Bog Miroslav Mandić Bog

46954 - 46986

blaženstva

i danas bez blaženstva. samo fotografija reke i neba

sporo hodanje zaista zamenjuje kupanje

sporost je milina

milina stvara

jedan čovek štapom skida sasušenu koru sa stabala platana

svemu i svakome se dajem – sve i svako me prima

milinu zovem Miroslav Mandić

sporo hodanje je miroslav mandić hodanje

hodanje je kupanje

hodam – sve se u meni kupa

sada negde divlja svinja jede žir

glavni tok teče od jedne ka drugoj obali bivajući

više ili manje na jednoj ili drugoj strani ili u sredini

ko god je bio glavni tok a ne prati glavni tok nije više u glavnom toku

sećanje-nostalgija-melanholija nisu glavni tok

dogme nisu glavni tok. antidogmatsko još manje

vlast nije glavni tok. kao ni borba za vlast

novac nije glavni tok

glavni tok jeste

vetar rashlađuje vreo dan

ona to voli i sama

ja je muž svih Tii

sva ja su žena jedinom Tii

hodati autom

jedno blaženstvo je dovoljno

sva druga blaženstva su zbog jednog blaženstva

nije – očito da nije

jeste – ljubav jeste

pesma

je

ljubav

volim pesmu pesma je ljubav jer su u njoj i pesma i ljubav

ako između nekoliko blaženstava

dodam još nekoliko biće više blaženstava

kad pređem ovu ulicu biće to još jedan prelazak ulice

pišem jer volim da pišem

pišem jer volim da volim svakog – svako voli da bude voljen

46987 - 47019

blaženstva

ovim subotnjim vetrom

svaka reč je seks svakoj reči

seks je umetnost igre

seks je igra umetnosti

hodanje je seksualno

spajajuće

potrebno joj je da bude lepa

prolaznici su moji bližnji

volim svakoga

ja sam spomenik svačije lepote

neka šipka – i ona je lepa

volim Te čoveče koji preko pešačkog prelaza guraš bicikl

gledamo se vodoskok i ja

ona hladna noć koju smo proveli spavajući

priljubljeni na dunavskom keju u Budimpešti

neka vam je sa srećom – rekao sam ženi koja se sagnula i podigla

novčić – ja sam ga zbog sreće i uzela – rekla mi je sa osmehom

ušao sam u prodavnicu naočara Marije i Dragana

Stanisavljeva u ulici Vuka Karadžića 9 i zahvalio se

vlasnici na čestom i kreativnom aranžiranju izloga

nije važno da li sam sam ili sa nekim. važno je

da je ljubav neprestana i kada sam sam ili sa nekim

ljubav je život svih bića

ljubav je život svih bića za sva bića

ljubav je život svih bića za sva bića u Tebi

svakom mojom rečju neka se svako oseća ljubljen

sve što nije ljubav je dosadno

nagovara je – odbija ga

vijori joj se suknja oko koščatih nogu

isti vetar po mojoj kosi i po ovoj travi

hej oronule fasade

hoćeš da te zamenim. jesi li se umorio

saosećajući pita mladi radnik svog kolegu

ona i njeno kuče su jedno srce

on i njegovo pivo su jedan odmor

ona i njeni zalogaji su jedno prepuštanje

zamisli nju kao njega i videćeš sebe

gde ćeš tamo Lule – pita ona svog psa

on zvižduće sebi i meni za poslednje blaženstvo

47020 - 47052

blaženstva

pogledam je – zapahnula me – istina i lepota ruže

ružom u ponedeljak

šta je ponedeljak ruži. šta je ruža ponedeljku

dok telefonira kosa joj se svetli kao zlato na suncu

lepo se smeši – ona je Miroslav Mandić

hoda dok pevuši – on je Miroslav Mandić

stara žena liže sladoled – i ona je Miroslav Mandić

ispred servisa za popravku mašina za šivenje jedna singer

mašina neprestano radi kao reklama – i ona je Miroslav Mandić

policijac se za trenutak dvoumio i zato nije uspeo da

zviždukom zaustavi auto koji je napravio prekršaj i odjurio

stari čovek se malo zaneo ali se pridržao za korpu za otpatke

kamion-dizalicom radnici zamenjuju

pregorelu sijalicu u Pionirskom parku

lepota ruže me uvek podseti da mislim lepotu

moderno zastareva. najmodernije zastareva najbrže

kinula je

mrtav golub na malim stepenicama

muva zunzara obleće oko ugaženih ringlova

skromnost ovog čoveka me je ozarila

reditelj ljubavi je ljubavlju režiran

pretrčala je ulicu i odmah rastresla kosu da izgleda opušteno

ako ovaj mladić i dalje bude ovako zagledan brzo će

pronaći ono što je već našao a da toga još nije svestan

videti manje-ljubiti više – je dobar recept za hodanje

ovu neprepoznatljivu duhovitost pripisujem njemu

kao njegov pogled lepo je ovo blaženstvo

trči za autobusom ali i proslavlja svoje predivno dupe

volim kada se ljudi slažu i vole

dodao sam fudbal dečaku koji je iz školskog dvorišta izašao po njega

preko ograde bila je jedna od većih senzacija u mom detinjstvu

ući u vodu...

dok sam malopre izgovarao ući u vodu

nisam primetio da mi je tramvaj prišao jako blizu

dam Tii – isceliš me

kao što čuvam diktafon pazeći da mi ne ispadne

iz ruke tako treba da čuvam i uši da se ne pokvase

ovaj zvuk telefona nije za mene

ni ovaj miris pečene paprike nije za mene

ali ovi prolazi kroz pusta letnja dvorišta su moji

47053 - 47085

blaženstva

opet čuvena vrućina a na drugoj strani ulice prijatan hlad

poliva pločnik ispred svoje radnje

ne dvoumim se

Miroslav Mandić – muzika imena

Miroslav Mandić – ime muzike

Miroslav Mandić – zdravlje svim bićima

voleo bih da pročitam ovo što pišem

volim da čitam ovo što pišeš

malopre dva dečaka sa majkom a sada dvojica sa ocem

okean je nepregledan – preplivavam ga u sebi

Svemir je nepojmljiv – ljubim ga u Tebi

šef sale uglednog hotela tera iz bašte staru prosjakinju koja je

za mene najveće gospodstvo koje je ikada boravilo u tom hotelu

ovo

je

delo

herojske

pesme

skrećem za ugao

vetar joj zaleprša zavesu i izbaci je kroz prozor

dubok naklon staroj ženi i starom muškarcu koji putuju biciklovima

jedanaestogodišnji dečak na biciklu mi

je mahnuo. mašem i ja njemu zauvek

dovoljne su mu njegove crvene mokasine

golub je leteo prema meni a ja sam uživao gledajući kako maše krilima

preskačem ovo blaženstvo

zri leto

vrućina iznuruje

saobraćaj zaglušuje

ona dupetom zadivljuje

leto zri

žuri ali uživa u zalogaju u ustima

golubovi su sleteleli ispred mojih nogu zamenivši me sa nekim

14:51h

gledam fotografiju sa početka dvadesetog

veka na kojoj su zgrade Narodnog muzeja i Narodnog

pozorišta i na jednoj i na drugoj zgradi sat pokazuje 10:22h

iz taksija izlazi lepa Italijanka – sačekao ju je – ljube se – čavrljaju

leto zri

hvala – rekao sam ljubaznoj piljarki – e pa kako – odgovorila je

Dragi Miroslave, danas sam čula jednu tužnu vest. Umro je Michael

Zeman, o kome volim da mislim kao o pesniku kojeg sam upoznala na

Forumu Beograd i koji je bio jedan od moderatora ove, kao i mnogih

drugih konferencija u A Soul for Europe organizaciji. Umro je

juče, ne napunivši 51 godinu. Volela bih da uđe u Miroslava Mandića.

sačekao me je mejl Ivane Đokić-Saunderson

e pa kako

47086 - 47118

blaženstva

sve što se događalo

sve što se događa

sve što će se događati

srce je Boga

neiscrpnim

pišem ne zato što reči nešto znače ili

da bi značile nego da jesu i da bi ljubile

već desetak dana su u meni pesme Ane Ahmatove

obradovati se nekom

... Pred lešom Natalije Estemirove očajnički mi naviru iste reči, iste

misli, iste emocije i iste suze kao kad je ubijena moja prijateljica Ana

Politkovska... U Moskvi je počast Nataši, novoj mučenici paloj za istinu,

pored slobodnih duhova iz Memorijala, odala i neumorna Ljudmila

Aleksejevna, 82 godine, jedan od simbola antisovjetskog disidentstva.

U Parizu, tokom kratke ceremonije kod fontane Sen-Mišel, zagrlio sam

Nataliju Gorbanevsku, pesnikinju koja je, sa bebom u naručju, u

avgustu, 1968. na Crvenom trgu protestvovala protiv ruskih tenkova

u pobunjenom Pragu. Zbog toga su je strpali u ludnicu. Nepokolebljive

žene-zmajevi, vi ste odlučnije od divljaštva s kojim se suočavate,

snažnije od nas zgrčenih. Vi spasavate ponos kavkaskih naroda,

dostojanstvo ruske kulture, koja je uvek bila kultura otpora, i ako

naše čovečanstvo ima lice, to lice je vaše. Ana i Nataša, hvala.

Andre Gliksman, Le Monde, 22. 07. 2009.

lice čovečanstva – lice hrabrih žena

lice sveta – jedan jedini put

lice ruže

jedan čovek

stari čovek sedi na školskoj ogradi i uživa u zalogajima kao dete

kao jedan uživaju njih trojica uz pivo

pre nego što zapali cigaretu premešta je sa jednog kraja usana na drugi

jedan golub stojeći umire pored zida

jedan čovek voli monizam

jedan čovek voli dualizam

jedan čovek voli pluralizam

jedan čovek

zri leto

jedna žena. jedan muškarac. jedno dete. jedno leto

zri leto

poljubi mi uvo

za jednu i po sekundu fudbaleri pretrče deset metara

važan je slavuj i važan je okean i važan je Svemir

baš me je ono – čuo sam njene reči u prolazu

ljubim jer volim da ljubim

lepe su joj pegama posute preplanule i ostarele grudi

njena skromnost opčinjava

najprivlačniji su oni koji ne ostavljaju utisak

u ljubičastoj bluzi sa ljubičastim karminom

kako je lepa njena smirenost. seda kosa. mistički osmeh na licu

nisam izašao iz ljudskog društva nego je ljudsko društvo izašlo iz bivstva

zri leto

47119 - 47151

blaženstva

krenuo sam na most

mislim na optužbe i laži koje sam juče čuo o sebi

uvek me to zaboli

uplaši

poništi

ali

važnije je sećanje na one koji su pre mene bili optuženi

tada se posramim jer sam na njih zaboravio

važniji su mi oni i njihova ljubav zbog koje su propatili

posramim se zbog onih koji sada pate a ni ne znam ih

počinjem da osećam zahvalnost prema onima koji su me optužili

na sve ovo su me podsetili

tako počinje ljubav i za njih

mogu mirno da nastavim da hodam ka mostu

ubrzava korak dok prelazi ulicu

moj stil porađa Tvoj

ja omogućavam da svako bude ja

pišem lepo

sve što napišem je dobro

lepo i dobro u Tebi

kod Pravnog tramvajdžijka skreće tramvaj desno

ne borim se za pravo da svako ima svoje pravo – to pravo sam

lepo mi je jer je auto BG 896-152

propustio devojku na pešačkom prelazu

kada je već tako onda ću onom drugom ulicom

a onda sam pomislio da bih mogao 

da napišem roman od hiljadu stranica o

kada je već tako onda ću onom drugom ulicom

volim šljunak. volim pesak

žito i oblake

guštera i puža

iz beskraja sam ovde – iz bezvremenosti sam sada

ljubavi super nam je beba – kaže trudnica

svojoj ljubavi a on joj odmah poljubi ruku

tim pre

podiže haljinu – rashlađuje butine

nežno mislim na pčele i Džona Kasavetisa

častan život – živeti nevinost i ideale detinjstva

47152 - 47184

blaženstva

da li može oko pet ručak za poneti

poslao sam sms

skoro gola. sva preplanula. u zlatnim papučama

u klompama sa perikom na glavi polako uzbrdo

sa šrafcigerom u jednoj ruci i telefonom u drugoj

sve što je sada je oduvek i zauvek

biciklom se lako provlači kroz automobilsku gužvu

naočare su joj pale na vrh nosa pa mora da diže glavu

nešto je ispustio ali se sagnuo i podigao

nema nikoga ali se kroz otvoren prozor čuje muzika

duhu se ne komanduje – duh se ljubi

parčići razbijene betonske ploče

kaldrma po kojoj svaki dan hodam a retko o njoj pišem

a tek asfalt

u parkiranom automobilu dva policajca jedu sendviče u hladu

izašla je iz ulaza. najlon kesu sa

đubretom je bacila u kontejner i produžila dalje

ipak se vraća nazad oblizujući usne

znoj mi se osuo po čelu

već nekoliko godina nosim sedam brojanica na desnoj ruci

u bojama spektra

bojama duge

šarenilo koje volim

ja – sve sam to ja

bio i biću

uživam u devojčicama koje su isto obučene. isti kačketi iste

haljine iste sandale. iste frizure isti baletski hod isto veselo čavrljanje

hodam – hodanje sam

mislim – mišljenje sam

pevam – pevanje sam

umorio sam se. ožedneo

stomak joj se njiše

vrana je poletela i zanjihala električnu žicu

Srađan Valjarević mi je doneo dve Bernhardove

knjige i knjigu o Žan-Žak Rusou. večeras me čeka uživanje

uživam u Srđanu

Ivana mi je donela ručak za poneti. salatu od boranije.

uz ručak za poneti podelili smo i šetnju po mirnim ulicama Liona