AUTOBOGOGRAFIJA

11. april 2026.

27887. dan mog života

 

 

bečej. kumane. melenci. elemir. novi bečej

29. novembar 1994. dvadeset treći dan hodanja. prepešačio 22.67 km

 

 

ima slobode u ovom hodanju po praznim putevima danas kad svi prazanuju

 

 

 

klek. žitište. banatski dvor

čestereg. banatsko aranđelovo. torda

30. novembar 1994. dvadeset četvrti dan hodanja. prepešačio 35.31 km

 

 

živimo u zemlji umetnosti

velika je to umetnost - živeti a ne raditi. bavim se proizvodnjom povrća i

smatram da je to rentabilnije nego proizvodnja voća, tako da sam stalno u

svađi i  polemici sa voćarima. ne raditi ništa a živeti je umetnost a pošto živimo

u zemlji u kojoj jako malo ljudi radi onda živimo u jednoj zemlji umetnosti. nije to

slučajno da se srbi nalaze na granici pravoslavlja. nije slučajno da se muslimani

nalaze na granici islama a hrvati na granici evrope. a zna se ko živi na granicama

da se ne izrazim grubo reći ću samo - otpadnici. tako da je to taj mentalitet koji

to pravi. ali ima nešto dobro i u ovom gužvanju a to je što ima mnogo umetnika

u ovoj zemlji - kaže zoran dalmacija sa zemljom u banatskom aranđelovu

 

 

* * *

 

sada je blizu deset uveče noge me nose ka mostu na tisi kod novog bečeja

hodam kroz noć. nigde nikog. sve je lepo i neopisivo. umoran sam i to je

neopisivo. kako treba da izgleda ova knjiga mislim dok hodam. dižem glavu

i tražim odgovore u zvezdama. mislim na knjige koje su napisane. sve knjige

i onda hodam korak po korak. list po list kroz njih. volim da pišem knjige sa

snagom koju gubim na putu u koracima. i kao iz grožđa isceđeno vino

cedim reči koje preostaju. opojne reči reči nastale u noći. radujem

vam se reči nastale u noći i s vama ulazim u bačku koja je u

totalnom mraku. samo tamo pet šest kilometara iza

horizonta tračak svetlosti ka kojoj hodam. tamo

mi je u bečeju krevet za ovu noć

 

 

 

mihajlovo. jankov most. srpska crnja

vojvoda stepa. nova crnja. aleksandrovo

1. decembar 1994. dvadeset peti dan hodanja. prepešačio 13.01 km

 

 

vraćaju mi se slike

pokupili su me jedne noći i onda sam tamo ratovao. nije mi bilo strašno

dok sam bio tamo i kada sam se vratio ali posle mesec dana sam se budio

noću i jurio po kući. skoro da sam poludio. vraćaju mi se slike. teško je to

vidiš svinja jede srce mrtvom čoveku - kaže čovek iz mihajlova

 

 

di ćeš

di ćeš - pita me petogodišnji bora u srpskoj crnji

 

 

 

begejci. novi itebej. srpski itebej

2. decembar 1994. dvadeset šesti dan hodanja. prepešačio 22.02 km

 

 

u begejcima sam. rumunsko selo. ovde se

dukatima i devojkama trguje na venčanjima

 

 

hodam da bi drugi govorili

kako da izgleda knjiga za maticu - pitam se

hodaj da bi drugi govorili - odgovorim sebi

 

 

* * *

 

prolazim kroz dvorište siromašnih ljudi da bih došao do nasipa

i kao i uvek osetim ljubav prema siromaštvu. uvek me lepota

siromaštva uzbudi i pokrene. ulepša moj unutrašnji svet

 

 

 

zrenjanin. mužlja. ečka

stajićevo. belo blato. lukino selo

3. decembar 1994. dvadeset sedmi dan hodanja. prepešačio 16.40 km

 

 

1945 oslobođenje kad je bilo

prošli ste svašta šta mislite o životu je li lep ili više strašan

 

znate šta ako je vreme mirno i čovek sa svojima vredi život

ali ovo je teško vreme sad i velike brige i ne vredi mnogo

 

videli ste kako ljudi umiru i kako se rađaju

šta vam se čini jače: rađanje ili umiranje

 

mislim da je danas umiranje jače

 

sad smo u crkvi. jeste osetili da bog pomaže ljudima

 

pa ja mislim da se oseti. jer čovek kad ne bi imo veru i nadu da postoji

nešto da ima boga bilo bi još strašnije danas sve to. kod mnogih je

uverenje da ima neka sila i da će mu nekada biti plaćeno to njegovo

nepravda ta njegova. da će ipak biti na tome sud

 

a jeste osećali nekad u životu da vam pomaže bog

 

jeste. bila sam u logoru. život mi je visio na koncu. ja sam dan i noć se

molila i bog mi je pomogao. zaklela sam se i držala sam tu zakletvu

imala sam zlato. ja sam to zlato skinula i prodala i danas ga valjda

mi bog da snagu ne želim. volem da vidim na drugom ali na

sebi ne. ja sam to zlato prodala i ja sam danas mirna

 

sad ste već sedamnaest godina ovde u službi u ovoj crkvi u ečki

 

to je dobrovoljno. nema tu službe. dobro mi je. ne želim platu jer ova crkva

je siromašna. malo nas ima. ja se žrtvujem. žrtvujem se ne za sebe nego za moju

decu. i samo toliko da mi bog da zdravlje da još dugo godina mogu ovo da vršim

 

sad imate sedamdeset i dve godine i po ceo dan radite

 

po ceo dan radim. i tu sam ja najsretnija. imam zdravlje i mogu. eto

dobijem lekove preko crkve i crvenog krsta i sve dam drugima. hvala

bogu što ne moram. a eto, moj muž on je umro pre tri godine. nije se

čuvo on je imo vodu i nije pio te njegove lekove. ugušila ga voda.

 

vaša familija

 

mati mi je bila nemica, otac hrvat. moj

otac je vukov stevan a mati štajer suzana

 

a šta je bilo sa njenim ocem vašim dedom

 

umro je u logoru tu kod lukićeva. tu je bio logor za stare. tu je odnešen

deda moj i ujak od moje matere. osamdeset četiri godine su imali bili

su slepi i gluvi. tamo su odnešeni i živeli su dva meseca i tamo

su onda umrli. hiljade je tamo umrlo

 

kad su odnešeni

 

pa 1945 oslobađanje kad je bilo

 

vaše ime

 

luci ema

 

 

idu moja braća

kako se zoveš

 

jovica konstantin se zovem

 

a kud si krenuo

 

idem u lukino selo da kupim rakiju. flašu punu i vraćam se nazad

 

kome kupuješ rakiju

 

ćaletu

 

pošto je rakija

 

ne znam. pitaću tamo pošto je

 

kod koga ćeš kupiti

 

kod milanke. tu je najbolja

 

ideš u školu

 

ne idem idu moja braća. oni idu umesto mene

 

koliko imaš godina

 

devet

 

nisi uopšte išao u školu

 

nisam samo sam išao jedanput u zabavište i više nisam

 

jel ti tužno što ne ideš u školu

 

pa nešto mi je tužno

 

šta

 

uvek ima puno dece... eto

 

a ti se ne družiš

 

ne družim se

 

pa hoćeš ići u školu

 

ne. ja sam jedanput išao u zabavište i ja ne idem u

školu. mene su nešto izbacili iz škole iz zabavišta

 

zašto su te izbacili

 

ne znam

 

pa ništa ti ćeš nešto da radiš

 

tako je

 

 

i

 

 

voljeni

moji ljudi

svih sela

večni

bili

 

 

i

 

 

voljeni

moji ljudi svih

sela vi ste narodni

heroji jednog jedinog

života od kada je

sveta i veka a

od tada ste

vi

svi

heroji

 

 

i

 

 

voljeni

moji ljudi svih

sela godinu dve

posle objavljivanja

svih sela čuo sam

da su sva sela

povučena iz

magacina

matice

srpske

što 

je

još

jedno

svedočanstvo

da je svaka reč u

svim selima

večna

 

 

i

 

 

voljeni

moji ljudi svih

mojih 500 sela

vojvodine bio

je to kraj

20

veka

i

slava

svemiru

ko jednom

jedinom

selu

 

 

i

 

 

voljeni

moji ljudi svih

sela do vas sam

došao koracima

ruže lutanja

koja 

je

most

između

drugog

i

trećeg

milenijuma

 

 

i

 

 

voljeni

moji ljudi svih

sela vi ste deca

ravnice koja je

nebu jako

mila

 

 

i

 

 

voljeni

moj jovice

konstantine ti

si mi zauvek

otvorio srce

za tebe

i

boga

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

10. april 2026.

27886 dan mog života

 

 

nakovo. banatsko veliko selo. novi

kozarci. rusko selo. bašaid. banatska topola

24. novembar 1994. osamnaesti dan hodanja. prepešačio 20.04 km

 

 

kažu ljudi

jel ima crkve

 

nema srušili su je 45 - kažu mi ljudi u banatskom velikom selu

 

 

sreća njegova

šta snimate

 

jel hoćete da vas snimim

 

nemoj srećo moja - kaže čovek u banatskom velikom selu

 

 

braća moja

na izlasku iz bašaida mimoilazim se sa dvoje

kola cigana čergara. zdravo brate - kažu mi

 

 

dištrikt 0230

građanin je važan jer je jedinka u tom kožnom omotaču samo kad je građanin

tad je jedinka u ostalim slučajevima on je pripadnik nekog naroda nacije sportskog

tima. neke druge grupe. za mene je važan čovek kao jedinka. i otuda moje zalaganje

da u kikindi postoji udruženje građana jer sam kao izbeglica iz beograda kikindski zet

(to je bračna emigracija) ovde zatekao građansku atmosferu odnosno veliki broj

građana koji pojedinačno žive u svojim kućama. i počeo sam da se osećam

prijatno u životu neovisno od mog socijalnog profesionalnog statusa. i zbog

toga sam želeo tu prijatnost da podelim sa kikinđanima kao neko ko

je došao sa strane i stvari bolje vidi. eto to traje jakih godinu

dana i polako se ljudi priključuju

 

kako se zove to udruženje

 

udruženje se zove dištrikt 0230. dištrikt je jedan oblik samouprave kikinde

u austro-ugarskom carstvu. a 0230 je telefonski pozivni za kikindu i to je znak

savremenosti udruženja. znači: tradicija kikindska urbana i sadašnjost urbana

i urbanizacija ubuduće. postoji nešto što se zove evropsko društvo kulture. to

je nevladina organizacija transnacionalna i oni su iz praktičnih razloga usvojili

jednu definiciju kulture koja se meni jako dopala. pod kulturom oni smatraju

snage i odnose koji stvaraju vrednosti. i kad se gleda onda je lako videti

šta je vrednost. šta je kultura a šta je akulturno. ne nekulturno već

ono što ne podrazumeva kulturu - kaže komadina branko

 

 

đavolu u inat

iza ravnice se ne može sakriti. nije to ko u brdima - napraviš neko sranje pa

zamakneš za brdo. ovde nema da se sakriješ. uvek se sve vidi i sve zna. vešaju

se ljudi ovde. obese se sami. okupaju se pre toga da budu čisti duhom i telom

ja mislim da je to to. đavolu udaraju inat ne odu tamo prljavi. vešaju se zato

što žive u ravnici i onda im je opsesija da bar jednom budu u vertikali

kaže božidar šević takođe iz kikinde

 

 

krvavo crna zemlja

nije jedno imati okućnicu ili malo zemlje koja se otme od nekog kamena i

naći se u ovakvom kosmosu. i sigurno da ne možeš istom energijom uleteti

u jednu malu njivu i u ovakvo jedno prostranstvo. znači neki racio neko

poštovanje tog prostranstva te ogromne površine koju treba savladati i to

tako da ti koristi donese. sigurno da je ovaj narod navikao da se ne zaleće

već da nekako racionalnije ekonomičnije postupa sa sobom i okolinom

ravnica guta... pa recimo čovek hoda a ne ide. hoda a ne pomera se

pejzaž ostaje isti. on radi isti ritam jutro veče. kopa ostavi vodu na početak

ide osamsto metara vraća se da pije vodu. sam sebi postavlja zadatak: neću

piti vodu da bih uradio posao. znači natčovečanski napor da se sve to uradi

a kad ne ostvariš to što si zamislio - ljudski je da teško podneseš poraz. i

onda dođe do toga da čoveka slomi ravnica. u vojvodini je zemlja

krvavo crna. to je najlepša vojvođanska zemlja krvavo crna

baš kao krv kada se osuši i postaje crna  - kaže

slobodan kojić i on iz kikinde

 

 

vojvodina je sva u znaku žene

kikindu uglavnom doživljavam noću. danju je doživljavam na relaciji

kuća-škola. noću su to kafići. tako da mislim da je u kikindi deficit

ovakvih organizacija građanskih. moj drug iz razreda je pokušao da osnuje

tako nešto mi smo se zvali andergraund klub. zvao se kajkut. ideja je bila da

se napravi mesto koje će se moći danju poséćivati. on bi okupio sve kikindske

umetnike kojih ima dosta. jednostavno dom omladine nam nije dao podršku

izjašnjavam se kao jugoslovenka ali osećam taj neki kosmopolitizam. samim

tim što pripadam mlađoj generaciji a u njoj je više izraženo to neko jedinstvo

možemo reći bratstvo i mlađa generacija ne razmišlja o tim nacionalnim

razlikama - bar ljudi sa kojima dolazim u kontakt. kod nas je uglavnom

podela na ljude koji slušaju rock and roll i koji slušaju narodnjake

 

šta je važno za imidž jednog mladog kikinđana kao što si ti

 

pa opet ne mogu da se ograničim na kikinđane. to važi mislim

za sve mlade ljude u jugoslaviji. važnost za nečiji imidž je ne samo

oblačenje ne samo način života već recimo muzika koju slušamo

 

ljubav. seks

 

pa recimo da je najvažnije iskustvo koje mi imamo u tim stvarima. ko je

više iskusan on je pojam. on je neko oko koga se ljudi sakupljaju. on je

 interesantan. znači teži se da se postane neko ko je interesantan

da se gubi bezličnost da svako ima nešto svoje

 

je li važna droga

 

važna je u tom smislu da nekog ko se drogira ljudi smatraju na nekom

višem nivou. to se uglavnom smatralo kad smo bili malo manji za nas je bio

pojam kad neko duva ili nešto drugo radi. međutim sada kad smo to

svi isprobali i videli da to nije bum onda to gubi vrednost

 

da li vam je svet odraslih važan ili nije

 

normalno da je važan. mi postajemo odrasli i interesuje nas ono što se

događa. ali to ne shvatamo suviše ozbiljno. uglavnom smo sada u nekoj fazi

ismejavanja. traženja nekih negativnih osobina i ne toliko traženje nekih boljih

nego ismejavanje političkih situacija i svega ostalog. vojvodina je ženska

imenica prema tome u vojvodini je sve u znaku žene hteli mi to ili

ne da priznamo - kaže devetnaestogodišnja valerija ištvan

 

 

 

novo miloševo. bočar. padej. ostojićevo. senta

25. novembar 1994. devetnaesti dan hodanja. prešašio 24.02 km

 

 

krenuo sam iz kikinde. dva sata me je bolela ahilova tetiva. sada je bol

uminuo. hodam ulicama novog miloševa ka bočaru. bol dolazi i prolazi

 

 

čuju se ponekad zvona iz jazova

priča mi paolina poljak

ovde žive poljaci koji su se doseljavali u ostojićevo u periodu od 1848

do 1912. priča počinje tako što su od početka prošlog veka počele prve porodice

da dolaze trbuhom za kruhom. ovde se skupljala šalitra. tako su mi rekli stari. od nje

se pravio barut. oni su tu radili preko leta. znači u rano proleće su dolazili u kasnu jesen

su se vraćali. posle 1848 kad je izbila revolucija u mađarskoj prve porodice su ostale

onda su već nešto stekli pa su kupili sebi kućice. i to doseljavanje se onda pročulo u

poljskoj. a poreklo ovih poljaka je iz visle to je na samom izvoru reke visle i okoline

onda je sve više i više porodica dolazilo i do početka prvog svetskog rata su se

naseljavali ovde. tako da je na primer otac po ocu deda poreklom od tih prvih porodica

mamina mama je rođena u visli doselili su se kad je imala tri godine. prvi svetski rat je

zaustavio to doseljavanje. e sad bilo je nekih poljaka i u bosni koji su se vratili posle

rata. ovi poljaci ovde su se izjasnili da neće da se vraćaju. i do skora do šezdesetih

sedamdesetih godina bilo je prosto neko shvatanje da se između sebe uzimaju tako

da je održan i jezik i vera i običaji neki. ova naša generacija sad više ne vodi

računa o tome. ima malo tih čistih brakova svi su pretežno mešoviti. ovaj jezik

koji govorimo je u stvari neki stari dijalekt poljskog jezika koji se više nigde

u poljskoj ne govori. dosta smo preuzeli reči iz mađarskog srpskog i

slovačkog tako da je to takva jedna mešavina

koju samo mi razumemo

 

i koliko ih sad ima

 

ima ih oko petsto

 

a koliko ih je najviše bilo

 

mislim da ih nije ni bilo više a za njih se nije ni znalo pošto su onievangelističke

vere. poljaci su pretežno katolici a ovo su evangelisti i onda kad su došli ovamo

u vojvodini je bilo puno slovaka evangelističke vere. da bi pripali nekoj verskoj

zajednici oni su se pripojili slovačkoj evangelističkoj crkvi tako da se

ovde u crkvi ne priča poljski. slovački se peva drže

mise popovi pričaju na slovačkom

 

a jel imaju poljaci svoje popove

 

moj tata je bio kantor. to je onaj niži rang od popa. nije završio fakultet nego

samo srednju školu. pevao je sve na slovačkom. ranije je bila čak slovačka

škola za decu tako da ja znam slovački i išla sam u slovačku školu. i zvali

su nas slovaci. ja sam to smatrala privilegijom da mogu ući u crkvu

da je čistim. muž je zvonio samo nedeljom i kad neko umre

 

i kakvo je to osećanje

 

pa u početku dok stojiš ispod samih zvona pa ti bubnja

u ušima hvata te vrtoglavica i nesvestica. mada mislim da taj

zvuk jako dobro razbija energetske blokade kod ljudi. da

jednostavno pročišćava auru na neki način

 

jel se daleko čuju zvona u vojvodini

 

kako kad. kad duva vetar čuju se kad ne

duva ne čuju se. nisu ovo neka jaka zvona

 

a jel čujete neka druga zvona u ostojićevu

 

pa čuju se ponekad zvona iz jazova. to je pet kilometara odavde

 

nekoliko prezimena poljskih

 

samec. pilh. šalbut. krak. buljak. tihi. češljar. kenđur. šturc. poljak

 

a jel se ostojićevo nekako drugačije zvalo pre

 

da. potiski sveti nikola pre rata. a sad je po tihomiru ostojću dobilo ime

 

 

 

trešnjevac. totovo selo. doline. orom

26. novembar 1994. dvadesti dan hodanja. prešašio 35.82 km

 

 

nego dokle čovek može da stigne

iz sente u ovu subotu krećemo ka trešnjevcu olga kovačev petar vijatov

ruža marija i sabo tenki karolj. hodamo nasipom uz tisu uzvodno

 

 

za mene hodanje znači ispuštanje iz sebe svega što je zlo što je demonsko

jednostavno oslobađanje i onda čovek napuni sebe izvornom energijom. inače

hodanje i planinarenje je najlepša stvar što postoji u životu. moje najlepše

uspomene kad sam bio u rumuniji u transilvaniji i onda sam osetio tu bliskost

išao sam biciklom ali još pored toga sam i pešačio. kad čovek ulazi u grad ja

ne ulazim u centar nego vidim od početka taj grad. kako je građen. i ljudi su mi

prilazili tako blisko. pitali su odakle sam. nisam nikad hteo da kažem odakle

sam jer meni je bilo bitno da sam tamo kod njih i da se sretnemo. znači

nije bitno čovek odakle dolazi nego dokle čovek može

da stigne - kaže sabo tenki karolj

 

 

samo u pravcu tornja

hodanje po vojvodini se može zvati: toronyiránt

(prema tornju) - kaže olga kovačev dok prilazimo trešnjevcu

 

 

u totovom selu o čantaviru

obično se nakon biografije kaže: a danas radi to i to a

markolik jožef je na kraju svoje biografije rekao: danas patim u

osnovnoj školi u čantaviru - priča olga kovačev u totovom selu

 

 

 

ada. mol. bačko petrovo selo

28. novembar 1994. dvadeset drugi dan hodanja. prepešačio 22.00 km

 

 

tih dana bez magle i sunca. kao da se priroda zamorila pa se smiruje

krećem iz sente. hodanje mi počinje sa vešću da je otkrivena nova

galaksija desetmiliona svetlosnih godina u pravcu sazvežđa

kasiopje. tako sam sada još sigurniji u postojanje

 

 

zvona u molu

prolazim kroz mol. čuju se zvona

 

podne je - čujem jednog čoveka kako kaže sam sebi

 

 

* * *

 

prolazim kroz bačko petrovo selo. prvo jedna pa druga crkva. crkve

su dominantni objekti u vojvođanskim selima i mnoge su lepe iako je

većina neodržavana. to horizontalno telo i ta vertikala sa zvonikom me

uvek podsećaju na propetog konja. crkve su u vojvodini u savezu

vide se preko ravnice. gledaju jedna u drugu. orijentir su na

putu preko čistine posejanih polja. crkve su neko

drugačije izniklo bilje

 

 

* * *

 

sve što pogledam uči me trpeljivosti saradnji i

međusobnoj povezanosti. zaista sve što pogledam

 

 

i

 

 

crkve

su pastiri 

sela su stada

jedno selo

jedno

stado

 

 

i

 

 

jedna

reč

jedno

jagnje

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

9. april 2026.

27885. dan mog života

 

 

ljutovo. tavankut

19. novembar 1994. trinaesti dan hodanja. prešašio 19.50 km

 

 

dok hodam prema tavankutu

hodam sa željkom radićem i olgom kovačev. olga kaže

subotica je imala sedam kapija i sad smo prošli bajsku. idemo

prema tavankutu. ne znam ostala imena kapija ovu znam zato

što tu stanujem. uvek se kaže bajska kapija. ovo je inače bajski

put a nedaleko je bajsko groblje. čitav kvart se zove po baji

 

 

valika o slavku

toliko tačno se ne sećam ali znam da smo čaj pili. koka-kole nije bilo ne znam

uglavnom smo uvek čaj pili. slavko (slavko matković (1948-1994) pesnik umetnik)

i ja smo inače često dolazili u triglav i zato je on valjda došao sa drugovima. tog

dana ja nisam bila sa njima baš kada je formirana grupa (umetnička grupa

bosch + bosch). ali smo mi bili česti gosti ovde i zato je on sa njima tu došao

 

bili su mladi otkačeni

 

ne. ja mislim da smo mi bili jako ozbiljni onda i to se jako ozbiljno shvatilo

jesu bili jako mladi. slavko je imao 69 dvadeset jednu godinu a svi drugi su

bili mnogo mlađi. on je bio najstariji. to su bili gimnazijalci. balint sombati je

bio gimnazijalac. salma lacika isto tako. i ne sećam se tih starih članova

zoltan jedan. oni su svi jako mladi bili osamnaest devetnaest godina

 

kako je slavko bio obučen

 

zna se kako je bio obučen. u crno uvek. crni džemper i crne platnenе

pantalone. on je imao svoju krojačicu jednog njegovog prijatelja majka

koja mu je specijalno šila uske crne pantalone. ti znaš onda se tako nosilo

 

kakvu je imao kosu

 

kosa je bila pa tako malo duža. kao i uvek

 

 

 

palić. hajdukovo. šupljak. nosa. bački

vinogradi. novi žednik. mala pešta. đurđin

21. novembar 1994. petnaesti dan hodanja. prešašio 21.04 km

 

 

sedam motika čitav kosmos moj

— baćo ima jednu vikendicu na kelebiji od sedam motika površine zemlje

a to je jedan posаn pisak. u tom pisku ima s prida za orat otpozadi vinograd

i voćnjak. e sad ovako: ja sad više ne mogu da živim u toj betonskoj kocki a

baćo ostario i kazо sinko staraj se. i ja se počo starati. i tamo zavolio. litnje

doba avgust misec u betonskoj kocki vruće ne moš dihat i ja napolje i legnem

na travu. i na to malo sedam motika kad sam lego prvi put prvi put sam u

životu video da su sedam motika čitav kosmos moj. jer kako sam lego

zvezde sjaju i gdi god skrenem pogled očima svugdi nebo. i osеtio

sam se tako slobodan da ne možem to ričima objasniti i jako

volim da mi dođu prijatelji a baš ne moraju uvik ni doći. ali

kad dođu mogu gledat moje zvezde ali ne dam nikom

 to su samo moje zvizde - kaže ante rudinski

 

 

* * *

 

krećem prema paliću. kupim novine i one me odmah onespokoje. sa svih

strana pretnja ratom. zato je važno da nastavim i hodam. da se ne pitam nego

da pružim korak i osetim večni zanosni ritam hodanja koji je bilo ovog sveta

 

 

* * *

 

kažu mi u šupljaku i ludošu da već šest sedam godina jedva ima kiše

zemlja je peskovita i kad dođe vrućina sve im isuši. kažu da su svi mlađi

otišli jer nije bilo asfalta i puta a otkad je asfalt došao u selo niko više ne odlazi

 

 

 

subotica. stari žednik. čantavir

bačko dušanovo. bogaroš čoka. banatski

monoštor. crna bara. mokrin. kikinda

22. novembar 1994. šesnaesti dan hodanja. prešašio 18.83 km

 

 

vedro u mokrinu kabo u kikindi

nekad se u mokrinu pilo na sate i iz vedre. dinar i

po sat. iz kaba se pilo u kikindi  kaže mi stevica kodranov

 

 

uvatiš konja i odeš da sečeš tulaja

kako se zove konj

 

muki

 

mislite da je oko dvadeset dve tri godine star

 

jeste jeste a kod mene je već petnaest

 

i šta on radi

 

u proleće drlja. kad bude to drljanje gotovo onda para kukuruza. kad 

ispara onda čeka da vuče taj kukuruz. onda unese tulaj i kad tulaj završi

eto onda skinemo potkovice i cele zime miruje. jede i odmara

 

skinete mu potkovice

 

da. zato što mu nokti rastu i ondak mu skinem potkovice da bi mogle kopite

nokti da rastu. da mu ne bi smetalo to. ovo mi je bila zadnja štacija da dođem

u mokrin da donesem to što sam imao. sutra već ja njemu mogu da skinem te

ploče potkovice kako ko zove i ondak je miran do proleća. ja sad nemam više s

njim šta da radim. mogu da izađem tako malo da prošetam ovo ono ako treba nešto

da uradim. a on bos ne može da ide. dan dva može da ide bos i onda odmah počne

da šanta i ne smem da ga teram jer može i da ozledi tu njegovu kopitu nogu. ima

neki mogu da idu bosi samo kad dođe jesen onda ga potkuju. kad dođu kiše mokro

onda kopita njegova odmekne. više se trca onda ga potkuje samo za mesec dana

dok vuče kukuruz tule šta ja znam. onda mu opet skine potkovice. ja u proleće kad

odeм kod kovača on njemu odsece kopite nokte kako da kažem. odsece mu to onda

mu metne potkovice i nema nikakvih problema. odmah ga teraš normalno kao da je

 imo potkovice samo što ondak on komotno gazi. može ići kamenom koliko hoćeš

samo na prednje noge ga potkujem. konj je meni kao i čovek. rani ga kao čoveka

teraj ga kao đavola. e tako je kod konja. sve ono što najbolje možeš da mu

daš da pojede detelinu zob onda ga teraj dokle hoćeš

 

jel  hoće konji da slušaju

 

kako da ne. pa eto on mene služi. ja natоvarim na njega hiljadu i petsto kila i više

on vuče i danas to a dvadeset tri mu je godine. samo ne u velikom kasu. ne trči

 

jel nekad bio jači

 

kad je bio mlađi kako ne. kad sam ga ja kupio od šest sedam godina onda

natovаrim i kas do kuće kas do njive i natrag. a sad ne može toliko da izdrži

 

kad ste prvi put išli sami sa konjem

 

s petnaest šesnaest godina kad smo došli mi sa salаša u selo to je

bilo 46 47. išo sam onda malo u školu i počeo onda poljoprivredu da

radim. i stalno poljoprivredu do 71 onda sam otišo u fabriku da radim i kući

zemlju. tako da sam radio i jedno i drugo. zato sam i otišo u fabriku što sam

video da što god ja radim oni me oporezuju. ja onda manem poljoprivredu. kad

vidim da je drugom bolje u firmu odem i ja. odem u firmu da se odmorim. nismo

imali mašine pa ideš ceo dan sa konjima. to je bilo jako teško. uvatiš dva tri četiri

konja to duboko oranje to je teško. i paranje je teško. ideš ceo dan za plugom da

paraš. to moraš da ideš kako on vuče da trčiš za njim da upravljam da sečem

kukuruzu. a sad sedne u traktor. dobro mora on i sa traktorom da pazi brazdu da

ne pravi oplazine da uzore kako treba u dubinu ali je puno lakše raditi. samo što

imamo problema sa tim gorivom. a s konjima teško. ko sedi na salašu taj krene

izjutra u šest sati već uvati konje i ore uveče do četri pet. a ko je iz sela on treba

sat dva da ode do njive da mota konja pa onda da ga tera u plug do dva tri sata

pa da stigne kući. stigne kući u pet a to već noć. a sad su konji jako korisni

što nemaš goriva. uvatiš konja i odeš da sečeš tulaja. doneseš detelinu

doneseš koješta. traktor stoji u šupu. sa traktorom za sat vremena i

odeš i dođeš dvadeset kilometara a s konjem to treba više

kaže seljak iz kikinde gazda konja mukija

 

 

mlad i radostan

prošao taj je dan

tako dug tako sličan drugim danima

tako dosadan proveden

na ulici na ulici na ulici

tako sličan tako sličan drugim danima

 

miris ruža i snega

u vazduhu kasni decembar

pred dragstorom sam stajao sam

i uveče i celu noć sam

 

pijan sam bio

iako nisam pio ništa

i ništa se događalo nije

niko nije dolazio

ali beše to

dan nad danima dan nad danima dan nad danima

 

o da

 

bio sam tako radostan

bez ikakvog razloga

bio sam tako pijan

bez ikakvih otrova

 

u gradu u zimsko doba

biti sasvim sam biti sasvim mlad

biti sam i radostan. na ulici na ulici

o da o da o da

 

tako je danas pevao slobodan tišma u kikindi

 

 

 

iđoš. sajan

23. novembar 1994. sedamnaesti dan hodanja. prepešačio 23.05 km

 

 

istina

pitao sam nekoliko ljudi koliko je daleko iđoš

 

poštar mi je rekao pa oko pet kilometara

 

žena na biciklu je rekla osam

 

jedan čovek je rekao ima ima

 

jedan biciklista je rekao ima četrnaest

 

 

* * *

 

korigujem u hodu tekstove koje sam do sada prikupio za ovu knjigu

uživam u rečima ljudi koje sam slučajno sreo. ta slučajnost čini te

reči još važnijima i lepo ih je videti na hartiji ostavljene drugima

 

 

preci naši

kako se zovu mesta oko iđoša

 

bare. fazikоš. livade. šugavice itd. tako to zovu i novi i stari ljudi

 

a ko su ti stari ljudi

 

to su babe i dede. preci naši

 

kakvi su oni a kakvi ste vi

 

oni su stariji mi smo mlađi. oni su više razvijen, mi smo manje razvijeni

i oni više rade nego mi. njima su sedi brkovi i drugačije se oblače. šunkаrice

to su pantalone neke. oblače opanke. stavljaju kabanice šubare itd. oni nisu

imali kao što mi sad imamo traktore. oni su sve te njive tu poljoprivredu

obavljali sa konjima. često su u plugove išli dva tri četiri konja nekad

i po jedan - kaže desetogodišnji mali trifun iz iđoša

 

 

niko nema iste oči

mislim da treba od kuće pobećì kada se posvađaš sa roditeljima ili te nešto

iznervira. odeš kada je mrak kada te niko ne vidi i odeš tražiš uvek nešto novo

ispred tebe je uvek nešto svetlo. nadaš se da ćeš upoznati nešto i na ono što

je iza tebe ne treba se osvrtati. treba se sećati samo lepog ono što je ružno da

nestane a uvek u životu imati jedan cilj i uvek putovati i truditi se da put do tog

cilja bude što zanimljiviji što duži pošto je život samo jedan. uvek volim nešto

novo da upoznam. na primer kada idem na more uvek pešačim sa jednom

komšinicom i obiđem celo poluostrvo. i uvek bar me jedna grančica zainteresuje

i moram da ostanem i posmatram to i o tome da napišem nešto ili da naslikam

to. mislim da je život samo putovanje da treba uvek nešto novo tražiti. putovanje

kroz vreme kada starimo iz dana u dan. na tom putovanju uvek je nešto svetlo

uvek je nada i to nikad ne treba gubiti. treba čekati i strpljivo hodati

 

fotografija: sa decom iz iđoša (sedamnaesti dan hodanja)

 

a jel ima opasnosti

 

ima i opasnosti na putu ali na njih ne treba misliti. u stvari

važno je kada doživimo jednu opasnost da naučimo da padamo

i da se dižemo. i onda nam posle to neće biti opasnost

 

kad bi ti krenula sa mnom mogao bih sigurno da ti

pomognem jer sam stariji. a da li bi ti mogla meni da pomogneš

 

ja mislim da svaki čovek može da pomogne nekome. nikad niko

ne može da zna sve. na primer ja mogu da znam nešto što vi ne znate

vi znate nešto što ja ne znam i tako bi se međusobno dopunjavali

 

a ti si devojčica... mala si još

 

svaki čovek gleda drugačije na svet i ta devojčica bi vama otkrila

kakav je svet za nju isto kao što bi vi njoj otkrili. nikad niko nema iste oči

i ne može isto da vidi - kaže četrnaestogodišnja jasmina nikolin iz iđoša

 

 

* * *

 

magla se podigla ali sunce ne može da se probije

pa je ovde tamno ali dole prema padeju i tisi vidi se svetlost

 

 

i

 

 

hodao

sam i voleo

sve i voleo ih

sve a sad ih

volim još

više

 

 

i

 

 

voleti

mi je pa

to ti je 

 

 

i

 

 

u svakoj

izgovorenoj

reči ljudi su

bili i 100

dana

i

500

sela

vojvodine

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

8. april 2026.

27884. dan mog života

 

 

mićunovo. zobnatica. karađorđevo

panonije. srednji salaš. ruski krstur. lalić

17. novembar 1994. jedanaesti dan hodanja. prepešačio 24.25 km

 

 

svakodnevno po jednu jabuku

razgovaram u kombiju sa dudaš janošem iz horgoša. priča mi o jabukama

skladište je u posebnim prostorijama koje su bez prozora da bi jabuke bile u

potpunom mraku jer jabuke praktično spavaju u mraku kao i ljudi. uglavnom to

treba da je neka hlađena tamna prostorija zato i nema prozora gde treba da je na

neki način i vlažnost vazduha regulisana. to mi postignemo što preko noći otvaramo

vrata. eventualno uključimo ventilatore da bi svež vazduh ulazio unutra a onaj

istrošeni vazduh da bi izbacili iz skladišta. one dozrevaju naglo na suncu i

zato zimske jabuke uopšte ne vole toplotu, samo hladnoću. više im

odgovara minus tri ili pet stepena nego plus deset

 

jesu li jabuke potrebne ljudima

 

naročito. pa ako pojedete svakodnevno po jednu jabuku onda ne treba vam

leka nikakvog. one čiste holesterol iz krvi i probavu pospešuju. čiste creva

 

kažite hoće li ta prirodnija poljoprivreda biti moguća

 

pa biće. i primorani smo na to zbog cena. i zbog toga što ih manje prskamo

normalno je da proizvodimo zdraviju robu. mi smo nekada kao proizvođači

iz okoline subotice imali neku zimsku školu gde su nas učili stručnjaci kada

u koje vreme je najbolje prskati kad treba prestati sa prskanjem

da ne bi bili plodovi zagađeni sa tim otrovima

 

jel može da se živi od jabuka

 

pa može. mora da se živi od toga. ja nisam nikakvu školu završio tek samo

osnovnu. proizvodim ja inače žito i kukuruz ali od toga se još slabije živi nego

od voćarstva. mali su prinosi na severu bačke u poslednje vreme a bilo je pet šest

godina suša. samo 91 je bila ona odgovarajuća godina. merodavan je kukuruz. kad

uspeva kukuruz onda u toj godini verovatno rodi i žito a obično rodi i jabuka i sve

voće malo vlage ima u zemljištu i ne znam šta nas očekuje iduće godine. trebalo

bi da bude veći sneg, bar trideset četrdeset santimetara da pokvasi zemljište

 

jel ljudi paze i vole zemlju ili baš i ne paze

 

stariji ljudi vole zemlju i vole da proizvode i nemaju drugog izlaza. ja imam pedeset

godina i nemam šta da menjam u životu. ovo mi je struka jer od trinaeste godine

radim. od gazdinog gledanja od gazdinog oka i plodovi su lepši. voćka to

primeti ako je gazda voli. ali ako tek onako radi da bi iskoristio zemljišta

i voćnjake onda taj voćnjak i ta zemlja mora da propada

 

 

* * *

 

hodam ka ruskom krsturu. sunčan je i vlažan dan. juče sam mnogo kisnuo

ali uvek važi to veliko pravilo: posle kiše sunce. lepo je biti sam na putu. u

samoći osećam: ova samoća grli samoću mnogih. sišao sam sa asfalta

na travnati put. pored mene je polje mlade pšenice. lepo je biti tu

 

 

jel to struja

jel to struja - dovikuje mi sa bicikla stari meštanin

u laliću ugledavši me kako redigujem ovaj tekst u hodu

 

ne to je roman - viknem mu

 

 

* * *

 

knjiga je kao pšenica. poseješ je na prvoj stranici posle ona niče i sama

 

 

seljačka skepsa i endi vorhol

ako postoji veza između endija vorhola odnosno andrija varhole i male rusinske

zajednice u vojvodini onda se ona može najbolje predočiti kakvom buvljom pijacom

možda baš budimpeštanskom pijacom stareži ečeri kao simbolom srednjoevropskog

areala. čudnovatog nejasnog neotkrivenog. zamišljam andrija kako tumara između

starežî i traži sitnice od porculana kakve je pamtio iz detinjstva iz kuće u rusinskoj dolini

pitsburškom kvartu gde se rodio odrastao imao tri nervna sloma pre jedanaeste godine

gde je povučen i nesiguran u sebe pravio lutke od kupusa. vorhol nije znao za rusine

u vojvodini to je sasvim izvesno. nije se bavio korenima. znao je da se emigrantska

dolina zove rusinska. znao je jezik svoje majke julije koja je došla u ameriku sa karpata

i nikada nije naučila engleski. no skeptičan i ironičan mag dosetki znao je dobro jednu

drugu reč - demistifikacija. od toga je napravio svetski projekat. a u demistifikaciju se

razume i ruskokrsturski paorski um. jer njega je uobličila zemlja valjali ga teški prsti

ravničarske zemlje skidali s njega sve suvišno. i ta ravnica je strpljivo menjala

karpatsku gorštačku nomadsku narav i pogled na svet. stišavala je i vezivala za

jedno mesto. paorski um ne mistifikuje on praktikuje. svestan da je mala prolazna

pojava pod nebom. od kojeg mu zavise usevi. zemlja ga uči poštenom igri uloga i

dobitka. ali nebo nebo ga ostavlja da čeka. da li će usevi propasti ili biti obilni

to samo ono odlučuje. nebo ga uči skepsi. i oprezu

 

za to vreme vorhol je nejednako ofarbanih obrva stajao ispred ogledala

i isprobavao svoje perike. pretvarao se u mašinu za pravljenje kulture

u fabriku factory. tako je nazvao novine za proizvodnju svesti s

namerom da pokaže kako društvena fabrika ideologije radi

 

vorhol nije znao za ruski krstur. ali za ruski krstur može biti presudno što zna

za andrija varholu. i zato što je mag demistifikacije. i zato što je korenje biljaka

držao u zdelicama po stanu. ne metafizičkim zdelicama nacionalne kuhinje

već običnim porculanskim. jednostavno je voleo miris korenja. miris

sličan mirisu staračke kože i mirisu zemlje. i jedno i drugo je

zemlji jako blizu. kao i mi sami

 

 

kad posijete pa kad lepo raste

otkako sam ja zapamtio bio je gvozdeni plug. al kako sam od starih čuo oni su

imali samo raonik gvozdeni a sve ostalo drveno. i kaže jedan vodio konje četiri

konja a jedan držo plug a jedan samo izbacuje. stiko kako bi mi rekli po rusinski

kaže triput okrenuli pa imali jednu brazdu. ja sam počeo da orem sa volovimа. išo

sam u školu onda posle četrnaest godina dali mi jednog dana dva vola podomske

rase široki rogovi ovoliki bili. počinjem da orem. nije se to meni sviđalo al dvaput

triput okrenem ide to meni. u redu stvar naučio sam da viknem na njih čale hoj i

tako kako da krenu desno levo. čale to je bio na jednu stranu a hoj na drugu

moje prvo oranje je bilo sa tim volovimа

 

šta vam je najlepše u radu

 

najlepše mi je kad se uradi pošteno i kad se lepo uradi. kad posijete pa

kad lepo raste. onda vidite trud svoga rada. žito kad se samo talasa. znate

 

vas je neko to naučio da radite. neko je njega...

 

pa iz davnog vremena sve to dolazi jer sve se naučilo polako od starih

jer mi kad razgovaramo slušo sam i na televiziji kako u danskoj od sto farmera

i šta ti ja znam samo jedan nema poljoprivredni fakultet. trebalo bi da i mi imamo

školovane paore sa fakultetom. a ja mislim se nama ne treba školovani jer šta

će on da radi sa tom školom. nama trebaju sredstva prvo. oni imaju država

im omogućila. otkad oni rade uvek idu napred. kod nas malo-malo

pa rat. to što postignete on sve poruši. i uvek počinje ponova

a oni idu već dvesta trista godina sve napred

 

sedamdeset sedam puta sedam

da vam kažem dragi miroslavae imali smo mi u krsturu pod ovim

starodrevnim krovovima mnoge susrete i lijepe doživljaje ali ovako kako

danas imamo nismo doživjeli. slušajući tvoje riječi ja sam doživio isusa hrista

jer kako reče profesor vladimir da si lutalica - isus hristos je bio prvi lutalica. prije

dvije tisuće godina isus hristos je lutao palestinskim i izraelskim pustinjama od sela

do sela gdje je našao ovakvu grupicu kao što mi imamo. mogu ti reći da je to eminentna

grupica. elita našeg sadašnjeg života počevši od direktora profesora doma kulture

prosvjete i posebno ove omladine kako ti reče lijepo: evo to je naša budućnost. evo tu

smo svi zahvalni tebi. kao što je bio isus lutalica da kaže ljudima da ima smisla živjeti za

istinu za dobrotu i za ljubav. kad toga ne bi bilo vjerujem dragi miroslаve da i ti ne bi imao

smjelosti i podstreka da se ovako žrtvuješ. jer vidim iz tvojih riječi da ti želiš svakom reći

brat da smo mi braća i sestre. ja bih želeo posvijetliti sa nekoliko reči ako mi to uzmogne

kako smo se mi tu održali dvesto pedeset godina. mislim crkva. pa dobro mi smo mrvica u

cjelini ove naše planete. ja ću pokušati vam osvjetliti glavne dvije ideje koje stoje zapisane

u bibliji na prvim stranicama. evo slušajte. kad su pitali jedanput hrista: koliko puta da

oprostim komšiji kad mi je psovao majku. sedamdeset sedam puta sedam - to znači

mnogo puta. kad je bog stvorio čoveka onda mu je naredio između ostalog da radi i

da ljubi. treba da radimo i uživamo ali u tome može biti devijacija. kad mi radimo i

povećavamo ovo blagostanje što imamo ako mi živimo samo zbog toga mi se

razočaramo i postane nam život dosadan. pa kako ti je dosadan život kad

imaš sve. pa zato što nije bilo po božijem zakonu. mi treba da radimo ali ne

zbog toga da mi u tom bogatstvu uživamo nego da služimo. ovo je vrlo

važna reč biblije. drugo i u ljubavi se greši. mnogi neobuzdani momci

baš sam danas slušao izjutra u četiri sata - slušam prve vijesti... išla

đevojka u goru po vodu. sretne ju momče i čekaj ajde devojče daj

mi malo vode. i ona mu je dala piti i ostalo... i onda se pokajala

pa nije ljubav zbog toga. ljubav je tu. bog je dao ljubav ali

mislim stvaralačku ljubav. sa svojom ljubavlju mi moramo

stvarati obogaćivati i pomagati a ne da budem pečat

prve klase. briga mene menjam đevojku kao košulju

bože dragi. evo tu je greška. čovek treba da radi

i da ljubi ali u poslu i ljubavi treba da bude

granica odnosno ne granica nego ono

oplemenjivanje. ljubav je stvaralačka

to radi crkva. kad ne bi bilo crkve

to je moje skromno mišljenje

mislim da bi mnogi

zalutali

 

 

 

orešković. stara moravica. pačir. bajmok

mišićevo. mala bosna. crveno selo

18. novembar 1994. dvanaesti dan hodanja. prepešačio 24.51 km

 

 

čovek

čovek se ne prepoznaje po narodnosti nego po

čovečanstvu - kaže mi pašo vlado seljak iz ruskog krstura

 

 

odavde

mаlopre u centru pačira zaustavi me

saobraćajna milicija. priđu mi dvojica vrlo strogo i:

 

odakle si

 

odavde

 

iz pačira

 

ne odavde - i pokažem levom nogom asfalt

 

daj ličnu kartu

 

izvadim plakat na kome piše sto dana hodanja kroz svih

petsto sela vojvodine i kućna  adresa: svaka stopa u evropi

 

ovo je moja prava legitimacija

 

on čita i počne da mu se smeši brk

 

svaka čast kaže

 

 

ušumović i hajnal

iz centra bajmoka ka subotici krećem sa svoja dva nova druga

koja se zovu: hajnal danijel imam jedanaest godina i idem u peti razred

osnovne škole vuk karadžić. ušumović zoran imam dvanaest godina

idem u peti razred osnovne škole vuk karadžić

 

oni žive na kraju bajmoka hodaju svaki dan - koliko

 

jedan kilometar

 

jel to daleko

 

pomalo

 

a šta je vama najnezgodnije kad hodate. kiša sunce sneg

 

 

obično kada je vrućina i kada pada kiša. kada je jako vruće

onda nam je toplo a kada kiša pada onda jurimo kući jer ćemo

pokisnuti. evo baš neki dan je padala kiša pa smo pokisli

 

puno

 

u jesmo

 

fotografija: ušumović i hajnal (dvanaesti dan hodanja)

 

 

 

reci mi hajnal ti voliš da živiš u bajmoku

 

volim

 

što

 

tako. meni se više sviđa ovde i lepše mi je tu imam više drugova

 

a tebi ušumoviću

 

isto tako. ima puno društva i volim tako u bajmoku

 

jel vi poznajete sve ljude u bajmoku

 

skoro sve

 

ti znaš ko u ovoj kući stanuje

 

u ovoj tu stanuje jedan učitelj

 

a u ovoj drugoj

 

u ovoj neka stara baba i jedan čovek a u onoj stanuje učitelj isto. mađarski

 

kažite mi jel živi ovde više nacija ili jedna nacija

 

više nacija

 

koliko

 

oko desetak

 

jel to dobro kad u jednom mestu ima više nacija

 

jeste

 

zašto objasni mi

 

ja se slažem sa svakim. ja se nisam s nikim posvađao

 

 

i

 

 

od gazdinog gledanja od gazdinog oka i

plodovi su lepši. voćka to primeti ako je gazda voli

 

 

i

 

 

ja se slažem sa svakim

ja se nisam s nikim posvađao

 

 

i

 

 

dragi

ljudi ja ću

i danas za

vas

hodati

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

7. april 2026.

27883. dan mog života

 

 

srbobran. sirig. kamendin. zmajevo. bačko dobro polje

10. novembar 1994. četvrti dan hodanja. prepešačio 26.53 km

 

 

kamena nema

u vrbasu večeras pričaju došljaci

 

kad sam došo oči su mi bile prazne jer nisam

imao šta da vidim. da se uhvatiš za kamen da se baciš

na nekog a kamena nema - kaže blagoje baković

 

1911. u vrbasu je

 

                                                       pristiglo                          predato

 

običnih pisama                                360.880 kom                  560.372 kom

preporučenih pisama                          1.294 kom                    14.080 kom

paketa                                                 9.735 kom                    26.603 kom

novca (uplate)                                      1.622 kom                      1.976 kom

predatih telegrama                                                                   11.353 kom

prispelih telegrama                                                                   10.797 kom

pretplatničkih telefona                                                                     62 kom

 

 

 

vrbas. despotovo. ravno selo. savino selo. kucura

11. novembar 1994. peti dan hodanja. prepešačio 24.24 km

 

 

koja su hranila vojvodinu

malo pre mi čovek iz stare šećerane u vrbasu kaže

sva velika poljoprivredna dobra sa po tri hiljade do pet hiljada hektara zemlje

koja su hranila vojvodinu davala mleko i meso su propala ili su na ivici propasti

 

 

a gde će ga biti ako ga ovde nema

šta je ovo nema nigde hleba a gladan sam ko pas a gde će ga

biti ako ga ovde nema u ovoj žitnici - kaže perić zdravko u ravnom selu

 

 

 

kula. lipar. bajša. bačka topola

mali iđoš. lovćenac. feketić

12. novembar 1994. šesti dan hodanja. prepešačio 13.88 km

 

 

sa rajkom sredojević i milutinom obradovićem fotografišemo spomenik

jožefu kišu čoveku koji je kopao kanal bezdan-vrbas. kiša je hladno je padaće

sneg. na spomeniku piše ovde počiva jožef kiš plemić ugarske o čijoj besmrtnosti

svedoči francov kanal a o čijoj smrtnosti svedoči ova mermerna ploča. rođen

u budimu aprila 1748. godine umro u somboru bačkoj 1813. godine

 

hodali smo po kiši. prošli kulu lipar bajšu

bačku topolu mali iđoš lovćenac, feketić

 

 

* * *

 

sva sela su oblik

 

 

 

pivnice. odžaci. ratkovo

14. novembar 1994. osmi dan hodanja. prepešačio 19.02 km

 

 

malopre je zatvorena izložba milutina obradovića

fotografa u sobi 211 hotela bačka u vrbasu

 

krećem na hodanje

 

 

vuković. veljković. ratkov. veljković 

bojan vuković

veljković stanimir

ratkov predrag

veljković dragan

 

šta ste sad igrali

 

igru u krug. cica mace

 

bila su to četiri dečaka koji su se igrali

sa izduvanom loptom u ratkovu

 

kamioni nose šećernu repu

 

 

 

crvenka. sivac. kljajićevo. telečka

rogatica. krivaja. bački sokolac

15. novembar 1994. deveti dan hodanja. prepešačio 22.77 km

 

 

dok fotografišem lepu crkvu u sivcu jedan biciklista mi kaže jel se to sme

fotografisati. posle njega nailazi policijska kontrola koja me pita šta radim

kada im pokažem plakat smeše se i ljubazno me pozdravljaju

 

 

to nam je život da ti pravo kažemo

ustopirao sam sašu dimovića i on me

doveo u svoju kuću kod svojih roditelja na kafu

 

kako se vi zovete

 

ja se zovem vera

 

miloš jožef

 

novaković svetlana

 

mi smo pravoslavni cigani a selo telečka je inače mađarsko

 

jeftine kuć pa smo se tu mogli skupiti da možemo živeti

 

a odakle ste dolazili

 

ja sam iz sivca rodom. muž mi je tu rodom. mi smo othranili sedmoro dece siročadi

 

osim vaše dece

 

ne to nisu naša deca. to su sve od njegovog pokojnog brata steve

 

pokojni brat steva je imao sedmoro dece

 

ne dvoje sinova je imao. onda pokojni matija

je sina i kćerku imo pa smo tu decu othranili

 

onda i od sestre jedna mala ostala

 

nezapošljeni i to da ti kažem. nemamo nikakvo sredstvo. zemlju nam nisu dali

 

i kupili mi ugalj od bosanaca da radimo i dođe inspekcija pa

nam i to oduzme. e sad ostaje nam samo da idemo da krademo

 

ma kakvi da kradem. dok god mogu da trgujem trgovaću

kada možedu bogataši da švercuju sa gorivom sa naftom sa

dukatima i sa zlatom mogu i ja ciganin da radim sa ugljem

 

pre smo živeli od konjske trgovine

 

jeste i vi to radili

 

jesmo. majka i otac prosili su u selo pa su nas tako othranili

 

i vaši isto

 

i naši isto. nikakvo sredstvo nisu nas znali uputiti da živimo

 

a vi niste prosili

 

nismo. fala bogu nismo. pošto smo se pronašli malo smo radili malo to trgovina

malo sa ugljem. otimamo se za život da radimo jer znamo da puno izbeglica ima

ratna doba. ne možemo tražiti ono šta ne možemo nego ono šta se može trebali bi

i nama da pružidu. ako smo cigani jel i mi se borimo za ovu zemlju. mi nismo išli u

inostranstvo da vodimo politike. mi di smo se rodili tamo ćemo i da umremo

 

jednog sina smo izgubili sad u ratu u sežani na granicu. imo još dvanest dana

da dođe kući pa su ga ubili. nikakvu pomoć nismo dobili. ništa nismo dobili

 

to je bilo kad je rat počeo

 

da

 

kako se zvao

 

dimović matija. ubili su ga i nikom ništa

 

jeste voleli konje

 

pa da i sad imamo jedan par konja

 

to nam je život da ti pravo kažemo. prežemo u kola idemo babučati kukuruzu

nekad i krademo kukuruz. ozbiljno kažem ovo otvoreno. ja sam i miliciji rekla

to svima kažem. nezaposleni čovek ni sin ni ja. niko nije zaposlen u kući

nekad babučamo kukuruzu nekad krademo

 

znači volite da budete na konjima

 

volimo to nam je život. to je naše ostalo od starijih znaš

 

 

ljubav

 

ljubav je čudo - kaže mi mirko korać šofer topolatransа

 

 

 

njegoševo. pobeda. svetićevo. kevi

kavilo. buranšor. torjoš. novo orahovo

16. novembar 1994. deseti dan hodanja. prepešačio 15.06 km

 

 

telo se navikava na kiše i hladnoće i sve ono što ga očekuje u zimu. dok

hodam setim se početka ruže lutanja tamo u engleskoj. na današnji dan

osmog dana hodanja tačno pre tri godine pomogao mi je ron corrigan svojim

hrabrenjem. nikad nemoj stati rekao mi je. prolazim kraj gostione novi život

(új élet) u svetićevu. izlazim iz svetićeva i hodam ka kalvinovu. čitava tajna

je u tome: zašto neki ljudi žive u svetićevu a drugi u kalvinovu

neću razmišljati o tome samo ću pružiti korake po ovoj

kišici da to na jedan lepši način razumem

 

 

* * *

 

danas su vezali put kavilo-utrine. pedeset godina su ljudi iz utrina

morali da idu sto kilometara okolo da bi došli do gunaroša. sad

hodam po tom putu. na ovom proširenju se asfalt još dimi

 

 

zapažanje kamiondžije

u kafani u utrinama razgovaram sa ivicom ivković

 

šta ti radiš

 

kamiondžija. neko bi reko kv vozač ja uvek kažem kamiondžija

 

jesi dugo kamiondžija

 

petnaestak godina

 

jel dobro biti kamiondžija

 

uvek je dobro ono drugo. to se ne zna

svako za svoj posao može reći loše strane

 

kaži mi ti radiš puteve

 

da. isključivo izgradnja puteva

 

jel to zanimljiva stvar

 

volim kad odemo u neko selo i gradimo ulice. onda uđeš u kuću

pozovu te ljudi pričaš sa njima. uvek sam to voleo ljude poznavati

 

i kakvi su ljudi

 

uglavnom nemam loša iskustva sa ljudima a sa neljudima... kad

mu uđeš u kuću svaki je dobar a druga stvar taj isti kad bi 

se s njim gurao za hleb možda bi bilo drugačije

 

a neljudi

 

neljudi su loši. neljudi uglavnom misle samo na sebe. neljudima

ne idem u kuću. dobro je i to znaš. ali mislim na neku unutrašnju

kulturu kućnu kulturu da im to malo fali ne malo nego...

 

jel postoji sukob došljaka i meštana

 

ovdašnji ljudi ovde koji su odrasli generacijama oni su naučili da rade

ko god da dođe oni će uvek biti radnici. a ovi koji dolaze odma će biti direktori

panduri i šta ja znam. bilo koji veseo događaj on mora da ispali šanžer metaka

kad u apatin izađe sa venčanja i opali tri heklera u vazduh pred milicijom samo

sliku tog srbina pošalji u njujork na bilo koju izložbu i niko ga više ne treba da

ubeđuje kakav ovde narod živi. ja verujem kad u brdu odrasteš pa vukovi

pa ono... on gleda sina da odrani da najbolje gaća da najbolje trči. to

je moje zapažanje kao kamioniste

 

 

* * *

 

posmatram stvari u kafani u utrinama. veliki ventilator za leto

stare svetiljke crveni stolnjaci. u drugoj prostoriji sklapaju se bilijar stolovi

poneka muva u vazduhu. veliki sat pokazuje petnaest do dva. za dva stola

sede graditelji puta za trećim sam sedi meštanin. kiša pada po građevinskim

mašinama. na zidovima uramljene slike marlboro i coca-cola. na jednom

stolu šah. sve izgleda kao da je život zamro ali će trajati večno

 

 

i

 

 

baš

reči ovih

ljudi odišu

životom

 

 

i

 

 

baš

su reči

koje odišu

životom

živa

lepota

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

6. april 2026.

27882. dan mog života

 

 

miroslav mandić

 

sva sela

hodanje kroz vojvodinu

 

 

ovu knjigu posvećujem dečaku jovici konstantinu sa

kojim sam na hladnoći proveo nejlepših desetak

minuta u stodnevnoj šetnji vojvodinom

 

 

 

hodao sam da bi drugi govorili

sva sela su deo ruže lutanja

ruža lutanja je desetogodišnje hodanje evropom

kad kažem selo mislim na svet kao jedno globalno selo

multikulturalnost vojvodine je kulturni projekat. fotografisao

sam sva mesta u vojvodini i svakog dana na putu načino

poklanjenje svoj deci ovog veka. hodao sam kao da je centar

svuda a periferija nigde. hodao sam da bi drugi govorili

hodao sam kao stranac. hvala svima koji su govorili

 

 

 

novi sad

7. novembar 1994. prvi dan hodanja. prepešačio 24.22 km

 

 

stići ćeš do kraja knjige

ravnicu sam zavolela hodajući za ružu lutanja - kaže mi nada petronijević

prijateljica sa kojom volim da hodam. svaki put kad smo hodali po mađarskoj

rumuniji čehoslovačkoj velikoj britaniji činilo mi se da su sve to ravni predeli

osećala sam nekakav strah od ravnice jer hodam hodam hodam i čini se nikud

ne stižem. kao da se i ne pomeram. a sad me baš ova ravnica opušta. sad

imam poverenja u svoje korake. ma koliko bili sitni i ma kako izgledali

beznačajni ipak nas odvedu nekud ipak stignemo

 

a kuda ću ja da stignem posle sto dana

 

stići ćeš do kraja knjige

 

šta misliš šta će biti u knjizi

 

jednom si mi rekao da hodajući drumovima vidiš i sunce i kišu i ptice i šume

ali ljude ne. na početku ruže lutanja kada sam čula tvoju molitvu kojom tražiš

saglasnost od životinja biljaka vetrova voda da te prihvate i omoguće ti da hodaš

sve mi je to delovalo malo prenaglašeno ali posle sam videla da od tih sila zavisi

sve ni jedan državnik ni jedan narod ili uvaženi pojedinac ne može da ti garantuje

da ćeš bez vetra bez kiše bez žulja na tabanu da othodaš svoj deo puta

a sada, u ovom radu treba da zabeležiš razgovore s ljudima

ne znam hoćeš li ih ovoga puta videti

 

 

* * *

 

dok hodamo dve ptice lete iznad nas. jedna sam ja

a ova druga je nada. pao je sumrak pred nama je kać

 

 

 

kać. žabalj. gospođinci. čurug

bačko gradište. nadalj. turija

8. novembar 1994. drugi dan hodanja. prepešačio 25.56 km

 

 

vidiš taj mi kažemo sims

al pazi nemoj samo neko da te tamo obеnđeluči - kaže mi josić

ljubomir u centru turije kad sam mu rekao da idem u srbobran

 

obеnđeluči to je stara izrečica ko kad bi te neko prevario ili da izvinеš zezno ili

tako nešto. i ja sam bio tamo u srbobranu pre podne. tamo je bila mala pijaca. ima

utorkom petkom i nedeljom. nedeljom je jako puno bugara što su došli sa robom

ali pošto je vetar bio jaki ja nisam išo. ja idem motorom uvek tuda ja idem

 

tu preko

 

da preko. tu su naftaši napravili put

 

jeste li vi ovde rođeni

 

jesam. vidiš taj mi kažemo sims to dolе dokle je...

 

da sims

 

kad je to bilo izidano onda sam ja kao dete trčo tudа okolo pa se sigro

 

da li ovde živi jedna ili više nacija

 

najviše jedna. sve srbi čisti srbi po gdi koji mađar jako malo mađara ima poneki cigan

 

staroсеdeoci

 

stari srbi al ima puno što su sad naselili srbijanci iz srbije

 

zašto

 

pa došli tu. ima jedan tu što je došo siroma maltene sramota kasti da

je došo bez gaća. evo tri kuće vidite ona nadstrešnica gore tri kuće jedna

do druge i kafane i boga oca. i ovo je teo kupiti al mu nisu hteli platiti

 

a došo bez gaća

 

skoro bez gaća. samo ne bi se on to postideo kad bi mu reko

 

bio vredan

 

bio vredan. bas gitar ima. nji dva tri brata su došli. bili vredni

zidari radili i čuvali i eto stekli su svi su stekli po nešto

 

 

* * *

 

krećem ka srbobranu i prolazim bife kod čoveka

završavam drugi dan. mir i tišina na poljima

 

 

 

gunaroš. brazilija. mileševo. drljan

9. novembar 1994. treći dan hodanja. prepešačio 25.39 km

 

 

posle oranja zemlja je mrki tepih a posle setve zeleni

prolazim pored salaša. uživam u belim okrečenim

zidovima bunaru kućici za crnog psa koji laje na mene

 

 

tako sam nešto čuo

pa gde god kopam uvek se nađe kosti svašta neko staro gvožđe...

 

znači neko je tu uvek živeo

 

živeo i radio više godina

 

ko su bili ti ljudi

 

to su bili čobani. čuvali ovce svinje. šta ja

znam šta je tu bilo. vidi se i ono gde je bio korlat

 

korlat. šta je korlat

 

tor. tako nešto. to se primeti još kad se posadi žito na većem delu. i onda

se vidi kao neka kocka. žito daje tamo bolji usev. to na par mesta se primeti

i ja nisam znao šta je pa mi je otac pričao da je to verovatno to bilo

 

a kako se zove ovaj vaš salaš

 

po mom imenu. odоš vilmoš. i deda se zvao odоš. on bio albert a moj otac

bio vilmoš i ja sam vilmoš. i tako sad... pošto nemam sina gotovo je sada...

 

teli smo mi isto da idemo za nemačku. ja sam htela onda on nije hteo jer neće

ostaviti mamu i tatu jer on je jedinac. pa bio je poslušan pa onda nismo otišli. posle

kad je on već video kako su otišli ostali mladi da to vredi onda je on to spominjao

onda nisam htela ja. i tako mi smo ostali u našem gunarošu

 

a što vi niste hteli

 

ona nije htela za nemačku

 

a gde ste hteli

 

ja bih otišla za ameriku ili za australiju. ovde u okolinu ne bih

 

kako je to kad se čovek rodi i stalno živi na jednom mestu

 

dobro je

 

zašto

 

šta ja znam. možda smo mi takvi da ne

možemo ostati dugo bez svojih. i ako bi otišli...

 

bilo bi tuge

 

sigurno sigurno

 

tvoja majka je nemica

 

da ona je iz kikinde. posle rata četrdeset pete

ona je otišla u logor u bosnu. i onda je tu radila

 

koliko je ona bila u logoru

 

pa ne znam. godinu dve tako. i tu se upoznala sa mojim ocem

udala se. posle četrdeset sedme kad nisu smeli više držati se u

zatvoru. onda je radila u bečeju nešto. posle i ona došla tu

 

znači ona je četrdeset pete iz kikinde odvedena u logor

 

sad ja baš nisam toliko se raspitivao šta se tu desilo

jedino je ona morala da napusti svoj dom što je imala

 

a šta je bilo sa njenim roditeljima

 

otac je umro a moja baba valjda umrla je u logoru. ne znam oni su

valjda u brčkom bili zajedno. moja majka i njena majka moja baba

 

u bosni

 

da. i onda valjda tamo su ih razdvojili. tako sam nešto čuo. i posle kad su njoj

trebali neki papiri ne znam zašto u nakovu je bila upisana kao da je umrla valjda

 

znači posle brčkog se ne zna više za nju

 

ja nisam ni forsirao. to mi nekako teško pada sve to i onda bolje

da o tome ne pričam. ima brata on je otišao za ameriku. on je po dogovoru

napustio zemlju. po dogovoru ondašnjih vlasti. mogu da napuste zemlju da

se nikad više ne vrate. i on tamo nešto potpisao i stvarno nije se vratio

 

a kako su se prezivali

 

deker

 

malo se o svemu tome zna?

 

pa dobro to je to. ni istorija ni ništa to ne priča na taj način kao onaj ko je

to baš doživeo i kako oseća. dobro sad možemo pričati i ono i ovo al ono što

je neko preživeo niko ne zna. to on sam zna kako je. meni džabe da on priča ja

to ne mogu ni da svatim. eto ovaj moj komšija koji je tu bio od poziva otišao u

mađarsku i tamo živi kao izbeglica. svi su tamo izbeglice. i baš sam sad bio u

mohаču pre nedelju dana i baš sam pričao sa tamo našom jednom. i ja sam bio

u baranji ali u uniformi. i jedan koga sam sreo u mađarskoj kaže da je iz baranje

kaže gde je stanovao ovo ono a ja sam mu tamo bio u stanu. ispalo tako nešto

bilo posle i meni nezgodno što sam mu ispričao šta mi je to trebalo. i njemu

nije bilo svejedno. kaže nisu ga isterali. i onda je nezgodno kad se tako

nađe. a ja nisam hteo da odem i budem izbeglica uzeo sam lepo

uniformu i otišao bio četiri meseca

 

gde

 

u belom manastiru i tamo malo dalje. i ne znam zašto ni šta sam tamo radio

 

jeste li vi ratovali ili niste

 

pa nešto smo malo kao pucali. bio sam na topu. nešto smo pucali valjda. ono dođe

paljba i gotovo. šta je i kako je otkud ja znam. nešto su o tome nam pričali zašto je to

ovo ono ali... to nije ni moje da procenim šta je to bilo. ja sam bio tamo jedan broj

 

 

cela vojvodina

baš sad nabavljam naftu. svi smo mi postali šverceri. cela vojvodina

nešto vuče. u budućnosti će biti istorija - kaže marton serezlat iz drljana

 

 

mislim da biće dobra

rigo riđa đere ide rigo rigo

 

šta ste mu sada rekli

 

kazo sam njemu da idi ne čelo. da okreni nazad

 

kako se to kaže na mađarskom

 

fordit visa

 

koju još komandu imate

 

kažem dosta ili...

 

kako kažete dosta

 

đere ide

 

a zašto on nije okreno pa ih potero na put

 

pa to zna da ne sme da tera tamo. i znate ako ja glava pokažem

onda zna na koju stranu treba da ide. ovaj ne znam kakva će biti. majka

 i otac dobre puli. mislim da biće dobra. samo znate ovaj puli treba deset

dvanejst meseci kada počne da tera - kaže čobanin u braziliji

 

da radi

 

da radi. pre gleda gleda ali ne zna da tera

 

 

s granatama i so tim čaurama

tanurčić je uhvatio kvasac sa starim gvožđima s granatama i so tim

čaurama i sad će da se javi posle ovog rata takav tanurčić. možda ja bi

se latio tih čaura samo se bojim da idem da ih skupljam. ovako je

bolje: siroma pa miran - kaže milorad tanurčić iz srbobrana

 

a ja od kad sam se oženio orem

 

naš atar: razlevi. šovron. jaroš. beli jaroš se pretvara u neku salanu

 

zašto

 

pa ne znam. zemlja izraubovana promenila je boju

 

kakva je nekad bila

 

bila je crna i masna i onako je mirisala nekako. a sad je zemlja peskovita

i sivkasta osiromašila je. nema sjaj. posna baš deluje. potpuno se promenila

ne znam nekako i miris joj se promenuo i izgled i struktura ta. ranije to bilo

sve se razmazuje. gde su one blatuštine ne moš otresti nogu moš odvaliti

dok otreseš blato. a sad to ni nema blata. to sve nešto drobi

drugačija je zemlja osiromašila

 

isušila se

 

spustila se zemlja postalo je mnogo suvlje. u tom delu gde sam ja oro tu kod

onog pere belića tu je bilo ribe uvek s proleća u onom jarčiću. tu se pecalo. sad tu

nikako kakve vode nema vode nikad. pre petnaest dvajest godina tu smo svi punili

prskalice traktorske prskalice. u onom jarku pored topole divne srebrne. sad tog nema

onda nivo vode u bunarima. to moš da vidiš kad ideš na primer pogledaš. vekovima

maltene je bilo bunar je udaro jedan nivo. sad je to otišlo tri četri metra dole. zatim

posečeno je drveće. imao si dudove recinu. ovaj čitav put od srbobrana do zmajeva

šest redi dudova je bilo. tri s jedne tri s druge strane to je takozvani kerski put. znači

prvo uništeno je drveće. drugo uništena je divljač sa trovanjem. ranije je bilo ševa

jarebica... i izlovljavanjem. besumučan lov. nekad se žito ostavljalo do jeseni do

žetve do sad ovog perioda praktično. tu je rastao bosiljak i malina. to je

strnjište ostalo i tu je bujo neki život znaš. međutim sad se sve

to pali i uništene su gliste dole insekti

 

da li su ljudi toga svesni ili ne

 

ne mogu oni to da povežu sa sobom. da da bilo je suše četri pet godina kažu

valjda će biti dogodine kiše. mislim uopšte oni ne znaju šta je sad to. ja divanim

so tim paorima. oni uopšte nisu svesni šta se tu dešava. nekad su bili ljudi u

kontaktu sa prirodom više. više su zavisili od nje i više vodili računa o njoj

danas je to neka iluzija da je tehnika svemoguća. sad se svi

bahato ponašaju. da nije šala poludeli bi

 

poludeli

 

dašta bi sto posto. garant. ko nije našo odušku taj je najebo

 

a jel imaš nekoga da se zajedno zezaš

 

pa imam. ja se ne družim sa onim ko ne ume

da se zeza. moraš da imaš neku razbibrigu

 

jel ljudi znaju il ne znaju da ih država laže

 

znaš šta lale znaju. ima luda što ne znaju

 

lale znaju

 

lale znaju garant. kad im koji laže i kako laže. vide i šta će... ćutiš

nema nas više da nametnemo neki rezon vladajući. mi smo sad

maltene tako u senci ne znam ni ja šta smo

 

a ovi drugi

 

pa oni veruju sve. veruju al menjaju jako često verovanja. al veruju uvek

 

bio je to razgovor u stanu milana đunđerskog

razgovarali milorad tanurčić i svetozar kaćanski batuka

 

 

* * *

 

lenka đunđerska je sahranjena u kapeli na srbobranskom groblju

ulica koja vodi do groblja je jednosmerna i nosi ime laze kostića

 

 

i

 

 

bila su to

prva tri dana od

100 dana hodanja

kroz 500 sela

vojvodine

 

 

i

 

 

i

danas

sam uživao

u ljudima koje

sam sreo i

njihovom

jeziku

i

pričama

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

4. april 2026.

27880. dan mog života

 

 

više

od godinu

dana sam bio

u ruži lutanja i

sada sam

go

 

 

i

 

 

sad mi se

treba vratiti u

autobogografiju

u celinu koja traje

od 1. januara

2020

 

 

i

 

 

najmanje

što sad mogu

napisati je da

sam

izgubljen

 

 

i

 

 

normalno

je da me je

sada već sve

to nadmašilo

i da mi ostaje

da se ko i

kroz

ceo

moj

život

držim

za

sad

 

sad

ovih

reči

 

 

i

 

 

sad

večnog

pesnika

 

sad

večne

pesme

 

 

i

 

 

sad

večnog

umetnika

 

sad

večne

umetnosti

 

 

i

 

 

sad

večnog

hodača

 

sad

večne

muzike

 

 

i

 

 

oh

kako mi

prija pevanje

stvaranje hodanje

autobogografije u

kojoj mnoštvo

sveta samo

potvrđuje

jedno

boga

 

 

i

 

 

od

ponedeljka

ću tri nedelje

čitati sa tobom

i svim bićima

moju knjigu

sva sela

 

 

i

 

 

sva

sela u

selu stari

banovci

 

 

i

 

 

bogojavljanja

moja pomozi te mi

da vas proslavim

 

 

i

 

 

bogojavljanja

vi ste stariji brat

mlađoj sestri

 

leo stejn

gertrudi stejn

 

andre vejl

simon vejl

 

 

i

 

 

bogojavljanja

vi ste autobogografiji

ono što su pupljenja

ruži pupoljku bogu

 

 

i

 

 

zaista

je umetnost

spasonosna

uzaludnost

 

 

i

 

 

zaista

je pesma

iskupljujuća

beskorisnost

 

 

i

 

 

zaista

je hodanje

isceljuća

bezrazložnost

i

bezbrižnost

 

 

i

 

 

pčele zuje

u pupljenjima

 

bog bruji u

bogojavljanjima

 

 

i

 

 

autobogografijo

proslavi svu muziku

koju slušam

 

 

i

 

 

autobogografijo

ogoli me do mog potpunog

podavanja bogu. svemiru. svakom

i svim bićima. tebi ti ko god da si ti

večnoj pesmi večnog pesnika. večnoj

umetnosti večnog umetnika. večnom

hodanju večnom hodaču. svakoj

reči boga u bogojavljanjima

 

 

i

 

 

gola

reč

goli

bog

 

gola

pesma

je

 

 

i

 

 

goli

bog

gola

reč

 

gola

umetnost

je

 

 

i

 

 

gola

pesma

gola

umetnost

golo

hodanje

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

3. april 2026.

27879 dan mog života

 

 

prošla je

deseta godina

ruže lutanja i svih

deset godina ruže

lutanja a završena 

je i deseta knjiga

ruže lutanja

 

 

i

 

 

sada

ću proleteti

kroz desetu godinu

krenimo zajedno

utroje ružo

lutanja

 

 

osetim radost jer u životu nisam izgradio svoju kuću

došlo je vreme beskućništva vreme građenja za drugog

 

 

vrh je sporost

 

 

miroslave piši još jednostavnije. kada pada sumrak samo to i reći

 

 

iskustva:

 

planeta je mala

 

život je večan

 

ljudi su nasilni

 

umetnost je živa

 

ne pripadam

 

nepoznati je svetinja

 

 

na put od hiljadu godina ću u ponedeljak poneti plesanje. u

utorak dobrotu. u sredu pažljivost. u četvrtak radost. u petak lepotu. a

u subotu pevanje. sve ću ih istetovirati po svom telu. bože pomozi mi

 

 

spokojan sam jedino kada sam savršen kao bog

 

 

uzbuđujem se istim zamaram sličnim

 

 

volim kad izgovorim bog

 

 

preobraženje se zove biti bolji čovek

 

 

umetnost je stvaranje novog bića

 

 

da sam prolazio svake godine kroz sve zemlje evrope kako sam

planirao bilo bi to očito za sve. sada, kada već nekoliko godina hodam

samo na jednom mestu to zna mali broj ljudi. da sam 22. aprila 1998

kada sam obišao zemlju zakoračio i da od onda hodam po univerzumu

to znaju retki. da je to u stvari hodanje u atomu vremena znaju još

ređi. da sam ja hodajuća ruža u tvom srcu znaš samo ti

 

 

ja čuvam sve devojčice i dečake koji su pobegli od kuće

 

 

ja sam otvorena kuća za sve one koji imaju žudnju

za beskućništvom. žudnju za bogom u drugome

 

 

početak je drevan. tajnu drevnosti čuva prvi korak

 

 

a ja sam danas disao da sin božiji ostanem

da budem ženi muž i otac velikoj umetnosti

 

 

dišem da jeste sve što jeste

 

 

moja će te ljubav stvoriti

 

 

veliko delo - veliki put traži samo korak po korak

 

 

hodam svemirom i lepo vidim planeta zemlja je mala kao korak

 

 

svojstvo bića je da ga ne možeš ne voleti

 

 

svakog jutra se usredištiti u sebe - boga

 

 

suština je bog. život je žena. posvećenje je umetnost

 

 

svakim korakom ja vičem bog je živ bog je živ

 

 

biti sve i pisati sobom

 

 

najveća hrabrost je voleti

 

 

pisanje iz bića je stvaranje ne sa

onim što činimo već sa onim kojim jesmo

 

 

na putu sam da bih voleo osetio sam danas. i

onda uzbuđenje: pa to sam znao i želeo još u dečaštvu

 

 

sve stvoreno je dobro. budi i bićeš dobar

 

 

umetnik. monah. prosjak. filozof. lutalica. luda. pesnik

 

 

bio sam umetnik jer nisam ličio na umetnika

i bio sam sam. na mene su ličili budući umetnici

 

 

ko ne može da bude luda ne može biti ni pesnik

ni lutalica ni filozof ni prosjak ni monah ni umetnik

 

 

pesnik sam jer sam luda. pesnik sam jer sam lutalica

pesnik sam jer sam filozof. pesnik sam jer sam prosjak

pesnik sam jer sam monah. pesnik sam jer sam umetnik

 

 

moguće je ljubiti sve

 

 

i

 

 

ružo lutanja

svakom utočište

svima nadahnuće i

neka reć poslednja

bude reč prva

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

razbijali su

nas oni koji nas

nisu voleli a ti i ja

smo se razvaljivali

u slavu onih koje

smo voleli

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti i ja smo

gubitnici koji

potvrđuju misiju

svakog bića

koja je

vinuće

u

sveto

siromaštvo

svemira

a

ne

nikakav

i

ničiji

progres

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

kad

nam

nije

ostajalo

ništa

drugo

ostalo

nam

je

rudarenje

beskorisnog

koja

je

jedina

ruda

svakog

uda

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

golotinja je

jedina revolucija

golo biće je hleb

nasušni

i

so

spasenja

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

divno

 je

to

kad

se

obavi

nemoguće

i

kad

se

bude

bog

iako

je

to

nemoguće

 

 

i

 

 

ružo lutanja

priprostost bezbrižnih

jurodivost bezrazložnih

prostodušnost bezaslenih

su i tebe i mene vodili do

boga koji je žudeo za

tobom

i

za

mnom

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

kad je neko

ko ja ja onda je

svako ko je ja

bog

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ja

sam bio lud

od

ljubavi

slobode

istine

za

pesmu

umetnost

muziku

hodanja

a

ti

si

bila

luđakinja

moja

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

čuvaj me

neguj me

ljubi me

amin

bog

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti si moja

boginja u

svakoj

ženi

i

ruža

u

svakoj

devojčici

 

 

i

 

 

ružo lutanja

neopisiva erupcija

ljubavi iz mene kulja ka

tebi čestita i podatna ružo

moja. jebi me samo me

jebi ružo lutanja

zauvek

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ti si

ruža most. most

između drugog i

trećeg milenijuma

most svespajanja

most puteva

mojih

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti si

 

mistika

ljubavi

 

mistika

slobode

 

mistika

istine

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

2. april 2026.

27878. dan mog života

 

3647/6

 

11216  0:00 h umetnikov krug. krug lepote

 

1. ponoć. pun mesec je iznad mene. savršenstvo kruga. ispunjenje je lepota

hodam kao obrnuti čovek. sa nogama u svemiru a glavom na planeti zemlji

 

2. molim se bogu. naježim se od miline. mislim na sve ispevane noćne himne

 

3. u ovom trenutku moje ime je osvetljeno jesenje lišće u hladnoj noći

 

4. u ulici patrijarha čarnojevića u kojoj sam odrastao prolazim kroz svemir detinjstva

 

5. kreni usudi se i lepota će ti se otvoriti. lepotom

obavijam planetu zemlju. čujem svoje korake

 

6. vetar leluja travu na petrovaradinskoj tvrđavi. ja sam umetnik tvoj ljubavnik

 

 

11217  3:28 h monahov krug. krug radosti

 

1. mesec se pomerio ka severu. blizu je četiri. ja sam

monah. počinjem oko zemlje da opisujem krug radosti

 

2. spava mi se. greju me bdenja onih koji su krenuli

na rad i onih koji se hiljadama godina mole za nas

 

3. tišina pred svitanje. ja sam samoća koja ljubi

 

4. uzbudila me je zvezda danica kada sam je ugledao. sija kao srce

 

5. pola šest. pijaca počinje da se puni. bolna rana

ustajanja. malo me brine bol u ahilovoj tetivi

 

6. na istoku nebo se prosvetlilo iznad krovova se širi ljubičasta radost

 

 

11218  6:29 h prosjakοv krug. krug pažljivosti

 

1. sedam i deset ujutru. sija sunce. kao prosjak

počinjem da zemlju opasujem sa pažljivošću

 

2. prosim sunce da me ugreje i bližnje da ne iznevere

 

3. na ovoj svemirskoj stazi neka bude zabeležen sastav f. k. slavije iz

1955: lazar milić lale. lazica bašić. krsta ilić. vesa veselinović. rada trifunović

svetozar janković bulać. milovan beljin belja. živa jockov. uroš zagorčić

boško šilić. milenko jelić. to su prvi fudbaleri koje sam

kao šestogodišnji dečak gledao

 

4. prosjakinja pred crkvom prosi i velikom sisom doji dete

 

5. trideset osam kilometara. osećam tegobe u srcu

 

6. da li ću uspeti

 

 

11219  10:12 h filozofov krug. krug dobrote

 

1. kao filozof preuzimam štafetu od prosjaka

i otpočinjem četvrti krug dobrote radi

 

2. podne. pola puta. telo mi se jako muči

 

3. jedino bi me san okrepio

 

4. sreo sam ivana blaškovića malo kasnije i paju njegovog oca. dobri ljudi

 

5. nebo se plavi dunav se plavi hajmo još malo moja kolena

 

6. filozof sam otići ću da zaspim da bih se

odmorio. nastavio i sačuvao formu ruže u svemiru

 

 

11220  13:16 h lutaličin krug. krug plesanja

 

1. istuširao sam se toplom vodom i spavao petnaest minuta. da li će to biti dovoljno

za sledeća tri kruga. peti počinjem kao lutalica da zemlju zaštitim sa plesom

 

2. sećam se prošlih napora na ruži kad počne da

mi kopni snaga i reči postanu sve ređe i siromašnije

 

3. zapada sunce. pola pet. riblja pijaca se prazni i čisti

 

4. zašto se ne zovemo sedmorica koja ljube pomisli lutalica

 

5. umor je vrsta zanosa. način na koji se lutalica predaje svetu

 

6. zvižđučem. palo je veče. upalile su se

svetiljke grada. novi sad se kupa u dunavu

 

 

11221  17:10 h ludin krug. krug bezbrižnosti

 

1. šesti krug. bezbrižnost. još šest sati

 

2. luda sam jer imam sreće. sreo sam aleksandra tišmu

 

3. odagnati sve misli koje me zavode

 

4. nad almaškom crkvom nadvila se ruža oblaka u noći

 

5. dopusti srcu da ti bude bezbrižno

 

6. ludo spasi nas

 

 

11222  20:55 h pesnikov krug. krug pevanja

 

1. sedmi krug. pevanje. preuzimam odgovornost i

vođstvo na zemlji jer odgovornosti i vodstva više nema

 

2. još malo a tako teško

 

3. zanosim se od umora. to je pesma

 

4. ja sam umorna ruža

 

5. nema više reči sve je samo pevanje

 

 

stvorio sam plavu ružu u svemiru ili sedmorica koja ljube

uspeo sam. hvala ti. ja sam tvoj ljubavnik koji je hodao sa nogama u svemiru i

glavom na planeti zemlji koja je tako postala ružin pupoljak. hajde miroslave

ruža je hleb duši i svemiru. hvala ti hvala ti je najkreativnija rečenica

posle uspeha u praznini pred novim početkom

novi sad 2.11.2001

 

 

3648/5

 

11223  deset godina hodanja - konkursi

ovo je konkurs za tebe. ja sam otišao i sada sam se otvorio

ti si moje preduzeće koje zovem preduzeće. moje vino je i tvoje

vino. bez tebe sam sam. ti si vrtlar u tebi je živo da. ti znaš da je

samo jedno ono što je potrebno. ja bih želeo da ti od sada govoriš

umesto mene jer sam bio rudar za tebe. ja znam da si ti hrabra da

smeš da budeš ja. plavo u plavom. na tebi je samo da dođeš

i sve od mene tražiš. sa tobom ću sve. grožđe moje

(iz rečnika hodanja)

 

da uvek izgovaram samo tvoje ime

3008. hodanje

od juče mi je preostalo sedamnaest kilometara

ovo hodanje je samo svečanost. proslavljanje boga

hvala ti hvala ti je najkreativnija rečenica posle uspeha

u praznini pred novim početkom. molim te

dopiši mi poslednju rečenicu...

novi sad 3.11.2001

 

 

 

3650/3

 

11224  pod brojem 54 16. novembra 1991 u redingu sam zapisao

preneću ove brojeve u kontinuitet i oni će mi ga čuvati i praviti. ako

zastanem oni će nastaviti. oni su ta priča. nepoznata. priča koja se priča

 

11225  ruža lutanja je roman o umetniku lutalici

 

11226  ruža lutanja je poezija pesnika

 

11227  ruža lutanja je dnevnik filozofa prosjaka

 

11228  ruža lutanja je mistički tekst monaha lude

 

11229  ruža lutanja je

 

tvoja knjiga

3009. hodanje

molim te dopiši mi poslednju rečenicu... ja

sam tvoja knjiga pod tvojim jastukom u

tvom džepu u tvojim šakama

novi sad 5.11.2001

 

 

 

 

(322 i 323 prazne strane)

 

 

 

 

3653/0

 

11230  stranica 322 je ostala prazna da se ne pogordim

i da je sa sledećim desetogodišnjim radom dovršim

 

11231  stranica 323 je prazna da bi me podsećala da je ružu stvorio bog

a ne ja. žudeću da ga proslavim sa četvrtim desetogodišnjim projektom

 

11232  hodam do sredine mosta na njemu ću staviti svoj potpis pod tu veliku

sliku plave ruže obima 180 000 km koju sam svih ovih deset godina slikao

 

11233  uskoro ću načiniti poslednji korak

 

11234  čudo se već dogodilo. ime mu je

 

 

 

(crtež)

 

 

 

blagi vazduh

3010. hodanje

nad rekom. bog. hod. radost

lepota sam. biti dobar na ovom svetu

ja sam tvoja knjiga pod tvojim jastukom

u tvom džepu u tvojim šakama

moguće je ljubiti sve

novi sad 8.11.2001

 

 

 

šezdeset dve hiljade tristo

trideset i devet kilometara i dan više

 

posle ruže sam uradio dan više. sa sto koraka na kolenima

na pesku pored dunava. sa mnom su bili slobodan tišma. violeta

jovanović. dragana varadinac i duška đorđević koja je malo pre

toga lastinim stilom skočila u vodu bazena za dan

više. počelo je stvaranje mita o ruži

novi sad 9.11.2001

 

 

kraj

desete knjige

ruže lutanja

 

 

štampanje knjige omogućila

gerda kazakos

 

realizaciju ruže lutanja u desetoj godini su omogućili

vera varadi. familija varadi. vesna milović. saša eremić. tibika varadi

agnješka berger. anja čović. violeta jovanović. bane krstić. božidar čović

nada petronijević-čović. petar miloradović. davor palčić. ljubica atanacković

bora popržan. ivan venčanski. boris kovač. sun mandić. farago joli

 

 

a

ti

ko

god

da

si

ti

samo

da

znaš

od

ovog

trenutka

u

14:28

2

aprila

2026

ružu lutanja 1-10

proglašavam

tek

rođenim

živim

bićem

svemira

i

čedom

jednog

jedinog

boga

amin

 

 

i

 

 

ruža lutanja je

roman o umetniku lutalici

 

ruža lutanja je poezija pesnika

 

ruža lutanja je dnevnik filozofa prosjaka

 

ruža lutanja je mistički tekst monaha lude

 

ruža lutanja je

 

stranica 322 je ostala prazna da se ne pogordim

i da je sa sledećim desetogodišnjim radom dovršim

 

stranica 323 je prazna da bi me podsećala da je ružu stvorio bog

a ne ja. žudeću da ga proslavim sa četvrtim desetogodišnjim projektom

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti si

 

mistika

ljubavi

 

mistika

slobode

 

mistika

istine

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti si 

 

telo

nade

 

srce

vere

 

um

ljubavi

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

kad svi

umovi

žele

da

su

ruža

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

kad

jedino

siromah

hrani

bogatog

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

kad

oči

moje

te

pišu

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

kad

uši

moje

te

pevaju

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

kad

koža

moja

te

ljubi

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

1. april 2026.

27877. dan mog života

 

 

3639/14

 

filozof

3000. hodanje

filozof sam jer danas hodam trihiljadito hodanje

tri hiljade puta ponavljajući da je istina jedna jedina

bio sam filozof jer sam hodao i u svemu otkrivao čar

bilo čega. filozof mi je pokazao snagu misli ali filozof ne

čini ništa nego je pažljiv i odan i ponekad čisti javne klozete

bio sam filozof jer sam voleo vitgenštajna. kada bi me telo

izdavalo od umora a osećanja me bacala u nemoć misli bi me

vodile dalje. filozof sam jer često ništa ne mislim nego samo

hodam i zviždućem - uživam - to moje misli pevaju. ko od

misli ne može da stvori umetnost on o filozofiji i umetnosti ne

zna ništa. filozof sam jer volim grožđe koje i sada nosim u

najlon kesi za ručak. i danas sam skupljao orahe uz put

i prosio umetnost nasušnu. filozof sam jer sam

21. IV 1992 zastao da se ptica napije

vode pa tek onda krenuo dalje

novi sad 25.10.2001

 

 

 

3640/13

 

lutalica

3001. hodanje

lutalica sam jer pričam priču u kojoj nema događaja

nego samo bog. lutalica sam jer se ponekad umorim od lutanja

lutalica sam jer po ceo dan provodim hodajući. meni ništa ne pripada

ni moj život nije moj nego pripada životu. lutanje mi je bilo vazduh za dušu

 lutalica je delila sa mnom radost beskućništva. tek sam sa lutalicom otkrio

žudnju za pripadanjem svemu i zato ne pripadam nikome. lutanjem sam ti

šaputao uzmi me tvoj sam. lutati ne posedovati. lutanje je moj identitet a

ko ima identitet ima i suverenitet a ko ima suverenitet nad njim nema

suvereniteta. filozof sam jer sam 21. IV 1992 zastao da se ptica

napije vode pa tek onda krenuo dalje. lutalica sam jer su mi

od vetra i znoja sasušene i ispucane usne

novi sad 26.10.2001

 

 

 

3641/12

 

luda

3002. hodanje

ko ne može da bude luda ne može biti

ni pesnik ni lutalica ni filozof ni prosjak ni monah

ni umetnik. luda sam jer verujem u ono u šta drugi ne

veruju. luda sam jer nisam poludeo iako sam nekoliko puta

bio blizu. luda sam jer i ja volim da budem srećan. luda me

je čuvala od sujete radila za mene i spašavala me a da ja to

nisam ni znao. luda me je štitila od terora razumljivog i banalnosti

poznatog. luda mi je pomagala da prelazim granice licemerne

pristojnosti lažnog stida i zle tuge. ne boli me kada me odbiješ

bezazlen sam kada mi sve daš nevin kada mi se daš - ja sam

tvoja luda. lutalica sam jer su mi od vetra i znoja sasušene i

ispucane usne. radostan sam jer sam te sreo a dve

lude pa tada su sve suze ovog sveta

samo radost

novi sad 27.10.2001

 

 

 

3643/10

 

pesnik

3003. hodanje

pesnik sam jer sam prihvatio poniženost

i sa njom pevao. pesnik sam jer sam gnezdo

svih ritmova. pesnik sam jer znam da otćutim i

kažem ja sam pesnik. radostan sam jer sam te sreo

a dve lude pa tada su sve suze ovog sveta samo

radost. pesnik sam jer sam luda pesnik sam jer sam

lutalica pesnik sam jer sam filozof pesnik sam jer

sam prosjak pesnik sam jer sam monah

pesnik sam jer sam umetnik

novi sad 29.10.2001

 

 

 

3644/9

 

11206  još devet dana. prvi jednocifreni

broj sa desne strane (3644/9) ružinih dana

 

11207  prošle nedelje je bilo hladno juče i

danas je otoplilo. evo i belih cvetova u travi

 

11208  hodam polako odmaram mozak. razmišljam

o svemu što zovem drama bezbrižnosti

 

11209  posle još nekoliko godina lutanja

sve reči bih pisao velikim slovima

 

ljubi ljubi ne brini

3004. hodanje

sve teče kako je oduvek i teklo. sve je isto

jer se sve promenilo. ispražnjen pijem vino slušam

mercedes sosu a slušao bih velike pevače svih naroda

svih jezika i svih predela. pevače svemira i svih viših bića

pevače svih poniženja i užasa koje oni odagnavaju svojim glasom

sam sam jer slutim kako su svi sa mnom. nežan kao prijatelj koji

beleži nebulozije. u mojoj duši su sedmorica mistici prijateljstva

pesnik sam jer sam luda pesnik sam jer sam lutalica pesnik sam

jer sam filozof pesnik sam jer sam prosjak pesnik sam jer

sam monah pesnik sam jer sam umetnik. svete

prepusti se u naručje nezaštićenosti

novi sad 30.10.2001

 

 

 

3645/8

 

11210  drago latinović me fotografiše na istom mestu na

kome me je 1048/2605 dana ruže fotografisao branislav lučić

 

11211  prolazimo kroz boje jeseni

 

11212  na ovom mestu sam 22. aprila 1998 obišao

zemlju. sada je predvečerje. narandžasto sunce zapada iza

horizonta. pored mene čuče violeta jovanović i nada petronijević-čović

 

11213  kako je lepo biti i hodač i predvečerje

 

11214  mir u ravnici je šokantan provocira njegova

prisutnost u dramatičnoj doslednosti zemlje i neba

 

recimo što da ne

3005. hodanje

po mraku hodamo do loka. pun mesec nad

titelskim bregom sve je kao i na početku ruže. u

centru sela ulazimo u kafanu kod lale. pijemo kuvano

vino sa karanfilićima. poslužuje nas šezdesetogodišnja

konobarica mira. za mene je ovo kraj ruže - kaže nada. u

loku pod svodom nebeskim smo u centru sveta kao što

smo na početku pod krovom nebeskim bili u londonu

svete prepusti se u naručje nezaštićenosti. dok ovo

pišem sa mnom su nada violeta i drago

nebo je plavo mesec pun

novi sad 31.10.2001

 

 

 

3646/7

 

11215  hodam sa stefanijom kostecki i dragom latinovićem četvrtak

je. tražim putanju za sutrašnje hodanje. biće to dvanaestokilometarski

krug koji ću sedam puta obići: sunčani kej. fruškogorska. bulevar oslobođenja

jaše tomića. koste šokice. patrijarha čarnojevića. tekelijina. svetosavska. matice

srpske. pašićeva. dunavska. dunavski park. varadinski most. petrovaradinska

tvrđava. sunčani kej. hodaću dvadeset četiri sata od ponoći do ponoći i uz pomoć

zemlje koja će se okrenuti oko sebe opisaću sedam velikih krugova oko planete

prvi krug na 3186 km od zemlje ću napraviti sa lepotom. drugi na 6372 km

sa radošću. treći na 9558 km sa pažljivošću. četvrti na 12744 km sa

dobrotom. peti na 15930 km sa plesanjem. šesti na 19116 km

sa bezbrižnošću. sedmi na 22300 km sa pesmom. da

li ću uspeti. voleo bih. da li će telo izdržati

 

zahladilo

3006. hodanje

drago će sutra snimati sa video kamerom

dok ovo pišem sa mnom su nada violeta i

drago nebo je plavo mesec pun. hajde

miroslave ruža je hleb duši i svemiru

novi sad 1.11.2001

 

 

i

 

 

ko od misli ne može da stvori umetnost

on o filozofiji i umetnosti ne zna ništa

 

 

lutalica sam jer pričam priču u kojoj nema događaja nego samo bog

 

 

ko ne može da bude luda ne može biti ni pesnik

ni lutalica ni filozof ni prosjak ni monah ni umetnik

 

 

 

pesnik sam jer sam luda. pesnik sam jer sam lutalica

pesnik sam jer sam filozof. pesnik sam jer sam prosjak

pesnik sam jer sam monah. pesnik sam jer sam umetnik

 

 

i

 

 

ružo

lutanja moja

ti si sad božija

i svačija

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima