AUTOBOGOGRAFIJA

20. jul 2021.

26161. dan mog života

 

 

ko

čuje

bog

je

 

 

i

 

 

rečenica

knjiga pesma

ne, ne verujem

da se ova rečenica

ne čuje mi je pomogla

da iskusim da se sve pa

i svaka rečenica čuje i da

je mnogo važnije da je

stvorim nego da

radim na tome

da se ona

čuje

 

 

i

 

 

jesam

pevam

stvaram

hodam

ljubim

 

 

i

 

 

ime

miroslav

janišta

sam

 

 

i

 

 

u 37. godini

sam pokušao 

da miroslav mandić

promenim u miroslav

janišta ali mi to

nisu dozvolili

u opštini

 

 

i

 

 

često

sam u životu

kao i sad osećao

da sam ništa

 

 

i

 

 

ja

ništa

janišta

ali gle

čuda

 

 

i

 

 

ja

ništa

janišta

sve

ja

 

 

i

 

 

ja

ništa

ja bog

sam

 

 

i

 

 

ništa je

druga strana

svega a ništavilo

je izneveravanje

svega

 

 

i

 

 

ništa

predhodi

svemu

 

 

i

 

 

ništa

porađa

sve

 

 

i

 

 

do toga

da se osećam

kao ništa dovode

me neuspesi

 

 

i

 

 

do ništa

me dovodi

samoća

 

 

i

 

 

bolna

potreba za

ženom koje nema

me dovede do toga

da se osećam kao

niko i ništa

 

 

i

 

 

nevažnost

koju obožavam

me dovede do toga

da se osećam

kao ništa 

 

 

i

 

 

briga o

sebi me 

ponizi

 

 

i

 

 

gađenje

nad sobom

me poništi

 

 

i

 

 

odbačenost

mi potvrđuje

da sam ništa

 

 

i

 

 

očito

je da sam

ništa

 

 

i

 

 

ništa

hvala ti jer

ti si ponekad

jedini preduslov

da budem sve

da budem

bog

 

 

i

 

 

samo

sve i ništa

dovodi do

svega

 

 

i

 

 

umesto da

miroslav janišta

postane moje ime

miroslav janišta je

postao jedan od

mojih junaka

 

 

i

 

 

miroslav

janišta je moja

ljubav za kaju koja

je za sebe govorila

da je najgora u

preduzeću jer je

spremačica

 

 

i

 

 

miroslav

janišta je nežnost

koja me i danas čini

jednim jedinim

janištom

 

 

i

 

 

miroslav

janišta je jebačina

nad jebačinama jer je

to velika napaljenost

na nevažnost i

nevažne

 

 

i

 

 

miroslav

janišta je moja

nežnost prema svima

koji su ništa i koji su mi

uvek mnogo više značili

od svih onih koji su

nešto

 

 

i

 

 

miroslav

janišta me je 

doveo do boa mia

boamiamaboa

ma boa

 

 

i

 

 

nežni

miroslave

janišta čuvaj

me od mene 

samog

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

19. jul 2021.

26160. dan mog života

 

 

prva četiri

meseca u beogradu

sam se mučio da počnem

knjigu. preokret se dogodio

kad sam odlučio da pišem o

onome o čemu najbolje znam

a to sam bio ja sam i moj

zatvor i od tad se

sve otvorilo

 

 

i

 

 

preselio

sam se u zemun

na adresu zemunski kej

19 i tu sam na mansardi dva

meseca pripremao građu o

zatvoru i o onome što je

bilo posle zatvora do

trenutka pisanje

knjige

 

 

i

 

 

stalno sam

slušao samo bluz

i kad sam pripremio

dokumentarni materijal

pisanje je krenulo samo

od sebe i za mesec dva

sam dovršio knjigu

 

 

i

 

 

knjigu sam

pisao kao muziku

kao zatvorski bluz  

bluz dana kad sam

izašao iz zatvora i

bluz sledećih 13

godina života

 

 

i

 

 

doneo sam

odluku da ne pišem

o mojim mukama ni o

onima koji su me povredili

i povređivali nego da umesto

toga uvek samo napišem

crvene krave vole

ljubičasto

nebo

 

 

i

 

 

da

crvene

krave vole

ljubičasto

nebo 

 

 

i

 

 

ne, ne

verujem da se

ova rečenica ne čuje

je rečenica koju sam

napisao u zatvoru kad

sam u trenucima straha

mislio da ću biti ubijen u

zatvoru a sad trinaest

godina to je postao

naslov moje treće

knjige 

 

 

i

 

 

knjiga

ne, ne verujem

da se ova rečenica

ne čuje je prećutana

na isti način kao i

sve drugo što je

prećutano

 

 

i

 

 

knjiga

ne, ne verujem

da se ova rečenica

ne čuje je prećutana

baš zato što se čuje

i što je čuju svako

i sva bića

 

 

i

 

 

knjiga

ne, ne verujem

da se ova rečenica

ne čuje se i sad

otvara da se čuje

sve što se ne

čuje

 

 

i

 

 

knjiga

ne, ne verujem

da se ova rečenica

ne čuje je nada za

svako i sva

bića

 

 

i

 

 

knjiga

ne, ne verujem

da se ova rečenica

ne čuje je dete koje

živi da bi svi i sve

živelo a ne da bi

ono živelo

 

 

i

 

 

knjiga

ne, ne verujem

da se ova rečenica

ne čuje je pobuna

ljubavi slobode

istine 

 

 

i

 

 

knjiga

ne, ne verujem

da se ova rečenica

ne čuje je bluzčina

sveiskupljenja

 

 

i

 

 

knjiga

ne, ne verujem

da se ova rečenica

ne čuje je sve ono

što radost duguje

tuzi i bolu

 

 

i

 

 

knjiga

ne, ne verujem

da se ova rečenica

ne čuje je sve ono za

šta se ni jedno biće

ne bi prodalo

 

 

i

 

 

knjiga

ne, ne verujem

da se ova rečenica ne

čuje je moja zahvalnost

rečenici koju sam napisao 

u smrtnom strahu na papiru u

zatvorskoj radionici i za koju sam

se uhvatio kao za slamčicu spasa

verujući da se ona čuje i da je to

baš ta velika umetnost za

kojom sam žudeo i za

kojom žude sva

bića

 

 

i

 

 

knjiga

ne, ne verujem

da se ova rečenica

ne čuje je moja strast i

poniznost dok zauvek

ponavljam reči ne, ne

verujem da se ova

rečenica ne

čuje

 

 

i

 

 

knjiga

ne, ne verujem

da se ove rečenica

ne čuje je pesma ne

ne verujem da se 

ova rečenica

ne čuje

 

 

i

 

 

pesma

ne, ne verujem

da se ova rečenica

ne čuje me je dovela

do toga da je svaka

rečenica put do

boga

 

 

i

 

 

pesma

ne, ne verujem

da se ova rečenica

ne čuje me je otvorila

svakoj reči a svaka

reč pesmi

 

 

i

 

 

pesma

ne, ne verujem

da se ova rečenica

ne čuje je radost

kojom se drugi slavi

slaveći sebe kao

boga jedinog

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

17. jul 2021.

26158. dan mog života

 

 

nekoliko

meseci ranije

mi je milorad grujić

predložio da napišem

knjigu za njegovu

izdavačku

kuću

 

 

i

 

 

to

mi je dalo

snagu jer je

neko želeo

moje pisanje

 

 

i

 

 

ponekad

bih se zanosio

tom knjigom ali

sam odlučio da

ću je pisati u

beogradu

 

 

i

 

 

jedva

sam čekao

da počnem da

je pišem

 

 

i

 

 

sad sam

bio u beogradu

u sitničkoj broj 2

i sa oduševljenjem

sam počeo da je

pišem u glavi

 

 

i

 

 

stvaranje

knjige i umetnosti

je za mene stvaranje

nečeg još nepoznatog

nečeg što je živo i što

još nikad nije bilo

stvoreno

 

 

i

 

 

zato sam

pokušavao da knjigu

otkrijem i svakog dana

bih je otkrio uz pomoć neke

ideje koja me je oduševila ali

ja je onda nisam mogao da

realizujem i knjiga je

svakog dana

nestala

 

 

i

 

 

to

je bilo

 ljuštenje

starog u

meni

 

 

i

 

 

ljuštenje

je trajalo tri

četiri meseca

sve dok se nisam

skroz oljuštio

i bio go

 

 

i

 

 

go

bog

go

 

 

i

 

 

samo

golotinja

jeste

 

 

i

 

 

samo

golotinja

peva

 

 

i

 

 

samo

golotinja

stvara

 

 

i

 

 

samo

golotinja

hoda

 

 

i

 

 

samo

golotinja

ljubi

 

 

i

 

 

odlazio

bih na adu da

u hodu dođem do

knjige i došao bih

do nje ali je ona

opet nestala

 

 

i

 

 

najviše

i najniže u

meni je žudelo

da se spoji u mom

srcu i srcu moje

knjige

 

 

i

 

 

hteo sam

da pišem o

nevažnom koje

je jedino važno ali

i o važnom koje

je nevažno

 

 

i

 

 

cepao

sam se

između

pisanje

knjige

i

knjige

pisanja

 

 

i

 

 

juče sam

počeo da čitam

meku dugmad gertrude

stejn u prevodu nataše

kamparak gertrude stejn

moje voljene koja je za

mene sam vrh pisanja

i podsetio sam se i

mog pisanja tih

dana 1986 

 

 

i

 

 

voleo sam

knjigu od detinjstva

pogotovo sam je zavoleo

kada sam u knjizi počeo da

uživam u njenom autoru a

još više kada sam počeo

da uživam u rukopisu

njenog autora

 

 

i

 

 

knjiga

mi je pomogla u

zatvoru a i kasnije

kao prijatelj koji

mi lako stane

u džep

 

 

i

 

 

vremenom

me je knjiga sve

manje interesovala

kao literatura a sve

više kao čudo

postojanja

 

 

i

 

 

jedne večeri

sam poslednjim

autobusom otišao

u šabac u kome se

milomir ubio pre 28

godina da pokušam

da baš tu počnem

knjigu koja mi se

nije otvarala

 

 

i

 

 

do fajronta

sam sedeo u

kafani hotela

venac iz kog je

milomir skočio

na asfalt i tu

pisao knjigu

pisanja

 

 

i

 

 

pisao sam

ono što sam

video a video sam

 muškarce razvaljene

od bola i to kako su

se utapali u alkoholu

u pevačici i u tu

muziku bola

 

 

i

 

 

posle fajronta 

sam izašao u hladnu

noć i šabačke ulice koje

su bile pokrivene snegom

i sve do jutra hodao i

ponekad nešto

zapisao

 

 

i

 

 

u jednom

trenutku me je

policija legitimisala

jer sam im bio sumnjiv

ali sam im pokazao svesku

u kojoj sam pokušavao

da porodim knjigu

te noći

 

 

i

 

 

knjigu koja

će tri četiri meseca

kasnije postati ne, ne

verujem da se ova

rečenica ne

čuje

 

 

i

 

 

da

ja zaista ne 

verujem da se

ove rečenica

ne čuje

 

 

i

 

 

da

ja sam

bog da. da

bog mi

da

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

16. jul 2021.

26157. dan mog života

 

 

milomir

se ubio u 37

godini ja sam u 37

otišao iz novog

sada

 

 

i

 

 

stao

sam na put

stopirao i

otišao

 

 

i

 

 

bio je to

tek početak

stranstvovanja

i beskućništva

božijeg

 

 

i

 

 

ljubeći

stranca postao

sam i sam

stranac

 

 

i

 

 

stranac je

bajka. stranac

je odbeglo dete

odbeglo dete je

srce boga

 

 

i

 

 

stranci

su deca

vetra

 

 

i

 

 

ljubim

slavne

beskućnike

o kojima niko 

ne zna

ništa 

 

 

i

 

 

beskućništvo

je rajsko stanje

bespuće svih

puteva

 

 

i

 

 

beskućništvo

je bivanje bez

autoriteta i

terminologije

 

 

i

 

 

beskućništvo

najdublje poštuje

sve što postoji i to

baš onako kako

postoji

 

 

i

 

 

tog 1 ili 2

januara 1986. sam

otišao iz novog sada sa

podbare i iz patrijarha

černojevića 19

zauvek

 

 

i

 

 

verica mi je

našla stan kod bigza

u njemu sam bio četiri

meseca. posle mi je našla

stan na zemunskom keju u

kome sam bio do novembra

1986. a onda sam otišao da

stanujem kod vesne milović

u zemun i tu sam bio do

novembra 1989

 

 

i

 

 

posle toga

su me prihvatili

ivana i nenad baturan

i kod njih sam živeo do leta

1991. do odlaska u london

na završne pripreme

za ružu lutanja

 

 

i

 

 

na ruži lutanja

mi je adresa bila

svaka stopa u evropi

sada mi je adresa u

tvom srcu svemir

broj 1

 

 

i

 

 

to su

moje adrese

bivanja a ne

stanovanja

 

 

i

 

 

gadim se

stanovanja. ja

sam nomad i ja

pesnički stanujem

na ovoj zemlji i

tužan sam što to

ne razumeju

moji bližnji

 

 

i

 

 

ja sam

zemlja ja sam

voda ja sam vazduh

ja sam svetlost i ja ne

mogu da stanujem

nego mogu samo

da budem

 

 

i

 

 

uvek

sam hvala

bogu imao krov

nad glavom i mesto

za rad i nadam se da

će tako biti do kraja mog

zemaljskog života ali to je

stanovanje beskućništvom

čednim bezvlasništvom

odanom besplatnošću

i beskorisnošću

 

 

i

 

 

stanujem

da bi bog imao gde

da stanuje jer jedino za

boga nema ni hleba ni

vina ni postelje ni puta

ni ruže ni preduzeća

ni hrama

 

 

i

 

 

odlazak

tog 1 ili 2

januara 1986

je konačni

odlazak

 

 

i

 

 

konačni

odlazak je

iskorenjivanje

iz kuće i odlazak

na put jer i kad sam

u kući i onda sam

na putu boga

 

 

i

 

 

konačni odlazak

je konačni povratak

na početak u naručje

boga koji žudi za svim

bićima koje je stvorio

i porodio i koji se na

kolena spušta biću

koje se u boga

preobrazilo

 

 

i

 

 

to je

moj odlazak

od pre 35 godina

o kome pevam sad u

mojoj autobogografiji

koja je i sama

odlazak

 

 

i

 

 

autobogografija

ubogih koji su sami

često jedna jedina bol

ali još mnogo više

jedan jedini

bog

 

 

i

 

 

bog

odlaska

je bog

početka

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

15. jul 2021.

26156. dan mog života

 

 

punoća

života mi se

sve više uvećavala

neprimećenim i

nevažnim

 

 

i

 

 

odbačeni

papir koji bih

sakupio iz korpi

u samouslugama

upotrebio bih

kao toalet

papir

 

 

i

 

 

to

me je činilo

gospodinom

odbačenog i

gospodstvom

odbačenih

 

 

i

 

 

otkrivši

nevažno otkrio

sam da je svet

sačinjen baš od

nevažnog

 

 

i

 

 

nevažno

me je ježilo i

razneživalo

 

 

i

 

 

posle knjige

ja sam ti je on u

kojoj sam pisao o

mnogim neprimećenim

i nevažnim stvarima

vežbao sam se da

ih primećujem

i volim

 

 

i

 

 

ko je

važan ne

može da

voli

 

 

i

 

 

voli ko

je nevažan

i zato ko voli

ne može da

bude važan

nikako

 

 

i

 

 

umetnost

se obnavlja 

na periferiji

umetnosti

 

 

i

 

 

umetnost

se na periferiji

rađa kao nevažna 

i neprimećena i tako

zaštićena nevažnošću

procveta kao centar 

umetnosti jer suština

umetnosti je

nevažno

 

 

i

 

 

vericu rupar

sam upoznao na

mom radu da li će

doći publika na ništa

u mesecu maju

u beogradu

 

 

i

 

 

verica mi je

na kraju prišla

i rekla da joj se baš

dojmilo to što sam

bio govorio i

izvodio

 

 

i

 

 

verica

rupar ko

god bila verica

rupar je verica

rupar

 

 

i

 

 

poverenje

prapoverenju

jebem te u šake

ženo prelepa

 

 

i

 

 

verica

rupar tako

malo a tako

sve

 

 

i

 

 

verica rupar

baš onako kako

hoda verica rupar a

rep kose joj piči na

jednu i na drugu

stranu

 

 

i

 

 

verica

rupar je ono

kad teče reka

a verica rupar

kaže piči

reka

 

 

i

 

 

verica

rupar je

rukohvat koji

ne popušta

 

 

i

 

 

verica

rupar je

vukovar koji

sam joj predložio

da u njemu prvi

put vodimo

ljubav

 

 

i

 

 

verica rupar

je vukovar ljubavi

a ne razaranja koji

se dogodio sedam

godina kasnije

u vukovaru

 

 

i

 

 

verica rupar

   je jednom ono

kod stadiona

partizana

 

 

i

 

 

verica rupar

su krhka pluća a

uz to i cigare

 

 

i

 

 

verica rupar

su slavko gajević 

i snježana milivojević

i ksenija buštrević i oto

horvat i vesna milović

i vera varadi i božije

pletivo od same

krhkosti

 

 

i

 

 

verica

rupar mi je

predložila da

dođem u beograd 

i zauvek odem iz

novog sada i

rođenja

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

14. jul 2021.

26155. dan mog života

 

 

u trideset šestoj

sam počeo da pišem

pesme zovem se miroslav

mandić. posle nekoliko

godina sam ih promenio

u ja sam miroslav

mandić

 

 

i

 

 

kasnije se

ja sam miroslav

mandić preobrazilo

u pesme ja sam

bog koje pišem

svakog dana

od 20. marta

2012

 

 

i

 

 

prva

pesma

ja sam bog

ja sam bog

čedo odano

lice pesme

božije

20. mart 2012

 

 

i

 

 

današnja

3404. pesma

ja sam bog

ja

sam

bo

mi

bomimabo

ma

bo

dok

vičem

ja

sam

bo

mi

bomimabo

ma

bo

pesma

bog

mi

šapuće

ja

sam

bo

mi

bomimabo

ma

bo

bog

14. jul 2021

 

 

i

 

 

te 1985

sam prekinuo sa

ksenom vesnom žilnikom

iza mene su bili lišće-drvo života

pesme na pesmama. ja sam ti je

on. put u ameriku ili novi život

indijanaca. varšava. prvo hodanje

za poeziju. prepisivanje romana

pisalo mi se i nije mi se pisalo

stvaralo mi se i nije mi se

stvaralo

 

 

i

 

 

bio sam u tom

letu 1985. u lučanima

kod strica. stric obrad je

imao bazen u kući i u toj

bezbrižnosti sam počeo 

da pišem pesme

 

 

i

 

 

pesme

zovem se

miroslav

mandić

 

 

i

 

 

zovem

se miroslav

mandić je bila

milina koja me je

oslobađala od

sebe

 

 

i

 

 

evo prve

pesme zovem

se miroslav mandić

od prvih dvanaest

koje su tada

objavljene

 

 

i

 

 

zovem se

miroslav mandić

jebiga. otužno je priznajem

dečak ne brini samo ti piši. pa

i ja sam to mislio. eto biću dobar

ne tražim ništa. eto samo malo da

pišem. kome to smeta. mislim malo se

igramo. još jednom ponavljam kome to

smeta. mislim ljudi smo i nije ništa strašno

malo se poigrati. ja tebi ti meni. sitna ševa

pipirevka. sunce sija. miriše tava. veš se

suši. neko je tu i voliš ga. ogladneli pa

jedemo. bog postoji ili ne nekako je isto

i sve ostalo nam je mindeđ. skačemo

u vodu. ko pliće zaroni taj je. eto na

tako nešto mislim kad kažem

kome bi to moglo smetati

nekako svi smo mi uvek

samo deca. evo ja

baš ovih dana...

šarap boj

 

 

i

 

 

uh jebote

i sada me drma

ta prva zovem se

miroslav mandić

pesma

 

 

i

 

 

od

tad pišem

pevam stvaram

hodam te iste

pesme

 

 

i

 

 

svaka

zovem se

miroslav mandić

pesma počinje sa

tim napaljujućim i

jebačkim zovem

se miroslav

mandić

 

 

i

 

 

svako

i svačije ime

je napaljujuće

i jebačko ali i

hvala bogu

jebeno

 

 

i

 

 

posle

dvadeset

godina zovem se

miroslav mandić sam

promenio u ja sam miroslav

mandić kao istinitiji iskaz i kao

najdublju skromnost i ljubav

boga bogu za to božije

 ja sam bog

 

 

i

 

 

pesme

zovem se

miroslav mandić

pripadaju svim mojim

radovima sa imenom a

svima je koren u potpisu

milomir mandić milomira

mandića koji me je 

zadivio u mom

detinjstvu

 

 

i

 

 

evo

imena svih 

mojih imena

 

miroslav mandić

pa

miroslav m. mandić

pa

miroslav janišta

pa

miroslaav mandić

pa

miroslav mandić bog

pa

bog miroslav mandić bog

pa

bog

miroslav

bogmiroslavmandićbog

mandić

bog

pa

bo

mi

bomimabo

ma

bo

nadam

se

oduvek

i

zauvek

 

 

i

 

 

ja

bo

mi

bomimabo

ma

bo

ja

sam

ja sam

 

i

 

ja

sam

ja jesam

 

i

 

ja

sam

ja sam bog

 

i

 

ja

sam

ja sam ti je on

 

i

 

ja

sam

ja sam ti si ja

 

i

 

ja

sam

ja sam ti si ja bog

 

i

 

ja

sam

ti ko god da si ti

 

i

 

ja

sam

bilo ko da si ti

 

i

 

ja

sam

bilo šta i ništa

 

i

 

ja

sam

ljubav sloboda istina

 

i

 

ja

sam

hleb vino postelja put ruža preduzeće hram

 kome god je do

hleba vina postelje puta ruže preduzeća hrama

kome god je do

ljubavi slobode istine

kome god je do

boga

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

13. jul 2021.

26154. dan mog života

 

 

posle

prepisivanja

pesama preko

pesama 1985. sam

počeo sa prepisivanjem

romana. za dve-tri godine

prepisao sam dvanaest

romana dvanaestorice

pisaca

 

 

i

 

 

divljenje se

otvaralo ka sve

čudesnijem

bivanju

 

 

i

 

 

prepisivanje

je čudesna vrsta

pisanja. tihujuća

manastirska

božanska

 

 

i

 

 

biti

ništa da

bi se ljubilo

sve

 

 

i

 

 

kada sam

pesme na pesmama

jednom prilikom pokazao

otu tolnaiju rekao mi je da

ga je to podsetilo na to kako

je peter esterhazi prepisao

roman geze otlika. u trenu

sam odlučio da i sam

prepišem jedan

roman

 

 

i

 

 

prvo

sam prepisao

crnjanskog i toliko

mi je to bilo čudesno da

sam odmah odlučio

da prepišem i za

crnom devojkom

aleksandra

tišme

 

 

i

 

 

posle dva

prepisana romana

i stvorene dve slike

poželeo sam da

ih napravim

dvanaest

 

 

i

 

 

da sam

odmah pomislio

da uradim dvanaest

uplašio bih se ali me je

potreba za smirenjem

prepisivanjem dovela

do mere od 12

romana

 

 

i

 

 

1985-1986-1987

sam na 12 hamera od

reči do reči prepisao 12

romana i tako sam od

reči stvorio 12 slika

 

 

i

 

 

odlučio sam se

za jugoslovenske

romanopisce. napravio

svoju antologiju romana

i prepisivao ih tokom

dve i po godine. 

 

 

i

 

 

evo ih

 

miloš crnjanski

dnevnik o čarnojeviću

prepisao 1985

 

aleksandar tišma

za crnom devojkom

prepisao 1985

 

danilo kiš

bašta, pepeo

prepisao 1986

 

dragoslav mihailović

kad su cvetale tikve

prepisao 1987

 

milovan danojlić

kako je dobrosav

protrčao jugoslaviju

prepisao 1987

 

svetislav basara

kinesko pismo

prepisao 1987

 

vojislav despotov

psihopatak

(mrtvo mišljenje)

prepisao 1987

 

irena vrkljan

svila, škare

prepisao 1987

 

david albahari

sudija dimitrijević

prepisao 1987

 

bora ćosić

uloga moje porodice

u svetskoj revoluciji

prepisao 1987

 

danijel dragojević

izmišljotine

prepisao 1987

 

rastko petrović

ljudi govore

prepisao 1987

 

 

i

 

 

pisanja nema

bez prepisivanja

pisanje je i nastalo

iz prepisivanja

 

 

i

 

 

prepisivanje

kultiviše čoveka

oslobađa ga ega jer

slaviš nekog drugog

i činiš nešto lepo za

nekog trećeg

 

 

i

 

 

volim

kad se mediji

pretvaraju jedni

u druge. reč u

sliku. slika u

muziku 

 

 

i

 

 

oduvek

sam voleo

rukopis i tekst

kao samu

sliku

 

 

i

 

 

knjiga je

vremenska

umetnost. slika

 prostorna 

 

 

i

 

 

kad sam

mom voljenom

aleksandru tišmi

pričao o prepisivanju

romana on me je prvo

pitao pa zašto ste to radili

i posle mog objašnjenja on

je rekaoz a mene je to

kao da ste gurali

zidove

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

12. jul 2021.

26153. dan mog života

 

 

ceo

moj život

je divljenje

 

 

i

 

 

divljenje

prema divnima

onima koji su se

usudili preduzeli

i stvorili

 

 

i

 

 

divnima

kojima sam

verovao iako su

mnogi od njih bili

proganjani odbačeni

obeleženi zatvarani 

zabranjivani i

ubijani

 

 

i

 

 

živeo

sam

diveći

se

 

 

i

 

 

diveći 

živeo

sam

 

 

i

 

 

muzički stub

24 sata pevanja

sa prijateljima

u proleću

1985

 

 

i

 

 

muzički stub

je moj obol

muzici i pripada

mojim muzičkim

radovima

 

 

i

 

 

muzičari

su se bavili

tekstovima

tekstopisci

muzikom

 

 

i

 

 

u skc-u smo

pevali neprestano

24 sata. i to pripada

tim radovima od

24 sata

 

 

i

 

 

pevali smo

u parovima

svaki par je

pevao sat

jedan

 

 

i

 

 

pevali smo

istu melodiju

hari hari hari

hari hari hari

hari hari hari

 

 

i

 

 

hari hari

hari hari hari

hari hari hari

hari hari hari

smo varirali

na bezbroj 

načina

 

 

i

 

 

na kraju

poslednji sat

bio je kreščendo

pevalo je jedno

deset-dvadeset

ljudi

 

 

i

 

 

počeli smo

u šest-sedam

uveče a završili

u šest-sedam

uveče

sutradan

 

 

i

 

 

kasnije

sam mislio

o neprestanom

pevanju u centru

beograda

 

 

i

 

 

o

jednoj

vertikali

muzikom

 

 

i

 

 

napisao

sam i projekat

gradonačelniku

ali ga nisam poslao

jer su me odvukle

druge stvari koje

sam radio

 

 

i

 

 

muzički stub

je rad kojim sam

zadovoljavao potrebu

za raznim stvaralačkim

iskustvima za onim što

će me oblikovati i

preobražavati

 

 

i

 

 

rad sa

odlaženjem i

preobražavanjem

nečim tako krhkim

kao  štu su oblici

i oblaci

 

 

i

 

 

sve

su

to

bili

radovi

posle

kojih

sam

mogao

da

kažem

ja

više

nisam

ja

 

 

i

 

 

ja

više 

nisam ja

ja sam

bog

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

10. jul 2021.

26151. dan mog života

 

 

ja

opet

više

nisam

bio

ja

sada

sam

bio

neko

ko

je stvorio

desetogodišnju

sliku lišće-drvo

života kao podršku

drvetu od života 

i izagnav čoveka postavi

pred vrtom edemskim heruvima 

s plamenim mačem koji se vijaše

tamo i amo da čuva put ka

drvetu od života

1 mojsijeva 3:23

 

 

i

 

 

ja

više

nisam

bio

ja

nego sam 

bio i svi oni 

kojima sam se

divio od moje

28 do 35

 

 

i

 

 

vlado martek

vlasta delimar. šri

aurobindo. mišel montenj

sergej dimitrijevič matvejev

džordž orvel. džems džojs

sava šumanović

 

 

i

 

 

jakob beme

hermes trismegistos

bili holidej. luis bunjuel

valter demarija. igor

stravinski. edvard

kocbek

 

 

i

 

 

sex pistols

i džoni roten

džemi pol veler

kleš i džo stramer

branislav babić kebra

džoni štulić. pati

smit

 

 

i

 

 

laza kostić

miloš crnjanski

danijel dragojević

momčilo nastasijević

duško radović. david

albahari

 

 

i

 

 

janika balaš

zvonko bogdan

toma zdravković 

 

 

i

 

 

baltus

vilijam sarojan

seren kjerkegor

alen ginzberg

 

 

i

 

 

hokusai

džim džarmuš

lazarov miodrag pashu

džon luri. džek keruak

samjuel beket. edgar

alan po. simon vejl

bertold breht

 

 

i

 

 

majstor ekhart

nikola kuzanski

angelus silesijus

toma kempenac

jovan lestvičnik

jakob beme

franja asiški

 

 

i

 

 

novalis

žan žene

margaret diras

aleksandar tišma

vaslav nježinski

macuo bašo

vilijam blejk

henri miler

 

 

i

 

 

rolf diter brinkman

miloje radaković

vitold gombrovič

svetlana slapšak

daniel harms

 

 

i

 

 

rolan bart

sveti avgustin

gistav flober

rozenkrojc

 

 

i

 

 

tatjana goričeva

soni boj vilijams

jakub kornhauzer

jehuda amihaj

 

 

i

 

 

rober breson

donald bartelmi

martin hajdeger

hrvoje turković

jirgen teobaldi

 

 

i

 

 

rihard vagner

artur šopenhauer

fridrih niče. parmenid

kaspar david fridrih

plotin. pitagora

 

 

i

 

 

jovan zlatousti

nadežda mandeljštam

robert smitson

 

 

i

 

 

eva hese

georg hajm

georg trakl

hana darboven

džek london

bruno šulc

 

 

i

 

 

gurđijev

vislava šimborska

časlav miloš

uspenski

 

 

i

 

 

empedokle

oto vajninger

bakminster fuler

ronald leing

vilhelm rajh

 

 

i

 

 

svako

od njih me

je vodio i

čuvao

 

 

i

 

 

svako

od njih je

svojim ja

bogatio

moje

ja

 

 

i

 

 

ja ne

bih bio ja

da svako

od njih

nije bio

ja

 

 

i

 

 

ja

boga

ja

 

 

i

 

 

kad ne

bih verovao

u boga sve bi ih

zvao bogovima

i voljenima

mojim

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

9. jul 2021.

26150. dan mog života

 

 

ja

opet

više

nisam

bio

ja

 

 

i

 

 

sad sam

bio neko ko

je prepešačio

jugoslaviju

 

 

i

 

 

neko

ko se izložio

velikom prostoru 

i velikim naporima

za poeziju

 

 

i

 

 

ja

više

nisam

bio

ja

je

jedan od

prvih radova

autobogografije

koji ću ponavljati u

autobogografiji

 

 

i

 

 

posle

hodanja sam

sa ksenom nastavio

do pirana. kupanje i

dovršavanje malih

antičkih crteža

sa hodanja

 

 

i

 

 

nekoliko

puta sam sam

iii sa nekim izvodio

moju muziku. bili su

to radovi 1234 

a ko si ti

ajmo

 

 

i

 

 

posle 37

godina sam

zapisao shvatam

u 17:33 h 30. maja

2021. značaj

a ko si ti

 

 

i

 

 

tako

je dan po

dan istekla 1984

godina mog prvog

hodanja za

 poeziju

 

 

i

 

 

tako je

godinu po

godinu isteklo i

deset godina

moje prve

desetogodišnje

slike lišće

drvo života

 

 

i

 

 

joj kako

čudesnih deset

godina života. joj kako

čudesnih deset godina

slike lišće-drvo

života

 

 

i

 

 

od 1. januara 1975

do 31. decembra 1984

godine deset godina sam

svaki dan crtao lišće-drvo

života. od svoje dvadeset pete

do trideset pete. bio je to rad i

veliki put za drvo života koje

je život sam i život svih

bića za svako biće i to

oduvek i zauvek

 

 

i

 

 

bit

brušenje

preobražavanje

jasna statijatin od

nagorelih trava

roj bin

 

 

i

 

 

jako sam

u ovim danima

uživao u zapisima

na poleđini lišća

 

 

i

 

 

na

poleđini

lišća sam

zapisao

 

 

i

 

 

obesio se

pera telarov

panika

16. oktobar 1984

 

 

i

 

 

tri ruže

a napolju

duva

16. novembar 1984

 

 

i

 

 

praznina

prazna voda

ništa na usnama

delikatno sutra

4. decembar 1984

 

 

i

 

 

sa jakim

osećanjima

besmisla

otpadam

kao malter

5. decembar 1984

 

 

i

 

 

početak

rada sa

žilnikom

6. decembar 1984

 

 

i

 

 

o.k. aktivnosti

7. decembar 1984

 

 

i

 

 

nebo

sve spaja

noć sobe

i sela

12. decembar 1984

 

 

i

 

 

aleksandar

tišma i priča

o biciklu i

mašti

19. decembar1 984

 

 

i

 

 

vera u

umetnost

ali teško

24. decembar 1984

 

 

i

 

 

osvežavanje

jezika

anarhija

26. decembar 1984

 

 

i

 

 

svaki dan

kreativan tekst

ljubavne otkačene

pesme ali čoveče

svet boli

30. decembar 1984

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

  

8. jul 2021.

26149. dan mog života

 

 

na prvo

hodanje za

poeziju krenuo

sam u podne

 1. jula 1984

 

 

i

 

 

pre

nego što

sam krenuo

spremao sam sve

što će mi trebati za

hodanje i rad ali i

da sve to može

stati u ruksak

 

 

i

 

 

odlučio

sam da ću 

svakog dana

nacrtati tri mala

crteža drvenim

bojicama i da ću

voditi beleške

sa hodanja

 

 

i

 

 

da ću

biti neko ko

uradi isto ono

što urade hiljade

i hiljade za hiljade

i hiljade godina

 

 

i

 

 

veče pred

polazak je došao

lazarov miodrag pashu

da napravi intervju

sa mnom

 

 

i

 

 

kasnije je 

je pashu došao i na

polovinu hodanja na

cetinje do njegoša i na

kraj hodanja u kranj

do prešerena

 

 

i

 

 

pošao sam

sa stražilova sa

groba branka

radičevića

 

 

i

 

 

pred

tridesetak 

ljudi sam pevao 

pesma nas je održala

njojzi hvala i zamakao

sam u šumu fruške

gore sam

 

 

i

 

 

hteo sam

odmah prvog dana

da odustanem jer je

bilo šokantno teško

na svaki način

 

 

i

 

 

ranac je

bio pretežak

cipele su me

žuljale. amajlija

oko vrata me je

gušila. samoća

uplašena pred

veličinom me 

je potapala

 

 

i

 

 

prvi dan

sam prešao

tridesetak

kilometara

 

 

i

 

 

sutra

dan sam

prešao oko

četrdeset a trećeg

dana sam trećinu

ranca poslao

poštom

kući

 

 

i

 

 

bog me

je spasao da

ne odustanem i

od tad više nikad

nisam odustao

 

 

i

 

 

hodao sam

56 dana i prešao oko

1600 kilometara. nacrtao

sve te male crteže i posle

napisao pesmu zašto

sam hodao 2150000

koraka za poeziju

 

 

i

 

 

hodao

sam za

poeziju

 

 

i

 

 

hodao

sam za

oslobađenje

 

 

i

 

 

hodao

sam da

bih stvorio

umetnost

ni od

čega

 

 

i

 

 

umetnost

je

znoj

samoća

ritam

strpljenje

iskusio

sam

 

 

i

 

 

posle dugog

hodanja ritam koraka

bi mi se uskladio sa telom

voljom emocijama mislima i sa

pejzažom u kojem sam bio kao

u utrobi kita. tada bih zaboravio

na sebe i bio sam pesma

umetnost istina

ritam 

 

 

i

 

 

jako sam

zavoleo put i

moj hodački

štap

 

 

i

 

 

put ne

deli. put

spaja

 

 

i

 

 

svi

putevi su

jedan jedini

put

 

 

i

 

 

postao

sam učenik

puta a godinama

kasnije posle mnogo

puta na putu postao

sam i sam

put

 

 

i

 

 

spoznao

sam da voda

nije ničija i da

ništa nije

nečije

 

 

i

 

 

vrapci

ptice. leptiri

ježevi. voće pored

puteva. štap. biće puta

lepota puta. metafizika puta

usponi. pregažene životinje na

putu. iscpljenost do poništenja

majčina dušica. nebo. sam u

predelu. devojka koja mi

je očistila cipele

 

 

i

 

 

300-400

ljudi mi je iz

srca reklo

sretno

 

 

i

 

 

božanski

doživljaj je da

sam običnim malim

koracima preleteo

nebom iznad

jugoslavije

 

 

i

 

 

iznad 

glave zete

na kamenitoj

pustoši sa štapom

u ruci sam doživeo

ovo što radim

je svetska

poezija

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

7. jul 2021.

26148. dan mog života

 

 

bilo je

čarobno

napisati

knjigu za

jednu

noć

 

 

i

 

 

ja

više

nisam

bio

ja

 

 

i

 

 

ja sam

neko ko

je napisao 

knjigu za

jednu

noć

 

 

i

 

 

neko

koji će 

uskoro

hodati

za

poeziju

 

 

i

 

 

neko

ko će te

1984. završiti

desetogodišnje

crtanje lišće

drvo-života

 

 

i

 

 

neko

ko tad još

nije znao ni da se

preobražava u boga

a kamoli da je bog ili

da će jedne noći posle

38 godina početi da

peva stvara hoda

autubogografiju

kojom te

ljubi

 

 

i

 

 

ja

sam

bog koji

se raduje

kao dete

bog

 

 

i

 

 

u galeriji

nosorog čitao

varšavu

 

 

i

 

 

sa mladim

prijateljima koje

nazvah prijatelji

nekoliko puta

uzvodio moju

muziku 

 

 

i

 

 

jednog dana

sam vujici rešinu

tuciću pričao da

polazim na hodanje

do nemačke i groba

fridriha helderlina a

on mi je predložio

da to prvo budu

jugoslovenski

pesnici

 

 

i

 

 

tako sam

se odlučio za

branka radičevića

petra petrovića njegoša

i franca prešerana sa

kojima sam pokrio

hodački prostor

jugoslavije

 

 

i

 

 

mislio

sam da mogu

fizički svakog dana

da hodam 25-30 kilometara

alli nisam bio siguran da

mogu da izdržim pet

šest sedam sati

hodanja

 

 

i

 

 

izdržati

vreme to

mi je bio

problem

 

 

i

 

 

počeo sam 

svakog dana

da hodam da

vidim da li mogu

da podnesem to

vreme samo

hodajući

 

 

i

 

 

neki bliski

ljudi su mi govorili

da ja to mogu i da to

nije ništa tako teško ali

ja im nisam verovao jer

ja sam želeo da stvarno

to uradim i kad sam taj

svoj strah i sumnju

rekao aleksandru

tišmi on mi je

rekao vi to

možete

 

 

i

 

 

aleksandru

sam odmah

poverovao

 

 

i

 

 

odlučio

sam da novac za

hodanje nabavim

proseći od ljudi

 

 

i

 

 

zamolio

sam stotinak

književnika i umetnika

u jugoslaviji da mi novcem

pomognu da hodam

za poeziju

 

 

i

 

 

više od

pedesetak 

ljudi mi je

poslalo

novac

 

 

i

 

 

na meni

je sad bilo

da to samo

uradim

 

 

i

 

 

na

poleđini

lišća sam

zapisao

 

 

i

 

 

kao

vetra suza

sjaj

5. februar 1984

 

 

i

 

 

samoća

i tuga je

velika

1. mart 1984

 

 

i

 

 

prijatelji

kad bubanj svira

kad bas basira. kad

saks solira. kad

glas dominira

26. mart 1984

 

 

i

 

 

bog

je bog

svaki put

počinje

putem

12. juni 1984

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

6. jul 2021.

26147. dan mog života

 

 

od odluke

da ću napisati

knjigu za jednu noć

povremeno bih se

uzbuđivao idejama

i stvarima koje ću

pevati te

noći

 

 

i

 

 

nisam hteo

ništa od toga da

zapišem jer to

onda neće biti

ta noć

 

 

i

 

 

želeo

sam da budem

prazan za tu noć

da bi ona pevala

 samu sebe a

ne ja

 

 

i

 

 

kako se

približavao kraj

godine uzbuđenje

i strepnja su

rasli

 

 

i

 

 

kad sam

došao u melence

odlučio sam da se

prvih nekoliko dana

priviknem na kuću

i na melence

 

 

i

 

 

nadao

sam se da ću

prepoznati tu noć

i prepoznao sam je

bila je to noć 28 

i 29. decembra

1983

 

 

i

 

 

noć 12442

i 12443 dana

mog života

 

 

i

 

 

oko osam

uveče sam seo

za mašinu i počeo da

pišem ali sam kroz pola

sata zastao i osetio da

tako neću moći da

napišem knjigu

za jednu

noć

 

 

i

 

 

uhvatio

me je očaj

još veći od onog

iz koga sam doneo

odluku da ću napisati

knjigu za jednu

noć

 

 

i

 

 

jebote

koja poništenja

zavaravao sam sebe

dva meseca da ću napisati

knjigu za jednu noć i uživao

u toj ideji a sad nisam

više mogao da se

pomerim

 

 

i

 

 

to je jedno

od najfantastičnijih

otkrića u životu da i

kad nema nikog da 

mi brani ja to sam

ne mogu

 

 

i

 

 

još jedno

fantastičnije 

otkriće je kad

priznam da ne

mogu onda to

krene samo

 

 

i

 

 

posle sat i po 

užasa ustao sam 

od mašine da se

proteglim i gle

čuda

 

 

i

 

 

još

dok sam se

teglio osetio sam

početak knjige i

da ja to

mogu

 

 

i

 

 

seo

sam i

napisao

 

 

i

 

 

22 i 15

28. decembra 1983

počinjem

da li tako kreću i vozovi

do jutra da napišem knjigu

koju si ti

franjo počeo čitati

 

 

i

 

 

više

se nisam

zaustavljao

sledećih devet

sati do jutra 29

decembra 1983 i

kraja knjige kojoj

sam te noći dao

ime varšava

 

 

i

 

 

7 časova i 2 minuta

svanulo je

idem napolje da vidim

to jutro

koje sam svu ovu noć

na ovim stranicama

čekao i lutao još vitak sa srebrnim lukom

smešio se i ledene daljine dodirivao blago rukom

dan je 

sa istoka iznad kuća je rumeno

na zapadu iznad vode zagasito plavo

sve što je ove noći bilo u jednome

sada se vratilo u sebe

i staza od ispranih cigala

na kojoj sam malopre stajao

otkuda po ciglama zelena mahovina

 

 

i

 

 

varšava 

druga moja

knjiga je žudnja

za pesmom. knjigom

koja je pesma. pesma

koja je knjiga jer sve što

jesam pevam stvaram

hodam ljubim je samo

jedna knjiga. samo

jedna pesma

samo jedan

bog

 

 

i

 

 

 

varšava

je ime jedne

pičke jer svaka

pička je bog

varšava je moja

žudnja za

varšavom

 

 

i

 

 

varšava

je biti ili ne biti

ono sve ili ništa

pa kako bog

hoće

 

 

i

 

 

varšava

je ne samo

da hoću varšavu

nego da hoću sve

sve i još. i da posle

još hoću još jer

bog je hoću

 

 

i

 

 

bože

hoću te

još i još

bože

 

 

i

 

 

hoću

te pesmo

još i još

 

 

i

 

 

hoću

te varšavo

još i još

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

5. jul 2021.

26146. dan mog života

 

 

sve više

sam u odnosima

doživljavao stanje

ljubavi u kome nema

granice i koje uznosi

ali bi se tada bližnji

uplašili i hteli da

stanje ljubavi

prizemlje i

vežu za

odnos

 

 

i

 

 

to

me je

sve više

razdiralo i

cepalo 

 

 

i

 

 

tako sam te

jeseni 1983. pola

godine posle odluke da

ću hodati doživeo u tim

neprestanim dubokim

previranjima jednu

od najvećih kriza

u životu

 

 

i

 

 

ne sećam

se koji je to dan

i mesec bio ali se

sećam da sam se

biciklom vratio iz

grada i osećao

poraženim

 

 

i

 

kad sam

tako poražen seo

u fotelju tonuo sam sve

dublje i dublje. do dna

do samoubistva. do

umiranja

 

 

i

 

 

bio sam

sve ništavniji i

ništavniji. nikome i

ničemu nisam ništa

vredeo. bilo je

strašno 

 

 

i

 

 

u potpunoj

iscrpljenosti i kad

više nisam mogao ni da

se branim niti da konstatujem

taj pad jer sam bio na samom dnu 

na kome nije ostalo ništa od mene

nego samo još iskra boga u jednom

trenutku sam osetio pa ja ću napisati

knjigu za jednu noć. ipak ja nešto

mogu. uradiću to. i onda sam

počeo da se dižem i bilo

je fantastično 

 

 

i

 

 

oh

koje čudo

boga

 

 

i

 

 

sad kad

sam imao knjigu

u sebi čekao sam da

dođe ta noć da je

napišem

 

 

i

 

 

odlučio

sam da to

bude krajem

godine i to u

melencima

 

 

i

 

 

sa radom

čupić sam jednom

nedeljno bezrazložno

odlazio u neko selo

oko novog sada

 

 

i

 

 

predložio branku

kovačeviću da u svom

stanu osnuje galeriju

branko ju je nazvao

nosorog

 

 

i

 

 

odneo pesmu

kao pesma koja te

poziva na pevanje

jovici aćinu

u delo

 

 

i

 

 

odneo

branku slike

pesme na pesmama

u nosorog

 

 

i

 

 

na

poleđini

lišća sam

zapisao

 

 

i

 

 

videli smo

dva jablana

zašto su mi

suze napunile

moje oči

2. novembar 1983

 

 

i

 

 

najagresivnija reč

sveobuhvatno

najhumanija reč

spoznati

najmisterioznija reč

stvarati

12. novembar 1983

 

 

i

 

 

ja sam kao

mlade topole bez

lišća. ja sam kao krave

na dolmi. ja sam kao vazduh

u trbuhu. ja sam kao

odlivanje negativa

17. novembar 1983

 

 

i

 

 

priča kao

prijatelj. prijatelj

kao retkost. retkost

kao drvo. drvo kao

svako a svako kao

svoja priča

18. novembar 1983

 

 

i

 

 

život

niko nije

video

5. decembar 1983

 

 

i

 

 

dara me

prevezla u

melence

21. decembar 1983

 

 

i

 

 

melenci

kupujem

odlično

mleko

22. decembar 1983

 

 

i

 

 

melenci

banja. voda

sunce. trska

23. decembar 1983

 

 

i

 

 

melenci

rad ide

polako

25. decembar 1983

 

 

i

 

 

melenci

šta je to

sloboda u

pisanju

26. decembar 1983

 

 

i

 

 

melenci

varšava. sofija

jokohama. amsterdam

pisanje varšave

28. decembar 1983

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

3. jul 2021.

26144. dan mog života

 

 

odgovorom

hodaću otišao

sam zauvek

 

 

i

 

 

zauvek

otići to je

dolaziti 

zauvek

 

 

i

 

 

to

što mi se

desilo te večeri

8. marta 1983. se

obelodanjivalo

polako 

 

 

i

 

 

zato

je posle te 

odluke bilo teško

sa bližnjima jer oni

nisu znali da sam ja

već otišao a nisam to

znao ni ja jer sam

mislio da su i svi

oni pošli sa

mnom

 

 

i

 

 

počeo da

skupljam prve

rečenice iz

knjiga

 

 

i

 

 

šta bi bila

vertikala u pesmi

šta je to horizontala

u pesmi. struktura ili

vizija. radnja

je ritam

 

 

i

 

 

gubljenje

značenja a

zadobijanje

smisla

 

 

i

 

 

pesma

kao

 

 

i

 

 

u nemačkoj

na snimanju

žilnikovog

filma druga

generacija

 

 

i

 

 

pesme

o ženama

napisao sam 

ih stotinak

 

i

 

 

pesme

o ružama

plavim ružama

pišem ih i

danas

 

 

i

 

 

sa darom

zličić čamcem

po dunavu i

kiši

 

 

i

 

 

pobesneo

i u besu doživeo

tu bolnu istinu ko

se tuče taj

se voli

 

 

i

 

 

ponor

vlastite

drugosti

 

 

i

 

 

dečije oko

je oko sveta. kad

ne vidi dečije oko

ne vidi ni svet

 

 

i

 

 

za ajino

oko sam bacio

u dunav 1000

kamenova 

 

 

i

 

 

na

poleđini

lišća sam

zapisao

 

 

i

 

 

uzimam

svoje svuda

gde god ga

mogu naći

mišel montenj

10. mart 1983

 

 

i

 

 

svaka

grubost čitava

smrt je za mene

tugujem kroz ljubav

ljubim kroz tugu

17. mart 1983

 

 

i

 

 

nekad

progonjeno

hrišćanstvo je

1500 godina

već na vlasti

24. mart 1983

 

 

i

 

 

promena

nije razorna

ona je vesela

26. mart 1983

 

 

i

 

 

stvaranje

jednog cvetića

rad je vekova

vilijem blejk

3. april 1983

 

 

i

 

 

to što

je sad vidno

bilo je nekad

samo

zamišljeno

3. april 1983

 

 

i

 

 

pozdravi

nekog

15. april 1983

 

 

i

 

 

prevrnuta šolja

papuče pored kreveta

u srcu čežnja zauvek

25. april 1983

 

 

i

 

 

ti si

moj prijatelj

muvamo se

po sobi

22. juni 1983

 

 

i

 

 

kroz

neminovnost

29. avgust 1983

 

 

i

 

 

revolucija

nema nade

umetnost je i

danas sa 

jačima 

5. septembar 1983

 

 

i

 

 

zlo kao

brzina. smrad

definitivnog

dobra

3. oktobar 1983

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

2. jul 2021.

26143. dan mog života

 

 

kada sam

7. marta 1983

rekao hodaću sporo

da bih saznao zašto to

radim tada nisam znao

da ću odgovor dobiti

već sutra uveče

 

 

i

 

 

to je

bilo baš

ovako

 

 

i

 

 

sutra

uveče su se nastavili

radovi na našoj zajedničkoj

izložbi. bilo je to veče zorana

belića koji je govorio o istoku i

zapadu i mogućnosti prevođenja

tih kutura jednu na drugu i kao

primer je u jednom trenutku

pustio začudno pevanje

tibetanskih monaha

joj samo onaj

om i samo

tao

 

 

i

 

 

brujanje

koje traje

neprestano

i monasi ga

izvode već

vekovima

 

 

i

 

 

uzbudio sam

se i mislio kako 

je ta neprestanost 

divna i kako je to

srce umetnosti

 

 

i

 

 

slušajući

to pevanje koje

se neprekida jer ga

izvodi mnogo monaha

mislio sam kako da sam

učinim to što oni čine

vekovima zajedno

kao jedan

 

 

i

 

 

iza

mene i

u meni je

već bilo bliskih

iskustava sa

podvizima

 

 

i

 

 

pitao sam

se šta ja to treba

da radim u umetnosti

a da to bude dostojno

građenja kineskog zida

ili vekovno građenje

hramova ili puteva

ili mojih voljenih

dolmi pored

reka

 

 

i

 

 

u

jednom

trenu mi se

samo javilo

hodaću

 

 

i

 

 

hodaću

do nemačke

i vući ću jedan

konac iza

mene

 

 

i

 

 

to

hodaću

i taj konac

su se godinu

dana kasnije

pretvorili u

hodanje za

poeziju

 

 

i

 

 

tom

odlukom

počela su moja

hodanja koja su simbol

toga da jedan čovek treba

i može da uradi više od svih

ljudi zajedno i da sve na

ovom svetu zavisi

samo od jednog

čoveka

 

 

i

 

 

tek

tom odlukom

zaista počinje moj

rad. moja misija. tek

tom odlukom spojili su

se sadržaj i forma i

postali su jedno

preobraženi

u božije

delo

 

 

i

 

 

živele

odluke

 

 

i

 

 

kad sam

sledeće godine u

trideset petoj krenuo 

na put od hiljadu milja koji

počinje prvim korakom na

beskrajni i nepovratni

put na tom putu je

bio i onaj om i

muzika

tao

 

 

i

 

 

ja

bog

tao

om

 

 

i

 

 

odluka o

velikom hodanju

je da jedan čovek može

i treba da uradi sve ono što

urade hiljade i hiljade ljudi

za hiljade i hiljade

godina

 

 

i

 

 

to da

jedan čovek

može i treba da

uradi sve ono što

urade hiljade i hiljade

ljudi za hiljade i hiljade

godina se razvilo u to

da je jedan čovek 

više od svih ljudi

zajedno

 

 

i

 

 

a to

jedan čovek 

je više od svih ljudi

zajedno procvetalo je

u poetiku moje pesme

sve ono što može

samo jedan

čovek

 

 

i

 

 

a

sve ono

što može

samo jedan

čovek u sve

ono što može

i hoće samo

jedno biće

ja bića

bog

 

 

i

 

 

ja

bog

ja

 

 

i

 

 

b

b  o g

g

 

samo

 

b

b  o g

g

 

 

i

 

 

ljubim

svačije

delo

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

1. jul 2021.

26142. dan mog života

 

 

sutra treba

hodati napisao

sam na poleđini

lišća 6. marta a 7

marta sam počeo

put u ameriku

ili novi život

indijanaca

 

 

i

 

 

put u

ameriku ili

novi život indijanaca

su 8 sata hodanja 8 metara

uz muziku 8 vekova u izboru

lazarova miodraga

pashua

 

 

i

 

 

kretao

sam se jako

sporo. svakih

pola minuta bih

se pomerio za

santimetar

 

 

i

 

 

na cilju

me je čekala

 jedna crvena

ruža na

podu

 

 

i

 

 

na

trenutke

je bilo jako

teško

 

 

i

 

 

na

početku su

bili nepodnošljivo

daleko i 8 metara

i 13. vek muzike

 

 

i

 

 

stalno

je bio

neko

tu

 

 

i

 

 

poslednjih

pola sata je bilo

kao da sam jurio

svemirom

 

 

i

 

 

sporost me

je privlačila već

nekoliko godina. u

sporosti su se skupili

i nenasilje i nevidljivo

i strpljenje

 

 

i

 

 

neko je za

tih osam sati

odleteo do amerike

a ja sam sporošću

prošao kroz istoriju

muzike od osam

vekova koja je

ispunjavala

galeriju

skc-a

 

 

i

 

 

pošao sam

sa koralima iz 13

veka a završio sa

kejdžom rajhom

i pashuom

 

 

i

 

 

to

osmočasovno

hodanje kroz muziku

me je još više otvorilo

muzici i ispunilo kičmu

muzikom i muzikom

kičme boga u

meni

 

 

i

 

 

hodanje

me je dovelo do

hodanja muzikom a

muzika me je dovela

do muzike hodanja

a muzika hodanja

do vaskrsenja

 

 

i

 

 

kratki put

od 8 metara se

pretvorio u dugo

vreme od osam

vekova. u molitvu

za nestajuće

indijance

 

 

i

 

 

čovek može

da dostigne sporost

a brzinu ne i zato molitva

i otud meditacija. zato

usporavanje. zato

nestajanje u

muzici

 

 

i

 

 

put u ameriku

se nadovezuje na

moje zatvorsko iskustvo

nehodanja. na onaj krug

vojvodinom i na sporo

hodanje kod vladimira

kopicla u stanu

 

 

i

 

 

iskustvo slike

i reči sam imao potrebu

da pretvorim i u iskustvo tela. u

rad sa nogama. u hodanje. strpljenje

se pretvorilo u sporost. sporost u muziku

sporost kojom se jedino može putovati kroz

vreme. sporost kojom se može osetiti da je svet

sama muzika. da je sve isto. tekst u svemu

tekst u tekstu. tekst u slici. tekst u muzici

tekst u telu. tekst u ljubavi. tekst u

dobroti. sve je u tekstu. tekst

je pletenje. ja sam

pletilja

 

 

i

 

 

bilo je da

izludiš od nepodnošljive

sporosti. jer to usporenje je

bilo proporcionalno kao da sam

dva puta probio zvučni zid. ono što

me je uzbuđivalo i što sam slutio i u

drugim radovima i što sam doživljavao

u preobraženjima i radosti rađanja

stvarnog i jednog jedinog ja to je

da se ta nepodnošljiva sporost

kad se približimo cilju pretvara

u najveću brzinu. u samu

večnost. u bivanje

boga

 

 

i

 

 

put u

ameriku ili

novi život indijanaca

sam hodao šest puta

četiri puta sam hodao

sam a na dva hodanja

su mi se pridružili

prijatelji

 

 

i

 

 

hodaću sporo

da bih poradio na

večnosti. putujem u

ameriku da bi vaskrsli

i umetnost i indijanci

hodaću sporo da

bih saznao

zašto to

radim

rekao je

miroslav mandić

u 10:14 h. 7. marta 1983

pre hodanja

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

30. jun 2021.

26141. dan mog života

 

 

voleo sam

pre-davanja

da govorim i da

ne kažem ništa

a da gle sve što

jeste bude

još i više

 

 

i

 

 

održao sam

stotinak pre-davanja

za ono o ničemu kod

dubravke i miška pashu

je rekao to je najveće

umetničko delo

dvadesetog

veka

 

 

i

 

 

pre-davanja

su se razvila u

nomadski govor a

nomadski govor

u unutrašnji

govor

 

 

i

 

 

go

govor

govor

golog

 

 

i

 

 

govor

slaganja i

poistovećivanja

 

 

i

 

 

govor

koji peva

stvara i

ljubi

 

 

i

 

 

govor

je muzika

boga

 

 

i

 

 

govor

peva sve što

jeste a sve što

peva jeste

bog

 

 

i

 

 

retko  se

viđam s bilo kim 

skoro ni sa kim ne

razgovaram iako žudim

za drugim i za razgovorom

kad razgovaram to je za mene

umetnost i ljubav a ne ćaskanje

i druženje. svaki unutrašnji

razgovor je za mene

umetnost i delo

ljubavi

 

 

i

 

 

govorio sam u

sobama. galerijama

mestima za umetnost

hodajući. plivajući

 

 

i

 

 

trideset

četvrta mi

je

 

 

i

 

 

12

godina kako

svakog meseca

fotografišem

lice

 

 

i

 

 

9

godina

kako svakog

dana crtam

lišće

 

 

i

 

 

2

godine

kako sam

odlučio da ću

se ponovo baviti

umetnošću i to

nekom drugom

umetnošću

koja me je

dovela

do

večne

umetnosti

 

 

i

 

 

niko sam i

ništa a želeo

bih da sam

sve i svako

 

 

i

 

 

taj put

od nikog i

ništa do sve

i svakog je

jedini

put

 

 

i

 

 

put od

bića do

čoveka

 

 

i

 

 

put od

čoveka do

boga

 

 

i

 

 

ud

put

bit

 

 

i

 

 

bit

ruže i

pupoljka

i pupoljak

pahulja

ali

o

pupoljak

pahulji

tad

još

ništa

nisam

znao

 

 

i

 

 

samo

sam se

napaljivao

na pupljenje

i neopisivu

krhkost

pahulje

 

 

i

 

 

na

poleđini

lišća sam

zapisao

 

 

i

 

 

tekst ti si

put u ameriku

na vetru ti jagodice

crvene od tvojih zubi 

da li tvoja kosa pripada

tebi ili tvom narodu

iz koga si izrasla

i u koji bi želela

da se vratiš

1. mart 1983

 

 

i

 

 

sutra treba

hodati. pisma po

idejama prijatelja

6. mart 1983

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

29. jun 2021.

26140. dan mog života

 

 

sa

žilnikom

sam išao po

selima i uživao

u ljudima koji

su živeli baš

tu gde su

 

 

i

 

 

dečije

selo u sremskoj

 kamenici i odanost

svoj napuštenoj deci i

svim napuštenim

bićima

 

 

i

 

 

igrali

smo fudbal

nedeljom

 

 

i

 

 

počelo

je snimanje o

peri i vladi deci

gastarbajtera

 

 

i

 

 

sve više

sam uzbuđen 

strpljenjem i

sporošću

 

 

i

 

 

pripremao

sam se za jedno

veliko sporo

hodanje

 

 

i

 

 

zamolio

mog voljenog

lazarova miodraga

pashua da mi napravi

izbor muzike od

13 do 20

veka

 

 

i

 

 

stalna

borba sa sobom

sumnja u moj rad

i onda neka nova

snaga uprkos

 

 

i

 

 

uživanje

u druženju

sa radom

čupić

 

 

i

 

 

sneg

hladno. sam

u kajinoj kući

u melencima

 

 

i

 

 

izložbe kod

dare zličić. kod

vesne milović. kod

vojislava despotova

 kod vere i tibora

varadi 

 

 

i

 

 

pre-davanje

govor o ničemu

kod dubravke đurić

i miška šuvakovića

uživanje u govoru

i predavanju

drugom

 

 

i

 

 

na

poleđini

lišća sam

zapisao

 

 

i

 

 

čovek

čoveka kažnjava

zatvaranjem u samicu

ja i država

20. novembar 1982

 

 

i

 

 

ne nova

umetnička praksa

nego umetnost. ne

umetnost u srbiji

nego u evropi i

svetu

28. novembar 1982

 

 

i

 

 

pismo od

pashua. muzika

od 13 do 20 veka

30. novembar 1982

 

 

i

 

 

bog

me zaboravio

gotovo rob samog

sebe. argument

kao laž

4. decembar 1982

 

 

i

 

 

u cvijićevoj

ga je uhvatila

za kurac a on

je zaplakao

16. januar 1983

 

 

i

 

 

100

fragmenata

o ljubavi

23. januar 1983

 

 

i

 

 

da li

osećaš

lepotu i bol

postojanja

osećam i sve

dajem za

to

24. januar 1983

 

 

i

 

 

pisma

nepoznatom

prijatelju

25. januar 1983

 

 

i

 

 

svi oni

nisu bili toliko

loši koliko si ti

bio dobar

tekstovi koje bih

diktirao nekom

26. januar 1983

 

 

i

 

 

seks

ideje

društvo

bog

29. januar 1983

 

 

i

 

 

inficiran

jasnoćom

4. februar 1983

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

28. jun 2021.

26139. dan mog života

 

 

vesna i ja

smo bili dobri

prijatelji sledećih

deset godina do ruže

lutanja na koju je vesna

htela da krene sa mnom

ali je odustala i ostala u

londonu gde sam počeo

prvo desetogodišnje

hodanje

 

 

i

 

 

od 1991. sam

vesnu video samo

nekoliko puta. poslednji

put sam je video 2013. pre

osam godina. vesna se nije

udala i nema decu i živi

pošteno od svog rada

uglavnom sama u

londonu

 

 

i

 

 

kad sam

posle 12 dana

prekinuo sa vesnom

video sam se sa ksenom

i zaprepastio se koliko je

oslabila pateći zbog

našeg prekida

 

 

i

 

 

odmah

sam zavoleo

ksenu još

više

 

 

i

 

 

tako se 

počelo ljujati

sledećih dve i

po godine sa

ksenom i

vesnom

 

 

i

 

 

voleo sam

ih obe a želeo

sam da budem samo

sa jednom ženom i da

nastavim putem ka nebu

kojim sam krenuo posle

izlaska iz zatvora što je 

i privlačilo ljude k meni

a pogotovo žene ali

niko nije imao

snage da na

tom putu i

živi

 

 

i

 

 

voleo sam

ksenu i volim je

i sad. voleo sam

vesnu i volim

je i sad

 

 

i

 

 

povređivao

sam ksenu i ksena

je povređivala mene

povređivao sam vesnu

i vesna je povređivala

mene. hvala svakome

ko me je povredio

 

 

i

 

 

ksena i vesna

su jedno vreme

bile jako bliske jer

nisam lagao ni jednu

ni drugu ni sebe i one

su mogle da veruju

jedna drugoj

 

 

i

 

 

nikad 

ni za jednu

devojku nisam

mogao da kažem

ovo je moja

devojka

 

 

i

 

 

nikad 

ni za jednu

ženu nisam

rekao ovo je

moja žena

 

 

i

 

 

nikad 

nisam mogao

da kažem ovo je moja

podbara. ovo je moj grad

ovo je moj narod. ovo je moja

država. ovo je moj klub. ovo je

moja ekipa. ovo je moj movac

ovo je moj pas. ovo je moj stan

ovo je moja kuća. ovo je moja

generacija. ovo je moja

porodica. ovo je

moje dete

 

 

i

 

 

hendikep

da ni za šta i ni

za kog nisam mogao

reći da je to moje sam

preobrazio u ja sam

tvoj i sve moje

je tvoje

 

 

i

 

 

sve

je

jedno

jedan

je

sve

 

 

i

 

 

kad

danas kažem

za bilo koga ili

bilo šta moj to moj

pevam kao ljubav a

ne kao prisvajanje

 

 

i

 

 

moj

je samo

bog

 

 

i

 

 

jer

sve je

moje i svako

je moj jer svako

je bog a bog

je jedino

moj

 

 

i

 

 

slava je

tvoja ksena

i slava je tvoja

vesna i slava je

vaša ksena

i vesna

 

 

i

 

 

danas

26139. dana

mog života mislim

da se grožđe boga

pravi od vina

ljubavi

 

 

i

 

 

moj

život je

vino

ljubavi

 

 

i

 

 

moja

ljubav je

pesma

boga

 

 

i

 

 

moj

bog je

tvoj bog ko

god da si ti i

ko god da

sam ja i ko

kog da je

bog

 

 

i

 

 

bog

auto

bogo

grafije

boga

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima