Bog Miroslav Mandić Bog

11842 - 11874

blaženstva

Kroz prozor mi blešti sunce u lice.

Slušam Elu Ficdžerald (Ella Fitzgerald).

Djuk Elingtona (Duke Ellington) ne da slušam nego osećam kako me osvaja.

Sunce je odskočilo. Odnelo sa sobom jutro.

Kroz prozor mi navire belina noćašnjeg napalog snega.

Dodirujem se po vrhu nosa da preko nosa nadražim dušu.

Jedan fotograf fotografiše tragove na snegu

postajući i sam trag u ovom blaženstvu.

Slušam Džeri Li Luisa (Jerry Lee Lewis). Volim mešavinu bugivugija i ranog rokenrola.

Kako je istinito da se daje onome ko daje!

Kako je dobro da se daje samo onome ko zna da primi!

Kako je lepo da ono koje daje ima uvek još više da daje!

Slikovito je sve ono što u sebi živi sliku!

Rečito je ono što u sebi nosi živu reč!

Kako je tek reč slikovita!

Kako je tek slika opranog veša muzika!

Muzika – dodir muzike!

Dodir – molitva dodirom!

Sada kada neki pas negde zavija

Sada kada neko izlazi iz neke kuće u noć

Sada kada se neko vraća u neki prazan stan

Sada kada se neko saginje da dodirne pod

Sada kada je neko nekom umro

Sada kada je neko nekom nekog rodio

Sada kada se mačka omacila kuja okotila

Sada kada prija potrošiti se u Drugom

Sada kada je i iznenadno blago

Sada kada mi hua hua ho pokreće radost u telu

Sada kada se i ova melanholija osmehuje

Sada kada se ne bojim da ću napisati išta loše

Sada kada znam da su najužasnija zla nemogućnost da se izrazi dobrota

Sada kada svedočim da zlo najviše pati do zla mi nimalo nije osim da ga zagrlim

Sada kada bih sve promenio ali ostavljam nepromenjeno da potvrdi nepromenljivo

Sada kada Te oslovljavam sa Vi da bi mi bila još milija

Sada kada Te golotinjom oslobađam straha

Sada kada Te pokretima tela uveseljavam

Sada kada Te postepeno pojačavam i ubrzavam

Sada kadaTe Tebem usred najtebije Tebe

Sada kada pokušavam da nešto ugledam

Sada kada pokušavam da nešto ugledam preko reke

Sada kada sam ugledao plavi brod preko reke

Sada kada sam ugledao i beli brod preko reke

Sada kada znam da mi je važno da gledam na drugu stranu reke

Sada kada znam da ugledati znači i shvatiti

Sada kada znam da ugledati znači ugledati bioskopsku salu u detinjstvu

Sada kada znam da ugledati znači videti muziku na nečijem licu

Sada kada znam da sve počinje iz početka kao i reč ugledati

Sada kada znam kako je beskrajna i dubina i visina svake reči

Sada kada sada kada

Sada kada sada kada kao i uvek

Sada kada kao i uvek sve zavisi samo od sada kada

Sada kada kao i uvek sve zavisi samo od sada kada meni je samo do sada kada

Sada kada je najjednostavnija informacija umetnost sada kada

Sada kada nekog čoveka šal štiti od hladnog vazduha

Sada kada neko uživa u mirisu oprane košulje

Sada kada neko namešta gaćice

Sada kada neko stavlja kapu na glavu i skida kapu sa glave

Sada kada neko skida šal neko skida košulju neko skida gaće

Sada kada se negde nešto od nečeg otkinulo

Sada kada se negde niz nešto sliva vodeni trag

Sada kada se negde uz nešto nešto drugo prilepilo

Sada kada se negde nešto uskovitlalo

Sada kada se negde nešto sasvim smirilo

Sada kada kao i uvek vazduh radi svoj besplatni posao

Sada kada kao i uvek obožavam besplatne

Sada kada se kao i uvek podajem besplatnima

Sada kada osećam da je bogatstvo samo loša strana besplatnosti

Sada kada pomislim na besplatnost prolećnog zelenila

Sada kada i za ove reči koje ispisujem znam da će zastareti

Sada kada sa još većom uverenošću pišem iako će sve što pišem zastareti

Sada kada jezik zastareva da bi se neprestano obnavljao isti jezik

Sada kada je pesma kojom jezik nikada ne zastareva

Sada kada usne ljube

Sada kada volim da napišem ono što želi da se napiše

Sada kada volim da napišem ono što želi da me napiše

Sada kada volim da napišem ono što želi da Te napiše

Sada kada volim da napišem ono što želi da Te voli

Sada kada volim da napišem ono što želi da ga Tii voliš

Nazvao me je Marinko Sudac. Videćemo se prvi put za pola

sata. Bila bi dobra ideja da vam ja napravim prvo retrospektivnu

izložbu u Hrvatskoj a ne u Srbiji – rekao mi je telefonom.

Pozvala me je kustoskinja iz Muzeja savremene umetnosti u Beogradu da 

učestvujem u nekoj grupnoj izložbi. Odbio sam je ali bih voleo da se vidimo licem u lice.

Sve što radim u Miroslavu Mandiću je za sve. Tebe i Boga.

Bilo je lepo sa Marinkom Sudcem. Bio je i Živko Grozdanić.

Obojica znaju šta sam im govorio i šta su doživeli.

Smiraju smiri me. Ljubim Te ljubi me.

11875 - 11907

blaženstva

Kako je divno svakoga dana nastaviti počinjući sve iz početka!

Kako je spokojno počinjati ni iz čega!

Kako je bezbrižno oslanjati se na pupoljke!

Slušam Cesariju Evoru (Cesária Évora).

Pevušim sa Cesarijom.

Zviždućem.

Izvijam se.

Naginjem.

Saginjem.

Ulazim.

Izlazim.

Pevušim.

Zviždućem.

Uvijam.

Njišem.

Ljubim.

Sada kada se o podatnosti učim od ovog blaženstva

Sada kada se podatno dajem ovom blaženstvu

Sada kada me podatnost obuzima da se dam još podatnije

Sada kada mi podatnost daje ono što od podatnosti i očekujem

Sada kada Te podatnosti moja ljubim onako kako Te je samo On ljubio

Sada kada nečitljivost ove knjige omogućava mnogima da im ona bude sve

Sada kada je odbijanje ponude koja me korumpira preduslov za stvaranje

Sada kada se diram po dva dana staroj bradi

Sada kada mi je tako lepo što mi raste brada

Sada kada me ispunjenog pesmom ne interesuje nijedna priča

Sada kada je sve na ovom svetu posledica moje svesti

Sada kada Te pozivam da shvatiš da je sve na ovom svetu posledica Tvoje svesti

Sada kada sam osetio kako je sada kada ispunjeno svešću kojom je sve sada kada

Sada kada mogu ljubavlju da sačuvam svako ostavljeno dete

Sada kada me je ganulo kako si izgovorila reč ganuti

Sada kada su vrhovi granja tako vitki i skoro nevidljivi

Sada kada me ukus hleba u ustima podseća kako je život krhak i nepotkupljiv

Sada kada kafeni tragovi na šoljici kafe još više ističu presijavanje belog porcelana

Sada kada sam se setio majke koja je svakoga dana uživala gledajući u šoljicu kafe

Sada kada pristajem na sve ono što mi donosi pristajanje

Sada kada svoja uverenja ostavljam da žive i sama a ja ih samo potvrđujem

Sada kada načinom pisanja osvetljavam put Tvog pisanja kojim si Tii još u mraku

Sada kada ponovo vidim kako je najveća sličnost najudaljenija od istovetnosti

Sada kada Te toliko želim oslobađam Te svoje želje

Sada kada mislim na Tebe želeći da ova blaga misao dođe do Tebe

Sada kada ne mogu da se setim nečega što bi me podstaklo da nešto zapišem

Sada kada ipak znam da suviše može biti premalo a premalo suviše

Sada kada mi se u svesti pojavio panj koga ugledah jutros

Sada kada sam se setio Džojsovog (James Joyce) rukopisa koji sam video u Londonu

Sada kada kamenje na Planeti čini sve da spasi ljude od njihove samoubistvenosti

Sada kada me belina po kojoj pišem kao i uvek zavetuje da nikoga nikada ne povredim

Sada kada me trag po belini obavezuje i prema tragu i prema narušenoj belini

Sada kada u pisanje unosim tonove basa i

četkice po bubnjevima iz dobrog džeza koji slušam

Sada kada šume talasi ka malim ostrvima Pacifika

Sada kada pevačica peva iz snage svog međunožja

Sada kada je normalno da očekujem da od očekivanja više ništa ne očekujem

Sada kada me ne-ljudsko čuva od čoveka i uči novom čoveku

Sada kada me rasprostranjenost prikuplja u lepotu rasprostranjenosti

Sada kada me prikupljanje oslobađa ka sve većem rasprostiranju prikupljenog

Sada kada mogu da zamolim sebe za pomoć da dovršim ovu rečenicu

Sada kada jedna šetačica izlazi na kej

Sada kada dvojica čistača ulice samo hodaju ulicom

Sada kada Trojica čine da budem Sedmorica

Sada kada me Mistik Pesnik Ljubavnik i Umetnik čine Četvoricom

Sada kada mi Petorica tako lepo zvuči da samog sebe hitnem

Sada kada mi je potrebno da ponovo osvestim šta to jeste sada kada

Sada kada sam spreman i kada sam spreman i kada nisam spreman

Sada kada daleko ne da nije blizu nego je sve dalje što mu se više približavam

Sada kada mi se otkriva nedokučivost kojom blizina i ja postajemo jedno drugom uteha

Sada kada se češem po rukama i začudim se kako se te slike nisam pre

setio ali onda pomislim da je to zbog toga što se do sada nisam ni češao po ruci

Sada kada raspizdim po reči raspizdim i izazovem simpatiju za raspižđavanje

Sada kada mislim na Artijevu (Szombathy Art) baku koja je sva od miline sačinjena

Sada kada ne želim nikoga da privolim nego želim svakoga da volim

Sada kada želim da Tii kažem ono što više i ne očekuješ da čuješ nego samo još sanjaš

Sada kada je kao i uvek sve moje Tvoje

Sada kada se ulična svetlost presijava na mokrom asfaltu

Sada kada sam ponovo doživeo kako je nedokučivo tako jednostavno

Sada kada je i dalje jednostavnost najnedokučivija

Sada kada hodam iznad zemlje i kada sam viši i od najvišeg vrha Himalaja

Sada kada na Zemlji postoji samo jedan vrh viši od mene i zove se Tii

Slušam Čet Bejkera (Chet Baker).

Uživam kada iz jednog blaženstva pređem u drugo.

Bliži se ponoć. Uzeću sa terase hladnu jabuku.

Lupkam šakom o sto.

Ustajem – odlazim.

11908 - 11940

blaženstva

Ugrejalo je jutarnje sunce. Još se nije otopio noćašnji led.

Sve što pišem biće.

Treperenjem reči širim život u svim bićima.

Od kada pišem Crvendaćem nisam pisao dok se

penjem stepenicama. Sada to radim izgovarajući reči u diktafon.

Volim da pišem diktafonom. On je vrsta hartije. Prijemčivo uvo.

Sve što pišem pišem po Tvom telu.

Sve što pišem pišem po Tvojoj duši.

Sve što pišem pišem po Tvom umu.

Sve što pišem pišem po Tvojoj volji.

Tii si Miroslav Mandić knjiga koju pišem.

Budi me i iskustvo Vima Vendersa (Wim Wenders)

koje mi je Kaja Ćirilović sinoć prenela u razgovoru.

Bacam i hvatam u vazduhu olovčicu da sva nevinost

ovog i onog sveta bude u svakoj reči koju napišem.

Dok sam bacao olovčicu setio sam se kako sam u

detinjstvu ležeći na leđima bacao stolicu u vazduh.

Volim kada je ovo toliko ovo da ovo ništa bolje ne potvrđuje ono da je ono od ovog.

Osećam kako Te ispunjava da živiš i radiš na imenu Miroslav Mandić.

Osećam kako će ime Miroslav Mandić živeti Tobom u

svakom trenutku stvarajući od svakog trenutka večnost.

Sada kada se pubertetom pali seksualna vatra u mladim stvorenjima

Sada kada se mladići ubijaju u nepotrebnim ratovima

Sada kada samo od Tebe i mene zavisi sve na ovom svetu

Sada kada je nada svih stvorenja samo u mom srcu

Sada kada rastu prolećne vode

Sada kada sam uzbuđen svojom važnošću smirujem je svojom nevažnošću

Sada kada se na ostatke skinute maske lepe nove maske

Sada kada pevajući postajem pevač svih pevača

Sada kada jesi sve ono što želiš da budeš

Sada kada mislim na svako dete kao Tvojesvoje

Sada kada i pesma zavisi samo od mene

Sada kada i umetnost zavisi samo od mene

Sada kada i ljubav zavisi samo od mene

Sada kada me Hriste brate moj čuvaš i kažeš mi Ne brini Miroslave

Sada kada mi Hriste brate kažeš Ne brini Miroslave

čuvaju nas Otac naš naša Majka i sva Deca naša

Sada kada mi Tvoja raširenost daje snagu da bolje mislim

Sada kada se nisam spremio za naš susret želeći pre svega da to zapišem

Sada kada razgovaram sa Tobom bilo gde Tii bila

Sada kada dve žene utišavaju razgovor dok me u hodu obilaze

Sada kada se dve žene vraćaju svojoj glasnosti

Sada kada me ponovo nigde nema da bi sve bilo Miroslavom Mandićem

Sada kada sam ne samo jedna jedina viza za

ceo svet nego jedna jedina viza za sam svet

Sada kada Tii ništa ništacko nećeš moći ako nećeš meni pomoći

Sada kada bez šale kažem treba mi u ovim trenucima i malo šale

Sada kada je šala jedina stvar koja će i jad od jada sačuvati

Sada kada lako prepoznajem da li je svako sada kada stvarno sada kada

Sada kada mi nije teško da izdržim jer znam da Tebi znači da izdržim

Sada kada mi je pahuljica snega pala na teme

Sada kada me Tvoja uzavrela krv smiruje

Sada kada mi Tvoje dobre misli podižu kurac

Sada kada i dalje zemlja rađa hleb

Sada kada tesari i dalje uklapaju krovne grede

Sada kada je nanotehnologija već praistorija

Sada kada je ono što jeste i najstarije i najmlađe

Sada kada je arheologija budućnosti isto tako važna kao i predviđanje prošlosti

Sada kada je udevanje konca u iglu stvar iste veštine kao i oduvek

Sada kada je prepoznavanje pravog trenutka stvar iste ljubavi za trenutak kao i oduvek

Sada kada ističu prvi trenuci našeg poznanstva voleo bih da me oni obeleže zauvek

Sada kada na Tvom licu prepoznajem Tvoju lepljivu sluz kojom me oslobađaš

Sada kada ništa neće ostati od lepote i snage paradoksa ako reka prestane da teče

Sada kada je jedino ljubav neumrla

Sada kada mislim na ženu i muškarca koji su juče prvi put čuli za mene

Sada kada svi ljudi znaju za mene jer će tako biti poznati

Sada kada je čednost u srcima onih koji ljube

Sada kada me Tvoj dolazak uzbuđuje koliko i Tii

Sada kada ove reči rečito prećutkuju

Sada kada je ovo što sam činio nesaopštivo

Sada kada pevam da mi nedostaješ svih ovih godina

Sada kada sam postao neizbrojiv broj bivanja

Sada kada sam se pretvorio u Put Miroslava Mandića koji svakoga vodi kroz sebe

Sada kada viknem Hej Tii slušaj me

Sada kada kažem Pažljivije čitaj reči koje Te dodiruju

Sada kada mi se posle 33 godine izjednačilo spoljašnje i unutrašnje

Sada kada ove reči sada kada oseti svako

Sada kada reči sada kada osećaš kao da su samo za Tebe

Sada kada čekam da podne obeleži rečenicu… podne je

Sada kada jedan čovek stavlja ruke u džepove pošto je pre toga obrisao nos

Sada kada mi veliki kamion kamionski ispunjava srce

Sada kada sipam podnevnu supu u šolju da bih je popio

Sada kada se veselim i onome što mi nikada nije bilo važno

Ističe petak. Sutra je subota. Dan u kome se radujem ljudima kojima čitam.

Volim da slušam Etu Džejms iako ne znam ništa o njoj.

Miroslav Mandić je sve ono što još uvek ne znam da je Miroslav Mandić.

Miroslav Mandić je i Ko je ko u Miroslavu Mandiću.

Svako je u Miroslavu Mandiću čedo Miroslava Mandića.

11941 - 11973

blaženstva

Miroslav Mandić je javna knjiga javna kurva javni klozet javno sunce.

Miroslav Mandić je otvorena knjiga ali ne za javnost

jer postojeća javnost nije javnost svih bića nego javnost

ljudi i to samo nekih ljudi koji su poslušni toj javnosti.

U postojećoj javnosti ne bi mogla da nastane knjiga Miroslav Mandić.

Postojeća javnost nije otvorena i boji se otvorenosti.

Postojeća javnost nije slobodna. Verujem da sloboda živi u

nekim ljudima i preko njih se obraćam svim ljudima i svim bićima.

Tii si moja javnost. Duša javnosti. Tii si Ja javnosti.

Miroslav Mandić je otac muž čedo Ja javnosti.

Postojeća javnost je maleni deo Ja javnosti.

Ovim blaženstvom Te pozivam da mi se pridružiš i počneš da stvaraš Ja javnosti.

Miroslav Mandić je prvo delo Ja javnosti.

Slušam Pol Velera (Paul Weller).

Danas je rođendan Nenadu Baturanu.

Bilo mi je uživanje da ove nedelje pišem Trista šezdeset sada kada.

Posle ovih Trista šezdeset sada kada tek ovo sada kada može da nosi postojanje.

Ne bih mogao napisati Trista šezdeset sada kada da nisam mislio na Tebe. 

Ne bih uživao u sada kada da nisam osećao da ćeš i Tii uživati u sada kada.

Sada kada ne polazim jer treba još da sačekam

Sada kada ne perem ruke jer posao još nije gotov

Sada kada ne brojim jer mi je ostalo još mnogo da izbrojim

Sada kada Tebe nema nisam sam jer je sada kada tu

Sada kada se ne odvajam od Tvojih reči lica i puta

Sada kada je to dovoljno da me razneži

Sada kada ne žurim jer želim da uradim sve na vreme

Sada kada svako želi da se potvrdi sobom osim najređih koji se potvrđuju Drugim

Sada kada žena stojeći na pešačkom prelazu oblizuje usnu

Sada kada licem mladog prosjaka potonem do samog dna na kome

se Bog zahvaljuje svakom čoveku koji saoseća sa drugim čovekom

Sada kada umetnost nije ništa bez lepote

Sada kada lepota nije ništa bez ljubavi kojom jedino znam da dovršim ovu rečenicu

Sada kada je dečak pao na asfalt i ogulio šaku ali nije pustio ni glasa

Sada kada u Tvojim očima vidim sve Tvoje reči koje se stidiš da izgovoriš

Sada kada se istočna strana neba jutarnjeg rumenila promenila u ljubičasto predvečerja

Sada kada je žuti lumbalon izleteo iz stana ispod koga prolazim

Sada kada je slika vodopada lepa kao što je uvek bila dobra

Sada kada se čovek naginje prema izlogu sa slikarskim priborom

Sada kada trogodišnji dečak i petogodišnja devojčica trče oko

svoje majke koja ih čuva neobaziranjem na njihovo veselo kruženje

Sada kada protesti mladih umetnika zbog posečenog drveća

stvaraju više života nego što u posečenim stablima ima smrti

Sada kada mi zamor pred spavanje daje snagu da u jutru radim sa novom svežinom

Sada kada me čeka knjiga pored kreveta

Sada kada se jedan vuk spušta ka selu

Sada kada bih voleo da pišem o jutru koje sam spominjao sinoć pred ponoć

Sada kada jedna pegava devojka prolazi ulicom

Sada kada joj kako je to dobro može svako da oseti

Sada kada Tii s’ meni Bog može svako da primi

Sada kada ko ako ne ja i kada ako ne sada može svako da živi

Sada kada zašto da ne može svako da primeni

Sada kada meni je sve svejedno može da kaže svako

Sada kada počinje borba ljudi za život ptica koje su ljudi počeli

da uništavaju jer su svojim bolestima postale pretnja ljudskoj vrsti

Sada kada je biljka važnija od zakona koji su ljudi ustanovili

iako su po ljudskim zakonima biljke obezakonjene

Sada kada se nebo seća okeana okean mora more velike reke velika reka potoka

potok izvora izvor kapi kap blaženstva blaženstvo nevidljivog nevidljivo ljubljenja

Sada kada neprekinuto odmotava nit živog života od

prvog čoveka koga je Bog stvorio do ovog trena

Sada kada i u ovom trenu neko živi neprekinutu nit

života od samog postanja za svakog od nas

Sada kada je moj život otvaranje i preobražavanje Tvog straha u Tvoju hrabrost

Sada kada slušam kako zajedno pevaju Džoni Keš i Vili Nelson (Willie Nelson)

Sada kada se zahvaljujem i klanjam svakome ko je obećanje ispunio

Sada kada punim plućima živim Tvoju pesmu

Sada kada je Tvoje detinjstvo za mene zakon

Sada kada je prerušavanje jedini način mnogih da sakriju nečistu savest iz prošlosti

Sada kada je prikrivanje zataškavanje zabranjivanje

ubijanje jedini način moćnika da žive svoje bedne živote

Sada kada samo dvoje troje ljudi čisti vazduh za sva bića

Sada kada Te blago gledam u oči i Tii počinješ da se smešiš

Sada kada je sve blagim humorom obojeno

Sada kada rastu mladi jablani

Sada kada se proteže pas

Sada kada cveta lipa

Sada kada pada čaša

Sada kada svršavaš

Sada kada se setim kako sam u nekadašnjem sada kada hodao unazad

Sada kada hiljade sitnih ludosti čine od mog života sam Život

Sada kada hiljade lepih stvari koje činim od moje umetnosti čine samu Umetnost

Sada kada hiljade neimenovanja čine od mog imena Ime Miroslav Mandić

Sada kada zvonko prija kao što je uvek prijalo zvonko

Sada kada sam želeo da govorim o svetu pa sam najviše govorio o Tebi

Sada kada sam se toliko stideo da ništa drugo nisam mogao reći nego da se stidim

Sada kada počinjem da pišem prvu od stotinu pesama koje su nekada

počinjale Zovem se Miroslav Mandić a sada Ja sam Miroslav Mandić

Sada kada mi ništa više nije ostalo posle trista pedeset osam sada kada osim nežnosti

Sada kada je kraj početak života nekih novih sada kada

Nedelja je. Noćas sam se vratio iz Beograda posle

ponoći i zaboravio da dovršim 33 blaženstva.

Nedelja je. Juče sam rekao kako nikada nisam prebacio

blaženstva u sledeći dan i eto to mi se odmah dogodilo.

Nedelja je. Smirujem se. Odmaram. Praznim.

Nedelja je. Negujem se od jučerašnjih povređivanja.

 Radujem se povredama koje sam dobio. Samoći kojom Te čuvam.

Nedelja je. Razlog ovih blaženstava napisanih u nedelju

je Ciganka koja se pojavila u 33. blaženstvu na vratima. Kupuje

stari nameštaj. Velika stara moćna i lepa. Kada je videla da je

gledam sa poštovanjem htela je da mi gleda u dlan. Odbio

sam je ali sam je poljubio u ruku i poželeo joj svako dobro. 

11974 - 12006

blaženstva

Ne počinje mi se. Počeo sam.

Nastavljam. Nastaviću.

Jednom nogom. Drugom nogom.

Ovako.

I ovako.

Polako.

Oslovljavajući Te sa srce moje kao što je mene oslovila piljarica od

koje sam jutros na pijaci kupio jednu šargarepu i jedan paštrnak.

Volim ljude koji sve ljude i sam život osećaju i oslovljavaju kao svoje čedo.

Pre nego što sam počeo da pišem ovo blaženstvo raširio sam ruke i zagrlio život.

Život je moje čedo kao što je i moj život čedo Života.

Živote čedo moje – oslovljavam Te.

Mislim na Tebe – ližem Tii čelo.

Mislim na Tebe – ližem Tii oči.

Mislim na Tebe – ližem Tii zube i usne.

Mislim na Tebe – ližem Tii pazuha.

Mislim na Tebe – ližem Tii grlo.

Mislim na Tebe – ližem Tii sise.

Mislim na Tebe – ližem Tii stomak.

Mislim na Tebe – ližem Tii bokove i guzove.

Mislim na Tebe – ližem Tii pičku jedinu.

Mislim na Tebe – ližem Tii butine.

Mislim na Tebe – ližem Tii stopala.

Mislim na Tebe – ližem Tii leđa.

Mislim na Tebe – ližem Te celu tek rođenu.

Ponedeljak je lepo počeo. Lizanjem. Lekovitom poniznošću.

I onda nebudnost bližnje osobe! Uznemirila me je. Oduzela snagu. Obeznadila...

... smirujem se...

... da bih nastavio...

... uživao u budnosti...

... obožavao probuđene...

... lilao ih... lilali me...

... lilanje...

... ljiljani... svetlost ruže...

12007 - 12039

blaženstva

Najružnija mi je borba sa Drugim.

Najmučnija mi je borba sa Drugim.

Najdosadnija mi je borba sa Drugim.

Jedina borba koju poštujem i koju sam odabrao je borba sa samim sobom.

10:39:48h. Zbog pesme i jezika prenosiću danas fudbalsku utakmicu Barselona – Čelzi.

Utakmica je borba koja me uči kako da se borim sa samim sobom. Igrači

izlaze iz tunela na stadion. U kadru je Murinjo (José Mourinho) trener Čelzija.

Kako da se pripremim za borbu?

Kamp Nou je prepun. Devedeset pet hiljada gledalaca.

Kako da počnem borbu?

Početni udarac izvode igrači Barselone. Utakmica je počela.

Kako da budem i pobednik i gubitnik?

U prvoj utakmici u Londonu Barselona je pobedila kao gost sa 2:1.

Kako da napadam i kako da se branim?

Barselona je favorit. Ima fantastične napadače. Ronaldinja

(Ronaldinho de Assis) Etoa (Samuel Eto’o) Mesija (Lionel Messi).

Kako da ni u jednom trenutku ne posustanem?

Dvadeseti minut igre. Teška utakmica sa samo par lepih poteza bez gol šansi.

Kako da se sve vreme borbe igram?

Već treće uspešno dodavanje Ronaldinja petom.

Kako da se sve vreme igre borim?

Povreda Mesija koji u dvadeset četvrtom minutu izlazi iz igre.

Kako da ni u jednom trenutku ne potcenim protivnika?

Reditelj prenosa emituje usporeni snimak zagrljaja u kome Frank

Rajnhard (Frank Rijkaard) trener Barselone grli mladog Mesija koji je izašao iz igre.

Kako da ne prestanem da verujem u pobedu i kada sam potpuno izgubljen?

Dvadeset šesti minut. Šest udaraca Barselone na gol

Čelzija a samo jedan udarac Čelzija na gol Barselone.

Kako da nijednog trenutka ne prestanem da uvećavam svoju pobedu?

Jedan od poslednjih napada igrača Barselone u prvom poluvremenu.

Kako da sve vreme igram ferplej?

Ronaldinjo... Deko (Deco)... Mota (Thiago Motta)...

Ronaldinjo... Larson (Sebastian Larsson)...

Kako da i pre i posle i za vreme borbe budem džentlmen?

Sudija je odsvirao kraj prvog poluvremena.

Kako da pobeđujem lako?

Murinjo priprema dvostruku izmenu. Na teren ulaze Gudjensen i Krespo (Eidur

Gudjohnsen, Hernán Crespo) umesto Drogbe i Dafa (Didier Drogba, Damien Duff).

Kako da mi borba obiluje dobrim potezima i pregledom igre?

Kakav šut! Čeh (Petr Cech) golman Čelzija je odbranio udarac Etoa.

Kako da mi igru čine lepi i nepredvidljivi driblinzi?

Eto pretrčava Terija (John Terry).

Kako da za vreme igre nikog ne povredim?

Šezdeset drugi minut – najbolja prilika za Čelzi u dosadašnjem toku utakmice.

Kako da svu odgovornost u borbi preuzmem na sebe?

Sve su manje šanse da Čelzi ode dalje.

Kako da mi dres posle borbe bude najmokriji i najprljaviji?

Navijači Barselone pevaju himnu kluba.

Kako da se za vreme borbe ni u jednom trenutku ne iznerviram?

Frenk Lampard (Frank Lampard) je jedan od

najslabijih u timu Čelzija i to je razlog njihove slabe igre.

Kako da na borbu primenim nesalomivu volju i plemenite misli?

Ronaldinjo Ronaldinjo Ronaldinjo...! 1:0 za Barselonu u sedamdeset devetom minutu.

Kako da sve vreme igram po teoriji igre?

Ronaldinjo sa dva podignuta prsta ka nebu proslavlja svoj gol.

Kako da u prelomnim trenucima borbe igram bez

teorije i pravila već da me vodi sam Bog igre i pobede?

Opet Ronaldinjo kreće u napad. Nemoguće mu je oduzeti loptu. Ruše ga trojica igrača.

Kako da mudro podnesem poraz?

Opasan prodor Etoa i stativa!

Kako da iz poraza izvučem hiljade pobeda?

Ronaldinjo se poigrava sa loptom.

Kako da ponesem pobedu?

Poslednji minut regularnog toka utakmice.

Kako da nastavim da zauvek pobeđujem?

Navijači Barselone su na nogama i u delirijumu.

Kako da se svim pobedama zahvaljujem

saigračima i svakom pobedom proslavaljam Boga? 

Devedeset drugi minut igre – penal za Čelzi... Lampard... 1:1.

12040 -12072

blaženstva

Danas je trideset drugi rođendan Kaje Ćirilović.

Pokloniću joj vino Szent Gyorgy-hegyi Szurkebarat koje mi je doneo Arti Sombati.

Pokloniću joj predlog da prva položi majstorski ispit iz Miroslava Mandića. (Nije učinjeno)

Pokloniću joj sva današnja blaženstva.

Meni je trideset dve godine bilo 1981. pre dvadeset pet godina.

Gertrudi Stejn (Gertrude Stein) je trideset dve godine bilo 1906. pre sto godina.

Meni je sada pedeset šest godina. Kaja će pedeset šest napuniti 2030.

Lepo je sa brojevima.

Lepo je sa lepim.

Lepo je sa dobrim.

Lepo je ljubavlju.

Bogom.

Želim Tii Kajo da postaneš velika majstorica Miroslava Mandića.

Majstorica odmah.

Lakoguza.

Istinita.

Pažljiva.

Hrabra.

Skromna i ponizna.

Davajuća i podavajuća.

Vrsna žena.

Ogromna dama.

Jednostavno i jednostavna Kaja.

Ka ja. KaJa.

Zovu me ljudi. Dolaze na Kajin rođendan.

Proslavićemo ga u Centru za savremene izvođačke umetnosti u

stanu Nandan Kirko (Nhandan Circo) i Branka Popovića u Novom Sadu.

Branko Popović će održati predavanje posvećeno Ježi Grotovskom

(Jerzy Grotowski) i dvadesetogodišnjici njegovog centra u Pontederi.

Proslava Kajinog rođendana će biti još jedna od svečanosti u Ja javnosti.

Kao mala Kaja je volela svoje rođendane jer su joj onda dolazili obavezni i najdraži gosti –

najbolji drugar Marko, Tanja i bliznakinje Nina i Vana, zatim mamina drugarica Ubavka

i njen sestrić Senja. Nekoliko puta je došao i jedan dečak koga su zvali Blaba i neka

deca koju nikada ranije nisam videla i nad kojima je bilo lako zagospodariti ali i biti

bezrazložno uslužan. Omiljeni gost mi je bila i bivša strina Milena, koja je jednom na

proslavu donela i belog zeca zbog kojeg deca nisu mogla disati od uzbuđenja i radosti.

Rođendani su za mene bili simboli pomirenja često blago zavađenih strana različitih

ogranaka najbliže porodice. Pošto sam dugo vremena bila jedino dete u nekoliko,

mnome, povezanih familija, većina članova bi na dan mog rođenja privremeno imala

jedan fokus i jedan interes. Svi bi kao na znak uspostavljali trenutno primirje i utisak idile

bi postao najdominantniji. Sve uobičajene neusaglašenosti slivale bi se kroz levak

rođendana u moje biće koje je neprestano žudelo za takvim saglasjem.

Jedno od polja dokazivanja velike ljubavi prema meni bilo je i polje spremanja hrane.

Bake, ujne i kume bi se takmičile čija je torta lepša i čija je hrana egzotičnija. Profit od

ovakvog takmičarskog duha je bio nemerljiv. Lovačke paštete, torte u čudesnim oblicima

aktuelnih junaka, sendviči sa likovima iscrtanim od povrća i sireva, neki ukrasi i efekti,

vatrometi i bombonice, koji bi bili čuvani za tu priliku još od poslednjeg odlaska u Italiju...

Sve je to činilo da se zaista osećam kao jedina zvezda pod reflektorima, kao da su svi

problemi i teškoće koji su me pretrpavali u mom malom životu nestajali u srebrnkastoj

svetlosti i mirisima koji bi preplavili moju unutrašnjost i pretvarali je u razgaljenost i

omamljenost zbog prisustva i mogućnosti da zagrlim Drugog koji je TU.

Kaja od svoje tridesete ne organizuje više svoje

rođendane slaveći rađanje i stvaranje svakog bića.

12073 - 12105

blaženstva

Uzeo sam belu hartiju A4 formata.

Bela je. Glatka. Prazna. Nedodirnuta.

Zgužvaću je jednom rukom.

Nestala je bela hartija. Sada je to zgužvani papir koji stoji

kao predmet i liči na skuter na vodi. Nastaviću da je gužvam.

Pretvorila se u loptu.

Odgužvaću je i onda ću je još više zgužvati.

Ispravio sam hartiju. Uništena je. Liči na zgužvani lim. Kruta je. Nizašta je.

Ponovo ću je zgužvati i to ću raditi u svakom novom blaženstvu.

Izgužvanost se neprimetno povećava.

Gužvam... ipak je neprimetnost primetna.

Voleo bih da izgužvam 33 bela papira. Prvi ne bi bio izgužvan.

Drugi samo jednom treći dvaput četvrti tri puta... trideset treći trideset

dva puta. Nazvao bih taj rad Bluz ili izgužvano je zbog ljubavi. (Uradio sam)

Zgužvao sam hartiju. Stežem je kao loptu u šaci i pišem sa njom.

Počeo sam danas da pišem gužvajući hartiju jer se i sam tako osećam.

Zgužvana lopta od hartije je sve lepša.

Nastaviti se gužvati je spasonosno.

Sloboda je... bacam lopticu od hartije u vazduh.

Kako se promenila bela hartija!

Kako je promena očita i moguća!

Ispravljanje zgužvanosti traži sve nežnije šake.

Hartija je sve mekša i izaziva u meni sve više nežnosti.

Kako ju je lako sada gužvati i pretvoriti u lopticu!

Slušam Ben Vebstera (Ben Webster). Uživam u

džezu. I gužvanje mi pruža zadovoljstvo same muzike.

Sada već mogu reći da gužvam ono što

više nije hartija nego Izgužvano je zbog ljubavi.

Izgužvano je zbog ljubavi se smanjilo i svaki njegov deo sada već govori o ljubavi.

Izgužvano je zbog ljubavi... upravo je doleteo jedan golub na ogradu terase...

Izgužvano je zbog ljubavi ponovo bacam u

vazduh... odbija se od plafona... lako je i leti...

Izgužvano je zbog ljubavi je meko kao pahulja.

Pomislim na rosu.

Izgužvana hartija je sve manja a ljubav sve veća.

Ispravljam je i zgužvavam dalje. Izgužvano

je zbog ljubavi spaja arheologiju i futurologiju.

Izgužvano je zbog ljubavi je mozak koji ljubi duša koja misli.

I sam sam se izgužvao.

Miroslav Mandić neprestano zrači Izgužvano je zbog ljubavi Miroslava Mandića.

12106 -12138

blaženstva

Nacrtao sam tri kvadrata.

Svaki kvadrat sam podelio na trideset šest kvadratića veličine santimetar puta santimetar.

Tri kvadratića sam obrisao i sada ih imam 33 u

svakom kvadratu. Veličine su šest puta šest santimetara.

Dok ih budem iscrtavao pisaću o tome.

Ja sam ih i nacrtao da bih pisao o njima.

Počinjem da crtam prvi crtež od 33 kvadratića.

Prvi kvadratić sam iscrtao tankim vertikalnim linijama.

Drugi sam iscrtao vertikalnim i horizontalnim linijama.

Treći sam iscrtao vertikalnim, horizontalnim i ponovo vertikalnim.

Četvrti vertikalnim, horizontalnim, vertikalnim i horizontalnim.

I tako ću svakom kvadratiću dodavati po još jedan sloj vertikalnih ili horizontalnih linija.

Crtež postaje slika.

Uzbuđuje me ali mi je potrebna strpljivost da ga dovršim.

Svakim kvadratićem uvećava se spektar nijansi.

Volim nijanse.

Nijansiranje istog.

Nijansiranje istog mi je najuzbudljivija slika.

Volim slike mišljenja koje se u procesu izvođenja preobražavaju u ne-mišljenje.

Sve je lepše i lepše. Tamnije. Dublje. Toplije.

Svakim kvadratićem sve više tonem u tihujuće.

Molitveno.

Stvaranje je uvek stvaranje dobrog.

Prepoznajem trenutak u kome sledeći kvadratić počinje da dobija svoj sjaj.

Veliki je ovaj mali rad.

Veliki radovi se izvode da bi se mogli izvoditi mali radovi.

Za malom hrabrošću gine velika hrabrost.

Završio sam prvi crtež. Crtao sam ga grafitnom olovkom 2b.

Drugi crtež počinjem samo vertikalnom linijicom.

U drugom kvadratiću crtam vertikalnu i horizontalnu linijicu koje odmah načine krstić.

Svakom sledećem kvadratiću ću dodavati po jednu horizontalnu ili vertikalnu linijicu.

Evo ih 33 krstića od kojih je svaki sve tamniji i tamniji.

Treći crtež radim isto kao i prvi ali šarenom bojom.

Šarenilo se preliva. Kako se lepo dopunjuju crtanje i pisanje.

12139 - 12171

blaženstva

Dok pišem oslonio sam levu podlakticu na knjigu Miroslav Mandić.

Odštampana je. Sedamsto devedeset šest strana. Bela.

Tvrdih korica. Formata osamnaest puta dvadeset pet santimetara.

Toliko sam srećan da sam potpuno miran.

Uzeo sam je u ruku. Teška je. Molim Te iz svoje ruke predaj je u ruke nekog drugog.

Danas ću ljudima koji dođu na subotnje pisanje čitanjem

pričati o sedam ključeva kojima se otključava knjiga Miroslav Mandić.

Sedam puteva koji vode Miroslavu Mandiću. Sedam puteva koji izlaze iz Miroslava Mandića.

Miroslav Mandić je ime knjige.

Miroslav Mandić je pesma.

Miroslav Mandić je knjiga je posvećena samoj knjizi.

Miroslav Mandić je zahvalnost svima koji mi pomažu u stvaranju Miroslava Mandića.

Miroslav Mandić je samo je počelo.

Miroslav Mandić je Hrist. 33 blaženstva svakoga dana.

Miroslav Mandić je 129600 blaženstava u svih četrnaest knjiga Miroslav Mandić. Daće Bog.

Posle ću ljudima pričati o svim mojim dosadašnjim

knjigama. Prvim rečenicama kojima počinje svaka od njih.

Ja sam proleće – Ja sam ti je on

28. decembar 1983. – Varšava

Zidina – Ne, ne verujem da se ova rečenica ne čuje

Jer – Hodanje za poeziju

U hodu mi počinje jesen – Dete dečak

O, sreća – Nevini put

Mirno je – Ruža lutanja 1

Pupoljci su već krenuli – Kaja

Brda su osvanula pod snegom – Ruža lutanja 2

Prva rečenica ove knjige je zadnja rečenica

knjige Peščanik Danila Kiša – Ruža lutanja 3

Ono što mi izgleda divno i što bih hteo da napišem, to je knjiga ni

o čemu, knjiga bez veze sa spoljnim, koja bi se držala sama od sebe unutrašnjom

snagom svog stila, kao što Zemlja lebdi, a ništa je ne podupire – Ruža lutanja 4

Od prve stranice nepoznatost mi kupa lice – Ruža lutanja 5

Hodaj polako i daleko ćeš stići bile su poslednje

Kajine reči namenjene meni– Ruža lutanja 6

Kroz rešetke na prozorima ženskog doma u

Nikolajevskoj gleda me mlada devojka– Ruža lutanja 7

Sam na putu, sam sa poljima – Ruža lutanja 8

Knjigu o lutanju držim u ruci – Ruža lutanja 9

Ja sam ti – Ruža lutanja 10

Ravnicu sam zavolela hodajući za Ružu lutanja –kaže mi

Nada Petronijević, prijateljica sa kojom volim da hodam – Sva sela

Jesam – Ja ime

Počinjem da pišem knjigu koja se već piše sama – Miroslav Mandić 1

12172 – 12204

blaženstva

Pada sneg. Celu noć je padao.

Juče sam gledao sedam filmova o bluzu. Svojim bluzom bio sam u bluzu velikih bluzera.

Danas sam već u ponedeljku ponedeljka.

Raširenih krila kao golub koji je upravo preleteo dvorište.

Načinom na koji sam se levom rukom oslonio na naslon stolice.

Trenucima u kojima jedna žena odlazi iz stana.

Danas će Branka Zgonjanin preuzeti moje radove od Kaje

Ćirilović koja ih je čuvala dve godine u stanu Milana Popovića.

Draga Branka hvala Tii za sledeće tri godine u kojima ćeš čuvati

brinuti i na kraju pre-dati Drugome Umetnost Miroslava Mandića.

Moje knjige rukopise dela radove dokumenta i predmete. Sve nematerijalno

što sam živeo i Živim stvarao i Stvaram plesao i Plešem pevao i Pevam.

Zahvaljujem se Danici i Branku Tvojim roditeljima što će Tii

omogućiti da moje radove čuvaš u njihovoj kući u svojoj sobi.

Hvala i Ani Tvojoj sestri što će Te primiti u svoju sobu.

Umetnost Miroslava Mandića do sada su čuvali Kaja Mandić u

Novom Sadu, Vesna Milović u Zemunu, Nenad Baturan na Novom

Beogradu, ponovo Kaja Mandić u Novom Sadu, Paja Blašković u

Novom Sadu, roditelji Petra Miloševića u Pomazu, Steva Dragaš u

Novom Sadu, Saša Eremić u Novom Sadu, Petar Miloradović u Gornjem

Milanovcu, Milan Popović u Beogradu i sada Tii u Mladenovcu.

Knjige i deo mojih radova su čuvani u Brezovici u jednom stanu u Beogradu u

jednoj samousluzi na Novom Beogradu i u stanu familije Varadi u Novom Sadu.

O njima su brinuli i Nada Petronijević-Čović i Nebojša Čović. Mojim radovima su

pokušali da se bave Zorica Kovačić, Petar Miloradović, Violeta Jovanović i Ivana

Živković. Prema svima njima osećam beskrajnu zahvalnost kojom bih želeo da Te

nadahnem da i Tii osećaš zahvalnost prema njima a da sama radiš snagom

koja je veća od snage njihovog ukupnog rada.

Draga Branka ja sam beskućnik. Mnogo bi mi značilo da

Umetnost Miroslava Mandića čuvaš tako da ne moram uopšte da

brinem o njoj i da mogu da poverim Tebi sve osim onih stvari koje

nosim sa sobom svaki dan. Laptop video kameru digitalni fotoaparat

diktafon pribor za rad knjigu odeću što sve staje u jedan mali ranac.

Branka verujem da ćeš Tii čuvati Umetnost Miroslava Mandića i da ćeš

mi na taj način omogućiti da umetnošću proslavim beskućništvo sa svojom

ženom i decom-novom umetnošću. Beskućništvo je najređa i najskuplja roba

i to bi ujedno bila i procena Umetnosti Miroslava Mandića koju ćeš Tii čuvati.

Ona je neotkupljivo blago. Blago koje stvara blago.

Moja dosadašnja deca-umetnost su velika. Ima ih mnogo. Od najstarijeg

tridesetpetogodišnjeg deteta do ovog blaženstva koje Tii pišem.

Dobra su to deca Branka. Znaju sama o sebi da se brinu. Znaju ona

da zarađuju sebi za hleb i da hrane druge. I Tebe mogu da hrane

a Tvojim roditeljima mogu da budu mesečna finansijska podrška.

Draga Branka mogao bih mnogo da Tii pričam o njima ali bih više

voleo da Tii ona sama govore a Tii da pišeš Šta mi je govorila davala

i kako me je volela Umetnost Miroslava Mandića?

Branka otvori se za njih i doživećeš čudo

smirenja

zanosa

ljubavi.

Draga Branka time što o njima neću brinuti i misliti ona

će mi pomagati da stvaram i stvorim novu decu-umetnost.

Verujem da će sva moja deca brinuti o meni.

Verujem da će biti zrelija i odraslija od mene.

Draga Branka

diveći se

oduševljavajući se

obožavajući ih

otkrićeš njihovu žudnju i sposobnost da se predaju Drugome.

Ja sam ih i stvarao da bi ona volela Boga i Drugoga.

Draga Branka ako budeš dobro radila osetićeš njihovu ljubav za Tebe.

Draga Branka u ovom pismu Tii neću objašnjavati kako da radiš prve

tri godine jer sam Tii prethodni sat to objašnjavao. Reč je o tri stvari.

O stanju tišine. Smirenju sebe.

O elementima zanata. Zanosu u zanat.

O radosti zanatlijke. Ljubav za Zanat.

Naravno da je najvažnije da znaš ko sam ja.

Ja sam Miroslav Mandić.

Voleo bih da u Tvom

profesionalnom

ljubavničkom

posvećeničkom

radu sa Umetnošću Miroslava Mandića između ostalog

napraviš i plan za prevladavanje eventualnih nevolja.

Draga moja Branka volim što Tii pišem ovo pismo u prisustvu Mine Novčić

i Kaje Ćirilović jer zanat bibliotekarke muzeološkinje arhivarke i baštovanke

je i svedočenje. Draga Branka molim Te da doživiš sledeće blaženstvo.

Umetnost Miroslava Mandića

Čuva Umetnost I Stvara

Večnu umetnost Miroslava Mandića.

12205 - 12237

blaženstva

 Krupni sneg leti prostorom dvorišta u koje gledam.

Prvi put slušam Petsi Klajn (Patsy Cline) kako peva o hodanju posle ponoći.

Hodanjima i sam pevam u najudaljenijim krajevima srca.

O nepovratnim i nelogičnim hodanjima.

Hodanjima ulazim u Tebe u kojoj je sav svet koji ulazi u mene.

 Hodanjima čuvam dane.

Hodanja su beskrajna i bezvremena.

Hodanjima proslavljam susrete. 

Hodanjima prostranstva uđu pod kožu hodača.

Hodanja nikada neće prestati.

Hodanja se nadovezuju jedna na druga.

Hodanjima je svaki korak plamen.

Hodanja ponekad pričaju o sebi a uvek pevaju o svemu.

Hodanjima sam otkrio sveprožimajuće plakanje.

Hodanja su me neprestano učila bezrazložnosti i bezbrižnosti.

Hodanja ne znaju za strah.

Hodanjima sam bio jedini i najmanji.

Hodanja me nose i kada ne hodam.

Hodanja su majka i otac muzici.

Hodanjima sam postao Plesač i Pevač.

Hodanja su sestrinstvo sa mojim bratom Hristom.

Hodanja su me naučila da je najhrabrije i najnežnije.

Na hodanjima sam prepoznavao da sam od kišnjenja postao sama kiša.

Na hodanjima sam se sreo sa Srešćemo Se Mi Ponovo.

Hodanja stvaraju i proslavljaju staze i puteve.

Na hodanjima sam postajao slovo koje hoda.

Hodanjima sam pripadao svemu.

Snagu za hodanje mi daje dete u meni koje želi da ode još dalje i dalje.

Hodajući pravo neprestano sam kružio.

Na hodanjima mi je sav predeo ličio na konja.

Na hodanjima nisam stajao nego sam nestajao.

Na hodanjima sam se poistovećivao sa svim pesmama sveta.

Umetnošću hodanja sam svoju pesmu stvorio.

12238 - 12270

blaženstva

I danas sporo pada sitan sneg.

Galebovi nadleću Dunav. Slušam Petsi Klajn. Proći će dani dok je se ne naslušam.

Pevam o disanju i osmehivanju onih koji gledaju iz prikrajka.

O disanju i posmatranju oblaka.

Disanju opojnom sramežljivošću.

Zviždukanjem šaram prepodnevom.  

Dahćući grejem vazduh za Iznemoglu.

Dišem za zanemarene ideje koje su mi u trenutku njihovog rađanja dale snagu.

Dišem bez svesti da dišem.

Disanje mi nadima grudi.   

Disanje me smiri.

Disanjem mislim.

Disanjem plivam spori kraul.

Dišem tišinu.

Dišem lepotu.

Kamen diše.

Diše okean koji svi udišemo.

Diše Svemir kojim svi dišemo.

Disanjem dirigujem svim disanjima.

Disanje preuzima bol.

Nozdrve su izvori disanja.

Vatra diše.

Disanjem koža ljubi kožu.

Disanjem prečišćavam vazduh.

Disanjem se otvaram za nerazumljivo.

Dišući Tii na uho ulazim u Tebe.

Dišući spavaju sva stvorenja.

Disanjem se hranim.

Dišu stare knjige.

Dišu sve reči koje sam napisao.

Dišem prožimanjem.

Dišem blagim pogledom.

Dišem umetnost umetnošću disanja.

12271 - 12303

blaženstva

Prestao je da pada sneg. Sinulo je sunce.

Peta me boli. Brine. Da ne brinem mi je!

Pevam o mišljenju koje me preobražava.

Mišljenje izvire iz dobrog srca.

Mišljenje me čuva od mišljenja.

Mišljenje ne osuđuje nego prosuđuje.

Mišljenje dobrim pomislima.

Mislim drvetom.

Mislim celinom.

Mislim brojevima.

Mislim lepotom.

Mislim Jednim.

Mislim molitvenim mišljenjem.

Mislim seksom.

Mislim rečima.

Mislim uživanjem.

Mislim nikome ne protivurečeći nego potvrđujući i do-mišljajući.

Mislim dubokom noći. 

Mislim hodanjima.

Mislim sam i mislim sa nekim.

Mišljenjem znam da se zaustavim.

Mišljenjem nastalim iz pevanja.

Mišljenje preobražavam u pevanje.

Mislim smrću.

Mislim ludom.

Mišljenjem se igram sa mišljenjem.

Mišljenje traži mišljenje. 

Mišljenje preobražava nepostojeće u postojeće.

Mišljenje neproputovanim.

Mišljenje zahvalnošću.

Mišljenje ružom Ruže mišljenja (iz Rečnika Miroslava Mandića).

Mišljenje kamenom kojim kamen misli mišljenje koje ga misli. 

Umetnost mišljenja Tvojim licem kojim mislim dok Te gledam.

12304 - 12336

blaženstva

Pesme o Hodanjima Disanju Mišljenju Samoći i

Nemoći sam doživeo u nedelju gledajući filmove o bluzu.

Pesme inspirisane bluzom pišem slušajući kantri.

Zajedno su crno i belo muškarac i žena ritam i melodija.

Pevam o samoći koja ljubi svakoga ko ljubi.

Samoća me je sačuvala od suvišnih reči.

Samoćom sam se sačuvao od predrasuda.

Samoća me je sačuvala od usamljenosti.

Samoća me je sačuvala od samoće u odnosima.

Samoća pet hiljada četiristo sedamdeset pet noći

koje je Vlasta Delimar provela sama u krevetu.

Samoća peva velike pesme o zajedno popušenoj cigareti.

Samoćom sam prepešačio kilometre i kilometre samoće.

Samoća me je iskušavala samoubistvom i spasla od samoubistva.

Samoća me je naučila da podnesem samotne trenutke.

Samoćom prigrlim samoću da je oraspoložim i za sebe i za nju.

Samoćom razgovaram o smislu samoće.

Samoća imena ljubi Samoću.

Samoća uglova u sobi.

Samoća zaboravljenih i odbačenih ljudi i stvari.

Samoća svetskih događaja koji padnu u zaborav.

Samoća staromodnosti koja je plod svake mode.

Samoća onih koji su se usudili da krenu.

Samoća onih koji vole i kada su nevoljeni i ostavljeni.

Samoća mi je pomogla da se otrgnem od duha vremena.

Samoća tela je uvek seksualna samoća.

Samoća mi je pomogla da ljubavlju prevladam život.

Samoćom čujem nečujne zvuke i vidim neprimetne stvari.

Samoćom pevam zauvek istu pesmu.

Samoća planinskih vrhova i nepreglednih polja.

U samoći mi se vraćaju sve reči koje sam napisao u samoći.  

Posle prekida i odlaženja samoća me je vodila dalje.

Samoća pranja čarapa.

Samoća među ljudima.  

Samoćom sam Tii odan i čekam Te.

Umetnost samoće umetnost saputništva.

12337 - 12369

blaženstva

Rudi – kaže mi Zorica Jovanović. Na koricama prve knjige Miroslav Mandić napisao sam

Audrino ime i poslao joj knjigu u Berlin. Audra je desetomesečna devojčica koju je majka

Ramune (Ra­mu­na Ge­le) rodila u galeriji. Ne poznajem je. Audra je prvorođena u Miroslavu

Mandiću. Sa Majom Zoricom Draganom Minom Brankom Kajom i Milanom dočekujem

svitanje u 5:47h. Do sumraka ću potpisivati prvu knjigu Miroslava Mandića.

Potpisao sam 34 knjige. Kaja je prodala toliko primeraka. 17:50h. Sumrak je.

Pevam o nemoći kojom mi teku suze za tek rođenu mlad svih bića.

Pevam o nemoći kojom radosnim suzama milujem tek rođenu mlad svih bića.

 Nemoćju jutarnjih suza razdanjujem tek rođenu mlad svih bića.

Nemoćju šarenih suza uveseljavam tek rođenu mlad svih bića.

Nemoćju dečačkih suza se zaljubljujem u tek rođenu mlad svih bića.

Nemoćju saosećajućim suzama udomljujem u ovom svetu tek rođenu mlad svih bića.

Nemoćju pokajničkih suza prihvatam tek rođenu mlad svih bića.

Nemoćnim suzama sumraka oslobađam od noći tek rođenu mlad svih bića.

 Nemoćnim toplim suzama kupam tek rođenu mlad svih bića.

Nemoćnim unutrašnjim suzama zavetujem se tek rođenoj mladi svih bića.

Nemoćnim iznenadnim suzama na svoje grudi prihvatim tek rođenu mlad svih bića.

Nemoćnim i ponavljajućim suzama pevušim o Hristu tek rođenoj mladi svih bića.

Nemoćju melodičnih suza izmiču sva značenja a

ostaje samo potpuna krhkost za tek rođenu mlad svih bića.

Nemoćju bezvremenih suza podižem na noge tek rođenu mlad svih bića.

Nemoćju ljubećih suza ljubim tek rođenu mlad svih bića.

Nemoćju dobrih suza činim dobrim tek rođenu mlad svih bića.

Nemoćju prolećnih suza zalivam tek rođenu mlad svih bića.

Nemoć svetlucavih suza osvetljava lica tek rođene mladi svih bića.

Nemoć plamteće suze pamti prvi glas tek rođene mladi svih bića.

Nemoćju rosnih suza oblačim tek rođenu mlad svih bića.

Nemoć neobjašnjivih suza obeležava tek rođenu mlad svih bića.

Nemoć suza vedrine obuva tek rođenu mlad svih bića.

Nemoć suza krotkih daruje tek rođenu mlad svih bića.

Nemoćnim suzama neodustajanja bodrim tek rođenu mlad svih bića.

Nemoćnim suzama hvale molim za sveljubav tek rođenu mlad svih bića.

Nemoćju pripadajućih suza oslobađam tek rođenu mlad svih bića.

Nemoćju izvorskih suza uvirem u tek rođenu mlad svih bića.

Nemoćju Tiija suza služim tek rođenoj mladi svih bića.

Nemoć neprestanih suza liže tek rođenu mlad svih bića.

Nemoć molećih suza gnezdi tek rođenu mlad svih bića.

Umetnošću nemoći Bog čini večnim tek rođenu mlad svih bića.

12370 - 12402

blaženstva

08:43:29h. Osećam kako te miluje i greje Svetlost

Miroslave – poslala mi je poruku Mina Novčić.

Sunčeva svetlost ovoga jutra gori kroz vazduh i pada na zemlju kao topla kiša.

Jedna grana ljuljana malim talasima plovi Dunavom.

U vršnjakinji koja hoda u raskopčanoj ružičastoj pernatoj jakni prepoznajem devojčicu.

Zahvaljujem se svim dosadašnjim preprekama i primedbama koje sam čuo o meni.

Jedna od njih je da sam suviše religiozan i autoritativan.

Ne odgovaram na primedbe da ne bih propustio da spomenem nešto

što još nikada nisam spomenuo jer nisam bio dostojan da ga primetim.

Pomislio sam na suvu slamu u stogu sena.

Pojavile su mi se munje.

Pomislio sam na vijuganje ribljih kostiju dok ribe plivaju.

Iran je bitan. Želeo bih da se u Iranu sačuva sve

ono što je preživelo vekove služeći svim ljudima.

 Mudri Solomon (שְׁלֹמֹה) sin Vitsajeve i Davida (דָּוִד) izgovorio je tri hiljade

priča i ispevao hiljadu i pet pesama. Govorio je o drveću, od kedra na Livanu

do isopa koji niče iz zida; govorio je i o stoci i o pticama i o bubinama i o ribama.

Mislim o svemu jer mi je misao o svemu najnežnija.

Da bi misao o svemu živela večno pevam o svesvemu.

kad

sam

zapevao

o

svemu

osetio

sam

kako

mi

se

peva

o

sve

sve

sve

svemu

Muzikom krv struji venama i žilama živih tela.

Sve reči služe jednoj reči koja oko sebe okuplja ostale reči i daje svakoj od njih smisao.

Gledam u otvorenu levu šaku. Suva joj je

koža. Mirna je. Ništa ne govori samo mi se daje.

Mislim na nekog ko će nacrtati tačku liniju trougao

kvadrat petougao šestougao... tristapedesetdevetougao. Krug.

Mislim na supu od luka i slatko korenje koje se stavlja u supu.

 Mina kaži Branki Tek u toplom srcu svest živi.

Branka kaži Mini Tek u dobrodošli svet koji se divi iz majčine utrobe izleće dete.

Mislim na kišu koja spira prašinu sa lišća i trava.

Setim se minuta časova i dana u kojima sam čekao da mi se pojavi neka

slikamuzika ili misao da bih je zapisao i sa njom se obnovio i preporodio.

Mislim o nečemu što bih mogao spomenuti jer ga nikada do sada

nisam spomenuo… setio sam se! Danas bi trebalo da kupim šampon.

Misleći o nečemu što bih spomenuo jer ga nikada do sada nisam

spomenuo učinilo mi se da sam već sve domislio i u tom trenutku

osetih da možda nikada nisam spomenuo reč domisliti.

Domisliti znači misliti nešto do kraja. Tada se

stvar pokaže u celini. Doceliti celinu. Isceliti misao.

Isceliti celinu.

Zaceliti neisceljivo.

Domisliti celjenje.

Celiti celinom.

Mistički celiti.

Celivati. Samo pevati. 19:25h. Počelo je proleće.

12403 - 12435

blaženstva

Dok sam se malopre umivao osetio sam radost zbog pisanja današnja 33 blaženstava.

 Blaženstva su preda mnom i ona će mi se otvarati dok im budem prilazio.

Ovim rečima prilazim blaženstvu i blaženstvo mi se otvori kao naručje.

     Reč

 Koju

                   Napišem

                              Pišem

                                     Sa

                                        Svešću

                                                     O

                                                   Njenoj

                                                            Lepoti

                                                                      I

            Svaka

                     Me

                          Reč

                               Raznežuje

                                           Do

                                               Slatkog

                                                           Nestajanja

Volim boju reči.

Volim muziku reči.

Volim ukus reči.

Volim dodir reči.

Volim da mislim o Tebi i Tvom daru da se odmah cela otvoriš.

Volim Tvoju čestitost i nos.

Volim Tvoju ozbiljnost i bokove.

Volim Tvoje oslobođenje od Tvoje prirode i volim Tvoje guzeve.

Volim Tvoju pamet i butine.

Volim Tvoju snagu i oči.

Volim Tvoju hrabrost koja će zaživeti.

Volim Tvoju osetljivost i podatnost.

Volim Tvoju seksualnost duhovnost i leđa.

Volim da volim.

Volim da naglo promenim pravac kretanja i tako stvorim novi oblik besmrtnosti.

Nisam našao tekst Uspenskog (Pyotr Demianovich

Ouspenskii) o blaženima ali blaženi su besmrtni.

Nadam se da ću u aprilu čitati Miroslava Mandića i Ne, ne verujem da se ova

rečenica ne čuje zatvorenicima u Sremskoj Mitrovici. (Čitao sam u junu)

Voleo bih da jednoga dana napišem 33 blaženstva

u kojima bih pisao o svemu što volim u seksu.

Šaka mi miriše na peršun jer sam ga malopre čistio za pasulj koji se upravo kuva.

Volim što je ova senka koja podrhtava na stubu

terase senka goluba koji se čisti na terasi iznad moje.

Volim miris lorbera koji se širi iz lonca sa pasuljem.

Volim još jednom da napišem da volim.

Volim što ove dve devojke koje vidim kroz prozor hodaju tako spokojno.

Volim što taj pisac to voli da čini iako ja ne volim to što on čini.

Volim da bi voljenja bilo više.

Volim oblake.

Volim i što postoji neko ko ne voli oblake.

Volim i što sam na ovom istom mestu izbrisao blaženstvo koje sam prethodno napisao.

Volim da blaženstvo završim sa istom rečju kojom sam blaženstvo

i počeo i to ne samo da ga napišem nego da ga zaista i volim.

12436 - 12468

blaženstva

Bilo šta da napišem govorim Bogom.

Lepo mi je prethodno blaženstvo i iz njega će isteći sva

današnja blaženstva iako u njima više neću napisati Njegovo ime.

Pisanje je pisanje i o onome o čemu se ne piše.

Uzbudilo me je prethodno blaženstvo jer sam osetio kako sve ono što sam pisao sadrži

u sebi i sve ono o čemu nisam pisao. A to sve o čemu nisam pisao ni sada neću pisati.

Volim da pišem o onome što volim jer tada

osetim kako je ljubav beskrajna i bezvremena.

Osetim kako ne znam da volim i koliko žudim da volim.

Osetim kako je ljubav velika tajna. Svi slojevi neprestano ljube jedni druge.

Ples pokupi u sebe sav haos.

Pesma preobrazi propadanje.

plesanjem

 postajem

pesma

to

ljubav

 peva

samu

sebe

pevanjem

postajem

ples

sloboda

pleše

sama

sobom

Samo sobom.

Tobom Tobom.

Čudo reči.

Čudu se čude reči – čudu reči se čude.

Istoliko je u lepoti raznolikog.

Neizrecivo je u izrecivom.

Reč mi reci!

Čudo istolikog.

Samo se sebi čudi čudo.

Čitajući sinoć knjigu Odabrani zapisi i prepiska igumanije

Ane Adžić plakao sam i pomislio da jučerašnju ideju Voleo bih

da jednoga dana napišem 33 blaženstva u kojima bih pisao o svemu

što volim u seksu ne ostvarim iz pažljivosti i ljubavi prema monahinjama.

Ne znam da li ću pisati o svemu što volim u seksu a volim mnogo toga

ali i ako budem pisao pisaću i iz ljubavi i pažljivosti prema svim stvorenjima.

Seks je hram telu.

Sekse nenapisanog čuvaj me – čuvam Te nenapisani sekse.

… da ne zaboravim da spomenem vrapčićetravke...

... sve ono što nose prolećne vode...

... zvuk otvaranja slepljenih usana...

... teret lepljenja za druge skidam sa srca i ostavljam ga u ovom blaženstvu...

... verujem da ćeš učiniti ono što Tii se sada čini još nemogućim...

... nepamtljivo si počela da pamtiš...

... prvu lastu ću uskoro ugledati...

... prvi juni još nije ni došao ni prošao...

... prelaženje mosta mi sledi...

12469 - 12501

blaženstva

Pišem sa mravom koji mi hoda po desnoj šaci.

Dok sam pisao i oslonio ruku o laptop mrav je sišao sa ruke i sada hoda po kompjuteru.

Pokušava da se zavuče među tipke… sišao je sa laptopa i sada hoda po stolu.

U jednom trenutku ga izgubim a onda ga opet ugledam.

Juče sam rekao Kaji da ću danas pisati naslove

za kompozicije i da ću na taj način stvoriti muziku.

Ali važnije je da pišem o mišljenju o meni koje sam jutros čuo jer me je to uznemirilo.

Dok sam mislio da li da pišem o naslovima muzike

ili mišljenju koje vlada o meni pomogao mi je mrav.  

Nije važno šta neko misli o meni nego šta ja mislim o tom nekom.

ŠakomTebe koje misliš o meni zagrlim toplomšakoM.

Neću pisati o mišljenju koje vlada o meni nego ću od mišljenja koje vlada

o meni stvoriti još jedno svoje ime. Zovem se Mišljenje Koje Vlada O Meni.

Mišljenje Koje Vlada O Meni je otvoren kao svetlost.

Mišljenje Koje Vlada O Meni Te poziva da pročitaš sa mnom dvanaesta blaženstva

ponedeljka utorka i srede ove nedelje jer verujem da su ona upućena baš Tebi.

Dvanaesto Blaženstvo Ponedeljka Upravo se setih podatka koji sam

jutros prvi put pročitao. Mudri Solomon, sin Vitsajeve i Davida, izgovorio je

tri hiljade priča i ispevao hiljadu i pet pesama. Govorio je o drveću, od kedra na

Livanu do isopa koji niče iz zida; govorio je i o stoci i o pticama i o bubinama i o ribama.

Dvanaesto Blaženstvo Utorka Volim Tvoje

oslobođenje od Tvoje prirode i volim Tvoje guzeve.

Dvanaesto Blaženstvo Srede Samo sobom.

Mišljenje Koje Vlada O Meni je način koji odgovara Tvom načinu.

Mišljenje Koje Vlada O Meni je ozarenost kojom lice gleda lice.

Mišljenje Koje Vlada O Meni je tako jednostavan da mnogi osećaju

da to mora da je nešto jako komplikovano.

 Mišljenje Koje Vlada O Meni se počeše po mestu

koje ga svrbi kada ga svrbi. Kada ga ne svrbi ne češe se.

 Mišljenje Koje Vlada O Meni ima svest da je jedini krivac i da bi svoju krivicu

ispravio služi se radošću jer radost je neiscrpna i ispravlja krivicu trenutno.

Mišljenje Koje Vlada O Meni upravo uživa u

belasanju dunavskih talasa koje podiže uzvodni vetar.

Mišljenje Koje Vlada O Meni je napravio drugu kafu i gleda dve osušene kapljice

od prve kafe koje su ostavile trag na beloj oblini male keramičke šoljice.

Mišljenje Koje Vlada O Meni voli kada od svake

rečenice napravi zagrljaj nekom kome zagrljaj treba.

 Mišljenje Koje Vlada O Meni voli kada neko odbije

njegov zagrljaj ako tom nekom njegov zagrljaj nije potreban.

Mišljenje Koje Vlada O Meni priznaje da ga boli mišljenje koje vlada o

meni ali se nada da će neko osetiti kako od tog bola Mišljenje Koje Vlada

O Meni čini… Zvonio je telefon. Bila je to nepoznata uplakana žena koja je

pogrešila telefonski broj. Mišljenje Koje Vlada O Meni je bio topao prema Nepoznatoj

Uplakanoj Ženi i ona se na kraju pozdravila glasom u kome je zatreperila nada.

Mišljenje Koje Vlada O Meni će prvom prilikom kada

prestane kiša oprati prozore koji su se malo zamaglili.

Mišljenje Koje Vlada O Meni voli da kaže neke stvari koje je uvek voleo da kaže.

 Mišljenje Koje Vlada O Meni voli svakog koga je voleo i ko ga je voleo.

 Mišljenje Koje Vlada O Meni zna da uz slike i mišljenje koje

vladaju o njemu idu i osećanja i sve ono što se čuje dodirne i okusi.

Mišljenje Koje Vlada O Meni me je razvedrio i bez obzira šta ko misli o njemu

ja mislim da je on neko ko može da razgali nečiju dušu kao što je razgalio i moju.

 Mišljenje Koje Vlada O Meni zna da si onako ko si.

Mišljenje Koje Vlada O Meni mi pomaže da zavolim mišljenje koje vlada o meni.

 Mišljenje Koje Vlada O Meni je osmeh koji izmamljuje osmeh.