DAN U KOME SE RODILA IDEJA SVAKODNEVNOG PISANJA DO KRAJA ŽIVOTA

danas mi se oko 11:30h rodila divna ideja za pisanje

 

dušo dušo

kažem vrapčiću na grani

 

uživam u kreketanju žaba

 

podseća me na prolećne vode

 

mirise zelenila

 

bujanje dečaštva u detinjim mišićima

 

približavanje vodi — izazivanje opasnosti

 

hitrinu tela na koju sam se sve više oslanjao

 

ponovo sam za stolom. tu mi se pre pet sati

rodila ideja za pisanje do kraja ovog života

 

koja sreća

 

neprestano pupljenje

 

posle velikog uzbuđenja doživotnim pisanjem potreban mi je mir

 

mir za svaki dan

 

danas sam hodao sporo u slavu u slavu svakodnevnog pisanja do kraja života

 

uživao sam da i petu oporavim

 

žabe su kreketale i sa jedne i sa druge obale jezera

 

u ovom trenutku u sebi osetih Ninu Tarbuk koje nema već dvadesetak godina

 

žabe su me podsetile na vodeno bilje i plavljenje podvodnih voda

 

bosonogost

 

sve više mi nedostaje bosonogost

 

celog života sam osećao da retko ko može da me prihvati

 

zato sam se svakim prijateljstvom i svakom

ljubavnom vezom jako uzbuđivao i jako patio

 

ništa od toga nije ostalo

 

 sam sam više nego što sam ikada bio

 

smireniji

 

sretniji

 

tek sada ne osećam da me neko može prihvatiti celog

osim Tebe

 

zato se sve više stidim

 

bez celine sam ništa i stid

 

stidljivo dete i još stidljiviji dečak

 

tako sam se osećao i o tome sam mislio dok sam se penjao na Banovo brdo

 

bosonogosti dolazim Tii

 

zajedno ćemo