AUTOBOGOGRAFIJA

2021-2031 ili do moje smrti
24/7/365

autobogografija su oboženja autobiografijom

autobogografija je autobogografija boga i bog autobogografije

autobogografija je oboženje pevanjem stvaranjem hodanjem 

autobogografija je oboženje ljubavlju slobodom istinom

autobogografija je nadahnuće svakom biću da napiše svoju autobiografiju

 

    Ti
    si

    432617

    pupoljak

    kad igraš ne možeš da umreš i osećaš se kao da si bog

    19. novembar 2025.

    27744. dan mog života

     

     

    2502/1151

     

    6891  8. nenad jovanović šalabazalo

    prostori nastaju iz volje da se nešto dodirne. a sad zavejani su bagrem bure itd

    više ne čine prostor jer - utrnulo je mojih dvadeset prstiju više ne osećam dodire

     

    globus nije model sveta nego ženinih atributa. naša mogućnost

    da ga milujemo je njegov jamac za jamajku. nije verodostojnost. da

    jeste bilo bi nemoguće poseći prst na jamajci. (jedan. dvadeset)

     

    o kako je u jednom trenutku na kraju hodanja zahladilo

    2056. hodanje

    skupiti se u sebe i nicati. da reči su ostale u vazduhu

    novi sad 14.9.1998

     

     

     

    2503/1150

     

    6892  sve je jasno nema potrebe ni za kakvim pitanjem: nebo je plavo sunce sija

     

    6893  kad sam te malopre ugledala dok si hodao na sredini puta ličio si na pravednika

    kao da si bio od onih prvih isposničkih. kad ideš bosonog po snegu i teško ti je ali ti znaš

    da si pravednik i lako to činiš. lako opraštaš ljudske greške jer ih razumeš. izazivaš blagost

    u ljudima i sve oko tebe ti se obraća. ličiš na muškarca koji me vodi. postavljaš mi neka

    sveta zaduženja a ja ih prihvatam ne opirem se i lako ih obavljam. jer meni je drago

    draga sam i sama sebi u ispunjenju tvojih zadataka i ja imam mir i spokoj u sebi i

    znam da postojim u tebi. dođi ovamo - dođem ljiljani i mi se zagrlimo i poljubimo

     

    u jesenjem danu

    2057. hodanje

    uživao sam u ljiljani jovanović

    došla je iz izraela. putuje u ameriku

    tamo će živeti. pre godinu i po smo hodali

    prvi put. da li je ovo naše poslednje hodanje

    na ruži. da reči su ostale u vazduhu

    i dalje ću misliti na ružu

    novi sad 15.9.1998

     

     

     

    2504/1149

     

    6894  neispavan sam - boli me telo

     

    6895  kolena zlatna. toplo je toplota mi prija

     

    6896  dugo izdišem - zatreperi mi telo od ugođaja

     

    6897  srećan sam jer sam živ

     

    6898  samo sam strujanje i svež vazduh

     

    samoća - seksualnost

    2058. hodanje

    danas hodam za svoju samoću i seksualnu

    vatru u telu. samoća je širenje koncentričnih krugova

    u okeanu samoće. seksualnost je tvoje odsustvo. krugovi

    davanja - predavanja. izašao sam iz uličnog hlada na sunce

    pored reke. noćašnje hladnoće su iščistile vazduh. sve se vidi

    jasno. sve je priprema za veliko nedostignuto pevanje: kad nas

    nema kad jedno smo. suza so. mleko. miroslave piši još ali

    piši polako. bilo šta sve je lepo. tvoje grudi. ja ne bih mogao

    hodati ovako sam da stalno ne osećam tvoje grudi na

    mojim grudima. uvek sam voleo reč sve jer ona

    govori o svemu i o tome da samo sve

    čini jedno. i dalje ću misliti na

    ružu. jedno je lepo

    novi sad 16.9.1998

     

     

     

    2505/1148

     

    6899  hladno je i tmurno ali po mokroj stazi na usponu se znojim. otkopčao

    sam košulje da rashladim grudi. na stazi po kojoj hodam još su sveži

    tragovi kiše koja se slivala kuljala i najkraćim putem tekla dole

     

    6900  izašao sam na proplanak iza mene vrhovi brda pod belom maglom

     

    6901  gledam po predelu kroz koji hodam i setim se proleća kada je sve počinjalo da buja

    sećam se kako su procvale divlje ruže - sada se u njihovom žbunju crvene zreli šipkovi

     

    6902  sa malog grozda koji sam prineo ustima jedna pčela mi je ujela za donju usnu

     

    6903  usna mi je jako natekla. počinje da pada kiša

     

    jedna pčela

    2059. hodanje

    levi džep mi je pun oraha

    neprestano pada jaka kiša. predajem

    se njenoj milini. blag sam. vodim ljubav

    sa tobom. ti si uvek sa mnom. ja sam ti

    veran. jedno je lepo. utabana uglačana

    zemljana staza se presijava na kiši

    novi sad 17.9.1998

     

     

     

    2506/1147

     

    6904  u ovakvom danu sam zaštićen kao u najmekšem i najmirišljavijem krevetu

     

    6905  vetar se smiruje. još je toplo. nebo je još svetlije i plavlje - lepo je

     

    6906  kada sam izgovorio lepo je osetio sam kako mi je

    reč lepo klizila kroz grudi ka stomaku bila mi je hrana

     

    isceljiteljski dan

    2060. hodanje

    tako sam hodao sa minom novčić. u

    savezništvu kao i juče sa nežnim pogledom

    mlade ciganke. savezništvo me je podsetilo na

    odanost kojom sam se kao dečak zavetovao svima

    koji su izloženi mržnji osudi istrebljenju. ja sam parija

    do zadnje suze na dečijem licu. srećan sam kad mi

    je svest na strani otpisanih. utabana uglačana

    zemljana staza se presijava na kiši. biti na

    strani otpisanih znači biti na strani ljubavi

    novi sad 18.9.1998

     

     

     

    2507/1146

     

    6907  ponekad me otruje gorčina. ono ja sam zao čovek boli me jetra

    danas sam baš smiren. ali ovih dana sam bio bedno čovek. jad muški. tim

    pre sam danas radostan jer mogu lepo samom sebi da poslužim kao

    zgodan predmet dobre zajebancije. ismevati sebe izgnojiti sebe

     

    6908  dvoje starih ljudi na biciklima nose krompir i drugo povrće. zaustavili su se da pređu

    preko pruge. ona je sa svojim malim biciklom prešla prugu naslonila ga i vratila se da

    pomogne. skinula je sa kormana teške kante krompira i pun džak da bi i on uspeo da

    pregura bicikl preko šina. voleo bih da pišem o tim velikim događajima ljubavi

     

    samo dečak

    2061. hodanje

    muškarac sam al samo dečak

    tako vidim svoj put svoju muževnost

    to je sveta bezazlenost. odsustvo interesa

    i moći. zavetovan plivanju hodanju i letenju

    biti na strani otpisanih znači biti na strani

    ljubavi. dečak sam samo devojčice ženo

    moja otkucaj jednog srca smo

    novi sad 19.9.1998

     

     

     

    tri

     

    dana

     

    prekida

     

    ruže

     

    lutanja

     

     

     

    2512/1141

     

    6909  četvrtak je u ponedeljak sam u trenutku zanosa odlučio: sledeća

    tri dana ću prekinuti ružu lutanja. za hrabrost (posvećeno violeti jovanović)

     

    6910  tako je mali i nepristran svaki korak ali kao i

    u prvom ognju prostor i vreme su stvoreni iz njega

     

    6911  nema više oraha

     

    6912  prolazim kroz zapušten deo telepa prijaju mi bagremi i

    čičkovi. izrasle staze. stare bandere katranisane i potamnele

    gomila cigala. savršena odvratnost đubrišta svuda naokolo

     

    kad igraš ne možeš da umreš

    2062. hodanje

    i osećaš se kao da si bog. želeo bih da uvek kad

    dodirneš ovu knjigu kada očima prelaziš preko ovih

    slova osetiš da sam tu. sva priča je u toj nepojmljivoj

    praznini između nas. sve treperi u miru. nestali smo

    u milosti. tiho. skinuo sam košulju prsluk i majicu

    sunce mi je na koži. dečak sam samo devojčice

    ženo moja otkucaj jednog srca smo. poput

    vetra osećam tvoj dah po mojoj duši

    novi sad 24.9.1998

     

     

     

    2513/1140

     

    6913  da ne hodam nikada ne bih napisao da je vetar tvoj dah po

    mojoj duši. moja duša je beskućnička i moja su osećanja slobodna i

    lutaju od trske do kamenog odrona. mladića koji mi dolazi u susret

     

    6914  već par kilometara sa mnom hoda mali crni pas lutalica

     

    prožimam se sa poniženima

    2063. hodanje

    zastao je spustio se do dunava i njuši. ponovo je tu

    pored mojih nogu. crn je jedino mu se sa obe strane

    vrata dlaka sivi kao da je prašnjava. reaguje na zvuke

    uplašen je. dok prelazimo preko bara pije vodu. kao što

    se on priljubljuje za moje noge tako se i ja svojim lutanjem

    priljubljujem za noge sveta. prepoznajem sebe u svemu što

    nas okružuje. pas lutalica me uči mojoj umetnosti. isplazio je

    crveni jezik vrućina mi je kao i meni. poput vetra osećam

    tvoj dah po mojoj duši. kada ga slučajno dodirnem nogom

    po telu i vidim da se nije uplašio srećan sam

    novi sad 25.9.1998

     

     

     

    2514/1139

     

    6915  u hodu zvonimo. crkva smo pokretu kaže dora stanković

     

    6916  u čurugu građevinski preduzimač nam

    kaže ma biće sve u redu ako bog da i ljudi ne otimaju

     

    6917  na suncu i vetru poljskim prašnjavim putem od čuruga

    do gospođinaca. kao ringišpil zemlja se širi svuda oko nas

     

    6918  ovde ne možeš da ne budeš srećan kaže dora

     

    6919  s obe strane puta je kukuruz. suv. sazreo

     

    preplavljeni zemljom

    2064. hodanje

    poljski put i čuruška crkva su mi iza

    leđa. a preda mnom crkva u centru gospođinaca

    gde žive ljudi oseća se atmosfera svih njihovih priča

    priča o rađanju i umiranju. izlazimo iz gospođinaca. sunce

    je zašlo. predvečerje je. polako ulazimo u noć. kada ga

    slučajno dodirnem nogom po telu i vidim da se nije

    uplašio srećan sam. biti na putu znači biti

    miljenik daljina blizinama tek

    novi sad 26.9.1998

     

     

     

    2516/1137

     

    6920  evo ga. to je dvadeset osmi septembar

     

    6921  sad vidim sve je počelo da žuti. ali nebo ne

     

    6922  nebo je ludilo

     

    6923  teški oblaci se spuštaju na zemlju

     

    6924  pogledom se sve pretvori u krik radosti

     

    6925  beli leptir sa modrim nebom iznad sebe

     

    6926  sunce je zašlo tama pada na zemlju. smiren

    sam iz mene je već šiknula snaga odnesena lepotom

     

    6927  15:29 prva munja i prva grmljavina

     

    6928  sve češće grmi. kiša mi spira sa lica preostalu setu

     

    6929  pored puta jedno do drugog mali pregažen pas i veliki izgubljen šraf

     

    ispevah se danas

    2065. hodanje

    kada sam stigao na most nebo

    je počelo da se prosvetljava kisnuo

    sam i vikao dajem ti svoj život divno je

    ništa ne preduzimati. prepustiti se. dozvoliti

    da nikne ono što je već posejano. božiji lik. biti

    na putu znači biti miljenik daljina blizinama

    tek. tako je lepo pevati sa grmljavinom

    novi sad 28.9.1998

     

     

    i

     

     

    danas hodam za svoju samoću i seksualnu vatru u telu. samoća je širenje

    koncentričnih krugova u okeanu samoće. seksualnost je tvoje odsustvo

     

     

    sve je priprema za veliko nedostignuto pevanje: kad nas nema kad jedno smo

     

     

    uvek sam voleo reč sve jer ona govori o svemu i o tome da samo sve čini jedno

     

     

    biti na strani otpisanih znači biti na strani ljubavi

     

     

    muškarac sam al samo dečak tako vidim svoj put svoju

    muževnost. to je sveta bezazlenost. odsustvo interesa i moći

     

     

    i

     

     

    ružo lutanja

    sve je bilo neizvesno

    do ludila i uspeli smo

    zahvaljujući samo

    svom ludilu

     

     

    i

     

     

    bože

    nežno nežno

    nežno nežno nežno 

    nežno nežno nežno te

    ljuljam na mojim

    grudima

     

     

     

     

     

     

     

     

    to je samo pitanje trenutka kada ćemo se nas dvoje sresti

    18. novembar 2025.

    27743. dan mog života

     

     

    2490/1163

     

    6863  svuda je korov. prašnjavi zemljani putevi se

    pletu ka novim delovima grada gde se samo gradi i gradi

     

    peta ekspedicija ljubavi

    2046. hodanje

    je bilo današnje čitanje u hodu kratkog teksta

    o ljubavi krišnamurtija. strah nije ljubav. ovisnost nije

    ljubav. osećaji odgovornosti i dužnosti nisu ljubav. samosažaljenje

    nije ljubav. bol koja nastaje jer niste voljeni nije ljubav. ljubav nije suprotnost

    mržnji kao što poniznost nije suprotnost oholosti… bez ljubavi život nema smisla

    bez lepote ljubav nije moguća. lepota nije nešto što možete videti - to nije lepo drvo

    lepa slika lepa zgrada ili neka lepa žena. lepota je prisutna samo ako u dubini srca

    znate šta je ljubav… ako ne znate šta da radite tada ne radite ništa. apsolutno

    ništa. tada ste u svojoj unutrašnjosti sasvim mirni. to znači da ništa ne

    tražite ništa ne želite ne sledite nikakav cilj: više uopšte ne postoji

    nikakvo središte. to je onda ljubav. sunce je zapalo izgubilo

    snagu kao i ja umorni oboje smo slast. ljubavi nema

    bez lepote a lepota je prisutna samo

    u srcu ljubavi

    novi sad 2.9.1998

     

     

     

    2491/1162

     

    6864  sedamnaeste patike. odlične. vibriraju - sto

    trideset maraka. šesnaeste su se iscepale načisto

     

    6865  to je samo pitanje trenutka kada ćemo se nas dvoje sresti

     

    6866  4. nenad jovanović prosjak

    klošara nema ni u ovom fragmentu. pa šta pomislih

    mogao bih i deset stranica bez njega. ispravim se: deset s

    duplim proredom. i sa duplim je mnogo pomislim. devet

    osam. cenkam se sam sa sobom. utom - smrkne se…

     

    jedino zelena radikalnost me zanima. a zeleno je iščezlo: sivilo vazduha se prema

    tamnosivom bagremu odnosi kao pozadina rendgenskog snimka prema rebrima mojim

     

    snimak sam načinio da komisiji za iseljenje pokažem da sam zdrav

     

    kupio patike i margarin

    2047. hodanje

    teku dani i život prolazi. ljubavi nema

    bez lepote a lepota je prisutna samo u

    srcu ljubavi. raznežio sam se misleći

    na tvoje oči

    novi sad 3.9.1998

     

     

     

    2492/1161

     

    6867  ma dobro taj dvadeset prvi vek je već počeo. to je već prevalilo na tu stranu mada

    većina ljudi toga još nije svesna. ali ovi što ga vode to su tako ti što menjaju pol. to sve dođe

    tako. to je ono kad si već sve probao i pošto je sve brzo onda probaš sve do kraja. fazon je

    što su svi ti likovi koji rade te perverzije najpametniji. ja se sam osećam kvir. normalno je da

    sam neprilаgоđen. nastranost nije nastranost kao što se kaže u pesmi queer grupe garbage

     

    6868  pirsing. branding. sajberseks. sajberpank. sajber duše. lezbo. gej. travestije. dragkvins

    ekstazi. strejteri. klabing. tatu. implant. kloniranje. promena pola. evropska pedofilija

    pa ništa sve je tako kako jeste. tako je i gotovo

     

    učio me nenad kesić

    2048. hodanje

    hodali smo nenad i ja po blatnjavim

    stazama. jeli šljive i grožđe. raznežio sam

    se misleći na tvoje oči. bili smo blato i sami

    i uveče sam počeo da slećem sa velikim

    jatima vrana na drveće pored reke

    novi sad 4.9.1998

     

     

     

    2493/1160

     

    6869  posle dva-tri tmurna dana izašlo je slabo sunce i sa sobom je povelo i 

    vetar. sve se to zove jesen. mislim na ljude koji su zbog svog mišljenja u zatvorima

     

    6870  sve podseća na doviđenja

     

    6871  levi džep mi je pun oraha. sve je tmurnije

    boje su sve toplije. ja sam sve tužniji i sve nežniji

     

    6872  nisam tužan zbog toga što nema nikog sa kim bih podelio samoću nego čudesno

     

    sve počinje pre nego što se i dogodi

    2049. hodanje

    sve je danas tako jesenje. ono što čini jesen je oslabljena

    svetlost. svetlost bez snage. jaka svetlost će otići sa lastama

    i neće znati za jesen. bili smo blato i sami a uveče sam

    počeo da slećem sa velikim jatima vrana na drveće

    pored reke. odlazim sa današnjom svetlošću

    novi sad 5.9.1998

     

     

     

    2495/1158

     

    6873  sve istanjeniji samoćama i naporima osećam se još stidljiviji

     

    6874  sporo hodam pod starim platanima

     

    6875  iz tišine svoje unutrašnjosti vidim jedan list koji bešumno plovi rekom

     

    6876  ovo što radim nije upornost nego nežnost

     

    6877  5. nenad jovanović lunjalo

    iseliću se jer želja za mestom ovde ne prianja ni uz šta

    imamo opšta mesta druga nemamo. to kažem i koja sedi na peći

    izgubili smo ih (kao što će noćivalište u zimu da izgubi klošara). sedim

    na hoklici - ne na peći - da bih ostao plodan. zapalićemo pod polutar

    avionom.  inače najlepši aeralni snimci opštih mesta nastaju iz peći

     

    sami nebo i ja

    2050. hodanje

    ponekad kao danas gubim

    pouzdanje. tužno je to i bolno. tada

    se borim da osetim smisao svog rada. ali ne

    pomaže. posle toga sam još obesmišljeniji: teče

    reka plove oblaci. i onda iz koraka živne život. sve

    je lepo: sunce je milo boje postojane. tada uživam

    u telu slavim nežnost i odanost. zastidim se pred

    korakom jer sam ga zaboravio a on mene nije

    odlazim sa današnjom svetlošću. ti u

    meni moli se

    novi sad 7.9.1998

     

     

     

    2496/1157

     

    6878  šum sam vetra visoko u granama

     

    6879  6. nenad jovanović beskrovnik

    prevrnulo se bure: praznina mu se izlila u okolnu

    prazninu. kao - neko je hteo da pljesne dlanovima i

    promašio dlanove. nastao je krst ove i one praznosti

    veži ga oko vrata i nećeš zaspati svu noć

     

    prevrnuto bure može da menja bubanj. ali bubnjar

    spava u toplom. diše u ritmu bubnja za numeru sneg

     

    kad u dubokoj noći počne da duva vetar među jablanima

    2051. hodanje

    vetar je sve hladniji. uživam: to ja drhtim. podižem se na prste. uvijam telo. stežem

    ramena. krivim se. grane vrbe mi dodiruju kosu. povlačim patike po asfaltu. ti u

    meni moli se. podignem glavu ka nebu vidim pticu visoko u letu

    novi sad 8.9.1998

     

     

     

    2497/1156

     

    6880  ako si na ovoj stranici videćeš me kako zastajem pod četvrtim orahom

    skupljajući sa zemlje njegove plodove. dok ih tražim u šaci polomim jedan o

    drugi. sveži su. ukus im se meša sa mirisom dunava koji teče tu pod njima

     

    6881  ako si i dalje tu videćeš kako se sunce presijava u hiljade

    bleštećih talasa na dunavu. videćeš kako se planina u daljini plavi

    osetićeš kako si nebom nebeska planinom planinska vodom vodena

     

    6882  žurim povremeno hramljući da bih u tri stigao da se vidim sa aleksandrom tišmom

     

    džez

    2052. hodanje

    četiri i po sata smo

    hodali aleksandar i ja. nogu pred

    nogu. reč po reč. zastajkivanje. smejanje

    puževi golaći. otvoreni pred otvorenim nebom

    hodanje sa puno smeha. podignem glavu ka

    nebu vidim pticu visoko u letu. nikada

    nemoj da zaboraviš da si stranac

    podsećam sebe

    novi sad  9.9.1998

     

     

     

    2498/1155

     

    6883  svakodnevna bol u ahilovoj tetivi je kao ukus dubina mirisa plave ruže

     

    6884  7. nenad jovanović goli sin

    bure je - boje rđe - opet uspravno. pred njime leži džepni kalendar bez broja za ovu

    ili onu godinu. a ponad puta u tanušnoj magli - gospodstvo klupskih konja: kaskaju

    stazom u obliku osmice. oborena (kao što beše bure) osmica označava beskonačno

     

    konji su boje rđe. bure je - to sam već rekao - uspravno

     

    sve je tu

    2053. hodanje

    bogme bih želeo da se

    odmorim hiljadu godina. ali

    trajanje - istrajavanje mi donosi

    nepoznato uzbuđenje. sve više sam

    uzbuđen sopstvenom uzbudljivošću. ja

    sam nestao - pretočen sam. u svetu se i

    pronalazim. nikada nemoj da zaboraviš

    da si stranac podsećam sebe. uzbuđen

    neprestajanjem nadovezivanjem

    slašću energija

    novi sad 10.9.1998

     

     

     

    2499/1154

     

    6885  jakom sirenom veliki kamion mi protrese telo. uplaši. ponizi

     

    6886  već sedmu godinu ja čuvam tajnu hodanja

     

    6887  u beogradu sam sa dve posekotine - na nosu i dubljom pod desnim

    okom. zaradio sam ih dok sam ulazio u auto koji sam stopirao. osećanje

    poniženosti se tako nastavilo ali sunce sija i sve je lepo oko mene

     

    poneti sa sobom poniznost

    2054. hodanje

    poniznost je putovanje ka dnu. iskustvo dna. otvaranje

    novih prostora slobode. iz poniženosti se može ići dalje

    otrežnjen prazan ni iz čega. ljudi beže sa tih prostora

    zbijajući se i gužvajući u prostorima dominacije i svetu

    zabave. uzbuđen neprestajanjem nadovezivanjem

    slašću energija. poniznost mi je bila

    nežni prijatelj

    beograd 11.9.1998

     

     

     

    2500/1153

     

    6888  miriše jutro na praznim ulicama beograda

     

    6889  hodamo od novog sada ka bukovcu petar miloradović i ja. kaže da je napisao haiku

    o kojem mi je govorio 2444. dana ruže lutanja dok smo hodali ka sremskim karlovcima

     

    bezsemnen plod

    nežni anđeo - plavog

    grožđa pepeljak

     

    6890  petar kaže da sada svakog dana piše pesme o sutonu. zamolim ga da mi opiše

    vreme i izmaglicu po kojoj hodamo. ne bih je opisivao samo bih se pitao o njenoj brzini kaže

     

    okružen prijateljima

    2055. hodanje

    kasnije je petar pričao kako je u vojsci

    šakama grlio cvetove ruže. slobodan tišma je pričao

    o svojoj umetnosti. bogu. o religioznom doživljaju koji je

    opisivao kao radost milost. na dvorište na kome smo do

    malopre sedeli i slušali slobodana je počeo da pada sumrak

    sa sumrakom i kiša. padali su baš kao milost o kojoj je do

    malopre slobodan govorio. podigao sam lice. petar je otišao

    u gornji milanovac. valerija u mužlju. izvirujem ispod strehe

    raznežen sam hladno mi je a ipak mi toplota mili po

    telu. poniznost mi je nežni prijatelj

    skupiti se u sebe i nicati

    novi sad 12.9.1998

     

     

    i

     

     

    nisam tužan zbog toga što nema nikog

    sa kim bih podelio samoću nego čudesno

     

     

    ovo što radim nije upornost nego nežnost

     

     

    već sedmu godinu ja čuvam tajnu hodanja

     

     

    poniznost mi je bila nežni prijatelj

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja

    bili smo

    pobuna

    koja se

    ne

    buni

    nego

    dura

    dobrotu

    i

    lepotu

    zauvek

     

     

    i

     

     

    bože

    nežno nežno

    nežno nežno nežno 

    nežno nežno nežno te

    ljuljam na mojim

    grudima

     

     

     

     

     

     

     

     

    ja sam zanos da će života biti

    17. novembar 2025.

    27742. dan mog života

     

     

    2478/1175

     

    6829  ja sam već došao u situaciju da nemam para da kupim hleb. dobro

    možda imam za hleb ali ne mogu samo od hleba da živim kaže slobodan tišma

     

    6830  rastao sam se sa slobodanom sada kisnem na dunavskom

    keju. kiša jako pada hodam sporo da bih što više uživao u kišnjenju

     

    6831  sačekao me je pismo nenada jovanovića

    poslao mi je svojih deset beskućničkih pesama

     

    6832  1. nenad jovanović tumaralo

    otkrio sam klošarevo noćište: kod belog transformatora, na okretnici

    oduvek se pitam gde spavaju, rekla je na to i. potom, glava joj potonu 

    u naslon troseda. a tonjenje me usidri. u rečenicu. ovu

     

    klize kapljice vode

    2038. hodanje

     

    veče je kiša se ispadala. vazduh je pun

    vlage ja bez snage. sam suviše sam. zaista je

    ovo desetogodišnje hodanje mnogo teže nego što

    sam mogao zamisliti. sa mnogo više iskušenja onih

    nepredvidljivih gotovo bezopasnih a iznuruјućih. biti

    dete prepun snage stalno napolju. iskušenja koja

    oduzmu snagu a da to ni ne primetim

    novi sad 21.8.1998

     

     

     

    2479/1174

     

    6833  svojom greškom već pedeset minuta čekam autobus za

    sremske karlovce gde me čeka zorica kovačić. kasnim. nerviram se kiša

    je stala ali sam prepun nemoći. posle više od dva meseca duge pantalone

     

    6834  hodamo po klizavoj šumskoj stazi

     

    6835  zorica je zaostala. dolazi čujem njen zvižduk

     

    mokri u letu

    2039. hodanje

    o kako smo pokisli klizali se i

    smrzli se. ipak smo se najviše klizali. blato

    glatko vuče. mokra odeća je bila sve hladnija

    do drhtanja. bilo je na toj klizavoj stazi uživanja

    hteo sam da pišem o njoj ali je kiša padala i klizalo

    je. mutna voda je jurila. iskušenja koja oduzmu

    snagu a da to ni ne primetim. a tek vlaga

    koja se isparavala iz zelenih šuma

    novi sad 22.8.1998

     

     

     

    2481/1172

     

    6836  ekstatičnost celog zemljinog šara osećam na

    ovom beznačajnom običnom prostoru kojim hodam

     

    6837  izgubljeni su reperi terminologija putokazi

    lutam. ostaje mi da budem umetnik. pesnik. sin božiji

     

    6838  po kosi me dodiruju krupni zeleni listovi platana

     

    6839  treperim. nervi su mi napeti. uokolo čujem poludele mlade ljude

    navučeni na zadovoljstvo i moć lako prskaju kao mušice na jakom svetlu

     

    6840  neprestano ponavljam za sebe i tebe: neka nas dobrota hrani neka nam lepota

    utoljuje žeđ. neka nas istina vodi. neka slobodom rastemo. molim se da ljubavlju živimo

     

    6841  ljubav. sloboda. istina. lepota. dobrota. ne čuvam se ove me reči čuvaju

     

    silovitost sveta

    2040. hodanje

    smirio sam se i dan jenjava

    u tvom sam naručju. a tek vlaga

    koja se isparavala iz zelenih šuma

    u tvom naručju iako se još

    nismo sreli

    novi sad 24.8.1998

     

     

     

    2482/1171

     

    6842  plivanje

    potopljenim telom u vodi ponovo

    sam dete - još nerođeno - kao u majčinoj

    utrobi. voda me preporađa. izmiri sa okolinom

    iznedri svežinom. stvaralaštvo i jeste pretvaranje

    vode u život. oduvek sam voleo vodu i da se kupam u

    njoj. u moru duboko u plavom. sporo bih plivao potapao

    se kao što plivaju kitovi. na dugim hodanjima pojavila mi

    se i želja za dugim - slučajno pala kap -  plivanjem dunavom

    pored kojeg sam često hodao. da ga plivam i preplivam. i plivao

    sam ga i preplivavao. plivali smo zajedno mina vera dora zorica

    nosio nas je. nazvah to ekspedicija ljubavi. mističkim kupanjem

    putevi teku kao i reka. ali sam u reci oslobođen od grča

    uspravnosti (grča ispravnosti). obavijen vodom kao

    pelenama prirode. u vodi je lako oprostiti

    jer kao da sam u suzi

    (iz rečnika hodanja)

     

    nisam hodao

    u tvom naručju iako

    se još nismo sreli. bol u

    krstima raspad sistema

    novi sad 25.8.1998

     

     

     

    2483/1170

     

    6843  zvezdano nebo

    i sve vidiš i ništa ne vidiš na njemu kad

    se čudiš i nestaješ pred čudom. nepojmljivo

    je ali te obuzima. samo si čedo toj količini. čedo

    ostalo bez daha. lepote traži moje telo i duh. razvukla

    se harmonika violina - počinju sudbonosnu temu

    hodam kao da mi je svaki korak jedna zvezda. tako

    izgradih hodački univerzum jednog lutalice. vučen

    lepotom on i dalje hoda zvezdama. kad se zagledam

    nad svim koracima koje sam ostavio na zemlji

    praveći sa njima od zemlje plavu ružu imam

    ono isto osećanje kao kad pogledam u

    nebo a nebo posuto zvezdama

    (iz rečnika hodanja)

     

    nisam hodao

    bol u krstima raspad sistema

    ističe potrošena snaga spavajući

    prikupljam novu

    novi sad 26.8.1998

     

     

     

    2484/1169

     

    6844  kako u trenutku sve nestane. sve me porazi

     

    6845  ja verujem u dobrotu. verujem u jedno ime kaže

    tanja nikolić dok me prati iz batajnice na put za novi sad

     

    6846  uvek se na putu osećam kao kod kuće. to nije povezano

    sa putovanjem nego sa beskućništvom. sa pripadanjem svemu

     

    6847  put je srce prostora

     

    6848  2. nenad jovanović obajgora

    bure od sipkavog metala. bela maramica s

    tragom govneta. bagrem što nikada nije oprašen

    (zbog čega klošar kada leže pod bagrem nikad

    baš nikad ne pomisli na med)

     

    kako mi je lepo na putu

    2041. hodanje

    samoća. uzbudljivi dani iskušenja

    teku. ističe potrošena snaga spavajući

    prikupljam novu. predajem se

    da bude volja tvoja

    novi sad 27.8.1998

     

     

     

    2485/1168

     

    6849  razilaženja

    ako kreneš razići ćeš se sa onima

    koji ostaju. razilaženja su kao staze koje

    se račvaju kao grane koje se granaju. trenuci u

    kojima je došao kraj zajedničkog puta kad svako

    ide svojim putem dalje. razilaženja su bolna. pogled

    se još nada a tela su se već odvojila. zajednički prostor

    je potrošen pred nama je novi put - prostranstvo koje

    spašava ili ubija. prvi trenuci posle razlaza su panični

    tlo pod nogama je nestalo - zjapi bezdan. život teče

    dalje. da li ćemo krenuti za njim ili ćemo i sami

    ostati. kako je lepo razići se sa svojim manama

    razilaženje je posledica rasuđivanja. razići 

    se da bi se ponovo sreli. iznenadno i

    neočekivano sa iznenadnim

    i neočekivanim. negde

    na putu

    (iz rečnika hodanja)

     

    ima slasti sve dobro je

    2042. hodanje

    samo da se u ovoj samoći potpuno ne

    otrujem gordošću. predajem se da bude

    volja tvoja. samo da me hladnoća ne

    ohladi i potpuno zatvori iznutra

    novi sad 28.8.1998

     

     

     

    2486/1167

     

    6850  prolazim između potrebe da sebe poništim i potrebe da odstranim

    realnost. pri tome je još i sivo i subota je i boli me ahilova tetiva

     

    6851  nemaš još mnogo do kraja govori mi sve više ljudi. a niko ne zna da je u svakom

    danu svih deset godina da je svaki dan poduhvat da u svakom danu preti opasnost

     

    6852  niko ne vidi koliko sam daleko otišao i kako nisam tu

     

    6853  moje prisustvo svedoči o drugom svetu. svetu miliona i miliona novih ljudi i novih bića

     

    6854  ja sam zanos da će života biti

     

    ja sam seme

    2043. hodanje

    u novi život odlazi snaga moga

    života. samo da me hladnoća ne

    ohladi i potpuno zatvori iznutra

    hajmo moj živote veselo da

    hranimo i hrana budemo

    novi sad 29.8.1998

     

     

     

    2488/1165

     

    6855  izlazim iz grada da sačekujem jesen da je pozdravim upitam za zdravlje i namere

     

    6856  dobro došla jeseni  kažem joj ovog sunčanog ponedeljka dok je još sve zeleno

    a nebo tako plavo načičkano belim oblacima. ipak jesen je već tu sa svima nama

     

    6857  na šestom kilometru osetim današnji prvi bol u ahilovoj tetivi

     

    6858  i druga mrtva lasta na putu

     

    6859  al je veliko nebo bog te jebo

     

    baš jeste

    2044. hodanje

    nebo je u ravnici veliko

    plavo je. gde god se okrenem

    svuda je. najprisutnije je a najdalje

    svu snagu mi izvlači ka sebi. nebo me

    pretvara u duh. u biće koje peva. hajmo

    moj živote veselo da hranimo i hrana

    budemo. puna su mi usta dok

    izgovaram reč nebo

    novi sad 31.8.1998

     

     

     

    2489/1164

     

    6860  prvi je septembar hodam uz brdo

     

    6861  usput se sladim šljivama i grožđem

     

    6862  3. nenad jovanović skitaroš

    sve što odsustvuje iz zaklona odmahnulo

    je - na odlasku onom govnjivom maramicom - tački

    iz koje je zaklon nikao. govno je eufemizam za suzu

    koju je odsustvujuće onda pustilo i obrisalo maramicom

    ono se od prave suze razlikuje samo jer je to

    što je: stilska figura. moja (oh)

     

    kao i oblaci

    2045. hodanje

    posle deset kilometra hodanje

    sam nastavio sa borisom kovačem. hoćemo

    onu turu mahnuo je rukom obeležavajući put koji

    ćemo preći. pričali smo o stvaralačkom i reproduktivnom

    kasnije i o samom putu koji nastaje putovanjem ili se nastavlja

    putem bez puta. žao mi je što nisam više pisao o današnjoj slasti

    grožđa. pogotovo onog sitnog što se zarumenilo kao med. prsti

    su mi se lepili a niz ždrelo sam osećao snagu te slasti. sada je

    već kraj hodanja smiraj je. puna su mi usta dok izgovaram

    reč nebo. sunce je zapalo izgubilo snagu

    kao i ja - umorni oboje smo slast

    novi sad 1.9.1998

     

     

    i

     

     

    izgubljeni su reperi terminologija putokazi

    lutam. ostaje mi da budem umetnik. pesnik. sin božiji

     

     

    neprestano ponavljam za sebe i tebe: neka nas dobrota hrani neka nam lepota

    utoljuje žeđ. neka nas istina vodi. neka slobodom rastemo. molim se da ljubavlju živimo

     

     

    ljubav. sloboda. istina. lepota. dobrota. ne čuvam se ove me reči čuvaju

     

     

    niko ne vidi koliko sam daleko otišao i kako nisam tu

     

     

    moje prisustvo svedoči o drugom svetu. svetu miliona i miliona novih ljudi i novih bića

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja

    ko i uvek

    bilo nam je 

    nejebati nikog

    i neprestano

    se

    jebati

    s

    bogom

     

     

    i

     

     

    bože

    nežno nežno

    nežno nežno nežno 

    nežno nežno nežno te

    ljuljam na mojim

    grudima

     

     

     

     

     

     

     

     

    uzbuđuje me da budem bolji čovek

    15. novembar 2025.

    27740. dan mog života

     

     

    2468/1185

     

    6799  probijam se kroz visoki korov iza mene je slobodan dragaš

    miriši polje deteline. zuje muve. toplota isijava iz ugrejane i suve zemlje

     

    6800  vrućina je ali prvi put sam sinoć osetio jesen u hladnom vetru

     

    6801  tišina je samo zvuk mojih koraka peva kroz suvu travu

     

    6802  šipak počinje da zri. oko njega se plave prašnjave trnjine

     

    6803  skidam prsluk i košulju da golom kožom sa ovog prašnjavog

    puta pošaljem pozdrav najhladnijem danu u kome ću se zateći ove zime

     

    prisustvo kojim se stapamo

    2029. hodanje

    na ovakvim vrućinama grad je kao rerna

    ili užarena peć. od vrućine je sve nepomično. diše

    se tek da se preživi. više nema snage ni lepih slika

    u meni. vrućina i groznica su me iscrpele. hodanje

    prestajem na onom delu puta na kome mi je

    najzgodnije da sutra nastavim. poklanjam

    ti zdravlje moje današnje izgladnelosti

    novi sad 11.8.1998

     

     

     

    2469/1184

     

    sa crkvenjakovima

    2030. hodanje

    od bukovca do stražilova i sremskih karlovaca

    slavica lukić njen sin ivan i najmlađa (od petoro dece)

    una i tesa ivanova devojka. sve vreme sam bio koncentrisan

    na njih. želeo sam da im sve dam. otuda ni jedne reči za knjigu

    u toku hodanja. poklanjam ti zdravlje moje današnje

    izgladnelosti. i bez reči idemo dalje

    novi sad 12.8.1998

     

     

     

    2470/1183

     

    6804  hodali violeta i ja. učio je plivanju. opet hodali. pili pivo. nastavili hodanje

     

    violeta jovanović:

    2031. hodanje

    podrhtavala sam kad sam uključivala kasetofon da bih skidala ono što si govorio

    radovala sam se kad čujem tvoj glas. uzdah. misao. korak. vetar. automobil. pticu

    kišu. tvoje disanje i žvaćkanje. jer to je sve značilo da si ti na putu i da sam i ja tamo

    taj doživljaj se teško može steći čitanjem knjige. tada se ne oseti podrhtavanje tvog glasa

    kada si uzbuđen. kad ugledaš maslačak na asfaltu. bulke mak ptice. ili zadihanost dok se

    penješ uzbrdicom. smirivanje disanja dok se približavaš odmoru i krevetu na kraju dana. ne

    može se čuti kako sa slašću žvaćeš trešnju koju si upravo pojeo i preturajući je po ustima

    pričaš o tome kako ti je prijala. ili specifično izgovaranje reči: nežnost lepo krošnja. izgovaraš

    ih dugo meko. ne može se osetiti tvoj prolazak kroz prostore: u gradu. pored kafića. pa neka

    širina kad izađeš iz grada. automobili koji jure pored tebe ili tišina u polju. i glas koji je u

    svakom predelu drugačiji. ili kada se sa vetrom nadglasavaš. ili sunce koje ti

    potpuno isuši usne i jedva ih pomeraš. ili kada se na ulici javljaš nekom

    poznaniku. i bez reči idemo dalje. ili ona blaga napetost

    dok ne otpočneš prvu reč

    novi sad 13.8.1998

     

     

     

    2471/1182

     

    6805 obuvam šesnaeste već izlizane rudarske patike

     

    6806  rudarenje ruže je ići dalje ići dalje

     

    6807  sunce mi je iza leđa lice zaštićeno

     

    6808  podižem glavu i gledam suzdržavam se da ne zaplačem. uzbuđen: živo je sve

     

    6809  tu sam u poljima osećam: prisutan sam

     

    6810  hodam po debelom sloju prašine koja mi

    se diže preko patika i plavih čarapa do kolena

     

    suglasje

    2032. hodanje

    ići dalje u nepovrat: jer

    ljubav je u nepovratu. u novo

    cvetanje. kako su jasni bili trenuci danas

    dok sam prolazio pored kukuruza a sve što me

    je okruživalo je bila velika umetnost. nova do sada

    nepoznata tu pod mojim nogama u mom srcu jer sve

    je u njega ulazilo. umetnost je boravila u svemu što me

    je okruživalo. srce mi je hranilo suglasje bog je živ. o

    njemu ne znam ništa ali to njegovo ništa je umetnost

    veća od svih. ti duboki doživljaji su iza mene i ja

    ulazim u grad. ili ona blaga napetost dok ne

    otpočneš prvu reč. the eye wich i see god

    is the same as that with which

    he sees me

    novi sad 14.8.1998

     

     

     

    2472/1181

     

    6811  četrdeset godina od milomirove smrti. idem mu na grob mom ocu

     

    6812  danas je treća ekspedicija ljubavi

     

    6813  šetam sam. subota je. kao dete sam. sve

    podseća na ono nekad: još desetak dana pa u školu

     

    6814  kako sam stariji sve više osećam kako mi je otac nedostajao

    i kako je on svojim odlaskom učinio da pouzdanje umesto u njemu

    osećam u svetu. svet mi je otac. sve u svetu mi je majka

     

    6815  pridružuju mi se dora stanković i zorica kovačić

    hodaćemo deset kilometara i posle zaplivati

     

    6816  13:40 ulazimo u dunav ispod mosta kod beške

     

    6817  18:55 izlazimo iz dunava u slankamenu

     

    treća ekspedicija. plivanje

    2033. hodanje

    plivanje se nadovezuje na hodanje. klizili smo

    velikom vodom. skoro pet sati bili u njoj. plivamo po

    sred dunava koji je tako pitom i tako opasan. ta velika

    voda velika kao nebo što samo teče teče i teče. uživam u

    snazi dunava koji me uči skromnosti. uživanje je predavanje

    posle plivanja violeta nas je sačekala u inđiji sa odštampanim

    primercima ruže lutanja 6. the eye wich i see god is the

    same as that with which he sees me. voda nas je

    nosila kao da smo njeni

    novi sad 15.8.1998

     

     

     

    2474/1179

     

    6818  juče (nedelja) smo otplivali i četvrtu ekspediciju ljubavi. od slankamena do

    surduka. dva i po sata smo bili u vodi. sada u moru koraka kupam sve plivačke zaveslaje

     

    radost u kolenima

    2034. hodanje

    malopre me je pitala prijateljica koliko ima

    još do kraja ruže lutanja i da li hodanje samo oko

    novog sada osećam kao neuspeh. više je to nego neuspeh

    poništavanje je to. poništavanje iz kog preostaje nanovo rađanje

    da sam mogao slobodno da se krećem po svim zemljama evrope bilo

    bi mnogo više medijskog i finansijskog uspeha. ali ovako je ruža čudnija

    njena unutrašnja motivacija je neodgonetljivija. ruža je sve više živa sama

    sobom. cveta bez zašto. cveta jer cveta. isti putevi kojima hodam svaki dan

    pretvaraju se u put. sve više osećam kako sve nastaje ni iz čega. kako je

    svaki korak već uspeh. kako beda. prisustvo nasilja i rata. odsustvo novca

    i perspektive. mogu da probude osećanje čiste radosti i očiste oči da bi

    videle lepotu ovog sveta. evo ova popodnevna svetlost. toplota

    ublažena noćašnjom kišom. pa visoki jablani i ogromne

    krošnje oraha. malo mače i deca koja ližu sladoled

    voda nas je nosila kao da smo njeni. i svaka reč

    koju napišem je poletanje galeba

    novi sad 17.8.1998

     

     

     

    2475/1178

     

    6819  i današnji dan pripada letnjem festivalu vrelih dana

     

    6820  neispavan sam vučem noge oči su mi poluotvorene. u ovakvim trenucima

    najviše pomaže strpljenje i lišavanje bilo kakvog razmišljanja. ćutati. što duže ćutati

     

    6821  kada kasnije pregledam rukopis žao mi je što su neke stranice prazne i pitam se kako

    to da nisam mogao ništa više da napišem. tada mi to nije jasno a u ovim trenucima dok

    osećam snažnu bol u ahilovoj tetivi sva snaga mi otiče samo u tome da izdržim

     

    ništa više - samo izdržati

    2035. hodanje

    kažu mi ljudi da plaču čitajući ružu lutanja

    mislim da je to od napetosti koja se oseća u

    hodačkom naporu i prisutnosti svega što me

    okružuje. sliva se umor po meni. lepo je izdržati

    i svaka reč koju napišem je poletanje galeba

    sliva se umor po meni kao san

    kao zagrljaj

    novi sad 18.8.1998

     

     

     

    2476/1177

     

    6822  danas je preobraženje. volim tu reč taj događaj

    preobraziti se pretvoriti sebe u nepoznatog boljeg čoveka

     

    6823  uzbuđuje me da budem bolji čovek. sretan

    sam jer isto uzbuđenje prepoznajem kod nekih ljudi

     

    6824  na kraju sam druge današnje šetnje. hodanje ću obaviti sa još dve

    šetnje. prija mi odsustvo napora. kao tihi sneg smiruje se snaga u meni

     

    6825  i dok uživam u ovoj lepoj kiši osećam kako živi tiha rana iz mog najranijeg detinjstva

    ali ne uzbuđuje me više ta rana koliko rana samog sveta koju bih mogao nazvati lepota

     

    sva doba si mi

    2036. hodanje

    sa četiri šetnje sam se na preobraženje

    podsetio godišnjih doba. na disanje živog organizma

    zemlje koja kruži svojim prolećem letom jeseni i zimom

    sve se jedno u drugo pretapа. jedno drugim živi hrani se 

    i napaja. zemlja kišom. ja tobom. sliva se umor po meni

    kao san kao zagrljaj. iskrenošću hodam ka svim

    tajnama i tajni godišnjih doba

    novi sad 19.8.1998

     

     

     

    2477/1176

     

    6826  kada sam pre jednog sata po dve hiljade trideset sedmi put počeo

    da hodam osetio sam kako je sve manje razloga gotovo ih više i nema

    da činim to što činim. ali ako činim postoji neko ko čini da ja to činim

     

    6827  svaki dan krećem da hodam. ronim. da bih izronio sa najdubljeg dna

    na površinu jedno blistavo ništa. samu prazninu. prostor za sve što postoji

     

    6828  na kraju hodanja kao nagradu susrećem reči drugog čoveka toliko

    je moja duša naučila da skače po brdima da uzleće da lebdi u visinama da

    proširuje prostore za koje nije znala da grli svu zemlju unaokolo svet i

    sve što je u njemu i da vidi sebe kako ga grle ruke celog svemira

     

    ne pitaj se nego niz drum

    2037. hodanje

    mislio sam danas o budućnosti i kako

    vrednost života dolazi iz nje. dani preda

    mnom će se otvoriti. iskrenošću hodam ka

    svim tajnama i tajni godišnjih dobi. biti

    dete prepun snage stalno napolju

    novi sad 20.8.1998

     

     

    i

     

     

    ići dalje u nepovrat

    jer ljubav je u nepovratu

     

     

    sve što me je okruživalo je bila velika umetnost. nova do sada nepoznata tu

    pod mojim nogama u mom srcu jer sve je u njega ulazilo. umetnost je boravila 

    u svemu što me je okruživalo. srce mi je hranilo suglasje bog je živ. o njemu

    ne znam ništa ali to njegovo ništa je umetnost veća od svih

     

     

    plivanje se nadovezuje na hodanje. klizili smo velikom vodom. skoro pet sati bili u njoj

    plivamo po sred dunava koji je tako pitom i tako opasan. ta velika voda velika kao nebo što

    samo teče teče i teče. uživam u snazi dunava koji me uči skromnosti. uživanje je predavanje

     

     

    ali ovako je ruža čudnija njena unutrašnja motivacija je neodgonetljivija. ruža je sve više

    živa sama sobom. cveta bez zašto. cveta jer cveta. isti putevi kojima hodam svaki dan

    pretvaraju se u put. sve više osećam kako sve nastaje ni iz čega. kako je svaki korak

    već uspeh. kako beda. prisustvo nasilja i rata. odsustvo novca i perspektive. mogu

    da probude osećanje čiste radosti i očiste oči da bi videle lepotu ovog sveta

     

     

    uzbuđuje me da budem bolji čovek. sretan sam

    jer isto uzbuđenje prepoznajem kod nekih ljudi

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja

    njušili

    smo

    se

    svakog

    dana

    ko

    i

    dan

    sa

    svakim

    danom

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja

    plivali smo

    ekspedicije

    ljubavi za sve

    koji ljube iako

    njih niko

    i

    ne

    ljubi 

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja

    ljubav i nije

    ništa drugo

    nego neko

    ko je

    ljubav

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja

    sloboda i nije

    ništa drugo

    nego neko

    ko

    je

    sloboda

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja

    istina i nije

    ništa drugo

    nego neko

    ko

    je

    istina

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja

    neko i nije

    ništa drugo

    nego neko

    ko

    je

    ljubav

    sloboda

    istina

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja ti

    si boginja

    koja me je 

    rodila

    i

    načinila

    bogom

     

     

    i

     

     

    bože

    nežno nežno

    nežno nežno nežno 

    nežno nežno nežno te

    ljuljam na mojim

    grudima

     

     

     

     

     

     

     

    niko ne stoji iza mene niko osim tebe

    14. novembar 2025.

    27739. dan mog života

     

     

    2453/1200

     

    6766  pre hodanja sam dobio pismo od dušana vidakovića pesnika. postavio

    mi je nekoliko pitanja za intervju u novinama. jedno od njih je: ruža lutanja

    je i finansijski zahtevan projekat. priznajte ko u stvari stoji iza vas

     

    6767  nikada nisam bio član ni jedne političke partije. ni jednog strukovnog

    udruženja. nikakvog tajnog društva. ne da nisam imao nikakve veze sa policijom

    i centrima moći nego me muške priče o moći špijunaži pustolovinama zaverama

    ratovima herojstvima oružju novcu uopšte ne zanimaju: dosadne su mi. verujem

    u boga ali nisam pripadnik ni jedne od postojećih religija iako sam učio mnogo

    od njih. ni jednog učenja iako su mi mnoga draga. ne osećam se pripadnikom

    bilo koje grupe bilo kog naroda bilo koje države bilo koje rase bilo kog

    vremena bilo kog prostora bilo koje civilizacije. pripadam bogu

    dobroti lepoti istini slobodi ljubavi

     

    6768  tvoj

     

    sećanje na dolores čaće

    2016. hodanje

    pola sedam je uveče temperatura je

    malo minula. na putu sam kod batajnice. sa

    pitanjem ko stoji iza mene otpočeo je današnji

    dan… jedan golub sedi na ogradi mosta. niko

    ne stoji iza mene niko osim tebe

    novi sad 27.7.1998

     

     

     

    2454/1199

     

    sa slavicom

    2017. hodanje

    bio sam u zrenjaninu da se vidim

    sa slavicom lukić. posle šest godina je prvi

    put ovde. sa svoje petoro dece: anom marijom

    ivanom sonjom unom. sada živi u holandiji. izborila

    se za svoj i njihov život. osećam da je moja kuća tu

    iza moje kože priča mi. nekoliko letnjih meseci prve ili

    druge godine ne sećam se sam svaki dan odlazila van grada

    biciklom i na jednom delu puta uvek zamišljala da ti dolaziš i da

    se srećemo. i uvek bih te ugledala i mi bismo tada dugo pričali

    posle razgovora bih se vraćala svojoj deci. hodali smo sporednim

    ulicama i kada smo trebali da se rastanemo počelo je nevreme

    nad zrenjaninom. za dvadeset minuta se smračilo. vetar je kidao

    grane sa drveća. jak pljusak je potopio ulice. pola sata je nevreme

    carevalo nad gradom. sada se vraćam. pejzaž je mokar. pljusak

    je natopio suvu zemlju. vlažne boje dominiraju u predelu. na

    zapadu se ponovo pojavljuje sunčeva svetlost. razdanjuje

    se posle nevremena. niko ne stoji iza mene niko osim

    tebe. da to je ta spasonosna kiša koju su

    svi očekivali već nekoliko dana

    novi sad 28.7.1998

     

     

     

    2455/1198

     

    6769  na putu čitam naglas reči molitve sa dopisnice koju mi je svetlana milić

    poslala iz lisabona: molim te bože da me crkvica tvoja mala prazna i tiha i ove

    večeri odreši od svih veza i učini da ne vidim ni oltar ni kandilo ni svećicu koju sam

    sama pripalila. da budem u prostoru u kome nema ničega od života zemaljskog. da ne

    važi za mene ništa od onoga što je činjenica i oblik sveta. da uđem u duhovnu svoju

    suštinu potpuno i prestanem biti ono za šta važim u životu. da se sve u meni promeni

    od imena do haljine. da urastem u mir duhovni tako kao što je orah urastao u ljusku

    gospode daj mi da ne zaboravim prelaziti taj čudni zajednički prag između tvoje i moje

    kuće i da ponovo i ponovo dolazim u ovu kućicu kraj druma između nekoliko drveta

     

    crkvica

    2018. hodanje

    lepo mi je na kraju hodanja

    iako je to samo fina rezignacija

    da to je ta spasonosna kiša koju

    su svi očekivali već nekoliko dana

    volim reči koje poput srca jasno

    kucaju u grudima

    novi sad 29.7.1998

     

     

     

    2456/1197

     

    6770  uzalud sam pokušavao da bilo šta napišem

     

    i uzalud me čini

    2019. hodanje

    volim reči koje poput srca jasno

    kucaju u grudima. ko osunčan veš

    ko žedna mačka tako nekako

    izgleda i ovaj dan

    novi sad 30.7.1998

     

     

     

    2457/1196

     

    6771  ističe juli

     

    6772  hladom pod orasima u petrovaradinu

     

    6773  ponekad osetim da voleti znači plakati

     

    kakav momak: momčina je to

    2020. hodanje

    i današnje hodanje sam završio hramajući

    doduše ali prepušten i tiho radostan. ko osunčan

    veš ko žedna mačka tako nekako izgleda i

    ovaj dan. momački mi sledi i dalje al

    samo pošteno i bezbrižno

    novi sad 31.7.1998

     

     

     

    2458/1195

     

    6774  gledam sredinu dunava na kome ću posle hodanja održati svoje prvo

    pre-davanje dok plivam o ženi i muškarcu vodi i ljubavi. plivaću i pričati o

    preobražaju i misteriji ljubavi koja je uvek i samo žeđ i glad za celovitošću

     

    6775  lepa je ova vrućina. kao leto

     

    6776  curi znoj

     

    6777  svaki dan pred polazak na hodanje osećam blagu jezu pred nepotkupljivošću

    prostora i vremena koji me tog dana očekuju. tako i pred današnje pre-davanje osećam

    uznemirenost i tremu. pokušavam da se smirim i ono što želim reći propustim kroz srce

    da bih srcem i telom pamtio ono što su misli i duh posejali u njima. ako kasnije u

    trenutku izvođenja telo počne da rađa tada i moj duh počinje da stvara. tada

    postaju nove reči. nikada do tada izgovorene

     

    subota je

    2021. hodanje

    posle hodanja plivanje. nadam

    se da će me ovo mističko plivanje

    okupati očistiti. da ću ja i pijući prljavu vodu

    dunava čistiti njega. momački mi sledi i dalje

    al samo pošteno i bezbrižno. vidimo se

    u ponedeljak odoh na plivanje

    novi sad 1.8.1998

     

     

     

    2460/1193

     

    6778  plivali smo sat jedan: boris zorica dora vera ljilja brankica i ja. bejasmo labudi

     

    6779  juče smo (nedelja) nastavili. plivali smo od novog sada vera midić. dora

    stanković. zorica kovačić i mina novčić do sremskih karlovaca. bili u vodi dva sata i

    petnaest minuta. dunav je tako moćan a pitom. opasan a blag. snažan a podatan

     

    6780  juče mi je na plivanju izgorelo lice

     

    6781  hodam sa igorom maleševićem: ja sam nikogović. niković. teofil krnić

    pukotina bruno. tolstoj. hamvaševski. ja sam muza puškinova jer se u meni

    koncentriše sva propast prošlosti i predobrota budućih svetova

     

    plivanje ekspedicija ljubavi

    2022. hodanje

    igor malešević je bubnjar. sve vreme je pričao u

    magijskim slikama. juče sam se na sredini dunava

    mogao udaviti. vetar je odneo loptu uzvodno i pokušao

    sam brzim kraulom na sredini reke da je stignem zaboravljajući

    na snagu kojom dunav teče. talasi su počeli da mi ulaze u usta

    i da nisam prepoznao smrt za par sekundi bio bih udavljen

    vidimo se u ponedeljak odoh na plivanje. kako je svaka

    moć opasna gordost smrtonosna

    novi sad 3.8.1998

     

     

     

    2461/1192

     

    6782  i danas pokušavam da sačuvam lice od jakog sunca. toplota

    dana se uvećava ugrejanom zemljom drvećem asfaltom kućama

     

    6783  ipak smokve još nisu sazrele

     

    6784  samo izdržavam ništa više ali osećam u tome primamljivost i slast. slast u

    ovom običnim ulicama vrućini koja razara zelenim bagremima pod kojima hodam

     

    6785  za znojavu kožu mi se lepe i mokra košulja

    i gaće. sve to tako biva. a ja u tome jesam

     

    6786  ni preko noći neće biti hladnije

     

    6787  lepota nije u nečem posebnom nego baš tu gde je niko ne primećuje

     

    ljubi me svaki dan

    2023. hodanje

    sve ovo ne bih mogao činiti da ne

    osećam tvoju podršku. sa tobom osećam da

    sam na pravom putu. kao u vodi ili snu. da li je i 

    na tvojim usnama sada ružičnjak. ljubi me ljubi me

    kako je svaka moć opasna gordost smrtonosna

    želeo bih da ova knjiga bude usna

    na tvojim usnama

    novi sad 4.8.1998

     

     

     

    2462/1191

     

    6788  na kiši odmaram oči koje su ovih dana bile nadražene na suncu i lice koje je gorelo

     

    6789  pod starim drvoredom oraha retko na suncu ponegde pokrivena

    mahovinom staza od mokrih cigala. sve je manje takvih staza

     

    jutrenje

    2024. hodanje

    šest ujutru iz planinarskog

    doma na stražilovu posle pijane

    i neprospavane noći vraćamo se boris

    kovač lav i ja u bukovac. svanulo je jutro

    sunce se rodilo sa istoka. lelujam pijan. jutarnja

    svežina daje snagu i održava me na nogama

    želeo bih da ova knjiga bude usna na tvojim

    usnama. jutrom sve počinje iznova

    novi sad 5.8.1998

     

     

     

    2463/1190

     

    6790  dragi miroslave danas 30. jula 98 smo hodali za ružu lutanja i tebe. ruži

    smo dodali jedan mali pupoljak a tebi smo na dar ishodali celih 20 km. uzmi jedan

    dan odmora od hodanja. hodali smo za tebe. tvoji saša i peđa. dopisnicu od saše i

    peđe iz luksemburga sa fotografijama hodačkih puteva zatekao sam u poštanskom

    sandučetu kada sam se jutros pijan iscrpljen vratio sa spavanja

     

    saša tišma i peđa šiđanin za mene

    2025. hodanje

    dok su pre sedam dana hodali za ružu da li su saša

    i peđa znali da ja i inače danas ne bih mogao hodati. ne

    samo da nisam mogao hodati nego sam sasvim puko od

    umora i alkohola. još više od energije koja je prošle noći strujala

    kroz mene i oko mene u razgovoru sa mladim ljudima iz pozorišne

    grupe ivane inđin. davaо sam im se do kraja. vodile su me snažne

    reči koje sam izgovarao. kada živo izgovorim reči reči se pretvaraju

    u život. tada su reči delo. ali uz vino i mladu noć ja sam se

    potrošio. jutrom sve počinje iznova. potrošio

    da bih se obnovio

    novi sad 6.8.1998

     

     

     

    2464/1189

     

    6791  ponovo na nogama izbolovan bez snage prazan samo hodim

     

    6792  kao ispucaloj zemlji bez vode suše mi se usne od vrućine

     

    6793  na suvim mi usnama još bridi jučerašnja izašla groznica

    i nos i koža na čeonim kostima mi se ljušte. to je od nedeljnog

    plivanja na ekspediciji ljubavi. sve te rane su od traganja

     

    samo brodim

    2026. hodanje

    našao sam ali i dalje tražim

    traganje je ono stanje duše kojim

    se nalazi. traženje nas štiti od banalnosti

    posedovanja. traženjem sam izložen. čuvam

    se tako što se ne čuvam. usne mi se suše

    kao odlaženje. potrošio da bih se

    obnovio. hodam: ja zov

    novi sad 7.8.1998

     

     

     

    2465/1188

     

    6794  tu sam da mi osetiš telo po tvom telu

     

    6795  kad udahnem litru lepotu u sebe deset litara lepote izdišem

     

    sutra je nedelja i novo plivanje

    2027. hodanje

    hodam: ja zov. mahnem ti iz današnje tišine

    novi sad 8.8.1998

     

     

     

    2467/1186

     

    6796  juče smo plivali vera midić. zorica kovačić. dora stanković i ja. od sremskih

    karlovaca do mosta kod beške. dva i po sata smo bili u vodi. bila je to druga

    ekspedicija ljubavi. ekspedicija ljubavi je svaki put svako delo od početka do kraja

     

    6797  puno slika o životu i ulozi jedne jedine ličnosti mi kruži mišljenjem

    osećanjem i telom na ovoj vrućini. ali ni jednu od njih još ne mogu 

    da kažem još nije umrlo njihovo posejano seme

     

    6798  oko četrdeset stepeni. usna mi se od vrućine

    osušila i ispucala. osećam je kao preoranu njivu

     

    druga ekspedicija ljubavi

    2028. hodanje

    između cveta i sveta izabrao bih cvet. jer sa

    cvetom se događa ljubav a sa svetom moć. nisam

    dovršio ovo razmišljanje kao ni mnoga druga. ali sve

    što je živo i rađa ponoviće se. mahnem ti iz današnje

    tišine. hodanje prestajem na onom delu puta na

    kome mi je najzgodnije da sutra nastavim

    novi sad 10.8.1998

     

     

    i

     

     

    gledam sredinu dunava na kome ću posle hodanja održati svoje prvo

    pre-davanje dok plivam o ženi i muškarcu vodi i ljubavi. plivaću i pričati o

    preobražaju i misteriji ljubavi koja je uvek i samo žeđ i glad za celovitošću

     

     

    ako kasnije u trenutku izvođenja telo počne da rađa tada i moj 

    duh počinje da stvara. tada postaju nove reči. nikada do tada izgovorene

     

     

    lepota nije u nečem posebnom nego baš tu gde je niko ne primećuje

     

     

    kada živo izgovorim reči reči se pretvaraju u život. tada su reči delo

     

     

    ekspedicija ljubavi je svaki put svako delo od početka do kraja

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja

    pesničko

    stvaralačko

    prosjačko

    filozofsko

    lutalačko

    monaško

    ludičko

    to

    smo

    bili

    bog

    ti

    i

    ja

     

     

    i

     

     

    bože

    nežno nežno

    nežno nežno nežno 

    nežno nežno nežno te

    ljuljam na mojim

    grudima

     

     

     

     

     

     

     

     

    čovek koji hoda i piše o lastama

    13. novembar 2025.

    27738. dan mog života

     

     

    2439/1214

     

    6721  ponedeljak upeklo sunce. čim sam krenuo osetim blagi bol u tetivi. sve sam više sam

     

    6722  sve je manje novca (monaški i prosjački). sve se više širi rat. sve je više pretnji u svetu

     

    6723  u jednom trenutku život zavisi samo od mene

     

    6724  vrućina je znojim se pored visokih čičkova i mlade trske

    izrasle na teretnoj železničkoj stanici kroz čije vozove volim da prođem

     

    6725  hodam po jednoj šini širine ruke. ljuljam

    se održavam ravnotežu kao nekad u detinjstvu

     

    6726  voleo bih kada bih više pisao nedovršene

    rečenice. nejasne misli. rečenice sa puno grešaka

     

    i tada sam samo hrana

    2004. hodanje

    izdržati je čudesna stvar. pogled

    pupoljak. izdržati znači pevati

    pružam korak lepo mislim

    pevati znači biti i igrati

    novi sad 13.7.1998

     

     

     

    2440/1213

     

    6727  ovo bi se moglo nazvati izrovanim putem. sasušeni delovi su

    prevučeni tankom skramom. mokri su pod vodom ili dubokim tragovima

    traktorskih guma. neki delovi od nagle sunčeve toplote su ispucali

     

    6728  pusto polje u susret mi dolazi žena sa biciklom i kao uvek u takvim situacijama

    osetim u njoj strah od nepoznatog muškarca. to me čini tužnim i podseti me na sve

    strahove koje žene nose zbog teških iskustava sa muškim nasiljem

     

    6729  izvadiću zvona iz džepa zvoniću i moliću se

     

    6730  ovo sam ja posle druge čaše kisele

     

    izrovan ili ne ja hodam njim

    2005. hodanje

    na licu mi se sasušila znoj. uzbuđuje me ta

    priča koju pričam. priča bez uzbuđenja. krenuti otići

    vratiti se. tako svaki dan. svaki mesec. svako godišnje

    doba. svake godine. volim te rečenice koje liče na sve

    druge rečenice kao ova vrućina koja liči na sve

    vrućine. danas me je tetiva nešto manje bolela

    pa sam radostan. pevati znači biti i igrati

    ulicama se širi nežno treperenje

    mojih umornih butina

    novi sad 14.7.1998

     

     

     

    2441/1212

     

    6731  volim gospodstvo strpljivosti baš dok sam iscrpljen

     

    pouzdana tetiva

    2006. hodanje

    bio je to običan dan ali sam

    zadnjih tri-četiri kilometra morao da

    hramljem i trpim bol. ahilova tetiva više nije

    mogla da nosi i vuče. pokušavao sam ali nije

    uspevala. čemu sve to. zbog postojanja

    ulicama se širi nežno treperenje mojih

    umornih butina. da zbog postajanja

    novi sad 15.7.1998

     

     

     

    2442/1211

     

    6732  vrućina izbija iz zelenila oko tise. pored puta na daskama zabijenim

    na dva koca crnim slovima piše čarda ponovo radi. dvesta metara desno

    riba i tamburaši. sa sporednog puta prilazi mi žuti pas

     

    6733  prelazim preko tise. reka je mutna. žutosiva od

    kiša. iza stuba nizvodno stvaraju se virovi. vri reka

     

    6734  laste lete kao da me najnežnije ruke miluju po celoj koži

     

    6735  kako je teško opisati vetar nad rekom

     

    6736  u zrenjaninu sam malopre izašao iz kamiona. dok smo se

    vozili objašnjavao sam šoferu šta radim a on mi je sa osmehom na

    licu rekao baš je to čudno i lepo sresti čoveka koji hoda i piše o lastama

     

    čovek koji hoda i piše o lastama

    2007. hodanje

    u novom sadu sam sunce mi sija u lice. ne osećam

    bol u ahilovoj tetivi. sretniji sam i lepši bez bola. kao

    da zemlja teče pod mojim nogama. kupio sam kilogram

    paradajza nosim ga u papirnoj vreći. sunce mi sija u

    leđa. odmaram se u odsustvu brige osećajući da

    je samo jedan čovek dovoljan. da zbog

    postajanja. dovoljan izvor života

    novi sad 16.7.1998

     

     

     

    2443/1210

     

    6737  iza mene je tridesetak ljudi penjemo se ka...

     

    6738  ka zdravicama berđajevu buberu gurđijevu hamvašu

     

    6739  polako pada veče na proplanku smo. zapada sunce. svi smo popili vino...

     

    6740  petar miloradović nam deli kolače koje je napravio želeći da nahrani dobrotu

     

    penjanje - nazdravljanje

    2008. hodanje

    hodanje smo završili kroz požnjeveno

    polje žita dok se na nebu pojavljivao

    mlad mesec. dovoljan izvor

    života. bili smo novo žito

    novi sad 17.7.1998

     

     

     

    2444/1209

     

    6741  od ranog jutra upekla zvezda. prelazim most

     

    6742  sa slamčicom u kljunu vrabac na žici

     

    6743  znojim se od ranog jutra

     

    6744  u hladu starih oraha oči mi nalaze predah u plavoj boji cikorije

     

    6745  voleo bih da napišem jedan haiku koji glasi otprilike ovako: anđeo je

    bezsemen plod kaže mi petar miloradović dok silazimo crvenim putem ka karlovcima

     

    od ranog jutra do ponoći

    2009. hodanje

    ponoć je strmom šumskom stazom spuštamo

    se ka stražilovu staniša dautović i ja. on hoda ispred

    osvetljavajući stazu malom baterijskom lampom. hodamo

    nogu pred nogu to uvek odmara. za nama hoda borisov

    pas. već smo sišli. ulazimo u kola pas ostaje. bili smo

    novo žito. volim reči koje kao i strma šumska

    staza sigurno vode kroz opasnost

    novi sad 18.7.1998

     

     

     

    2446/1207

     

    6746  plovi sa onima što plove. putuj sa putnicima. seti se svih milostivi bože

    koje svako od nas ima na umu u ovaj čas… tebi poveravamo sav život svoj

     

    6747  vrućina je sunčevi zraci dodiruju kosti

     

    6748  da l ću biti sposobna da uistinu sagnem glavu

     

    6749  većina ljudi ide na štrand kolima

     

    6750  hodam pored lađa pod imenom lika mišeluk tisa panonija. prema kanalu mlad čovek

    uči ženu ribolovu i jedva može da se uzdrži od smeha gledajući njenu nespretnost

     

    ja bih te stalno pitala

    2010. hodanje

    hodanje je savezništvo. savezništvo sa

    rečima u prolazu. sa podnevnim suncem. sa vrućim

    kamenom. sa dunavom. sa svima čije su me misli

    ikada obradovale. hodanje je hodočašće radoznalog

    čoveka. volim reči koje kao i strma šumska staza

    sigurno vode kroz opasnost. gubiš

    dane nemoj gubiti radoznalost

    novi sad 20.7.1998

     

     

     

    2447/1206

     

    6751  juče je umesto mene hodala i pisala j. videla je kako hramljem sa

    bolnom tetivom i htela je da mi pomogne. sve je tako jednostavno. kao i poruka

    njene bake koja joj je jednom na štanglici napisala: lent vagyok a kertben (dole sam u bašti)

     

    6752  posle prvih nekoliko kilometara sun i ja kupujemo hladno

    pivo u prodavnici i u hladu ga popijemo. sada podnapiti teturamo 

    na velikoj površini asfalta kod sajma i pevamo navijačke pesme

     

    6753  ja više volim ovako meko opuštanje. šutka je

    suviše gruba. ovo me više razveseljava kaže sun

     

    odlučno da

    2011. hodanje

    već nekoliko dana hodam sa

    zavojem oko tetive. u rakiju sam stavio

    andole i time je natapam. čini mi se da natopljen

     zavoj pomaže ali pre svega pažljivost prema

    njoj ublažava bol. gubiš dane nemoj gubiti

    radoznalost. nežan sam prema telu koje

    stari iz čijih očiju večno zrače

    dečije oči

    novi sad 21.7.1998

     

     

     

    2448/1205

     

    6754  na putu uvek osećam razvejavanje. njime se budi u meni nežnost

     

    6755  na ovoj vrelini i vetru osećam more u svom telu. miris

    morske vrućine i morskog bilja koje sam prikupljao u sebi u detinjstvu

     

    6756  u beogradu me zapahne miris jedne žene pa miris druge žene pa

    miris sledeće. mnogi muškarci koje vidim za pojasom nose telefone. setim se

    reči jednog od najdražih mi dimitrija baščevića mangelosa najlepše je biti neprimećen

     

    spor od zagledanosti

    2012. hodanje

    okupan iscrpljen rashlađuje me topli vetar

    u dunavu sam učio violetu da pliva. bilo je lepo

    biti u vodi. kao i ova koža koja se posle kupanja

    odmara. nežan sam prema telu koje stari iz čijih

    očiju večno zrače dečije oči. penjem se uz

    stepenice nevin sam kao žeđ

    novi sad 22.7.1998

     

     

     

    2449/1204

     

    6757  juče sam dragani erdevički predao rukopis ruže lutanja i 1000 dm. da li će jagoda i

    nikola heleta uspeti da za taj novac odštampaju knjigu u petsto primeraka. ostalo mi je još

    200 dm. (uspeli su. jagoda i nikola hvala vam) sa tim novcem može se samo preživljavati

    živeti se ne može a raditi nikako. ali ja sam ruža. o knjigama se niko ne brine i one

    se ne distribuiraju. mali broj ljudi zna za njih. teško je tako pisati ali tim pre

     

    6758  nisam dovršio prethodni fragment zamislio sam se

    povuklo me je hodanje. sada uživam. znoj na licu me čisti

     

    6759  hodam sa srđanom kneževićem prašnjavim letnjim putem u kojem sam pisao

    pre desetak dana dok je bio blatnjav i dok se zemljana pokorica sušila na njemu

     

    sve je suvo prašina do kolena

    2013. hodanje

    pre nego se rastanemo srđan me pita da mu pričam

    o novoj muzici. kažem mu da sam iscrpljen i da ćemo

    pričati drugi put. ne govori mi se. zaista vrućina radi

    svoje. sada sam samo žedan. još kilometar i po i

    onda tečnost tečnost tečnost. penjem se uz

    stepenice nevin sam kao žeđ. iz suvih

    usta ipak ističu vlažne reči

    novi sad 23.7.1998

     

     

     

    2450/1203

     

    6760  volim da pišem na način kojim ptice pevaju

     

    uz najbolje pivo na svetu

    2014. hodanje

    hodao sam sa valerijom lacko. malopre smo se

    rastali. na uglu temerinske ispred radnje smo sedeli

    i popili po hladno pivo. sada sam ošamućen. vrućina je 

    i saobraćajna gužva. ljudi se vraćaju s posla. dok čekaju

    autobuse s nogu piju pivo i puše. setim se slika iz siromašnih

    zemalja gde sam video kako ljudi uživaju u lošem pivu i lošim

    cigarama jer loše pivo i loše cigare su najbolje pivo i najbolje

    cigare kad boljih piva i boljih cigara nema. tako je i ovde

    savršenstvo u bedi koja se širi jer boljeg od ovog nema

    na vrućini su se ljudi izvalili po vreloj travi i asfaltu. ne

    dvoume se ovde su. beda je omamljujuća baš kao i

    sterilnost bogatstva. uživanje u odličnom pivu nije ništa

    veće od uživanja u lošem pivu. kao kuće asfalt drveće

    vazduh i ljudska tela su se ugrejala. svi su se razgolitili

    omađijani letnjom seksualnošću. sve zri i zrelo je da

    prepukne. da se prelije ulije osladi. iz suvih usta

    ipak ističu vlažne reči. kroz ulice ipak

    ćarlija rashlađujući vetar

    novi sad 24.7.1998

     

     

     

    2451/1202

     

    6761  krenuli smo posle ponoći da hodamo do svitanja

     

    6762  pesme se pevaju glasom koji je spojen sa

    ritmom srca preko muda do stopala kojim hodaš

     

    6763  dati se to je cela priča

     

    6764  cigani volim ih. trista ciganskih porodica ovih dana pobeglo

    ispred ratnog ludila. naselili se na obodu grada bez vode i hrane

     

    6765  ponekad se ne može biti ako nisi sam. ne sam

    protiv svih nego sam za sve. voleti znači voleti sve

     

    ženi koja hoda ove noći sa mnom

    2015. hodanje

    ove noći je ka zori sa mnom hodala zorica kovačić

    svanućemo u hodu. rukom joj pokazujem bandere koje

    vidimo uz put. i jablan joj pokazujem. čuju se prvi petli

    kroz ulice ipak ćarlija rashlađujući vetar

    jedan golub sedi na ogradi mosta

    novi sad 25.7.1998

     

     

    i

     

     

    u jednom trenutku

    život zavisi samo od mene

     

     

    izdržati je čudesna stvar. izdržati znači pevati. pevati znači biti i igrati

     

     

     

     

    uzbuđuje me ta priča koju pričam. priča bez uzbuđenja. krenuti otići

    vratiti se. tako svaki dan. svaki mesec. svako godišnje doba. svake godine

     

     

    volim gospodstvo strpljivosti baš dok sam iscrpljen

     

     

    volim da pišem na način kojim ptice pevaju

     

     

    dati se to je cela priča

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja

    ja sam bio

    a ti si činila

    ja sam činio

    a ti si bila

    pesma

    ruže

    lutanja

     

     

    i

     

     

    bože

    nežno nežno

    nežno nežno nežno 

    nežno nežno nežno te

    ljuljam na mojim

    grudima

     

     

     

     

     

     

     

     

    ti nisi tu ali ja sam sve vreme sa tobom

    12. novembar 2025.

    27737. dan mog života

     

     

    2427/1226

     

    6691  idem

     

    6692  vazduh je vlažan isparava se noćašnja kiša

    na jakom suncu. hodam - negujem se - uživam

     

    6693  slučajno sreo rajku sredojević. vozila je bicikl. krenuli smo zajedno ka njenoj kući

    predložio sam joj da prođemo pored teretnih starih vozova pored kojih često prolazim. u

    jednom trenutku se rajka uplašila od zatvorenog prostora. uzeo sam rajkin bicikl na rame

     

    6694  u svakom pogledu je hiljadu slika

     

    prvog jula

    1995. hodanje

    košulja mi se lepi po oznojenoj

    koži. prašina mi je na licu. noge izgrebane

    od visoke trave čičkova i kopriva. i pored toga

    što se na ulicama oseća da su ljudi poraženi

    uplašeni da žive bez ikakve perspektive život

    buja i u njima. bedno je ali ima sladoleda poješću

    jedan. velika je vrućina ali i na njoj rečenice teku

    reč po reč. ponoć je zadnju rečenicu zapisujem dok

    traje veliko nevreme sa jakim vetrom munjama koje

    svakog trenutka osvetljavaju noć i grmljavinom koja

    se valja po celom svodu nebeskom. na kraju

    dana iscurila je žestoka vrućina a blagi

    vetar je donosio povremeno svež dah

    novi sad 1.7.1998

     

     

     

    2428/1225

     

    6695  koža

    kad kažem koža pomislim

    na lice šake pete i leđa. oni su

    najizloženiji. ali i cela koža je to – izloženost

    most između spoljašnjeg i unutrašnjeg. koža

    trpi udarce. najveći je ljudski organ. gde god

    krenem po telu svuda ću je sresti. od glave do

    pete koža prekriva sve svaki deo tela. koža je

    miris. volim miris sveže kože a tako miriše koža

    sa mnogo dodira. kožom se upija celina. kad

    se naježi koža sve oživi - i telo i svemir

    samo svim porama. hodanjem sam u

    neprestanom dodiru sa

    kožom sveta

    (iz rečnika hodanja)

     

    nisam hodao - na bioenergetskom pregledu

    na kraju dana iscurila je žestoka vrućina a blagi vetar je donosio

    povremeno svež dah. lek je u živom biću u prirodi koja nas okružuje

    u energiji tvorca a posebno se lečimo verom koja je

    dobrota istinitost plemenitost

    novi sad 2.7.1998

     

     

     

    2429/1224

     

    6696  ja samo hoću da publika doživi jedan udar. taj udar je svežina obnova. želeo

    bih da pravim atmosfere. jednostavno mrak svetlost miris naježi se čovek. putuje

    tristo godina tamo ili ovamo kroz atmosferu. mislio sam da idem sa tobom i ponesem

    trubu. al ja bih stao u prirodi sve što bih svirao bilo bi namenjeno prirodi vetru ili biljci

    prvo bih gledao šta oni rade i onda bih se sa melodijom trube stopio sa njihovom

    melodijom. svirao bih inače na bilo kom mestu u prirodi. uostalom svirao bih

    bilo gde ne mora ni u prirodi. najvažnije je samo da sviram jer ja sam

    trubač priča mi slobodan dragaš

     

    trubač

    1996. hodanje

    krenuli smo slobodan i ja

    u pet ujutru. sunce je već bilo izašlo

    u jedanaest sati kada smo završili bio je

    dvadeset jedan kilometar. lek je u živom biću

    u prirodi koja nas okružuje u energiji tvorca a

    posebno se lečimo verom koja je dobrota

    istinitost plemenitost. kada smo

    pošli grad je još spavao

    novi sad 3.7.1998

     

     

     

    2430/1223

     

    6697  baš mi je bio potreban ovaj umor. energiju koju sam potrošio me je ispraznila i sada se

    osećam lakši. a kiša je bila posebna. bila je čistija od one u gradu. kao da mi je spirala neku

    ljušturu. lepo je što smo bili na putu i nismo mogli da se sklonimo jer meni bi u stvari bilo žao

    da se sklonim sa te kiše. bili smo zajedno sa ovim munjama koje obično vidim kako su

    negde daleko i uvek osećam zašto nisam tamo a evo sad sam bio tamo. noge me bole

    prijatno. sad sam se baš umorio ali bez umora mi ne možemo osetiti koliko nam je

    lepo priča mi dok prelazimo most osamnaestogodišnji nemanja živanović

     

    noćno hodanje

    1997. hodanje

    četiri je ujutru. pošli smo u jedanaest

    pre ponoći. završavam hodanje. mokar sam

    kiša ponovo počinje da pada ali sad slabija nego

    ona koja je pljuštala po nama dok smo kroz mrak

    hodali izvan grada. kada smo pošli grad je još

    spavao. hladno mi je ali za stotinak metara biću

    u toplom prvo u toploj vodi pa u čaršavima

    novi sad 4.7.1998

     

     

     

    2432/1221

     

    6698  često sam mislio da znam sve ali onda sam video da tako naletim na klin. najveći

    problem danas je novac jer svi hrle da uzmu novac a tada nastaje opšta krađa. haos. ja

    volim da živim bez novca. ne volim da imam novac u džepu. ne volim rasizam. ne vidim

    zašto bi nečija krv bila svetlija od neke druge krvi kad smo svi od boga dati. volim da

    jedem i spavam. volim da crtam i šijem. volim da se opijem jer sam tada slobodniji

    volim da se družim sa čovekom. volim kada me masa opije i kada u njoj

    igram priča mi osamnaestogodišnji sun mandić

     

    sun

    1998. hodanje

    hodao sam sa sunom poljima

    između veternika i futoga. prolazili smo

    pored kukuruza pokošenog žita ustajalog

    kanala obraslog trskom. želeo je da mu pričam

    o svom životu u njegovim godinama. pričao sam

    mu. dunav je tekao široko i pouzdano baš kao što

    se fruška gora plavila i širila iznad njega. hladno

    mi je ali za stotinak metara biću u toplom prvo u

    toploj vodi pa u čaršavima. sa sunovom

    mladošću i slike su postajale mlade

    i u žudnji za životom bolnije

    novi sad 6.7.1998

     

     

     

    2433/1220

     

    6699  beže mladi ljudi iz ove zemlje. ovde su im njihovi roditelji budućnost već potrošili

     

    6700  stojim na raskršću sterijine ulice sa hadžisvetićevom i baranjskom. prija mi tišina

    u kojoj sam. starija žena prolazi pored mene i puši. nogu pred nogu ulazim u baranjsku

    ona je najmanja najkrivudavija. u kući broj četiri neko spušta roletne. u susret mi dolazi

    mlada devojka. otključava metalnu braon kapiju kuće broj tri. čuju se gugutke

     

    6701  levo u zemljane ćuprije. na dvorišnom

    zidu neko je napisao ja bih dala da sam znala

     

    6702  četvorogodišnji dečak sa plastičnim mačem za pojasom i bakom koja ga vodi kad

    susretne dve devojčice tamnije boje kože kaže one su prljave nisu oprale svoje majice

    saosećam sa devojčicama, ali i dečakom koji je a da to i ne zna već otrovan zlom u sebi

     

    vucaranje

    1999. hodanje

    bio sam kao biljka

    neko veliko drvo. živim da bi

    život kroz mene živeo. sporo hodam

    i osećam kako sve ističe iz mene. naravno

    da mi je lepo i da sam srećan. sa sunovom

    mladošću i slike su postajale mlađe i u žudnji

    za životom bolnije. uz cveće sam dok

    sat na crkvi pokazuje dva

    novi sad 7.7.1998

     

     

     

    2434/1219

     

    6703  dvehiljadito hodanje. volim količine jer one su prisustvo koje opija. vode

    nas u nepoznate sebe. količine razaraju omamljenost komforom prosečnosti

     

    6704  sipi kiša hodam zaštićen time što samo napolju

     

    6705  stavio sam ruke u džepove i valjam se s noge na nogu

    malo mi je hladno po telu ali ja sam se zavukao unutra i posmatram

     

    6706  uvek kada sam osećao količine mislio sam na lišće u krošnjama

    drveća. na vlati trave. zrnca peska. njihova egzistencija u tom mnoštvu bi

    me razneživala. prepoznavao sam se i sam kao krhkost u božijem mnoštvu

     

    6707  spava mi se blag sam kao kamilica

     

    hodanje za tebe

    2000. hodanje

    malim ulicama ću uskoro izaći na

    glavni trg. do njega je samo stotinak metara

    želeo bih za to vreme da napišem ovaj tekst za

    tebe. ti nisi tu ali ja sam sve vreme sa tobom. na

    svim dosadašnjim hodanjima. ti si mi majka. rađam

    se u tebi. ležiš poda mnom i svakom mom koraku

    daješ snagu. majka si mi legla sa mnom da mi daš

    toplotu da bih ti bio otac i muž. ženo kćeri moja

    jedina. ti si moj bog. uz cveće sam dok sat na

    crkvi pokazuje dva. spava mi se budi mi san

    novi sad 8.7.1998

     

     

     

    2435/1218

     

    6708  sve je pisano istom rukom kaže slobodan dragaš

     

    6709  gore smo na planinskom vrhu. počinje pljusak

     

    6710  u pljusku smo. miriše planinsko bilje

     

    6711  sloboda se oseća u telu. slobodan sam jer mi je u pljusku postradao strah

     

    6712  kiša je prestala. hodamo po travi na čijim vlatima se presijava sunce

     

    6713  sve se nadovezuje. mokar put pred nama vijuga ka uzbrdici

     

    6714  danas ističe dve trećine ruže lutanja. još je 1218 dana preda mnom

     

    dobar dan za slavlje

    2001. hodanje

    spuštamo se u sremske karlovce

    uživali smo u kišnim i svetlosnim zavesama

    koje su padale iz visine ka zemlji. hodali smo zbog

    ruže a kao da smo se vraćali posle okopavanja vinograda

    umorni i ozareni od fizičkog napora. jebe mi se za sve mi

    se jebe tako bih opisao sreću na kraju hodanja. spava

    mi se budi mi san. ne bih ništa rekao sve

    me boli kaže slobodan

    novi sad 9.7.1998

     

     

     

    2436/1217

     

    6715  reči su umiranje za lepotom

     

    6716  u poljima sa minjom. od veternika do

    sajlova. pola puta je suvo pola još vlažno od jake kiše

     

    hodanje za dečaka

    2002. hodanje

    prolazili smo pored neograđenog

    salaša kraj puta. kao i uvek morke su kljucale

    i pijukale po travi. kokoške su bile na dvorištu kao i

    poslagane stare cigle. ispred kuće gomila dasaka i čovek

    koji je vadio eksere iz njih. sve ovo pišem zbog četvorogodišnjeg

    dečaka koji je sedeo ispred dasaka i posmatrao dedu dok radi. ali

    kada je video nas dvoje kako prolazimo zagledao se u nas. sva čežnja

    za odlaženjem se videla u njegovim očima. ona ista koju prepoznajem i

    u sebi osećajući daljine i tvoje srce. čežnju za drugim pretvaranjem u

    drugog. za životom u kome umirem za tobom. tako je i dečak umirao

    svojim pogledom za nama. nikada više on neće biti samo dete koje

    živi na salašu sa dedom. ovim pogledom on se zarazio odlaženjem

    zarazio se koracima drugih ljudi koji su otišli u svet. svi smo mi

    mladunčad stranstvovanja. svi smo mi deca stranca

    ne bih ništa rekao sve me boli kaže slobodan

    dajem ti se rebro sam tvoje

    novi sad 10.7.1998

     

     

     

    2437/1216

     

    6717  telo mi je tvrdo

     

    6718  posle nekoliko kilometara hodanja telo mi se

    ugrejalo postalo elastično prijatnije mi je u njemu

     

    6719  promiče kiša voda iz česme curi zapara je sve veća zasvrbelo me uho

     

    6720  nedostaje mi neko. neko sa kim bih za trenutak

    mogao da predahnem. neko sa kim bih razgovarao

     

    neko

    2003. hodanje

    je žena koju tražim čekam

    stvaram. žena koja bi osetila

    preporađajuću snagu beskućništva

    svoj dom videla na svakom mestu u predelu

    sigurnost osećala u bezbrižnosti. radost u

    slaganju. žena koja bi se svojim predavanjem

    iznova rodila. beskućništvo je rudnik života

    lepota pod rukom. kako bih bio bih sretan sa

    ženom koja bi osećala isto u čijim očima bih

    video slobodu i savezništvo na putevima

    dajem ti se rebro sam tvoje. pružam

    korak lepo mislim

    novi sad 11.7.1998

     

     

    i

     

     

    u svakom

    pogledu je hiljadu slika

     

     

    živim da bi život kroz mene živeo

     

     

    sipi kiša hodam zaštićen time što samo napolju

     

     

    reči su umiranje za lepotom

     

     

    ali kada je video nas dvoje kako prolazimo zagledao se u nas. sva čežnja

    za odlaženjem se videla u njegovim očima. ona ista koju prepoznajem i u

    sebi osećajući daljine i tvoje srce... svi smo mi mladunčad stranstvovanja

     

     

    neko je žena koju tražim čekam stvaram. žena koja bi osetila

    preporađajuću snagu beskućništva. svoj dom videla na svakom

    mestu u predelu. sigurnost osećala u bezbrižnosti. radost u slaganju

     

     

    i

     

     

    ružo lutanja

    bili smo napaljeni

    na svaki dan i to u svih

    deset godina i baš zbog

    te napaljenosti na svaki

    dan i to u svih deset

    godina bili smo a i

    sada smo

    odbačeni

     

     

    i

     

     

    bože

    nežno nežno

    nežno nežno nežno 

    nežno nežno nežno te

    ljuljam na mojim

    grudima

     

     

     

     

     

     

     

     

    kako bismo uopšte nas dvoje bili da nismo jedno

    11. novembar 2025.

    27736. dan mog života

     

     

    2413/1240

     

    6657  bez vetra i sunca ni oblačno ni toplo ni hladno. tako i ja hodam

     

    6658  sve vreme hodam za moju desnu ahilovu tetivu

    potrebna joj je nega. već više od četiri godine u njoj je bol

     

    6659  prve kapi kiše me ozaruju. kocentrisan sam

    na tetivu osetim kako kroz nju ne prolazi energija

     

    6660  po kiši lipe još jače mirišu

     

    ahilova tetiva

    1984. hodanje

    me je manje danas bolela. ali hodao

    sam sporo i poštedeo je sedam kilometara. da 

    li ću morati da je operišem da je nekoliko meseci

    odmorim. voleo bih da mi se to ne desi ali nije to u

    mojim rukama. dok pišem ovaj tekst na terasi kisnu

    mi ramena i kosa. saksije sa muškatlama su

    napunjene vodom. kako pomoći sebi. kako se sam

    negovati. kako se pomaziti: samo ću sporo šetati

    ja sam ruža - ti si srna. hodaću sporo

    da bih je milovao i okrepio

    novi sad 17.6.1998

     

     

     

    2414/1239

     

    6661  uspon od stotinak metara. sa desne strane odron

    obrastao bagremom. tu sam na usponu - samo da se javim

     

    6662  prolazim pored bulki vetar nosi lišće mladih i starih

    višanja sunce blešti i sija u lice iznad mene dva tamna oblaka

     

    6663  višnje su sazrele sa svakog drveta uberem po jednu-dve. pocrnele su od slasti i sunca

     

    6664  a tek ovi vruštevi. slatki krupniji od oka. ubrao sam ih desetak. napunili su mi stomak

     

    6665  sa ivice odrona koji bukovčani zovu vezirac podižem ruke i pozdravljam

    borisa kovača u njegovom dvorištu. daleko je ali vidim njegovu podignutu ruku

     

    zadihan

    1985. hodanje

    nebo se naoblačilo iznad bukovca

    zazelenila se polja kukuruza. vetar leluja

    travu. sve buja željom za drugim. život je žudnja

    za životom. ovih dana zriju višnje i trešnje a ja

    čitam berđajeva. šmemana. višeslavceva. bubera

    slušam portugalsku fado. pjacolu. borisa kovača

    gurđijevljevu muziku za klavir. hodaću sporo da bih

    je milovao i okrepio. ovih dana bujanje prirode

    je na vrhuncu zelenilo je najraskošnije

    novi sad 18.6.1998

     

     

     

    2415/1238

     

    napisano sa dugim pauzama u govoru

    1986. hodanje

    dan sam proveo hodajući i družeći se sa vesnom milović

    hodali smo sporo nogu pred nogu. sećali se. prošlost - pređeni put

    je kao platonovo sećanje - podsvest. đubrivo. vesna mi je masirala

    celo telo. to joj je sada posao u londonu. savetovala me je kako da

    eventualno bol i otok na ahilovoj tetivi smanjim istezanjima. sve ovo

    pišem setno gledajući kroz prozor autobusa dok predvečerje pada na

    polja oko novog sada. sećam se sličnih gledanja kroz prozore. još

    jedan dan je otišao u muzej. i danas sam posejao svoje korake

    pod zemlju - u sećanje - da iz nje niknu cvetovi plavih ruža

    ovih dana bujanje prirode je na vrhuncu zelenilo je

    najraskošnije. bezbrižan sam prepušten

    čudu koje me hrani

    novi sad 19.6.1998

     

     

     

    2416/1237

     

    6666  petar miloradović mi priča da je starac tadej na pitanje

    njegovog prijatelja-iskušenika šta je potrebno čoveku da bi uspeo

    odgovorio potrebno je znati gde ideš i kako to da pređeš

     

    sa petrom aleksandrom i robertom

    1987. hodanje

    sve vreme smo petar i ja hodali sa aleksandrom tišmom

    parkom kejom sa mnogo reči. pričali o robertu valzeru

    prošla je subota. petar je otišao u g. milanovac. počinje

    nedelja. bezbrižan sam prepušten čudu koje me

    hrani. dragana petrova žena mi je

    poslala čarape

    novi sad 20.6.1998

     

     

     

    2418/1235

     

    6667  polako nogu pred nogu. sami nigde nikog hodamo siniša tucić i ja. ka

    vrhu brda. sa suncem ka vetru. dole u hladu drveća čuju se zvona iz ovčijeg stada

     

    6668  sunce je visoko iznad nas. hodamo bez senke

     

    6669  siniša je seo na zemlju ovako pastiri kaže

     

    6670  sišli smo u bukovac. nikada toliko nisam hodao kaže siniša

     

    6671  višnje su skoro obrane. video sam prve rumene kajsije. vrućina je ispraznila selo

     

    6672  siniša je otišao autobusom iz bukovca. nastavljam sam sa vrućinom

     

    jedva pomeraš usne

    1988. hodanje

    omamljen vrućinom pijanog glasa od žeđi

    vraćam se da dovršim današnje hodanje. jenjava

    sunčeva žestina ali sve pored čega prolazim je toplo

    i ugrejano. ni na mostu me ne rashlađuje vetar nad

    rekom. žurim se nestrpljiv da utolim žeđ. kako mi telo

    žudi za vodom. približavam se stanu opuštam

    uskoro ću se rashladiti. dragana petrova žena

    mi je poslala čarape. samo se otvoriti

    i pustiti da teče u mene

    novi sad 22.6.1998

     

     

     

    2419/1234

     

    6673  dok tanja bere poljsko cveće pišem kako preko polja izraslog

    kukuruza gledam u daljini grad. kako se od dvodnevne žege sav isušio

    poljski put. kako oko oraha i poljskog imanja kruže i lete laste. kako

    miriše osušena trava koju plasti prosedi čovek. kako

    tanja u belom grudnjaku golih ramena liči...

     

    6674  go sam do pojasa žito je sazrelo

     

    6675  klasje se žuti. to je to mlado žito novembarsko sada tako zrelo zlatno

     

    dubok uzdah

    1989. hodanje

    pomogla mi je danas tanja

    nikolić. bol u tetivi me onespokojava

    i hodanje pretvara u muku. sa drugim mi je

    ipak lakše. drugi me opčini i razgovor sa njim

    zavede. izađem iz sebe zaboravim se. drugi je

    svetinja. i prošli put je tanja brala cveće. slične

    su žene i cveće. samo se otvoriti i pustiti

    da teče u mene. drugi nas ozdravljuju

    novi sad 23.6.1998

     

     

     

    2420/1233

     

    6676  do pre pola sata sam hodao sa slobodanom tišmom. zabrinut je zbog mogućeg

     bombardovanja. kada me neko ili nešto podseti na stvarnost onda tek primetim koliko je

    ne primećujem koliko sam zanesen ružom koju živim i stvaram. hodanje je prokrvljavanje

    sklerotičnog tela civilizacije koja se zaglavila u tehnologiji i muškom nasilju

     

    6677  sreo sam se sa borisom kovačem othodali smo do futoga. usput su nas jeli obadi

    u futogu smo popili po pivo i okupali se u zlatnom dunavu. sada se vraćam sunce je

    zašlo koža mi je osvežena sunce i kupanje su me iscrpeli kao dečak sam

     

    krv uskomešana lepotom

    1990. hodanje

    tečem mirisom pokošene trave. trava je

    meka lakše je hodati po njoj. prošao je dan

    bezbrižan. čim ustanem da budem bezbrižan. da

    sam spokojan jer jednostavno postojim dok u ovom

    obliku postojim. ne tražeći nikakve povlastice za sebe

    želeo bih da budem pažljiv nežan čovek. sada se tako

    i osećam jer osetim nežnost ovog predvečerja. a tek

    kako je bila lepa voda dunava. ili sklepana drvena

    ograda pored koje smo sedeli i popili pivo. drugi

    nas ozdravljuju. lakih nogu bezbrižan

    novi sad 24.6.1998

     

     

     

    2421/1232

     

    6678  hodamo bosi tanja nikolić i ja

     

    6679  na jakom suncu beli se klasje zlatne pšenice

     

    6680  okrenem se i vidim tanju kako kao i uvek kad zaostane bere cveće. u njoj živi slika

     devojčice koja radosno hoda livadama. dok je gledam kako bere osetim ženstvenost u sebi

     

    6681  duboki putevi u žutoj zemlji na suncu bojom liče na dozrelu pšenicu

     

    hodaj bosonog i eto ti već pola zdravlja

    1991. hodanje

    tabani mi malo bride. koža se zagrejala na toploj zemlji 

    i asfaltu. hodaj bosonog i eto ti pola zdravlja. zadnji kilometar

    sam bio skoncentrisan na udarce pete o tlo. njima mi je podrhtavalo

    celo telo. nervni završeci srca koji se nalaze u sredini pete bili su tako

    jače masirani. osetio sam vezu pete i srca. poruke zemlje upućene srcu

    ili put srca koje ljubi zemlju. uzbudio sam se tim putem tom vertikalom

    nadahnut univerzalnošću koju je nosila ta jednostavnost. zadnje višnje

    koje smo brali bile su tamne od zrelosti. jeli smo ih kao da smo jeli

    sve voće ovog sveta. lakih nogu bezbrižan. kako bismo

    uopšte nas dvoje bili da nismo jedno

    novi sad 25.6.1998

     

     

     

    2422/1231

     

    6682  najlepša stvar na čoveku je oko. boja oka. oči zrače a ja volim poglede jer su različito

     obojeni. najviše volim sive jer njih ima najviše. sive koje vuku na zlatno ili na srebrno

     

    6683  siva oplemenjuje. oplemenjuje jer sadrži sve ostale boje. vidiš na primer moje

    klompe one su obično crne ali sada su privučene na sivo a šljokice na tom sivom sad

    dobro izgledaju. to je sad svedena siva a deluje kao da je zlatno siva. volim sive u malim

     količinama. ne kada ih je previše kao u sivilu gradskog asfalta ili neba u sivom danu

     

    6684  ova plavo siva bobica bi mogla biti bledo ljubičasta

    ali ljubičasta ima crvene u sebi pa je ipak plavo siva

     

    6685  ja sama sam na primer siva. srednje siva koja vuče na zlatnu srebrnu roza

     

    a bojana kokar o bojama

    1992. hodanje

    kako bismo uopšte nas dvoje bili da

    nismo jedno. hodam za svojom senkom iza

    mojih leđa sunce odlazi za današnji dan

    novi sad 26.6.1998

     

     

     

    2423/1230

     

    6686  miriše vrućina

     

    prašina

    1993. hodanje

    gde god bih stao osećao sam

    miris vrućine i prašine. to je miris ugrejanog

    vazduha. iz svih stvari je zračila toplota. topli

    asfalt. toplo lišće. tople klupe. topla odeća. koža

    i to toplota koja izbija. hodam za svojom senkom

    iza mojih leđa sunce odlazi za današnji dan

    od toplote ceo dan se pretvorio u gnezdo

    novi sad 27.6.1998

     

     

     

    2425/1228

     

    6687  beskućništvo

    beskućništvo je strast za mudrošću

    jutro. blaženost slobode. moje beskućništvo je

    otpočelo u dvadeset četvrtoj 9. avgusta 1973 oko

    podne u povratku iz zatvora. dok se autobus spuštao

    niz frušku goru ugledao sam nebesko plavetnilo iznad

    gustog zelenila šume. nebo me je povuklo. njegovo

    prostranstvo mi je usisalo duh. ostalo mi je samo da i

    telom sledim sofijin put. ili me je beskućništvo usvojilo

    još u osmoj posle očeve smrti kad je majka bolno

    zaplakala samo da si nam ti živ pa i da nemamo ništa

    beskućništvom se živi. put pokreće srce beskućnika

    beskućništvo je gospodstvo. život bez otimanja

    pustiti sve druge pre sebe. bez kuće lišeni smo

    besa iz kuće. beskućnik pripada predelima

    nepoznatim nevinim: kao kad zaveje prvi

    sneg. beskućništvo je dom

    bezbrižnosti

    (iz rečnika hodanja)

     

    nisam hodao

    od toplote ceo dan

    se pretvorio u gnezdo

    nisam hodao (želeo bih da se

    isplačem u nečijem zagrljaju)

    čekam snagu da mi se vrati

    novi sad 29.6.1998

     

     

     

    2426/1227

     

    6688  vrućina iscrpljuje. besparica brine. rat

    obesmišljava. rat se prekida u srcu i zato ne pišem o njemu

     

    6689  rat izaziva slabiji a počinje jači. ljudi su zarobljeni u svom neznanju i svojim srcima

    koja se hlade. čovek je zločinac rekao bi vajninger: boji se jačeg a ugnjetava slabijeg

     

    6690  razmišljajući o dosadnom nasilju u šmrljavom zaparnom

    jutru javila mi se poslednja rečenica van goga al šta ćeš

     

    hodanje za dadu

    1994. hodanje

    predajući se snazi vremena prepoznao

    sam lepotu neprestanosti. put bez kraja je put

    ljubavi. ljubav je seme bačeno u vreme da iz vremena

    izraste u bezvremenu ljubav. nisam hodao (želeo bih da

    se isplačem u nečijem zagrljaju) čekam snagu da mi se

    vrati. ponoć je zadnju rečenicu zapisujem dok traje veliko

    nevreme sa jakim vetrom munjama koje svakog

    trenutka osvetljavaju noć i grmljavinom koja

    se valja po celom svodu nebeskom

    novi sad 30.6.1998

     

     

    i

     

     

    vetar leluja travu. sve buja željom

    za drugim. život je žudnja za životom

     

     

    drugi je svetinja

     

     

    osetio sam vezu pete i srca. poruke zemlje upućene srcu ili put

    srca koje ljubi zemlju. uzbudio sam se tim putem tom vertikalom

    nadahnut univerzalnošću koju je nosila ta jednostavnost

     

     

    predajući se snazi vremena prepoznao sam lepotu neprestanosti. put bez kraja je

    put ljubavi. ljubav je seme bačeno u vreme da iz vremena izraste u bezvremenu ljubav

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja

    različitim

    ritmom

    koji

    je

    svaki

    dan

    bio

    isti

    bili

    smo

    harmonija

    nepromenljivog

     

     

    i

     

     

    bože

    nežno nežno

    nežno nežno nežno 

    nežno nežno nežno te

    ljuljam na mojim

    grudima

     

     

     

     

     

     

     

     

    nisu ideali cilj ideali su uslov

    10. novembar 2025.

    27735. dan mog života

     

     

    2399/1254

     

    6610  polazim ali već hramljem. da li se to tetiva ukrutila

    od jutrošnjeg kupanja. ranjen sam hramljem po vrelom danu

     

    6611  hodam sa snežanom jotanović pored starih

    vagona. sve je zaraslo u korov i zarđalo u vremenu

     

    6612  družeći se sa mladim ljudima vidim koliko im je teško. vidim kako ih

    snaga mladosti rastura i kako se te snage svi oko njih boje. pre svega njihovi

    roditelji pa im tu snagu ubijaju baš kao što su njima njihovi roditelji tu istu snagu ubili

     

    6613  iscrpljen sam razgovorom sa snežanom. osećam veliku borbu u njoj koja

    će je ili uništiti ili osnažiti. sve vreme curila je iz mene snaga za nju pa bližnji smo

     

    bližnji je duša blizine njena tajna

    1972. hodanje

    sve je danas bilo tako jednostavno. kao i uvek. samo

    još jedno nadovezivanje. jednostavnost mi omogućava da

    osetim čudesnost. da vidim purpur božije ruže koju hodam

    ruže ljubavi ako se tako može reći ali ja i hodam da bih tako

    mogao reći. to je ruža kojom se voli sve što postoji

    prepustiti se letu da me hrani. ovo su

    moje ruke raširene tebi

    novi sad 3.6.1998

     

     

     

    2400/1253

     

    6614  ova ciklama miriše jasno kao devojčica a ova žuta ruža miriše na osnovni

    cvetni miris govori tanja nikolić dok stojimo pored dve ruže na kraju grada

     

    6615  zastali smo pored konja kao pre neki dan. tanja ih miluje ja ih

    gledam osećajući da je njihova snaga istog porekla kao i ona u meni

     

    6616  dohodao je do mene najsnažniji i najmoćniji

    konj. sam kao i ja. lepoto moja kažem mu

     

    6617  gledajući konje postajem snažniji pristajem na svoju lepotu

     

    kruženje lepote

    1973. hodanje

    sunce jenjava. ulazimo u grad

    hodali smo oko njega lutali po poljima

    dok ovo pišem tanja iza mene bere cveće. dva

    čoveka ispred mene puše i čekaju autobus. tanji

    su se iscepale cipele. lice nam je izgorelo od sunca

    kažem lunjali smo oko grada po poljima. tu okolo. nigde

    a jeli smo trešnje i višnje. tanja više voli višnje. i dva

    puta smo pili vodu jer smo bili jako žedni. ovo su moje

    ruke raširene tebi. ulazimo u grad a na ogradi

    prve kuće čekaju nas opet crvene ruže

    novi sad 4.6.1998

     

     

     

    2401/1252

     

    6618  verujem: rođen sam od boga ne od čoveka

     

    6619  prolazimo pored krava jelena antonijević i ja. prvi put hodamo zajedno

    glumica. trideset druga joj je. prvi put je uživo videla kravu. prolazimo istim putem

    kojim sam juče prolazio sa tanjom. gledali smo konje i krave. božija stvorenja

     

    6620  i danas je vrućina, ali u ovom trenutku 

    posle nekoliko dana je jedan oblak zakrilio sunce

     

    6621  negde pada i to nedaleko od nas kaže jelena

     

    6622  krupna kap i druga

     

    6623  na sred smo polja počinje kiša

     

    6624  goli smo do pojasa kišne kapi prijaju telu kao voda žeđi

     

    to je samo da ti uzrokuje

    1974. hodanje

    i danas je bilo: po vrućini. licem na suncu 

    iz zemlje i bilja izbijala je toplota. jako leto. jelena je

    glumica možda ćemo nešto zajedno raditi u pozorištu

    ruže lutanja. nešto pod naslovom cveće je ili biti u vodi

    ulazimo u grad a na ogradi prve kuće čekaju nas

    opet crvene ruže. nisu ideali cilj ideali su uslov

    novi sad 5.6.1998

     

     

     

    2402/1251

     

    dolaze snage leta

    1975. hodanje

    na početku hodanja sam dobio pismo

    od dajane jovanović iako ti dugo nisam pisala

    miroslave svaki dan sam bila sa ružom. mislim da ti

    ne moram reći da je to zato što je ruža šum povetaraca

    kiša koja se sliva niz okno. suza. najtiši glas melodija sveta

    mirno disanje mog sina dok spava. nastavio sam da hodam

    gledao mlade visoke snažne košarkaše kako igraju basket

    izbacujući snagu iz sebe u zadovoljstvu i u tuzi poraza i

    pobeda. hodao sam baš kao što kaže hamvaš ne treba

    oblikovati predmet nego ništa… jer u tom ništa živi bog

    biti u danu vrućine kad sve od jutra kipti od snage a

    oko podne malaksava. biti tako u jednom danu

    toplom danu u kome na kraju u predvečerje

    laste neobuzdano jure između dvorišnih

    zgrada. nisu ideali cilj ideali su

    uslov. oh kako pište laste

    novi sad 6.6.1998

     

     

     

    2404/1249

     

    6625  pet minuta do dva na vrućini sam u zmaj

    jovinoj ulici. prvi put ove godine osetim snažan miris lipe

     

    6626  hodam ka gradskom đubrištu zaista smrdi

     

    6627  ponedeljak je u subotu veče mi je mladi prijatelj javio da je

    pokušao samoubistvo. život je lep ali ponekad je teško živeti. jednom

    kada mi je bilo teško pomogla mi je heraklitova rečenica živeti znači

    boriti se za život. od tada je često ponovim možda će nekom pomoći

     

    na đubrištu

    1976. hodanje

    oh kako pište laste

    hodao sam po đubrištu

    krepio savest

    novi sad 8.6.1998

     

     

     

    2405/1248

     

    6628  plava letnja košulja na kocke. na njoj tamnoplavi tanki prsluk. danas

    mi ih je poklonila minja janković a pre neki dan kratke plave letnje pantalone

     

    6629  oblačno je noćas je malo padala kiša. zelenilo

    se odmara od velike vrućine prethodnih nekoliko dana

     

    6630  tu sam sam između polja

     

    6631  na ruži lutanja sam pesnik jer sebe nazvah pesnikom i umetnikom. sveštenik

    sam jer sebe nazvah monahom i filozofom. ratnik sam jer sam prosjak i luda

     

    na putu sam dečak u plavom

    1977. hodanje

    hodajući životom samo smo rukopis. življenje

    je ispisivanje života. ništa drugo ne posedujem osim

    svakodnevice iz koje nikuda ne mogu… ne znam ni za

    kakvu drugu ispunjenost osim ispunjenosti odgovornošću

    za svaki ovozemaljski tren pročitao sam danas kod

    martina bubera koji oseća isto kao i ja. hodao

    sam po đubrištu krepio savest

    sveto trojstvo: ja ti i on

    beograd 9.6.1998

     

     

     

    2406/1247

     

    6632  vredelo bi živeti hiljadu godina. ljudi sa iskustvom i razumevanjem života

    od hiljadu godina bi stvorili čudo na ovoj zemlji: dobrotu samu. ali kratak život je dug

    lepoti ovog sveta. čudo preobraženja: vreme možemo preobraziti u bezvremenost

     

    6633  hodamo jelena jovanović i ja ka krčedinu

    sa obe strane puta nas zasipa snaga zelenila

     

    6634  izlazimo iz krčedina dok vrapci cvrkutom obeležavaju ovaj deo puta

     

    6635  znojimo se po gudurama dunavske obale. jedemo

    trešnje i višnje. trešnje me podsećaju na one koje sam jeo u češkoj

     

    6636  prelazimo preko polja ljubičastih cvetova tek začaurenog maka

    iza njega je mladi vinograd. a iza njega dunav. među voćem je svuda cveće

     

    među voćem i cvećem

    1978. hodanje

    tako su snažni dani. lete. prohujaju

    nestaju za tili čas. snaga im je u prolaznosti

    i nepovratnosti. sveto trojstvo: ja ti i on. jako

    sunce znoj obronci prošao dan

    novi sad 10.6.1998

     

     

     

    2407/1246

     

    6637  hodaću samo po gradu tražeći hlad da bih smirio kožu na licu od jučerašnjeg sunca

     

    6638  sretnem prijatelja zastanem popričamo koju reč. nastavim ali tetiva više ne

    može da nosi pa hramljem dok se ponovo ne ugreje. hodam sa sve više bola u njoj

     

    6639  zaista ima trenutaka koji su ništa drugo nego: izdržati

     

    6640  asfalt je vreo ugrejao je grad

     

    usne su ti suve

    1979. hodanje

    od umora i žeđi ne ostaje mi

    da pišem ni o čemu drugome osim

    o umoru i žeđi. ali to je leto. jako sunce

    znoj obronci prošao dan. ali i to je

    leto a ja sam danas malo tužan

    novi sad 11.6.1998

     

     

     

    2408/1245

     

    6641  prebrodio sam do danas sve svoje tuge. ali kako ću ovu današnju

     

    6642  prošao je pljusak nastavljam da hodam. zapravo uživam tumaram

    prošla me je tuga. pridružio sam se gospodstvu dana. njegovoj lepoti modrom

    natmurenom nebu sa severne strane grada. (ističeš težinu i posebnost svoje

    današnje tuge da bi u sledećem redu rekao s velikom lakoćom kako je ona

    prošla komentarisala je rajka sredojević dok je lektorisala ovu stranicu)

     

    6643  pred novi pljusak pitajući se o mom posebnom mestu u kosmosu

    osetim da je odgovor u golim rukama mlade devojke koja mi dolazi u susret

     

    6644  podižem lice ka kiši smešim se

     

    svaki dan krenem da bih se nasmešio

    1980. hodanje

    iskisao sam. ostao mi je još jedan kilometar. sija sunce

    sve je čisto. tetiva me svaki dan sve više boli. hramljem. ni

    jednog trenutka ne pomišljam da odustanem. naprotiv. ali ne

    odlučujem ja. u božijim je rukama da li ću do kraja ruže

    biti na nogama. ali i to je leto a ja sam danas

    malo tužan. tvoj sam ljubavnik

    novi sad 12.6.1998

     

     

     

    2409/1244

     

    6645  šta mogu da znam

    da će lepota i nežnost spasiti svet

     

    6646  šta mogu da učinim

    da živim sa bogom

     

    6647  čemu mogu da se nadam

    da ću biti bezbrižan

     

    6648  ko je čovek

    pupoljak

     

    neka tvoj sveukupni život bude molitva bogu

    1981. hodanje

    subota je tumaram odmaram tetivu. tvoj sam ljubavnik

    prijatelj sam svakom danu

    novi sad 13.6.1998

     

     

     

    2411/1242

     

    6649  dobar vetar kažem violeti dok ga pokazujem na njenoj beloj bluzi

     

    6650  je l to vetar. kao more je čoveče kaže violeta dva sata kasnije

     

    vetar na grudima

    1982. hodanje

    višnje i trešnje. od otpadaka crvenih

    crepova crveni se put. dok hodamo po

    crvenom putu gledamo kako u dolini svetluca

    površina dunava koji se probija kroz tamno zelenilo

    posle kiša vidljivost se uvećala. ravnica se blistala kao

    čista slika. beli oblaci su se skupili na obodu neba

    tako je tekao dan. prijatelj sam svakom danu. baš

    tako sa dobrim vetrom je lakše biti dobar

    novi sad 15.6.1998

     

     

     

    2412/1241

     

    6651  ovako kad sečeš vetar osetiš i sam si vetar samo s druge strane kaže milan aleksić

     

    6652  kisnemo ali smo zaštićeni toplotom

     

    6653  hodamo pored kanala nisam bio ovde već tridesetak dana sada

    je sve zaraslo u travu koja se mestimično zeleni a ponegde je počela i da

    žuti. kiša toplota i zemlja su dali snagu biljkama sve su nam do pojasa

     

    6654  milan je stotinak metara ispred mene hoda bos

     

    6655  ka meni nisko niz travu leti jedna lasta

     

    6656  kapi kiše dobuju i po mojoj duši

     

    visoka trava i leptiri

    1983. hodanje

    hodamo po zemlji. ne. hodamo po

    njenom licu. zamolio sam milana da se

    izuje i hoda bos. bos: licem ka licu. na licu

    nam je obraz - savest. na licu su nam oči - ogledalo

    duše. vidljivim licem gledamo u nevidljivo. nevidljivo - bog

    hodam ružom da bih bio bosonog - goloruk - gologlav

    izbacila se riba iznad vode. i dalje pada kiša. baš

    tako sa dobrim vetrom je lakše biti dobar

    ja sam ruža - ti si srna

    novi sad 16.6.1998

     

     

    i

     

     

    verujem: rođen sam

    od boga ne od čoveka

     

     

    zaista ima trenutaka koji su ništa drugo nego: izdržati

     

     

    šta mogu da znam

    da će lepota i nežnost spasiti svet

     

    šta mogu da učinim

    da živim sa bogom

     

    čemu mogu da se nadam

    da ću biti bezbrižan

     

    ko je čovek

    pupoljak

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja

    istim

    ritmom

    koji

    se

    svaki

    dan

    menjao

    bili

    smo

    melodija

    promene

     

     

    i

     

     

    bože

    nežno nežno

    nežno nežno nežno 

    nežno nežno nežno te

    ljuljam na mojim

    grudima

     

     

     

     

     

     

     

     

    siromašak

    8. novembar 2025.

    27733. dan mog života

     

     

    2389/1264

     

    6583  pošao sam sa tanjom nikolić u pola tri noću sa željom

    da stignemo do osam ujutru na liturgiju u koviljski manastir

     

    6584  svanjivanje je počelo tri kilometra unazad pre više

    od pola sata. kao i uvek u svanjivanju se vidi čudo lepote

     

    6585  7:05 dan je tmuran vlažan. već sat jedan

    neprestano hramljem. ne mogu da se oslonim na tetivu

     

    starac tadej

    1964. hodanje

    posle liturgije ljudi su se okupili

    da čuju starca tadeja. nisam znao da je

    tu a već nekoliko godina sam želeo da ga

    vidim. nežan čovek. govori iz srca pokazujući

    rukom kako ono radi. smeši se blag je. u manastirskom

    dvorištu na zelenoj travi svi su se pretvorili u uho da bi

    čuli njegov tihi glas. starac je primer. put. nikada ni na

    jednom hodanju nisam ovako dugo hramljao. razboleo

    sam se da bih se pripremio za starčeve reči o životu bez

    brige. živeti tako da na kraju dana ne možemo da se

    setimo da nas je iko uvredio. svemu što mi se desilo

    i danas mogu jednostavno da kažem hvala. živeti

    sa mislima od kojih se širi smirenje i

    milost za sve oko nas

    novi sad 24.5.1998

     

     

     

    2390/1263

     

    6586  na šestom kilometru sam ugledao kako dolazi sa sporednog

    puta siniša tucić pesnik. uputio se na jednu od svojih hodačkih istraživačkih

    šetnji. devetnaesta mu je. rođen je sa cerebralnom paralizom teško se kreće

    ali putem odmiče junak mlad. nastavili smo zajedno i sledećih šest kilometara

    preko polja od sajlova do veternika. uživao sam u njemu. kada smo izašli

    na bačkopalanački put kojim smo zapravo opisali krug siniša je

    zadivljen rekao to je taj fenomen prostora

     

    6587  sipi kiša. odmarajuća

     

    6588  na osamnaestom sam kilometru tetiva jedva

    izdržava. nadam se da će joj od nekog doći snaga

     

    srcem

    1965. hodanje

    hramljem i pišem. tek

    kad ne mogu da se oslonim

    na tetivu vidim koliki teret ona nosi

    tetiva me opominje traži više pažnje. kao

    da je u sebi spojila bol zemlje po kojoj hoda

    sa težinom čoveka koji se oslanja na nju

    živeti sa mislima od kojih se širi smirenje

    i milost za sve oko nas. da bih joj

    pomogao hodam samo srcem

    novi sad 25.5.1998

     

     

     

    2391/1262

     

    6589  po poljima oko grada uljana repica. siv dan

     

    6590  mladi zeleni čičkovi viši od čoveka. iza njih trska. i kreket žaba sa svih strana

     

    6591  na ivici grada ergela konja. hranim ih mladom travom. uživam u njihovoj snazi i lepoti

     

    6592  još sam pod utiskom lica glasa i reči oca tadeja ona duša koja je

    krotka i smirena ona zrači plemenitost i dobrotu. takva duša i kada ćuti emituje

    iz sebe uvek mirne tihe talase pune ljubavi i dobrote. takva se duša ne vređa

    kada je vređate i grdite. možete da je i izudarate a ona vas žali što se tako mnogo

    mučite. takvi su malobrojni na zemaljskoj kugli ali zbog njih sunce greje i bog

    nam daje blagoslov da živimo i da imamo sve što nam je potrebno za život

     

    krotkost i bujanje

    1966. hodanje

    trudio sam se da se odmorim za

    vreme hodanja. usporavao bio bezbrižan

    mislio lepo. prepuštao se sivilu kasnije suncu

    hodao sam kao i svih ovih godina. u pozivu da

    nemam nikakav poziv da budem sve svima

    da bih joj pomogao hodam samo srcem

    bilo mi je lepo da gledam konje

    novi sad 26.5.1998

     

     

     

    2392/1261

     

    6593  malo lenj. posle kratkog hodanja sa vladom barbulom sedimo i dugo pijemo

    kafu. prija mi lenstvovanje. ipak ću kasnije prikupiti današnjih dvadeset kilometara

     

    6594  gradski autobusi u novom sadu su plavi

     

    pitomo

    1967. hodanje

    ponoć je. po crnoj vodi

    dunava mali brodić gura dugački

    šlep uz dunav. crvene se ruže pored

    zida na keju. spokojan sam. nevin ću leći

    i uskoro zaspati. kad se probudim dan će me

    čekati. krenuću u novi dan o kome ne znam

    ništa koji će verovatno biti kao i svaki drugi

    dan. ali baš tako nekako to i treba. dan ko

    dan. bilo mi je lepo da gledam konje

    da sve bude tako lako i obično

    novi sad 27.5.1998

     

     

     

    2393/1260

     

    6595  lice

    na tvom licu se vide

    sva iskušenja kroz koja si

    prošao. svi krajevi sva godišnja

    doba. volim kad vidim vetrove na njemu

    ili kad u borama prepoznam tragove predela

    kroz koje si prošao. tvoje lice je lice stranca

    beskućnika. lice nekog ko nam je čuvao vode

    noći dok smo spavali i dane u pejzažima u kojima

    si ti bio i za nas. kada gledam tvoje lice zatreperi u

    meni prapoverenje sve ti verujem. sve što vidim na

    njemu vidim i u svetu. tvojim licem i ja postajem lice

    kada ti se lice izjednači sa okolinom tada na njemu

    primetim osmeh. tvoje lice nije lepo ni pravilno

    nos ti je velik i kriv ali na njemu ja vidim

    da si ti muž. lice lik po

    liku božijem

    (iz rečnika hodanja)

     

    nisam hodao

    krenuo sam u jedan i prepoznao

    da ne mogu hodati. osećao sam se iscrpljeno

    sa tihim bolom u grudima. nije vredelo da se borim

    odustao sam odmah. da sve bude lako i obično

    ipak i danas su se spajali nebo i zemlja

    novi sad 28.5.1998

     

     

     

    2394/1259

     

    6596  sa martom milojević na uzbrdici iznad bukovca. ovih dana tu volim da hodam oseti

    se planinski vetar. gledam zelena brda plavo nebo biblijske ovce sa svojim čobanima

     

    6597  marta je zaostala okrenuo sam se i gledam kako dolazi. dugačka letnja haljina joj

    se leprša. povremeno je zadigne jednom rukom da se na toplom danu rashladi. lepa je

     

    6598  dok sam hodala osetila sam da je moj put izabran po meni i da on

    niče iz ljubavi. da je moja ljubav merena putem a da se put širi u beskraj

     

    ide putem marta lepa je

    1968. hodanje

    marta se bokovima preplitala putem

    kao da je na vrh brda nosila vodu. pričala je

    kako je osetila da je dobra ne po svojim delima

    nego sama po sebi. milo mi je bilo da to čujem

    isto kao što sam danas video planine. ipak i

    danas su se spajali nebo i zemlja. neprestano

    ići rađati biti ženstven u stvaranju

    novi sad 29.5.1998

     

     

     

    2395/1258

     

    6599  oči ramena nadlaktice butine kolena su mi umorni otežali. i

    danas ću tek krpiti: isprekidano hodati ispomažući se nedeljom da bih i dalje

    ostao na dnevnom proseku od dvadeset kilometara i sedamsto dva metara

     

    6600  krpim kilometre kao i odeću. pantalone i košulju su mi stare. iskrzane

     

    6601  predveče je ponovo sam na nogama. spavao sam pet sati nisam

    mogao da se probudim. san me opijao kao da je želeo da me nahrani i spase

     

    siromašak

    1969. hodanje

    neizvesnost čini stvari

    onaj koji se ne odrekne

    izvesnosti nikada neće

    stupiti u odnos sa bogom

    samo da se dokopam

    nedelje. neprestano ići

    rađati biti ženstven

    u stvaranju

    miriše

    dunav

    i

    lete laste

    novi sad 30.5.1998

     

     

     

    2397/1256

     

    6602  zelena trska zrele višnje: opet je jun

     

    6603  samo bez bulki i koliko bi lepote manje bilo na svetu

     

    6604  prostranstvo pred očima podstakne prostranstvo u mom telu

     

    6605  hodamo boris kovač i ja sunčanom obalom iznad bukovca. sa nama su pošli

    njegov pas džeki i crni mali koji je od pre neki dan sa njim. zapričali smo se i u jednom

    trenutku primetili da malog psa nema. dok ja pišem boris sa starim psom traži malog

    u nadi da je negde zaostao u brdovitim bukovačkim ulicama igrajući se sa decom

     

    6606  ovom stazom je otišao rekao nam je čovek koji

    sedi na ulici. staza nas je odvela na bukovačko groblje

     

    tražimo ga nema ga

    1970. hodanje

    nismo našli psa. neko ga je uzeo

    govorili su ljudi. ponoć je umoran sam

    ne mogu više da pišem. samo mi se spava

    želim samo da budem nežan kao mali pas

    miriše dunav i lete laste. dani teku a

    ja ne uspevam da se odmorim

    novi sad 1.6.1998

     

     

     

    2398/1255

     

    6607  hodao sam jutros bosonog po pesku kroz plitku vodu gazeći po

    peščanim dinicama koje su nastale treperenjem talasa. sa mnom je

    hodala i tanja nikolić. lepa je jutarnja svetlost. svež je vazduh posle noći

     

    6608  vrelo popodne. hodam sam

     

    6609  veče je. ponovo sa tanjom

     

    tri šetnje

    1971. hodanje

    sa tri šetnje sam obavio posao

    i čini mi se malo sebe sačuvao. videćemo

    i sutra ću ići rano da hodam po pesku i možda

    se okupam. prija mi da se prepustim snazi leta

    toplota briše granice spoljašnjeg i unutrašnjeg

    svi izlaze pored reke. šetaju se. i noć je topla

    laste neprestano lete. opisuju vazduh. na

    ovom je svetu lepo biti. dani teku a ja ne

    uspevam da se odmorim. prepustiti

    se letu da me hrani

    novi sad 2.6.1998

     

     

    i

     

     

    i danas su se

    spajali nebo i zemlja

     

     

    neprestano ići rađati biti ženstven u stvaranju

     

     

    lepa je jutarnja svetlost. svež je vazduh posle noći

     

     

    prija mi da se prepustim snazi leta. na ovom je svetu lepo biti. prepustiti se letu da me hrani

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja

    hodao sam

    i hramljajući

    i to hramljanje

     je slava ahila i

    njegove tetive

    pa i moje

    ahilove

    tetive

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja bilo

    je nemoguće

    i zato jeste

    i sada

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja sve

    što jeste je

    nemoguće

    i zato 

    je

    bog

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja

    blagim

    rečima

    uspeli

    smo

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja

    na tvojim

    grudima sam

    se obnavljao 

    a ti si i sad

    večna

    ruža

    na

    mojim

    grudima

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja

    ti si hrabrost

    svake devojčice i

    odanost svakog

    dečaka

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja

    svakog

    dana

    je

    u

    tebi

    sve

    više

    ljubavi

    slobode

    istine

    za

    svako

    i

    sva

    bića

    svemira

     

     

    i

     

     

    bože

    nežno nežno

    nežno nežno nežno 

    nežno nežno nežno te

    ljuljam na mojim

    grudima

     

     

     

     

     

     

     

     

    knjiga koja nedostaje

    7. novembar 2025.

    27732. dan mog života

     

     

    2376/1277

     

    6549  izašao sam iz grada hodam nasipom pored kanala. sve se zeleni osim

    dve bele linije zemljanog puta. voda prelama sunčevu svetlost koja podrhtava u tišini

     

    6550  iz bagremara izlazi čovek vodeći konja na pašu. vezuje mu

    prednje noge a konj počinje da poskakuje da bi došao do svežije trave

     

    6551  u zelenilo vrbovog lišća pored kog prolazim utapam sva svoja pitanja i zamore

    svetlozelenim vlatima trave koja se leluja pored mojih nogu upućujem meke poglede

     

    6552  evo ih na kosini nasipa u gustom zelenilu najlepše crvene prve bulke ove godine

     

    crvenom zvone bulke

    1953. hodanje

    hodam uzvodno pored dunava završavajući

    današnje hodanje. raznežim se kad mislim na ovu

    knjigu koju pišem. hodam po belom kamenju na ivici

    dunavskog keja a dva goluba bez straha samo se za

    nekoliko svojih koraka pomere u stranu. miriše reka

    napaja mi nozdrve i mozak. pozivam je da i sledeće

    tri i po godine izdržimo i budemo zajedno. reka

    miriše hiljadugodišnjim mirisom odmarajući

    moj sedmogodišnji hodački umor

    novi sad 11.5.1998

     

     

     

    2377/1276

     

    6553  snežana jotanović je zaostala bere mladu koprivu. podstakla

    me je da gledam lišće travu lekovito bilje. leptira na cvetu

     

    6554  snežana bere žensku bokvicu. ona će ti biti

    odlična za čišćenje organizma i krvi kaže mi

     

    6555  kopriva je da te osnaži jer ona je čisto gvožđe

     

    6556  ova agrimonija herba je dobra za tvoju jetru

     

    6557  evo je i kunica ona će ti biti dobra za vitalnost i krv

     

    mirišem divlju ružu

    1954. hodanje

    hodao sam sa snežanom jotanović

    kasnije smo hodali dubokim putem gustim

    bagremnjakom. stali smo okruženi njegovim belim

    cvetovima i slušali zvuk pčela. zemlja je raj. reka

    miriše hiljadugodišnjim mirisom odmarajući moj

    sedmogodišnji hodački umor. sa ovom

    lepotom je lako i lepo plakati

    novi sad 12.5.1998

     

     

     

    2378/1275

     

    6558  volela bih da ljubim ova brda kaže minja

    janković dok se penjemo usponom iznad bukovca

     

    6559  juče me je kao i danas uzbudilo ovo polje

    mladog žita. to je neko puterasto plavičasto zelenilo

     

    6560  u mladosti žita se oseća snaga zemlje iz koje je izraslo

    snaga koja ga vodi ka junskom rumenilu. hlebu nasušnom

     

    to mlado žito

    1955. hodanje

    počinju vrućine. danas je bilo

    blizu trideset stepeni. sve buja i uvek

    će bujati. još mi je pred očima plavičasto što se

    razlivalo preko polja žita. moje današnje hodanje

    se zapalilo na suncu. pa laste koje bi prhnule nad

    odronom pored kojeg smo prolazili. sada se vraćam

    hladom otežalih zelenih krošnji drveća. hramljem

    tetiva se hladi završavam dan spokojan. sa

    ovom lepotom je lako i lepo plakati

    i ovog će leta biti žeđi

    novi sad 13.5.1998

     

     

     

    2379/1274

     

    6561  ovaj proplanak sa ovčijim brabonjcima grmljem divljim ružama četinarima

    majčinom dušicom planinskim vetrom me podseća na čoveka samog u planini

     

    6562  knjiga koju pišem je plava i siromašno koje živim je

    plavo. sve je plavo jer svaki dan sam pod svodom nebeskim

     

    6563  na vetru sam. pridružio mi se mladi pas lutalica. sada smo dvoje

     

    hodanje za dobar sex

    1956. hodanje

    korak za korakom išao sam napred

    ulazio prodirao. bio muž. samo sam ulazio. u

    jednom trenutku narasle snage sam se ispravio

    podigao i zategao ramena unazad. isturio grudi

    ispravio kičmu. iznikao ka mladim orasima. ko jablan

    nastavio niz put. počeh ulaziti svojim koracima dublje

    u zemlju. ulaženjem u visinu prepoznah kako je već

    sve rečeno u postojanju: sve je dobro. ali ja ne bih

    bio muškarac da na kraju nisam srećan gledao

    pitome ruže zacrvenele na ogradi. i ovog će

    leta biti žeđi. ulazeći sam primio

    zadovoljio ženu u sebi

    novi sad 14.5.1998

     

     

     

    2380/1273

     

    6564  hodamo putem od sitno izlupanog crvenog crepa. rada ćupić i ja. sa strane

    zelene trave i žuto ljubičasto belo crveno cveće. pred nama ravnica sa selima koja se

    vide u daljini. iza nas planina a iznad nas oblačno nebo. i opet jedna usamljena bulka

     

    6565  ponekad pomislim kako je uzalud to što pišem jer ko će pročitati tri

    hiljade stranica o istom samo o hodanju. ali onda se raznežim i osetim da je to

    baš knjiga koja nedostaje. nenapisana. osetim njenu lepotu u talasanju. nečujnom

    šumu svih koraka. pomislim kako je lepo imati uz sebe takvih deset knjiga. čak ih

    i ne čitati ali znati da one postoje. baš kao što postoje mora i zvezdano nebo

     

    ja provodnik stablo između zemlje i neba

    1957. hodanje

    petak je kako hramlje momak mlad. boli ga tetiva i ne piše mu

    se. prohladni vetar ga je izmorio. spava mu se. ulazeći sam

    primio zadovoljio ženu u sebi. željan je tople vode po telu

    novi sad 15.5.1998

     

     

     

    2381/1272

     

    6566  hodam sa banetom jakovljevićem

     

    6567  i danas me produvava hladan planinski vetar. povremeno

    ga udišem celim telom da mi prođe kroz krv nerve limfe i kosti

     

    6568  lete laste

     

    6569  nikada kao ove godine nisam toliko uživao u divljim ružama

     

    6570  želeo sam da ove nedelje pišem o ženstvenom u stvaranju. o

    ženi u sebi. o tome kako se predajem svetu koji me okružuje. ali nisam

    uspeo to ove nedelje. možda ću iduće dok još više sazru trešnje

     

    ženstveno u stvaranju

    1958. hodanje

    mislio sam da neću ništa zapisati danas

    već sam video praznu stranicu subotnju ali

    je onda počelo da kaplje. odmora bi. željan

    je tople vode po telu. hodali smo disali

    i jeli bagrem trešnje i luk

    novi sad 16.5.1998

     

     

     

    2383/1270

     

    6571  ponedeljak je juče se nisam odmorio. prezasićen sam

     

    6572  uz žičanu ogradu i drvenu banderu poleteo je jato crvenih ruža

     

    6573  ponovo sam u gradu za ovo vreme dok sam odsustvovao

    iz njega padala je kiša. ja sam sve vreme hodao ispred ili iza nje

     

    za prodavačicu jogurta

    1959. hodanje

    prisustvo energije koju sam i danas uložio

    može se osetiti u odsustvu želje da nastavim da

    pišem o bilo čemu. hodali smo disali i jeli bagrem

    trešnje i luk. na kraju kupujem jogurt za ručak

    prodavačica mi se osmehuje daje mi snagu

    posvećujem joj današnje hodanje

    novi sad 18.5.1998

     

     

     

    2384/1269

     

    6574  do malopre sam hodao sa slobodanom tišmom. na kraju smo se sklonili pod zaklon

    od kiše. pričali o bogu. o niščima duhom. o našim iskustvima u borbi sa samima sobom

     

    6575  hramljem pada kišna prašina. u gradu sam i ne 

    mogu mnogo da pokisnem zakloni su na svakom koraku

     

    6576  posle stotinak metara ugrejala mi se tetiva pa sad normalno hodam

     

    zgađen nad sobom

    1960. hodanje

    video sam danas na likovnoj akademiji

    koju sam posetio na poziv mladena lubure

    studenta kako baš tu ne postoji umetnost. kao što

    ni među obrazovanim ljudima ne postoji znanje. a

    u hramovima retko živi bog. maske učenosti ugleda

    važnosti moći ne mogu sakriti ono što bi htele. ali ja ne

    želim da svedočim u njihovom pretvaranju nego o ružnom

    u sebi. o tome kako povremeno gubim i zaboravljam da su

    sloboda lepota dobrota ljubav u meni. zaboravljam da im

    se prepustim budem srećan čedan kao dete. gađenje

    nad sobom primam kao svoju kaznu. na kraju kupujem

    jogurt za ručak prodavačica mi se osmehuje daje mi

    snagu posvećujem joj današnje hodanje. tamo

    gde je kazna tamo je i dar

    novi sad 19.5.1998

     

     

     

    2385/1268

     

     

    i pas je zalajao

    1961. hodanje

    hodao sam sa snežanom jotanović

    mnogo pričao pokušavajući da joj dam snagu

    iscrpele su me sve te reči. prija mi ćutanje posle našeg

    rastanka. a tek vreme. vazduh pun ozona nebo koje se

    smračilo prvo sevanje po nebu. počinje i grmljavina. blažen

    sam jer je dvadeset kilometara iza mene. po koja kap tek odlaže

    veliki pljusak. sivi oblaci koji jure i nisko nebo podsećaju na

    uzburkano more. počinje pljusak. ljudi se sklanjaju. kao i more

    u nevremenu i kiša podseća na daljinu. bilo bi mi lepše da

    sada samo gledam ali ipak pišem da bi svežinu vazduha i

    uzbudljivost kiše osetila i ti. tamo gde je kazna tamo

    je i dar. kiša pada zajedno smo zar ne

    novi sad 20.5.1998

     

     

     

    2386/1267

     

    6577  sunčano i zapara. ljudi u ovoj zemlji su ostarili a da nisu sazreli

    ne mogu da žive bez vođe. tako bolesni štite se izmišljenim vođom koji ih

    lišava odgovornosti. tek društvo je bolesno već godinama. svuda se vide

    tragovi bede. možda sam baš zato tu: da spomenem tek rođeno crno mače

    koje je neko ostavio u travi. još nije progledalo samo se miče u zelenilu

     

    6578  mislim na savu šumanovića i njegovo slikanje dušom

     

    jad gnev ogorčenost

    1962. hodanje

    i današnji dan je prošao. kiša

    pada. zajedno smo zar ne. bio je

    to dan u kome sam umetnost

    stvarao trpljenjem

    novi sad 21.5.1998

     

     

     

    2387/1266

     

    6579  po pravom putu hodamo ka vršcu svetlana jotanović i ja

    put je obrastao visokom zelenom travom po kojoj se vuku crvene bulke

     

    6580  put me oslobađa dvoumljenja lišava strahova

     

    6581  u vršcu sam na ulici (svetlana je otišla da pogleda izložbu prestupničke forme

    zbog koje smo i došli jer ona studira prvu godinu likovne akademije) podsećam se na

    noćašnje nespavanje uznemirenost koju sam osećao zbog reči koje sam izgovorio

    bilo je u njima gneva i ogorčenosti koji su izlazili kao gnoj iz moje duše

     

    6582  izlazimo iz plandišta. ponovo smo na putu

     

    ta jebena ogorčenost

    1963. hodanje

    kao razlivena reka zelenilo je potopilo

    ravnicu. bio sam umoran od jučerašnjeg sebe

    na kraju se osećam mnogo bolje istrošio sam se

    dvadeset tri kilometra u nogama trista kilometara

    u prostoru i već spominjano zelenilo. bio je to dan

    u kome sam stvarao trpljenjem. svemu što mi

    se desilo i danas mogu jednostavno

    da kažem hvala

    novi sad 22.5.1998

     

     

    i

     

     

    korak za korakom išao sam napred ulazio prodirao. bio muž

    samo sam ulazio... ulazeći sam primio zadovoljio ženu u sebi

     

     

    ponekad pomislim kako je uzalud to što pišem jer ko će pročitati tri

    hiljade stranica o istom samo o hodanju. ali onda se raznežim i osetim

    da je to baš knjiga koja nedostaje. nenapisana. osetim njenu lepotu u

    talasanju. nečujnom šumu svih koraka. pomislim kako je lepo imati

    uz sebe takvih deset knjiga. čak ih i ne čitati ali znati da one

    postoje. baš kao što postoje mora i zvezdano nebo

     

     

    tamo gde je kazna tamo je i dar

     

     

    bio je to dan u kome sam stvarao trpljenjem

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja ti

    si i tri hiljade

    stranica knjige

    o hodanju

    ruže

    lutanja

     

     

    i

     

     

    bože

    nežno nežno

    nežno nežno nežno 

    nežno nežno nežno te

    ljuljam na mojim

    grudima

     

     

     

     

     

     

     

     

    umetnost lutanja je u čuđenju

    6. novembar 2025.

    27731. dan mog života

     

     

    2363/1290

     

    6515  12:01 prelazim preko gradskog trga. isti sunčano-vetroviti dan kao i juče

    jedino što je današnja rečenica za razliku od jučerašnje napisana minut kasnije

     

    6516  14:20 tumaram po gradu. vrućina je. otvoreni su prozori. ljudi su obukli majice. žene

    istakle svoje obline. bicikli se razleteli gradom. u restoranima i kafićima se sedi napolju. vetar

    nosi zavese ponegde i prašinu. sve veće količine banana trule ispred prodavnica. golubovi

    po zemlji tražeći hranu hodaju u paru. mladi milicioner izlazi iz buregdžinice i namešta

    šapku na glavu. stariji propalica premešta se s noge na nogu. drugi sličan mu malo

    dalje sa ravnodušnošću oslonjen na ogradu prekršta nogu. svuda je prljavština

    neuređenost blago propadanje. tumaranjem sve postaje lepše smislenije

     

    6517  14:29 umetnost lutanja je u čuđenju

     

    tumarajući

    1942. hodanje

    dan je počeo u podne a

    završio se u ponoć. dobro veče

    piši mi. polako u topli krevet

    novi sad 28.4.1998

     

     

     

    2364/1289

     

    6518  12:21 molim te da danas hodamo za jednog mog prijatelja koji je nesrećan zbog

    ljubavi a da uopšte ne zna da i nije nesrećan jer je ljubav već tu. da hodamo za njega i za

    sve one koji su nesrećni u ljubavi i koji su paralisani strahovima kaže mi svetlana milić

     

    6519  17:11 jorgovan. kajsija. lasta. krivi bedem. koviljska ikona

     

    6520  17:19 ceo dan kiša. i hoće i neće. i dok smo dolazili u manastir i dok

    smo sedeli u manastirskom dvorištu sa ocem porfirijem i glumcem nebojšom

    dugalićem i dok je kroz krošnju velikog drveta po koja kap padala po nama

    i dok sad prolazimo kroz kovilj a umesto nje pada predvečerje

     

    6521 17:25 izlazimo koviljskim kaldrmom iz sela na autoput. vrapčići preleću krompirište

     

    dođite da vam naberem jorgovana

    1943. hodanje

    prvo ćutanje. umetnost i cveće. slaganje. izvor. mir

    svaki odnos je put. beskućništvo. zemlja nam je kuća

    mi vrtlari. lutanje između ruže i puta. polazim u topli

    krevet. romori kišica svetlost i vetar romore

    novi sad 29.4.1998

     

     

     

    2365/1288

     

    6522  12:00 dva kilometra i dvesta metara je iza mene u

    futoškoj sam ulici pogledam na sat i vidim tačno je podne

     

    6523  politički stavovi

    bog. ljubav sa ženom

    služenje umetnosti

    (iz rečnika hodanja)

     

    sa radom čupić

    1944. hodanje

    nije mi se ništa zapisivalo. kao

    ni sada na kraju hodanja. romori

    kišica. svetlost i vetar romore. umoran

    sam spava mi se raduju me laste

    novi sad 30.4.1998

     

     

     

    2366/1287

     

    6524  15:25 bilo je lepo kad smo malopre zalutali kaže boris kovač

     

    6525  15:36 na onoj drugoj strani brda je planinarski dom u kojem bih

    voleo da se na leto skupe ljudi i da se družimo i pravimo radove na temu: ja i ti

    razmišljajući već par godina čime bi mogao da se obeleži duh vremena činilo mi

    se da je to fenomen dijaloga i dijaloškog. baš u ovom vremenu u kome nam se ova

    informatička era i elektronska svest ukazuju kao punoća mi vidimo odsustvo odnosa

    ja i ti. odnos ja i ti možemo da sretnemo u svim aspektima života: u odnosima čoveka i

    prirode. čoveka i boga. čoveka i čoveka. svi su ti aspekti međusobno povezani. ne

    mogu da zamislim odnos čoveka i čoveka bez čovekovog odnosa prema prirodi

    i bogu. i zbog toga će se sve to dogoditi u prirodi priča boris

     

    sa borisom kovačem

    1945. hodanje

    hramljem bukovcem. ohladila se tetiva

    ne dozvoljava mi da hodam. laste na električnim

    žicama pevaju. sve je u ponavljanju. zanosno smo

    pričali o berđajevu i slobodi. izlazim iz bukovca i

    želeo bih da pišem o slobodi a onda pomislim neka

    drugi put. umoran sam spava mi se raduju

    me laste. baš tako: sloboda i sutra

    novi sad 1.5.1998

     

     

     

    2367/1286

     

    6526  16:43 zašlo je sunce oprostio sam se od dore stanković sa kojom

    sam hodao nasipom pored kanala. toplo je i baš u ovom trenutku počinje kiša

     

    6527  17:05 kao što prija kiša prija mi i da rečenica teče bez zastoja samo

    da osvežava. i kiša i rečenica isto su osećam ih oboje. ritam su samo ritam

     

    fali ti naslov

    1946. hodanje

    uskoro će ponoć. izašao

    sam da prošetam i ohladim

    noge. subota je. dunav je miran

    oči psa lutalice koje me gledaju

    su normalno tužne. baš tako

    sloboda i sutra. tri tačke...

    novi sad 2.5.1998

     

     

     

    2369/1284

     

    6528  16:01 promiče po koja kap. mislim na knjigu koju pišem. brojeve

    koji se nadovezuju. ipak neću zapisivati vreme u kome nastaju rečenice

     

    6529  pada. pas vučjak bezbrižno leži u jednom dvorištu na kiši. otprilike tako kisnem i ja

     

    6530  ja sam tužan a sve pupi

     

    6531  joj kako kisne ljubičasto

     

    6532  na svakom hodanju najmanje hiljadu toga sam ja

     

    kisnem i mislim

    1947. hodanje

    kako ne bih ni bio da nisam

    sve ostalo. svi ljudi na primer u kojima

    je kao i u meni isti vazduh koji nas čini. danas

    sve to ja zovem plavo. sve što vidim čini umetnost

    plavog. kišni balončići na vodi. neprodate novine

    sat na crkvi koji je stao. i ova žena pod kišobranom

    na školskim stepenicama dok čisti nokte

    tri tačke... plavo je plavo je lepo

    novi sad 4.5.1998

     

     

     

    2370/1283

     

    6533  zima mi je. zahladilo je. vratiću se. i tako sam izgubio snagu

     

    6534  hodanje ću nastaviti kasnije sada idem u krevet da se ugrejem sakupim

     

    6535  sve sam krhkiji

     

    6536  putokaza više nema

     

    ajd sad

    1948. hodanje

    nisam uspeo da izađem

    iz kreveta i nemoći koja me je

    zahvatila. povremeno bih pretrnuo od

    samoće. drugačiji. povrediv. na putu nad

    ponorom. da li ću to izdržati. ali u životu postoji

    svrha svega i lošeg i dobrog rekli su u filmu koji

    upravo gledam. poniženost. neuspeh. sramota

    gadim se sebe: prepunjeni stomak. teši me

    misao da se tako hrani plavi cvet. plavo

    je plavo je lepo. da da pakleno

    za plavo

    novi sad 5.5.1998

     

     

     

    2371/1282

     

    6537  onda je nastao parking. nekada smo odlazili sa parkinga šetali se oko bolnice

    zastajali pod prozorima i slušali šta pričaju bolesne žene. bile su to lude žene jer su tu sve bili

    ludi ljudi. oko bolnice smo nalazili špriceve skupljali ih i igrali se s lutkama. parking je bio

    ogroman. voleli smo kad je parking prazan. vijali smo se igrali između dve vatre šantiškole

    lastiš šuge. mene nisu voleli jer sam ja bila najmlađa i morala sam da im dam svoj hleb

    sa pekmezom i onda sam odlazila gore po nov jer su oni rekli da mogu da se igram sa

    njima ako im dam hleb a baka je mislila kako njeno dete puno jede priča mi minja

     

    6538  jednostavnost ruže je ponekad kao juče teško izvesti

    sve se slomi u meni. samo sam trnje. slavuj što krvari. danas mi

    je malo bolje ali leđa su tako usamljena. bolna kao detinji stid

     

    trn

    1949. hodanje

    ruža lutanja je jedna

    ruža više. ruža za slaganje

    hodajući po zemlji sadim je u

    srcu da nikne umom u nebeskom

    plavetnilu. božanski cvet mira

    prepoznavanja. da isti smo. otud je

    tako teško sve oko cveta. da da

    pakleno za plavo. misli i na

    prste i na petu

    novi sad 6.5.1998

     

     

     

    2372/1281

     

    6539  do malopre sam hodao sa martom milojević desetak kilometara. pa smo seli i

    popili po flašu piva. posle toga je sunčani dan već počeo da se muti. kao i nama u glavi

    pričali smo o vinu sokovima u telu. sada gledam bašte zelenilo. život u tihoj ulici

     

    6540  hodam gledam u sivu istrulelu tarabu i dalje mi se muti u glavi

    ali to je zanos. zemlja i sunce zajedno. hmelj koji se diže u visine

     

    6541  bol u levoj strani potiljka me je danas zanosio i uplašio. kao što čini bol uvek

     

    6542  reči su žive

     

    6543  osećajući život u rečima spokojno hodam senovitom

    stranom ulice. znam ove reči nikada neće umreti

     

    uverenja

    1950. hodanje

    život su uverenja. ono što

    nas verujući preporađa. preobražava

    moja hodanja moj rad i moj život su puni

    poraza ali i uverenja. uverenja da je svet

    čarolija. čudesno lep i da sam u tom čudu

    čudesan i ja plava ruža. misli i na prste

    i na petu dečak sam što pogledom

    prati leptira

    novi sad 7.5.1998

     

     

     

    2373/1280

     

    6544  prosejavati se. biti bogat svim frakcijama. od dubokog korenja do osetljivih cvetova

     

    6545  ja sam i onaj koji se gnevim i onaj koji se bojim i gorak sam

    i ogorčen i zavidan i sujetan i onaj koji se ljuti koji se prejedam 

    koji sam tužan i zabrinut i ophrvan podlom pravednošću

     

    6546  voleo bih da neka sledeća hodanja budu prosejavanja

    da u njima govorim o ružnim stvarima u sebi ja gladno biće

     

    6547  na svetlosnom stubu ispred mosta dok

    mokrim vrabac već nekoliko puta naskače vrabicu

     

    scene

    1951. hodanje

    tridesetak ljudi. parkirani automobili

    automobili u pokretu. nabujalo zelenilo

    po drveću. sve to zajedno u bezbroj kombinacija

    čini uličnu scenu kroz koju prolazim. u susret mi

    dolaze dve sedamnaestogodišnje devojke. jedna u

    zelenoj druga u narandžastoj sportskoj majici. dve

    devojčice istrčavaju iz pasaža na ulicu dok iznad

    njih izleće jedna lasta. dečak pita majku da li

    može još da ostane napolju. dečak sam što

    pogledom prati leptira. blago zalazi

    sunce sa njim sam blag i ja

    novi sad 8.5.1998

     

     

     

    2374/1279

     

    6548  draga evropo danas je tvoj dan. izlazim iz novog sada ka futogu

    pišem ti. već sam to činio nekoliko puta. koliko tačno zaboravio sam. kada

    sam se spremao da deset godina hodam tobom mislio sam proći ću svojim koracima

    po celom tvom telu. ali su ljudi odlučili da to nije moguće jer me sadašnja civilizacijska

    svest administracijom vezuje za jedan tvoj deo a iz njega se ne može slobodno kretati

    nekoliko godina sam teško podnosio tu kaznu i tu zatvorenost. sada na ovom suncu kao i

    godinu dve dana unazad osećam te pre svega u svojoj ahilovoj tetivi. desnoj natečenoj

    bolnoj. tu si ti u meni i ja u tebi. kao i svugde i ovde rastu perunike. eno ih pored procvetalog

    bagrema i vinove loze. i jabučnjak je tu i čovek koji krampom kopa da se nadogradi novim

    temeljima na svoju sporednu zgradu. jednom sam te nazvao nevestom sada prašinom

    prašinom koja se digla ispred mojih očiju. dok ti pišem počinjem da se znojim i povremeno

    prekinem pismo da bih uživao u hodanju i gledanju. malopre osetih: smešim se

    preobražavam se. da preobražavati se vaskrsavati to je seme novog stvaralaštva. kao

    i zelenilo sve je u nijansama. baš kao što sve teče kao reka. kuća za kućom. vozila za

    vozilima. starica u crnom na autobuskoj stanici za devojkom koja sa druge strane puta

    hoda i namešta svoje naočare. kao što se oblaci smenjuju i teku u nebeskoj reci. rekoh ti i

    pišem sve ove reči jer i one teku jedna za drugom. nižu se. zanos. samo kao tvoje potoke

    reke mora mogu da razumem kada te definišu kao evropu petnaestorice ili prvu i drugu

    ili te dele po pokretima savetima zajednicama regionima monetarnim ujedinjenjima

    zapadnim i istočnim podelama bogatim severom i siromašnim jugom. tok: da. moć

    definisanja: ne. ja ti pišem kao ličnosti. sa puta. iz subote. nazdravljam ti za tvoj

    rođendan vinom napora. vinom samosvesti budnosti koja odmara. ja te više volim

    kao grudi bedra pazuho. sa licem jakoba bemea. svetog serafima sarovskog

    svetog franje. licem tereze avilske. pesoe. godara. stahure. helderlina

    remboa. blejka. vitgenštajna. berđajeva. satija. roberta valzera

    bruno šulca. vilhelma rajha. gertrude stejn. artoa. van goga

    tarkovskog. novalisa. slobodana tišme. hamvaša. simon

    vejl. licima svetih luda. sve više sam u ritmu

    hodanja. spajanja. u veterniku sam

    prestajem da ti pišem

    jer i ti si tu

     

    evropa - ahilova tetiva

    1952. hodanje

    sve više me boli tetiva. današnjih

    dvadeset osam kilometara ju je opteretilo

    pri kraju hodanja sam morao da hramljem

    ahilova tetiva mi je slabo mesto. upozorava

    me. traži život. blago zalazi sunce sa njim

    sam blag i ja. pozivam je da i sledeće

    tri i po godine izdržimo i budemo

    zajedno

    novi sad 9.5.1998

     

     

    i

     

     

    svaki odnos je put. beskućništvo. zemlja

    nam je kuća. mi vrtlari. lutanje između ruže i puta

     

     

    na svakom hodanju najmanje hiljadu toga sam ja

     

     

    život su uverenja. ono što nas verujući preporađa. preobražava. moja hodanja

    moj rad i moj život su puni poraza ali i uverenja. uverenja da je svet čarolija

    čudesno lep i da sam u tom čudu čudesan i ja plava ruža

     

     

    preobražavati se vaskrsavati to je seme novog stvaralaštva

     

     

    tok: da. moć definisanja: ne

     

     

    nazdravljam ti za tvoj rođendan vinom napora. vinom samosvesti budnosti koja odmara

     

     

    evropa - ahilova tetiva

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja tobom

    je planeta zemlja

    postala ruža a ja sam

    koracima počeo da

    te stvaram ko

    plavu

    ružu

    svemira

     

     

    i

     

     

    bože

    nežno nežno

    nežno nežno nežno 

    nežno nežno nežno te

    ljuljam na mojim

    grudima

     

     

     

     

     

     

     

     

    obim zemlje - obim srca

    5. novembar 2025.

    27730. dan mog života

     

     

    2352/1301

     

    6463  kako mi ovaj nedogledni nasip opojno umara telo

     

    6464  hodam sa tanjom nikolić ka kovilju sve je zeleno. zelenilo je zaklonilo poglede

     

    6465  posle ishodanih dvadeset kilometara tanja je produžila ka manastiru

    ja ću se autobusom vratiti u novi sad. u ulici duška vidova pored belog krsta

    krajputaša na električnim stubovima dve rode stoje u svojim gnezdima

    seo sam na stari ispucali panj: milina mi kreće kroz butine

     

    kovilj

    1933. hodanje

    dok smo se približavali

    kovilju on me je podsetio na prošla

    vremena. naselje je prostor koji su naselili ljudi

    da bi se okružili zaštitili prepoznali. kovilj je ličio na

    slike sela. daljina i u daljini selo. kad smo počeli da

    ulazimo u njega zaređale su ograde bašte voćke

    krovovi bandere prozori vrata. dolazi autobus

    lepota bezgrešnih začetaka. izlazim iz

    autobusa i pola kilometra ohlađena

    tetiva me tera na teško

    hramljanje

    novi sad 17.4.1998

     

     

     

    2353/1300

     

    6466  suva šumska staza se pretvorila u blato. kisnemo svetlana jotanović i ja

     

    6467  potočić

     

    6468  niz leđa se sliva vlaga

     

    6469  popeli smo se na proplanak

     

    6470  šume nestaju pred zavesom kiše

     

    6471  jako je dobro viče svetlana

     

    6472  poljski put je prepun vode

     

    6473  još se spuštamo klizamo oblepljeni blatom oko patika

     

    6474  sinulo je sunce

     

    6475  koprive su mlade

     

    6476  ulazimo u bukovac

     

    blatnjavi

    1934. hodanje

    sunčano kišno i na kraju

    hladno. klizali smo se. blato nam

    se penjalo do kolena. ukaljani nismo

    više vodili računa da ostanemo čisti i to

    nas je oslobađalo. prljali smo se a radovanje

    nas je čistilo. kasnije sam drhtao od mokre

    majice na goloj koži. izlazim iz autobusa i

    pola kilometra ohlađena tetiva me tera

    na teško hramljanje. sada se samo

    sećam u čistom i toplom

    novi sad 18.4.1998

     

     

     

    2355/1298

     

    6477  jak vetar njiše jorgovane

     

    molitva

    1935. hodanje

    volim da se molim. molitva je

    najlepše blago koje se desilo čoveku

    nežna je. miluje. greje srce. molitva je mudra

    ohrabruje u nepoznatom. sa njom sam nevin a

    odrastao i odgovoran. pišem o njoj jer mi danima već

    beži. beži jer sam plitak za nju. gasi se njen plamen u

    meni. ali se nadam da će je savest nanovo razgoreti. da

    će je spokoj i zanos oživeti. molitvo ne napuštaj me budi mi

    krv. ako te ja i napustim ti mene nemoj molim te. prožmi

    me i sa svim što postoji spoji me. bogu bogu vodi me

    duhom ispuni me. večnim zelenilom obljubi me. da

    svakim udahom i izdahom dajem. da svakim

    korakom ljubim nebo i zemlju. sada se

    samo sećam u čistom i toplom. molim

    ti se molitvo moli se umesto

    mene za sve što postoji

    novi sad 20.4.1998

     

     

     

    2356/1297

     

    6478  celu noć me je bolela ahilova tetiva. danas

    sve vreme hramljem. hodam sa minjom. duva jak vetar

     

    6479  nikada nećeš znati kako su mi tvoje reči ispunile svaku arteriju mozga i terale

    ih na nemi smeh uma od koga mi se glava rascvetavala milinom. nikada nećeš znati kako

    mi je izgledao pejzaž gledan očima punim tvojih reči. one su ga obojile novim nijansama i

    omogućile mu novi ples. od kada sam prvi put dodirnula tvoje reči ne napušta me

    želja da se u njih zavlačim kao u svoju najlakšu haljinu napisala mi je minja

     

    volela bih da kisnem od tvojih reči

    1936. hodanje

    slamčica sam da li ću izdržati. molim ti se molitvo moli

    se umesto mene za sve što postoji. miroslave budi dete

    novi sad 21.4.1998

     

     

     

    2357/1296

     

    6480  gledam niz dunav tako je lepo gledati

     

    6481  za dva sata ću posle šest godina pet meseci i dvanaest dana načiniti 40076.569-ti

    kilometar ruže lutanja. u tom trenutku će ružini koraci obuhvatiti zemlju po svom obimu

     

    6482  usuditi se znači ogoliti se

     

    6483  kada se usudiš odmah te osuđuju

     

    6484  izlazim iz šajkaša eno ga titelski breg

    starim ciglama mladić popločava stazu kroz svoje dvorište

     

    6485  obim zemlje - obim srca

     

    6486  penjem se uz strminu miriše majčina dušica osećam te kao i sve ovo vreme

     

    6487  iza ivice brega puca nebo. dole poda mnom ravnica. ovčiji

    brabonjci podsećaju me na ista ovakva sveta mesta u engleskoj

     

    6488  na bregu sam. na njemu ću načiniti 52.732.360-ti korak. korak kojim ću obići zemlju

     

    6489  ispred nogu iz bujnog zelenila žita prhnuo je fazan

     

    6490  zamislio sam se gledao u dolini magarca koji je vukao dvokolicu

    i kada sam pogledao na pedometar video sam da je već prošlo

    dvadeset koraka više od obima zemlje. živela zanesenost

     

    6491  14:44 na stotom sam koraku posle obima zemlje. obeležiću ga sa nekoliko fotografija

     

    6492  14:52 spuštam se niz strmu stranu brega. obišao sam zemlju

     

    6493  14:52 još 1296 dana preda mnom

     

    6494  14:53 od danas sam zemljanin

     

    6495  14:54 sam - samima. sam sa suvim belim puževima na suvoj strmini brega

     

    6496  14:56 kada sam 9. novembra 1991 krenuo na hodanje nisam mogao

    znati da ću zemlju obići baš na današnji dan. danas kada je rođendan planeti zemlji

     

    6497  15:15 kada sam 9. novembra 1991 polazio nisam znao 

    da ću ovoliko biti sam. biti sam kako je to teško kako je to lepo

     

    6498  15:21 volim jednostavne priče one su najbogatije najmaštovitije

    evo jedne: krenuo čovek da obiđe zemlju. išao išao i jednog dana je

    obišao. pa ovo nije zemlja ovo je moja ruža rekao je na kraju priče

     

    6499  sam sam da bih bio sa tobom

     

    zemlja se pretvorila u plavu ružu

    1937. hodanje

    od danas će tekstovi koje pišem u hodu pod brojevima

    biti obeleženi trenutkom u kojem su nastali. pevanje o

    tome da je svaki trenutak važan da je u njemu večnost

    sakralizacija trenutka. miroslave budi dete

    pripovedanje iz trenutka je obnavljanje

    rađanje ni iz čega

    novi sad 22.4.1998

     

     

     

    2358/1295

     

    6500  12:58 ma to ti je to da život ne vredi ništa jedino što

    vredi je zajebancija kaže mi sedamnaestogodišnji sun mandić

     

    6501  13:18 oko deset hiljada časova mi je bilo potrebno da bih obišao

    zemlju. kada sam juče to učinio osećao sam se bezbrižan i tužan. sam. cvet

     

    6502  15:02 prolazim pored štale za teretne vozove. zarđali metal polupani

    prozori zatravljene šine crna šljaka po kojoj hodam. okamenjeno putovanje

     

    6503  15:13 hodam po šinama mlataram rukama vežbam ravnotežu

     

    ludo pomozi mi

    1938. hodanje

    kažem samom sebi i osetim se

    bolje jer uz ludinu pomoć umanjuje mi

    se napetost. prijemčiviji sam za vedrinu koja

    mi mnogo znači. bezbrižnost tada živi u meni

    više lude manje tuge. više lude manje gord. više

    lude više radosti. i odmah mi pogled krene za

    vrapcem koji leti uz fasadu zgrade pored koje

    prolazim. pripovedanje iz trenutka je

    obnavljanje rađanje ni iz čega

    ozbiljni čoveče ozbiljan sam

    i ja kaže mi moja luda

    novi sad 23.4.1998

     

     

     

    2359/1294

     

    6504  14:11 kad u alpima najsevernijem delu italije trčim ili hodam

    noću vidim kako su tamo nekako zvezde jako blizu i osetim da im pripadam

    mnogo mi je bliža ta gotovo apsolutna toplota zvezda nego konkretna toplota ljudi

    i stvarno sam počela da osećam da smo mi kosmička bića da smo u stvari

    odande priča svetlana milić dok hodamo stazama fruške gore

     

    6505  14:38 to što sam u svojoj očajničkoj želji da nešto ispravim iz

    prošlosti krenula da hodam unazad danima to je zaista bio proces čišćenja

    hodala sam unazad i mislila na sve ljude i imala osećaj da se sve to u

    odnosima sa tim ljudima oprostilo i očistilo. izmirilo. priča svetlana

     

    6506  15:40 hodamo pričamo pogledam u stranu: o kako su ovalne zelene uvele

     

    sa svetlanom milić

    1939. hodanje

    spominjali smo aniša kapura ričarda

    longa valter de mariju. pričali o vremenu

    energetskoj skulpturi. bio sam uzbuđen rečima

    kojima smo oblikovali nedodirljivost. prepušten

    bih ugledao i oblike u prirodi. uvale. bregove. doline

    vijuganje. pretvaranje oblika u druge oblike. na kraju

    smo i istekli. ozbiljni čoveče ozbiljan sam i ja

    kaže mi moja luda. išarali ispleli bili

    novi sad 24.4.1998

     

     

     

    2360/1293

     

    6507  12:35 topla subota

     

    6508  12:37 gledam visoka stabla ozelenela u

    krošnjama u radničkoj ulici kojom počinjem hodanje

     

    6509  12:48 sa zapada počinje da duva vetar rashlađuje vazduh. nosi

    prašinu. uznemirava. kao smiraj volim i kovitlanja. i žene kratko ošišane

     

    6510  17:48 sunce je upravo izašlo iza oblaka

    zasvetlio se dan. zasijali su beli cvetovi u zelenoj travi

     

    6511  17:50 završava se nedelja u kojoj sam svojim koracima obišao zemlju

    od sada smo jedno. sva njena mora jezera potoci i reke brda i planine snegovi

    zemlje knjige pesme igre šume sva bića na njoj sve sam to ja sve je to u meni

    spokojni sam: bezbrižnost mi prostruji kroz telo naježi celu kožu

     

    zemlja i ja: jedno

    1940. hodanje

    hodam volim. sve što postoji mi

    je u srcu. dve devojčice prolaze kroz travu

    pored žutih i crvenih lala. pored njih nekoliko

    mladića pije popodnevno pivo. opraću kosu

    odmoriti telo. išarali ispleli bili. polako dolazi

    predvečerje završavam hodanje laste

    se vraćaju u svoja gnezda

    novi sad 25.4.1998

     

     

     

    2362/1291

     

    6512  12:00 tačno podne. prolazim pored dunava. duva jak

    vetar. toplo je. presijavaju se talasi na reci. dan mi liči na zvezdu

     

    6513  19:15 isti današnji vetar sada već hladan. prolazi

    mi kroz košulju rashlađuje golu kožu koju sam danas u hodanju

    sunčao. vetar se raznosi po krošnjama. sumrak je mek blag plavičast

     

    6514  19:30 mazim se povijajućim hodom na blagoj

    hladnoći. ulica mi je krevet teglim se po njoj

     

    otišlima

    1941. hodanje

    hodao sam sa dorom stanković

    do futoga. pričali smo o ciganima o krvi

    koja teče u nama. istu priču o beskućništvu

    sam kasnije nastavio sa verom midić. skliznuti

    u svet biti u njemu velikom velikom ljubavlju

    upalila su se ulična svetla: dobro veče

    ponedeljniče. polako dolazi predvečerje

    završavam hodanje laste se vraćaju

    u svoja gnezda. dobro veče

    piši mi

    novi sad 27.4.1998

     

     

    i

     

     

    za dva sata ću posle šest godina pet meseci i dvanaest dana načiniti 40076.569-ti

    kilometar ruže lutanja. u tom trenutku će ružini koraci obuhvatiti zemlju po svom obimu

     

     

    usuditi se znači ogoliti se

     

     

    kada se usudiš odmah te osuđuju

     

     

    na bregu sam. na njemu ću načiniti 52.732.360-ti korak. korak kojim ću obići zemlju

     

     

    14:52 obišao sam zemlju

     

     

    15:21 volim jednostavne priče one su najbogatije najmaštovitije

    evo jedne: krenuo čovek da obiđe zemlju. išao išao i jednog dana je

    obišao. pa ovo nije zemlja ovo je moja ruža rekao je na kraju priče

     

     

    zemlja se pretvorila u plavu ružu

     

     

    13:18 oko deset hiljada časova mi je bilo potrebno da bih obišao zemlju

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja

    kada smo

    obišli zemlju

    kročio sam

    u svemir i

    od onda

    sam

    u

    svemiru

     

     

    i

     

     

    bože

    nežno nežno

    nežno nežno nežno 

    nežno nežno nežno te

    ljuljam na mojim

    grudima

     

     

     

     

     

     

     

     

    u porazima dobijam snagu da ne odustanem

    4. novembar 2025.

    27729. dan mog života

     

     

    2339/1314

     

    6424  velika površina preorane zemlje me zapljusne 

    prašinom i one nestanu a ja se predam tom mrkom okeru

     

    6425  prošlo je pet posle toplog dana liči na pred kišu

     

    6426  vraćam se iz inđije hodam starim putem ka novom sadu. bio sam da se vidim sa

    prijateljicom za koju sam pomislio da mi može pomoći da nabavimo novac za štampanje

    šestog dela ruže lutanja. ništa od toga. nadao sam se. mnogo sam takvih udaraca za vreme

    ruže dobio. ti udarci su mi stvorili instinkt sa kojim u nesigurnosti osetim izvesnost uspeha

     

    6427  u porazima dobijam snagu da ne odustanem

     

    put pod noge pa dalje

    1922. hodanje

    u novom sadu sam ne odustajem. nikle

    su lale na zelenoj površini ispred mosta

    jutros sam krenuo sa nadom sada se vraćam

    bez nje ali bezbrižan. lutaj budi sa mnom

    budi tu. bezbrižnost nije li to tajna

    rasta i umetnosti ruže

    novi sad 4.3.1998

     

     

     

    2341/1312

     

    6428  po podne je vrućina izlazim iz futoga

     

    6429  beli se ulica od procvalih voćaka

     

    6430  vetar nosi pesak

     

    6431  zabelelo se okrečeno drveće

     

    6432  bog je stvorio čoveka biljke i životinje zemlju i mora noć i dan. u svima

    nama živi to sećanje da smo stvoreni. stvaranjem koje živi u meni i ja stvaram

     

    6433  nikada na ovom svetu nije postojalo biće koje

    je napisalo ovakvu rečenicu koju evo baš završih

     

    tri bele

    1923. hodanje

    belo brezine kore. belo procvalih

    voćaka. belo napupelih oblaka. belo brezine

    kore je okruženo sivo-zeleno-žutim resicama. belo

    voćaka je buket obogaćen nijansama tamnozelenog

    lišća. belo snežnih oblaka je oivičeno nebesko plavom

    dok prelazim granicu futoga i veternika sećam ih se i hodam

    sa njima. ja čovek i tri bele. vetar je topao i jak sve vreme

    ga osetim po celom telu u sebi i sasvim je prirodno što

    mu se ponekad u hodu obratim kao saputniku

    bezbrižnost nije li to tajna rasta i umetnosti

    ruže. svaki korak mi je ime ruža je

    ruža je miroslav

    novi sad 6.4.1998

     

     

     

    2342/1311

     

    6434  drveće je olistalo: potekla je zelena reka

     

    6435  najlepše je kad samo tečeš

     

    6436  18:40. prva lasta ove godine

     

    ja sam priča

    1924. hodanje

    hodam i mislim o sebi i svom

    životu i osećam pa ja sam priča. priča u

    kojoj su se danas posle zime ponovo pojavile

    laste. prolazio sam kroz jedno dvorište i mislio o

    sebi kao priči kad je jedna lasta proletela pored mene

    ja sam priča o prvoj lasti. lasta vesnik. jevanđelje o

    proleću. sa lastama se uvek osećam pitomiji

    poželjniji. svaki korak mi je ime ruža je

    ruža je miroslav. od danas ću teći

    sa zelenilom i lastama

    novi sad 7.4.1998

     

     

     

    2343/1310

     

    6437  oblačan topao dan. na stražilovu žene-radnice okopavaju voćke i čiste izletnički teren

     

    6438  jedemo jabuke marta i ja pada sitna kiša. i lete muve kaže marta

     

    6439  a tek žito. naraslo tamno zelenom pokislo od malopređašnje kiše

     

    6440  u prokrvljenom telu i mozgu se oseća sve

     

    sve je bilo u meni

    1925. hodanje

    od danas ću teći sa

    zelenilom i lastama. ispunjeni

    smislom maslačci u travi

    novi sad 8.4.1998

     

     

     

    2344/1309

     

    6441  bato da si mi živ i zdrav kaže mi mlada prosjakinja posle udeljenog dinara

     

    6442  opet pretnje ratom. bedno. sve to iznuruje. guta. poništava. ipak, dobro

    je da sam tu. možda ruža može da pomogne. jedan čovek je dovoljan da sačuva

    život spase svet. kroz sto godina i tako niko od ljudi koji danas žive na zemlji neće

    živeti na njoj. živeće neki drugi ljudi. kroz hiljadu godina će nestati mnogi narodi

    namesto njih biće neki druge. kroz deset hiljada godina neće ostati tragovi postojećih

    vrednosti zameniće ih neke drugi. pred tom snagom života koja se valja kao reka

    večnosti već me nema. tek takav nepostojeći bez svojstva slavim lepotu

    postojanja. moja ličnost je samo tren vlat ljuspica treptaj. živeti sa tom

    snagom čiji smo deo ima smisla jedino ako živimo svom svojom

    snagom. bez rezerve bez dvoumljenja voleći do kraja

     

    hrabrost je živeti

    1926. hodanje

    mokre noge me opominju da se vratim

    prosjakinja sa početka hodanja i na kraju je

    tu mokra do gole kože sedi i dalje prosi. osetim

    cela ruža je prošenje. svakim korakom prosim

    nežnost. tek će se rađati oni koji nikoga neće

    povređivati čija će snaga premašivati potrebu

    za neprijateljem. ispunjeni smislom maslačci

    u travi. oni koji će samo posmatrati i voleti

    novi sad 9.4.1998

     

     

     

    2345/1308

     

    6443  evo ga procvali jorgovan. dva stabla na ivici parka

     

    6444  posle noćašnje kiše šumski putevi su osuti belim cvetnim listićima

     

    6445  ako je rat otac svih stvari

    mir

    je

    majka

    svih

    bića

     

    6446  gubitak stida je početak svih poroka grigorije bogoslov

     

    6447  mir na zemlji mora biti delo svih ljudi

     

    6448  mir među ljudima nije moguć bez mira između čoveka i prirode

     

    pogledaj

    1927. hodanje

    hodali smo tibika varadi i ja

    od sremskih karlovaca preko stražilova

    bukovca i petrovaradina do novog sada. tim

    putem hodam danima. lepo mi je kroz šumu

    predeo se već sasvim zazeleneo. sledećih

    šest-sedam meseci neprestano ćemo se

    družiti zelenilo i ja. oni koji će samo

    posmatrati i voleti. žuti maslačci

    na zelenoj travi

    novi sad 10.4.1998

     

     

     

    2346/1307

     

    6449  subota je. kiša. katolici slave uskrs pravoslavnima

    je vrbica. kružim gradom. sam ali to je cvetanje 

     

    6450  čitam intervju sa aleksandrom tišmom. govori o samoći

    u kojoj je odrastao različit od drugih. različitost je u osnovi pričanja

     

    6451  slučajno se srećemo aleksandar i ja

     

    6452  malopre sam se rastao sa aleksandrom družili smo se par sati sporo hodali

     

    6453  dve samoće kao dve vlati

     

    u noći

    1928. hodanje

    pod krošnjom drveta prepunom

    imela završavam današnje hodanje. oblačno

    je pun mesec se nazire u dubini neba. preda mnom

    na stazi u parku je izašao vlažni jež. zastao sam zastao

    je i on. miran sam propuštam ga. hitrim nožicama brzo

    prelazi stazu. volim jednostavnost knjige koju pišem

    hodati 2346 dana da bih jedno veče zastao i

    propustio ježa. žuti maslačci na zelenoj

    travi. dotiče reka otiče reka 

    novi sad 11.4.1998

     

     

     

    2348/1305

     

    6454  noćas sam se napio mnogo povraćao iscrpeo se. nisam mogao

    da krenem na hodanje. već je prošao dan. pozvao sam minju janković da

    mi pomogne jer sam ne mogu da hodam. vlažno je malopre je padala kiša

     

    hvala

    1929. hodanje

    priča mi prijatelj danas

    kako neki ljudi ne vole ružu lutanja

    brzina je ono što mi treba gnušam se tim

    hodanjem. to što on govori o nežnosti i nasilju

    to je u stvari agresivnost. to je dosadno. ali sada

    kada mi se telo ugrejalo od svih ovih primedbi i zlovolja

    koje me ranjavaju kolebaju zaustavljaju ne ostaje ni traga

    sve se to istopi pred milinom hodačkog ritma. još više se

    ukorenjuje plava ruža u prazninu u terminološko odsustvo

    još više crpim snagu ni iz čega. um u srce. put u noge

    pevanje u pokretu. i lutaj - ljubi do mile volje

    dotiče reka otiče reka. budi bezbrižan

    dečače moj

    novi sad 13.4.1998

     

     

     

    2349/1304

     

    6455  kisnem hodam rastem sa zelenilom

     

    6456  presijava se mokri put

     

    6457  evo ga sad će i sunce znači ponovo smo svi na okupu

     

    6458  granulo je raskopčao sam se nežno te volim

     

    6459  sunce mi suši mokru kosu. svetlozelena trava mi miluje oči. lepe misli mi pune grudi 

     

    baš kao i bilje

    1930. hodanje

    i ja sam miljenik. da nisam ne

    bih prisustvovao lepoti ne bih bio

    lepota sama. osećam da sam miljenik

    dok gledam ovaj drvored u cvetanju. kako 

    je lepo videti da lepota istina sloboda pravda

    ne živi sa moćnicima. kako je lepo osetiti

    radost koja se širi kroz telo iz poniznog

    srca. kako se rađa dete u kome teče

    krv svetlosti. budi bezbrižan

    dečače moj. tri reči ljubavi

    novi sad 14.4.1998

     

     

     

    2350/1303

     

    6460  hodam sa željkom radićem. godinama mi već pomaže oko ruže

    ali nikada do sada nije hodao sa mnom. hodali smo pre ruže u londonu. ja

    sam tada imao veliki bol u grudima od emocionalne patnje. prijalo mi je što

    sam se priključio tvom sporom trčanju koje si tada praktikovao. sećam se kada

    smo otišli do hemsted parka u onaj ružičnjak pa kako promeniš mesto pojavi se

    novi miris. onda si mi rekao da počnem da dišem i ja sam polako među tim

    ružama počeo da osećam kako mi bol nestaje iz grudi. i danas vidim to

    žbunje puno ružičastog cveća. posle smo se videli jednom u temišvaru

    i u australiji gde ću nastaviti da živim ću se uvek sećati tog ružičnjaka

    a on će me podsećati i na tvoju ružu (kao i mnogi i željko se

    iselio. u septembru sam dobio od njega prvo pismo)

     

    moja familija bezemljaši

    1931. hodanje

    uvek je lepo sa tih trideset kilometara u

    nogama. u nogama koje su se odavno pretvorile

    u hodajuću dušu. valjao se put pred nama predeli

    sećanja. tri reči ljubavi. ljudi koji hodaju

    sa mnom su moja familija

    novi sad 15.4.1998

     

     

     

    2351/1302

     

    6461  želeo bih da moj slučaj ohrabri nekoga ko bez ikoga i ičega ovoga

    časa zasniva svoj život ni na čemu na mutnom osećanju maternjeg jezika napisao

    je jedan pesnik dajući mi povoda da napišem koju reč o maternjem jeziku

     

    6462  ovoliko vrsta cveća na jednom mestu ne može više

    da se vidi na mnogim mestima u evropi kaže mi saša tišma

     

    maternji jezik

    1932. hodanje

    hodao sam sa sašom tišmom i pedom šiđaninom

    već šestu godinu žive u holandiji. ona se bavi pejzažnom

    arhitekturom on virtuelnom stvarnošću. u bukovcu smo

    svratili kod borisa kovača kompozitora. verujem u stvaralačku

    snagu maternjeg jezika. svi ljudi na svetu progovaraju maternjim

    jezikom. on je jedan jedini na svetu. jezik praproverenja. energija

    kosmičkog porekla. jezik kojim pišem i govorim nije srpski jezik to je

    maternji jezik. srpski jezik je kao i svi jezici sveta samo bleda senka

    maternjeg jezika. pišem na maternjem jeziku ne da me razumeju

    svi ljudi nego i sva bića na svetu. jedino je u maternjem jeziku

    sačuvana energija našeg božijeg porekla jedino se u njemu

    nalazi plodnost nevine sadašnjosti. ljudi koji hodaju sa

    mnom su moja familija. lepota bezgrešnih začetaka

    novi sad 16.4.1998

     

     

    i

     

     

    svaki korak mi je ime

    ruža je ruža je miroslav

     

     

    tek će se rađati oni koji nikoga neće povređivati

    čija će snaga premašivati potrebu za neprijateljem

     

     

    mir

    je

    majka

    svih

    bića

     

     

    malopre sam se rastao sa aleksandrom družili smo se par sati sporo hodali

     

     

    dve samoće kao dve vlati

     

     

     ali sada kada mi se telo ugrejalo od svih ovih primedbi i zlovolja koje me ranjavaju

    kolebaju zaustavljaju neostaje ni traga sve se to istopi pred milinom hodačkog ritma

    još više se ukorenjuje plava ruža u prazninu u terminološko odsustvo

     

     

    verujem u stvaralačku snagu maternjeg jezika. svi ljudi na svetu progovaraju maternjim

    jezikom. on je jedan jedini na svetu. jezik praproverenja. energija kosmičkog porekla. jezik

    kojim pišem i govorim nije srpski jezik to je maternji jezik. srpski jezik je kao i svi jezici

    sveta samo bleda senka maternjeg jezika. pišem na maternjem jeziku ne da me

    razumeju svi ljudi nego i sva bića na svetu. jedino je u maternjem jeziku

    sačuvana energija našeg božijeg porekla

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja

    samo

    jezikom

    svih

    bića

    oduvek

    i

    zauvek

     

     

    i

     

     

    bože

    nežno nežno

    nežno nežno nežno 

    nežno nežno nežno te

    ljuljam na mojim

    grudima

     

     

     

     

     

     

     

     

    da ove reči budu isto što i ovaj vetar

    3. novembar 2025.

    27728. dan mog života

     

     

    2327/1326

     

    6389  šake

    šake su stopala u vazduhu

    volim ih prazne i bez oružja i bez oruđa

    goloruka šaka i put pod noge i eto ti čarobnjaštva

    šake su bokovi grudi obrazi i svi dodiri po tvome telu

    šake grube spolja nežne iznutra. primajući spolja zglobovi

    žile i koža su grubi. iznutra dlanom šaka isijava nežnost. kad

    počnu hladni dani prvo mi se smrzavaju šake. onda ih samo

    zavlačim u rukave pa ih stavljam u džepove i na kraju ih štitim

    rukavicama. na velikim hladnoćama šake su mi i u rukavu i u

    džepovima i sa rukavicama. volim da mislim šakama i

    primetim kako mi lete kroz vazduh vodeći misao dalje dajući

    znak okruženju da otpočne sa muzikom. šaka kompozitor

    šake su ti u pesnicama samo kada pokazuješ ali tada to

    radiš i celim telom kako snaga treba da se daje ili primi

    kada govoriš da je nešto lepo ili da je promena važna

    tada su ti šake opuštene i lete kroz vazduh

    prepliću se pletu baš kao one ptice

    koje si mi sinoć pokazivao

    (iz rečnika hodanja)

     

    bolestan

    prvi dan proleća

    temperatura me

    znoji i obara. još

    ništa od hodanja

    novi sad 23.3.1998

     

     

     

    2328/1325

     

    6390  ishrana

    hleb i margarin. u svim obrocima

    iz dana u dan iz godine u godinu. volim hleb

    hleb je osnovna hrana. uz vodu. pšenica života. hleb mi

    hrani i telo i dušu. hrani me hranljivošću i jednostavnošću

    svako jutro mi daje snagu. crni hleb - gust opor sladak. hleb me

    podseća na svežinu svakog dana i izaziva saosećanje sa gladnima

    hleb me čini smirenim i radosnim. margarin mažem na hleb. deblje

    zgodan je jer je već zgotovljen. margarin je najjeftinija i zato najbolja

    hrana pruža mi slobodu da se hranim knjigama muzikom razgovorima

    hodanjem. uz hleb i margarin pijem čaj. šipak nana majčina dušica

    planinski mešani. ponekad umesto čaja pijem jogurt. volim da ručam

    hleba i soka ali sok je skup. retko jedem sir još ređe po koje kuvano

    jaje. u jesen volim grožđe jedem ga svaki dan. zimí jabuke. leti

    paradajz to bi bilo sve. osim kad jedem kod nekog - željan čorbi ili

    ono što uzberem uz put. kao mladić zamišljao sam idealan obrok

    bio je to čist drveni sto i na njemu samo čaj i hleb. nisam

    dostigao tu jednostavnost ali se i sada hranim

    idealima nevine mladosti

    (iz rečnika hodanja)

     

    bolestan

    još ništa od hodanja

    šest dana najduža bolest

    do sada na ruži

    novi sad 24.3.1998

     

     

     

    2329/1324

     

    6391  posle šest dana ležanja temperatura 

    suzenja i začepljenih nozdrva ponovo na nogama

     

    6392  na nogama: u pevanju i plesanju

     

    6393  bolest me je sprečila (i sačuvala) da prvog dana

    proleća počnem trideset šest dana hodanja po trideset tri kilometra

     

    6394  opet sam u šumi kako uzbudljivo pevaju ptice. ptice su zdravlje

     

    hodanje je obnavljanje

    1913. hodanje

    nogu pred nogu pređe se put. krivuda se

    penje spušta. izbija na zaravan. i na nozdrve

    hodamo iznad sela. pored voćnjaka kroz vinograde

    psu koji se pridružio minji janković i meni na stražilovu

    su se pridružila još dva psa lutalice. da bi se sve trojici i

    petrovaradinu pridružila još dva pa niz put nas dvoje i njih

    petoro. sve je zelenije iako je zahladilo. da hodanje je

    obnavljanje. šest dana najduža bolest do sada

    na ruži. da po šumi je niklo novo cveće

    novi sad 25.3.1998

     

     

     

    2330/1323

     

    6395  na proplanku i vetru se zagrlimo i poljubimo u obraze

     

    6396  dok se penjemo uz brdašce dune odjednom hladan planinski vetar

     

    6397  stavili smo zvončiće na noge. njihovi zvuci nas nose gore. zvoni zemlja

     

    6398  vera midić i ja

     

    slatka je svetlost i dobro je očima gledati sunce

    1914. hodanje

    i danas ista putanja: karlovci - bukovac - novi sad. sa verom sam pričao

    o dobroti srcu ljubavi. umreti za drugog. lako umreti. osećam kako sam

    daleko kao nebo. spreman srcem. da po šumi je niklo novo cveće. i

    ovaj dan je prošao i nikada se više vratiti neće ali ja znam

    da pozdravim lepotu

    novi sad 26.3.1998

     

     

     

    2331/1322

     

    6399  pri kraju sam hodanja a još nisam zapisao ništa

    nije mi se pisalo. samo blagi zamor sunce i ništa više

     

    6400  blažen tumaranjem

     

    kaja

    1915. hodanje

    posetio sam kajin grob

    već je šest godina ovde. kao dečak

    sam leti jer sam zalivao cveće na očevom

    grobu često bio na groblju. groblje se širi. na sve

    strane niču novi grobovi. slučajno sam naišao na ninin

    grob. moja najbolja prijateljica iz srednje škole preminula

    je pre četiri godine. stara groblja liče na parkove prepuna

    su zelenila. jedino što je na groblju prisutno odsustvo. drugi

    svet. i još neizlapeli bol oko svežih humki. opčinjen sam

    skromnošću tihovanjem jednostavnošću. blaženim

    tumaranjem. po groblju su potkresane ruže. i ovaj

    dan je prošao i nikada se više vratiti neće ali ja

    znam da pozdravim lepotu. i na groblje

    je ove godine došlo proleće

    novi sad 27.3.1998.

     

     

     

    2332/1321

     

    6401  tek što je sto metara iza mene a već sam počeo da pišem

    to retko radim gotovo nikada. pišem tek kad se uhodam uskladim sa

    okruženjem ili mi nešto posebno skrene pažnju. ovoga puta ništa od toga

     

    6402  pišem bez današnjeg iskustva. a priori. bez

    ukrasa. puka jednostavnost. neuhvatljivo. odlučivanje

     

    o hridi

    1916. hodanje

    još jedan dan se razbio o 

    hridi običnosti. rečene prolaznosti

    ostao je možda samo zvuk. o stenje dana

    se obrušila energija života. bio sam samo talas

    koji poleti uvis. pitomina ta prolaznost. taj zvuk

    kroz vazduh. miriše dunav. greje se voda. sunca će

    biti sve više. opraću kosu. u senci visokih zgrada još

    je hladno. ipak kroz dvorišta žene hodaju samo u

    kućnim haljinama. pored sunčanog zida izležavaju

    se mačke lutalice. i na groblje je ove godine

    došlo proleće. otključavam vrata - sve

    to što se razbilo o hridi

    novi sad 28.3.1998

     

     

     

    2334/1319

     

    6403  put zamiče u levo. iza njega tri brdašca. a

    ovde dva zvona na mojim grudima iza zvona ja

     

    6404  mislim o broju reči koje bi opisale broj kombinacija šljunka na

    asfaltu. pukotina malih i većih rupa. nijanse sivog ka svetlije i tamnije sivom

     

    6405  usporio sam na ovoj uzbrdici jer na ovom delu puta je puno

    krupnih rovaca koji čuju moje korake pa žure da se sklone u svoja kućišta

     

    6406  prelazim pešački prelaz i kliznem niz hlad pored zidova oronulih kuća

     

    6407  još par kilometara umor me za trenutak učini nervoznim pa se trgnem i poskočim

     

    plave čarape

    1917. hodanje

    vraćam se sa posla. ružin

    radnik. radio sam po fruškoj gori

    šumskim putevima. sa ptičicama. u šumi

    je kao i vazduha puno ptičijeg pevanja

    otključavam vrata - sve to što se razbilo o

    hridi. jedna devojka na sunčanoj terasi

    čita knjigu golub joj u preletanju

    baca senku na lice

    novi sad 30.3.1998

     

     

     

    2335/1318

     

    6408  rođo kolko ima sati pita me čobanin sa one

    strane potoka. jedan i pet odgovorim mu sa šumske staze

     

    6409  leptiri mi lete oko nogu i danas pazim da ne zgazim

    ni jednog ni jednu bubu ni jednog rovca na stazi rovaca

     

    6410  evo ih novi žuti cvetići u travi

     

    6411  i juče sam na ovom mestu na proplanku gde se zatravljeni put spaja sa

    onim prašnjavim pomislio da bih sa nekim voleo ovde da pijem vino i pojedem hleb

     

    sejač

    1918. hodanje

    iznad bukovca sam

    iz sela se čuje lavež pasa. ovde

    na proplanku motaju se muve oko moje

    glave. iz doline u kojoj je sagrađeno selo nove

    kuće se šire gore ka brdašcima kao čamci ka tihoj

    luci. svako naselje i jeste luka okružena morima zemlje

    voće je već procvalo vinogradi okresani. dva gavrana na

    proređenoj zemlji (jedan baš poleće) traže hranu. bilo šta

    da opišem kao u slici sa gavranima sve se odmah sledećim

    koracima menja u drugu. nadovezuju se slike kao i koraci

    reči na reči. pišem sa vetrom blagi uspon me vodi ka

    nebu. jedna devojka na sunčanoj terasi čita knjigu

    golub joj u preletanju baca senku na lice

    pramenovi kose na čelu me razneže

    novi sad 31.3.1998

     

     

     

    2336/1317

     

    6412  želeo sam da ruža lutanja živi raste i uspe. zato se nikada nisam dvoumio

    i odricao sam se svakog uspeha koji bi me sprečavao na putu ružinog uspeha

     

    6413  proleće: pčele oko belih procvalih voćki

     

    6414  hodam sa milanom aleksićem već kilometar 

    dva ćutimo. ritam hodanja opija. pčele smo radilice

     

    6415  biti dobar je za mene najveća avantura najveće uzbuđenje i zanos

     

    tamo gde postoji volja postoji i put

    1919. hodanje

    biti dobar kao voće u cvatu. medonosno napupiti pčelama

    žutom medu u radost. zri najtoplije sunce ove godine a iz

    mojih koraka teče hodanje. prolazim pored starog vinograda

    čije obrezano čokoće liči na ružičnjak. med. vino. grožđe. ruže

    hleb. još jednom: kako je čaroban svet u kome vino grožđe

    med hleb i ruže postoje. pramenovi kose na čelu me

    razneže. još jednom: pupim

    novi sad 1.4.1998

     

     

     

    2337/1316

     

    6416  pogled nagore kroz vododerinu mi izvuče gnoj koji se nakupio

    razmišljanjem o nagomilanim mržnjama koje vidim u ljudima. slepilo koje

    ih nagoni na rušenje: uništiti sve pred sobom. pojesti sve i svoju decu samo

    da se utoli strah od sopstvene smrti. vododerina mi je sve to odnela

     

    6417  evo ga crvendać kao i juče. on je moj zaštitnik na ruži

    retko ga srećem ali kada ga sretnem znam na pravom sam putu

     

    6418  oznojenog čela po vetru ispeh se na proplanak

     

    kako je s tobom lepo moje telo na vetru

    1920. hodanje

    tu na proplanku sasušenih usana blagih reči izgovaram svoju

    žudnju za tobom. čeznem za tvojim usnama. za tvojom lepotom

    tvojom spremnošću da svakog trenutka umreš za mene. srećan sam jer

    me tvoja ljubav vodi: visokim korakom ja živim samo za tebe. ne živim

    ja nego ti živiš u meni. tako ti je lepo lice i oči. posle izgovorene

    žudnje hodam bez straha. žudnjom si se uselila u moje

    telo. dobroto moja. još jednom: pupim. kako

    je život lep kada ti se dam

    novi sad 2.4.1998

     

     

     

    2338/1315

     

    6419  ptičice dolazim

     

    6420  i danas je tu crvendać. zastao sam pod drvetom slušam ga i gledam. peva

    ljuljajući se na grani koju zanosi vetar. kad zapeva vidim kako mu se nadimaju grudi

    a kad je poleteo po grudima mu je zasijalo njegovo crvenonarandžasto perje

     

    6421  cvrkutanjem mi ptice navode misli. vodi me njihovo pevanje

     

    6422  da ove reči budu isto što i ovaj vetar

     

    6423  vetar podiže prašinu

     

    sedmo proleće u hodanju

    1921. hodanje

    ružino lutanje je buđenje. trenutak u kome

    osetim mirise cvetanja. današnje hodanje posvećujem

    ženama koje su počistile cigle ispred svojih kuća na koje 

    ja sada spokojno prepuštam svoje umorno telo. kako je

    život lep kada ti se dam. lutaj budi sa mnom budi tu

    novi sad 3.4.1998

     

     

    i

     

     

    na nogama: u

    pevanju i plesanju

     

     

    blažen tumaranjem

     

     

    umor me za trenutak učini nervoznim pa se trgnem i poskočim

     

     

    vraćam se sa posla. ružin radnik. radio sam po

    fruškoj gori. šumskim putevima. sa ptičicama

     

     

    biti dobar je za mene najveća avantura najveće uzbuđenje i zanos

     

     

    ptičice dolazim

     

     

    i danas je tu crvendać... kad zapeva vidim kako mu se nadimaju grudi a

    kad je poleteo po grudima mu je zasijalo njegovo crvenonarandžasto perje

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja

    divno mi 

    je bilo biti

    s tobom 

    i biti ti

    ružo

    ti

    lutanje

    moje

     

     

    i

     

     

    bože

    nežno nežno

    nežno nežno nežno 

    nežno nežno nežno te

    ljuljam na mojim

    grudima

     

     

     

     

     

     

     

     

     

    hodanjem sam neprestano u kući plesa

    1. novembar 2025.

    27726. dan mog života

     

     

    2316/1337

     

    6366  stidim se da bilo šta kažem jer se bojim da će mi dok budem govorila otići glas i

    da će neko primetiti da se ja stidim i onda to vri u meni. stid je nešto u glavi. u glavi su mi

    neizrečene reči i osećaj da će mi se smejati. srce i grudi mi se stežu gubim dah strah me je

    od toga da ću početi da plačem. u tom plaču sam nemoćna bezvredna mala pobeđena

    noge mi drhte. ja ipak sve mogu da kontrolišem da sakrijem svoj stid ali on me ipak

    razotkriva i ode mi u noge i one drhte. meni su noge najjači deo tela i zato mi stid

    odlazi u njih jer one će izdržati. i hoće ali zato klecaju priča mi marta milojević

     

    sa martom milojević

    1907. hodanje

    marti je devetnaesta. lepa je mlada

    zrela žena. još se hrani snagom kojom raste

    njom je i lepa i mudra. zrelija je od onih koji su

    prestali da rastu. lepo je biti ruža za takvo biće. kada

    god sretnem lepo biće vrtlarsko znanje u meni se

    budi. radujem se da se hranim i zalivam

    i ova. posle marte je lako biti

    novi sad 12.3.1998

     

     

     

    2317/1336

     

    6367  tu sam. prisustvo

     

    6368  visoke zgrade su već bacile senku na drugu stranu ulice

     

    6369  srce sam koje kuca na mojoj stranici

     

    6370  previru mi misli u glavi uznemiravaju me. samo polako golube moj kažem sam sebi

     

    6371  zastao sam stojim na raskrsnici. čekam da se upali zeleno

    svetlo. umoran sam i bezbedan. spokojno čekam. u predahu sam

     

    6372  lepo je biti dobar na ovom svetu. dobro je biti lep u njemu

     

    u meni si

    1908. hodanje

    sad kad na kraju hodanja

    ostavljam iza svojih leđa sunce

    kada umor osećam i u leđima a od

    umora da mi se spava a od spavanja

    nežnost u sebi tada vidim kako klizim i

    osetim kako sam lep i ja. u tebi lep

    posle marte je lako biti. da

    tvojom lepotom lep

    novi sad 13.3.1998

     

     

     

    2318/1335

     

    6373  voće pripada tom rodu ruže. između jabuka i ruža nema

    mnogo razlike one su kao sestre priča mi petar miloradović

     

    6374  neko ko ništa ne zna ode da ništa ne zna kaže petar

     

    6375  hodamo i razgovaramo jer ako već ne radimo

    ništa da razgovaramo učio je petra njegov otac zoran

     

    cvetna formula

    1909. hodanje

    petar je došao danas iz gornjeg

    milanovca da se vidimo. doneo mi pitu od

    pečuraka i dve vrste kolača. kada sam čitao jesenas

    tvoju knjigu pomislio sam da bih želeo da ti stalno pravim

    kolače da te hranim. pričali smo o vinovoj lozi i vinima. o

    cvetnoj formuli kojom se prepoznaje dobrota. dobrota koja

    paperjasto leti kao seme. pričao mi je o monahinjama iz

    manastira vraćevšnica. monahinji gavrili i monahinji nedelji

    dok pišem ovaj tekst pada sumorno toplo veče. petar i

    minja su ispred mene. svrake se gnezde. vazduh je

    blag. pričali smo o maslinama. da tvojom sam

    lepotom lep. hodali smo u ritmu cvetne

    formule dobrote iz roda rozalis

    novi sad 14.3.1998

     

     

     

    2320/1333

     

    6376  hladno je gledam cveće u prozorima

     

    6377  gledam u prašnjave crne cipele dragane varadinac koja hoda ispred mene

     

    6378  prolazim pored malih zelenih prozora u jednom od njih sama bordo uvela ruža

     

    oseća se po tvom glasu da si umoran i da nemaš baš

    šta da zapišeš jer ti je hodanje danas odnelo svu snagu

    1910. hodanje

    lepo je bilo hladno. sve više je. vučem noge po asfaltu. odmaram se. još stotinak

    metara me čine opuštenim. izlazi današnja koncentracija posao je obavljen

    ptice cvrkuću kao da me pozdravljaju. hodali smo u ritmu cvetne formule

    dobrote iz roda rozalis. prazan stomak čista savest

    novi sad 16.3.1998

     

     

     

    2321/1332

     

    6379  potok krivuda tiho žubori sa strane ponegde prozirni ostali led

     

    6380  kako lepo zvone moja zvona na šumskoj stazi

     

    6381  crveni se planinska zemlja na odronima. putuje šumskim stazama plava ruža

     

    6382  spuštam se zemljanim putem ka budisavi. svuda oko mene su bregovi. oblikuju me

     

    stražilovo

    1911. hodanje

    bilo je lepo po šumi. pored

    potoka. sam nigde nikoga. samo

    ptičice. brdašca su se lelujala. uzane

    šumske staze su vodile tekle kao i

    potoci prazan stomak čista savest

    hodao sam kao po dnu mora

    novi sad 17.3.1998

     

     

     

    2322/1331

     

    6383  pomalo jedva vidljiv promiče sneg

     

    6384  jedna pahuljica mi je pala na trepavicu. bio je to jedini način da

    spomenem trepavicu u ovoj knjizi. a i ona sa mnom već sedmu godinu luta

     

    6385  dva goluba čistaci ulica hodaju ispred mene traže da nešto pojedu sa asfalta

     

    hodanjem sam neprestano u kući plesa

    1912. hodanje

    kada mi nedostaju senzacije uvek bih želeo samo da kažem

    da sam tu. da sam živ. baš kao što su bili živi svi oni iz čijeg

    sam se već stotine hiljada godina nadovezivanja rodio i ja

    baš kao što moj život danas svedoči o svim budućim

    životima. hodao sam kao po dnu mora. život

    je staza put most među životima

    novi sad 18.3.1998

     

     

     

    2323/1330

     

    6386  cepanje krzanje bleđenje

    put kiša sunce sve pred sobom iscepaju iskrzaju izblede

    patike se pretvore u očerupanu pticu. džepovi šavovi se kidaju

    svaki deo odeće izbledi. to put šmirgla korake. prvo mi se izližu

    pete na patikama. iskrzaju džepovi i izbledi kragna. kada primetim

    da se nova odeća ili obuća pretvaraju u nošene osećam da siromašim

    propadam. ali kada postane iznošeni kad više nisu čak ni za nošenje

    tada se u njima osećam gospodinom. to što je na meni postalo je sveto

    borilo se sa vremenom putevima... ne odvaja mi se od toga... pa mi

    smo savezništvo... zajednički drhtaj u vremenu. ali više se ne može

    i odeća i obuća se pridružuju ishabanim izlokanim putevima

    opalom malteru. okrnjenom betonu. istruleloj tarabi

    zarđalom gvožđu izbledelim fotografijama

    jučerašnjem danu 

    (iz rečnika hodanja)

     

    bolestan

    život je staza put

    most među životima

     nazeb grip tek

    ostajem

    u kući

    novi sad 19.3.1998

     

     

     

    2324/1329

     

    6387  život komedijant

    planiraš jedno desi se treće. tu si a

    on je tamo. sjebe te dok trepneš. život car

    ipak pridružujem se. zakon neodređenosti bi životu

    moglo da bude prezime. ja bih malo da odmorim

    uplašeni (tako me zove) ti sad malo budi budan stalno

    mi govori život. komedijant bi moglo biti njegovo ime

    bezazleni nadimak. pa. pa. dvoje miroslav mandić i

    komedijant. neodređenost i bezazleni ruku pod ruku

    krenuli a put mlad. eno ih već su zašli za drumom

    više se ni ne vide čuje se još samo

    njihovo pevanje

    (iz rečnika hodanja)

     

    bolestan

    nazeb grip tek

    ostajem u kući. da li ću

    sutra moći da hodam

    novi sad 20.3.1998

     

     

     

    2325/1328

     

    6388  pete

    u petama je nervni

    završetak srca. srce i pete su

    spojeni. tako se rađa ljubav prema

    telu i tlu. manje živopisne od prstiju pete su

    proplanci. ovalne i jednostavne. liče mi na misao

    peta je muška prsti su ženski moglo bi se reći ali se

    ne kaže. i bolje da se ne kaže nego hoda. od malena sam

    imao tragove na petama. sada su one već ogrubele i pomalo

    ispucale kao zemlja. nagnječene kako i ne bi bile mnogo su

    hodale. kada sam krenuo na hodanje želeo sam da hodam u

    stopu sa dobrotom. da budem neprestano u istom koraku

    sa petama lepote koja se stvara na nepoznatim putevima

    žuljeve sam obično dobijao na prstima najviše na malom

    ali jedanput ili dvaput sam zaradio potkožne žuljeve na

    peti. u hodanju nema straha ali od lepote koja me

    okružuje srce mi ode u pete. stopalo na put

    kreni budi petom i ne brini. hodaj

    sa lepotom u nogama

    (iz rečnika hodanja)

     

    bolestan

    da li ću sutra moći da

    hodam. prvi dan proleća

    temperatura me

    znoji i obara

    novi sad 21.3.1998

     

     

    i

     

     

    prazan stomak

    čista savest

     

     

    svuda oko mene su bregovi. oblikuju me

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja tih

    dana sam hodao

    sa zvončićima oko

    vrata oko šaka i

    oko stopala

    zvonili

    smo

    na

    radost

    svim

    bićima

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja sami 

    vaskrsavali smo

    sami sebe

    i

    vaskrsenje

    postali

    za

    sve

    i

    svakog

     

    majke

    mi

    jedine

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja

    sami i u 

    ovim

    trenucima

    ljubav

    sloboda

    istina

    smo

    za

    sve

    vaskrsle

     

    boga

    mi

    jedinog

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja

    ko i onda i

    sada smo ništa

    manje od

    svega

     

    tebe

    mi

    jedine

    i

    jedinog

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja

    besmrtna

    jebežljivost

    tvoje ruže

    i

    mog

    lutanja

    je

    i

    ova

    napaljenost

    podavanja

    svakome

    i

    svima

     

    svega

    i

    svakog

    mi

    jedino

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja i

    sada slavim

    svaki tvoj tren i

    svako tvoje

    sada i

    sada

     

    pesme

    mi

    moje

    jedine

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja

    sami ti i ja

    koračamo i

    treći put 10

    godina u

    hodanju

    koje

    se

    sad

    zove

    ruža

    pupoljak

    bog

    i

    kojim

    stigosmo

    i

    do

    1

    novembra

    2025

     

    umetnosti

    mi

    moje

    jedine

     

     

    i

     

     

    bože

    nežno nežno

    nežno nežno nežno 

    nežno nežno nežno te

    ljuljam na mojim

    grudima

     

     

     

     

     

     

     

    najvažnije je da samo jesam

    31. oktobar 2025.

    27725. dan mog života

     

     

    2301/1352

     

    6335  hodam polako. dragane odmori se tepam sebi

     

    šta ću

    1895. hodanje

    hvala ti rekao sam joj

    hvala tebi rekla mi je

    nijedna reč više ne

    izlazi iz mene

    novi sad 25.2.1998

     

     

     

    2302/1351

     

    6336  definitivno (definitivno je popularna reč) je ovo najtoplija zima u mom životu

     

    šta ću 

    1896. hodanje

    nijedna reč više ne

    izlazi iz mene. hodam

    tek da se kaže

    novi sad 26.2.1998

     

     

     

    2303/1350

     

    6337  nevidljivo

    u hodu me nevidljivo privlači

    neprestano hodam ka njemu. kada

    mu se približim ono se pretvori u vidljivo

    nevidljivo se stalno povlači preda mnom i uvek

    mi dovoljno odmakne da ne mogu da ga vidim

    tako me začara da kao slep stalno lutam za njim

    nevidljivo je srce koje je daleko i srce koje je blizu

    kao da sam samo od blizine i sačinjen kao da sam

    samo odlaženje. sjaj mokrih crvenih crepova na kiši

    veliko nevidljivo je iza svakog ugla. vidljivo je u zagrljaju

    nevidljivog koje nas svojom snagom menja. živ dok ovo

    pišem svedočim o svim umrlim i svim nerođenima

    trojstvo smo: mrtvi živi nerođeni. obgrljeni onima

    što su bili pre mene i onima koji će tek živeti

    vidljiv svedok nevidljivom. svedok

    preobražavanja

    (iz rečnika hodanja)

     

    nisam hodao

    1897. hodanje

    hodam tek da se

    kaže. nisam hodao

    al sam i noćas

    bio pijan

    novi sad 27.2.1998

     

     

     

    2304/1349

     

    6338  dok sam te gledala kako ulaziš u aradac osetila sam kako ti ljubim duh

    to ti je kao što gledam sada onog konja i osetim sunce na licu. jednostavno videla

    sam u tebi lepotu prirodnog dok si hodao i pričao mi o tome šta radiš. i osećala sam

    kako to ljubim. to je teško objasniti rečima. to je poljubac koji dolazi iz unutrašnjosti

    mog stomaka. iz centra grla. to je neki apsolutno novi doživljaj i zapravo se rodio

    jedan novi život u meni priča minja janković

     

    hodanje pustarom

    1897. hodanje

    vidim da ideš sam. kao da ulaziš

    u okean. ne okrećeš se. na ramenima nosiš

    nešto. lepo i teško. šaka ti je otvorena i vidim da

    ti nešto držiš u njoj iako je ona prazna. vidim da misliš

    slušaš. i onda tragaš. vidim da si odlučan da stigneš. to

    možeš jer pristaješ i veruješ. ličiš na golu granu koja je

    otvorena i za sunce i za sneg. hod ti je ležeran i u njemu

    se oseća odsustvo brige. hodaš sigurno otvoreno i

    ranjivo. tvoje gibanje je predanost. odlučnost. ti si 

    u stvari približavanje. neprestani eros od nejasnog

    ka jasnom. sav si u licu. nisam hodao al sam i

    noćas bio pijan. hodali smo pustarom na

    otvorenom kao kroz malu školjkicu

    novi sad 28.2.1998

     

     

     

    2306/1347

     

    6339  u prolazu gledam kokoške na nasipu. kljucaju

    travu. malo dalje primetim vezane pse. laju na lancima

     

    6340  pa stari prosjak golih ubogaljenih nogu

     

    6341  i danas samo klizim od 9. novembra 1991 do 9. novembra 2001

     

    apostolski

    1898. hodanje

    baš tako apostolski. apostolski sam

    i danas hodao u desetogodišnjem vremenu

    deset godina je mnogo u mom životu a tako malo

    u vremenu i ništa u večnosti. moje desetogodišnje

    hodanje je slavljenje samo jedne sekunde. deset

    godina hodanja da bih laticama ruže kružio u njoj

    ruža je hodanje u ćeliji vremena. ruža je hodanje 

    u desetogodišnjem atomu prostora. lutanja je

    zbogom. hodali smo pustarom na otvorenom

    kao kroz malu školjkicu. zbogom

    vidimo se sutra

    novi sad 2.3.1998

     

     

     

    2307/1346

     

    6342  ono što treba da učinite je da se odmah suočite bez odlaganja sa

    smrću gubitkom rastankom od vama najdražih osoba i stvari. zamislite te

    osobe i stvari jednu po jednu mrtve ili izgubljene i zauvek odvojene od

    vas i recite im u sebi zbogom recite svakoj od njih hvala ti i zbogom

     

    6343  opet nasilje na kosovu. odgovornost za nasilje

    je uvek na strani jačeg. dužnosti slabijeg su svetačke

     

    6344  vidim kako izvire i curi snaga i kažem ja sam izvor

     

    juče je bio ponedeljak sutra sreda

    1899. hodanje

    iscrpio sam se. ne mogu više ništa da zapišem

    mirišu procvale voćke. zbogom vidimo se

    sutra. ostaje mi samo da tečem

    novi sad 3.3.1998

     

     

     

    2308/1345

     

    6345  potrebno bi mi bilo da sednem i strpljivo reč po reč raspletem priču o

    energijama koje me sapliću. ali u hodu odlazim samo odlazim. hodanjem rasplićem

     

    lepo mi je jer jesam

    1900. hodanje

    ponoć je topla noć. mirno je hodam

    pored dunava sporo samo da napišem

    tekst. najvažnije je da samo jesam. samo

    da struji život. polako pomičem pogled

    zajedno sa dunavom koji teče. ostaje 

    mi samo da tečem. osetim kako

    me vetar miluje po vratu

    novi sad 4.3.1998

     

     

     

    2309/1344

     

    6346  nedostaju mi tri stvari: trčanje pevanje i plakanje. juče sam trčao danas

    dolazeći u novi sad malo pevao ostaje mi još plakanje priča mi nenad jovanović

     

    6347  dok kisnemo sa po dva piva u nama u futogu čini mi se da treba mnogo toga

    spasiti. bilo bi dobro odabrati nešto što sve ujedinjuje ali to bih voleo da je nešto malo

    evo sad ova gugutka što je proletela po kiši mogla bi da bude spasitelj sveta. u ovom

    trenutku zamislio sam galeriju svih počela. počelo je na zgradi na kojoj se nalazi ploča

    sa imenom ulice koju smo upravo prošli ulica uroša predića. znači vidim tu neke

    mešalice za cement onda počelo table sa imenom te ulice. ono što je dirljivo to

    je nemogućnost da zamislim počelo kiše koja pada po nama. dirljivo je za

    mene ono ne-ljudsko. jednostavno mislim da budućnost svih naklonosti

    i ljubavi neće biti ništa nalik prepoznavanju priča nenad

     

    sa nenadom jovanovićem

    1901. hodanje

    rastao sam se sa nenadom. kiša i vetar

    su nas izmrzli. osetim kako me vetar miluje

    po vratu. tako mi je mokrom zima da me

    sivilo oblaka nad gradom ushiti

    novi sad 5.3.1998

     

     

     

    2310/1343

     

    6348  dobar dan iskrenosti

     

    6349  pomisao na današnjih dvadeset kilometara

    preda mnom me uplaši. mnogo je mnogo je

     

    6350  žičana zelena ograda školskog dvorišta mi

    probudi pažnju kao i osmeh mlade devojke malopre

     

    6351  dok ovako sporo hodam prijajući sebi sve što ugledam lepo je

     

    6352  kada sam pre dva sata krenuo i osetio da neću moći hodati dvadeset kilometara

    primetio sam kako mi je iscurila snaga. sada mi se čini da razlog odustajanja od dugog

    hodanja nije bio u odsustvu snage nego u višku koji je mogao da isteče jedino sporošću

     

    i pišem sporo

    1902. hodanje

    posle dva sata hodanja ishodao

    sam samo četiri kilometra. bilo je sunce

    negovao sam se. milovao iznutra. i dok završavam

    ovaj tekst i dalje milina nemoći struji u meni. vidim

    izrasle listove maslačka iz asfalta i pomislim to sam

    ja. tako mi je mokrom zima da me sivilo oblaka

    nad gradom ushiti. prihvatajući svoju nemoć

    zaslužujem današnji dan

    novi sad 6.3.1998

     

     

     

    2311/1342

     

    6353  sa dolme na tisi vidim čurušku crkvu. iz daljine selo se ne vidi nego samo

    crveni toranj i betonski silos. iz daljine su oni iste visine. vera i hleb. nebo i zemlja

     

    6354  prošli smo osmu rampu. minja je sišla sa leve strane nasipa ja sa desne da bismo

    obavili svoje potrebe. tada sam ugledao cigle kojima je ozidana kosina nasipa. pomišljam na

    sve te ruke i noge koje su dovlačile pesak da bi se podigao nasip protiv budućih poplava

     

    6355  već desetak kilometara u velikom luku se približavamo čuruškoj crkvi

    osećam snagu svakog trenutka: lepotu koju činim za sledećih stotinu hiljada godina

     

    6356  u polju smo. uvek me uzbudi i obuzme

    prostranstvo u poljima. uskoro ćemo ući u čurug

     

    6357  okrenem se prema minji i na sred puta zaigram

     

    a predvečernje sunce je blesnulo po asfaltu

    1903. hodanje

    to je samo sreća u butinama od trideset kilometara očaravajućeg

    prostranstva. blizine u postupnosti. lepote u izlišju. prihvatajući

    svoju nemoć zaslužujem današnji dan. bog je živ

    novi sad 7.3.1998

     

     

     

    2313/1340

     

    6358  volim kad se modro nebo spusti na zemlju i svojom težinom i tamnom prekrije

    sve. tako je sada sa fruškom gorom koja je nestala pod nebom koje se nad njom valja

     

    6359  blatnjav put kiša se ispadala

     

    6360  mlado lišće je počelo da kaplje zelenilom po predelu

     

    modro nebo i mlado zelenilo

    1904. hodanje

    lepo se osećam i to čini da jesam i nisam. danas

    sam odlučio da na dan proleća počnem da hodam

    trideset šest dana po trideset tri kilometra. uzbuđen

    sam zbog toga. da li ću moći. dve mlade radnice

    okopavaju dvorište. o tome je reč. bog je živ

    za drugog za drugog živeti

    novi sad 9.3.1998

     

     

     

    2314/1339

     

    6361 zahladilo. uvek je najhladnije posle toplih dana

    telo priviklo na toplotu ne uspeva brzo da se prilagodi

     

    6362  nekada kao sada mi je drag taj čovek. on gleda žute maslačke u zelenoj

    mladoj travi a nije mu baš lako. ali to je njemu tako. ne bi mu ni bilo bolje da je

    bolje. naučio je on već da je najlepše baš tako kako je. evo on sad hoda po travi

    i meko mu je i lepo u telu. naučio je već da svoj život pridruži čudu života

     

    knjiga me vodi

    1905. hodanje

    ponekad sam umoran od svih

    reči koje sam izgovorio u hodanju. pogotovo

    koje sam napisao u knjigama. knjigama koje svaki

    dan govore o istom. ali mene je opčinila ta knjiga. tih

    deset knjiga o deset godina hodanja. sve te iste stvari

    svakog dana koje se ponavljaju traju nestaju i nastaju

    kao talasi. ponekad mi knjiga koju pišem liči na more

    plavo. baš kao i ruža koju hodam. za drugog za

    drugog živeti. a i svaka rečenica u knjizi

    mi je lepa jer je napisana na nogama

    i na vetru kao ova

    novi sad 10.3.1998

     

     

     

    2315/1338

     

    6363  temperatura oko nule baš čisti. mora da to boli rano procvale biljke

     

    6364  vodi sledi ili se skloni sa puta

     

    6365  glas

    posle dugih hodanja

    osetim ispunjenost - prožetost

    samo sam glas. glas istrajavanja

    samo glas - bez reči. reči su se pretvorile

    u pesmu. telo na putu je glas o povezivanju

    glas o vibracijama zemlje - sveopštem

    razumevanju. stapanju. usporavanju

    ka jednostavnosti

    (iz rečnika hodanja)

     

    dok ih boli

    1906. hodanje

    a i svaka rečenica u

    knjizi mi je lepa jer je

    napisana na nogama i

    na vetru kao ova

    i ova

    novi sad 11.3.1998

     

     

    i

     

     

    ruža je hodanje u ćeliji vremena. ruža je

    hodanje u desetogodišnjem atomu prostora

     

     

    već desetak kilometara u velikom luku se približavamo čuruškoj crkvi

    osećam snagu svakog trenutka: lepotu koju činim za sledećih stotinu hiljada godina

     

     

    to je samo sreća u butinama od trideset kilometara

    očaravajućeg prostranstva. blizine u postupnosti. lepote u izlišju

     

     

    naučio je on već da je najlepše baš tako kako je

    naučio je već da svoj život pridruži čudu života

     

     

    mene je opčinila ta knjiga. tih deset knjiga o deset godina hodanja

    sve te iste stvari svakog dana koje se ponavljaju traju nestaju i nastaju kao

    talasi. svaka rečenica u knjizi mi je lepa jer je napisana na nogama i na vetru kao ova

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja

    pevajući

    savest

    svakog

    bića

    svemira

    koračali

    smo

    ti

    i

    ja

    i

    drugi

    put

    10

    godina

    na

    pupoljku

    hodanja

     

     

    i

     

     

    bože

    nežno nežno

    nežno nežno nežno 

    nežno nežno nežno te

    ljuljam na mojim

    grudima

     

     

     

     

     

     

     

     

    poniznost koja tako prija

    30. oktobar 2025.

    27724. dan mog života

     

     

    2287/1366

     

    6298  blješti sunce. ovo je rajski trenutak. hvala mu. a ovo slaganje

    senki pod drvećem na drugoj strani. pa onaj sprud ko da vile na njemu igraju

    ili ptica ova što šestari govori mi zora ivanov uzbuđena tišinom koju gledamo

     

    6299  površina dunava je mirna. stakli se. nebo se pruža po njemu

     

    6300  kroz vrhove belog granja na kojima još nema lišća gledam čisto plavo nebo

     

    kleknuti

    1883. hodanje

    bio je topao sunčan i plav dan

    lep kao klonuće. snažan jer snaga je u

    klonuću. uz nebesko plavetnilo današnjeg

    dana pamtim i sliku zorine majke u molitvi. samo

    sam jednom videla majku kako se moli. onako bučna

    kao i uvek uletela sam u sobu i videla je kako kleči

    povijene glave nad rukama i moli se. ta slika mi je

    zaustavila dah. jer majka nije bila tu u sobi ona je bila

    negde drugde. umetnost je ushićenje - klonuće

    molitveni dah. otići u srcu - lepoti - se naći. i dalje

    hodam sunce još sija. plav sam dok

    gledam plavo nebo

    novi sad 11.2.1998

     

     

     

    2288/1365

     

    6301  prelazim preko reke save hodajući brankovim mostom ka starom beogradu

    sunce se kupa u zelenosivoj površini reke. topli vetar me miluje po rukama. stišan sam

     

    6302  lepo je kad ostaje jedino što preostaje: ići dalje

     

    6303  svakim danom ruža je življa lepša. sve manje znam o njoj

     

    ruža sam bogu

    1884. hodanje

    u beogradu sam se družio

    sa slobodankom stupar. hodali

    smo do zemuna. sećali se prizora

    zajedništva koje smo živeli. plav

    sam dok gledam plavo nebo

    lepota je lepota svega

    u svemu

    zemun 12.2.1998

     

     

     

    2289/1364

     

    6304  kada sam bio mali ja sam mnogo plakao ali onda sam prestao i

    moje oči su se osušile. moj vid se kvario. jedino suze mogu da operu oči. i

    zato sam ponekad uzimao luk i seckao ga da bi ih pokrenuo i one su tekle i tekle

    ali ja sam imao potrebu da ih pokrenem iznutra ne lukom nego pokajanjem. i to se

    desilo kada sam pognuo glavu suze su krenule. setio sam se i ovoga i onoga i one

    su sve više tekle. plakanje mi se pretvaralo u radost svakim jecajem se radovalo

    moje srce. plakanjem titra duša skoro da pleše u našem telu govori dragan

     

    6305  ne treba plakati kada si tužan. nego kad ne znaš kako dalje kada plač krene

    iz vapaja iz čežnje za nepoznatim. onda vidiš da nije važno na koju stranu kreneš

    plačem nestaje dvoumljenje. vodom suza se pročistiš progledaš zasija put ispred tebe

     

    sa draganom pavlovićem

    1885. hodanje

    naoblačilo se. čujem prvi put gugutke

    najavljuju proleće. pri kraju hodanja smo

    pričali o sreći posle pokajanja. lepota je

    lepota svega u svemu. kako lepo

    nestaju potoci u velikim rekama

    novi sad 13.2.1998

     

     

     

    2290/1363

     

    6306  ćutanjem se živi ukupost. nećutanjem se uvek nešto propušta. zato su lepe i

    istinite samo one reči koje izviru iz ćutanja i govore tišinom. ono što je suza plakanju

    tok je ćutanju. ćutiš a tečeš teče život božji u tebi govorio je juče dragan pavlović

     

    6307  zvona zvone u ritmu koraka. današnja subota u ritmu svih subota

    topla oblačna subota. muzika zvona mi spira zamor s mišićnih vlakana

     

    6308  kombinacija današnja tri zvona koje sam okačio na jaknu

    podseća na zvuk klavsena. kao da sam u predelima srednjeg veka

     

    6309  ja sam muzika hodočasničkog srca

     

    6310  zvuci zvona mi otvore puteve kroz vreme. to su

    slike jedinstva i ozarenja. kao jedno jedino biće žive stvari

     

    hodanjem postajem sama ganutost

    1886. hodanje

    ja sam telo koje zvoni hodanjem svim drugim

    telima. kako lepo nestaju potoci u velikim

    rekama. zaneti se i biti srce

    novi sad 14.2.1998

     

     

     

    2292/1361

     

    6311  sve što se čoveku dešava to je za njegovo dobro. naravno to je teško prihvatiti

    ali kad to prihvatiš onda si u sigurnim rukama govorio je prekjuče dragan pavlović

     

    6312  cmi se dolma kanala od izgorele suve trave

     

    6313  bez kolebanja dalje sa smirajem i zanosom u srcu

     

    6314  u mislima pišem pismo prijateljima moleći ih da mi pomognu da

    budem hrabriji zanosniji umetnik. da budem plemenitiji duhovitiji

    muškarac. da budem radosniji bezbrižniji bogu i bližnjima

     

    hodam pisma sam poslao

    1887. hodanje

    na kraju dana sam osećao radost. hodao

    sam samo u košulji nije to mala stvar - skinuti

    zimsku odeću. iz knjige koju sam čitao beležim

    neuspeh je ključ uspeha. svaka greška nas nečemu

    uči. prvi ovogodišnji znoj me podsetio na letnje

    vrućine. iscrpljenost i žeđ na kraju hodanja. ja sam

    sva godišnja doba. zaneti se i biti srce. bio

    sam i leto i jesen i zima i proleće

    novi sad 16.2.1998

     

     

     

    2293/1360

     

    6315  umetnost je odnos. umetnost je kad se igraš sa malom ovcom priča valerija lacko

     

    smejemo se uživamo u slobodi i putu

    1888. hodanje

    dan proveden na jakom hladnom vetru. malopre sam se

    rastao od valerije otišla je svojoj kući u mužlju. ja sa zvonima

    prolazim kroz tihe osvetljene ulice zrenjanina. gladan sam ješću

    kod laze. liči da će vetar duvati celu noć. možda će me sačekati

    i ujutru. bio sam i leto i jesen i zima i proleće vetar - kad

    te ta modrina udari među oči

    zrenjanin 17.2.1998

     

     

     

    2294/1359

     

    6316  vetar je otišao dalje nije me sačekao. zamenilo

    ga je sunce. izlazim iz zrenjanina. posejati ritam posejati ritam

     

    6317  u ovom trenutku sam na sunčanoj strani ulice. prolazim pored breza

    iz dvorišta besno reži pas. a iz pukotine na asfaltu izrasla dva cveta maslačka

     

    6318  blešti sunce po belo okrečenim fasadama kuća u aradcu

     

    6319  mislim o nepoznatim prostorima svemira koji su to

    osećam po svojoj prirodi isti kao i svaka ćelija u mom telu

     

    blagosiljan prisustvom

    1889. hodanje

    sa suncem u leđima i osamnaest kilometara

    u nogama izlazim sa sporednog puta na glavni. želeo

    bih da osetiš moje prisustvo u rečima koje pišem. hodajući

    osećam da je sve blizina. jednom iz mene su nastale krave

    lavovi i orlovi. oduvek je postojalo jednom. jednom kao sada

    dok gledaš u moje osunčano lice na vetru. jednom kao sada

    dok prelazim reku. kad ti i ja smo prisutnost. vetar - kad

    te ta modrina udari među oči. prešao sam most na

    bačkoj sam strani hodam u tvoje srce

    novi sad 18.2.1998

     

     

     

    2295/1358

     

    6320  hodam sa nenadom kesićem. nenad voli srđana

    valjarevića koji kaže samo nesporazumi su čisti i nežni

     

    6321  to što čitaju ovi što misle da su malo... to njihovo beletristika i tako

    to mene ne zanima. to je samo trošenje vremena. mene uzbuđuju knjige koje

    prave most između autora i mene. taj most je u stvari poezija nešto što lebdi. ja

    volim knjige koje su uteha. ispovest zajedničko ispovedanje. zavidim tebi na tvom 

    izrazu jer ti možeš iz sebe da izbaciš tu masu to nešto robusno. neku božiju državu

    u tebi. težinu. to pisanje je jako teško jer ti sa njim dobijaš ogroman prostor. večnost

    pa ajde sada. ti u toj slobodi trebaš nešto da utisneš. nije to lako. reč je mala. jebiga

    mada jedna reč može sve sama da podnese ali takve stvari uvek traže još

    treba ti makar još jedna reč da kažeš opet isto priča nenad

     

    sa nenadom kesićem

    1890. hodanje

    uživao sam u nenadu kesiću. izrasta

    u lepog čoveka. prešao sam most na bačkoj

    sam strani hodam u tvoje srce. sa ramena

    niz leđa preko bokova niz butine do peta

    zatežu se pevački mišići

    novi sad 19.2.1998

     

     

     

    2296/1357

     

    6322  nekom ko kao ja hoda na nekom drugom mestu i pita se da li neko

    kao on hoda u ovom trenutku mogu da kažem: usporio sam i sa uživanjem

    gledam u kore stabala drveća na ulici kroz koju prolazim. na njihovim granama

    još nema lišća. kora je stara ispucala na mnogim mestima po njoj su urezana

    imena ljudi. sa severne strane zaista kora se zeleni od sitnog lišaja 

     

    6323  nekoliko automobila u istom trenutku iz dva pravca ulaze na raskrsnicu. pišem

    o tome jer takve slike vidim stalno. baš kao i ovog prosjaka koji zaviruje u korpu

    za otpatke. ili već sasušenu pljuvačku na asfaltu pored koje sam već prošao 

     

    6324  mlada frizerka sa čašom vode izviruje iz frizerske radnje

     

    ja sve

    1891. hodanje

    sve vreme ruže lutanja se

    trudim da svi trenuci dana i noći

    budu posvećeni ruži. nemam svoju

    privatnost sve je u rastu i cvetanju. ili

    sve što me okružuje čini moju privatnost

    jednu i jedinu ličnost koja živi u meni. sa

    ramena niz leđa preko bokova niz butine

    do peta zatežu se pevački mišići

    igrati se deset godina hodati

    postati plavi cvet

    novi sad 20.2.1998

     

     

     

    2297/1356

     

    6325  hodam sa sašom stojanovićem i tanjom nikolić prolazimo pored

    rascvetale... (niko od nas ne zna kako se zove drvo koje tako lepo miriše)

     

    6326  ispešačio sam stotinak metara ispred tanje i

    saše. uživam u suncu vodi koja teče pored nas

     

    6327  svakim korakom donosim odluku: dalje dalje

     

    6328  vraćamo se uskoro će pasti noć. rano je predveče vidim ga

    po zatamnjujućoj plavoj koja se pojavljuje na obroncima fruške gore

     

    tanjine reči

    1892. hodanje

    lepo mi je danas što sam bila iskrena

    što mi je bilo teško da pričam ali se nisam

    sakrivala u prećutkivanje. osetila sam olakšanje

    prazninu u sebi što sam govorila ali ta praznina mi

    je prijala. oslobođenje i iskrenost koje sam osetila u sebi

    posle svega što sam govorila su mi prijali baš kao i idila koju

    sam osećala na nasipu u futogu. sve stare žene koje su iskreno

    i bez stida hodale. sva ta deca koja su se slobodno igrala. dunav

    sunce. svi su oni tekli iskreni i skladni a ja sam u svemu tome

    bila sićušna stegnuta i mala i onda sam pomislila: pa šta

    mogu i ja da se otvorim i budem deo idile priča tanja

    posle trideset kilometara hodanja. igrati se deset

    godina hodati postati plavi cvet. hodati

    slušati druge kako postaju

    novi sad 21.2.1998

     

     

     

    2299/1354

     

    6329  čovek u ljubičastoj majici okopava oko žive ograde. ja prođoh

     

    6330  jedna žena se sagla da pogleda bačeni dečiji crtež svideo

    joj se pa ga je stavila u travu i nastavila da hoda sa osmehom na licu

     

    6331  ne očekujem da će se ugodno osećanje u kome sam bez očekivanja

    hodao nastaviti. ne očekujem ali život bez očekivanja zaista prija

     

    rasterećen

    1893. hodanje

    danas sam uživao u svom

    telu koje se prepuštalo prolećnom

    danu. uživao u trenucima bez ikakvog

    očekivanja. na kraju hodanja napisao sam

    nekoliko pisama prijateljima o osećanju u kome

    sam živeo a njima poslao pisma jer ih i oni takođe

    ne očekuju. nisam uspeo da lako napišem tekst o

    svemu ovome. rogobatnost teksta svedoči o

    lakoći u kojoj sam bio. hodati slušati

    druge kako postaju. poniznost

    koja tako prija

    novi sad 23.2.1998

     

     

     

    2300/1353

     

    6332  celu noć sam pio razgovarao. do osam ujutru. retko se napijem

    prija ali samo dok pijem kasnije je odvratno. snaga je otišla i ostala samo

    slomljenost. potrošenost. sada me sunce i svež vazduh kupaju i ispiraju

     

    6333  hodam sa zorom ivanov. pričam joj o ovoj knjizi o jednostavnosti

    u njoj. jednostavnosti koja je već sama lepota. ali i o tome kako je za

    tu jednostavnost potrebno ishodati mnogo kilometara

     

    6334  sa mnogo koraka lako je videti jednostavnost galeba koji se spuštaju dunavom

     

    jedno hvala

    1894. hodanje

    zora mi je pričala o kamenju

    o oblucima. kako ih je skupljala i u

    njih ulivala kosmičku energiju. uzbuđuju

    me oblici jasni kao matematika pričala je

    na kraju hodanja dala mi je deset maraka

    preostalih od mesečne penzije. poniznost

    koja tako prija. hvala ti rekao sam

    joj. hvala tebi rekla mi je

    novi sad 24.2.1998

     

     

    i

     

     

    umetnost je ushićenje

    klonuće. molitveni dah

     

     

    lepo je kad ostaje jedino što preostaje: ići dalje

     

     

    zvuci zvona mi otvore puteve kroz vreme. to su slike

    jedinstva i ozarenja. kao jedno jedino biće žive stvari

     

     

    mislim o nepoznatim prostorima svemira koji su to

    osećam po svojoj prirodi isti kao i svaka ćelija u mom telu

     

     

    sve vreme ruže lutanja se trudim da svi trenuci dana i noći budu

    posvećeni ruži nemam svoju privatnost sve je u rastu i cvetanju. ili sve

    što me okružuje čini moju privatnost jednu i jedinu ličnost koja živi u meni

     

     

    svakim korakom donosim odluku: dalje dalje

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja

    budeći svest

    o svemiru

    koračali

    smo

    prvi

    put

    10

    godina

    na

    ruži

    lutanja

     

     

    i

     

     

    bože

    nežno nežno

    nežno nežno nežno 

    nežno nežno nežno te

    ljuljam na mojim

    grudima

     

     

     

     

     

     

     

     

    lepo je biti život. živ živeti život

    29. oktobar 2025.

    27723. dan mog života

     

     

    2272/1381

     

    6266  voleo bih da budem zdrav. da budem radostan i nemam ništa. da bezbrižni

    hodamo po putu žena i ja. i kada me bog pozove da umrem sa zanosom

     

    6267  ronald d. laing X

    zašto je umro

    mislim da znam: erinije

    mnogo dece deca dece

    get to france

    23.8.1989 u sen tropeu

     

    ne znam da li znaš da čovek može baš

    lepo da se isplače čitajući tvoje knjige

    1870. hodanje

    i danas drhtim. i danas je to tako uzbudljivo. jednostavni

    zanosni život. život. živiš ga i to je sve. neopisiv je. osećam

    ga u sebi oko sebe. hodam i život je uzbudljiv. strujanje

    nastane jeste nestane i tako u nedogled. i u ovom danu

    svi ostali dani. lepo je biti život živ živeti život

    novi sad 27.1.1998

     

     

     

    2273/1380

     

    6268  čitam novalisa. uzbuđen sam njegovim plavim cvetom isti je kao i moja ruža

     

    krajevi krajеvi

    1871. hodanje

    hodao sam zanesen. zanesen

    razgovorom koji sam na početku hodanja

    vodio sa slobodanom tišmom. mi volimo boga

    bog je pevanje. veliko plavo i plavičasto me

    čini detetom. nevinim. zaigrati se. zaneti. biti

    izmaglica nad vodom. lepo je biti život živ

    živeti život. biti hodajući plavi cvet

    novi sad 28.1.1998

     

     

     

    2274/1379

     

    6269  promiče sneg. noćas nisam spavao. istrošen sam. niz kičmu mi struje živci. nežno

    mislim o telu. svakim korakom ga pomilujem jer ono će jednom umreti u zemlju se pretvoriti

     

    6270  svaki dan stopalima pomilujem lice zemlje. milovanjem se događa pomilovanje

     

    6271  nežnost je hrabrost

     

    i teglu malina

    1872. hodanje

    divno je što vas svih ovih godina

    noge tako dobro slušaju. (poslušnosti sam

    se naučio od jednog monaha i od vas) a kao što

    napisa sveti jovan lestvičnik: svakome plodu prethodi

    cvet a svakoj poslušnosti tuđinovanje... lepo je sa ružom

    i sa mnogim plodovima iz nje pisalo je danas u pismu

    mladog pesnika petra miloradovića koga ne poznajem

    i koji mi je poslao monaški džemper i teglu slatka od

    malina. obradovale su me petrove reči jer je osetio i

    hranio se plodovima ruže. biti hodajući plavi 

    cvet. koraci su čudo nastaju i nestaju

    stranstvujući plod

    novi sad 29.1.1998

     

     

     

    2275/1378

     

    6272  sunčano ali hladno. smrzao sam se. boli me glava

    od hladnoće mi se stežu ramena. ne mogu da pišem

     

    6273  volim knjige u kojima ima mnogo citata:

     

    jednom kad brojke i znamenja

    ne budu ključ za sva stvorenja

    kad svak što peva ljubi sanja

    bude sa više znanja

    od svakog učenjaka

    kad svet iz dubokog mraka

    počne ko stvarni svet da hodi

    prema životu i slobodi

    kad svetlost se sa senkom spari

    u pravu jasnost sviju stvari

    kad se uvidi da večna

    zbivanja svetska ne izrečena

    u bajci i u pesmi leže

    namaḥ će da se tad razbeže

    samo od jedne reči tajne

    prilike mrske i očajne

    novalis

     

    isusova molitva za novalisa

    1873. hodanje

    budi ono što jesi... vrati se u samoga sebe...

    ti me ne bi tražio da me već nisi pronašao

    koraci su čudo nastaju i nestaju stranstvujući

    plod. molitva je bog koji čini sve dobre

    stvari u svim ljudima

    novi sad 30.1.1998

     

     

     

    2276/1377

     

    6274  hodam sa minjom i nikolom jankovićem po koviljskoj dolmi

     

    6275  sunčevi zraci kroz granje šaraju zemlju po kojoj hodam

     

    6276 bezbrižnost me odmara i novim energijama hrani

     

    6277  samo jesam kao one dve krave ispred mene

     

    kao konji izašli iz zimskih štala

    1874. hodanje

    pri kraju smo hodanja. počinje sumrak. u obliku

    slova v crne velike ptice lete nad rekom. svakog časa

    je sve hladnije i hladnije. steže. čarobno je biti na ovom

    svetu. zvonim sa zvonima na grudima. vodim sebe

    molitva je bog koji čini sve dobre stvari u svim

    ljudima. padao je sneg iskrenost

    hrani i zvezde

    novi sad 31.1.1998

     

     

     

    2278/1375

     

    6278  smrzava. jedan glagol tačno saopštava ono što jeste

     

    6279  od hladnoće me bole jaja

     

    6280  mužjak na delu: može se može se opet iz srca zapevati

     

    to

    1875. hodanje

    kako su svi ljudi koje sam

    danas video negde hodali. to kako

    je mlada majka hodala sa uzicom za

    psa u jednoj ruci i devojčicom u drugoj

    to kako se zaledilo jezero u parku. to kako

    sam sam dok i današnjim danom nestajem

    kako je sve to ja ne znam ali sve to jeste

    i to je dovoljno da i ja jesam. padao je

    sneg iskrenost hrani i zvezde

    zanosne reči te kratke

    jednostavne reči

    novi sad 2.2.1998

     

     

     

    2279/1374

     

    6281  čuješ li ih... zvona u ovoj rečenici

     

    6282  već nekoliko dana hodam sa zvonima. lepše

    je nevinije. radosnije mi teku potoci kroz telo

     

    6283  preko noći je -10 sada uz sunce oko +2. sunce po hladnoj

    zemlji stvara sumaglicu. plavet se ne zaplavljuje nego posivljuje

     

    6284  preko oranica sa štapom u ruci i zvončićima na grudima nema mi kraja

     

    tvoja sam

    1876. hodanje

    moja hodanja su pesma koju

    pevam tebi ja. pevam je jer jedno smo bilo

    ko da si ti. ali osećam ti nisi bilo ko nego baš ti. i

    dok iz daljine pas laje mačka iz kontejnera viri a

    stari trener trenira mladog golmana ruku pod ruku

    nogu pod nogu hodamo ti i ja. zanosne reči te

    kratke jednostavne reči. i dok ističe i današnji

    dan neka još malo zvone predvečerja

    novi sad 3.2.1998

     

     

     

    2280/1373

     

    6285  do malopre sam hodao sa slobodanom tišmom. uživali smo u

    priči o bogu. to je najlepša i najradosnija priča. ushićenje večno trajanje

     

    6286  našao sam u travi žutu tenisku lopticu i

    sada je šutiram ispred sebe po svim delovima puta

     

    iz novalisove knjige o plavom cvetu

    1877. hodanje

    o kada će doći vreme da u svemiru ne budu više potrebni

    nikakvi užasi nikakvi bolovi nikakva nevolja i nikakvo zlo upita hajnrih

    onda kad bude postojala samo jedna snaga - snaga savesti. kad priroda

    postane čedna i moralna. postoji samo jedan uzrok potčinjenog pesništva: znači

    da on predstavlja delatnost najvišeg najosobenijeg postojanja. postoji neka

    iznenađujuća istovetnost između istinske pesme i plemenitog postupka... čitao

    sam novalisa danas u hodanju. i dok ističe i današnji dan neka još malo

    zvone predvečerja. čitao sam o pesnicima tim retkim lutalicama koji

    ponekad hode kroz naše domove i svuda obnavljaju staru

    dostojanstvenu službu čovečanstva i

    njegovih prvih bogova

    novi sad 4.2.1998

     

     

     

    2281/1372

     

    6287  promiče sneg. hodam sa milanom aleksićem. priča mi reči su najbliže

    čoveku. najjače umetničko sredstvo. sve protiče kroz reči. sa njima se krećemo

     

    reči iz koraka

    1878. hodanje

    ishodali smo prohladnih trideset

    kilometara. jednostavno smo klizili. bez

    napora bez otpora. zvončići su zvonili. koraci

    i duše su nam tuđinovale. čitao sam o pesnicima

    tim retkim lutalicama koji ponekad hode kroz naše

    domove i svuda obnavljaju staru dostojanstvenu

    službu čovečanstva i njegovih prvih bogova. osam

    sati smo već jedan pored drugog neprestano

    pričamo i neprestano ima šta da se kaže

     kaže milan na kraju hodanja

    novi sad 5.2.1998

     

     

     

    2282/1371

     

    hodanje sa agneš

    1879. hodanje

    danas je došla iz pečuja agneš rajačić. pre dve

    godine smo hodali po snegu a upoznao sam je pre

    četiri u budimpešti dok sam hodao po plavoj mapi evrope

    sedamsto dvadeset šesto hodanje sam nazvao anđeo po njoj

    sada joj je dvadeset jedna kaže da je umorna kao da joj je trideset

    umorna od svih slojeva u rečima. one je smaraju ali i osnažuju. priča

    mi da voli kada joj se reči vrte u glavi kao danas na ulicama novog sada

    kada je u konju koga je ugledala prepoznala onog istog iz pesme vilijem

    karlos vilijamsa koju je prevela sa engleskog na mađarski. pitam je da li

    je još živ anđeo u njoj. kaže da nije jer ona je pesimista. osam sati

    smo već jedan pored drugog neprestano pričamo i neprestano

    ima šta da se kaže kaže milan na kraju hodanja. hodanje

    je spasenje sveta ne spasenje od sveta

    novi sad 6.2.1998

     

     

     

    2283/1370

     

    6288  uzvodno nad dunavom tone sunce na sredini vode. vatra u reci. a tamo

    dalje je sve u sumaglici. blizu je proleće. osećam ga u telu. budimo se priroda i ja

     

    6289  hodam sa agneš pala je noć. mnogo smo pričali sada ćutimo

     

    6290  lepa su tela dok ćuteći hodaju jedno pored drugog. samo se kreću

     

    sin sam

    1880. hodanje

    pri kraju hodanja uz ćutnju

    i hladnoću počeo sam da osećam

    sreću. bezrazložnu. uvek kada je takvu

    osetim znam da samo jesam. hodanje

    je spasenje sveta ne spasenje od

    sveta. jesam i zato pišem o

    prolaznosti

    novi sad 7.2.1998

     

     

     

    2285/1368

     

    6291  volim što živim i ovaj život ovakav kakav je

     

    6292  ove reči

     

    ... stvaraju život

    1881. hodanje

    hodanje završavam sa dorom stanković

    priča mi o tome da bi volela da živi sa nekim ceo

    život. sa jednim čovekom je lepo jer ne moraš da

    biraš. on je jednostavno svi ostali muškarci. ništa se

    time ne gubi. ne da se ništa ne gubi nego se produbljuje

    spajanjem se dobija sve ostalo. svoje telo bih potpuno

    doživela jedino telom drugog. spajanje je kao

    pijanstvo. jesam i zato pišem o prolaznosti

    zaneti se u telu saditi cveće

    novi sad 9.2.1998

     

     

     

    2286/1367

     

    6293  pre hodanja svratim na riblju pijacu da kupim 50 gr ness kafe

     (6 dm) jedan camay sapun (1 dm) i margarin (1.8 dm). kafa će mi trajati

    oko petnaest dana. margarin tri-četiri. sapun desetak dana. uz crni hleb

    mleko za jutarnju kafu jogurt za doručak to bi bila moja osnovna hrana 

     

    6294  na pijaci sretnem balint sombatija. svatimo na crno vino. uživamo u prijateljstvu

     

    6295  na suncu pored dunava sa vinom u telu prepuštam se blagom pijanstvu

     

    6296  stariji čovek nežnog rumenog lica čistih cipela hodajući

    stopalima ka unutra povremeno podižući pogled sa rukama u

    džepovima ispeglanih teget pantalona mi dolazi u susret

     

    6297  čovek od malopre me je svojom blagošću podstakao da ljubim život

     

    evo na primer

    1882. hodanje

    ovo sunce čija svetlost promiče kroz

    granje. ono je dovoljno za osećanje sreće

    ono sija a ja hodam. skrenem desno u ulicu

    i predam mnom se pruži moja senka sunce mi

    sija po leđima. živim sa anđelima. bezbrižan. ne

    remetim usklađujem. dobronameran prema

    onome što ne razumem. zaneti se u telu

    saditi cveće. i dalje hodam

    sunce još sija

    novi sad 10.2.1998

     

     

    i

     

     

    voleo bih da budem zdrav. da budem radostan i nemam ništa. da bezbrižni

    hodamo po putu žena i ja. i kada me bog pozove da umrem sa zanosom

     

     

    već nekoliko dana hodam sa zvonima. lepše

    je nevinije. radosnije mi teku potoci kroz telo

     

     

    pri kraju hodanja uz ćutnju i hladnoću počeo sam da osećam sreću

    bezrazložnu. uvek kada je takvu osetim znam da samo jesam

     

     

    živim sa anđelima. bezbrižan. ne remetim usklađujem

    dobronameran prema onome što ne razumem

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja

    prožimajući 

    svako biće

    sa planetom

    zemljom

    koračali

    smo

    10

    godina

    20

    kilometara

    svaki

    dan

     

     

    i

     

     

    bože

    nežno nežno

    nežno nežno nežno 

    nežno nežno nežno te

    ljuljam na mojim

    grudima

     

     

     

     

     

     

     

    pastir sam svojim koracima

    28. oktobar 2025.

    27722. dan mog života

     

     

    2259/1394

     

    6237  jad jad jad

     

    6238  nasmejem se svome jadu... i to je nešto

     

    6239  samo praznina 

     

    6240  oko mene samo nepregled pučina. gubim snagu

    putokaza (odavno) nema. ostaje mi da podnosim

     

    6241  spreman da me svakog časa potopi i ako od mene zavisi uspem

     

    tek će

    1859. hodanje

    bespuće. ali tek će svetleti

    u meni bog. izgubljen sam ali me

    je spasila misao na cvet koji se s

    prolećem pojavi ispod snega. negde

    drhtim na hladnoći drhtim u životu

    ja sam podrhtavanje. usporiću

    disanje da preživim

    novi sad 14.1.1998

     

     

     

    2260/1393

     

    6242  ronald d. laing VII

    glazgov na tv radničke četvrti

    najsurovije gradske kulise

    možda još samo kod remboa u iluminacijama

    redovi istih zgrada crnih od smoga

    uopšte nije ličio na kelta

    tamna dugačka kosa pepita sako zvoncare

    tipična moda 70-ih

    izgledao je kao neki sefardski paž

     

    domaćin gostinstvom

    1860. hodanje

    hodao sa minjom. ne poznajemo se

    pričamo. ja gost na ovoj zemlji domaćin sam

    onima koji mi se pridruže na njoj. lepo je biti dobar

    domaćin pažljivom gostu. put prođe u razgovoru. ne uspem

    ništa da zapišem. senzacije su u drugome. slušam. manje

    govorim. gledam. saosećam. prepoznajem svako je samo trava

    uvek smo manje od onoga što mislimo o sebi i mnogo više

    nego što uopšte možemo zamisliti. vraćam se sam. prljava mi

    je kosa opraću je. sa dvadeset pet kilometara bih bio umoran

    i u transilvaniji i u patagoniji u bilo kom zanosnom imenu

    usporiću disanje da preživim. ushićenje je samo

    kada je rađanje ili stvaranje

    novi sad 15.1.1998

     

     

     

    2261/1392

     

    6243  lako sam se obukao pa se smrzavam

     

    6244  tek je dva i sunčano je al magla počinje da pada na grad

     

    6245  opuštam telo da me hladnoća i iznutra okupa

     

    ka inju

    1861. hodanje

    u svetlobeloj magli je prošao i

    današnji dan. otišao sa travama električnim

    žicama granjem mladim drvetom zgradama

    nekom ženom u daljini. biti u prolaznosti i pričati

    o njoj. pričati od magle ka inju. ushićenje je

    samo kada je rađanje ili stvaranje

    uskoro će opet pupoljci

    novi sad 16.1.1998

     

     

     

    2262/1391

     

    6246  ronald d. laing VIII

    pričao je o glazgovskom tipu

    o odrastanju na kaldrmi radničkih četvrti

    surovi punoglavci

    koje je oblikovala glad i alkohol roditelja

    tvrda koska

    zalog stvarnosti je zavrnuta ruka

    filozofija oca ili onoga koji bi hteo biti ocem

    lekovita bez sažaljenja

    ali kamo sreće: ne roditi se

     

    dok je padala kiša

    1862. hodanje

    hodao sam sa milanom aleksićem

    po rubu grada. pričali smo o svim muzičkim

    instrumentima na svetu. milan je student prve

    godine muzičke akademije. budući kompozitor

    jedan od budućih puteva na ovom svetu. parče

    asfalta smo stavili u krošnju drveta. i dugo dugo

    pričali o prelaženju granica sopstvenog ukusa

    uskoro će opet pupoljci. hodali smo bili

    nakvašeni subotnji zavežljaj

    novi sad 17.1.1998

     

     

     

    2264/1389

     

    6247  otkinuto belo parče krevetnog čaršava uprljano

    prašinom leži na betonskoj stazi ispred vojničke kasarne

     

    6248  dok sam se vraćao sa hodanja razmišljao sam o čemu bih mogao

    pisati kad se već sve viđeno podrazumeva a ja bolan već toliko daleko

    otišao da nisam siguran da bi bilo ko pa i ja sam može to da izdrži

    prati objasni iako je svaki trenutak kraljevstvo večnosti a svako

    mesto nezaobilazan centar sveta. e tada takav uglavih belu

    krpu beznačajnu a ipak tako prisutnu u ovom tekstu

     

    6249  posle svežine koju sam osetio posle one bele krpe i ovi parkirani

    gradski autobusi na zadnjoj stanici linije 7 i 4 su mi delovali bliski kao drugovi

     

    bela krpa i kolač sa makom

    1863. hodanje

    na kraju hodanja na znam odakle dolazeću

    vedrinu sam proslavio svežim kolačem sa makom

    u pekari koja se zove evropa u kojoj su peciva jutros

    poskupela sa 2.5 na 3 dinara. ali kolač je bio lep a mak

    svež kao i uvek davao mi je snagu i blago opijao. car

     među kolačima. hodali smo bili nakvašeni subotnji

    zavežljaj. prijala mi je ova vedrina prijala

    mi je kao i uvek majke mi

    novi sad 19.1.1998

     

     

     

    2265/1388

     

    6250  malopre sam dobio nove zvončićе od braile

     

    6251  pastir sam svojim koracima

     

    6252  pada kiša neprestano od sinoć. tmurno je ružno je ali ako se

    otvorim ovom sivilu primetim kako me topla prožima i kako ljubim i ovaj dan

     

    6253  sa šestog-sedmog sprata kroz prozor me gleda jedna osoba. jedinom

    na praznom keju po kiši njen pogled mi znači. tim pogledom ja sam prolaznik

     

    6254  kao i boje dunava plove oblaci uzvodno uz reku

     

    pastir sam svojim koracima

    1864. hodanje

    mokrih nogu jer patike mi se raspadaju a ne

    usuđujem se da kupim nove čuvajući novac kojim čini

    mi se čuvam ružu. kada sam napisao prethodnu rečenicu

    video sam da je to zabluda. ruža se gaji mokrim nogama ali ne

    i novcem koji se čuva. kupiću patike to jest potrošiti polovinu

    novca koji imam. novac mokre noge puno neuspeha ali i to

    takođe čini hrani. o hramu u kome zvone zvona kao i

    danas još ću pisati. prijala mi je ova vedrina prijala

    mi je kao i uvek majke mi. baš pada zvonite

    zvona koraku i danu svakome

    novi sad 20.1.1998

     

     

     

    2266/1387

     

    čednima

    1865. hodanje

    jutros je kiša prestala ali je

    vazduh bio pun vlage. nešto nežno

    mi je dodirivalo telo i lice. rominjalo je. bilo

    je sivo. druga strana dunava i uzvodno i nizvodno se

    utapala u sivilu. toplom sivilu nijansama sivo sivog. hodao

    sam sa minjom. bilo je lepo. pričao sam o čednosti. o najlepšim

    i najsnažnijim muškarcima muškarcima čednosti - pesoi valzeru

    život i jeste samo krik: zanos da budem bolji. hodanje mi svaki

    dan govori ne stidi se ne boj se budi ličnost lik po liku božijem

    baš pada zvonite zvona koraku i danu svakome. biti bolji

    je muzika uskladiti se sa ritmom savršenstva

    novi sad 21.1.1998

     

     

     

    2267/1386

     

    6255  dosadno je nositi kišobran držati ga jelda

    čujem kako stariji čovek kaže svom sadrugu šetaču

     

    6256  kiša mi se sliva niz kosu zvončići mi zvone oko vrata kupio sam danas

    šesnaeste patike adidas. koštale su 130 maraka. ostalo mi je još 250 maraka

     

    6257  zvončići zvone. za pola litre jogurta pola kile hleba i jedan espreso potrebno

    je dve marke dnevno, malo novaca, puno kiše, ali dok je zareza u rečenici, rečenica 

    će i trajati bez obzira na kišu, s obzirom na nove patike, bez obzira na novac, ili vrane

    koje su preletele na drugu obalu dunava, južniju, sluteći noćašnju hladnoću...

     

    šesnaeste patike

    1866. hodanje

    plitke meke odlične za hodanje

    ali sa platnenim delom na gornjoj strani pa

    su mi noge opet mokre. nedostatak novca mi

    nije omogućio da kupim duboke patike za zimu

    ostaje mi da se nadam da neće biti mnogo kiše ni

    snega. biti bolji je muzika uskladiti se sa ritmom

    savršenstva. veseli me veseli me zdravlje

    novi sad 22.1.1998

     

     

     

    2268/1385

     

    6258  evo ga osmeh na mom licu

     

    6259  ja sam čudesna ruža hodam trajem ponavljam se i bez čuda od čuda živim

     

    6260  čitam put do istine je bez plana na njemu postoji jedino rizik strpljive predanosti. neki

    recept bi već bio odstupanje neverovanje već početak pogrešnog puta. zapravo sve se

    mora prihvatiti strpljivo i bez straha. čovek je osuđen na život a ne na smrt kafka

     

    6261  kafka budite mirni i strpljivi. pustite mirno da se zlo i neprijatnost

    sruše na vas. ne izmičite pred njima. naprotiv tačno ih posmatrajte. aktivnim

    razumevanjem zamenite afektivnu reakciju i prerašćete stvari. čovek može

    da dopre do veličine jedino putem sopstvene malenkosti

     

    franc kafka

    1867. hodanje

    po hladnom danu najveći deo

    hodanja sam proveo čitajući knjigu

    sećanja gustava januša na franca kafku. bilo

    mi je lepo sa kafkom sa njegovim uzornim životom

    u jednom trenutku je vetar naneo retki sneg i hladan

    vazduh. i onda se opet sve smirilo. završio sam

    čitanje knjige kao i hodanje. veseli me

    veseli me zdravlje. biti ptić

    novi sad 23.1.1998

     

     

     

    2269/1384

     

    6262  blizu pet suv dan još svetli subotnja svečanost

     

    6263  osetim da jesam i od toga mi zadrhte leđa i telo

     

    6264  pada blagi sumrak. po telu mi vodenasta hladnoća

     

    sejem reči niču putevi

    1868. hodanje

    pale se ulične svetiljke. završavam hodanje

    noćas i sutra opuštaće se moje telo. obnavljaće se

    telo isto kao i sva druga tela. naša su tela hrana

    nekome. biti ptić. ženo prijatelju devojčice

    moj blagi bože dečače dragi

    novi sad 24.1.1998

     

     

     

    2271/1382

     

    6265  ronald d. laing IX

    sve lobotomije nad ženama

    izvršili su muškarci

    cena sabranosti u jedno ili jednoga

    snop šiba sa dubravkinom sekirom što izviruje

    i bruji još uvek jednog letnjeg jutra

    strava ponavljanog ubistva relativizovana prigušena

    zavet kalemarske bratovštine

    i najbezazlenija uvreda je ubistvo

    svako odjebavanje i najsitnije

    a svako predstavljanje zastupanje je lobotomija

    tucanje u glavu

    svako društvo je fašističko

    svaki muškarac fašista

    svaka prava žena je šizofrena

    svaki muškarac koji ima shizu

    pretvara se u ženu

    zakaj sam fašist

    eto

     

    džemper ispleten od života

    1869. hodanje

    hodao sam sa ivanom inđin po sunčanom

    i hladnom danu. baš za onoliko koliko je bilo

    hladnije bilo je i sve lepše. uvećavali su se i

    postupnost i hladnoća. čistili me kao rublje

    hrabrili kao zdravlje. hladni dani lepi

    dani. ženo prijatelju devojčice moj

    blagi bože dečače dragi i u

    ovom danu svi ostali

    dani

    novi sad 26.1.1998.

     

     

    i

     

     

    bespuće. ali tek 

    će svetleti u meni bog

     

     

    uvek smo manje od onoga što mislimo o sebi i

    mnogo više nego što uopšte možemo zamisliti

     

     

    život i jeste samo krik: zanos da budem bolji

     

     

    hodanje mi svaki dan govori ne stidi se ne boj se budi ličnost lik po liku božijem

     

     

    biti bolji je muzika. uskladiti se sa ritmom savršenstva

     

     

    osetim da jesam i od toga mi zadrhte leđa i telo

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja

    spajajući

    drugi i treći

    milenijum

    koračali

    smo

    10

    godina

    svaki

    dan

     

     

    i

     

     

    bože

    nežno nežno

    nežno nežno nežno 

    nežno nežno nežno te

    ljuljam na mojim

    grudima

     

     

     

     

     

     

     

     

    Stranice