih 5.5 kilometara. jad sam bio ja. propast sam bio ja. besmisao sam

bio ja. nije imalo smisla da nastavim hodanje a još gore bi bilo da

odustanem gušteri su mi pomogli. gmizaću i ja

 

5913  osmi kilometar titra u meni snaga

 

5914  dvanaesti kilometar. na nogama sam

 

5915  šesnaesti kilometar. umoran sam ali mi se

povratila snaga. ali ali. kako se sve lako izgubi

 

5916  dvadeseti kilometar. umor me je donekle lišio

bede sa početka hodanja. ali kako će biti sutra

 

5917  dvadeset treći kilometar. za danas dosta

 

eto

1745. hodanje

uplašen od sopstvene

nemoći završio sam današnje

hodanje. a kako ću ja to dalje ne

smem ni da mislim o tome. ne

smem da mislim. ne smem da

mislim. ne smem da mislim

sam. predajem se

volji tvojoj

novi sad 1.9.1997

 

 

 

2125/1528

 

5918  ne gubite iz vida da u svakom od nas ima nepoznatih mogućnosti da u hodu

stičemo snage kaže ivo andrić. to mi je do sada uvek i pomagalo da li će i ubuduće

 

5919  dvanaesti kilometar. posmatram hodanje. zadnja noga se podiže u vazduh

kao da se čupa iz zemlje. iskorenjivanje. oranje. prevrtanje zemlje. obnavljanje

 

5920  kako bi mi pomogla knjiga koju je čovek pisao svaki

dan o svom svakodnevnom desetogodišnjem hodanju

 

5921  na ozbiljnom licu mirnom kao kamen

osunčanom suncem iz očiju mi sija blagi osmeh

 

knjiga koje nema

1746. hodanje

svaki delić tela oseća umor. u blagom

luku zaobilazim ljude sa kojima se mimoilazim

pažljivo se spuštam niz strminu koja me vodi preko

puta. pažljivo silazim sa bankina i na njih se pažljivo

penjem. nežno gledam kosače koji na ulazu u grad

kose pored puta. kada osećam celo telo osećam

celo nebo i celu zemlju. od istog smo. kretanjem

začarani ne znajući jedno za drugo. predajem

se volji tvojoj. podrhtavam

novi sad 2.9.1997

 

 

 

2126/1527

 

5922  trubi mi kamion sklanjam se u travu. eto to je moj posao

 

5923  u hladovini vazduh mi je za trenutak osvežio lice i nozdrve

 

5924  da ne osećam dobrotu i ljubav ne bih sve ovo mogao podneti

 

zagrlim vas

1747. hodanje

da me neko zagrli i

onda da dugo plačem

podrhtavam. svi krhki

hodam za vas

novi sad 3.9.1997

 

 

 

2127/1526

 

5925  hodam ulicama ka periferiji grada

 

5926  prostor preda mnom. prepodne je dan se još diže hodanje ću

završiti kad dan bude posustao. pravo mesto da zapišem geteovu

rečenicu koju sam pročitao pred polazak moj prostor to je vreme

 

5927  koren plave ruže koju gajim svaki dan je vreme u prostoru

koji pređem. plavi cvet cveta u prostoru sačinjenom od vremena u kome

svaka moja ćelija svojim rađanjem trajanjem i umiranjem hrani ružu

 

vreme se umotava

1748. hodanje

toplo veče sa svežim vetrićem

svi hodaju još letnje obučeni a osećaju

se skorašnji dani zime. vreme se umotava

samo u sebe. teče razgovor. postoji nešto

opojno u životu. cveta cvetanje duše. nešto

što izmiče. nečije neprestano prisustvo

zimski dani u letnjim večerima. svi

krhki hodam za vas. cveće

koje čeka

novi sad 4.9.1997

 

 

 

2128/1525

 

5928  zvuk dva para nogu. kao nekad konji u detinjstvu. hodamo nenad

jovanović i ja. mogao si i žeđ da spomeneš u ovom zapisu kaže nenad

 

5929  a kaži mi te ljubavne patnje da li se to oseti u ruži lutanja

pitam nenada. oseti se kako da ne. da da da. to je dobro

 

zagrljaj nenadu jovanoviću

1749. hodanje

hodali smo zajedno dolmom do kovilja. videli

malu zmiju. pričali o filmovima pisanju ispravnom

putu. o mišljenju koje je jednostavno kao planina

pa da put je tu: biti biti sa odbačenima. radostan i

nevin u raskošnom srcu sveta. pevajte vetrovi

cveće koje čeka. stupamo kroz stablo

kovilj 5.9.1997

 

 

 

2129/1524

 

5930  umrla je majka tereza sahranjena princeza dajana. služenje. volim cveće

 

5931  počinje da žuti

 

5932  baš ono što i ja značim travama

 

5933  visoko lete laste spušta se predvečerje noge

me još nose suza sam koja teče uz lice ka majci energiji

 

lice je očitovanje nevidljivog. smisao sveta zrači sa lica sveta

1750. hodanje

dan se skratio u ovom trenutku ponovo gledam sunce kako zapada za šumu pored reke

tise. iznad mene je mlad mesec. današnje slikanje plave ruže je završeno. u ruži

su ostale reči i moje telo. stupamo kroz stablo. ovo stanje tela sa kojim

zapisujem zadnju rečenicu pripada odmoru i nedelji

novi sad 6.9.1997

 

 

 

2131/1522

 

5934  prija a znači. sunce i ja. kao da kažem kamenčić i sunce

 

5935  sunce sija ja hodam. greje me. ja pišem knjigu o

tome. iza leđa mi je a u rečenici sunce mi je pred očima

 

5936  sunce je daleko a svi ga vide jasno. svi znaju za sunce. sunce je tako blizu

 

sija sunce

1751. hodanje

i danas sija sunce pomislio

sam kada sam ga ugledao. kasnije

sam sporo hodao po suncu. napisao nekoliko

rečenica o njemu. mislio kako bi se umesto reči

sunce mogla reći reč dobrota a umesto reči ljubav

reč svemir. završavajući hodanje zanesen razmišljao

sam o romanu čija bi prva rečenica bila i danas sija

sunce. bio bi to roman o uzbudljivom neprestanom

sijanju sunca. kao što reka nanosi mulj i pesak sunce

nanosi svetlost i život u život. u zanosu neprestano

teče reka sunčeva. ovo stanje tela sa kojim

zapisujem zadnju rečenicu pripada odmoru i

nedelji. sunce vraćam se uskom stazom

novi sad 8.9.1997

 

 

 

2132/1521

 

5937  i danas je sunce. vidim njegovu svetlost dok obasjava gusti beli

dim koji kulja iz fabrike za hemijsku preradu đubriva na periferiji novog sada

 

šljunkovito

1752. hodanje

na zadnjem kilometru pišem

tekst na kraju dana. zaćutao sam se

danas i samo hodao. povremeno sam

želeo nešto da zapišem ali mi se nije dalo

vraćao sam se tišini. obnavljanju. samo sam

se razmenjivao. (duga pauza) opet sam zaćutao

nisam ni primetio kako sam prestao da pišem. lutao

sam gledao u travu zurio u nebo. prijalo mi je

pogotovo dunav. umornom i oznojenom dunav mi je

bio svežina. kada sam već želeo da napišem zadnju

rečenicu mimoišao sam se sa jednim leptirom

proleteo mi je pored čela zatreptao mi po

mislima. sunce vraćam se uskom stazom

zadnja rečenica pa odoh u ćutanje

novi sad 9.9.1997

 

 

 

2133/1520

 

5938  probudio sam se noćas u pola pet. ustao popio vodu

pojeo hleb sa margarinom upalio televizor i gledao kraj filma

zatim sam napravio kafu izašao s njom na terasu bilo je prohladno

od noćašnje kiše zapalio cigaru - svitanje - bilo je božanstveno

 

5939  sunce a hladan vetar. i tako družimo se klima i ja

 

5940  lepo mi je dremam u hodu. vazduh je čist i svež sklapam oči

 

iza mene kamion

1753. hodanje

njiše se bor: samo smo. iz daljine

vidim na terasi veš koji sam jutros oprao. još

pada po njemu izbledela sunčeva svetlost. crvene

se muškatle. otključavam vrata vidim sebe u staklu

lice mi je umorno. iz poštanskog sandučeta vadim

novine. ulazim u lift. pritiskam četvrti sprat

otključavam vrata stana. zadnja rečenica

pa odoh u ćutanje. ušao sam

novi sad 10.9.1997

 

 

i

 

 

mislim na svako srce koje želi da bude

srce sveta. nema zagonetke ljubav pobeđuje

 

 

kako bi mi pomogla knjiga koju je čovek pisao svaki dan o svom

svakodnevnom desetogodišnjem hodanju. knjiga koje nema

 

 

da ne osećam dobrotu i ljubav ne bih sve ovo mogao podneti

 

 

svi krhki hodam za vas

 

 

i danas sija sunce pomislio sam kada sam ga ugledao

 

 

probudio sam se noćas u pola pet. ustao popio vodu. pojeo hleb sa margarinom

upalio televizor i gledao kraj filma zatim sam napravio kafu izašao s njom na terasu

bilo je prohladno od noćašnje kiše zapalio cigaru - svitanje - bilo je božanstveno

 

 

i

 

 

ružo lutanja

bili smo sunce

knjige koje nema

knjige o čoveku koji

je deset godina svakog

dana pisao o svom

desetogodišnjem

svakodnevnom

hodanju

pa

smo

je

onda

ti

i

ja

ishodali

i

napisali

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

13. oktobar 2025.

27707. dan mog života

 

 

2107/1546

 

5869  vreo sunčan dan se pretvorio u tmurno toplo predvečerje

hodam polako zrenjaninskim ulicama mek kao topli vazduh

 

dovoljno

1731. hodanje

noć je prija. hoda ljudsko biće

prelazim most. svetla i farovi automobila

osvetljavaju grad. posmatram ljude snažna su

to bića bez svesti zašto su tu. moraju izživeti svoj

život zato su rođeni. na kraju dana ipak utihne

sve. ludo posrećilo ti se. nadam se da sam

i danas ostavio malo pažljivosti u svetu

zrenjanin 15.8.1997

 

 

 

2108/1545

 

5870  kao da se priroda u ovoj omorini priprema za skorašnje jesenje hladnoće

 

5871  da ne pevam nevino u svetu ne bi nevinosti ni bilo

da nema nevinosti u svetu ne bi je bilo ni u mojim rečima

 

5872  po širokoj pustari trava se žuti. miriše toplota iz nje

 

5873  vetar sa polja ponese i zakovitla prašinu ka nebu

 

5874  kako se zažuti zaplavi zabeli poneki cvet u travi

 

hraneći život

1732. hodanje

omorina. izmaglica od vlage na

horizontu. negde u visini se priprema

kiša. subotom se sve i putevi ulenji i opusti

cedi se život iz mene. sve je u kruženju. ne

postoje tako lepe reči da iskažu koliko je svet

lep. nadam se da sam i danas ostavio malo

pažljivosti u svetu. put odlazi to sam ja

novi sad 16.8.1997

 

 

 

2110/1543

 

5875  tražim izgubljene tragove. nedefinisane. one koji me čekaju. ne

bih mogao ni korak napraviti da ne verujem da svaki korak već svoj trag zna

 

5876  nek ti bude svak pri ruci i bog kaže mi malopre jedan čovek 

 

5877  kao i mnogih dana i danas sam na putu. idem

samo da uberem koju šljivu. (o kako su bile slatke)

 

5878  okružen sam poljima koja se šire u nedogled. sve je mnogo

uzbudljivije od prethodne rečenice o poljima koja me okružuju i šire se u

nedogled ali ja sam je napisao da bi se u njoj osetila uzbudljivost u kojoj sam

 

jeste

1733. hodanje

sve što me okružuje

jeste. to vidim i osećam. jeste

bez sumnje. jeste samo tako što

jeste. i stara guma odbačena u travi 

i folijica popijenog andola i staklići po

asfaltu i zemlji i sve što bih spomenuo tu

je i jeste. uzmemo li samo zrnce onog što

jeste i mi ćemo biti. put odlazi to sam ja

nema više ni višanja ni trešanja ni

jagoda ali će ih opet jednom biti

novi sad 18.8.1997

 

 

 

2111/1542

 

5879  sedim na obali kanala na drugoj jedna krava pase travu. ja pasem

svoje ružne misli koje su me zaustavile. ipak prija mi dok sedim na suncu. ružne

misli i osećanja od jutros su me bacile u nepodnošljivost samog sebe. pažnju mi

odvlače gušteri koji se kreću po kamenitoj obali. ribice u vodi mi prođu kroz mozak

pomislim na svoja hodanja i to me uzbudi. taj čovek koji luta slaveći lepotu

 

šetnja

1734. hodanje

samo sam šetao. imao

potrebu da vrištim od samoće

ipak sam bio dovoljno priseban da se

prepustim i u današnjoj opasnosti sačuvam

svakog trenutka okean me može potopiti

pustinja progutati. priznajem sopstvenu

gadost ne branim se. neka bude volja

božija. nema više ni višanja ni

trešanja ni jagoda ali će ih

opet jednom biti. kidam

uvele latice

ruže

novi sad 19.8.1997

 

 

 

2112/1541

 

5880  pešačkom stazom pored naftagasa. asfalt je okrunjen ispucan sa rupama

u kojima je pesak. svetluca se beli šljunak u njemu. ponekad prođe i koji mrav. asfalt

je siv i ovde senka žičane ograde je na njemu. ponegde oivičen plišanom mahovinom

ponegde sparušenom travom. prostire se kao dugi ćilim hodam po njemu. delovi sa

više katrana su tamniji pukotine u njemu su veće. kada se približim mestu na kome

se mnogo više kreću ljudi svuda zatičem đubre. sada hodam po putu ovde je

asfalt tvrđi i uglačaniji od automobilskih guma. asfalt sa sitnijim šljunkom je

kao gumena masa onaj sa krupnijim liči na kamenu podlogu

 

nije šala

1735. hodanje

sve do pred kraj iscrpljivao

me je očaj. hodao sam a sve mi se

činilo uzaludno (čini mi se da reč uzaludno

do sada nisam napisao u knjizi). sada bih mogao

da se tom osećanju podsmehnem ali dok je trajalo

bio sam nemoćan da mu se oduprem. gledao sam ali

nisam mogao da vidim dan koji me je okruživao. zagasitu

svetlost vetar po biljkama. sva sreća da mi je telo bilo

odmorno i radilo svoj posao. kidam uvele latice ruže

jer u kakvim tminama sred kakvih sve opasnosti

prolazi ono malo što nam je dato života

novi sad 20.8.1997

 

 

 

2113/1540

 

5881  prošlo je podne hodam asfaltom o kome sam juče pisao. tek sam

na petom kilometru a osmi novembar 2001 je još daleko. deset godina

tako mnogo i tako malo u obilju vremena. zrno sam u žrvnju energija

 

5882  često sam na ruži lutanja bio u krizama bez novca bez izlaza

tada mi je pomagala pomisao da će mi neko pomoći i videti svoj

interes u promociji hodanja i ruže. ta nada mi je davala snagu

podizala me je. osvežavala. sada više ne pomišljam na to

trudim se da izdržim. to i ništa više

 

5883  čujem kako dišem 

 

5884  uskoro ću preći most na kanalu svratiti da

kupim paradajz i kutiju cigara i to bi za danas bilo sve

 

svaki korak početak sveta

1736. hodanje

hodanje je prošlo brzo i lako. setio sam se pesme

časlava miloša o trenutku u kome jedna žena u vinogradu

bere grozd ili tako nešto i visokih talasa atlantskog okeana u magli

dok sam stajao na visećem mostu u mestu koje se zove kraj sveta u

južnoj engleskoj. umor u butinama je svedočio o svim grozdovima i

talasima. jer u kakvim tminama sred kakvih sve opasnosti prolazi

ono malo što nam je dato života. na kraju sam nogu povukao

po zemlji i gledao kako vetar odnosi prašinu

novi sad 21.8.1997

 

 

 

2114/1539

 

5885  toplo je ali iz zemlje i vazduha izbija promena

dolazi zima. snage kruženja idu nadole i unutra

 

5886  članak u novinama me podseti da živim u državi čije su granice zatvorene i spolja

i iznutra. nije me to onespokojilo kao nekad nego me podsetilo na svu lepotu koju mogu

da vidim svaki dan ovde. bilo gde. zelenilo lišća poprima srebrnastu boju i to je sve

 

5887  boje dobijaju na bogatstvu. bezbroj belih pužića ispelih oko vlati trave. vetar mi

miluje oznojeno čelo kad pogledam u visoko drveće počnem tiho da plačem od lepote

 

5888  idem nogu pred nogu pored puta i pušim cigaru. kada

sam napisao prethodnu rečenicu zasmejao sam se od slobode

 

5889  lepotu jedne rečenice čini ona sama

 

paučina po golim nogama

1737. hodanje

kroz šumu. spojena gornjim granama drveća

su napravila svod nad stazom. na izlasku iz šume

pored puta spava jedan mladić lutalica. ponovo sam

na suncu po putu belom od prašine. na kraju sam nogu

povukao po zemlji i gledao kako vetar odnosi prašinu

kao što lepota čini svet lepota čini i svaku rečenicu i

ovu u kojoj žena u plavom mantilu sa rukavicama

bere koprive i stavlja ih u veliki džak

novi sad 22.8.1997

 

 

 

2115/1538

 

5890  sedam je uveče. posle 29 kilometara stojim na putu stopirajući za novi sad. na

drugoj strani je zorica kovačić stopira za beograd. viče mi lepo smo hodali napiši i lep tekst

 

inđija - stari slankamen

1738. hodanje

hramljem ahilova tetiva preciznije od

pedometra pamti 30 kilometara koje je nosila 

ne opterećujem se time da napišem lep tekst o

lepom hodanju jer i moje ispijene oči od umora su

tekst. završavam hodajući polako gledajući dugačku

reku ptica koje lete prema zapadu... kao što lepota

čini svet lepota čini i svaku rečenicu i ovu u kojoj

žena u plavom mantilu sa rukavicama bere

koprive i stavlja ih u veliki džak. kako su

bile slatke šljive koje smo brali usput

novi sad 23.8.1997

 

 

 

2117/1536

 

5891  za ovih nekoliko dana posečen je veliki jabučnjak pored

starog puta za kać. lišće je počelo da se suši i sada se iz daljine crveni

 

5892  slabi sunčeva svetlost malo je tužno. suncokret 

se sparušio pocrnio žutog je nestalo. još je tužnije

 

5893  napisao sam tužno ali ništa nije tužno nego se energije stišavaju menjaju

 

nešto što još uvek

1739. hodanje

hodajući svaki dan postajem

čovek koji hoda. čovek koji hodajući

rađa plavi cvet. i juče (koren) i danas (trn) i

sutra (ruža). simbol nije znak koji skriva nešto što

je svakome poznato. njegovo značenje nije takve

prirode. naprotiv on je pokušaj da se pomoću

analogije rasvetli nešto što još uvek u potpunosti

pripada oblasti nepoznatog ili nečeg što treba tek

da nastane piše jung. kako su bile slatke šljive

koje smo brali usput. ja sam plava

ruža noćas će padati kiša

novi sad 25.8.1997

 

 

 

2118/1535

 

5894  pljusak je počeo oko ponoći ugasio sam svetlo 

i seo pred otvorenom terasom zapalio cigaru i gledao 

 

5895  tako je bilo noćas. danas opet sunce. vrućina. samo u blizini sunca jedan tamni oblak

 

5896  uskoro će hladnoće a pantalone. uskoro će kiše a

duboke patike. uskoro će sneg a jakna. baš tako ali ipak ne brinem

kad pomislim na siromaštvo i bedu mnogih ljudi već mi je i na vrućini hladno 

 

5897  kad dođu hladnoće od saosećanja sa njima neće mi biti hladno

 

plemenita stvar

1740. hodanje

vraćam se ništa važno ali mirno i lepo

lice je bilo prisutno noge su nosile. oznojio

sam se i misli su mi lutale po svim danima

lutanja koji su iza mene. kako je korak plemenita

stvar. teče kao voda. koraci mi pokreću celo telo

kreće se jedna ljudska vlat. ja sam plava ruža

noćas će padati kiša. kreće se jedan duh

lelujajući sa duhovima svih bića

novi sad 26.8.1997

 

 

 

2119/1534

 

5898  sipi svetlost sipe beli cvetovi po zelenoj travi

 

5899  živeti zar nije to: život dati

 

5900  sa praznog puta oko koga su prazna polja i nebo ulazim u gužvu beogradskih

ulica. tu su samo zgrade i ljudi. mravinjak želja i nada. ambicija i posustalosti

 

5901  ponovo na putu sam. nedogled nebo jednostavnosti

 

5902  lepota: oaza iskorenjenih

 

oaza

1741. hodanje

sam na putu sam. pitam se

zašto sam sam. osetim iskorenjen 

sam. iskorenjenost uslov za novi svet. nevinost

u predelima bola. prolazio sam šakom kroz kosu

i gledao sunce. i ono je samo: svesnost. sunce i ja

sami odlazimo u noć među zvezde. uhvatim se za

jaja da ih sačuvam od jake samoće. oznojenih

leđa nastavljam. kreće se jedan duh lelujajući

sa duhovima svih bića. oaza je božiji dar

beograd 27.8.1997

 

 

i

 

 

da ne pevam nevino u svetu ne bi nevinosti ni bilo

da nema nevinosti u svetu ne bi je bilo ni u mojim rečima

 

 

ne bih mogao ni korak napraviti da ne verujem da svaki korak već svoj trag zna

 

 

trudim se da izdržim. to i ništa više

 

 

na kraju sam nogu povukao po zemlji i gledao kako vetar odnosi prašinu

 

 

živeti zar nije to: život dati

 

 

pitam se zašto sam sam. osetim iskorenjen sam. iskorenjenost uslov za novi svet

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

iskorenjivao

sam se a tebe

sam ukorenjivao u

nebo. sebe sam

oboživao

u

bogu

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

11. oktobar 2025.

27705. dan mog života

 

 

2096/1557

 

5840  u najkišnijem letu na ruži lutanja presušuje tok moje snage

 

5841  smejem se nisam ovako zamišljao svoje desetogodišnje hodanje

mislio sam prolaziću kroz sve zemlje evrope. mislio sam imaću podršku

novac. neću biti sam. znao sam da će biti teško ali ne baš ovoliko. vidim

mrtvu zmiju na putu. ali ono je bila samo zamisao a ovo jeste ruža

 

5842  ulepljene ruke od prvih ubranih šljiva kao i uvek perem na oznojenom čelu

 

ja sam telo

1721. hodanje

telom dovršenim i savršenim

se sećam. telom sam u dodiru sa

duhom. oblicima sveta. telom sam u

savezništvu sa telom svake reči. svake slike

telom sam istina jer telo ne laže. telom sam

sloboda jer telo je zatvoreno. telom sam celina

jer muškarac sam u žudnji za ženom. samo

dišem. da li osetiš kako su se kao istegnuta

šaka zategle moje tetive u preponama

novi sad 4.8.1997

 

 

 

2097/1556

 

5843  vrućina je kao i svaki dan. jednostavno i 

obično znači neshvatljivo. prepoznatljivo a nesaznatljivo

 

5844  na svakih stotinak metara na putu ispred svojih njiva ljudi prodaju

lubenice. kruna leta. za koji dan ću osetiti i prve znakove jeseni. i odjednom vidim

sva godišnja doba kao na dlanu i sav život od rođenja do smrti. tren. crvena slast

 

5845  brišem rukom oznojeno čelo. predvečernje sunce mi sija u lice. glas mi se osušio

mekan kao postojanje. kao mlada bela koza u zelenoj travi. uskoro će sazreti i grožđe

 

5846  evo izvire iz mene sreća. njišem se srećna sam luda. zelena livada posuta cvećem

 

magija trajanja

1722. hodanje

na kraju hodanja posle 23

kilometra poskakujem od sreće

širim ruke kroz topli vazduh. lelujam. život

i svet su sreća. jedna pesma jedina u kičmi

vremena. u koracima-zagrljaju. preobražavamo

se. prevrćemo u vazduhu. dižem ruke ka nebu i

vičem mu poljubac smo. dobrota se širi svetom

da li osetiš kako su se kao istegnuta šaka

zategle moje tetive u preponama

hej dolazim praskozorje

novi sad 5.8.1997

 

 

 

2098/1555

 

5847  juče posle završenog teksta u tišini predvečerja čuo sam svoje

korake. i onda: ugledao sam polje suncokreta dok je gorelo u svojoj žutoj

svetlosti. obasjano crvenim suncem. praslike su tu. okružuju nas. u nama su

 

mladen lubura

1723. hodanje

hodao sam i družio se sa mladenom

luburom. mladim slikarom. otišli do zrenjanina

pričali sa lazom crkvenjakovim. vratili se. mislio

o slaganju. već nekoliko dana osećam blagu

napetost. treperenje. sve oko mene govori

hej dolazim praskozorje. pala je

noć zaliću cveće

novi sad 6.8.1997

 

 

 

2099/1554

 

5848  poluzatvorenih očiju zanesen gledam u srebrnasto zelenilo drveća. spustio sam

pogled ka zemlji i ugledao puža podignutih rogova kako plovi između mog koraka

 

5849  tamnozelena trska je visoko izrasla. oblači se. trska i dalje zeleni predeo

 

5850  doleće vrabac na ogradu. sleće golub među vrapce. grane drveća

se njišu. pas spava pored čuvara drvare koji čita novine. trave se lelujaju

 

5851  beli leptir u svom titravom letu prelazi preko žičane

ograde više ga ne vidim ali mi je lepo u slepoočnicama

 

nekome

1724. hodanje

da li je to bio težak dan ili

mi već nedostaje nedeljni odmor

tek bio sam na kraju sasvim umoran

priznajem bila bi mi potrebna nečija zaštita

i podrška. loše se hranim danima isto. hleb

margarin i čaj. ponekad jogurt. briga o novcu

iscrpljuje. zanos i punoću doživljaja nemam s

kim da delim i to je najteže. stari moj kažem

samom sebi idemo dalje nekome valjda

nešto značim. pala je noć zaliću

cveće. u suvim ustima

mi je sva pustinja

novi sad 7.8.1997

 

 

 

2100/1553

 

5852  vraćamo se saša stojanović i ja iz sremskih karlovaca

miriše vlažna cigla kojom je popločana staza u petrovaradinu

 

5853  slučajni susret sa doskora bliskom osobom. prekinuto je

zajedničko hodanje i sada se nekadašnja blizina pretvara u bol. posle

takvog susreta nekoliko dana osećam nemoć. ubitačnu beznačajnost

 

5854 koliko ima sati pita me prolaznik. četiri i četrdeset

i sedam odgovaram. često me neko pita za vreme. ono nas beleži

 

ipak

1725. hodanje

pušim u sobi. čovek

prošla je ponoć čuje se

gradski život automobili kroz

noć. masiram ahilovu tetivu. cigara

je pri kraju kao što se završilo i

današnje hodanje. u suvim ustima

mi je sva pustinja. da nema

ljubavi ne bi bilo ni sveta

novi sad 8.8.1997

 

 

 

2101/1552

 

5855  vraćam se iz beograda. u novom sadu je bio pljusak

vazduh hladan. nosim rukopis ovog šestog dela ruže lutanja. i

knjigu fernanda pesoe. čitaću je sa uživanjem. nositi na hodanja

 

5856  ofelija kejroš o pesoi bio je stalno nervozan opsednut svojim

književnim delom. jednom mi je poverio da spava vrlo malo sa listom hartije

i olovkom kraj uzglavlja. nije pokazivao ni ambiciju ni taštinu. zadovoljavao se

samo osnovnim sredstvima za život. bio je jednostavan i prostodušan. govorio 

mi je: nemoj nikome da kažeš da sam pesnik. u najboljem slučaju pišem stihove

 

fernando pesoa

1726. hodanje

i večeras pušim i pišem. i

večeras je prošla ponoć. danju

hodam noću pišem. danom se odlazi

noću se čeka. pišem da pušim u noći

jer je to slika o jednom čoveku koji puši i

gleda u reku. slika o čoveku koji postoji

da nema ljubavi ne bi bilo ni sveta

postoji kao i cveće kao

voda i cveće

novi sad 9.8.1997

 

 

 

2103/1550

 

5857  skrenem na sporedni put i uplovim u tišinu

 

5858  žedan sam iako je leto izgubilo svoju snagu

 

5859  fizički umor me očisti od briga

 

zovem se

1727. hodanje

vraćam se ulicama kojima

sam hodao kao dečak. iste letnje

scene kao i nekada. razgolićena deca

na ulici. deru se viču guraju. detinjstvo je

silovito neobuzdano. radosno i puno nedokučivog

straha i potiskivanja. mirišu ulice na život. to je miris

želja. ličnih priča. podrhtavanje butnih mišića mi

rasteruje slike detinjstva. i sada se čudim kao i onda

i sada sam dete. malo u nepoznatom velikom svetu

jedino što sada palim cigaru i dok pušim mislim

na anđele koji nas kao nekada roditelji

čuvaju. postoji kao i cveće kao

voda i cveće. ime mi je volim

novi sad 11.8.1997

 

 

 

2104/1549

 

5860  pod crvenom ciglom pored velikog drveta i krsta krajputaša našao sam pismo

dragi miroslave pod drvetom pored krsta kraj puta za novi sad čekam te. kukuruz je toliko

visok da se put ne vidi. polja su obavijena plavičastom senom. uzbuđuju me prostranstvo i

besciljnost mog odlaska. da bi bila na putu. ne sećam se da sam ikada ranije ovoliko uživala

u zemlji. ti još nisi ovde. suncokreti su veličanstveni i retko koji čovek (stalno vidim poniženu

dobrotu oko sebe). nasilje koje gledam i proživljavam sada rasteruje vetar. poklonila bih se

svima koji oslobađaju svet. ne znam šta to u ovim poljima isijava plavetnilo koje vidim. sa

tvojom knjigom sam već dva dana. nosim je sa sobom. niko čak ni tvoji prijatelji nisu je

primali otvorenim srcem pritisnuti nevoljom u kojoj si ti. nosim je kao nezaštićeno

dete. osećam se božanski s ljubavlju koju imam za nju. ljubim te s bolom

 

hvala

1728. hodanje

sija jesenje sunce

odlazi leto. struji sunčeva

svetlost. ćute polja kukuruza

zašto nema nekog da ovu sreću

na putu sa mnom deli. ime mi je

volim. nadam se da na ovoj mekoj

toploj hartiji možeš osetiti bar

delić lepote u kojoj sam

svakog dana

novi sad 12.8.1997

 

 

 

2105/1548

 

5861  prva vrlina je bezbrižnost. to jest umiranje za svakog čoveka i svaku stvar u svetu

 

5862  i danas je miroslav mandić krenuo da hoda. bio je prepun misli. nije mogao da ih

se oslobodi. umarale su ga. bio je neraspoložen skoro utučen. na licu mu se videla borba

želeo je da se oslobodi sebe. da bude prazan i otvoren ka danu u koji je ulazio. nije mu

polazilo za rukom. nisam mu mogao pomoći. ostavio sam ga samog. neka hoda i bude

 

5863  žedan je. kija. vidi mu se umor na licu. sunce mu je na usnama oblizuje ih. u

hodu savija kolena da ih osveži. zabacio je glavu ka nebu i gleda rodu koju nosi vetar

 

gledao sam ga

1729. hodanje

sav se pretvorio u umor i žeđ

sva snaga mu je iscurila. nije mu

ostalo ništa ni za lek. pokošen je sam

ko snoplje. da li će se do sutra povratiti

nadam se da na ovoj mekoj toploj hartiji

možeš osetiti bar delić lepote u kojoj

sam svakog dana. da li će mu

od nekog doći snaga

novi sad 13.8.1997

 

 

 

2106/1547

 

5864  hodam letnjim putem kroz kukuruze. nadvisuju me

 

5865  muti se voda u bari malopre je u nju skočila žaba

 

5866  iz vode ispred nogu kao misao izvijuga zmija belouška u travu

 

5867  hodam pored malog kanala. na listovima

njegove trske sunča se mnogo barskih kornjača

 

5868  strelica u srce: neće te spasiti tvoja akcija već tvoje

biće. sudiće ti se ne za ono što si učinio već za ono što jesi

 

ih kako da ne

1730. hodanje

završavam hodanje uživajući

u svesti o svojim glupostima. ne

stidim ih se. srećan sam da ih je puna 

i ova knjiga. dugo sazrevaju kruške. o

maslinama da i ne govorim. hajde na

odmaranje. da li će mu od nekog

doći snaga. ludo posrećilo ti se

novi sad 14.8.1997

 

 

i

 

 

smejem se nisam ovako zamišljao svoje desetogodišnje hodanje

mislio sam prolaziću kroz sve zemlje evrope. mislio sam imaću podršku

novac. neću biti sam. znao sam da će biti teško ali ne baš ovoliko...

ali ono je bila samo zamisao a ovo jeste ruža

 

 

evo izvire iz mene sreća. njišem se srećna sam luda

 

 

život i svet su sreća. jedna pesma jedina u kičmi vremena. u

koracima-zagrljaju. preobražavamo se. prevrćemo u vazduhu

dižem ruke ka nebu i vičem mu poljubac smo. dobrota se širi svetom

 

 

jednostavno i obično znači neshvatljivo. prepoznatljivo a nesaznatljivo

 

 

da nema ljubavi ne bi bilo ni sveta

 

 

fizički umor me očisti od briga

 

 

i

 

 

ružo lutanja

zamišljao sam te i

zamislio mnogo čudesniju

ali ovako živu i čudesnu te

nisam mogao zamisliti nikad

sve dok te 10 godina nisam

živeo i bogom u tebi i

meni stvorio

bog ružo

bog

 

 

i

 

 

ružo lutanja

bili smo 10 puta sva

4 godišnja doba ko ceo

život od rođenja do

smrti na dlanu

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti si

magija

trajanja

izvor

sreće

u

meni

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ti

si svedok svih

mojih briga ali

i

bezbrižnosti

umiranja

koja

nas je

vodila

i

nadahnjivala

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti si živa

dobrota

u

večnoj

lepoti

 

 

i

 

 

ružo lutanja

ko si bila ti i ko sam

bio ja to je seks tvoj i moj

jedan jedini seks koji spaja

ujedinjuje venčava i

preobražava

sva bića

u

boga

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

hej

 

hej

dolazim

ti

sad

 

hej

bog

 

hej

bog

sad

 

hej

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

10. oktobar 2025.

27704. dan mog života

 

 

2082/1571

 

5795  nadvožnjak me zaštitio od jakog pljuska. nastavio sam po blagoj kišici

pojačava se zastajem u jednom dovratku u temerinskoj ulici. miriše asfalt i grad

 

5796  promenio sam zaklon pljušti. uživam da posmatram kišu. kao da pada u meni. voda se

sliva u potocima. pljusak je sve jači. nebo je puno vode. automobili su usporili. iz oluka lije

 

5797  u trenutku pljusak oslabi i onda novom snagom nastavi

 

5798  sklonio sam se pod treći zaklon. već nekoliko dana boli

me zub. dok sam hodao do zaklona primetim tužan sam. i gladan

 

5799  tuga mi razori volju prekidam hodanje

 

interesantnije

1709. hodanje

u povratku sretnem vujicu rešin-tucića

kaže mi zarobio si se sa tih deset godina

zašto ne prekineš da hodaš. bilo bi to interesantnije

ljudi bi se pitali a zašto je prekinuo. ili zašto hodanje ne

prebaciš samo u pisanje u metafiziku. volim da čujem

suprotna mišljenja. nepoznatost je preda mnom. zbog

toga ruža put lutanje. biti kiša njen zvuk. trajanje

iskisao u suboti. trajanje rumenim beskrajem

plavom večnošću

novi sad 21.7.1997

 

 

 

2083/1570

 

5800  nekoliko dana nisam bio ovde u blizini zrenjanina a sada je sve poraslo i nabujalo

želeo sam danas da pišem o svojim sumnjama ali ih je ovo bujanje iznelo iz mene

 

5801  prvi put u životu sam otvorio čauru maka

istresao ga na dlan i ubacio u usta. tako je svež i zdrav

 

5802  na drvetu su me sačekale tri krupne medenaste kajsije

 

5803  hodam pored mlade zelene trske (posvećeno dragani varadinac)

 

bujanje

1710. hodanje

predvečerje. posle kiše

izašlo je sunce. topi se svetlost

vlažnog vazduha. trave putuju od zelene

do oker-žute. volim se sa biljem. sam sam

koraci me nose. tvoj sam. lepota mi miluje

telo. trajanje rumenim beskrajem plavom

večnošću. cigara mi pravi društvo

u ovom kišnom letu

zrenjanin 22.7.1997

 

 

 

2084/1569

 

5804  ako bih želeo (a želeo bih) da po jedan korak posvetim svim ljudima koji žive

na ovoj planeti trebalo bi mi da hodajući 20 kilometara dnevno hodam 526 godina

 

5805  evo to su te reči idi bez odbrane. dalje kroz život i ne brini

 

526 godina i dalje

1711. hodanje

nigde nikog. cigara mi pravi

društvo u ovom kišnom letu. dalje

dalje gospodine mandiću

novi sad 23.7.1997

 

 

 

2085/1568

 

5806  na đurđevačkom groblju pitam dvojicu grobara da li znate gde je grob

dare zličić. kako da ne evo ovom stazom pa onda s leve strane videćete beli grob

 

5807  palim cigaru na darinom grobu i sećam se

 

5808  hodam i mislim na tebe. ti čitaš ove reči i

misliš na mene. samo smo svesnost koja kruži

 

5809  okružen sam žutim glavama suncokreta. kovitla se u meni njihova snaga

 

5810  pitao me sinoć vladimir pištalo kada sam bio u životu srećan

mnogo puta odgovorio sam. evo sreće. spori hod. vreo asfalt. automobili

jure. kombajner žnje žito (na mnogim mestima nisu mogli to učiniti ranije zbog

velikih kiša) visoki kukuruz i čičkovi. današnje nebo. sav u telu koje nestaje

 

žuti okean. žeđ života

1712. hodanje

boli me duša od žutog suncokreta

u grudima mi žuto iznutra miluje leđa

dalje dalje gospodine mandiću

žeđ: suncu luna

novi sad 24.7.1997

 

 

 

2086/1567

 

5811  danas je odštampan peti deo ruže lutanja

prelistavam knjigu u hodu. život u trenucima. latice rečenice

 

5812  zapara znoj mi natapa košulju

 

5813  starim

 

bi-ba-bu-ri-ba

1713. hodanje

u noćnom autobusu za beograd

pišem današnji tekst. u autobusu je

zagušljivo a kroz velike prozore treperi

svetlost munja. danas sam hodao i kroz peti deo 

knjige. sećam se svih rečenica i trenutaka o kojima

one govore. neprestano nadovezivanje. neprestajanje

nastavljanje. knjiga: lutanje kroz život. knjiga: jedna

godina u šaci. autobus prolazi kroz zemun, pada

kiša. život je džez bi-ba-bu-ri-ba. žeđ: suncu

luna. ponoć je izlazim iz autobusa na

svežem sam vazduhu

beograd 25.7.1997

 

 

 

2087/1566

 

5814  na hodanje sam krenuo tek u dva. čekao sam da mi se odeća

osuši od sinoćnjeg kišnjenja. od modrih oblaka sava je dobila čeličnu

boju. promena vremena stvara uznemirenost i uzbuđuje telo

 

5815  sava je visoka. zelenilo bujno. retki ljudi u polju. pecaroši se sklanjaju od kiše

 

5816  deset do sedam prelazim preko gvozdenog mosta na beogradsku stranu. sunce mi

sija u mokra leđa od malopređašnjeg pljuska. iznad beograda se pojavila velika duga

 

5817  21:30 letim avionom prvi put na ruži lutanja. noć je. sve je tamno

 

ljubičasto nad horizontom

1714. hodanje

posle četiri godine ponovo na cetinju

sačekao me mladen lompar. hodaću i proputovaću

za nekoliko dana crnu goru da bih napravio fotografije

za pasoš čoveka u kretanju. udisaću snagu kamena u

crnoj gori. ponoć je. izlazim iz autobusa na svežem

sam vazduhu. planinski vazduh me opija

cetinje 26.7.1997

 

 

 

2089/1564

 

5818  penjem se ka lovćenu. juče sam sa peđom i ivom proputovao

manastir ostrog. crno jezero na durmitoru. đurđevića taru. kamen opija kao san

 

5819  put krivuda u zastranu strpljivo se probijajući ka višem i višem

 

5820  sa vrha lovćena se vidi planinski venac - kameni prsten koji ga okružuje

 

5821  na visinama se prozračnost useljava i u telo

 

5822  kanjon morače. kamen udara u mozak

 

5823  penjem se ka cetinju. sunce mi bije u lice 

miriše pregrejalo bilje i kamenje. cvrčci ne prestaju

 

ja sam kamen

1715. hodanje

koji se kreće. planinski

vazduh me opija. snažan

stisak ruku na rastanku posle

ponoći sa novim prijateljem

oživi energije i kruženje

cetinje 28.7.1997

 

 

 

2090/1563

 

5824  još je tiha prepodnevna toplota. polako se zagreva beli kamen i zeleno rastinje. još

je tiho ono što će za dva-tri sata dostići intenzitet dana. letnjeg dana. gorskog i morskog

 

5825  hodam ka budvi mislim na dva puta. put izbora po srodnosti i put ljubavi

 

5826. prvo kupanje u moru na ruži lutanja. uvek sam voleo

tu veliku vodu. ovih godina kupao sam se nebom umesto mora

 

5827  uroi zoti (bog blagoslovio) kažu mi tri albanca u ulcinju

 

uroi zoti

1716. hodanje

sviće. pet sati ujutru. malopre

sam se rastao sa ljubom đurkovićem i

milijom pavićevićem. tri sata smo hodali

cetinjem i razgovarali. planine počinju da se

dubokim jutrom plave. snažan stisak ruku na

rastanku posle ponoći sa novim prijateljem

oživi energije i kruženje. da ljubavi bude

u meni i zvezdano nebo poda

mnom i nada mnom

cetinje 29.7.1997

 

 

 

2091/1562

 

5828  odlazim sa cetinja. nad severnim bregovima koji ga okružuju 

se nebo smračilo. kamenje u nebu. snaga kamena i snaga gromova

 

5829  valja se grmljavina. počinje kiša. čovek hoda oseća misli voli

 

5830  miriše majčina dušica i bor dok se spuštam kotorskim serpentinama

 

5831  kupam se u perastu. završili smo fotografisanje

po crnoj gori. so znoja i morska so. hodanje i plivanje

 

5832  kamen voda vazduh - u avionu sam

 

5833  u beogradu na nogama. ništa bez hodanja

 

baš se izrazio

1717. hodanje

oznojen na savskoj dolmi čekam

da se susretnem sa violetom i zoricom. po

košulji mi je znoj. lepim se u lepljivom vazduhu

sve je u promeni. spuštanje serpentinama. plivanje

morem. letenje kroz pejzaže belih oblaka što liče na

ledene stene koje se kreću i plove kao široke reke. sve

je tako jednostavno i obično lepo. da ljubavi bude u

meni i zvezdano nebo poda mnom i nada mnom

nastavlja se današnji dan se izrazio

beograd 30.7.1997

 

 

 

2092/1561

 

ističe jul

1718. hodanje

iscrpljivanjem sam

došao do krhkosti i blagih

bolova u telu. nastavlja se

današnji dan se izrazio. u

novom sadu sam

lelujam

se od umora

novi sad 31.7.1997

 

 

 

2093/1560

 

5834  sve ima veze sa mnom kaže valerija lacko

 

5835  naoblačilo se zahladilo. sitna hladna kišica. postajem mokar. hladno mi je

 

ugrejem preživim

1719. hodanje

na terasi pišem sledećih par

rečenica za današnji dan. kisnu

muškatle hladno mi je. ne mogu da

se ugrejem. pušim. uznemiren sam. velika

samoća. gledam sve je sivo. vlažno. žudnja za

toplim krevetom pored nekog. volim da zalivam

muškatle to mi je uteha. uvući ću se u sebe

da se ugrejem. preživim. u novom sadu

sam lelujam se od umora. ova koju

sam (prekida se tekst)

novi sad 1.8.1997

 

 

 

2094/1559

 

5836  subota. tmurno. kišica. neminovna seta

 

5837  juče je umro vilijem barouz

 

5838  pad temperature i kiša su zaustavile nalete vrućine i leta. vodostaj dunava raste

moja energija slabi. skupljam se. skupljam. nemoćan sam kao kišica. jednak seti

 

5839  nekada hodam nogama samo nogama. nekada samo telom. nekada

samo radošću. nekada idejama. nekada dobrotom. nekada samo snagom plavog

nekada samo celinom. nekada okruženjem. nekada vremenskim prilikama. nekada

samo pevanjem. nekada samo odlukom. nekada nadahnućem. nekada smirenjem

nekada svim ovim. nekada bez ičega. bez ičega u borbi za život

 

sažimanje

1720. hodanje

ponoćni vetar mi prelazi

preko lica. pušim cigaru. gledam

u dunav. sve što kažem su činjenice

žena u belom mantilu prolazi kejom

ne reći mnogo a reći sve. boli me

stomak u utrobi sam sveta. ova

koju sam (prekida se tekst)

samo dišem

novi sad 2.8.1997

 

 

i

 

 

danas sam hodao i kroz peti deo knjige. sećam se svih rečenica i

trenutaka o kojima one govore. neprestano nadovezivanje. neprestajanje

nastavljanje. knjiga: lutanje kroz život. knjiga: jedna godina u šaci

 

 

ovih godina kupao sam se nebom umesto mora

 

 

nekada hodam nogama samo nogama. nekada samo telom. nekada

samo radošću. nekada idejama. nekada dobrotom. nekada samo snagom plavog

nekada samo celinom. nekada okruženjem. nekada vremenskim prilikama. nekada

samo pevanjem. nekada samo odlukom. nekada nadahnućem. nekada smirenjem

nekada svim ovim. nekada bez ičega. bez ičega u borbi za život

 

 

ne reći mnogo a reći sve

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

kupali

smo

se

nebom

i

pljuskovima

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

9. oktobar 2025.

27703. dan mog života

 

 

2068/1585

 

5759  u prokuplju hodam sa srećkom stankovićem. pozvao me da 

pričam o svom radu. prija zatalasalost brdašaca kroz koje prolazimo

 

5760  počinje da bude toplo ali se ipak oseća planinski vazduh

 

5761  nikada nisam bio u ovom kraju. ne poznajem srećka. nepoznatost prija. u

nepoznatom se budi dobronamernost. u nepoznatom se prepoznaje pitomost stvari i ljudi

 

prokuplje. srećko stanković

1697. hodanje

prokuplje. život u prokuplju. kao i svuda. kafići. sladoledi

deca. žene. ruinirane stare kuće. ulice koje odlaze u brdo

znamenitosti kraja. zavođenja. političke partije. lokalne priče

rivalstvo između brđana i ravničara. šopova i crnogoraca

žitnog potoka i brđana sa vidojevice i radan planine. kuće

su zbijene ljudi žive jedni blizu drugih na malom prostoru

ispred i iza kuća puno cveća. tiho pristajem uz obalu

nedelje. duboko posle ponoći pred hotelom na

kišici razilazim se sa srećkom

prokuplje 7.7.1997

 

 

 

2069/1584

 

5762  zastao seo na travu pored reke dobrice. vri voda preko sprudova slušam

taj zvuk. naoblačilo se počinje vidim je kiša. na drugoj obali vrbe i topole

 

5763  umoran sam od noćašnjeg vina i priče. polegao

sam leđima na travu desetak minuta ću uminuti

 

5764  u ravnici daljina se pokazuje spajanjem zemlje i neba na horizontu

u brdima daljina se vidi zaplavljivanjem većih i udaljenijih planina

 

zaplovljavanje

1698. hodanje

tu sam. na terasi kuće slavice

i dragana stojanovića u leskovcu. prošla je

ponoć. udišem vazduh. promiče kiša. saša njihov

sin je danas diplomirao na likovnoj akademiji. sa srećkom

stankovićem sam i juče i danas pričao o lutanjima. knulpu

heseovim knjigama. pre spavanja u svojoj sobi listam stepskog

vuka i narcisa i zlatoustog. pomišljam da počnem pisanje pisama

jednoj ženi sa kojom bih lutao od mesta do mesta. sa lepim mislima

se može sve učiniti rekao je malopre dragan stojanović. širim se

po velikom krevetu. tonem u san. duboko posle ponoći pred

hotelom na kišici razilazim se sa srećkom. hajmo

noge sada kroz san

leskovac 8.7.1997

 

 

 

2070/1583

 

5765  noćas sam sanjao svoju animu. bili smo zajedno. još je osećam u svom telu

 

5766  krenuo sam sa sašom stojanovićem. leskovac je u širokom

luku okružen planinama. okrećem se i gledam taj planinski prsten

po kome magla liže vrhove. nebo se spustilo oblačno je

 

5767  brdo čemernik ka kome hodamo kao i ceo

predeo liči da je napušten od boga bog zna kad

 

5768  noćas sam te sanjao svoju animu. bili smo zajedno. još te osećam u svom telu

 

oko leskovca

1699. hodanje

hodao sam sa sašom. gledali smo u

južnu moravu. zastali i gledali krave. hodali

blatnjavim putem između visokog kukuruza i

požnjevenog žita. celo vreme magla je visila nad

vrhovima brda. ubrali smo par višanja. sada pušim zadnju

cigaru u svojoj sobi. hladan noćni vazduh mi miluje golo

telo. život je put. ne prestaje. preda mnom je u saksiji

jedna zimzelena biljka. gledam je. svuda je

život. hajmo noge sada kroz san

svuda je život teku putevi

leskovac 9.7.1997

 

 

 

2071/1582

 

5769  saša me ispratio iz leskovca. kasno popodne u novom sadu sam. na nogama

 

uz šlagere

1700. hodanje

prelazim ulicu u petrovaradinu

gledam gvozdenu ogradu koja se oslanja

na kamene stubove. iza nje je veliko drvo oraha

pa stepenice kojima se izlazi na most. četiri mladića

mi dolaze u susret. strčavaju se niz kosinu. pevač

sa restorana-broda peva šlagere. prljavštinom koja

teče na površini primećujem brzinu dunava. svetlosni

snopovi sa tvrđave šaraju kroz tamnu noć. trava koja

je izbila između asfalta i ograde na drugoj strani

mosta je svetlozelena. svuda je život teku

putevi. odmorio bi me jedan dubok san

novi sad 10.7.1997

 

 

 

2072/1581

 

5770  al je toplo. konjski je toplo kaže dragana varadinac

 

ptice

1701. hodanje

al je toplo. konjski je toplo

rekla je oko pola četiri dragana. sada

je pola devet. šćućureni sedimo na terasi

i već pola sata posmatramo kišu. intenzitet

kiše je prestao ali sve više seva i grmi. valja se

grmljavina po nebu. dolazi kao iz utrobe nešto

nam govori. munje cepaju nebo ili nebo treperi od

njihove svetlosti. palo je puno vode. danas u pismu

vesna milović piše iz londona da je tamo već godinama

suša suša. sitna kiša mi rashlađuje gole noge u njima

su današnjih 20 kilometara. njišu se grane na obali

reke. automobili preko mosta prskaju. biti šćućuren

na kiši i posmatrati kao ptica. svaki put kad gledam

ovako kišu vidim okean kaže dragana. još grmi i

još seva. odmorio bi me jedan dubok san

radujem se što sam prvog dana na

ruži lutanja tekst završio kao i

danas biti dobar na

ovom svetu

novi sad 11.7.1997

 

 

 

2073/1580

 

jedino

1702. hodanje

potrošio me ovaj dan

jedino što je u njemu ostalo

je osećanje da će ipak nešto već

iskrsnuti. radujem se što sam prvog

dana na ruži lutanja tekst završio kao i

danas biti dobar na ovom svetu. a za

danas je ostalo da podnesem

današnji svoj jad i bedu

novi sad 12.7.1997

 

 

 

2075/1578

 

5771  letnje popodne. begej se uliva u tisu

 

5772  penjemo se kroz vododerinu uz titelski breg

dragana varadinac i ja sve više gazimo po dubokoj travi

 

5773  u zrenjaninu smo. zvona crkve u centru grada

zvone u sedam uveče. nad zvonikom nebo kao u filmovima

 

5774  pola deset je mrak na izlazu sam iz zrenjanina

 

krug

1703. hodanje

bilo je to lepo kruženje

kać. budisava. šajkaš. vilovo

titel. perlez. zrenjanin. novi sad

a za danas je ostalo da podnesem 

današnji svoj jad i bedu. kako su

bile slatke kajsije u perlezu

danas

novi sad 14.7.1997

 

 

 

2076/1577

 

5775  nema svetske politike bez svake travke na ovom svetu razmišljam

dok u hodu gledam travčice koje su izrasle iz pukotina između asfalta i kuća

 

5776  gladovanje eto šta je ruža u ovim danima

lepa simbolika: ni zrna soli više nema u mom prenoćištu

 

5777  sivi kišni jesenji dan vode su narasle velike poplave u centralnoj evropi

 

5778  nema više zlatnih žitnih polja ali su ih zamenila žuta

polja suncokreta. zeleni kukuruz mi je sada već preko glave

 

5779  bledoplavi cvetovi cikorije pa žuto i svetlozelena

polja suncokreta a iza duboko gusto zelenilo kukuruza

 

5780  o rascvetale dlačice mladog čička

 

teče iz korena ruže

1704. hodanje

prošla je ponoć. na terasi pušim i

gledam narasli dunav. kisnuo sam danas

na izlasku iz zrenjanina sa draganom varadinac

bilo je hladno. odeća nam se lepila za kožu. telo mi se

odmorilo i ugrejalo. sada rekao sam gledam tu veliku

vodu. duboku kao jučerašnja trava. uzvodno duboki

mrak fruške gore. sve što vidim je moja duša u

dubokoj ruži. kako su bile slatke kajsije u

perlezu danas. teci teci reko

sutra ću teći i ja

novi sad, 15.7.1997

 

 

 

2077/1576

 

5781  valja se vetar po visokoj zelenoj trsci vrbama i topolama

 

5782  ispred mene visoki drvored jablanova obasjan suncem

 

5783  eno vidim je tamo u daljini pada kiša. pridružuju joj se gromovi

 

5784  usporim da bih strpljenjem lakše prešao put preda mnom

 

5785  čujem zviždućem

 

5786  na svojim leđima nosim prostor (put). pod nogama mi je vreme (svetlost u promeni)

 

blažena sporost

1705. hodanje

tako bih nazvao ugođaj sporog

hodanja kojim sam prešao desetak

kilometara vraćajući se sa polovine moga

puta. kao da su mi se misli pretvarale u blage

planine. kao da su mi osećanja postajala reke

koje teku i teku. kao da mi se telo pretvorilo u

duh. slovo koje hoda. teci teci reko sutra

ću teći i ja. jednostavno stopalima

ruže do slova

novi sad 16.7.1997

 

 

 

2078/1575

 

5787  na kanalskom nasipu iza odžaka vesna pavlović fotografiše

moja bosa stopala. to su krupni kadrovi pete i natečene ahilove tetive

 

5788  prostrana polja u punom naletu bujanja žutog suncokreta

 

u naletu

1706. hodanje

površine suncokreta

dominiraju poljima. čovek koji

se nalazi u hodu i u postojanom hodu

i to u mir jest nebeski čovek. nebo postojano

hodi u krug i u hodu traži mir majstor ekhart

stopalo se pušta na zemlju svaki put prvi put

jednostavno stopalima ruže do slova

bose noge oznojeno čelo

odžaci 17.7.1997

 

 

 

2079/1574

 

5789  pljunem u šake i pljuvačkom perem štamparsku boju sa novina koje sam do malopre

čitao. u novinama nasilje kao i uvek. nasilje je dosadno. zapalio sam cigaru zastajem i

berem krupne divlje maline. danas je tmurno juče sunčano. i tako već desetak dana se

smenjuju sunčani i tmurni dani. često hodam ovim istim starim putem nekada je vodio

u kać zrenjanin. sada ga je presekao put beograd - subotica. nema na njemu vozila

pa bezbedno hodam. u džepu mi je i kratki uvod u sanskrit radmila stojanovića

 

hodački hleb

1707. hodanje

umor me proseje pretvori u

pesak. fino brašno života. posle

brašno zamesim sa vodom dobrote

dodam so lepote i kvasac odanosti. i dugo

dugo mesim telom saosećanja. sve to stavim

na umerenu vatru trajanja. i kad bude gotovo

eto ga hleb duši. bose noge oznojeno

čelo. hleb strpljivosti i nežnosti

novi sad 18.7.1997

 

 

 

2080/1573

 

5790  subota jak dan. pola neba je osunčano a druga polovina tamnoplava

 

5791  pored puta linija sitnog belog poljskog cveća. dole pod putem

ogromno polje mladog suncokreta koje se pruža do koviljskog manastira

 

5792  znojim se na suncu. prohladni vetar me

rashlađuje a ispred tamnomodro nebo liči na gromove

 

5793  na drugoj strani puta prostire se kukuruz, iznad njega viri tanka površina titelskog

brega. tamo sam hodao pre neki dan. s druge strane fruška gora i tamo samo hodao. gde

god pogledam negde sam bio. ljudsko čeljade koje svojim koracima snuje i plete plavu ružu

 

5794  sunce je nestalo sada mi teški tamni oblaci skoro dodiruju

čelo. čuje se i prva grmljavina kao da dolazi iz mog stomaka

 

koji pljusak

1708. hodanje

posle druge grmljavine počeo

je pljusak. koji jebote koji pljusak. brinuo

sam jedino da mi ne iskisnu dokumenti i knjiga

pa sam džepove štitio rukama. voda mi se slila

kroz košulju u gaće niz noge u cipele. usred

pljuska primio me u kola kamiondžija

prekidam hodanje. hleb strpljivosti i

nežnosti. iskisao u suboti

novi sad 19.7.1997

 

 

i

 

 

u ravnici daljina se pokazuje spajanjem zemlje i neba na horizontu

u brdima daljina se vidi zaplavljivanjem većih i udaljenijih planina

 

 

kako su bile slatke kajsije u perlezu danas

 

 

čujem zviždućem

 

 

na svojim leđima nosim prostor (put). pod nogama mi je vreme (svetlost u promeni)

 

 

blažena sporost tako bih nazvao ugođaj sporog hodanja kojim sam

prešao desetak kilometara vraćajući se sa polovine moga puta. kao da 

su mi se misli pretvarale u blage planine. kao da su mi osećanja postajala

reke koje teku i teku. kao da mi se telo pretvorilo u duh. slovo koje hoda

 

 

umor me proseje pretvori u pesak. fino brašno života. posle brašno

zamesim sa vodom dobrote dodam so lepote i kvasac odanosti. i dugo

dugo mesim telom saosećanja. sve to stavim na umerenu vatru trajanja

i kad bude gotovo eto ga hleb duši... hleb strpljivosti i nežnosti

 

 

posle druge grmljavine počeo je pljusak. koji jebote koji pljusak

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

biti dobar na

ovom svetu

od prvog

dana to

si bila

ti

svih

deset

godina

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

8. oktobar 2025.

27702. dan mog života

 

 

2054/1599

 

5717  opet hodanje – čudo

 

5718  čavrljajući sa vetrom priroda pokušava da se rashladi

 

5719  polja žita na suncu

 

5720  berem višnje

 

5721  kiša

 

pretnja

1685. hodanje

danas mi je prijatelj u zrenjaninu

rekao da svi pričaju kako će sledeća godina

biti opasna. kraj milenijuma je. razmišljao sam

o tome na vetru. osećao blagu jezu. osećao

prisustvo pretnje. sile koje se valjaju i sukobljavaju

oblačilo se sa svih strana. dva puta sam kisnuo a

veliki pljusak kod žablja sam izbegao. gledao sam

ga iz daljine kako je prekrio horizont. nevreme

otpočne odjednom. nevreme nas uči kako svet

može lako da nestane. zato sam i danas bio

u njemu. ja sam ruža ime mi je čovek. sa

vetrom i višnjama u ustima

zrenjanin 23.6.1997

 

 

 

2055/1598

 

 

otišao sam da gledam nebo

1686. hodanje

gledao sam ga hodao i to bi bilo sve. sa

vetrom i višnjama u ustima. nebo je

odmaralo umornog čoveka

novi sad 24.6.1997

 

 

 

2056/1597

 

5722  mlado jutarnje sunce. tmuri se dan. treperi i šušti lišće mladih topola

 

5723  još jedna rečenica nastala na suncu i vetru

 

čičkovi. polja. nebo. dolores čaće

1687. hodanje

nezaštićenost. nebo je odmaralo

umornog čoveka. neizvesnost

zrenjanin 25.6.1997

 

 

 

2057/1596

 

gladan. žedan. umoran. ljubičasto

1688. hodanje

sedam je sati. stišava se dan. jenjava dnevna žega

sunce je još visoko ali oslabljeno. sve je pitomo i meko

prošarano toplotom. na putu sam. malopre izašao iz zrenjanina

čuje se žamor ptica iz trava u daljini. do malopre sam bio sa draganom

varadinac i gagom udovičić. sada sam. ulazim u predvečerje sa današnjih

20 kilometara. znoj se sasušio. puno sam pričao. puno slušao. sada samo

ćutim i gledam. zaostali cvetovi bagrema su dobili ljubičastu boju. ubrao

sam nekoliko višanja sve su slađe. put je sve prazniji. gladan sam

žedan i umoran to je ispunjenost punoćom. izživeo sam

dan. neizvesnost. sunce zapada u moje telo

novi sad 26.6.1997

 

 

 

2058/1595

 

5724  hodam sa sedamnaestogodišnjim srđanom kneževićem. vrućina je

dolma je suva. beli se prašina na njenom zemljanom putu. iz šume u koju 

se izlio dunav čuju se krave dok brste lišće i gaze po vodi punoj lokvanja

 

5725  hodamo kao umorni psi. usta su suva pljuvačka

se pretvorila u penu. beli se pahulja na zelenoj travi

 

5726  žito je sazrelo zlatno kao metal odzvanja njegova zrelost

 

5727  skrenuli smo sa dolme i sada prelazimo polja. kada

naiđemo na retke seljake pozdravljamo se. malopre smo prošli pored

visokog usamljenog jablana. sada nailazimo na usamljenu staru topolu

pored malog kanala je. oko nje koprive barske trske palacke i mali most

 

pet sati ulazimo u kovilj

1689. hodanje

snaga sunca. snaga izlivenog dunava. snaga

svih boja koje su prošarale predeo. snaga koja je

stvorila prašinu na putu. snaga sazrelog žita. snaga

u mladom teletu koje je hodalo ispred nas. sve te

snage su bile zajedno u vrelom danu. kroz sve smo

to prošli. mislili slikali. osećali sejali. sunce

zapada u moje telo. čovek došao

sa otvorenih polja

kovilj 27.6.1997

 

 

 

2059/1594

 

5728  povremeno ruži prilaze mlade osobe. želele bi da krenu putem. i kada

se približe uplaše se. težak ti je put rekla mi je jutros jedna od njih. i otišla

 

5729  vrućina je hodam. počinje znoj so kojom se soli život. ruža je so života

hleb duši. bez soli napora sve je bljutavost bezličnosti. olakost banalnosti

 

5730  ne znam da li bih sve ovo mogao podneti (i ne znam da li ću) da nisam

sedmorica. pesnik: sve je i samo pevanje. filozof: kad se sve mišljenje pretvori u

blagi osmeh. umetnik: kad usred hodačkog napora počnem da skakućem na jednoj

nozi. monah: jer je tvoj život važniji od mog. prosjak: izvadim srce stavim ga u šaku i

prosim ljubav. lutalica: prići otići ići. luda: kad osetiš dodir znaćeš da sam oduvek bio tu

 

5731  pognuo sam glavu da bih zaštitio lice od sunca

 

njih sedmorica

1690. hodanje

napolju na otvorenom samo je

sunce. nema improvizacije. nema glupavih

književnih metafora. sve je jasno ostaje jedino

ono što se sme a sme se samo voleti. čovek

došao sa otvorenih polja. pišem zbog

lepote lepota je usavršavanje

novi sad 28.6.1997

 

 

 

2061/1592

 

5732  trideset devet stepeni. teško se diše. već sam mokar od znoja

 

5733  hodanja po vrućini su žetve sunca

 

5734  hodam nevinom ljubavi prema svim bićima

 

5735  ošamućenim korakom hodam pored požara brzine kojom

me automobili pretiču i mimoilaze. njihova snaga naspram mene je

kao moj hod naspram bubica i mrava koje ne bih želeo da povredim 

 

5736  hodajući 2061 dana u istom ritmu svedočim: sve se tiho i

meko spaja. ali prisutna lepota nije prepoznatljiva ljudima i oni zubima

života kidaju sam život. za sebe. kidajući ga ostaju večno gladni

 

brušeni koraci. opet je mir

1691. hodanje

na kraju hodanja zadubljenog pozvao me

je svetozar mirjanski na svoj traktor. cenim ljude

koji rade nešto iz duše rekao mi je svetozar na

rastanku. pišem zbog lepote lepota je

usavršavanje. hodati ozariti svet

novi sad 30.6.1997

 

 

 

2062/1591

 

5737  pored kanala blaga melanholija. gledam u kanalsku vodu. hodam

uskom stazom prema dolmi mislim na detinjstvo i postajem muzej letnjih slika

 

5738  sunce mi greje ramena i leđa. sećam se kako sam kao mladić uživao

i gledao u mlada devojačka tela dok smo se stideli radovali i kupali zajedno

bile su tako sveže i jedre. drugačije od nas. i danas me uzbuđuje

žensko telo uvek sam prema njemu osećao savezništvo

 

5739  svenula kamilica. velike gomile šljunka. debelim sajlama vezane kršine od brodova

 

5740  zapaliću cigaru nastaviti da hodam

 

bih

1692. hodanje

hiljade godina bih živeo

sa jednom ženom. o tome sam

mislio dok sam hodao. slaganje je

umetnost. slaganje se događa u

zajedničkom čuđenju. slaganje naše

buduće poslanje. sada jednostavnost

je nedokučiva. hodati ozariti svet

skočiti u prazno eto ljubavi

novi sad 1.7.1997

 

 

 

2063/1590

 

5741  kako je gust i topao miris ivanjskog cveća

 

5742  uskom stazom

 

5743  toplota miriše na bilje bilje na toplotu

 

5744  svetlana jotanović i ja ulazimo u vodu kanala. plivamo hladimo tela

 

5745  bilo šta da zapišem biće to pesma. znoj me štipa po

 desnoj bradavici. vlažnu šaku sa čela provlačim kroz kosu

 

kako je

1693. hodanje

uzbudljivo mirisalo ivanjsko

cveće. kako je lepo biti dobar čovek

obale kanala su prepune vodenog bilja. leteli

su konjici oko naših glava. hodao sam u kratkim

pantalonama. golom kožom sam dodirivano travke

oko uske staze. skočiti u prazno eto ljubavi

ljudsko telo je biljka koja se kreće

novi sad 2.7.1997

 

 

 

2064/1589

 

5746  igraju se: ko će koga sunce vetar i kišica. ja sam im četvrti u igri

 

5747  tužan sam. izlazim iz igre

 

5748  samo ću se vrteti po gradu. otići do groblja

 

5749  zapalio sam cigaru na očevom grobu. bilo mi je osam godina

kada smo ga ovde pokopali. prošlo je već četrdeset godina život bez zaštite

bez predaha. gledam u njegovu fotografiju na spomeniku. smeje se moj otac

mlađi od mene. i kao što sam u osmoj godini postao odrastao sada sam samo dete

 

5750  verujem u cveće

 

5751  usamljena žena na železničkoj stanici otvara konzervu coca-cole

 

sve koje sam ljubio i dalje ljubim

1694. hodanje

i na ovoj stranici sam. možeš čuti zvuk kamenčića

upalih u probušenu petu desne patike. ljudsko telo

je biljka koja se kreće. možeš čuti sebe kako dišeš

novi sad 3.7.1997

 

 

 

2065/1588

 

5752  neki je državni praznik i vrućina. ulice u novom sadu i sada

zrenjaninu su opustele. na vrelom suncu sazrevaju i rečenice koje pišem

 

5753  grm sparušenih bordo ruža

 

5754  užarenost po kojoj hodam me čini nemoćnim. ostaje mi da sagnem glavu ćutim hodam

 

5755  pred mostom na tisi sam stao u hlad na 

putu. znoj lije. u hladu malo dolazim do vazduha

 

tebi

1695. hodanje

nije to bila vrućina bio je to

i danas samo san o plavoj ruži. slobodi 

na putu. pijukanje i brza nadletanja lasta nad

sporom tisom. bio sam zajedno sa svetom. eto šta

je u koraku. neko je bio sa mnom. neko ko sanja san

o muškarcu koji joj svojim koracima donosi plavu ružu

slaganje. sam sam u sobi. prošla je ponoć pušim

zadnju cigaru iz tela izlazi današnja toplota. sutra

se sve nastavlja. možeš čuti sebe kako

dišeš. sunce znoj put ti

novi sad 4.7.1997

 

 

 

2066/1587

 

5756  hodam pored kanala. malopre sam izašao iz njegove

vode. plivao sam polako nadletala me je jedna barska ptica

sada hodam. skinuo sam košulju i prsluk pada blaga kiša

 

5757  niz kosu sa čela. niz obraze oko usta. niz vrat. lije znoj. poneke kapi

padaju sa obrva. padaju na košulju. pored noge. zemlju. ponovo je granulo sunce

 

5758. gusti topli vazduh mi zaustavlja dah

 

za njega

1696. hodanje

vraćam se izlomljen. prazne

su ulice subota je. patike i čarape su

prepune prašine. mimoilazim se sa čovekom

slepim na jedno oko za njega hodam. na početku

hodanja sam hteo da odustanem. bili su mi nesavladivi

20 kilometara. sada oznojen prljav bez snage osećam vetar

i njihanje starog kestena pod kojim prolazim. dok sam danas

plivao gledao sam u trsku koja se njiše. života je najmanje u

ljudskim pričama i zato od čoveka postajem ruža. život je

odanost i poštovanje života. umor me svaki dan

razgrabi i raznese drugim životima. sunce znoj

put ti. tiho pristajem uz obalu nedelje

novi sad 5.7.1997

 

 

i

 

 

bez soli napora sve je bljutavost

bezličnosti. olakost banalnosti

 

 

ostaje jedino ono što se sme a sme se samo voleti

 

 

hodam nevinom ljubavi prema svim bićima

 

 

hodajući 2061 dana u istom ritmu svedočim: sve se tiho i meko spaja

 

 

hiljade godina bih živeo sa jednom ženom... slaganje je umetnost

slaganje se događa u zajedničkom čuđenju. slaganje naše buduće poslanje

sada jednostavnost je nedokučiva. hodati ozariti svet. skočiti u prazno eto ljubavi

 

 

kako je lepo biti dobar čovek

 

 

verujem u cveće

 

 

sve koje sam ljubio i dalje ljubim

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

filozofe

pesniče

umetniče

prosjače

monahu

lutalice

ludo

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

7. oktobar 2025.

27701. dan mog života

 

 

2041/1612

 

5673  već su mi leđa mokra od znoja. so jednom bejah more

 

5674  osunčane svetlošću pale su retke kapi kiše

 

5675  sve je više boja u prirodi. žute. ljubičaste. crvene. oker

sve nijanse zelene. bele. pejzaž je puniji i gušći. bremenit snagom

 

bremenitost i dalje

1674. hodanje

krenuo sam pun snage ali puno snage

ne može da pomogne ritmu hodanja. ne može

se ni brže ni pre nego samo onoliko koliko koraka

stane u dvadeset kilometara. ipak prijala mi je ta

snaga na početku kao i ovo stanje na kraju u kome

je više nema. nestala je u dvadeset i četiri kilometra

ostala je na putu posejana. rodiće se. pada veče

po njemu. svakim korakom ostavljam sebe

novi sad 10.6.1997

 

 

 

2042/1611

 

5676  dolaze vrućine

 

5677  ušao sam u šumu sa svih strana čuju se

ptice. popunjavaju tišinu kao lišće prazninu ka nebu

 

5678  ponovo sam na asfaltu ovde se ne čuju ptice. ovde hiljade i 

hiljade konjskih snaga jure u limenim kutijama kotrljajući se po glatkom putu

 

5679  hodanjem se krećem dugim hodanjem se molim. hodanjem

sejem dugim hodanjem raste ruža. hodanjem nastajem dugim

hodanjem nestajem. hodanjem dolazim dugim hodanjem odlazim

 

5680  sagnuo sam glavu i klimam je kao umorni konj. zasmejavam

sebe. smeh mi se proširi kroz telo i njime živnu sve lutalice u meni

 

u srcu pitoma zver se osmehuje

1675. hodanje

hodam celim svetom. u ustima ukus cigare. na

usnama osušeno sunce. u mislima bujanje. hodam

da vaskrsne sve što je živelo i da se rodi sve što je

nerođeno. u umornim nogama beli labudi. svakim

korakom ostavljam sebe. na mojim

leđima tvoje usne

novi sad 11.6.1997

 

 

 

2043/1610

 

5681  carska vrućina zru višnje i trešnje

 

5682  svaki dan sve više vidim kako ljude opčinjava moć. kako žive i kako se

bore za nju. bez moći je teško opstati. a kada se njome poslužiš uništavaš život

 

5683  na kraju hodanja vidim trag sunca na pocrvenelim ramenima grudima

i nogama svetlane jotanović. ona i emina su danas hodale sa mnom

 

drhti u meni

1676. hodanje

dirljiv je život. podrhtava između

svoje eruptivne snage i krhkosti. dirljivo

je videti nezaštićenost nekih bića. nežnošću

hodam ka nežnima. na mojim leđima tvoje

usne. dirljivo je videti njihove oči

novi sad 12.6.1997

 

 

 

2044/1609

 

5684  hodam sa brankom davić u ranom prepodnevu sa nama je mlado sunce

 

5685  ja sam travka u asfaltu

 

5686  sve nastaje u trenutku

 

vodi me

1677. hodanje

hodao sam sa brankom davić

sirig-srbobran-sirig. pravila je intervju sa

mnom. u srbobranu nam je kisela utolila žeđ. na

salašu salaška voda u sirigu trešnje. ne znam zašto

uz jučerašnju reč dirljivo ide reč trpeljivo. kada sam se

posle dvadeset pet kilometara izgoreo i osušen vratio

pročitao sam u pričama solomonovim ono što se odnosi

i na mene i na ružu: srce čovečije izmišlja sebi put ali

gospod upravlja korake njegove. suvo je grlo zelenilo

žita pomalo žuti. dirljivo je videti njihove oči

promena dirljivo trpljenje

sirig 13.6.1997

 

 

 

2045/1608

 

5687  vrućina zapara subota sam. i samoća i subota i zapara i vrućina rade svoj posao

 

5688  ubrao sam nekoliko krupnih tamnih višanja. prašnjave su. ali slatke

višnja je iz crvene zemlje upila slast svog crvenog ploda. baš kao što i ja hodajući

iz zemlje upijam sok pračoveka. pračovek kao i prabiljka je preobražaj

 

5689  u slatki ukus od višanja na usnama sklizne slana kapljica znoja sa lica

 

5690  vrelina je sve veća. u njoj otvoren pripremam naš razgovor

 

5691  počinju da mirišu lipe. počinje priča. obnavlja se ponavlja se

 

okružen

1678. hodanje

okeanskom nemaštinom tiho

sam hodao kroz vrelu subotu. još

sam živ i to je za sada dovoljno. i danas

sam hodao sa lepotom. živa je činila me

je spokojnim. brinuo sam se a ona me je

savršenstvom okruživala i smirivala

promena dirljivo trpljenje. višnje

će još da zru

novi sad 14.6.1997

 

 

 

2047/1606

 

5692  kukuruz mi doseže do kolena. žito je zelenožuto

prolećna zelena se raslojava u mnogo nijansi

 

5693  mrtav slavuj na putu

 

5694  večeras ću u zrenjaninu održati poslednje od 32 predavanja o performeru

u subotu i nedelju sam se osećao izgubljen. jutros se ponovo pojavila nada i snaga

 

5695  vrapci su se od vrućine sklonili u granama mladih vrba

 

5696  posle mosta na tisi čekaju me jožika i katalin. hodaćemo starim putem do zrenjanina

 

5697  u blizini aradca dolaze nam u susret dragana tanja i danijela sada nas je šestoro

 

na biciklu posle 28 km hodanja

1679. hodanje

prošla je ponoć. posle mnogo godina seo sam na

bicikli i kroz toplu noć u zrenjaninu vraćao se na prenoćište

kod lazara crkvenjakova. dok sam živeo u novom sadu njim

sam se često noću vraćao kući. bicikli je klizio kroz tišinu i noć

voleo sam da spustim ruke niz telo dok volanom upravljam iz

kukova. evo i sada klizim. rashlađuje me prohladni vazduh

gladan sam. kod laze uvek ima nešto da se pojede

višnje će još da zru. stigao sam baš mi je

bilo lepo na biciklu

zrenjanin 16.6.1997

 

 

 

2048/1605

 

5698  sam na praznom putu. beskompromisno sunce. nijednog jedinog

oblaka. samo sunce. sve gori. vetar rashlađuje vrelinu. sve se pretvori u

miris suvog bilja. trava do kraja horizonta se žuti a nebo proširi u plavetnilu

 

5699  nigde hlada kao da kisnem na suncu

 

5700  suše mi se usta žedan sam pije me sunce

 

5701  prošao je jedan sat od prethodne rečenice još jedan sat

vrelog sunca. i sada ga je jedan mali oblak zakrilio. kakvo olakšanje

 

5702  ponovo sunce... iscrpljen sam... dehidriran... usporio

sam... lišavam se svake misli samo da bi mi ostalo snage da izdržim

 

5703  uz mali uspon ka mostu na tisi. hodanje je ozbiljan posao

 

sve na suncu

1680. hodanje

jednom sam već zapisao ruža

lutanja je posao poslova. rad za svakoga i

sve. za rode koje su letele danas iznad visoke

trave oko aradca dok smo ih gledali dragana

varadinac i ja. stigao sam baš mi je bilo

lepo na biciklu. dehidriran dobrotom

natapam svet

zrenjanin 17.6.1997

 

 

 

2049/1604

 

miris put

1681. hodanje

hodao sam sa svetlanom

jotanović. popili kafu u srbobranu. vratili se

zadnje metre hodam sam. promiče kišica prija

mi. mirišu lipe miluju mi mozak. ugrejano telo od

juče i prekjuče još ne može da se ohladi. juče u ovo

vreme na zrenjaninskom putu sam baldisao. sada u

novom sadu pored parka neopisivi ugođaj u svežem

vazduhu i sporom kretanju. miris lipe me vodi kao i

put. hodam sporo baš kao što pada kiša spora

i retka. dehidriran dobrotom natapam svet

sve je pevanje iz poluglasa

novi sad 18.6.1997

 

 

 

2050/1603

 

5704  četvrtak je čitam pesmu slobodana tišme

ponedeljak: voda. četvrtak je mogao bih reći četvrtak: vatra

 

5705  zastajemo i gledamo plavu bubu. zastajemo i

palimo cigare. zastajemo i pričamo. zastajemo i gledamo se 

 

5706  spuštamo se šumskom strmom stazom ka asfaltnom putu na

iriškom vencu. povremeno stopala proklizavaju držimo se za grane

 

5707  ovde se sjurivala voda kaže dada

 

hodanje po vodi

1682. hodanje

celim putem po ivici fruške gore

od banstola do iriškog venca s obe

strane su nas pratili gusti redovi kopriva

gore-dole nas je znojilo. svaki dan se završi

umorom smirajem i punoćom. kao da je sve

završeno. i onda sutra pred polazak se začudim

zar opet iznova. i tada osetim: dani su talasi

dolaze i odlaze. život mi je svakodnevno

hodanje po moru života. sve je pevanje iz

poluglasa. treperi ruža treperi život

novi sad 19.6.1997

 

 

 

2051/1602

 

5708  ja sam čovek koji sanja dobro i lepo zajedno

 

5709  kada si se ti okrenuo i otišao putem dalje ja nisam

mogla. sedela sam na putu i plakala. gledala sam te dok te put

nije progutao... piše mi dragana varadinac danas u pismu

 

5710  hodam nestajuću ulicama grada. sprema se nevreme čuje se prva grmljavina

 

5711  da svaki dan me put proguta i nestanem iza vidljivog

hodam ulicama grada u kome sam rođen ali ja sam trideset pet

hiljada kilometara daleko od njega. nestao sam u jednoj ruži

 

nevreme. jeza života. lepo je biti. samo detetom

1683. hodanje

danas sam pročitao posle četiri godine knjigu rej monka o vitgenštajnu

gubila se knjiga. ostavljao sam je. ponovo nalazio. ponovo čitao. ponovo

ostavljao. volim vitgenštajnov život. životi nekih ljudi su tako uzbudljivi

daleko od moći u neopisivim dubinama samoće. ovi životi su kao

kosmičko kamenje koje zrači daljinama i bezvremenošću. u

mojim venama teče njihova krhkost. treperi ruža treperi

život. stopalo šaka reči koje me vode

novi sad 20.6.1997

 

 

 

2052/1601

 

5712  sunce subota podne zvona u šajkašu

 

5713  izlazim iz šajkaša na putu od kamene kocke

hodam ka titelskom bregu. danas ću hodati oko njega

 

5714  mošorin. debela hladovina od krošnji oraha divljeg kestena višanja. ulice su prazne

 

5715  na titelskom sam bregu. sa obe strane zemljanog puta

sve do neba šire se polja žita. sve oko mene je boje zlata

 

5716  kukuruz je već izrastao do visine mojih grudi

 

ja sam hodajuća ruža

1684. hodanje

koja miriše po mladom kukuruzu i već skoro

sazrelom žitu. to je miris dobrote. lepo je biti ovde. to

je moja uloga: biti ovde gde sve jeste. na vrućini sam se

smežurala. pijem povetarac. napor lepote me iscrpljuje. ruža

sam u pesmu se pretvaram. čujem zemlju pod mojim nogama

plava sam ruža pod plavim svodom nebeskim. ruža sam

puteva i lutanja. ruža još nerođenima. stopalo šaka

reči koje me vode. ja sam ruža ime mi je čovek

titelski breg 21.6.1997

 

 

i

 

 

hodanjem se krećem dugim hodanjem se molim. hodanjem

sejem dugim hodanjem raste ruža. hodanjem nastajem dugim

hodanjem nestajem. hodanjem dolazim dugim hodanjem odlazim

 

 

hodam celim svetom... hodam da vaskrsne sve što je živelo i da se rodi sve što je nerođeno

 

 

svaki dan sve više vidim kako ljude opčinjava moć. kako žive i kako se bore

za nju. bez moći je teško opstati. a kada se njome poslužiš uništavaš život

 

 

pračovek kao i prabiljka je preobražaj

 

 

i danas sam hodao sa lepotom. živa je. činila me je spokojnim

brinuo sam se a ona me je savršenstvom okruživala i smirivala

 

 

jednom sam već zapisao ruža lutanja je posao poslova. rad za svakoga i sve

 

 

volim vitgenštajnov život. životi nekih ljudi su tako uzbudljivi. daleko od moći u

neopisivim dubinama samoće. ovi životi su kao kosmičko kamenje koje zrači

daljinama i bezvremenošću. u mojim venama teče njihova krhkost

 

 

ruža sam u pesmu se pretvaram

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ja sam tvoj

performer i

hodač ti si

moj put

ruža

i

lutanje

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

6. oktobar 2025.

27700. dan mog života

 

 

2029/1624

 

5636  vetar zatalasa visoku travu. valja se pred mojim očima zeleno more

 

5637  kisnemo asfalt zemlja bilje i ja. svečanost je to. svečanost je to

 

5638  sija sunce put se osušio. sijam dan i noć neprestano sam sunce u malim suncima

 

promenljivo

1664. hodanje

ceo dan je bilo promenljivo

oblačno sa povremenim pljuskovima

i jakim suncem. nebo se tmurilo i komešalo kao

more. kiša nošena vetrom je padala po visokoj travi

ličila mi je na laste u brzom preletanju. prostranstvo oko

mene bezgranično otvara moju dušu. hodačkim 

hlebom hranim harmoniju. nežnošću je

grljeno i moje telo

novi sad 29.5.1997

 

 

 

2030/1623

 

5639  otiče ova rečenica nošena vetrom. vetar me zanosi i zaustavlja

hod dovoljno da se setim remboa ja sam samo pešak i ništa više

 

5640  vetar mi duva u grudi dolazi sa zapada. evo reči ričarda longa izabrao sam

da stvaram umetnost hodajući. upotrebljavajući linije i krugove ili kamenje i dane

 

5641  evo reči hamiša fultona hodam jer je to način da

kanališem moja opažanja sa maksimumom efikasnosti

 

5642  pored puta na jakom vetru nađoh bačene pokisle

stare novine i u njima pesmu fernando pesoa donesi mi ljiljane

ljiljane i ne zaboravi ruže. donesi mi ruže. ruže i ljiljane mi daj

 

rembo. long. fulton. pesoa. vitgenštajn

1665. hodanje

samo sam brodić na velikim talasima. sve što vidim nazvao

bih srećom. sve što osećam ljubavlju. svet je ljubav. malopre

pročitah vitgenštajnove reči za realnu ljubav je potrebna hrabrost

put zasvođen velikim drvećem me vodi na most iza koga

svetlost sija na tamnom nebu. nežnošću je grljeno i

moje telo. počinje kiša i nova pesma

novi sad 30.5.1997

 

 

 

2031/1622

 

5643  i vrapci sleću na prve trešnje

 

5644  hodam sa devetnaestogodišnjom svetlanom jotanović mali pas nas posmatra iz trave

 

5645  dok sam hodala iza tebe bila sam ispunjena ritmom tvog

hodanja. on je punokrvan i milujući. osećala sam se skrušeno i spokojno

 

ispunjen

1666. hodanje

subota je. oblačno. mirno

tiho. toplo. prisutno. počinje

kiša i nova pesma. isteklo

je sve iz mene ispunjen

sam prazninom

novi sad 31.5.1997

 

 

 

2033/1620

 

5646  opet jun

 

5647  ponedeljak je. ulazim dolmom u futog. odi lena odi lena viče žena svoju kravu

 

5648  prolazim pored lene ona podigne glavu izduži vrat

prema meni i muče. među nogama su joj ogromna vimena

 

5649  gledam krećem se očima. kao što koracima prelazim preko

tragova koji su prošli pre mene tako očima nastavljam i tuđa gledanja 

 

5650  na kraju dana sparina nestaje. prijatno mi je u telu. hiljade asocijacija o

svetu prolazi kroz mene. lutam sa starim narodima i njihovom lepotom avanturom

cvetanjem i uvenućem. sve živi u meni. svi cvrkuti sam i sve crvene trešnje još zelene

 

5651  preko velikog polja crvenih bulki padaju zadnji

sunčevi zraci na blage zelene padine fruške gore

 

svaki mi je korak usna koja ljubi

1667. hodanje

stopalo je muško korak žensko. stopom oplođujem

korakom se otvaram. voleo bih da takvim skladom živim

sa jednom ženom. stopom zavibrira cela zemlja i svako

ja korakom se vibracija širi. isteklo je sve iz mene

ispunjen sam prazninom. ušao sam otvorio

se svet: ljubiti i ljubljen biti

novi sad 2.6.1997

 

 

 

2034/1619

 

5652  pljusak je stao. sve je opet mirno asfalt sija

 

5653  na žabaljskoj raskrsnici upeklo sunce pejzaž se zasvetlio

 

5654  posle kraćeg bola u ahilovoj tetivi prestajem da hramljem

 

5655  lutanje seme nežnosti

lutanje poklonjenje hlebu i vinu

lutanje pesma koju bih želeo da napišem je moj život

 

knjiga koju držiš u ruci

1668. hodanje

posebno zadovoljstvo u hodanju mi pričinjava

čitanje dobre knjige. svaka knjiga me vodi novoj. manje

poznatoj. manje čitanoj. dubljoj. prozračnijoj. zahtevnijoj. mojoj

knjizi. čitajući u hodu postao sam biblioteka još nenapisanih

knjiga. koračajući čitam i pišem knjigu sveta. knjiga koju držiš

u ruci se tako piše. sve više me saleću i ujedaju komarci u

blizini sam reke tise i u ovim trenucima sve govori da će

uskoro pasti jedan od prolećnih pljuskova. ušao sam

otvorio se svet: ljubiti i ljubljen biti. pevajući leti

ptičica iznad hodajuće ruže

novi sad 3.6.1997

 

 

 

2035/1618

 

5656  iz simpatije prema dejvid henri torou danas 

svoje hodanje nazvah transcendentalnom ružom

 

5657  ja sam duh koji hoda. bezemljaš

 

5658  dohodao sam sa draganom do letnjeg puta ka elemiru

na njemu veliki hrast i krst krajputaš. tu sednemo. ptice pevaju

vrapci nisko lete premeštajući se po zelenim klasima žita

 

5659  dva mala psa. beli i žuti. krenula su za mnom. malopre

sam morao tabanajući nogama da ih uplašim i oteram jer su idući

sa mnom već dva puta bili u opasnosti da ih vozila pregaze

 

5660  krekeću žabe. cvrkuću ptice. pada sumrak. napadaju me komarci

 

5661  kad kažem ja mislim na čoveka koji hoda. mislim na svespajajuće

ja. ja je uvek samo sve. ja je ceo svet. ja je probuđenost lepotom

 

transcendentalna ruža

1669. hodanje

hodao sam sam sa draganom varadinac

i posle opet sam. neprestano bivanje na putu

me odvodi svim putevima. hodajući po jednom

lutam po ostalima. teško je rečima opisati ispunjenost 

 prožetost koja se događa. ravnica se prostire prostire

i prostire. nepregledna je. teče ka svim vrhovima

plamti jednostavnost. pevajući leti ptičica iznad

hodajuće ruže. samo ću nastaviti

novi sad 4.6.1997

 

 

 

2036/1617

 

5662  prošlo je podne tek sam krenuo. kretanjem mi se telo

prokrvljuje. otvara. povezuje. spremno da ističe i da u njega sve utiče

 

5663  u susret mi dolazi stado ovaca. bele se ošišane zbijene hodaju i pasu

 

5664  cvetaju ruže sejem se u vetar

 

5665  oblizujem se jezikom oko usana uzimajući so znoja sa lica

 

5666  svakog dana na kraju hodanja vraćam se u ovu

knjigu sa naramkom lepote. vraćam se u kuću ruže

 

u

1670. hodanje

naramku lepote koji sam

doneo danas bili su: ovce vrućina

znoj čitanje bulke. na kraju hodanja i

svež miris sa dunava. miris vlažnog peska i

velike vode u nozdrvama mi je probudio mladost

i snagu tela. letnjeg tela spremnog na poduhvat

tela koje se ne boji. tela koje i u blizini smrti oseća

sigurnost i danas sam se trošio. ozario svetom

biljaka. i danas sam se posejao u tebe. ušao

samo ću nastaviti. na kraju umoran sam

znam rađa se neobjašnjivi smisao

novi sad 5.6.1997

 

 

 

2037/1616

 

biti

1671. hodanje

od sivog na početku

do sunčanog i vrelog dana

na kraju hodao sam sa nenadom

kesićem. sve vreme smo pričali i nisam

ništa zapisao. biti pesnik. biti ljubav. biti

univerzum. svi koji su otišli daleko govore o

tome. u to jedno ime pesnik ljubav univerzum

nosim tri kifle u ruci. na kraju umoran sam

znam rađa se neobjašnjivi smisao

biti izdašan svakom danu

novi sad 6.6.1997

 

 

 

2038/1615

 

5667  ja sam ranjenik. samo ljubav zaceljuje rane. hodajući vazduh ih ispira. sve

što vidim dodirnem čujem mirišem okusim živi u meni. ako je bol velik zatvaram se

prema svemu. ako utihne otvaram se i sve što prolazi kroz mene preporađa me

 

5668  pored dunava na novom beogradu hodanje me je ispralo. nebo je tu. reka teče

 

5669  sve što vidim jednom će nestati u drugo se pretvoriti. pesma je neprestana

 

5670  ako otvoriš moje srce naći ćeš samo kamenu stazu kojom hoda čovek

bez nade. hodati videti samo sunce mesec i kamenje kaže kazancakis

 

jedno i drugo

1672. hodanje

pust je drum. biti izdašan

svakom danu. sam sam

na drumu

beograd 7.6.1997

 

 

 

2040/1613

 

5671  predveče je ceo dan sam spavao. nisam mogao da ustanem. iscrpljen

i sam. ni sada neću moći ishodati dvadeset kilometara. samoća je prevelika

zaustavlja me. uvlačim se u sebe. samo da se ne pretvori u grč

 

5672  ostani u sebi. ne rasipaj energiju. čisti svoj hram

 

vidim ga

1673. hodanje

miroslava mandića

seo je na obalu dunava

zapalio cigaru i izgubio se u

svom pogledu ka daljini. sam

je. pesnik ljubav univerzum su

u njemu. zato je ipak miran. na

svetom je putu putu bez puta. u

bespuću klija u njemu pesma

zagrljaj i nežnost. pust je

prelazi preko travnjaka

propušta automobile

i prelazi ulicu. sam

sam na drumu

pada veče

po

njemu

novi sad 9.6.1997

 

 

i

 

 

počinje kiša

i nova pesma

 

 

svaki mi je korak usna koja ljubi

 

 

ja sam duh koji hoda. bezemljaš

 

 

sve što vidim jednom će nestati u drugo se pretvoriti. pesma je neprestana

 

 

na svetom je putu putu bez puta

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ja stopalo

ti korak

jedna

smo

ruža

i

jedno

lutanje

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

4. oktobar 2025.

27698. dan mog života

 

 

2017/1636

 

5598  ljubiti

hodanjem postajem

usna na usnama sveta. ne ja to

ne gledam ne ja to ne hodam ja ljubim

hodam i moja stopala ljube zemlju. tako se

često osećam dok hodam. da li to dolazi od

iscrpljenosti. dužine hodanja. lepote koja mi se

otkriva. tek osećam: pa to moja osećanja ljube

ljube jer sve što postoji ljubi mene. gledanje

okoline je priljubljivanje ali hodanje kroz nju

je već ljubljenje. sve ima ime. jezik svoj i moj

i eto o tome govorim. naši jezici su spojeni

miluju se dodiruju. vlažan je naš poljubac

ljubi i kreni. i u sledećem danu

ti opet kreni i ljubi

(iz rečnika hodanja)

 

ljubav

1654. hodanje

pripadam ti uzmi

me. nema te ljubim te

novi sad 17.5.1997

 

 

 

2019/1634

 

5599  već nedelju dana vrućine. od ranog jutra

do kasne večeri. toplota stoji. uživa u sebi

 

5600  sve oko mene se zeleni. biljke bujaju

 

5601  zelenilo raste iz usijane guste zatvorene

zemljane lave i raste ka prozračnom plavetnilu

 

5602  kako je slatko procvetao bagrem

 

5603  četvoro mladih prijatelja me je sačekalo na mostu na tisi i sad ulazimo

zajedno u aradac. sa obe strane puta pustare su prepune visoke zelene trave

 

crveno zelenilo

1655. hodanje

zelenilo zelenilo i samo zelenilo

oseti se snaga u visokoj mladoj travi. vetar

ju je talasao osećao sam njenu svežinu u suvim

ustima. miris bagrema i zelenila mi je nosio telo

sve je prolazno i sve se ponavlja video sam svakim

pogledom. sve je ovo već bilo i sve će ovo ponovo

biti. nema te ljubim te. zeleni vazduh je

tekao crvenom krvlju

zrenjanin 19.5.1997

 

 

 

2020/1633

 

5604  topli vetar raznosi vrućinu. i mace sa topola

 

5605  u vrućini se osećaju pljuskovi koji će pasti sledećih dana

 

5606  hodanjem svaki dan nastaje gustoća ruže njen duboki miris

 

5607  posmatram ljude. šta osećaju i šta misle. svi negde idu to ih vodi

 

još jedan dan

1656. hodanje

pri kraju hodanja sam posmatrao

ljude zgrade ulice automobile golubove

drveće. posmatrao sam sebe. sve je bilo tako

kako je. nije bilo nikakvih razloga da pišem o

bilo čemu. odustao sam i prepustio se. samo

sam hodao. zeleni vazduh je tekao crvenom

krvlju. otišao je još jedan dan

novi sad 20.5.1997

 

 

 

2021/1632

 

5608  odnekud dolazi miris bagrema

 

5609  ćutim: put je preda mnom

 

jedan dan u maju

1657. hodanje

otišao je još jedan

dan. ćutim i otičem

novi sad 21.5.1997

 

 

 

2022/1631

 

5610  prve kapi kiše. uska je staza po kojoj hodam. gde me ona vodi

 

5611  nemoćan sam voleo bih da izdržim

 

5612  posle pljuska vazduh je svež a zelenilo je

potamnilo. dole pod nasipom čujem kreketanje žaba

 

5613  treći pljusak. polja su u kišnoj magli. sklonio

sam se pod podvožnjak i posmatram nevreme

 

5614  naleti kiše me ispiraju 

 

5615  vraćam se iz beograda oblačno je. pet sati sam

razgovarao sa slavkom milekićem. živi u americi. samo smo nastavili

razgovor prekinut pre šest godina. razgovor kao da je tekao iz jedne duše

 

5616  hladan vetar hladno mi je

 

ipak sam na nogama

1658. hodanje

dan je počeo sa pljuskovima i mojom

potpunom nemoći. mada mi je bilo lakše 

dok je pljuštalo. u nevremenu sam video i

sopstveno unutrašnje pustošenje. razgovor sa

slavkom je potvrdio da vreme i prostor žive

po meri duše. na kraju hodanja sam se

smrzao od vetra. ćutim i otičem. ja

sam gospodin smrzavanja

beograd, 22.5.1997

 

 

 

2023/1630

 

5617  svaka reč koju napišem dolazi iz koraka kojima

dodirujem zemlju. tako je svaka reč u ovoj knjizi i dodir i trag

 

5618  da li u ovoj rečenici vidiš sve boje koje vidim i sve zvuke

koji me okružuju. na primer razarajući zvuk brzih automobila koji se

u trenutku pretvori u nešto nalik na metalnu strelu koja razbija život

 

5619  kada osetim bol u ahilovoj tetivi i moram da

zastanem i hramljem. tek onda primetim koliki teret ona nosi

 

5620  površinu planete čine i zemlja i voda. žensko i muško. samo ti i ja

ti si moje ostrvo ja reka u tebi. bez našeg venčanja planeta će se raspasti

 

tako je zapisano

1659. hodanje

popodnevno sunce prestajem da

čitam vitgenštajna. njegove stranice

stavljam u džep skidam naočare vadim

cigaru palim je sporo hodam i pišem. lišiti se

moći osmehom se otvoriti nerazumljivom

postati mu ruža. popušio sam cigaru

prelazim most... ja sam gospodin

smrzavanja. predajem se

svetom autoritetu

ćutanja

novi sad 23.5.1997

 

 

 

2024/1629

 

5621  blizu sam desetog kilometra ulazim u ritam rečima se ne izlazi

 

5622  kao odlomljeno parče hleba su ovih današnjih 21 prepešačeni kilometar na suncu

 

5623  kao i ja trava je žedna počinje da žuti

 

5624  isušen izmoren hodam i dalje ka poljima. osetim: pesma sam

 

pije pesma

1660. hodanje

sve vreme sunce mi je grejalo

potiljak. hodanje završavam u hladu

beogradskih ulica kroz koje se oseti i blagi

vetar. hodam ka prvom parku da u njemu

popijem litru soka. i pesma je žedna. pevala

i ožednela. seo sam. zavrnuo pantalone

pomokrio se. izuo. predajem se

svetom autoritetu ćutanja

pijem

beograd 24.5.1997

 

 

 

2026/1627

 

5625  koraci su leptiri lete sa tla na tlo

 

5626  oblačno je sve se odmara od jakog sunca prošlih dana

 

5627  počinje vetar čuju se mirisi trava

 

5628  čvrst si i jak ali hodaš meko i prepušteno. osećam tvoju

predanost hodanju. poštovanje i služenje tlu po kome se krećeš

hodaš stomakom. u trokutu tvojih kukova i butina je tvoja snaga. u

stomaku je nosiš odatle ona izvire. to je snaga koja istovremeno

izvire i istovremeno uvire. privlači te grožđe. ti si srećan i čuvan

čovek iako ti to ne znaš jer ti si čekan i tebi se sprema

toplina i ona je stalno sa tobom govori mi 

mlada žena sa kojom hodam

 

neka bude

1661. hodanje

u drugoj polovini dana

sinulo je sunce. sve se zlatilo

uokolo polja. trava je visoka

natkriljuje ovce. i kad patim i kad

sam usamljen i kada ne vidim nikakve

šanse ja sam srećan čovek jer sam

video da i u meni živi lepota sveta

pijem. sve je  moguće leti leptir

novi sad 26.5.1997

 

 

 

2027/1626

 

5629  iz žičane ograde izvirila jedna bulka. već nekoliko dana

sam želeo da pišem o bulkama koje me rasute po zelenom žitu uvek

povuku ka lepoti. i sada me je ova jedna jedina podsetila na sve ostale

 

5630  izlazeći iz zrenjanina čitam robusni nomad gologlav s

veseljem koje mu prožima telo počinje da se smeje vetru opijen

tom ledenom napetom silom koja mu u lice baca pramenje kose

 

5631  temperatura navodi oblake ka horizontu

 

5632  lepo hodam dobar je svet

 

5633  topli zvuci koraka utapaju se u predeo

 

mom bratu vetar baca pramenje u lice

1662. hodanje

pevam pesmu sveta. ona je uvek u stvaranju i promeni

pesma je ogoljena. potpuno očišćena. skoro trivijalne prirode

poput prve nađene fraze. prividna banalnost ispoljava malo

po malo svoju jedinstvenu moć. udružen sa drugim pevačima

magnetskim pulsacijama termodinamičkim omotačima i svim

vrstama vibracija i talasnih dužina pevam postojanje. hoćeš

li zeleno gledam. hoćeš li put ka uzglavlju hodam ga

hoćeš li ulazak ulazim. sve je moguće leti leptir

hoćeš li grozd sačekaćemo ga zajedno

novi sad 27.5.1997

 

 

 

2028/1625

 

5634  hodam u vetar. pognut sam. koraci ubrzavaju. novine

sam stavio na grudi i sada mi je hladno još samo po rukama

 

5635  zvuci kiše po prsluku me podsećaju na rast trava. muziku

koja miriše na slobodu. bratstvo svih oblika sestrinstvo svih mleka

 

kad livade pevaju

1663. hodanje

kisnuti i biti bilo gde. bilo kad

bilo ko. vetar je odneo kapu čoveku sa

glave dok sam uzbuđen mislio o muzičkom

mišljenju. kisnem sivi se horizont nosi me vrtlog

nebeski. hodam kad livade pevaju u kišnjenju

hodam dok se kreće pesma svih energija

hoćeš li grozd sačekaćemo ga zajedno

hodačkim hlebom hranim harmoniju

novi sad 28.5.1997

 

 

i

 

 

pripadam ti uzmi me

nema te ljubim te

 

 

ćutim: put je preda mnom

 

 

bez našeg venčanja planeta će se raspasti

 

 

lišiti se moći osmehom se otvoriti nerazumljivom

 

 

i kad patim i kad sam usamljen i kada ne vidim nikakve šanse ja sam srećan

čovek jer sam video da i u meni živi lepota sveta... sve je  moguće leti leptir

 

 

lepo hodam dobar je svet

 

 

kisnuti i biti bilo gde. bilo kad. bilo ko

 

 

i

 

 

ružo lutanja

tvoje trpljenje i

tvoja trpeljivost su

me i načinile pesmom

koja nastaje sama čim

bilo ko pomisli na

tebe ružo moja

voljena

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

vijugava

pesmo

i

pesmo

vijuganja

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

venčani ti i

ja venčavali

smo sve i

svakog

oko

nas

 

 

i

 

 

ružo lutanja

izdržao sam sve

baš zato jer sam

bio bez moći

a i sam

često

nemoćan

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti zauvek

mlada

ženo

ti

si

večna

boginjo

moja

 

i

 

 

ružo

lutanja

ukorak

bili

smo

korak

služenja

i

poklonjenja

 

 

i

 

 

ružo lutanja

svakodnevna

milina ljubavi između

tebe i mene natapala je

predele toplinom ljubavi

slobode istine kojom

smo lutali

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima