AUTOBOGOGRAFIJA

20. april 2026.

27896. dan mog života

 

 

krušedol. krušedolski prnjavor

6. januar 1995. šezdeset prvi dan hodanja. prepešačio 17.07 km

 

 

penjem se zaleđenom uzbrdicom kod manastira krušedola

sada sam u krušedolskom prnjavoru. sve se beli nigde nikog

 

 

ostarilo selo

sava lazarević iz grgetega kaže:

grgeteg je selo sa svih tridesetak kuća manastirom slobodno mogu

da kažem jednim od najlepših ovde u okolini. imamo i jedan divan muzej

koga nije posetio trebalo bi jer je to jedna velika stvar. jedno staro zdanje

sagrađeno u XV veku. selo je ostarelo i mnogi su otišli svojim putem u

gradove. desetak kuća je prazno napušteno povremeno dođe neko 

od tih koji su napustili selo. a u ovih dvadeset sećam se broja sa

glasačkog spiska od prošlih izbora bilo je pedeset četiri glasača

 

kako je to živeti u tako malom mestu

 

za starije je super. za mlade je nezgodno jer treba negde

prošetati izaći kretati se. u grgetegu nema ni kafane

družimo se po kućama malo nas što ima

 

kad si bio mali jel ti bilo lepo

 

i sad mi je lepo a ne samo tad. ne zna se kad je bolje u proleće kad sve

cveta ili kad je sve obelelo. to je nedirnuta priroda. nema buke. mirno. tiho

 

šta misliš hoćeš li tu i ostariti

 

pa šta ja znam. videćemo

 

ko je sad najstariji u selu

 

ima dve tri žene koje imaju oko osamdeset godina. jedna starica je umrla

pre neki dan. imala je osamdeset i četiri godine. zvala se slavna gunić

 

 

vojvodina po svom mentalitetu rađa dobre driblere

manojlo mane radinović profesionalni fudbalski trener ranije profesionalni

fudbaler: ono što je najlepše u fudbalu to je što se puls kod svakog fudbalera

pa čak i kod publike digne na nekih nenormalnih 180 otkucaja. nepojmljivo je

koje je to uzbuđenje. plus toga noga je ona koja je vrlo neposlušna u odnosu

na ruku. zato ja i ne priznajem sportove koji se igraju rukom. ruka je poslušna

a oni koji su uspeli u fudbalu uspeli su da naprave da i noga bude isto tako

poslušna kao i ruka. sve što drugi odbojkaši košarkaši

mogu rukom mi možemo nogom

 

ti si bio dobar tehničar. šta si ti sve mogao nogom

 

ja sam recimo imao jedan dribling koji nije imao niko. propustim loptu kroz

noge i onda je prebacim protivniku preko glave gde je publika doživljavala

delirijum. i meni samom je to godilo bilo mi je drago. otprilike

svaki igrač je imao svoju specijalku

 

opiši to malo podrobnije

 

kod prijema lopte propustim je ispred sebe da ona skakuće do visine

kolena. onda preskočim loptu, protivnik se zatrči na tu loptu a ja je onda

petom preko svojih leđa i preko glave prebacim do protivnika odnosno

preko njega. po pravilu je protivnički igrač protrčao u prazan prostor

gde nije bilo lopte i to je bilo nešto što je publiku

dovodilo do delirijuma oduševljenja

 

volej driblinzi dropkik felševi štopovanje

 

štopovanje je kad smiriš loptu. i to je isto jedna velika tehnika. to mogu samo

nadareni igrači da je štopaju butinom listom grudima stopalom. mada se ono

uz veliki veliki napor i trud može naučiti. štopovanje je lepo posebno u ovim

našim podnebljima. svako podneblje ima neku svoju specifičnost. recimo u

bosni crnoj gori hercegovini tamo se rađaju brzi snažni fudbaleri - gol igrači

ili centarhalfovi. a vojvodina po svom mentalitetu obično rađa te tehničare

dobre driblere poput toze veselinovića. ace ivoša. rajkova. u vojvodini se

inače igra drugačiji fudbal nego što se igra u srbiji bosni. tamo se igra

oštar fudbal oštrina je ta koja ponekad ide do grubosti. vojvođani

ne priznaju takvu igru. oni vole nadigravanje

guranje kroz noge dupli pas i slično

 

ko je bio najbolji fudbaler u vojvodini

 

pa možda je u fudbalu sa naše teritorije najviše postigao vujadin

boškov što se tiče rezultata nastupa. međutim bliži srcu svima je

bio toza veselinović on je bio produkt ove sredine. voleo je

kafanu. bio je pun poroka koji mu nisu smetali da

bude vrhunski fudbaler pa čak i trener

 

sećaš se kako je on igrao

 

on je jednostavno bio rođen da bude fudbaler. bio je takva konstitucija

imao je strahovit šut. strahovit dribling. imao je strahovit osećaj za igru

za proigravanje. on je bio ljubimac svih. a voleo je obične ljude

berbere pekare konobare i svi su njega voleli

 

 

 

fruškom gorom

7. januar 1995. šezdeset drugi dan hodanja. prepešačio 22.55 km

 

 

da hodam kao plemeniti putnik

na putu sam čitao nomadski duh kenet vajta

i filosofiju zajedničkog dela nikolaja fjodorova

 

 

neka slavljen bude onaj što je hodio a nije dostigao

što je tu tajnu učinio još većom - viktor segalen

 

 

voleo sam zadihanost dugih šetnji, voleo sam osećaj

lutalice čudnovatog i premorenog hodača. - viktor segalen

 

 

postoji samo jedan hram u svetu: taj hram je telo čovekovo - novalis

 

 

ono što nije pređeno i jeste carstvo umrlih a

ono što je pređeno oblast živih - nikolaj fjodorov

 

 

 

po novom sadu

9. januar 1995. šezdeset četvrti dan hodanja. prepešačio 7.91 km

 

 

sumoran siv dan. krenem ka bačkom petrovcu ali na 

zlasku iz grada se vratim. osećam da ću se razboleti

 

 

 

maglić. bački petrovac. kulpin

10. januar 1995. šezdeset peti dan hodanja. prepešačio 19.67 km

 

 

na novosadskom groblju ugledam grob na kome piše: u ovom znaku tihi

ovaj dom sebi za života učiniše štaufer marija rođena 1925 i štaufer josip rođen

1918 živi su još. za života su sebi napravili grob. neka zbog toga žive i u ovoj knjizi

 

 

 

bački jarak. temerin. čenej

11. januar 1995. šezdeset šesti dan hodanja. prepešačio 20.43 km

 

 

moje prolaženje kroz sva sela liči na vrtlog. vrtloženjem postaje ruža

 

 

 

đurđevo. šajkaš. vilovo. lok. titel. budisava

12. januar 1995. šezdeset sedmi dan hodanja. prepešačio 21.38 km

 

 

pola dva je. mraz je izbeleo asfalt. malopre sam u titelu gledao tisu i begej

kako se uliva u nju. stavio sam novine u kapu da se ugrejem. gledam

sneg po titelskom bregu i zamišljam snegove koje nikada neću videti

 

 

 

sanad. novi kneževac

13. januar 1995. šezdeset osmi dan hodanja. prepešačio 7. 93 km

 

 

vagabund

na koga vas podsećam

 

na vagabunda. odmah se setim literature srednjeg veka. poete koje su

išle i imale svoj muzički instrument. išli su od jednog sela do drugog pevali

svoje poeme u stvari svoj život i život okoline. to je jedan jako lep oblik. vi ste

to izazvali u meni. to ste u meni izazvali vašim činom sa tim što činite u životu

sve poeme mi dolaze u glavu sada znate. mađarska literatura ima mnogo toga

poezija lutalica. to je bio stil jedne epohe. i vi meni donosite tu epohu. kad 

lutalica ide drumom pruži ruku i... plod. zato pored naših puteva ima puno voća

 

jesu li potrebne lutalice

 

jesu. mislim da nose u sebi nešto pozitivno. povezanost naroda i u

masi i pojedinačno. to je direktno. kćerka mi je sada putem pričala o

vašoj metodi. strašno mi se sviđa. to je ono pravo. mislim da su ljudi koji

izaberu taj put jako jaki fizički i psihički. malo je takvih ljudi i oni stvarno

nose svoju poruku. nose u sebi nešto što dele to je nesebičnost na

kraju krajeva - kaže mi iboja molnar iz kanjiže

 

 

 

kanjiža. martonoš. horgoš. male pijace. mali pesak

14. januar 1995. šezdeset deveti dan hodanja. prepešačio 22.46 km

 

 

hodam iz kanjiže ka martonošu i horgošu. vidim po tisi plovi led. sunčano je

ali i mraz je. dvojica biciklista dolaze prema meni. jedan se zabavlja zvoneći

život je samo kada se naš život prožima sa drugim životima. moj korak je

jednak koraku mog pretka iz neolita. isti kao kod svih starčevaca

kimerijaca. kelta. rimljana. sarmata. limiganata. huna. gepida

langobarda. slovena. avara koji su hodali ovom ravnicom

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine su bili

i poklonjenje fudbalu

bliži srcu svima je bio

toza veselinović on

je bio produkt

ove sredine

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine ja sam

bio vagabund koji

ko lutalica kad ide

drumom pruži ruku

i... plod. zato pored

naših puteva ima

puno voća

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine a evo i

reči iboje molnar kćerka

mi je sada putem pričala

o vašoj metodi. strašno

mi se sviđa

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

18. april 2026.

27894. dan mog života

 

 

novi sad. rumenka. kisač. stepanovićevo

31. decembar 1994. pedeset peti dan hodanja. prepešačio 30.32 km

 

 

nemiran duh

vozim se od rumenke prema stepanovićevu sa milenkom šponjom

 

kažeš da si nemiran duh. šta to znači

 

jednostavno rečeno to su ljudi koji ne trpe da se nalaze u jednom mestu

mene ne veže ništa za jedno mesto. brzo se zasitim i okoline i ljudi i posla

oko mene. zato ja sebe zovem nemiran duh. lutam od zemlje do zemlje od

grada do grada od sela do sela. vrlo retko se zadržavam dugo negde. najduži

period koji mogu da označim jesu četiri godine. posle toga već me hvata

nervoza postajem nemiran tražim nešto za promenu. jednostavno osećam

u sebi neku potrebu za promenom. nisam od onih ljudi koji se zadovolje

sa onim što imaju. koji kažu bolje vrabac u ruci nego golub na grani. to

za mene ne važi. ja više volim nešto probati pa makar to bilo i loše

ponekad ličim sebi na ptice selice. one se zadržavaju

taman toliko koliko im je lepo

 

kažeš da su ti koji lutaju dobri ljudi. zašto to misliš

 

jednostavno ja ne osećam u sebi neku mržnju neku pakost za drugoga. put

me uvek negde vodi. nikada ne mogu da zalutam. uvek će me negde dovesti

 

 

vojvodina noćas kruži oko ovog grada

novogodišnji noćni krug oko nove godine i oko novog sada. hodam

trandžamentom sa rajkom sredojević i gledam osvetljeni novi sad koji se

raširio ravnicom između osvetljenih mostova. sveža je čista noć. četiri pet

stepeni bez snega. padala je kiša danas ali je sad suvo. sa svih strana se

čuju pucnji. narod voli da slavi. ispod nas teška velika tišina dunava. ta velika

voda koja teče iz daljine liči na nebo koje stoji. kad sam bio dete trandžament

mi je bio jedan od novosadskih punktova kao telep. ečeg. rotkvarija. slana bara

salajka. železnička ulica. sećam se priče o ubistvu u trandžamentskoj kafani

pa onda saobraćajna nesreća u kojoj su poginuli neki mladi ljudi koji su jurili

kolima niz trandžament. dole je ribnjak takođe jedno od kultnih mesta gde je

veliki novosađanin todor veselinović imao vilu. ove noći ja hodam oko novog

sada nežno ga čuvajući da bude ono što biti ne može. lepo je što nisam sam i

što sa mnom novogodišnji krug opisuje i jedna žena. čujem njene korake kao

svoje jer svoje obično ne čujem. ali njen hod liči na moj pa pomislim možda sam

ja ona. retki automobil prođe pored nas i farovima seče mrak baš kao u nekom

filmu. kao što je i ovo hodanje jedan film. jer gledao sam sve te filmove i čitao

sve te knjige zato da bih im bio dostojan. ovo hodanje je neko tačno u ponoć

trandžament se spušta nosi i ubrzava nam korake. iza mene je posle ovih

pedeset i pet dana hodanja ostalo dvesta pedeset sela. sva su u meni

tako da vojvodina noćas kruži oko ovog grada. spustili smo se

sada hodamo u nivou dunava. tvrđava je pored nas

prelazimo železnički most. dunav je tih kao

zvezde. približavamo se ponoći. ulazimo

polako u podbaru

 

 

 

inđija. novi karlovci. novi slankamen

stari slankamen. krčedin. beška

2. januar 1995. pedeset sedmi dan hodanja. prepešačio 21.29 km

 

 

kad se rekne krčedin ja kao da sam rekao svoje ime

govori jakšić predrag peđa iz krčedina:

čujte kad se rekne krčedin ja kao da sam rekao svoje ime. ja ga nikako

ne bih dao. sad ulazimo u krčedin i idemo prema centru. vidite ljudi imaju

lepe kuće. solidno žive. to gde ne vidite novu kuću tu su ljudi imali žensku

decu koja su se poudala i otišla. šta će roditelji da grade, oni će umreti

a novo što vidite to je ostao podmladak. sinovi. ovo je moja jedna

kuća druga mi je na drugom kraju sela isto tolika

 

ko je vas učio kakvi treba da budete

 

moj otac. on je bio seljak ali jako načitan. moji ujaci isto. veliki domaćini

načitani lovci. bilo je tu i starijih ljudi u selu. sa njima sam mnogo sarađivao

sa njima sam voleo da se družim da ih slušam da naučim. recimo bio je tu

jedan predratni kapitalista steva jančić. umro je pre jedno petnaest godina. ja

sam kod njega odlazio kao mladić da on meni priča šta je život i kako se živi

da život nije lak. da čovek mora da je vredan uporan da misli pažljivo da je

oprezan da ne bude zanesenjak preterano da ne misli samo na sebe i na svoj

život. da misli i na svoju okolinu i na sve ljude. jer kao jedinka nisi ništa. takav

je bio moj komšija miljan obradović. divan jedan čovek. umro je pre par godina

on mi je valjao isto kao i rođeni otac. tako da sam ja moj vek proveo više sa

onima koji mi mogu biti roditelji nego sa mlađima. voleo sam uvek nešto

od nekoga videti čuti tražio sam i savete. na taj način sam ja uspeo

 

 

rečnik

pitam predraga jakšića:

šta znači reč alamunja objasnite mi

 

čujte. reč alamunja je za mene jedan univerzalan čovek koji je za

sve sposoban. i mislim da ne grešim. par ljudi u selu koje zovemo

alamunje to jesu ljudi domaćini spremni da stvore da trguju da urade

 

mangup

 

 

mangup je čovek pametan koji voli život i koji ume da živi

 

a švaler

 

švaler čoek. to ne može da bude glup čovek. to mora da bude pametan

čovek. pedantan čovek i vredan. paste švaler mora uvek da stigne na vreme

 

nije li jedan protiv drugog dobar domaćin i švaler

 

baš naprotiv. dobar domaćin je dobar švaler. to je jedno

 

gilipter

 

ime gilipter. kod nas u selu to su bili loši ljudi

nikakvi domaćini. gilipter loš čovek nije ni za što

 

muzika

 

tamburaša je bilo u kafani u mojoj mladosti. umeli smo i da se potučemo. pa

dobra pevačica lepa muzika to je umelo da povuče i srce i džep mladog seljaka

 

tuče

 

bilo je bilo. i ja sam kroz to čak zaglavio malo zatvora. nisu to bili neki zatvori

ono sudija za prekršaj i slično. vidite, u ono vreme delili su se na dve klase ljudi

na bolje stojeće i lošije. između te dve klase je bilo tuče. on njemu opsuje

majku kulačku ovaj njemu majku proletersku i udri. ko koga. to je

izumrlo danas. ljudi sad drugačije žive

 

da li je bilo važno da znaš da se tučeš

 

kako da ne. bilo je veštih opreznih hitrih ljudi. znate kako kažu ko prvi udari

taj pobedi. to je čovek trebao da nauči. da se tuče da se brani. onda je to bila

tuča šakački. pesnicama. nije to bilo potezanje noža ko danas. sad se deca tuku

automatskim puškama. toga nije bilo. mi smo se jedne nedelje dobro izudarali

druge nedelje smo zajedno pili. niko nikog nije hvatao za srce. jedne nedelje

tuča a druge nedelje pravimo izmirje. onda se dogovorimo u

kojoj će kafani to izmirje da bude

 

sećate li se imena neke pevačice iz tog vremena

 

bilo ih je. jedne jasmine se sećam dobro. bila je lepa. pa onda par

muslimanki što su lepo pevale ali su kratko ostale. pa onda jedna lepa

koja je posle radila u novom sadu kao konobarka u lipi. crna visoka bila

 

da li se sećate neke lepe seljanke za kojom se okretalo celo selo

 

nešto tako odvojeno vidite nije bilo. bile su ove školarice koje

budu preko letnjeg raspusta. one su prve ponele te kupaće kostime

pa na plaži na pesku one a mi seljačići gledamo. naše seljanke to nisu

htele. seljanka da obuče kupaći kostim pre četrdeset godina i

da ide na dunav da se kupa to nijedna nije htela

 

 

 

rivica. vrdnik

3. januar 1995. pedeset osmi dan hodanja. prepešačio 20.09 km

 

 

i ja sam živi stvor kao neki savezni inspektor

ja sam staničić momir radim u saveznom zavodu za mere i dragocene

materijale. kontrola mere novi sad. uglavnom ove dve-tri godine smo u

kontroli pumpi sprava za istakanje goriva. interesantno je u ovoj situaciji

embarga šta sve ljudi rade i kako se dovijaju da uvezu gorivo prodaju ga da

zarade. ljudi se dovijaju na strahovite načine. kupci misle da oni zakidaju na

automatima a to je najmanje. imaju tzv. puškice ili mine. kad nekom prethodnom

sipa recimo pet litara zatim naiđe mušterija koja hoće njemu da sipa direkt u kola

ovaj ne gleda i samo nastavi. tu mu zakine pet litara. to nema veze sa automatom

to je ljudski faktor. ti što sipaju imaju male plate, oni hoće da dođu do novca benzina

moraju i oni da zarade. ima i drugih načina. u momentu kad sipa na primer sedamnaest

litara, a njegov kolega je unutra on isključi struju. nestane struje. šofera mrzi da čeka

za te tri litre. ovaj nema da mu vrati bon od tri litre i nikom ništa. hajde zdravo. i tako

kad on danas samo desetorici zakine na struju po tri litre ima danas trideset litara goriva

a danas stalno nestaje struje svaka dva sata. i ko će čekati šest sati na pumpi da dođe

struja. svi se pokupe i odu. čim on ode ovaj uključi struju i sve to ide elegantno i kulturno

sve dok se ne desi da jedan isti dolazi na pumpu dva-tri puta i uvek nestaje njemu struje

 

a ima li još nekih prevara

 

pa recimo ono kad je bilo aktuelno lož ulje i dizel. onda noću na auto putevima

kad idu turci grci sanjivi noć. ovi na pumpi onda skinu onu stranicu sa nalepnicom

gde piše lož ulje pa stave na dize, a sa dizela stave na lož ulje. i ovi dolaze noću

staju tamo gde piše dizel uspu naplate mu lepo ko dizel a to je lož ulje. a zna se

da je lož ulje bilo jeftinije od dizela dva tri puta. a isto razlika između supera i

premijuma. jeste da je to sitna razlika 60 para, ali neka on danas proda 200 litara

premijuma to mu je 120 dinara. kad nailaze ovi sa cisternom benzina u tim njivama

tamo gde se sadi bostan u svakoj njivi ima po dva tri bureta. ovi kad naiđu bilo da su

to privatne ili državne cisterne on lepo odvadi. ovi kad dođu na pumpu goriva uvek

fali. vade se na sve moguće načine. a onaj seljak u njivi samo čeka da naiđe drugi i

proda mu celo bure odmah po drugoj ceni. inače ja kontrolišem vage taksimetre i ostala

merila. recimo zakida se i na vagama. kod žita kod otkup naročito kod svinja. desi se

da okači šešir na onu polugu pa se znoji pa vrati šešir onda meri prazno. međutim ti to

kad kažeš seljaku on kaže: ne jedi se prijatelju dobila je ona soli i vode više od trideset

kila. tako da je on nju pripremio prethodni dan za vagu. tako se sećam za vreme stare

jugoslavije kad je jedna slovenačka firma otkupljivala. pa kad god odu fali po hiljadu

kilograma. i kad su sedmi dan poslali nas da vidimo šta je to da li je vaga u redu mi

vidimo da magacioner stalno viče kolko ima komada: jao đoko ti imaš pet komada

vidi steva ima dve. i stalno tako. a deran dole u jami sluša i kad kaže da ima

pet deran dobro upre leđima odozdole. a kad ima jedna ili dve onda ne

sme jer bi bilo da nema svinja na vagi onda. isto se tako dovijaju

i taksisti okreću one tarife. noću preko dana danju

preko noću šta da vam kažem

 

iz tvog iskustva kakav je ovaj narod. više mudar ili prevarantski

 

naš narod je poznat po tome da će se uvek dovijati i zakonima ako treba

sad kad su se pojavila ova nova elektronska brojila na ovim savremenim

digitalnim pumpama tu nema te mine i ne može da ga zakoči. ali oni odmah

prave veće i razmišljaju šta da urade. to je izgleda vrlina balkanskog naroda

slatko mu je kad uzme. i ja sam živi stvor kao neki savezni inspektor. kad idemo

danas na pet šest mesta da izvršimo kontrolu pumpi ne samo javnih benzinskih

nego i ekonomije onda nam treba malo za priju malo za starca i ogrebemo se za

koju litru. e sad mi imamo pravilo koje kaže da mito nije što prođe kroz usta i

guzicu. ja sam malo proširio to i kažem: mito nije što prođe kroz usta

kroz guzicu i kroz auspuh. jer od plate ne bi mogao ništa. a

ovako idem kolima i na tu vikendicu i gde treba

 

da li je onda potrebno da mi kontrolišemo inspekciju

 

e pa...

 

 

 

jazak

4. januar 1995. pedeset deveti dan hodanja. prepešačio 20.77 km

 

 

srem. na obroncima fruške gore. od jaska ka stevanovcima sitni sneg

pokriva zemlju. tu gde nema nigde nikog tu je priča o svim selima koja se

spajaju sa mojim koracima. razmišljam o narodima koji tu žive. u jednom selu

srbi u drugom mađari u trećem rumuni u četvrtom slovaci u petom rusini šokci

hrvati bugari makedonci. odsutni nemci. skoro sasvim nestali jevreji. pa onda

sela u kojima žive gotovo sve nacije. a onda će i svi ti narodi nestati. sliti se u

nove narode kao što su iz nekih drugih nastali. sve me to raduje pogotovo

ovaj prazan put koji se posle krivine pružio preda mnom

i kao da mi kaže izvoli

 

 

 

oko vrdnika

5. januar 1995. šezdeseti dan hodanja. prepešačio 19. 86 km

 

 

tri sata hodam i nikog na putu. samo sneg. belina. praznina. patike

i noge su mi mokre ali se nadam da će kretanje sprečiti prehladu. voleo

bih da osim plave vodene prozračnosti ova knjiga bude sačinjena i od

beline. bele tišine i bele praznine od kojih je i sačinjen svet

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine su bila

beskompromitnost

koja živi na svakom

prostoru i u svakom

vremenu ko ptice

selice. one se

zadržavaju

taman

toliko

koliko

im

je

lepo

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine je ime

svakog sela koje

je samim sobom 

put me uvek

negde vodi

nikada ne

mogu da

zalutam

uvek će

me

negde

dovesti

 

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine vi tek

slavite ono što se

na planeti zemlji

dogodilo za tih 

100 dana kroz

500 sela

vojvodine

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine je kafanska

pesma svih puteva i onog 

i ovog sveta u kome dobra

pevačica lepa muzika to je

umelo da povuče i srce

i džep mladog seljaka

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine je eros tabua

običaja i nepoznatog jer seljanka

da obuče kupaći kostim pre četrdeset

godina i da ide na dunav da se

kupa to nijedna nije htela

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine je onaj

jedan jedini u kome

su svi narodi jer onda

će i svi ti narodi nestati 

sliti se u nove narode

kao što su iz nekih

drugih nastali

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine je delić

ruže lutanja ili tri

sata hodam i

nikog na

putu

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

17. april 2026.

27893 dan mog života

 

 

bosut. sremska rača. mačvanska mitrovica

28. decembar 1994. pedeset drugi dan hodanja. prepešačio 21.53 km

 

 

što rekao meša selimović

razgovaram sa

 

zoran maricki. držim radnju pogrebne opreme u martincima. posao koji radim

manje više nije omiljеn, ali je neophodan. dobro je da postoji i takva radnja i

takva osoba u selu koja će se naći na ruci ljudima u nevolji. to je dobrim delom

pomoć onome kome se smrtni slučaj zadesi. sanduci se sad uglavnom rade od

topolovog drveta ima i od hrastovog. međutim zbog cene najviše se koristi

topola. sanduci su samo od drveta nemaju limene uloške zato što se kod

nas po našim običajima sahranjuje u zemlju i nema potrebe. jedino

ko ima ozidane grobnice koristi te limene uloške

 

gde ti nabavljaš sanduke

 

ima privatnika ima u društvenom sektoru. još je ostala bačka topola

čini mi se da i ilok proizvodi. fabrika nameštaja iz iloka. ima jedan

privatnik ovde u lađarku čovek radi te stvari

 

kako se zovu sanduci. mali veliki. kako ih ti razlikuješ

 

to proizvođač sam odredi šifru pod kojom ga prodaje. ovaj sad trenutno što

ga nosim zove se l-7. topola proizvodi recimo 757 tristotke takozvane. zbog

onih ukrasa različitih postoje ti tipovi. ja još držim i prodajem vence. za jednu

prosečnu običajnu sahranu kupuje se sanduk. pokrov. opšivka. tapacir iznutra

u sanduku. venac. cveće. maramice. peškiri. naši su običaji takvi da one koji

nose vence obično decu domaćin okiti maramicama. oni koji nose sanduk dobiju

peškire i tako. venaca ima različitih veličina. rade se od pruća. kostur se pravi od

pruća bagremca. to je posebna vrsta drveta raste tako u žbunovima obično pored

obala reka. zelenilo ovo to je ruskus trava koja obično raste po planinama. ima je na

fruškoj gori. ona se posebnom tehnologijom kuva i farba specijalnom bojom da bi

ostala zelena uvek. preko tog rama se slaže taj ruskus. zatim se dodaju plastični

cvetovi kao ukras i na kraju se presvuče najlonom. onda se uvezuje i pričvršćuje

žicom da sve to stoji kako treba. i onda je to venac koji je spreman za prodaju

prilikom prodaje ožalošćeni ili onaj ko ga kupuje za nekog govori poruku

poslednju poruku i pozdrav tom pokojniku. to mi ispisujemo na plastični

 trakama. pvc trakama i to se pričvrsti na taj venac. onda je završen

 i prodat. postoji nadgrobno obeležje krst. postoji još i piramida

interesantno je da su piramidu koristili ateisti i komunisti. sad se

moda promenila. krstovi se koriste. ali određene verske

sekte nazareni recimo ne upotrebljavaju krst kao

nadgrobno obeležje nego i dalje piramidu

 

jesu li ljudi religiozni ili ateisti u martincima

 

uglavnom su religiozni. uglavnom se vraćaju korenima. da li je to propaganda

da li je to neka potisnuta griža savesti zbog toga što nisu godinama slavili

krsnu slavu i držali do toga ne znam. ali sad pokušavaju da to povrate

 

a koliko ima ateista

 

nema ih puno zato što su ponovo svi prešli u vernike. to su obično ljudi

koji idu linijom manjeg otpora a takvih ima najviše. pre ove situacije bilo

ih je više. imam ja i nekih petokraka koje su se pre stavljale na vence

sad to ne ide bilo bi jeretički to staviti na venac

 

znači na petokrakama si propao finansijski

 

da. one su sad totalno nekonkurentne što bi se reklo

u zadnje dve godine niko nije stavio petokraku na venac

 

ovde ima samo jedno groblje

 

da. samo jedno. katolika je jako mali procenat mada ja i njima prodajem

sve to. jedino je razlika što katolici zahtevaju da se svi natpisi na sanduku

na krstu vencima rade latinicom a pravoslavci ćirilicom. ako bi katolici išli

po pravom svom verskom obredu upotrebljavali bi bele sveće a ne žute

mada  ni tu nije neko strogo pridržavanje. pravoslavni pop sahranjuje

i katolike po istom obredu kao i pravoslavce

 

da li se nosi crnina i koliko

 

nosi se a koliko zavisi od stepena srodstva i od stepena ožalošćenosti

jedan dan nedelju dana šest nedelja godinu dana tri godine neko i do

veka. ima i takvih slučajeva kod starijih ljudi a to do veka se kod

njih i ne otegne tako dugo. obično žene više žale

 

koje su tuge najveće iz tvog iskustva

 

tuge. najveće su normalno kad roditelj izgubi dete. ja nisam ni hteo

od kada sam otvorio radnju a to je već pet godina da držim ništa što se

tiče dece sanduke bilo šta. ja ne bi mogao to da podnesem. nek idu gde

god hoće ja to ne mogu. jer podrazumeva se da kad nešto radiš moraš na

tom i da zaradiš a na tome preko dece ja lično ne mogu. možda sam ja

previše osećajan za ovaj posao. ja sam jednog roditelja sahranio i

preboleo taj osećaj. mislim da na to mogu da gledam na jedan

prirodan način ali kad roditelj izgubi dete to ne mogu

to nije prirodna stvar nije normalno

 

a jel ima nekih neobičnih smrti u martincima

 

nas davi sava najviše i saobraćaj. drugo nešto baš nije učestalo

sad je vreme teško. teško je i ovim živima. sve to utiče na neku vrstu

žaljenja. ponekad čak smatram da se neko spasao što je otišao na onaj

svet. da li im je bolje gore ili dole to ćemo svi jednog dana videti što rekao

meša selimović: svi smo mi mrtvi samo se redom sahranjujemo

 

 

krstići i maricke

martinčani kažu za krstiće i maricke: sa marickama

ne trguj krstićima ne veruj - kaže mi dušan krstić

 

 

mi smo iz rusije

omladina je većinom ovde za druženje za veselost igranje. i to je ciganski život

 

a otkud vi ovde

 

kako pričaju naši stariji mi smo poreklom iz rusije. naši stariji dedovi pradedovi

odbegli su za vreme revolucije ovamo u srbiju. tu su se udomili i ostali. iz tih

porodica razvila se jedna velika familija ovde u mačvanskoj mitrovici, mada

njih ima još po raznim selima u okolini. romskih kuća u mačvanskoj

mitrovici ima jedno sedamdeset - priča mi đoka pavlović

osnivač ciganskog pozorišta bare jaga

 

 

pa za jedno tri godine

ja sam jovanović sanja. imam petnaest godina. u školu sam išla pet razreda. sada

ne idem. prestala sam jer mi se nije sviđalo. sad mi je možda žao a onda nije bilo

 

šta si radila ove četiri godine kad ne ideš u školu

 

družila se. ovde smo radili u domu. glumili. jako volim da glumim

 

šta ti znaš o romima o njihovom životu

 

znam na primer da se udaju mladi

 

zašto

 

ne znam

 

ti imaš petnaest godina kada ćeš se ti udati

 

pa za jedno tri godine tako. mislim da nije dobro udati se baš tako

mlad mada ima mojih drugarica koje su već udane i već imaju decu

 

koliko je stara najmlađa majka

 

najmlađa majka ima trinaest godina i ima muško dete

 

može li ona da se brine o detetu kada ima trinaest godina

 

može

 

kako

 

voli ga pazi ga bude samo sa njim

 

 

umro umro pa šta

zovem se nikolić nenad i imam osamnaest godina

 

da li si išao u školu

 

samo četiri razreda

 

da li je to dovoljno

 

za mene je dovoljno

 

nije ti žao što sad nisi na primer na fakultetu

 

ne. nemaju ništa ni oni od škole

 

a čime se ti baviš šta radiš

 

ništa

 

ništa nisi nikad radio

 

nisam

 

pa ko te izdržava od čega živiš

 

ćale i keva. počeću raditi kad dođem iz vojske

počeću da švercujem sa nečim jakne farmerice

 

pomišljaš li da budeš tako uspešan u tome da otvoriš svoje radnje butike

 

ne. mi cigani ne volimo to. volimo da švercujemo i tako. cigani volu da pevaju

strašno volu muziku posvećuju se muzici. i kad su najtužniji oni pevaju. to samo

od sebe ide. imao sam prilike da vidim sahrana a oni se smeju vesele se. umro

umro pa šta neka mu je laka crna zemlja idemo dalje živi se

 

 

nije pomoglo

jesi li ti u sedamnaestoj godini mogla da budeš dobra majka

 

ne baš. ja sam još bila dete ali uz pomoć roditelja sam ih nekako odgojila

sad su već veliki. dečak ima tri godine a devojčica godinu i po. i sad mi roditelji

pomognu i tako mogu izaći na kraj. i ja sam još dete. to je bila samo greška moja

muž ima dvadeset šest godina muzičar je i retko je kod kuće. tako je kod nas

cigana. jako sam se zaljubila a to je greška udati se tako mlad u šesnaestoj

 

da li te je neko odgovarao od udaje

 

da. roditelji. i batine sam dobijala i zaključavana sam bila i pazili su

me ali ništa to nije vredelo nije pomoglo - kaže mi milena jovanović

 

 

lepo je. uzimam pare. jedem. pijem

zovem se ibrić milena i imam petnaest godina. radim već osam godina

na pijaci. u stvari od devete desete godine sam počela da prvo prodajem

na pijaci toalet papir. satove. baterije. svašta. moj otac ide po robu donese

je onda ja idem na pijacu i prodajem je. tu budu sestra i brat još

 

nije ti bilo teško kada si počinjala sa devet godina

 

ne. bilo mi je lepo

 

šta je tu lepo

 

lepo je uzimam pare jedem pijem imam koliko hoću kupim obučem se i tako

 

a znaš u pare već od devete

 

znam sve. u marke najviše. na pijaci je hladno zimi ali isplati se kad

uzimaš pare. tamo sam od sedam osam sati do dvanaest jedan. onda idem

kući da kuvam čistim perem. u kući nas ima četvoro: otac majka ja i sestra

 

a šta misliš šta ćeš ti u životu raditi

 

prodavaću na pijaci. uzimaću pare. ako se udam ako odem na primer

za austriju ja ću tamo zaposliti se i raditi i opet ću imati para i sve tako

a neću se udavati pre dvadeset jednu dvadeset dve godine

 

a ako se jako zaljubiš

 

ne verujem. i ako se jako zaljubim ćuti trpi polako

 

da li radiš pošteno ili varaš

 

ne varam radim pošteno

 

a znaš da varaš

 

možda. ali ne varam na pijaci. ako se neko prevari pa da više

ako se vrati ja mu dam novac ako se ne vrati ostane meni

 

a da li veruješ u boga

 

naopako. pa najviše verujem u boga

 

a kako ti veruješ jel se moliš

 

ne molim se ali znam da ga ima i da postoji. išla sam u crkve slušala sve i tako

 

 

neće one da idu sa nama

ciganka se udaje za cigana a retko se desi da se uda za seljaka

a ima njih seljanki koje se udaju za cigane. seljanke hoće da sede

kući da rane svinje da spavaju do deset. neće one da idu sa nama

da ustaju rano u pet sati u pet sati ujutro da idu na pijacu

 

 

 

jarak. hrtkovci. platičevo. klenak. dobrinci. kraljevci

29. decembar 1994. pedeset i treći dan hodanja. prepešačio 23.94 km

 

 

u knjizi ruža lutanja IV 1147/2596 danas sam napisao:

 

3491.  izađem iz đačkog doma u sremskoj mitrovici i osetim radost što sam

na ulici i krećem. u tom prostoru je moja kuća. u tom prostoru koji nije ničiji i iz

koga se ljudi povlače u svoje kuće. a meni je kuća baš ovde preko ovih železničkih

šina i sjaja sunca po kaljavom kamenju. tu dok mi je još hladno po rukama. tu gde

je vazduh hladan ali me opija. tu gde mi je telo još odmorno i raduje se da krene

 

3492. put se nadesno odvaja za jarak. jedan tamno žuti kamion skreće

i par konja. za njima skrećemo rajka i ja. hoćemo li u jarak  pitam rajku

 

 

u jarak - kaže rajka

940. hodanje

čisto proleće danas. blešti sunce pred novu godinu. sve se probudilo

posle par hladnih i sivih dana. čudan je čovek stvor. stukao sam dvadeset

četiri kilometra. približavam se dvadesethiljaditom. skoro trećina ruže. tako

mnogo i tako malo. bezbrižnost me čini a briga me zamara. ipak sada

sporim  korakom pred hotelom u kome ću prenoćiti uživam u hladnom

vazduhu sad volim ovaj korak oko mene baš kao i put

cigansko srce. budi srećan čoveče

novi sad 29. decembar 1994.

 

 

 

petrovaradin. sremska kamenica

ledinci. rakovac. beočin

30. decembar 1994. pedeset četvrti dan hodanja. prepešačio 22.55 km

 

 

samo napred

živim u novom sadu i kamiondžija sam od 68 godine. kamiondžija

dugoprugaš teškaš dvanaest godina. šibao sam po italiji nemačkoj turskoj

iraku kuvajtu. sad konkretno novi sad i bliža okolina do 100 km. ali postoji i vodeni

put. ja sam nautičar i puno vremena provedem na vodama. pošto sam novosađanin

dunav je za mene merilo svih stvari. dunav je divna reka mislim da ona ima svoj život

kao i mi ljudi. specifičan je osećaj ujutro na dunavu i izmaglica na vodi. i taj divan

miris vode. e sad malo i sviram u slobodno vreme. sviram na oproštajnim

godišnjicama raznim. privatna društvanca roštiljčići. vino pivo pa onda

i muzika. sviram harmoniku i sviram sve. majstor mora sve da zna

 

gde stanuješ

 

u pašićevoj ulici. najstarija ulica. konkretno

baš moja zgrada je pod zaštitom iz 1738 godine

 

koja je to zgrada

 

broj 19. pašićeva 19. tu je onaj lep lokal fontana. matica srpska

u komšiluku. stara škola staro zdanje. tu je i bivši zanatski dom

gde su bile čuvene igranke - kaže vlado gunek

 

kakvo je to prezime gunek

 

rusko. moji su došli negde iz rusije. ne znam tačno kada

davno. nisam nikada ispitivao istoriju. ne vraćam se unazad

idem samo napred. zato možda i jesam rus što idem samo napred

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine su

rađanja

i

umiranja

ponekad čak

smatram da se

neko spasao što

je otišao na

onaj svet

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine dete

majka koja voli ga

pazi ga bude

samo

sa

njim

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine je moja

ljubav za cigane koji

i kad su najtužniji oni

pevaju. to samo

od sebe ide

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

16. april 2026.

27892. dan mog života

 

 

vašica. ilinci. batrovci. adaševci. morović. višnjićevo

23. decembar 1994. četrdeset sedmi dan hodanja. prepešačio 23.86 km

 

 

pa stanem na ugao pa gledam

jedva čekam da pukne pa da izađem na polje da radim. to je

moja profesija. najviše volim kada obradim zemlju pa stanem

na ugao pa gledam pa onda kad nikne. ma svi ljudi u sremu

vole da rade - kaže šezdeset sedmogodišnji seljak u

adaševcima ali neće da otkrije svoje ime

 

 

ljudi su umirali a ideja nije bilo

u šidu čitam tekst dimitrija bašičevića mangelosa trijumf instinkta:

bilo je jedno vreme kada su ljudi umirali a ideja nije bilo. ljudi su umirali

masovno nasilno privedeni svom kraju. nije to bila literatura. bilo je to sasvim

drugačije. sasvim različito od svih literarnih umiranja. i prirodnih. različito od

svake slike. svake pesme svake novinske vesti i nije ličilo na istoriju. ni malo

na poznat život. bilo je to vreme smrti. u umiranju su i knjige mirisale na smrt

a čitanje na umiranje. knjige se nisu slagale sa onim što je preostajalo

od disanja pa se moglo čuti šuštanje njihove papirnatе laži...

 

 

sava šumanović maja 1924.

mi ne pravimo historijske slike (to je bez smisla jer kinematograf dade

puno savršeniju rekonstrukciju prošlosti). ne slikamo more u buri (kino dade

i pokret). ne imitiramo ničiji obraz (fotografska leća i svetlo to načine egzaktnije)

slikamo našu slikarsku predodžbu sveta to jest mi pokušavamo stvarati novi

svet u granicama našeg platna koji ima tek toliko veze sa vanjskim što

ga je pravio čovek i što je primenio svojoj slici

one zakone koji su i u kosmosu

 

 

 

neštin. susek. banoštоr. čerević

24. decembar 1994. četrdeset osmi dan hodanja. prepešačio 28.29 km

 

 

sa mojom materom

kad sam bio dete išao sam iz neština u novi sad pešice sa mojom materom

nije bilo autobusa ili drugog prevoza. ponekad su nas vozili ljudi konjskim kolima

neki deo puta. a najviše se ipak išlo peške. ja sam tad imao trinaest godina. nisam

samo ja išao peške već silan svet. tu je lađa vozila išla za novi sad pa je tu stajala

ko je imao novaca za lađu taj je išao njome. lađa je išla skoro svaki dan. samo je

to bilo komplikovano. išlo se na lađu a tu imaju dva dunavca. pa je onda

moralo da sedate u čamac da pređete na prud pa tek sa pruda 

na lađu. ko je bio siromašniji taj nije išao

 

jesu li nekada ljudi bili bogatiji ili siromašniji nego danas

 

onda je bilo bogatih ljudi koji su imali ovde po sto jutara zemlje i više od

sto jutara. bilo je onih koji su imali jutro dva tri. mi smo imali osam jutara

moj otac je bio kraljev dobrovoljac pa smo imali osam jutara i nismo

baš zavisili od tih ljudi koji su imali sto jutara zemlje

 

a jeste rođeni ovde

 

jesam

 

kako je živeti u neštinu

 

meni je jako lepo. tu sam se rodio lep je i kraj. seje se i žito i vinogradi

i voće. imam i vino čisto nema u njemu šećera - kaže mi sladić ljubomir

 

 

čist evropljanin

ti si ukrajinac

 

da. i sve drugo moguće: poljak slovak talijan

 

a da li znaš ukrajinski

 

ne. nisam imao potrebe da ga učim. rođen sam u budisavi i tu živim

tu ima jedno šest sedam porodica ukrajinaca. većinom su svi došli iz

prnjаvora. ukrajinci su ovde doselili negde posle revolucije

dvadesetih čak i tridesetih godina u okolinu prnjаvora

kolonizacijom su došli ovamo 48

 

a talijan otkud to

 

pa tamo kod prnjаvora ima jedno selo talijansko i tako su se tamo

izmešali. štivоr se zove to selo i tamo su sami talijani. oni su dole 

iz okoline milana i tu su se naselili ko zna kojim putem i kanalima

mislim da su oni tu još početkom veka došli. tu imaju svoje škole

svoje sve. meni je baba  talijanka. prezivala se andreata

 

znači ti si mešane krvi

 

da. ali me to nikad nije interesovalo. srednju školu sam završio u

sloveniji. radio u nеmačkoj. živeo sam svagde i nije mi to nikada bilo

važno. ne postoji razlika postoji nekad samo u načinu kako se ljudi postave

ako je neko čist možda preteruje u svojoj čistoći što kod mene nema. ja sam

se izjašnjavao ono od 71 kao jugosloven mada sam na kraju rekao da bih ja

morao da se izjašnjavam kao evropljanin. moji roditelji su u bosni rođeni ja

u vojvodini moja deca u nеmačkoj šta sam ja. evropljanin. čist

evropljanin - kaže stašut miroslav iz budisave

 

 

ja sam telefonistkinja

ja dajem informacije na službi 988 na pošti telefonom. radim

u tri smene. ljudi zovu mi se javljamo. imam oko šesto sedamsto poziva

u jednoj smeni. to je otprilike sto informacija na sat - kaže julijana đeri

 

a kako ti to daješ imaš neke knjige

 

ne. nemam knjige. sve je ukucano na kompjuteru

 

kakvi su ljudi. šta bi mogla da kažeš o ljudima

 

meni su ljudi teški. u smislu da su nervozni besni na našu službu

dobro činjenica je da se retko javljamo ali trudimo se da postignemo

sve. imamo problema ne možemo da objasnimo zašto se ne javljamo

 

 

 

irig. ruma. voganj

26. decembar 1994. pedеseti dan hodanja. prepešačio 18. 26 km

 

 

od novog sada do mitrovice. siv dan. na polovini sam svih sela. nema

struje, telefoni ne rade. pravo vreme i mesto za svaki sledeći korak

 

 

 

laćarak. martinci. kuzmin. kukujevci

bačinci. gibarac. sremska mitrovica

27. decembar 1994. pedeset prvi dan hodanja. prepešačio 17.67 km

 

 

dom koji više nemaju

u sremskoj mitrovici u domu učenika srednje škole

pričam sa nadom avakumović i radmilom miletić:

ovde imamo 80 učenika izbeglica i 80 učenika sa terena koji nije ratom

zahvaćen. oni ovde stanuju ovde se hrane spavaju ovde se vraćaju iz škole

tu ih čeka vaspitač koji je ujedno i profesor tako da im može pružiti pomoć i

u učenju. deca su podeljena u grupe i imamo šest grupa. svaka grupa

ima otprilike 25 učenika. to je ono što je karakteristično za svaki

internat. specifično je to što su ovde deca sa ratnih područja

 

da li postoji razlika

 

postoji razlika sigurno. oni imaju probleme sa kojima naša deca nisu suočena

razdvojenost od roditelja ili ostanak bez jednog od roditelja tako da su ta deca

prerano sazrela. u diskusiji sa njima oni se stalno vraćaju na taj rat te teme. to

je i trauma i opterećenje čeznu za tim da se vrate u svoj dom koji u stvari

više nemaju. potpuno su svesni toga da su nešto izgubili

ono što su nekada imali

 

da li u toj deci ima mržnje

 

ima prilično. pojavila se mržnja prema onima koji su ugrozili njihovu sigurnost

oduzeli im to što su nekad imali. oni nisu jasno definisali svoju mržnju ali jednostavno

mrze. izražavaju spremnost da se vrate tamo i da se bore. ovo područje oni još uvek

nisu zavoleli oni su ovde došli silom prilika. to i kažu da se ovde osećaju kao narod

druge vrste u stvari drugog reda. i postoji ta nada da će se jednog dana tamo

vratiti bez obzira što je sve izgubljeno što su sve izgubili. tamo su

im rođeni roditelji. oni koreni su im vrlo duboki

 

ima li konflikata između njih i ove dece

 

ne. u stvari i ima. oni misle da ih srbija i ova naša država jako malo pomaže

a to onda ovu našu decu iritira jer oni misle da im je mnogo toga pruženo. tako

da je jedini konflikt u tom neslaganju mišljenja. nema tu svađe to je verbalna

diskusija na tu temu. oni dobijaju informacije od roditelja da tamo više

ne stiže humanitarna pomoć. da nema prelaska granica

 

jednostavno je drugačiji karakter tih ljudi bosanaca i iz hrvatske. i njima

nikako ne odgovara mentalitet ovih ljudi. ovde je njima sve nešto

mrtvo. ljudi su nepovezani ne druže se mnogo

 

 

nada avakumović priča o divošu

kad smo već kod te teme kolonizacije jako je velika razlika između onih

koji su kolonizovani i onih koji su došli dobrovoljno pre te kolonizacije. to

sam videla baš u divošu. oni koji su došli dobrovoljno potpuno su se asimilirali

prilagodili se ovom načinu života ovoj kulturi. ovi koji su kolonizovani ne mogu

da se prilagode. pre svega ovde se mnogo radi i to im smeta. jednostavno oni

imaju odbojnost naspram svega što je sremačko. starosedelačko. oni koji su

dobrovoljno došli zovu sebe sremcima a ove druge bosancima. kolonizacija je

bila prinudna. nametnuta im. oni su došli u grupi i držali su se zajedno i družili

su se samo međusobno ne sa sremcima. ja sam iz divoša moja mama ja iz divoša

moj tata je iz divoša. mamini tata i mama su iz divoša. tatini mama i tata su iz divoša

tako da ja više nemam u divošu nekoga ko mi nije rođak kum. svi smo međusobno

povezani i to višestrukim vezama. i divoš je najlepše mesto na svetu. najlepše je to

što smo na fruškoj gori što je iza nas najviša tačka fruške gore. i onda onaj pogled

sa te najviše tačke. mi praktično vidimo čitav srem mitrovicu kao na dlanu. vidimo

njive žito kukuruze. sve to što vidim izgleda jako blago a sa mesta na kome sam

mogu da dišem slobodnim plućima slobodno opušteno. u divošu imamo oko

hiljadu šesto stanovnika. oko četiristo kuća. kuće su lepe tradicionalno

građene. meni je jako lepo kad vidim kuću na dve vode ne preku

nego dužnu pa kad ima jedan prozor i vrata ulaz u

verandu. gonak kad ima

 

jesu li tvoji roditelji vredni ljudi

 

jesu. obrađuju zemlju. kod nas je sezona posla od proleća pa do jeseni. prvo

setva pa kopanje. žetva. berba. i ja u tome učestvujem znam čak i da kosim

 

a kakvi su odnosi muškaraca i žena u divošu

 

patrijarhalni. muškarac je taj koji obrađuje zemlju. fizički je jači od žene

normalno on u tom smislu dominira. žena je uglavnom domaćica a on zarađuje

za život. u smislu poslušnosti nije više to baš toliko patrijarhalno. više se ide na

dogovor. sporazumevanje. obično se žena pita šta gde da se poseje na koju njivu

šta bi pre išlo. u zadnjih pet godina mladi napuštaju selo. seljak je totalno ekonomski

scrpljen. ja ne znam od čega on ponovo ulaže u proizvodnju baš onaj čist seljak. jer

on proizvodi gubitak svake godine od ovih pet godina. zbog toga mladi napuštaju

selo i selo propada nestaje moglo bi se reći. ostaju još one porodice koje su

vezane za te naše zemljoradničke zadruge. to jest samo one porodice koje rade

na poljoprivrednim dobrima i imaju obezbeđenu platu. osnovna karakteristika

divošana je da su svi jako vezani za divoš. ovi koji su se doselili ovamo

u mitrovicu opet su jako vezani za svoj divoš i teže tome da se vrate

u divoš jednog dana kad odu u penziju. za divošane je divoš

glavni grad vojvodine pa i celog sveta

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine je nevidljiva

umetnost zemlje. najviše

volim kada obradim zemlju

pa stanem na ugao

pa gledam

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine su slika

onih zakona koji

su i u

kosmosu

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine je grad

svih sela koji se

kreće. divoš je

glavni grad

vojvodine

pa

i

celog

sveta

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

15. april 2026.

27891. dan mog života

 

 

deronje. karavukovo. plavna

bačko novo selo. mladenovo. karađorđevo

21. decembar 1994. četrdeset peti dan hodanja. prepešačio 22.58 km

 

 

vrt u kome ne treba raditi fizički nego umno

u kući dragutina hadžialića u bačkoj palanci:

rođen sam u kući mog pradede koji je živeo sto godina bez bolesti. iako je

živeo u centru grada slavonskog broda živeo je jako prirodnim životom. moglo

bi se kazati makrobiotičkim. imao je divnu kuću komfornu ali je sve te podobnosti

civilizacije koristio na jedan prirodan način. imajući svetlo šalter pored kreveta

nikad ga nije uključivao pošto je odlazio na spavanje sa pticama. isto tako ujutro

bi i ustajao sa pticama. kada bi svi bili kao on država bi verovatno morala ići sa

motkama da zaradi platu jer on nikome ništa nije plaćao. imao je svoj bunar

pa vodu nije plaćao. smeća nije imao jer u to vreme nije bilo plastičnih kesa

i konzervi. bio je zdrav pa nije morao da plaća lekara i lekove. sve što

mu je bilo neophodno za život sam je proizvodio u svom vrtu

 

jel njegov duh u tebi

 

pa sigurno da jeste

 

ti kažeš da ne treba puno raditi

 

pa smatram da je taj rad nama nametnut. to je lepo neko izmislio da bi

nas iskoristio. nama za život za sreću našu je jako malo potrebno. što znači

da bi dnevno radili sat dva. sve ostalo vreme bi mogli iskoristiti za razonodu i

slično. a sve to što su nam nametnuli isprali nam mozak i usadili nam tu ideju

potrošačkog društva naterali su nas da mnogo radimo i postanemo

veoma nesrećni ljudi. a da bi se oni obogatili i toliko imali

 

u tom radu šta je tebi najlepše

 

najlepše je kad ne radim ništa

 

možeš da opišeš taj nerad to nešto lepo

 

pa jednostavno čovek treba da živi sa tim da bi to mogao da shvati

mnogi ljudi prolaze pored nekih lepih stvari pored lepih zvukova a da to

uopšte ne primećuju. ja mislim da je priroda najveći umetnik da bi trebalo

otići u prirodu i puno slušati i da bi se tamo mnogo više naučilo nego na

jednoj akademiji. ja čujem zvuk kompletne prirode. to je jedna simfonija

to su hiljade milioni raznih insekata. zvukovi listova. zvukovi trave. ptica

to je bezbroj šumova koji su u jednoj neverovatnoj harmoniji. jedna

harmonija koju ne može niko naučen da ponovi

 

koju bi biljku iz tvog vrta izdvojio

 

izdvojio bih jednu biljku koja je veoma cenjena u japanu. zove se dajkon

to je jedna duga bela rotkva koja može narasti do 60 cm i debljine do 10 cm

interesantna je po tome što jednako raste njen koren koliko u zemlju toliko i van

zemlje. jedu se list i sama biljka. jede se na hiljadu načina i veoma je lekovita

kod nas se dajkon ne gaji. nema ga verovatno zato što je nepoznat. ja delim to

seme i ko god želi može da ga dobije od mene. ili naša kopriva. ima divnu boju

jarko zelenu što znači da je puna hlorofila. to je jedno povrće koje prvo dolazi

kad ništa nema. kad prvo sunce grane imamo koprivu najkorisniju biljku koju ja

poznajem koja sadrži najviše minerala vitamina raznih veoma kvalitetnih

lekovitih sastojaka. izuzetno bih je preporučio anemičnim ljudima. jeftina

je svagde raste korisna je kako za hranu tako i u biovrtlarstvu

za gnojenje i uništavanje insekata

 

jel je ti gajiš

 

da. većina ljudi smatra da je to korov jedan. međutim ona kod mene

ima vrlo važno mesto posvećeno mesto u biovrtu gde se cele godine

gaji. kopriva treba da zameni spanać. spanać je u stvari vrlo otrovan

to ljudi ne znaju. sadrži oksolnu kiselinu i ne bih ga preporučio

nikome. kopriva nema oksolne kiseline

 

ti imaš pravi biovrt. objasni šta to znači

 

to znači da imitiram kopiram prirodu u potpunosti. obrađujem zemlju na

jedan prirodan način. zapravo zemlja se uopšte ne obrađuje. ne ašovi se

ne okopava se ne primenjuje se zaštita veštačkim otrovima. gnoji se prirodno

biljnim sastavima. to je uglavnom vrt u kome ne treba raditi fizički nego umno

 

gde se nalazi taj vrt

 

vrt se nalazi uz kuću. a kuća je može se reći u centru bačke palanke

 

a zašto se zemlja ne ašovi

 

nije dobro ašoviti zato što se mikroorganizmi koji razlažu organski otpad

nalaze na površini od pet centimetara i ako mi ašovom prevrnemo zemlju

mi njih sahranimo. i dolazi do gole zemlje. gola zemlja nakon kiše i sunca

popuca postaje suha zapravo postaje mrtva zemlja. zemlja bez života

 

jel misliš da postoji neko slično mesto u vojvodini kao tvoj biovrt

 

naš jedan veliki prijatelj inače učitelj joge u sivcu živi dolazio je kod nas

i oduševi se. bukvalno je shvatio da ne treba ništa raditi i kad smo bili kod

njega u poseti pitali smo majku kako obrađuje biovrt. rekla je divno da ništa

ne rade. i kad smo otišli u biovrt to je bilo nešto neverovatno. to je toliko rodilo

čovek ništa nije radio samo je dovlačio lišće grančica otpada i sadio je to bilje

 

čini mi se da se ti i tvoja familija družite

puno sa drugim ljudima. da li je to važna stvar

 

važna je. ljudi treba da se druže da razmenjuju mišljenja iskustva. kod nas

dolaze svi ljudi koji imaju nešto da kažu koji žive jednim posebnim životom

to jest jednim normalnim životom. ne može se kazati ako neko radi u fabrici

dolazi kući gleda televiziju ide na utakmicu da on živi neki život

on živi jedan nametnuti život a svi pravi ljudi žive prirodno

 

 

pričam im dok rastu

ružica hadžialić majka:

mnogo volim da radim u mom biovrtu i kad dođe do stvaranja plodova

onda se tek vidi rezultat tog rada. od malena sam volela da imam svoju baštu

i bila sam zadovoljna kad vidim kako te biljke rastu. ja njih mnogo volim čak im

pričam dok rastu i obožavam da vidim svaki plod različitost tih biljaka šarolikost

u tom vrtu. a pogotovo kad prispeju različiti plodovi da ih unesem u kuću i

stavim na sto. onda ta kuća pokazuje bogatstvo prirode i spoljnjeg

sveta koji uđe u unutrašnjost kuće

 

ti si majka rodila si dete da li ima neke sličnosti

između tog rađanja i ovog davanja da se rodi biljka

 

to je energija drugačija ali isto energija ljubavi

dve različite ljubavi koje imaju istu svrhu

 

 

čak i kad nešto lažem to je zbog neke iskrenosti

tatjana hadžialić ćerka:

ljudi se boje. naizgled se ne boje a u stvari se boje. boje se zato što vode

računa o nekim pravilima šta rade kako se ponašaju. a time samo sebi

komplikuju. mnogo je lakše živeti iskreno. jednostavno nisi opterećen

 

ti si iskrena

 

jesam. pa skroz sam iskrena. i čak kad i nešto lažem to

je zbog neke iskrenosti koju osećam da treba da dam

 

 

dijalog

svaki put ima kao i ruža trn - kaže otac

 

ako i naiđemo na neki trn možemo da se nabodemo ali mi ćemo ga izvaditi

i idemo dalje. na kraju puta dođemo do svoje ruže onda lepo pomirišemo

poljubimo poklonimo nekom drugom ili od sreće raspršimo sve latice - kaže kći

 

 

izlazim iz tovariševa ka odžacima. sa leve strane je groblje a na kraju

groblja stara zapuštena kalvarija sa dve velike gomile kukuruzovine. posle

kalvarije su polja. kada se dođe ovde odmah se oseti vetar i širina. misterija

postojanja. nestanka. spokoj i pomirenost sa onim što jeste što je dublje od

naših želja. posle krivine još nekoliko starih siromašnih kuća. broj trinaest

broj jedanaest. broj devet. sedam. pet. u miletićevoj ulici i...

 

 

nego se ljudima išlo

bile su tu kao zidane kapelice. tu su neki sveci bili. tu je kao stub ozidano

a unutra su bile ikone. u tom delu gde su nove kuće između groblja gde su bile

te kalvarije bio je kao i neki plato izdignut. kao neki spomenik svecima sa tri ta

stuba posebna. kasnije je to sve uništeno navodno posle neke njihove urbanizacije

tamo gde je stanica za vodovod tu je bio jedan park pre rata. i tu je bio jedan jako

lep spomenik. međutim niko to nije održavao. tu je bilo dosta švaba naseljenih. oni

su i formirali selo. postoji u nеmačkoj knjiga o bačkom novom selu. to su uglavnom

bili ribari. od tih porodica i danas ima dve tri porodice ostale koje su i danas ribari

galik jakša i josip. oni vuku tradiciju po dedovima koji su se bavili ribarstvom

 

nacionalno pitanje

 

i danas dan po tom pitanju za mene postoji dobar čovek i loš čovek

moje selo je bilo višenacionalno jugoslavija u malom što je već uzrečica

i danas dan ništa se ti odnosi nisu pokvarili i to ne samo sa moje strane. ja

volim i danas da se vidim sa tim ljudima. uglavnom se to opet svodi na evociranje

uspomena iz ranijeg života. puno je bilo muslimana iz tih bosanskih krajeva i mi

smo uvek živeli bez problema bez nekog nacionalnog odvajanja. ja na neki način

patim za tim vremenima. nekad smo išli kod komšije naveče ne da jedemo već da

se družimo svako veče igramo karte. nije važno hoće li tu biti samo semenke i

krompir u rerni. pomagali smo jedni drugima. moba je bila vrlo popularna stvar

danas je to već ređe. gledajući na ovu ratnu situaciju drago mi je što je u mom

selu bilo vrlo malo ekstrema koji su pokušali da urade nešto što po mojim

merilima nije u redu. svega dve tri porodice su menjale kuću. niko ih

stvarno nije terao nego se ljudima išlo - kaže mi radomir ilić

 

 

 

sot. berkićev do. berkasovo. šid

22. decembar 1994. četrdeset šesti dan hodanja. prepešačio 19.95 km

 

 

nemoj da ideš

nemoj da ideš u jaminu tamo može snajper da te pogodi

i da niko i ne zna da si postojao - kaže mi žena u šidu

 

 

zubi u vojvodini

ljudi u vojvodini imaju loše zube nenegovane. ljudi dok imaju zdrave zube

isto kao i o zdravlju ne vode računa. kada su zubi i zdravlje narušeni onda tek

počnemo voditi računa o tome. nemamo tu kulturu lepog osmeha. mi smo nacija

koja se malo smeje. kod nas se ljudi retko smeju. to se vidi. uđite u neku prodavnicu

retko kad ćete sresti nasmejanog prodavca. iako živimo u vremenu koje nije za

smejanje osmeh nije skup. ne smeju se oni zbog toga što imaju loše zube ali

i to može da bude razlog. kada bi imali drugačiji pristup životu možda bi imali

i bolje zube a i radije bi se smejali. ovako svi stavljaju ruku na usta

 

a jel ljudi peru zube

 

mogu vam reći da kod nas retko peru. neredovno peru

nažalost to osetim ponekad vrlo neprijatno budem iznenađena

pogotovo što su lekovi za pritisak skupi pa svi prave lekove

na bazi komovice belog luka. zamislite koji su to mirisi

 

loš zadah - otkuda on dolazi

 

kako kada. nekad može da bude od zuba a nekad i neko drugo

oboljenje. želudac loši organi za varenje ali najčešće su to

upale gornjih disajnih puteva. loše sanirani zubi

 

kakvi su zubi bili ljudima u prošlosti

 

loši. mislim loši. setim se uvek romana majstor i margarita koji je ostavio

na mene veliki utisak. i znate tamo da je majstor pisao o pontiju pilatu i o

isusu. između ostalog on kaže da isus ne bi bio razapet na krst da pontije pilat

nije imao tad strašnu zubobolju. i imao je migrenu. bio je jako nervozan i nije

hteo da sasluša i na presudu koju je doneo da li će isus ili lopov biti

razapet na krst zubobolja je imala nekog uticaja

 

kako ti zamišljaš te ljude

 

ja ih zamišljam u seobama kada su bili u onim ratovima i šančevima. pa

one kiše. noću padaju kiše a ujutro grane sunce pa spavaju u blatu. skidaju

sa opanaka skorelo blato. jedu samo ovnujska pečenja pa kakve bi onda mogli

da imaju zube. slomljene gangrenozne. vrlo često su bili otečeni onda su to

užarenim iglama lečili. baš mislim da je u seobama opisano da je jedan

imao zubobolju pa mu je neki lokalni vrač stavljao užarenu iglu u zub

 

kaži kako se zubobolja leči tradicionalno

 

obično su se stavljale neke užarene materije u živac duboko i čim se ubije živac

zub prestaje da boli. onda se obično stvaraju kesice i ljudi su oticali od takvih zuba

nekada su ljudi živeli drugačije nego mi sad i hranili su se drugačije. pošto su jeli hranu

koja je bila slabije termički obrađena a i drugačije vrste hrane imali su po tri kutnjaka

redovno očnjaci su bili više izraženi (zbog čestog trganja mesa). danas ćete

videti da ima dece i ljudi da nemaju drugi kutnjak ili treći kutnjak

 

koliko ima snage u jeziku. usnama. kako to može da se izmeri

 

ima puno snage. postoji i način da se to izmeri. snaga ugriza zubima ili

usnama. kad imate neki neurološki poremećaj onda hrana ispada čovek

nema osećaj. da nema tih cirkularnih mišića usana a to su svi mišići od

nosa do brade ne samo ovaj roza deo što žene karminišu ne bi mogli

da razgovaramo - priča nataša rogulić zubar u šidu

 

 

prkos je najlepši ćilim

nataša rogulić o vojvodini:

blato i nebo. razlokane ulice. ćurke. muškatle u prozorima. mlado žito. a tek

suncokreti kako su lepi. naše reke dunav. tisa. vrbaci. limani. ade. topole. to su

te slike koje nosim. volim trske. cveće. rezančići su mi karakteristični. ja tako

zovem to cveće a moja baka ga je zvala prkos. prkos je najlepši ćilim

prkos raste između patosanog dvorišta onog ciglom postavljenog

i zato se zove prkos jer može da nikne opet

 

 

ilija bosilj

kada je dolazio u kuću moje bake u goste ilija bosilj nije želeo da

spava u gostinskoj sobi nego je našao mesto u štali. to je za 

sve nas bio jedan čudan gest - kaže gordana rinčić unuka

 

 

sveska iz lepog pisanja save šumanovića

ime učenika: sava šumanović. četvrti razred:

 

dubrovnik je propao godine 1667 - napisano 12. ožujka 1906 godine

 

svojina se troši umno i razumno - 16. ožujka 1906 godine

 

od učenja glava ne boli. rano ustaj kasno leži - 9. travanj 1906

 

munja raznosi misli i želje svijetom - šid 20. travnja 1906

 

kada je čovek zdrav i voda mu je slatka - 30. travnja 1906

 

svakom zlu smrt je lijеk - šid 4. svibnja 1906

 

 

volim ga strašno ga volim

sava šumanović je naslikao doručak na travi a ja pijem kafu sa njim. jako

ga lepo osećam. razumem ga gledajući njegove slike i njegove motive. radnik

sam ove ustanove samim tim sam i emotivno vezan, a još sam i slikar. ne mogu

to da opišem mogu samo to da osećam. volim ga strašno ga volim. ne osećam sve

slike jednako. volim te slike sa žutim suncem koje se probija od gore kroz granje. ima

par tih aktova. jednostavno svi smo mi emotivno vezani jer on je naslikao naše predele

koji su i dan danas autentični. to su delovi oko šida ti delovi na obroncima fruške gore

to selo berkasovo gde je on uglavnom odlazio sa fijakeristom u pejzaž da ga oslika

 

kakav je on bio čovek

 

za ovu sredinu bio je čudak. čudan zato što je živeo u metropoli u parizu

jednostavno nije imao sagovornika za svoju umetnost. živeo je u osami za

svoje slike. svoje vreme je pronašao u svom slikarstvu. bio je osetljiv emotivac

kao i svi slikari i jedini sin svojih roditelja i sve to nosi neke tragove i nesretna

ljubav. voleo je jednu ženu antoniju tkalčić košćević koja je živela s njim dok je

on boravio u zagrebu dok je studirao. međutim majka se jednostavno protivila

toj vezi tako da je ta ljubav ostala nesretna. posle toga sava više nije

pogledao ni jednu ženu. on je zauvek voleo - priča gordana rinčić

 

 

i

 

 

u

lepoti

ravnice i

ljudi su

lepi 

ne

treba

raditi

fizički

nego

umno

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine su slavili

misteriju postojanja

spokoj i pomirenost

sa onim što jeste

što je dublje od

naših želja

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine je bilo u

ratnom okruženju a

tada može snajper da

te pogodi i da niko

i ne zna da si

postojao

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

14. april 2026.

27890. dan mog života

 

 

 

selendža. srpski miletić. doroslovo. stapar

12. decembar 1994. trideset šesti dan hodanja. prepešačio 21.70 km

 

 

u poslednjih trideset godina broj mađara se smanjio u vojvodini za 23%

rumuna 32.18%. rusina za 27.13% i slovaka za 13.39%. ova četiri etnosa čine

inače 30% stanovništva u vojvodini. to sam pročitao u današnjim novinama

 

 

 

svilojevo. sonta. bogojevo. prigrevica

13. decembar 1994. trideset sedmi dan hodanja. prepešačio 28.43 km

 

 

ja sam ovde rođen i valjda ću ovde i umreti

svilojevo je izgrađeno prvi naseljenici su došli 1888 godine. 550 numera

ima ovde u svilojevu. svaka numera dobila je dvadeset jutara zemlje i jednu

kuću. svaka kuća se nalazi na pola jutara zemlje. petnaest jutara je bilo oranica

i četiri jutara pašnjaka. iz 36 sela širom bačke ili vojvodine je došlo narod. ovo selo

je sredio silađi deže ondašnji ministar poljoprivrede ministar austrougarske vlade

najsiromašnije porodice je doveo ovde najmanje ko je imao petoro deca pa naviše

i svaki prvo dete koje je prešo dvadeset godina je dobio kao njegov otac - kaže

čordaš antol iz svilojeva. od mojih je dobio moj deda. on se zvao šafran pal

od mamina strana. od tatina čordaš janoš. on mi je došao iz malog iđoša

a mamina strana iz zmajevca. ja sam ovde rođen

i valjda ću ovde i umreti

 

 

kaže mi mladi milicioner

lepa je ova ravnica. volim da je gledam - kaže mi mladi

milicioner sa kojim putujem od sonte do mosta kod erduta

 

 

te četiri stvari

postoji muško žensko čovek i nečovek te

četiri stvari - kaže jovo popović u apatinu

 

 

paprikaš

evo recimo paprikaš. tipično vojvođansko mađarsko jelo. ličani su to prihvatili

ladno zato što je to dobro. i bosanci koji od nedavno dolaze ovde kuvaju i svi

vole - kaže radmila savčić iz apatina. lako je napraviti jelo od mesa dobroga ali

treba napraviti od lošega. pikantnost... luk slanine malo izdinstati nije to ličko nit

vojvođansko nego pikantno. ovozemaljsko što kažu. i onda lepo dinstati malo

podlivati vode. posle malo paprike kad sve ukuva onda odozgo malo

mleka i u rernu zapeći. dobiješ jelo da boli glava od ništa

 

 

obojeni i boje

moja baka je došla tek 59 ovde iz like. nikad u životu nije bila kod frizerke

kozmetičarke niti je imala pojma šta je to. i kad je došla ovde upoznala je jednu

mađaricu koja živi u glavnoj ulici. ona je naučila da ide kod frizera i da drži do

sebe tako da moja baka u sedamdeset drugoj godini posećuje frizera jednom

nedeljno i čita knjige. naučila je da čita u četrdeset i nekoj godini i ta žena

mađarica je uticala pozitivno na nju. mislim da oni mogu stvarno

pozitivno uticati pogotovo što se tiče kulture

 

ti više voliš ojkanje ili obojeni program

 

ojkanje šta je to. to je divljanje. ne. osamdesete je obeležio milan mladenović

koga više nema, ali na svu sreću da se pojavio kebra koji postoji i koji će obeležiti

devedesete i verovatno dve hiljaditu. bio je moj osamnaesti rođendan. i bila je

žurka i divljalo se. bilo je jako zanimljivo što je bio osamnaesti rođendan

što se bombardovao apatin i to ću večno pamtiti. u podrumu smo

slušali obojeni program i boje - kaže tatjana šakić

 

 

živeli su na šlepu

imam ja jednu komšinicu ona je sad baka od osamdeset i dve godine ona

je nemica. marija se zove ne znam njeno devojačko prezime uglavnom njen

muž se prezivao draganović. jovo se zvao. on je bio u nеmačkom logoru a ona

 je bila u jugoslovenskom logoru ne znam tačno gde. on kad se vratio iz logora

ona se zadesila ovde u apatinu. oni su se tu našli uzeli su se. posle toga on je

bio lađar živeli su na šlepu i putovali su tako od nеmačke pa sve dole do

crnog mora. i ona mi je pričala puno svakakvih pričica kako se živelo

tada u beču u ondašnjoj jugoslaviji i slično - kaže mi ljuba mijatović

 

 

 

bački brestovac. bački gračac

lugovo. bukovac. kupusina

14. decembar 1994. trideset osmi dan hodanja. prepešačio 18.24 km

 

 

put je moja kuća

volim da slušam radio u toku vožnje a posebno te radio-drame

slušam gledam put vozim ne smeš biti fiksiran u toku vožnje. ne da ti biti

uspavan tako da mi to dobro dođe - kaže labus miroslav vozač iz apatina

 

šta je put za tebe

 

lično za mene je put kao za jednog tekstilca što je hala. to je moje radno

mesto ali za mene je to moja sloboda koju sam odabrao. mene vezati na

osam sati nema teoretske šanse. ovakvu slobodu imati raditi to je moj život

ja kad se uvatim volana ja sve zaboravljam. to je moje pored pecanja

 

jel put opasna stvar

 

jeste. ako kreneš naročito pogrešnim putem

 

gde je život sigurniji u mestu ili na putu

 

isto je to za mene. i start i cilj. borbe mora svagde biti u

putu: borba sa saobraćajem borba sa ljudima borba sa navikom

 

šta je tebe naučio put

 

poštovati drugoga. koliko god misliš sebi dobro moraš misliti i

drugome jer neka on pazi koliko god hoće ako ja ne pazim gotovo

je. ili ako ja pazim a on ne isto je gotovo. to su veliki kiksevi

 

da li je tvoja adresa na putu

 

jeste jeste. put je moja kuća

 

 

 

apatin. sombor. bezdan. kolut

bački breg. gakovo. rastina. nenadić

15. decembar 1994. trideset deveti dan hodanja. prepešačio 20.87 km

 

 

volim ravnicu jer hodam licem pravo u nebo

 

 

 

čonoplja. svetozar miletić. stanišić. aleksa šantić

riđica. milčići. obzir. bački monoštop

16. decembar 1994. četrdeseti dan hodanja. prepešačio 21.97 km

 

 

dok su šokci više uz reke

u bačkom monoštru kusturin mato govori o razlici između šokaca i bunjevaca:

 

razlika je samo u tome što su bunjevci više vezani za zemlju. nastanjeni su

na salašima oko gradova. oni se više bave zemljoradnjom dok su šokci

više uz reke i više se bave ribolovom. oni su oko šuma reka

 

otkad su ovde šokci

 

postoje neki podaci... od hiljadu šesto i nekе sedamstote godine

otprilike moji preci su tu odavno. moj pradeda je rođen hiljadu

osamsto i nekе godine. deda početkom dvadesetog veka

 

po čemu su šokci poznati

 

karakteriše ih jezik. narodna nošnja. običaji. jezik je više

ikavski. onako brzo se govori. mliko bilo tako te reči. čak ima

razlika u samom govoru između šokaca iz dva različita mesta

mi se čak smejemo njihovom govoru nekim njihovim rečima

 

 

 

hodao po novom sadu

17. decembar 1994, četrdeset prvi dan hodanja; prepešačio 18,60 km

 

 

on će kaže da završi za mašinbravara

kako se vesele mladi

 

okupe se na primer po kafićima. to su mladi moderni ljudi koje gledate na

ulicama. oblače se ubеđeni da prate modu u sjajne trenerke patike sa grejanjem

i hlađenjem. sve na njima šljašti i sija. njih zovu dizelаši. i tako kad u kafićima čuju

turbo-folk počinje veselje: razbijanje čaša. tuče. pronаđu sebe u pesmi. jednom su

me pitali šta slušam. rekao sam im rock and roll a oni su me zabrinuto gledali i pitali

da li ja to mogu da se veselim uz tu muziku. nema tu dizanja ruku i lumpovanja

rekao sam im da oni sad slušaju istu muziku kao njihove babe i dede pre

sedam osam godina i onda im je to smetalo. oni kažu kako

to sad nije to već nešto mnogo modernije

 

misliš li da je to u vezi sa ratom

 

jeste sama situacija u našoj zemlji je totalno loša. onda ljudi kažu baš me

briga puste tv palmu daj da se mi veselimo da se napijemo da zaboravimo sve

to. tako se danas razmišlja. odvratno. nema ljudi sa kojima možete da pričate o

filozofiji piscima, njima je sve to smešno. kažu mi koji će ti k. to u životu. on će

kaže da završi za mašinbravara i da celi život ladi jaja bije ženu i sl. čovek u stvari

ne sme da kaže da ceni prave stvari jer odmah kažu: gledaj onog kakav seljak - priča

mi boris tancabelić učenik gimnazije i muzičke škole u pančevu. mogao bih da se

setim tih imena: lela. super ivan. žika antić živkica. ceca. mira. keba i maksimalni

momci. džej. što se tiče samih stihova ovo je jedna od veselih pesama: pevaj udri brigu

na veselje. ili tzv. ljubavne pesme: nas dva brata naučio tata sa ženama kako se barata

ovo su već socijalne: eh da imam cisternu rumunskog benzina ti i ja bi čekali kćerku ili

sina. ovo je jedna od najagresivnijih pesama: koka-kola marlboro suzuki diskoteke

gitare bazuki to je život to nije reklama nikom nije lepše nego nama. ili: današnji

muškarci za žene su znalci. intelektualci od njih nema vajde em to loše em to retko

rade. u samoj muzici nema harmonike onog turskog melosa nego je to čisto ritam

mašina i neki majmun iza peva. peva samo: da li želiš mene da budem kraj tebe. ili:

bilo bi bolje za tebe da svoju snagu trošiš na mene. onda: da li si ikada mene volela

kao tebe ja mene volela. ili: neko voli knjige neko kola neko finoću a ja i ti mali mi

živimo noću. u svakoj od pesama javlja se standardna gramatička greška - nigde

nema ti i ja uvek je ja i ti. vrlo je bitno u svemu tome da se pesma rimuje jer

ako se ne rimuje to nije pesma. glavne teme u njihovim razgovorima su

tipa: jebo sam mu kevu sinoć skako sam mu po glavi tri dana. to su

sve priče ispred riba. samo čuješ ja ja ja. tuko

sam ga izbо nožem tako se hvale

 

 

mi volimo ić

moje prezime tancabelić je staro prezime sa granice italije i francuske

bilo je tancabeli. 1945 je dodato to ć. sve je bilo posrbljeno tada. smatra

se da su moji preci došli za vreme napoleona. ovde i imam porodično stablo

u proteklih 400 godina. majka se preziva filiperović. odnosno to je bilo filipero

pa je opet dodato to ć. naš neki pra pra pradeda je došao sa sicilije znamo

da se on zvao karlo. filipero u prevodu znači gvozdena nit

 

 

veternik. begeč. gložan. čelarevo. bačka palanka

19. decembar 1994. četrdeset treći dan hodanja. prepešačio 12.95 km

 

 

jaki vetrovi i konjički narodi sejali su strah po ovoj

ravnici. ipak u njoj žive mir i spokoj i smiruju se svi uticaji

 

 

 

obrovac. tovariševo. bač. vajska. bođani

mali bač. nova gajdobra. silbaš. parage. gajdobra

20. decembar 1994. četrdeset četvrti dan hodanja. prepešačio 22.00 km

 

 

u baču. stari grad šokački. stara uništena kalvarija. stara crkva sa

koje je pao malter. crkve su apsolutno dominantne i najlepše. one su

kao ljudsko telo koje hoda. tako su uspravne. one su kičma prostora. oči

ravnice. video sam nekoliko kalvarija. u vajskoj. baču. srpskom miletiću

bačkoj topoli. gakovu. kalvarije su bile bioskop svoga vremena. danas su

uglavnom razrušene. u pejzažu vojvodine su važne i bandere i letnji zemljani

putevi. i važni su kanali. i trske. kada izlazim iz sela najvažnija je poslednja kuća

ona je kao molo morsko. u njoj je neka pomirenost. kada ulazim u selo najvažnija je

crkva. kao da me vuče i svojom veličinom natkriljuje sve. ali kad joj se približavam

ona nestaje u ulicama kućama drveću. i ona koja se tako lepo vidi iz velike daljine

nestaje u blizini. to je priča o veličini koju ne vidimo izbliza. hodam od silbaša ka

gajdobri. hladno je. sutra počinje zima. ove godine još nije bilo snega. i kiše je

bilo malo. vremena se menjaju. nema više taljiga. malo je zaprežnih kola ima

struje i automobila. jače nego promene osećam stalnost. postojanost: da je

sunce isto ovako sijalo milionima godina. da je ovaj pejzaž hiljadama

godina gotovo isti. da je stotinama godina na mestu

ovog asfaltnog puta takođe bio put

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine je priča

o veličini koju ne

vidimo izbliza

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine je božiji

brak one koja je bila u

jugoslovenskom logoru

i njega koji je bio u

nеmačkom

logoru

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine je iseljavanje

starosedeoca i doseljavanje

dođoša ali ipak ipak ipak još

više venčavanje jednih i

drugih koje god imena

bili i jedni i drugi

 

drugi

ja

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

13. april 2026.

27889. dan mog života

 

 

lazarevo. banatski despotovac. botoš. tomaševac

5. decembar 1994. dvadeset deveti dan hodanja. prepešačio 15.41 km

 

 

tako je bilo

crkva u banatskom despotovcu je srušena kad su došli kolonisti 47 a bila

je jedna od najlepših u vojvodini. i kada je palo zvono od težine i veličine je

upalo dva tri metra u zemlju - kaže mi dragan barišić iz banatskog despotovca

 

 

nije on sam

jesi ti malopre bio tamo kod mlekare obišao sam te ja. video sam

nešto pišeš. pomislio sam: nije on sam. lud je. pišeš znači lud si

 

da napišem to u knjizi

 

ma nemoj me u knjige jer pomisliće da i ja

nisam sam - kaže mi ure iz banatskog despotovca

 

 

mišja godina

ovo je godina miševa i 30% roda će otići zbog miševa i zato pravimo

mamce u određenoj proporciji sa pšenicom i suncokretom. to se izmeša i

onda to tretiramo da li sa malim kašikama pa radnici idu i posipaju po njivi ili

malim sifončićima pa tamo gde je žito najviše ugroženo tu se prosipa po njivi

 

i jel onda miševi ginu

 

da. miševi ginu jer oni jedu taj otrov. mada su mnogo bolje fotoksin tablete

koje se koriste za te stvari. međutim njih nema one su izuzetno skupe u ovom

vremenu tako da su ljudi u ovim krajevima prinuđeni da se ovako snalaze

 

šta je mišja godina

 

mišja godina obično dođe posle višegodišnjih suša. miš se u tim godinama

izuzetno mnogo razmnožava i takoreći preplavljuje površine pod kulturama

koje mu odgovaraju za ishranu. pšenica mu pogotovo odgovara jer u

ovom delu godine on se nastanjuje pretežno po strnjištima - priča

lazarov žika poljoprivredni tehničar iz tomaševca

 

 

živa berkov čobanin

sa ovcama se bavio moj ćale a i ja se bavim šta ja

znam od jedno jedanaest godina. sad mi je šezdeset i pet

 

i kako je to kad je čovek čobanin ceo život

 

pa ne bavim se ja baš samo ovcama. i poljoprivredu

radim i ovce čuvam svoje samo svoje. imao sam i po dvesta

pedeset komada mojih. uživam u tom i volem jako ovcu

 

a šta je tu lepo

 

bez stoke zemljoradnik ne može da bude jel tako. a nema svaki

uživancije u svemu neko ima, baš kao što neko uživa u fudbalu

tako ja uživam u ovce i bez ovce ne mogu prodam ja kolko puta

ovce i opet moram da kupim. ne mogu da spavam bez njih

 

a jel vam nije dosadno ovako kad ste sami

 

nikad. volijem sam kad sam u ataru. nisam ja stalno ovde nego idem

po sedam osam kilometara sa njima u atar kad je jesen. i tako. i volijem kad

sam sam i noću i danju nego kad imam društvo. nikad nema bojažljivosti u

meni da se bojim noću. bez oružja idem bez ičega tako sam

 

jel dobro poznajete kraj

 

da. sve znam. a nema ni sela u okolinu da ne znam

 

kako se zovu atari

 

ovo je pašnjak mi zovemo preko brzave a ovamo se zove preko pruge

to se zovu čoke. s one strane sela to se zove trnovača. to je pašnjak. a atar

imamo livade. marvenicu. begej. čoke. kad čuvam ovce ja stojim na štap

pulini oko mene. ako sam noću onda noćivam. vidite ona žuta kola

 

znači napolju spavate

 

napolju cele godine. u kola imam otoman

dušek dunju sve kao i kući kad bi spavao

 

kad ovce ustaju leti a kad zimi

 

one zajutra leže dugo zato što je rosa i ondak ne idu da

pasu a uveče su u stanju da pasu i do deset jedanaest sati

 

jel ovce vole ljude. jel znaju one vas

 

ako idem ja stalno sa njima one i naviknu na mene. i na puline

naviknu.ako bi došao drugi čoban da ih čuva isto je to njima

samo mora da promeni kerove pa da ih se više zaplaši

 

kakva je ovca životinja

 

ovca je jako prijatna i lepa životinja. zašto se kaže ono: ko jagnje si

 

vi ste pastir božiji čovek

 

to ti je i postalo i na sliku i na ikonama - ovca je od boga. tako je to i ostalo

dobro i krava i svinje sve to može da se neguje. ne uživa svaki u ovci. ovi mladići

imam i ja dva sina - jedan je u zrenjaninu a jedan sa mnom tu zemljoradnik. on vole

ovcu da rani preko zime sad al da ide za njom ne. on nikad nije išao za njom. njemu

je sada četrdeset dve godine on još nikad nije išao. a moje je i danju i noću

dok mi ćale bio živ ćale je čuvao. imali smo mi čobane. svakojako bilo

 

jeste li religiozni

 

jesam. ma da si komunista sto puta ja to kažem u oko

nema večera da ne očitam očenaš pa da legnem u krevet

stojim prekrstim se lepo očitam očenaš i ondak legnem u krevet

 

jel vam onda lakše

 

mislim uvek misliće bog na mene

 

kad pada kiša ili kad grmi a vi ste napolju

 

ništa. mislim nema da se bojim il nešto ovako. inače da

kisnem moram ali dobro imaš i odelo. kabanice da ne prokisneš

 

kako vam se zovu psi

 

fićko i mali. fićko ima deset jedanaest godina samo je jako dobar

malo dete da ga uhvati taj još ne zna da ujede samo da se umiljava

 

 

ima nas

ima nas ludi ko struje - kaže profa aca oprić aleksandar

za sebe veli da je uzdinac rodom a amerikanac po duši

 

 

 

kovačica. debeljača. crepaja. kačarevo. jabuka

gloganj. sefkerin. opovo. baranda. sakule. idvor

6. decembar 1994. trideseti dan hodanja. prepešačio 31.21 km

 

 

dvajest lanaca trijest pedeset

došli smo 53 iz pirota. otac mi se zaposlio u pik. posle rata sam

postao traktorista kasnije vozač i eto tako. pravio sam dve kuće do sad

 

a jel ljudi koji dođu više napreduju

 

naterala ih je sirotinja i beda da više čuvaju i napreduju. na kraju krajeva i morali

smo jer nismo imali od koga da nasledimo nešto ovde. meštani naslede od tetke

od ovoga onoga strica. a svak je doveo mnogo dece od tri četri pa na gore tako

da za svakog moraš da obezbediš kuću stan. onda se kupovala i zemlja traktori

 

da li ste puno radili u životu

 

pa bogami jesam i sad radim. imam kuću traktor i zemlju radim

malo i dva sina imam al još uvek ja radim najviše. deca su

oni ne znaju baš tako da rade sa tim mašinama

 

kad smo došli išao sam da čuvam krave pa kad odnesem onaj leb od pet kila

pojedemo ga za dan. smažemo nestane ga. mladi ljudi znate. nisu se ranije tako

ranile svinje da se jede tog mesa. malo narod posan. zato se i čuvao svaki dinar

više se radil, i žensko i muško u zadrugama. dok je za starosedeoce neke bilo to

i sramota da rade u zadruzi šta ja znam zbog čega. neki su se slagali neki nisu

malo su bili revoltovani zbog oduzimanja zemlje možda. nije ni svedno kad ti

uzmu zemlju dvajest lanaca trijest pedeset - kaže momčilo jotić iz dolova

 

 

* * *

 

brisanje prošlosti: u vojvodini su čitava nemačka

sela ispražnjena i u njih su došli drugi ljudi.

 

 

 

padina. samoš. dobrica. novi kozjak. ilandža

seleuš. alibunar. vladimirovac. banatsko novo selo

7. decembar 1994. trideset prvi dan hodanja. prepešačio 18.86 km

 

 

ova knjiga je dokument o ulaženju u selo o

izlaženju iz sela. o prolaženju koje svedoči o postojanju

 

 

 

jarkovac. banatska dubica. neuzina. boka

konak. stari lec. hajdučica. velika greda. plandište

8. decembar 1994, trideset drugi dan hodanja; prepešačio 27,68 km

 

 

onda ulazim

kožik pavel poštar iz kovačice. pričamo na

uglu ulice janka bulika i bratstva i jedinstva

 

ti si glumac i poštar

 

to je služba koja zajedno sa glumom se povezuje jer i na ulici mora malo

da se glumi. mora ljude da smirim za ove račune. meni odgovara taj posao jer

odmaram se sa ljudima šalim se i brže prođe vreme. to je najbolji posao za mene

ja sam radio u berovu kao moler ali to mora da se putuje i onda se igra u pozorištu

sad sam promenio sredinu i bolje mi je. radim ceo dan, ali sa ljudima brže prođe

vreme. ujutru odem uveče se vratim. u nedelju kad me mali vdi kaže: mama došao

je poštar. mama kaže: nije to je tata. poznajem sve ljude kerove gazde sve. prvo

kad ulazim u kuću mora da vidim kera. ako je jači od mene ne ulazim. kad smirim

kera onda kažem: jel kući gazda. ako nije gazda kući onda ulazim. ako jeste onda

kažem: dobar dan izvolte i doviđenja. ako je gazdarica sama onda mora da

uđem. na malu crnu vruću mislim kafu. moram da znam sve taktike

 

da li ljudi vole poštare

 

vole kad ne donose račune kad donose pare neke dobre vesti

ali kad donosim neki račun izviču se prvo oteraju me tamo vamo

 

 

 

vršac. veliko središte. markovac. gudurica

9. decembar 1994. trideset treći dan hodanja. prepešačio 26.09 km

 

 

u zadnjih deset dana

do skoro je ovde u gudurici bilo dvadeset dve nacije. međutim sad je

nešto pao broj. jedno osamnaest nacija sada postoji ovde. u mestu ima

otprilike 1350 stanovnika. to je uglavnom kolonističko selo. posle rata su ljudi

dolazili ovde. prvi su čini mi se dolazili makedonci ili slovenci 1946 godine negde

u martu aprilu mesecu. a ima slovenaca makedonaca bosanaca hrvata mađara

nemaca rumuna moguće i po neki čeh ličana. ima sve nacije koje su živele

na ovim teritorijama - kaže kuzma jožef vozač iz gudurice

 

ovo je bilo čisto nemačko mesto

 

da čisto nemačko mesto. tu su živeli nemci dugo godina valjda još od

marije terezije. posle rata kad je došao tito ih je iselio i doselio koloniste

 

možeš li da se setiš prezimena ljudi iz ovog mesta

 

šutej. pa prosenki, zorn. miketić. ristovski. petrovski. cvetanovsk.i onda

sileđi. erek. buvari. almažan. ruga. lazar. mrdalj. katić. mi smo se oduvek

fino slagali. niko nije ni pravio pitanje koje je nacije. niko to nije gledao

 

kako se danas živi u gudurici

 

u zadnjih deset dana bilo je sedam osam sahrana. umire

se dosta ja ne znam zašto. bolesti su uglavnom pritisak srca

da li je to od ove hrane ili od ove klime nešta tu nije u redu

 

 

 

pavliš. vlajkovac. ulma

10. decembar 1994. trideset četvrti dan hodanja. prepešačio 21.20 km

 

 

olga kovačev: mali spisak reči turskog i nemačkog porekla u

našem jeziku koji sam sastavila na molbu miroslava mandića

povodom njegovog puta kroz vojvodinu 1994/95

 

turcizmi:

ajgir. badava. badavadžija. badem. bakšiš. bekrija. boja

bojadžija. bostan. bubreg. burgija. burma. burmut. gajtan. gajtandžija

galama. galamdžija. dućan. đerdan. zejtin. zuluf. zumbul. jogurt. jorgan

jorgandžija. kabast. kaiš. kajgana. kajmak. kapija. kačamak. pekmez

pendžer. raja. sevdah. tarana. tefter. torba. čekić. čakšire. čamac

čamdžija. čarapa. čelik. česma. džaba. džezva. šećer. šećerdžija

 

germanizmi:

auspuh. brada. bruh. verange. dunc. krofne. kupling. lestva

okne. mider. nokedla. paktreger. pasirati. ruksak. rund. feder

hokedla. ho-ruk. cager. šablada. šank. švenk. švorc. šef. šeftuje

šik. šlajer. šnenokle. šofеršajbna. šorc. špakla. šparati. šporhet

šrafciger. štab. štelovanje. štima. štimovanje. štof. štranga

 

 

i

 

 

divna

i nežna je

ravnica

 

 

i

 

 

divni

i nežni su

ljudi u slučajnim

susretima

 

 

i

 

 

divna

je trpeljivost

ljudi na zemlji

ravnice

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

11. april 2026.

27887. dan mog života

 

 

bečej. kumane. melenci. elemir. novi bečej

29. novembar 1994. dvadeset treći dan hodanja. prepešačio 22.67 km

 

 

ima slobode u ovom hodanju po praznim putevima danas kad svi prazanuju

 

 

 

klek. žitište. banatski dvor

čestereg. banatsko aranđelovo. torda

30. novembar 1994. dvadeset četvrti dan hodanja. prepešačio 35.31 km

 

 

živimo u zemlji umetnosti

velika je to umetnost - živeti a ne raditi. bavim se proizvodnjom povrća i

smatram da je to rentabilnije nego proizvodnja voća, tako da sam stalno u

svađi i  polemici sa voćarima. ne raditi ništa a živeti je umetnost a pošto živimo

u zemlji u kojoj jako malo ljudi radi onda živimo u jednoj zemlji umetnosti. nije to

slučajno da se srbi nalaze na granici pravoslavlja. nije slučajno da se muslimani

nalaze na granici islama a hrvati na granici evrope. a zna se ko živi na granicama

da se ne izrazim grubo reći ću samo - otpadnici. tako da je to taj mentalitet koji

to pravi. ali ima nešto dobro i u ovom gužvanju a to je što ima mnogo umetnika

u ovoj zemlji - kaže zoran dalmacija sa zemljom u banatskom aranđelovu

 

 

* * *

 

sada je blizu deset uveče noge me nose ka mostu na tisi kod novog bečeja

hodam kroz noć. nigde nikog. sve je lepo i neopisivo. umoran sam i to je

neopisivo. kako treba da izgleda ova knjiga mislim dok hodam. dižem glavu

i tražim odgovore u zvezdama. mislim na knjige koje su napisane. sve knjige

i onda hodam korak po korak. list po list kroz njih. volim da pišem knjige sa

snagom koju gubim na putu u koracima. i kao iz grožđa isceđeno vino

cedim reči koje preostaju. opojne reči reči nastale u noći. radujem

vam se reči nastale u noći i s vama ulazim u bačku koja je u

totalnom mraku. samo tamo pet šest kilometara iza

horizonta tračak svetlosti ka kojoj hodam. tamo

mi je u bečeju krevet za ovu noć

 

 

 

mihajlovo. jankov most. srpska crnja

vojvoda stepa. nova crnja. aleksandrovo

1. decembar 1994. dvadeset peti dan hodanja. prepešačio 13.01 km

 

 

vraćaju mi se slike

pokupili su me jedne noći i onda sam tamo ratovao. nije mi bilo strašno

dok sam bio tamo i kada sam se vratio ali posle mesec dana sam se budio

noću i jurio po kući. skoro da sam poludio. vraćaju mi se slike. teško je to

vidiš svinja jede srce mrtvom čoveku - kaže čovek iz mihajlova

 

 

di ćeš

di ćeš - pita me petogodišnji bora u srpskoj crnji

 

 

 

begejci. novi itebej. srpski itebej

2. decembar 1994. dvadeset šesti dan hodanja. prepešačio 22.02 km

 

 

u begejcima sam. rumunsko selo. ovde se

dukatima i devojkama trguje na venčanjima

 

 

hodam da bi drugi govorili

kako da izgleda knjiga za maticu - pitam se

hodaj da bi drugi govorili - odgovorim sebi

 

 

* * *

 

prolazim kroz dvorište siromašnih ljudi da bih došao do nasipa

i kao i uvek osetim ljubav prema siromaštvu. uvek me lepota

siromaštva uzbudi i pokrene. ulepša moj unutrašnji svet

 

 

 

zrenjanin. mužlja. ečka

stajićevo. belo blato. lukino selo

3. decembar 1994. dvadeset sedmi dan hodanja. prepešačio 16.40 km

 

 

1945 oslobođenje kad je bilo

prošli ste svašta šta mislite o životu je li lep ili više strašan

 

znate šta ako je vreme mirno i čovek sa svojima vredi život

ali ovo je teško vreme sad i velike brige i ne vredi mnogo

 

videli ste kako ljudi umiru i kako se rađaju

šta vam se čini jače: rađanje ili umiranje

 

mislim da je danas umiranje jače

 

sad smo u crkvi. jeste osetili da bog pomaže ljudima

 

pa ja mislim da se oseti. jer čovek kad ne bi imo veru i nadu da postoji

nešto da ima boga bilo bi još strašnije danas sve to. kod mnogih je

uverenje da ima neka sila i da će mu nekada biti plaćeno to njegovo

nepravda ta njegova. da će ipak biti na tome sud

 

a jeste osećali nekad u životu da vam pomaže bog

 

jeste. bila sam u logoru. život mi je visio na koncu. ja sam dan i noć se

molila i bog mi je pomogao. zaklela sam se i držala sam tu zakletvu

imala sam zlato. ja sam to zlato skinula i prodala i danas ga valjda

mi bog da snagu ne želim. volem da vidim na drugom ali na

sebi ne. ja sam to zlato prodala i ja sam danas mirna

 

sad ste već sedamnaest godina ovde u službi u ovoj crkvi u ečki

 

to je dobrovoljno. nema tu službe. dobro mi je. ne želim platu jer ova crkva

je siromašna. malo nas ima. ja se žrtvujem. žrtvujem se ne za sebe nego za moju

decu. i samo toliko da mi bog da zdravlje da još dugo godina mogu ovo da vršim

 

sad imate sedamdeset i dve godine i po ceo dan radite

 

po ceo dan radim. i tu sam ja najsretnija. imam zdravlje i mogu. eto

dobijem lekove preko crkve i crvenog krsta i sve dam drugima. hvala

bogu što ne moram. a eto, moj muž on je umro pre tri godine. nije se

čuvo on je imo vodu i nije pio te njegove lekove. ugušila ga voda.

 

vaša familija

 

mati mi je bila nemica, otac hrvat. moj

otac je vukov stevan a mati štajer suzana

 

a šta je bilo sa njenim ocem vašim dedom

 

umro je u logoru tu kod lukićeva. tu je bio logor za stare. tu je odnešen

deda moj i ujak od moje matere. osamdeset četiri godine su imali bili

su slepi i gluvi. tamo su odnešeni i živeli su dva meseca i tamo

su onda umrli. hiljade je tamo umrlo

 

kad su odnešeni

 

pa 1945 oslobađanje kad je bilo

 

vaše ime

 

luci ema

 

 

idu moja braća

kako se zoveš

 

jovica konstantin se zovem

 

a kud si krenuo

 

idem u lukino selo da kupim rakiju. flašu punu i vraćam se nazad

 

kome kupuješ rakiju

 

ćaletu

 

pošto je rakija

 

ne znam. pitaću tamo pošto je

 

kod koga ćeš kupiti

 

kod milanke. tu je najbolja

 

ideš u školu

 

ne idem idu moja braća. oni idu umesto mene

 

koliko imaš godina

 

devet

 

nisi uopšte išao u školu

 

nisam samo sam išao jedanput u zabavište i više nisam

 

jel ti tužno što ne ideš u školu

 

pa nešto mi je tužno

 

šta

 

uvek ima puno dece... eto

 

a ti se ne družiš

 

ne družim se

 

pa hoćeš ići u školu

 

ne. ja sam jedanput išao u zabavište i ja ne idem u

školu. mene su nešto izbacili iz škole iz zabavišta

 

zašto su te izbacili

 

ne znam

 

pa ništa ti ćeš nešto da radiš

 

tako je

 

 

i

 

 

voljeni

moji ljudi

svih sela

večni

bili

 

 

i

 

 

voljeni

moji ljudi svih

sela vi ste narodni

heroji jednog jedinog

života od kada je

sveta i veka a

od tada ste

vi

svi

heroji

 

 

i

 

 

voljeni

moji ljudi svih

sela godinu dve

posle objavljivanja

svih sela čuo sam

da su sva sela

povučena iz

magacina

matice

srpske

što 

je

još

jedno

svedočanstvo

da je svaka reč u

svim selima

večna

 

 

i

 

 

voljeni

moji ljudi svih

mojih 500 sela

vojvodine bio

je to kraj

20

veka

i

slava

svemiru

ko jednom

jedinom

selu

 

 

i

 

 

voljeni

moji ljudi svih

sela do vas sam

došao koracima

ruže lutanja

koja 

je

most

između

drugog

i

trećeg

milenijuma

 

 

i

 

 

voljeni

moji ljudi svih

sela vi ste deca

ravnice koja je

nebu jako

mila

 

 

i

 

 

voljeni

moj jovice

konstantine ti

si mi zauvek

otvorio srce

za tebe

i

boga

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

10. april 2026.

27886 dan mog života

 

 

nakovo. banatsko veliko selo. novi

kozarci. rusko selo. bašaid. banatska topola

24. novembar 1994. osamnaesti dan hodanja. prepešačio 20.04 km

 

 

kažu ljudi

jel ima crkve

 

nema srušili su je 45 - kažu mi ljudi u banatskom velikom selu

 

 

sreća njegova

šta snimate

 

jel hoćete da vas snimim

 

nemoj srećo moja - kaže čovek u banatskom velikom selu

 

 

braća moja

na izlasku iz bašaida mimoilazim se sa dvoje

kola cigana čergara. zdravo brate - kažu mi

 

 

dištrikt 0230

građanin je važan jer je jedinka u tom kožnom omotaču samo kad je građanin

tad je jedinka u ostalim slučajevima on je pripadnik nekog naroda nacije sportskog

tima. neke druge grupe. za mene je važan čovek kao jedinka. i otuda moje zalaganje

da u kikindi postoji udruženje građana jer sam kao izbeglica iz beograda kikindski zet

(to je bračna emigracija) ovde zatekao građansku atmosferu odnosno veliki broj

građana koji pojedinačno žive u svojim kućama. i počeo sam da se osećam

prijatno u životu neovisno od mog socijalnog profesionalnog statusa. i zbog

toga sam želeo tu prijatnost da podelim sa kikinđanima kao neko ko

je došao sa strane i stvari bolje vidi. eto to traje jakih godinu

dana i polako se ljudi priključuju

 

kako se zove to udruženje

 

udruženje se zove dištrikt 0230. dištrikt je jedan oblik samouprave kikinde

u austro-ugarskom carstvu. a 0230 je telefonski pozivni za kikindu i to je znak

savremenosti udruženja. znači: tradicija kikindska urbana i sadašnjost urbana

i urbanizacija ubuduće. postoji nešto što se zove evropsko društvo kulture. to

je nevladina organizacija transnacionalna i oni su iz praktičnih razloga usvojili

jednu definiciju kulture koja se meni jako dopala. pod kulturom oni smatraju

snage i odnose koji stvaraju vrednosti. i kad se gleda onda je lako videti

šta je vrednost. šta je kultura a šta je akulturno. ne nekulturno već

ono što ne podrazumeva kulturu - kaže komadina branko

 

 

đavolu u inat

iza ravnice se ne može sakriti. nije to ko u brdima - napraviš neko sranje pa

zamakneš za brdo. ovde nema da se sakriješ. uvek se sve vidi i sve zna. vešaju

se ljudi ovde. obese se sami. okupaju se pre toga da budu čisti duhom i telom

ja mislim da je to to. đavolu udaraju inat ne odu tamo prljavi. vešaju se zato

što žive u ravnici i onda im je opsesija da bar jednom budu u vertikali

kaže božidar šević takođe iz kikinde

 

 

krvavo crna zemlja

nije jedno imati okućnicu ili malo zemlje koja se otme od nekog kamena i

naći se u ovakvom kosmosu. i sigurno da ne možeš istom energijom uleteti

u jednu malu njivu i u ovakvo jedno prostranstvo. znači neki racio neko

poštovanje tog prostranstva te ogromne površine koju treba savladati i to

tako da ti koristi donese. sigurno da je ovaj narod navikao da se ne zaleće

već da nekako racionalnije ekonomičnije postupa sa sobom i okolinom

ravnica guta... pa recimo čovek hoda a ne ide. hoda a ne pomera se

pejzaž ostaje isti. on radi isti ritam jutro veče. kopa ostavi vodu na početak

ide osamsto metara vraća se da pije vodu. sam sebi postavlja zadatak: neću

piti vodu da bih uradio posao. znači natčovečanski napor da se sve to uradi

a kad ne ostvariš to što si zamislio - ljudski je da teško podneseš poraz. i

onda dođe do toga da čoveka slomi ravnica. u vojvodini je zemlja

krvavo crna. to je najlepša vojvođanska zemlja krvavo crna

baš kao krv kada se osuši i postaje crna  - kaže

slobodan kojić i on iz kikinde

 

 

vojvodina je sva u znaku žene

kikindu uglavnom doživljavam noću. danju je doživljavam na relaciji

kuća-škola. noću su to kafići. tako da mislim da je u kikindi deficit

ovakvih organizacija građanskih. moj drug iz razreda je pokušao da osnuje

tako nešto mi smo se zvali andergraund klub. zvao se kajkut. ideja je bila da

se napravi mesto koje će se moći danju poséćivati. on bi okupio sve kikindske

umetnike kojih ima dosta. jednostavno dom omladine nam nije dao podršku

izjašnjavam se kao jugoslovenka ali osećam taj neki kosmopolitizam. samim

tim što pripadam mlađoj generaciji a u njoj je više izraženo to neko jedinstvo

možemo reći bratstvo i mlađa generacija ne razmišlja o tim nacionalnim

razlikama - bar ljudi sa kojima dolazim u kontakt. kod nas je uglavnom

podela na ljude koji slušaju rock and roll i koji slušaju narodnjake

 

šta je važno za imidž jednog mladog kikinđana kao što si ti

 

pa opet ne mogu da se ograničim na kikinđane. to važi mislim

za sve mlade ljude u jugoslaviji. važnost za nečiji imidž je ne samo

oblačenje ne samo način života već recimo muzika koju slušamo

 

ljubav. seks

 

pa recimo da je najvažnije iskustvo koje mi imamo u tim stvarima. ko je

više iskusan on je pojam. on je neko oko koga se ljudi sakupljaju. on je

 interesantan. znači teži se da se postane neko ko je interesantan

da se gubi bezličnost da svako ima nešto svoje

 

je li važna droga

 

važna je u tom smislu da nekog ko se drogira ljudi smatraju na nekom

višem nivou. to se uglavnom smatralo kad smo bili malo manji za nas je bio

pojam kad neko duva ili nešto drugo radi. međutim sada kad smo to

svi isprobali i videli da to nije bum onda to gubi vrednost

 

da li vam je svet odraslih važan ili nije

 

normalno da je važan. mi postajemo odrasli i interesuje nas ono što se

događa. ali to ne shvatamo suviše ozbiljno. uglavnom smo sada u nekoj fazi

ismejavanja. traženja nekih negativnih osobina i ne toliko traženje nekih boljih

nego ismejavanje političkih situacija i svega ostalog. vojvodina je ženska

imenica prema tome u vojvodini je sve u znaku žene hteli mi to ili

ne da priznamo - kaže devetnaestogodišnja valerija ištvan

 

 

 

novo miloševo. bočar. padej. ostojićevo. senta

25. novembar 1994. devetnaesti dan hodanja. prešašio 24.02 km

 

 

krenuo sam iz kikinde. dva sata me je bolela ahilova tetiva. sada je bol

uminuo. hodam ulicama novog miloševa ka bočaru. bol dolazi i prolazi

 

 

čuju se ponekad zvona iz jazova

priča mi paolina poljak

ovde žive poljaci koji su se doseljavali u ostojićevo u periodu od 1848

do 1912. priča počinje tako što su od početka prošlog veka počele prve porodice

da dolaze trbuhom za kruhom. ovde se skupljala šalitra. tako su mi rekli stari. od nje

se pravio barut. oni su tu radili preko leta. znači u rano proleće su dolazili u kasnu jesen

su se vraćali. posle 1848 kad je izbila revolucija u mađarskoj prve porodice su ostale

onda su već nešto stekli pa su kupili sebi kućice. i to doseljavanje se onda pročulo u

poljskoj. a poreklo ovih poljaka je iz visle to je na samom izvoru reke visle i okoline

onda je sve više i više porodica dolazilo i do početka prvog svetskog rata su se

naseljavali ovde. tako da je na primer otac po ocu deda poreklom od tih prvih porodica

mamina mama je rođena u visli doselili su se kad je imala tri godine. prvi svetski rat je

zaustavio to doseljavanje. e sad bilo je nekih poljaka i u bosni koji su se vratili posle

rata. ovi poljaci ovde su se izjasnili da neće da se vraćaju. i do skora do šezdesetih

sedamdesetih godina bilo je prosto neko shvatanje da se između sebe uzimaju tako

da je održan i jezik i vera i običaji neki. ova naša generacija sad više ne vodi

računa o tome. ima malo tih čistih brakova svi su pretežno mešoviti. ovaj jezik

koji govorimo je u stvari neki stari dijalekt poljskog jezika koji se više nigde

u poljskoj ne govori. dosta smo preuzeli reči iz mađarskog srpskog i

slovačkog tako da je to takva jedna mešavina

koju samo mi razumemo

 

i koliko ih sad ima

 

ima ih oko petsto

 

a koliko ih je najviše bilo

 

mislim da ih nije ni bilo više a za njih se nije ni znalo pošto su onievangelističke

vere. poljaci su pretežno katolici a ovo su evangelisti i onda kad su došli ovamo

u vojvodini je bilo puno slovaka evangelističke vere. da bi pripali nekoj verskoj

zajednici oni su se pripojili slovačkoj evangelističkoj crkvi tako da se

ovde u crkvi ne priča poljski. slovački se peva drže

mise popovi pričaju na slovačkom

 

a jel imaju poljaci svoje popove

 

moj tata je bio kantor. to je onaj niži rang od popa. nije završio fakultet nego

samo srednju školu. pevao je sve na slovačkom. ranije je bila čak slovačka

škola za decu tako da ja znam slovački i išla sam u slovačku školu. i zvali

su nas slovaci. ja sam to smatrala privilegijom da mogu ući u crkvu

da je čistim. muž je zvonio samo nedeljom i kad neko umre

 

i kakvo je to osećanje

 

pa u početku dok stojiš ispod samih zvona pa ti bubnja

u ušima hvata te vrtoglavica i nesvestica. mada mislim da taj

zvuk jako dobro razbija energetske blokade kod ljudi. da

jednostavno pročišćava auru na neki način

 

jel se daleko čuju zvona u vojvodini

 

kako kad. kad duva vetar čuju se kad ne

duva ne čuju se. nisu ovo neka jaka zvona

 

a jel čujete neka druga zvona u ostojićevu

 

pa čuju se ponekad zvona iz jazova. to je pet kilometara odavde

 

nekoliko prezimena poljskih

 

samec. pilh. šalbut. krak. buljak. tihi. češljar. kenđur. šturc. poljak

 

a jel se ostojićevo nekako drugačije zvalo pre

 

da. potiski sveti nikola pre rata. a sad je po tihomiru ostojću dobilo ime

 

 

 

trešnjevac. totovo selo. doline. orom

26. novembar 1994. dvadesti dan hodanja. prešašio 35.82 km

 

 

nego dokle čovek može da stigne

iz sente u ovu subotu krećemo ka trešnjevcu olga kovačev petar vijatov

ruža marija i sabo tenki karolj. hodamo nasipom uz tisu uzvodno

 

 

za mene hodanje znači ispuštanje iz sebe svega što je zlo što je demonsko

jednostavno oslobađanje i onda čovek napuni sebe izvornom energijom. inače

hodanje i planinarenje je najlepša stvar što postoji u životu. moje najlepše

uspomene kad sam bio u rumuniji u transilvaniji i onda sam osetio tu bliskost

išao sam biciklom ali još pored toga sam i pešačio. kad čovek ulazi u grad ja

ne ulazim u centar nego vidim od početka taj grad. kako je građen. i ljudi su mi

prilazili tako blisko. pitali su odakle sam. nisam nikad hteo da kažem odakle

sam jer meni je bilo bitno da sam tamo kod njih i da se sretnemo. znači

nije bitno čovek odakle dolazi nego dokle čovek može

da stigne - kaže sabo tenki karolj

 

 

samo u pravcu tornja

hodanje po vojvodini se može zvati: toronyiránt

(prema tornju) - kaže olga kovačev dok prilazimo trešnjevcu

 

 

u totovom selu o čantaviru

obično se nakon biografije kaže: a danas radi to i to a

markolik jožef je na kraju svoje biografije rekao: danas patim u

osnovnoj školi u čantaviru - priča olga kovačev u totovom selu

 

 

 

ada. mol. bačko petrovo selo

28. novembar 1994. dvadeset drugi dan hodanja. prepešačio 22.00 km

 

 

tih dana bez magle i sunca. kao da se priroda zamorila pa se smiruje

krećem iz sente. hodanje mi počinje sa vešću da je otkrivena nova

galaksija desetmiliona svetlosnih godina u pravcu sazvežđa

kasiopje. tako sam sada još sigurniji u postojanje

 

 

zvona u molu

prolazim kroz mol. čuju se zvona

 

podne je - čujem jednog čoveka kako kaže sam sebi

 

 

* * *

 

prolazim kroz bačko petrovo selo. prvo jedna pa druga crkva. crkve

su dominantni objekti u vojvođanskim selima i mnoge su lepe iako je

većina neodržavana. to horizontalno telo i ta vertikala sa zvonikom me

uvek podsećaju na propetog konja. crkve su u vojvodini u savezu

vide se preko ravnice. gledaju jedna u drugu. orijentir su na

putu preko čistine posejanih polja. crkve su neko

drugačije izniklo bilje

 

 

* * *

 

sve što pogledam uči me trpeljivosti saradnji i

međusobnoj povezanosti. zaista sve što pogledam

 

 

i

 

 

crkve

su pastiri 

sela su stada

jedno selo

jedno

stado

 

 

i

 

 

jedna

reč

jedno

jagnje

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

9. april 2026.

27885. dan mog života

 

 

ljutovo. tavankut

19. novembar 1994. trinaesti dan hodanja. prešašio 19.50 km

 

 

dok hodam prema tavankutu

hodam sa željkom radićem i olgom kovačev. olga kaže

subotica je imala sedam kapija i sad smo prošli bajsku. idemo

prema tavankutu. ne znam ostala imena kapija ovu znam zato

što tu stanujem. uvek se kaže bajska kapija. ovo je inače bajski

put a nedaleko je bajsko groblje. čitav kvart se zove po baji

 

 

valika o slavku

toliko tačno se ne sećam ali znam da smo čaj pili. koka-kole nije bilo ne znam

uglavnom smo uvek čaj pili. slavko (slavko matković (1948-1994) pesnik umetnik)

i ja smo inače često dolazili u triglav i zato je on valjda došao sa drugovima. tog

dana ja nisam bila sa njima baš kada je formirana grupa (umetnička grupa

bosch + bosch). ali smo mi bili česti gosti ovde i zato je on sa njima tu došao

 

bili su mladi otkačeni

 

ne. ja mislim da smo mi bili jako ozbiljni onda i to se jako ozbiljno shvatilo

jesu bili jako mladi. slavko je imao 69 dvadeset jednu godinu a svi drugi su

bili mnogo mlađi. on je bio najstariji. to su bili gimnazijalci. balint sombati je

bio gimnazijalac. salma lacika isto tako. i ne sećam se tih starih članova

zoltan jedan. oni su svi jako mladi bili osamnaest devetnaest godina

 

kako je slavko bio obučen

 

zna se kako je bio obučen. u crno uvek. crni džemper i crne platnenе

pantalone. on je imao svoju krojačicu jednog njegovog prijatelja majka

koja mu je specijalno šila uske crne pantalone. ti znaš onda se tako nosilo

 

kakvu je imao kosu

 

kosa je bila pa tako malo duža. kao i uvek

 

 

 

palić. hajdukovo. šupljak. nosa. bački

vinogradi. novi žednik. mala pešta. đurđin

21. novembar 1994. petnaesti dan hodanja. prešašio 21.04 km

 

 

sedam motika čitav kosmos moj

— baćo ima jednu vikendicu na kelebiji od sedam motika površine zemlje

a to je jedan posаn pisak. u tom pisku ima s prida za orat otpozadi vinograd

i voćnjak. e sad ovako: ja sad više ne mogu da živim u toj betonskoj kocki a

baćo ostario i kazо sinko staraj se. i ja se počo starati. i tamo zavolio. litnje

doba avgust misec u betonskoj kocki vruće ne moš dihat i ja napolje i legnem

na travu. i na to malo sedam motika kad sam lego prvi put prvi put sam u

životu video da su sedam motika čitav kosmos moj. jer kako sam lego

zvezde sjaju i gdi god skrenem pogled očima svugdi nebo. i osеtio

sam se tako slobodan da ne možem to ričima objasniti i jako

volim da mi dođu prijatelji a baš ne moraju uvik ni doći. ali

kad dođu mogu gledat moje zvezde ali ne dam nikom

 to su samo moje zvizde - kaže ante rudinski

 

 

* * *

 

krećem prema paliću. kupim novine i one me odmah onespokoje. sa svih

strana pretnja ratom. zato je važno da nastavim i hodam. da se ne pitam nego

da pružim korak i osetim večni zanosni ritam hodanja koji je bilo ovog sveta

 

 

* * *

 

kažu mi u šupljaku i ludošu da već šest sedam godina jedva ima kiše

zemlja je peskovita i kad dođe vrućina sve im isuši. kažu da su svi mlađi

otišli jer nije bilo asfalta i puta a otkad je asfalt došao u selo niko više ne odlazi

 

 

 

subotica. stari žednik. čantavir

bačko dušanovo. bogaroš čoka. banatski

monoštor. crna bara. mokrin. kikinda

22. novembar 1994. šesnaesti dan hodanja. prešašio 18.83 km

 

 

vedro u mokrinu kabo u kikindi

nekad se u mokrinu pilo na sate i iz vedre. dinar i

po sat. iz kaba se pilo u kikindi  kaže mi stevica kodranov

 

 

uvatiš konja i odeš da sečeš tulaja

kako se zove konj

 

muki

 

mislite da je oko dvadeset dve tri godine star

 

jeste jeste a kod mene je već petnaest

 

i šta on radi

 

u proleće drlja. kad bude to drljanje gotovo onda para kukuruza. kad 

ispara onda čeka da vuče taj kukuruz. onda unese tulaj i kad tulaj završi

eto onda skinemo potkovice i cele zime miruje. jede i odmara

 

skinete mu potkovice

 

da. zato što mu nokti rastu i ondak mu skinem potkovice da bi mogle kopite

nokti da rastu. da mu ne bi smetalo to. ovo mi je bila zadnja štacija da dođem

u mokrin da donesem to što sam imao. sutra već ja njemu mogu da skinem te

ploče potkovice kako ko zove i ondak je miran do proleća. ja sad nemam više s

njim šta da radim. mogu da izađem tako malo da prošetam ovo ono ako treba nešto

da uradim. a on bos ne može da ide. dan dva može da ide bos i onda odmah počne

da šanta i ne smem da ga teram jer može i da ozledi tu njegovu kopitu nogu. ima

neki mogu da idu bosi samo kad dođe jesen onda ga potkuju. kad dođu kiše mokro

onda kopita njegova odmekne. više se trca onda ga potkuje samo za mesec dana

dok vuče kukuruz tule šta ja znam. onda mu opet skine potkovice. ja u proleće kad

odeм kod kovača on njemu odsece kopite nokte kako da kažem. odsece mu to onda

mu metne potkovice i nema nikakvih problema. odmah ga teraš normalno kao da je

 imo potkovice samo što ondak on komotno gazi. može ići kamenom koliko hoćeš

samo na prednje noge ga potkujem. konj je meni kao i čovek. rani ga kao čoveka

teraj ga kao đavola. e tako je kod konja. sve ono što najbolje možeš da mu

daš da pojede detelinu zob onda ga teraj dokle hoćeš

 

jel  hoće konji da slušaju

 

kako da ne. pa eto on mene služi. ja natоvarim na njega hiljadu i petsto kila i više

on vuče i danas to a dvadeset tri mu je godine. samo ne u velikom kasu. ne trči

 

jel nekad bio jači

 

kad je bio mlađi kako ne. kad sam ga ja kupio od šest sedam godina onda

natovаrim i kas do kuće kas do njive i natrag. a sad ne može toliko da izdrži

 

kad ste prvi put išli sami sa konjem

 

s petnaest šesnaest godina kad smo došli mi sa salаša u selo to je

bilo 46 47. išo sam onda malo u školu i počeo onda poljoprivredu da

radim. i stalno poljoprivredu do 71 onda sam otišo u fabriku da radim i kući

zemlju. tako da sam radio i jedno i drugo. zato sam i otišo u fabriku što sam

video da što god ja radim oni me oporezuju. ja onda manem poljoprivredu. kad

vidim da je drugom bolje u firmu odem i ja. odem u firmu da se odmorim. nismo

imali mašine pa ideš ceo dan sa konjima. to je bilo jako teško. uvatiš dva tri četiri

konja to duboko oranje to je teško. i paranje je teško. ideš ceo dan za plugom da

paraš. to moraš da ideš kako on vuče da trčiš za njim da upravljam da sečem

kukuruzu. a sad sedne u traktor. dobro mora on i sa traktorom da pazi brazdu da

ne pravi oplazine da uzore kako treba u dubinu ali je puno lakše raditi. samo što

imamo problema sa tim gorivom. a s konjima teško. ko sedi na salašu taj krene

izjutra u šest sati već uvati konje i ore uveče do četri pet. a ko je iz sela on treba

sat dva da ode do njive da mota konja pa onda da ga tera u plug do dva tri sata

pa da stigne kući. stigne kući u pet a to već noć. a sad su konji jako korisni

što nemaš goriva. uvatiš konja i odeš da sečeš tulaja. doneseš detelinu

doneseš koješta. traktor stoji u šupu. sa traktorom za sat vremena i

odeš i dođeš dvadeset kilometara a s konjem to treba više

kaže seljak iz kikinde gazda konja mukija

 

 

mlad i radostan

prošao taj je dan

tako dug tako sličan drugim danima

tako dosadan proveden

na ulici na ulici na ulici

tako sličan tako sličan drugim danima

 

miris ruža i snega

u vazduhu kasni decembar

pred dragstorom sam stajao sam

i uveče i celu noć sam

 

pijan sam bio

iako nisam pio ništa

i ništa se događalo nije

niko nije dolazio

ali beše to

dan nad danima dan nad danima dan nad danima

 

o da

 

bio sam tako radostan

bez ikakvog razloga

bio sam tako pijan

bez ikakvih otrova

 

u gradu u zimsko doba

biti sasvim sam biti sasvim mlad

biti sam i radostan. na ulici na ulici

o da o da o da

 

tako je danas pevao slobodan tišma u kikindi

 

 

 

iđoš. sajan

23. novembar 1994. sedamnaesti dan hodanja. prepešačio 23.05 km

 

 

istina

pitao sam nekoliko ljudi koliko je daleko iđoš

 

poštar mi je rekao pa oko pet kilometara

 

žena na biciklu je rekla osam

 

jedan čovek je rekao ima ima

 

jedan biciklista je rekao ima četrnaest

 

 

* * *

 

korigujem u hodu tekstove koje sam do sada prikupio za ovu knjigu

uživam u rečima ljudi koje sam slučajno sreo. ta slučajnost čini te

reči još važnijima i lepo ih je videti na hartiji ostavljene drugima

 

 

preci naši

kako se zovu mesta oko iđoša

 

bare. fazikоš. livade. šugavice itd. tako to zovu i novi i stari ljudi

 

a ko su ti stari ljudi

 

to su babe i dede. preci naši

 

kakvi su oni a kakvi ste vi

 

oni su stariji mi smo mlađi. oni su više razvijen, mi smo manje razvijeni

i oni više rade nego mi. njima su sedi brkovi i drugačije se oblače. šunkаrice

to su pantalone neke. oblače opanke. stavljaju kabanice šubare itd. oni nisu

imali kao što mi sad imamo traktore. oni su sve te njive tu poljoprivredu

obavljali sa konjima. često su u plugove išli dva tri četiri konja nekad

i po jedan - kaže desetogodišnji mali trifun iz iđoša

 

 

niko nema iste oči

mislim da treba od kuće pobećì kada se posvađaš sa roditeljima ili te nešto

iznervira. odeš kada je mrak kada te niko ne vidi i odeš tražiš uvek nešto novo

ispred tebe je uvek nešto svetlo. nadaš se da ćeš upoznati nešto i na ono što

je iza tebe ne treba se osvrtati. treba se sećati samo lepog ono što je ružno da

nestane a uvek u životu imati jedan cilj i uvek putovati i truditi se da put do tog

cilja bude što zanimljiviji što duži pošto je život samo jedan. uvek volim nešto

novo da upoznam. na primer kada idem na more uvek pešačim sa jednom

komšinicom i obiđem celo poluostrvo. i uvek bar me jedna grančica zainteresuje

i moram da ostanem i posmatram to i o tome da napišem nešto ili da naslikam

to. mislim da je život samo putovanje da treba uvek nešto novo tražiti. putovanje

kroz vreme kada starimo iz dana u dan. na tom putovanju uvek je nešto svetlo

uvek je nada i to nikad ne treba gubiti. treba čekati i strpljivo hodati

 

fotografija: sa decom iz iđoša (sedamnaesti dan hodanja)

 

a jel ima opasnosti

 

ima i opasnosti na putu ali na njih ne treba misliti. u stvari

važno je kada doživimo jednu opasnost da naučimo da padamo

i da se dižemo. i onda nam posle to neće biti opasnost

 

kad bi ti krenula sa mnom mogao bih sigurno da ti

pomognem jer sam stariji. a da li bi ti mogla meni da pomogneš

 

ja mislim da svaki čovek može da pomogne nekome. nikad niko

ne može da zna sve. na primer ja mogu da znam nešto što vi ne znate

vi znate nešto što ja ne znam i tako bi se međusobno dopunjavali

 

a ti si devojčica... mala si još

 

svaki čovek gleda drugačije na svet i ta devojčica bi vama otkrila

kakav je svet za nju isto kao što bi vi njoj otkrili. nikad niko nema iste oči

i ne može isto da vidi - kaže četrnaestogodišnja jasmina nikolin iz iđoša

 

 

* * *

 

magla se podigla ali sunce ne može da se probije

pa je ovde tamno ali dole prema padeju i tisi vidi se svetlost

 

 

i

 

 

hodao

sam i voleo

sve i voleo ih

sve a sad ih

volim još

više

 

 

i

 

 

voleti

mi je pa

to ti je 

 

 

i

 

 

u svakoj

izgovorenoj

reči ljudi su

bili i 100

dana

i

500

sela

vojvodine

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima