AUTOBOGOGRAFIJA

5. jul 2025.

27607. dan mog života

 

 

1063/2590

 

3306  rečnik korenja

jedne majske večeri sam rekao

prijatelju da pišem rečnik hodanja

rečnik korenja o kako je to lepo  uskliknuo

je prijatelj. ova njegova greška me je podsetila

na sva korenja koja su tako važna i koja nisu važnija

od semenja. ali da se vratim korenju. volim njihovu

dubinu. njihovu nevidljivost i njihovu zaštitničku snagu

nekoliko puta sam se sa korenjem spuštao u najveće dubine

svedočim: dubinama nema kraja. prošlost je daleka kao plavet

nedokučiva kao trenutak i neka niko ne gaji pravo i nadu da

može doseći i posedovati prošlost. svako ko to pokuša nestaće 

u nepreglednim dubinama. svako ko je naslutio snagu korenove

žilice njenu veru u beskrajnu hranljivost beskraja rašće njenom

snagom u neopisivoj sadašnjosti. naši koreni ne postoje jer

mnoštvo se negde daleko uliva u jedno. u tom jednom

nestaje i sva prošlost. to korenje zna jer hrani cvet

koji se svojim mirisom širi ka visinama i nebu

beskrajnom. rečnik korenja ne postoji jer

korenje je priča o nespoznatljivom

čije smo mi voće u vrtu neznanja

(iz rečnika hodanja)

 

faraoni svakodnevice

868. hodanje

hladnoća. kiša. granica. baš

to. farovi svakodnevice

budimpešta - novi sad 6.10.1994

 

 

 

1064/2589

 

3307  jednom prijatelju se rađa dete drugom je umro deda

 

3308  granice

granice su ograničenje

debilitet. zastoj u razvoju

beznačajne i bez značenja

priznajem da ih se plašim

i da mi nisu rod

(iz rečnika hodanja)

 

sveti dunav

869. hodanje

bilo je par lepih trenutaka

u današnjem hodanju. pomislio

sam da ću se smrznuti na otvorenom

putu ali me je unutrašnja toplina otvarala

i ja sam bio srećan gledajući otvorena polja

gledajući gornju i donju crkvu u kovilju i padine

fruške gore tamo preko dunava. svetog dunava

kako nazvaše časopis za srednjoevropsku

književnost ovde u zemunu. farovi

svakodnevice. svetošću

teče sveti dunav

novi sad - zemun 7.10.1994

 

 

 

1065/2588

 

3309  grožđe je obrano. priroda se smiruje

 

3310  vrt

neumoljivom vremenu iz prkosa

žeđ mi je ljubavna beskrajna

i ja odlazim već sedih kosa

u vrt gde cveta ruža sjajna

 

baš tako. sve se završava u

vrtu kao u pesmi rubena darija

vrt je uređenost koja poštuje i slavi

haos. i zato su svi vrtovi uređeni kao

ideali beskrajne praznine i bolne očite

lepote. u vrtovima nema zveri ni zverstva

nego samo zelenilo proleća. vrtovi su večno

zelenilo koje ljubi vatru prokletstva što

plamti iz usta neukrotive zveri. i zato

smiraj i rumenilo jeseni u njima

i zato lagani koraci od ruža

do ruža

(iz rečnika hodanja)

 

jesenja ruža

870. hodanje

danas posle tri kilometra

hodanja sam želeo da prekinem

nisam. nastavio sam. bila je to velika

herojska borba u meni. sada je već

osamnaesti kilometar i dobro je zahladilo

steže me skupljam se. to je promena. noćas

sam spavao u hladnom i smrznuo se. kako

će biti ove noći. još kilometar dva. pada

hladno veče. svetošću teče sveti dunav

jesenja ruža je hladnim vetrovima

zalivana

beograd 8.10.1994

 

 

 

1067/2586

 

3311  sunčano jesenje popodne i ja zajedno na putu

 

3312  u gustoj trsci vrapci me dočekuju pesmom

 

3313  posle trista metara (prestao sam da zapisujem

rečenicu jer sam pored puta ugledao mrtvog crvendaća)

 

postojanje je blaženstvo

871. hodanje

prelazim preko mosta na kanalu

dunav-tisa-dunav. voda je mirna bez kretanja

nebo se još crveni na zapadu. nekoliko pecaroša

živi svoj svemir. na ovom mestu sam pre deset godina

poveo kući jednog psa dozivajući ga odi odi da bih ga

posle nazvao odin. spuštam se stepenicama zaraslim u

travu. postojanje je blaženstvo iako je preda mnom velika

zgrada za proizvodnju veštačkog đubriva. osetim smrad. ali

me noge odnesu dalje pored visokih trava. posle dvadeset

minuta izbijam na dunav nad kojim je pala noć. ovde se

dunav raširio i liči na more. jesenja ruža je hladnim

vetrovima zalivana. liči na otvorenu šaku

beograd - novi sad 10.10.1994

 

 

 

1068/2585

 

3314  hladni vazduh posle ponoći mi je osmislio ceo današnji dan

 

sve u hodu

872. hodanje

u hodu obavljam mnogo

poslova da bih mogao dalje da

hodam. to je ta opasna ivica koja

me može odvojiti od hodanja. baš kao što

me i samo hodanje može odvojiti od hodanja

ako nemam šta da jedem i neafirmišem svoj rad

u matici srpskoj sam se dogovorio da im napišem

jednu dokumentarističku knjigu sa svih sela. na

probi obojenog programa vežbam moju pesmu sa

grupom. posle nežnog razgovora sa slobodanom

tišmom vraćam se oko ponoći. već sam napisao

da mi je hladni vazduh na dunavu bio

nagrada za današnji dan. liči na

otvorenu šaku. unutrašnji dan

novi sad 11.10.1994

 

 

 

1069/2584

 

3315  ljubav i nepokretnost su sinonimi  kaže zoran mirković

 

3316  izmaglica u dubokoj noći tu sam negde i ja

 

u naslovu je već rečeno

873. hodanje

u hodu obavljam mnogo poslova

da bih mogao da hodam. unutrašnji dan

ono isto što i u zadnjoj rečenici

novi sad 12.10.1994

 

 

 

1070/2583

 

3317  hodam sa zojom i ona mi priča o predanjima koja su deo urbanog

folklora. nabraja: autostoperkin duh. mačka ispečena na mikrotalasnoj pećnici

aligatori koji izlaze iz wc šolja. dobrodošli u svet aids-a. mrtva tašta prenešena

preko granice u mašini za pranje veša. alen delon došao po svoje vanbračno

dete u novosadsku betaniju. veterinarka kastrirala siledžiju

 

3318  ono o rukama

 

odmaranje ruku

874. hodanje

pričala mi je vesna katić kako

je jedna stara seljanka držala svoje

ruke na stolu i odmarala ih. tako sam

se i ja sa sporim hodanje odmarao od

iscrpljenosti. ono isto što i u zadnjoj

rečenici. odmaranje ruku

mudrost stara

novi sad 13.10.1994

 

 

 

1071/2582

 

3319  u hodu korak po korak sećam se godine po godine mog života

 

3320  uživam kada mi telo mirnim hodanjem smiruje duh

 

3321  ples

četrdeset i pet mi

je godina i tek bih sada voleo

da mi život prođe u plesanju. plesati

znači biti svugde jer svet nije negde nego

je u neprestanom plesanju. ne mogu planine

doći do mora niti se može more spojiti sa

nebom tamo daleko na pučini da ih radost

plesanja ne privlači. plesanje je spajanje

sa tom snagom mi se pokreće svaki

korak u mom hodanju

(iz rečnika hodanja)

 

koraci brojanice

875. hodanje

moja hodanja su molitve

kao i umna molitva svakim

korakom je izgovaram. moji koraci

su neprestajuće brojanice. odmaranje

ruku mudrost stara. molitva

koraci tri tačke...

novi sad 14.10.1994

 

 

 

1072/2581

 

3322  od tuge sam se napio hladne vode

 

3323  pijanci

ako su prosjaci sunce

gradova pijanci su njihova

so. od ranog jutra skupljaju se na

gradskim klupama i tu proslavljaju

sopstveno propadanje. u bilo kom gradu

i bilo kojoj državi kada ih ugledam kao da

vidim jednu jedinu istu grupu. alkohol i

propadanje ih zbližavaju i čine ih blagim

i pomirenim. bilo gde da su uočljivi su

podbuli zamućenih pogleda tela u

lelujanju. i kao što nas prosjaci

čuvaju od dna pijanci nas

čuvaju od propadanja

piju i propadaju za

nas pijani čim

se probude

(iz rečnika hodanja)

 

morem ove večeri

876. hodanje

vraćam se pored kanala hodajući

zemljanom utabanom stazom. voda

kanala je mirna i u vodi se ogledaju topole

mir koji me okružuje uči me divljenju. ribar

povlači plovak. meka zemljana staza je

prava mera mojim koracima. utabana

glatka je kao koža delfina. molitva

koraci tri tačke... hodajući

plivam morem ove

večeri

novi sad 15.10.1994

 

 

i

 

 

postojanje

je blaženstvo

 

 

u hodu korak po korak sećam se godine po godine mog života

 

 

uživam kada mi telo mirnim hodanjem smiruje duh

 

 

meka zemljana staza je prava mera mojim koracima

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti si

ja

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ljubio sam

te i ljubim a

ti meni si

dala

život

svoj

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

živela si me

i živiš a ja sam

tebi dao moju

ljubav

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

i kad nikog

ko ni sad nije

bilo ti si bila

odano

tu

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

i kad sam

pao ti si me

podigla jer ti

si želela da

uspeš

i

postaneš

ruža

lutanja

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ti

si pesma

moje

umetnosti

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ti

si

umetnost

moje

pesme

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

4. jul 2025.

27606. dan mog života

 

 

1051/2602

 

3280  mladić vadi iz kontejnera stari hleb i

skuplja ga u najlonske vrećice okačene o stari bicikl

 

3281  sjajni slobodan tišma mi je doneo tekst autoportret

 

autoportret

858. hodanje

autoportret

ja sam ti bre prost čovek

šetam okolo u kariranim zvoncarama

kao ronnie d. laing

možda je on umro

čuli smo nešto o tome

ali svi se prave ludi

pročitao sam jednu njegovu knjigu davno

što je za mene bilo dosta važno

a poznavao je i timotija lirija

ali ja nemam pojma ja sam autsajder

u svakom pogledu

inferioran tip. paklenski suprug

čak nisam smeo ni da se drogiram plašio sam se

svako jutro razvozim pecivo

to je pravi posao za mene

lakši fizički rad

ne govorim nijedan strani jezik

ne razumem se u računare

ne znam čak ni na mašinu da kucam

ali nevolja je u tome

što sam uvrteo sebi u glavu

da sam nekakav umetnik

ima nas dosta takvih nesrećnika

često mladi ljudi koji ne mogu

da ovladaju nekom veštinom

ili nešto da nauče

opredeljuju se za umetnost za umetničarenje

za pisanje pesama i slično

tužne su to prilike koje

tumaraju okolo po limbu

posle izvesnog vremena prestaju

gubi im se svaki trag

život ih baca na razne strane

veliki broj ljudi u stvari nema

pojma ni o čemu. totalna uzaludnost

da li sam to ja

m. hajdeger život usamljenika je

neautentičan

preko trnja do zvezda

slobodan tišma je moj najbolji drug

novi sad 24.9.1994

 

 

 

1053/2600

 

3282  sinoć sam došao u budimpeštu. osetio sam blagi strah od

promene. sada sam već srećan. uostalom počela je i četvrta

jesen ruže. prvi put ove godine primećujem opalo lišće na zemlji

 

3283  sloboda zar to nije stvaranje

 

3284  otvorenost. dobronamernost. kreativnost

 

3285  dva dečaka su mi sa terase spustili najlonom

loptu na glavu. mahnuo sam im i pozdravio ih za štos

 

četvrta jesen ruže

859. hodanje

život se brani i čuva u bogu. ostalo

je ljudska priča. život u bogu je ljubav i

nije od ovog sveta. živi u srcima svih ljudi

dok ovo pišem u kafani jedna žena žute rase u

strogoj konspiraciji pričajući srpski prodaje zlato

jednom čoveku. slobodan tišma je moj najbolji

drug. kod oktogona još nije proradila

tramvajska linija četvorke i šestice

budimpešta 26.9.1994

 

 

 

1054/2599

 

3286  glava mi mota kombinujući kako da preživim

 

3287  kupujem papir za crteže. portfolija za trave

evrope. drvene bojice. plavu majicu sa dugačkim rukavima

 

kišica me

860. hodanje

kišica me vraća kući. čujem

je po lišću i zelenoj tendi zatvorenog 

restorana. pas njuši po travi. po koja kap

kiše svetluca na vlatima. zadnjih noći u novom

sadu sam se vraćao ovako kao sada ovde. ista

stvar. tišina koraci prazne ulice. jedna jasna misterija

sva moja stvaralačka dužnost je u tome da budem

dostojan svemu što me okružuje. kod oktogona još

nije proradila tramvajska linija četvorke i šestice

da prođem kroz svet kao da nisam prošao

budimpešta 27.9.1994

 

 

 

1055/2598

 

3288  kako su požutele moje plave pantalone

 

3289  to je posao te dotrajale požutele pantalone

hvala vam. radili smo dobro ovog leta kažem im

 

sto nogu i sto ruku

861. hodanje

dok hodam raspoređujem u glavi sve

obaveze. kad ih sredim lakše hodam. kada

sa deset ruku ne mogu da obavim dvadeset poslova

ja hodam kao da imam deset nogu. tako se hodanjem

pretvaram u razne oblike kojima najlakše mogu da

podnesem planinu koju premeštam. da prođem

kroz svet kao da nisam prošao. al je danas

na trenutak zamirisala zima

budimpešta 28.9.1994

 

 

 

1056/2597

 

3290  kako praviš ružu. pa hodanjem i divljenjem

 

3291  osmeh jedne devojke me podseti na stefana mladića

koji mi je pevao pesme u2 dok smo hodali periferijom pireja

 

3292  možda je važno kupio sam tople dugačke gaće za zimu

 

3293  deset do šest palo je veče

 

prozračnost

862. hodanje

voleo bih da sve što napišem

bude prozračno. da možeš da dišeš

sveži vazduh u ovoj knjizi ili osetiš lepu

vodu. ako mi to ne uspeva to je od zamora

to je od brige. to je od želje da ne menjam

formu da bi u njoj lakše živela promena. al

je danas na trenutak zamirisala zima

to je prozračnost koja se događa

budimpešta 29.9.1994

 

 

 

1057/2596

 

3294  u ovoj zgradi u ulici erzsebet kiralyne broj 11 živeo je bela hamvaš

u stanu kemeny gabora oca njegove žene katalin kemeny. ljubaznošću lasla

lantoša ja spavam u njegovom iznajmljenom stanu u istoj ulici pod brojem 52

 

3295  pred tom kućom pročitam hamvaševe reči postoji samo jedna verodostojna zajednica

čovečanstvo. narod. nacija. klasa. kasta. religija. pogled. na svet. nalaze se samo unutar

čovečanstva ne kao razdvajanje nego kao bogatstvo kao obilje ali samo u slučaju ako

su podređeni ideji univerzalnog čovečanstva. baština nije istorijska emocija nije

društvena revolucija nije osnivanje religije. baština je konačan spokoj istine

 

3296  dužnost je u svom srcu promeniti rat u stvaralaštvo

 

raspon ruže

863. hodanje

večerao sam lepo ali ostalo 

mi je novaca još samo za mesec

dana. ipak mislim da će ih biti. nadam

se da ću u jednom trenutku stvoriti potrebne

uslove za rad: kamper telefon kompjuter video

kamera. jer duhovnost mog hodanja je u vezi i sa

duhovnošću savremenih medija. moji koraci

ostavljaju tragove na zemlji a moje misli u nebu. u

taj raspon ulaze i elektronski mediji. tako je laju mi

dva psa pored kojih prolazim. to je prozračnost koja

se događa. zapnem o ispupčenje na asfaltu i

najlon kesa sa portfolijima mi se očeše o

nogu i zašušti mi kao prijatelj

budimpešta 30.9.1994

 

 

 

1058/2595

 

3297  lepe su subote

 

3298  volim da plešem

volim da plešem hodanjem

volim da plešem mislima

volim da plešem osećanjima

volim da plešem govorom

 

neka su

864. hodanje

ponoć je. subotu sam završio

u kući plesa u ulici molnarovoj. uvek

ta ogromna nedokučiva energija za vreme

plesanja. mladost. žena. muškarac. zanos. trans

zaborav. muzika. zemlje. nestajanje. vihor. dok

čekam zoltana brenera gledam ta mlada i oznojena

tela. zapnem o ispupčenje na asfaltu i najlon

kesa sa portfolijima mi se očeše o nogu

i zašušti mi kao prijatelj. neka su

neka sam

budimpešta 1.10.1994

 

 

 

1060/2593

 

3299  hodam da bih mislio kožom 

 

3300  ranac

to je mali crveni ranac sa oznakom kohla. kupio ga je aleksandar

buštrević svojoj kćerki kseniji u austriji. ksenija mi ga je posudila 1984

za moje prvo hodanje za poeziju s tim da je on hodao sa mnom sledeća

tri hodanja za poeziju i dosadašnjih hiljadu dana ruže lutanja. iako je mali

sve što mi je potrebno mogu da stavim u njega jer on je moja kuća koja se

kreće. ponekad je veoma težak jer teška su portfolija koja nosim. u prednjem

džepu ranca nosim drvene bojice. imenik. lenjir. gumicu. rezervne baterije

rezervni sat. mine za olovku. kalkulator. aktuelne mape. kremu protiv bolova

selotejp. rezervni pedometar. flašicu s mastilom. u njegovom gornjem džepu

su mi donji i gornji deo plave kišne kabanice. u unutrašnjosti ranca je veliki

portfolio. drugi portfolio sa raznim tekstovima. dve tri sveske. blok za crtanje

knjiga ruža lutanja 1 i 2. mali tranzistor. diktafon. neseser sa higijenskim

priborom. dva para čarapa (plus jedne na meni). dvoje gaćica (plus jedne

na meni). dve majice sa kratkim rukavima (plus jedna na meni). jedna

majica sa dugim rukavima (plus jedna na meni). kupaće gaćice. knjiga

koju čitam. video kaseta s mojim radovima. na prelazu između

jeseni i zime i zime i proleća ako nisu na meni u rancu su

još šal. rukavice. duge gaće i jedna deblja majica. to bi

otprilike bilo sve ostalo je put hodanje i nošenje

(iz rečnika hodanja)

 

nastavak priče iz 763. hodanja

865. hodanje

zlokobni momak u crvenoj majici je nekoliko

puta pomilovao devojku. bilo je to napadno ali ne i 

mnogo agresivno. ona se svaki put ljutito okrenula ali nije ustala

i otišla. posle trećeg milovanja jedan mladi čovek mu je prišao i rekao

nemoj da diraš devojku. zlokobni je takvu reakciju čekao. šta si rekao pitao

je izazivački. nemoj da diraš devojku. u sledećem deliću sekunde zlokobni je

skočio uhvatio se za držače u autobusu i sa obe noge ga je udario direktno u lice

nastala je panika. zlokobni je sa neopisivim besom udarao. žene su vrištale niko

nije mogao da reaguje. ni ja. osećao sam strah sramotu i glupost. autobus je stao

na svojoj poslednjoj stanici na zelenom vencu i zlokobni je izašao iz autobusa i

mirno nastavio da hoda. ja sam krenuo svojim putem i nisam mogao da se smirim

celog tog dana. agresivnost zlokobnog je bila očita i ružna. ali u njemu je bilo besa

koji mu se ne može osporiti. u prvom trenutku sam osetio strah i nemoć da mu se

suprotstavim u sledećem sam ga razumeo. njegova agresivnost i sposobnost za

tuču je njegov božiji dar. i kao što ovaj svet pripada finima on pripada i zlokobnima

i kao što sam naučio da se divim boljim od sebe u mišljenju divim se i agresivnijim

od sebe. mladićeva agresivnost je mnogo manja od agresivnosti jedne države

i mnogo je manja od udružene agresivnosti finih koji se zgražavaju nad

svime što je drugačije od njihove finoće. otvorenija je i manje ružna 

od institucionalnog nasilja. danas se divim obojici i zlokobnom i

mladom čoveku koji je dobio batine. neka su neka sam

zlokobni čuvaj se čuvajući druge

budimpešta 3.10.1994

 

 

 

1061/2592

 

3301  al je zahladilo u ovom popodnevu

 

3302  al je zahladilo

 

3303  promena vremena je neprestana pesma

 

volim vas godišnja doba

866. hodanje

prepodne je bila kišica a popodne

oko tri došla je hladnoća. zlokobni

čuvaj se čuvajući druge. samo to

budimpešta 4.10.1994

 

 

 

1062/2591

 

3304  hodam iza jednog kamiona u parku koji pere prljavštinu pored bankine

 

3305  dužnost građanina da bude neposlušan

kao malog majka me je učila dužnostima. osećao sam u njima

neku ozbiljnost i lepotu. osećao sam bol i trud da ih dosegnem. ali u

dvadesetoj sam osetio dužnost nad dužnostima. dužnost građanina da

bude neposlušan. otkrio sam to u zatvoru čitajući gandija baš kao što je i on

jednoga dana u vozu kao student prava u engleskoj pročitao esej dejvida henrija

toroa o dužnosti građanina da bude neposlušan. ovih dana dvadeset godina kasnije

ponovo sam pročitao toroov esej kao i njegovu knjigu valden. toro je bio dovitljiv i

stidljiv mladić. i danas mislim da je jedna od osnovnih dužnosti svakog građanina

da bude neposlušan. pitanja nasilja oružja ratova moraju biti prevaziđena

hrabrost za nove puteve imaju krhka i slaba bića. na nevinosti se

gradi ovaj svet. u njenu čast pružam svoj sledeći korak

(iz rečnika hodanja)

 

osamstošezdesetisedmo hodanje

867. hodanje

kamion je oprao jedan kilometar. ja sam

ishodao dvadeset jedan. samo to. baš to

budimpešta 5.10.1994

 

 

i

 

 

život se brani i čuva u bogu. ostalo je ljudska priča

život u bogu je ljubav i nije od ovog sveta. živi u srcima svih ljudi

 

 

sva moja stvaralačka dužnost je u tome da budem dostojan svemu što me okružuje

 

  

voleo bih da sve što napišem bude prozračno. da možeš da dišeš sveži

vazduh u ovoj knjizi ili osetiš lepu vodu. ako mi to ne uspeva to je od zamora

to je od brige. to je od želje da ne menjam formu da bi u njoj lakše živela promena

 

 

promena vremena je neprestana pesma

 

 

i

 

 

ružo lutanja

sve te kiše koje

si proslavljala su

od tebe načinile

spasonosnu

kap za

ožednele

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

3. jul 2025.

27605. dan mog života

 

1039/2614

 

3255  koliko ti imaš godina pita me šestogodišnja nena baturan

 

vodu smo pili tri puta

847. hodanje

teško mi je da se vratim u pisanje. pisanje

je kao rosa. nestane čim se dan zadani. danas

sam hodao sa nenom baturan. ona je baš kao kap

rose. hodala je sa rancem na leđima. poneli smo vodu

i hleb. jeli smo ga na ulici a vodu smo pili tri puta. rosa

nestane u nebu baš kao i mala devojčica u pitanjima

sa tim pitanjima ona raste. sa četiri piva po vrućini

koliko si ti stariji od mene pitala me je

beograd 12.9.1994

 

 

 

1040/2613

 

3256  dobrota je čarolija kaže petogodišnja anja čović

 

poslušno skače u vodu po bačeni štap

848. hodanje

vraćam se pored reke save. zadnji čamci prevoze putnike

sa ostrva. letnje mušice mi se motaju oko glave napadaju mi

oči. jedan doberman poslušno skače u vodu po bačeni štap

uhvatio ga je i plivao ka gazdi. voda pod čamcima bloboće. veliki

zeleni bicikli oslonjen između betonskih klupa. dok obilazim četvoro

ljudi zanesem se i malo im preprečim put. izvinjavam se kažem

im. ribar nasred save veslom udara po vodi mameći ribu

koliko si ti stariji od mene pitala me je. ta riba sam ja

beograd 13.9.1994

 

 

 

1041/2612

 

3257  u jednoj nozi mi je muzej u drugoj biblioteka

 

3258  korak molitva

 

mnogo je posla preda mnom

849. hodanje

prošla je ponoć u sobnoj tišini smirujem svoju

napetost. mnogo je posla preda mnom tako se pravi

bajka. bajka o vrtu. vrt u kome se smiruje umor nastao

kao posledica građenja ruže. umorim se u njemu da bi

se u njemu odmara̩o. već sam rekao da je moje hodanje

kopanje. vrt je nedogledan i bez kraja. taj beskraj je

sada u ovoj tihoj sobi u kojoj moja napetost

polako mine. ta riba sam ja. prema

meni hoda san

beograd 14.9.1994

 

 

 

1042/2611

 

3259  jedan korak mi je reka drugi korak mi je most

 

3260  reka je most između gornjih dalekih i donjih dalekih predela

 

3261  most je reka života. iz te vode izrasta ruža

 

3262  ruža most

 

biće slatko

850. hodanje

sa rancem na leđima

hodam miletićevom ulicom

u novom sadu. malopre sam

hodao ulicama beograda. ovde

je suvo. postajem ono što stvaram

dobrota i ruža. hodam nestajem i

postajem. postajem i letim po zemlji

srce mi je srce ovog plavokosog

dečaka koji mi dolazi u susret

žedan sam. malopre sam

popio čašu boze. prema

meni hoda san

kupiću grožđe

beograd - novi sad 15.9.1994

 

 

 

1043/2610

 

3263  vrti mi se u glavi. zuji mi u ušima

 

3264  ja sam priča o jednom čoveku

 

tabanati uživati

851. hodanje

u telu mi je 25 novih kilometara

u ruci kilogram grožđa. umor i neka

seta su propratili moje današnje hodanje

da li je to od jeseni. dugo sam hodao pored

kanala i gledao strpljive pecaroše kako su uživali

gledajući u mirna pera na tihoj površini. u kanalu je

puno trske drezge i mirisa spore vode. sa obe strane

dolme dugi redovi starih topola. hodao sam kao

drvo koje hoda. zemljana staza je bila mekana. kao

duša. po njoj je lako hodati. staze su putevi koje su

napravili hodači. svako je svojim korakom pravio

stazu. tako su staze kuća svakom ko po njima

hoda. tabanati znači živeti. kupiću grožđe

u društvu bezbroj koji su stazom prošli

novi sad 16.9.1994

 

 

 

1044/2609

 

3265  podne. oseća se jesen u nosu. miriše na sećanje

 

3266  promene su lepe

 

3267  ponovo kisnem sa hladnom kišom

 

voda poslušnosti

852. hodanje

posle letnjih vrućina prva hladna

jesenja kiša. hladno mi je po nogama i

mokrim leđima. za koji dan počeće četvrta

jesen na ruži lutanja. četiri jeseni kao četiri

priče o strpljivosti i promeni. moje hodanje je

voda poslušnosti kojom zalivam ružu. dobro

došla jeseni. u društvu bezbroj koji su

stazom prošli. dobro došlo telo

koje ulaziš u jesen

novi sad 17.9.1994

 

 

 

1046/2607

 

3268

prostor - vreme

 

ja - delo

 

jedno - promena

 

vidljivo - nevidljivo

 

bog - vaška

 

sad - večnost

 

vrt - put

 

služenje - stvaranje

 

nomad - ratar

 

stranac - domaćin

 

ruža - most

 

lutanje - mit

 

reč - slika

 

metamorfoze - metafore

 

nemam novca

853. hodanje

nemam novca i borim se

da ga nađem da bih i dalje hodao

hodanje mi je iskidano od jednog do

drugog razgovora. u jednom govorim koje

su sve mogućnosti stodnevnog hodanja po

vojvodini. u drugom govorim o mom radu. to su

dugi razgovori sa puno kreativnih ideja. prepuna

glava me zanosi u hodanju. premoren vraćam se

po hladnoj kišici na spavanje. trudio sam se da

se opustim u svakom koraku. osetim kako se

napetost izlazi kroz kožu. udišem sveži ponoćni

vazduh i ulazim u stan u kome spavam. dobro

došlo telo koje ulaziš u jesen. da li ću

noćas sanjati kako se odmaram

novi sad 19.9.1994

 

 

 

1047/2606

 

3269  biografija

smrt milomira mandića

fudbaler vojvodine

slobodan tišma prijateljstvo

zatvor u sremskoj mitrovici

rad u lončarskoj radionici

vesna milović

ruža lutanja

 

bez aluzija

854. hodanje

vraćam se. jedan crni

pas ispred mene je znak moga

hodanja. okrećem se da ga još jednom

vidim. ostao je sedeći iza ugla a ja pijan

posle ponoći nastavljam svoj hodački dan

dan prepun emocija i susreta sa prijateljima iz

mladosti. to je kao branje cveća. alkohol koji me je

dizao sada je u meni i treba ga savladati. toplota i

san će mi možda doneti mir. čujem svoje korake

kako stružu po kišnom asfaltu. da li ću noćas

sanjati kako se odmaram. ja verujem

u nevinost i početak stvari

novi sad 20.9.1994

 

 

 

1048/2605

 

3270  putujem po svemu onome što znam 

 

3271  misliti misao nemišljenu. misao voljenu

 

3272  nećemo se zajebavati živećemo

 

3273  beskrajno nežni i beskrajno nevini

 

3274  radošću radošću

 

3275  večeras sam voleo oliveru dragićević basistkinju

sve može da me izneveri ali muzika nikada rekla mi je

 

muzički vihor

855. hodanje

uši su mi pune snažnog

zvuka koji sam slušao večeras u

atrijumu. sava jojić olivera i bubnjar su

prašili kao vihor u ravnici. njihova svirka

me je podsećala na  zvuke vojvođanskih

bičeva. slušajući pisao sam rečenice radosti

sada se vraćam praznim ulicama u kojima

i tišina spava. ja verujem u nevinost i

početak stvari. da li je ovoj tišini

došao san

novi sad 21.9.1994

 

 

 

1049/2604

 

3276  sa mladim jodal kalmanom prolazim grobljanskom uskom stazom

 

3277  voleo bih da osetim krik u tvojim rečima kaže mi luka salapura

 

opustim ramena

856. hodanje

strpljivo hodam da bih u strpljenju

odmorio mozak. opustim ramena i kroz

kožu mi izlazi baš isto ono što mi u telo ulazi

dok gledam svet. ovih dana sam mnogo pričao

jer sam rečima davao drugima snagu da vide

kako je put nemogućeg jedini put. da li je

ovoj tišini došao san. put do gnezda

novi sad 22.9.1994

 

 

 

1050/2603

 

3278  jesen je došla u 8 sati 19 minuta i 18 sekundi

 

3279  samo sto metara preda mnom. ali to su

sto metara posle kojih ću ugledati dunav u noći

 

šantam

857. hodanje

ja već dugo šantam

evropom u nadi da ću

se oporaviti. bolje je i

šantati nego odustati

čini mi se. put do

gnezda. preko

trnja do zvezda

novi sad 23.9.1994

 

 

i

 

 

korak

molitva

 

 

ruža most

 

 

svako je svojim korakom pravio stazu. tako su staze kuća svakom ko po njima hoda

 

 

moje hodanje je voda poslušnosti kojom zalivam ružu

 

 

ovih dana sam mnogo pričao jer sam rečima davao

drugima snagu da vide kako je put nemogućeg jedini put

 

 

i

 

 

ružo lutanja ti

si sveto tabananje

tabani koje hrane

beskućnike i svakog

ko daje svoj život

drugome

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

2. jul 2025.

27604. dan mog života

 

 

1011/2642

 

3229  u budimpešti volim ulicu andraši

 

3230  siromašne i bedne majka i ćerka stoje pred kafanom i zaviruju u nju

 

dubine u vazduhu

835. hodanje

vraćam se. sam sam. čovek sam

muškarac. veran ženi. odan svakoj ženi

u ženi. u mom mirnom hodu je smiraj i divljenje

ružičasto raspeće. sa ženom koju zovem žena sam

pričao o henri mileru ekstatičnom budalašu i neopisivom

mudracu. jedan stariji gospodin odlazeći maše sa ulice

nekom na prozoru. na kraju hodanja mislim na bedne i

ponižene ljude. unesrećene životom. osetim neku 

tajnovitu dubinu življenja i slaveći tu dubinu počnem

se okretati okolo sebe. u okretu ruke bi mi se širile

i dizale u vazduhu. poletele bi kao aerodromi. ja

sam na putu sam kao žena bez muža. to

sam ja plesao za usamljene

budimpešta 15.8.1994

 

 

 

1012/2641

 

3231  pomilovao sam metalnog psa u izabeli ulici. on stoji i gleda u

kuću na uglu. tamo je na trećem spratu u požaru ovaj pas spasao jedno dete

pedeset godina njegove zabrinute oči gledaju u visinu preko ulice. kada dođeš

u budimpeštu idi i pomiluj ga. on je u izabeli ulici u sedmom kvartu

 

tiho

836. hodanje

tiho muvanje ulicama. to

sam ja plesao za usamljene

kroz noć se uvukla hladnoća

u odlazeću vrućinu leta

budimpešta 16.8.1994

 

 

 

1013/2640

 

3232  izlazim iz kuće broj 34 u ulici srce (szív) i 

odmah sečem ulicu ruže (rozsa) i krećem za novi sad

 

3233  u kiškunhalašu prolazim pored ovog starog drveta o kome sam pisao pod brojem 1036

 

3234  u subotici levim dlanom pomilujem obraze deže kostolanija danila kiša i čata geze

 

pesnička molitva

837. hodanje

danas pred polazak za novi sad

na nugati stanici gde prodaje knjige dao

mi je zoltan brener prevod predgovora zatvorskih

pesama 1950 - 1953 đerđa faludija. pesme objavljene

u ovoj zbirci napravio sam između 1950 i 1953 u podrumu

zgrade br. 60 u ulici andraši sedištu tadašnje službe državne

bezbednosti avh i kištarči i u kaznenom logoru avh u rečku

koristim glagol napraviti jer u rakošijevim zatvorima kao ni u

hitlerovim logorima uništenja sužnjima papir ni sredstvo za pisanje

nisu stajali na raspolaganju. tako sam ove pesme napravio u glavi

najveća briga mi je bila da moje pesme uklešem u pamćenje. do tada

uvek sam sa strašću učio napamet tuđe pesme ali na svoje nisam

obraćao pažnju. kada sam završio prva četiri stiha odrecitovao sam

ih u sebi osam-deset puta. za sledeća četiri stiha učinio sam isto

a posle svih osam sam ponovio pet-šest puta i tako dalje dok

nisam završio sa dnevnim zadatkom od 40 stihova. svakog

jutra recitovao sam sve što sam do tada ispevao. sto

stihova. petsto. hiljadu... kroz noć se uvukla

hladnoća u odlazeću vrućinu leta

isusova molitva u pesmama

budimpešta - beograd 17.8.1994

 

 

 

1014/2639

 

3235  ljubičasto predvečerje liže belinu beograda

 

3236  posle podnevne jake kiše opet je staza puna belih pužića

 

3237  sada se beograd plavi obojen vodenim plavetnilom neba. iza mene

malo udesno od zadnjih blokova novog beograda zapad gori u rumenoj svetlosti

 

plavi vodeni istok i crveni vatreni zapad

838. hodanje

dok sam hodao prema metalnom mostu na savi jedno malo crno

mače je hodalo ispred mene. ličilo je na jare sa velikim i dugačkim

krutim nogama. usporio sam hod i gledao ga. otišlo je preko ograde u

travu. onda sam se prepustio noći nad beogradom u kojoj su se svetlele

velike bele površine gustih oblaka. iza mojih leđa preko bivše zgrade

centralnog komiteta saveza komunista jugoslavije zapad je još dogorevao

u ružičasto crvenoj svetlosti sunca. noć je pala oko osam sati. u ovim vrelim

danima leta teško je primetiti da se dan već skratio za jedan sat. uvek je sve

u promeni i to mi puni grudi vazduhom istine. bio sam gladan i hodao sam

polako. dok sam izgovarao molitvu osetio sam tihu dubinu u mom glasu

bio sam zaštićeno dete. dete koje je zavolelo ceo svet. isusova molitva

u pesmama. dete u koga je sve na ovom svetu gledalo

beograd 18.8.1994

 

 

 

1015/2638

 

3238  hodam kroz nepreglednost

 

3239  dok suši veš na štrikovima u dvorištu starog

sajmišta ova žena je raširila i luk na ćebetu da se isuši

 

3240  dunav cveta. na plavoj površini vode cvetanje se zeleni kao mahovina po drveću

 

ponoć

839. hodanje

ponoć je. pun mesec

stavio sam ruke u džepove

usporio sam hod. spustio ramena

podigao sam glavu i gledao ga. okolo

meseca trče oblaci. žuti prsten okružuje

ovo belo ogledalo sunca u noći. iz jednog

parkiranog kamiona čuje se upaljeni radio

ostalo pripada tišini. dete u koga je sve

na ovom svetu gledalo. tišini

koja me vodi

beograd 19.8.1994

 

 

 

1016/2637

 

3241  pisati iz kolena. pisati iz svakog dela tela. iz duše leptirove

 

3242  ritam

i kada se umorim

ritam će mi vratiti snagu

ritam je večno dete ovog sveta

nikada ne odraste i uvek mu je sve

samo igra. mnogo puta ne bih u umoru

mogao nastaviti da me ritam nije poneo

dalje. uostalom ritmom se stari i ritam

nam pomaže da sa njim i umremo

ritam mi je saveznik u životu

(iz rečnika hodanja)

 

zubi hodanja

840. hodanje

volim kad neko ishoda

sa mnom dvadeset kilometara

iako mu se na kraju pojave tri žulja

kao nadi petronijević danas. ti žuljevi

su kao hendriksovo sviranje zubima po

gitari. ostalo je suva trava. plava reka

sava. biciklisti. šetači. lutanje ka svom

umu. tišini koja me vodi. šetnja

ka srcu sveta

beograd 20.8.1994

 

 

 

1018/2635

 

3243  stranac sam da bih osećao: sva bića su u

svakom trenutku na svakom mestu dobrodošla

 

3244  po zimi stao sam jednom čoveku sa ženom čiji je auto ostao

bez benzina tu kod nadvožnjaka prema staroj pazovi. odšlepao sam ga

do inđije i na kraju on me je pitao koliko je dužan. dužan si mi da ti takođe

nekom staneš u nevolji ispričao mi je malopre čovek koga sam ustopirao

 

3245  a baš kiša jaka

 

ja sam kalendar vremena

841. hodanje

leto se ne da. vratio se jedan vreo dan. nosio

sam ga na licu i mokrim grudima. žeđ se širila po

meni. noć je bila spas. pala je posle ponoći. pre toga

je dugo grmelo i sevalo. svež vazduh je pojurio u nozdrve

i počela je da pada jaka letnja kiša. bilo je oko tri noću kada

sam krenuo na krevet kroz kišu. gazio sam po vodi. mokre

noge su me podsećale na današnji vreli asfalt. bio sam

voda. jedino su suvi ostali džepovi jer sam ih pokrivao

rukama. ja proslavljam kišu ja proslavljam vreli

dan. šetnja ka srcu sveta. kiša moj drum

beograd - novi sad 22.8.1994

 

 

 

1019/2634

 

3246  hej ova se knjiga tka od strpljenja i sporosti

 

3247  da li je istina      

 

da li je korektno prema svima kojih se tiče

 

da li će doprineti uspostavljanju dobre volje i prijateljskih odnosa

 

 da li će biti od koristi za sve kojih se tiče

 

3248  vrh u sadašnjosti je uvek ugrožen mediokritetima

 

zujim

842. hodanje

zujim po gradu

sretnem prijatelje

kiša moj drum. četiri

rečenice su

dovoljne

za bilo šta

novi sad 23.8.1994

 

 

 

1020/2633

 

3249  rat u bosni ubio 15514 dece za dve godine

 

skitati i biti

843. hodanje

opet u noći drum pod

mojim nogama. opet vetar nosi

kišu i mokre pantalone mi se lepe za

butine. lepo je kisnuti i biti. vidim kišu pred

očima i kišnu prašinu dok ih nosi vetar. ne

žurim jedino štitim džepove da mi ne pokisnu

reči koje sam već ispisao u mojoj atinskoj

svesci. četiri rečenice su dovoljne za

bilo šta. ne žurim neka kiša

što duže pada

novi sad 24.8.1994

 

 

 

1035/2618

 

3250  cvilim

 

ponovo hodam

844. hodanje

posle dvanaest dana odmora

ponovo hodanje. ponovo ruža po

vrućini. hodao sam sa bobom stojšićem

menadžerom obojenog programa. motamo

se po gradu. susrećemo ljude. mlatimo se po

asfaltu. treba se ponovo odlepiti od zemlje i

teškim telom hodanjem leteti. ne žurim

neka kiša što duže pada. ne žurimo

rastajemo se oko ponoći

novi sad 8.9.1994

 

 

 

1036/2617

 

3251  ako budem u prilici voleo bih da dam za ono što su učinili za mene i ružu lutanja

vesni milović 10.000 dm

nenadu baturanu 6.000 dm

nadi petronijević 10.000 dm

nebojši čoviću 8.000 dm

agnješki berger 500 dm

željku radiću 1.000 dm

vladimiru maričiću 1.000 dm

 

pošao sam iz novog sada

845. hodanje

septembarska velika vrućina. teme mi

se ugreje kao asfalt pa kosu raspršujem

rukom da se rashladim. pored puta se

prodaju lubenice i benzin. ne žurimo

rastajemo se oko ponoći. došao

sam u beograd

novi sad – beograd 9.9.1994

 

 

 

1037/2616

 

3252  sa periferije idem u centar grada da kupim

subotnje novine. to je jedno malo zadovoljstvo

 

3253  na sivom asfaltu deo pocepanog crvenog pasoša

jugoslavije koji se cepaju kao i novac prošle godine

 

3254  osetim: beograd se plaši vode

 

briga

846. hodanje

sa četiri piva po vrućini

prebiram po glavi između šansi koje

rastu i novca koga nema. pre početka ruže

lutanja od 1.1.1989 do polaska 9.11.1991 skupio

sam 26975 maraka. prve godine ruže sam skupio

6305 dm. druge godine 8000 dm. treće godine

1870 dm. pola novca sam dobio od prijatelja

ostalu polovinu od institucija i sponzora

došao sam u beograd. sa četiri

piva po vrućini

beograd 10.9.1994

 

 

i

 

 

uvek je sve u promeni i to

mi puni grudi vazduhom istine

 

 

pisati iz kolena. pisati iz svakog dela tela. iz duše leptirove

 

 

stranac sam da bih osećao: sva bića su u

svakom trenutku na svakom mestu dobrodošla

 

 

hej ova se knjiga tka od strpljenja i sporosti

 

 

i

 

 

ružo lutanja

pred tobom i preda

mnom su se granice u

evropi zatvarale što je

bila prilika da se i ti i ja

sve više otvaramo

nepoznatom

i

svemiru

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

1. jul 2025.

27603. dan mog života

 

 

999/2654

 

3198  sve se raduje na ovoj kišici

 

3199  ovo je prvo hristovo raspeće koje sam video na kome se on smeši

 

3200  osamnaest časova. zvone zvona na beloj crkvi u starom popradu

 

ovih dana

825. hodanje

posle kiše nekoliko muva

leti oko moje glave. opet izbija toplota

iz zemlje. kiša je padala malo. hodam polako

teže je izdržati vreme nego napor. priroda se malo

osvežila. nebo je plavosivo. biće još kiše ovih dana

najlakše je hodati po sredini puta jer je put na ivicama u

nagibu i to mi smeta hodanju. dok je padala kiša gledao

sam kako je suva zemlja upija. osećao sam njenu žeđ u

mom telu. zemlja je suva kao moje usne ovih dana. na ovoj

kišici se odmarala koža na mom licu jer je bila izgorela. pet

sati i sedamnaest minuta prošao je pored mene lokalni

autobus poprad - nova lesna. na kraju hodanja gledam

mladog psa kako radoznalo gleda sve oko sebe

to je kap milosti koja je pala u mene. posle

hodanja prvo perem čarape gaćice

i majicu kao svih ovih dana

poprad 3.8.1994

 

 

 

1000/2653

 

3201  čestitam ti zrelost draga ružo

 

3202  danas je odštampan pasoš čoveka u kretanju na slovačkom pas človeka v pohybe

proslavljam hiljaditi dan: ruža lutanja je krik sličan onom kojim je edvard munk otpočeo 20

vek krikom kojim dozivam osnovno pravo da budem humano biće kome je svaka stopa

na zemlji njegov dom. kome su svi ljudi i sve životinje i sve bilje i sve vode i svi vetrovi

i nebo sa suncem mesecom i zvezdama njegovo jedno jedino telo i duša

 

moj hiljaditi dan

826. hodanje

ozarila su me danas sva

ona mlada telad koja su se u

krdu polako spuštala niz blagu travnatu

padinu iza koje se dizala borova šuma. i sada

mogu da čujem zvona oko njihovih vratova. dva

čobana goli do pojasa sa psom su vodili mladu telad

danas je hiljadu dana ruže. hiljadu dana kao hiljadu godina

hiljadu godina kao hiljaditi deo sekunde hiljaditi deo sekunde

kao večnost večnost kao trenutak mog tela na ovoj šumskoj

stazi. tako sam mislio dok sam hodao kroz šumu diveći se

korenju drveća koje se pružilo po stazi kao vijuge u mozgu

zemlja i jeste mozak koji me vodi u večnost duše. gde će

biti ova telad kroz hiljadu sledećih dana. posle hodanja

prvo perem čarape gaćice i majice kao svih ovih

dana. ti vidimo se i u dvehiljaditom

poprad 4.8.1994

 

 

 

1001/2652

 

3203  do budimpešte je 260 km. treba ishodati 20 km i stopirati. da li ću danas stići

 

3204  pola tri. velika vrućina. hodam sporednim...

(prekinuo sam rečenicu jer mi je stao jedan auto)

 

3205  kad naiđem na hlad kao da sam sreo brata rođenog

 

3206  osetio sam ljubav u gestu ovog starog pijanca koji me

je propustio da prođem pre njega na uzanom delu ulice (thokoly u.)

 

zavoleh slovačku

827. hodanje

zavoleh slovačku pitomu i tihu. postadoh

slovakom i moje srce je teže za ovu veliku i lepu

planinu visoke tatre. sa slovačkom u sebi ušao sam

u mađarsku. ponovo jablani i ponovo topli asfalt koji mi

je žario lice. znojio sam se i sušio. hodao i stopirao. sada

u kafani u ulici husar smrdljiv na pešački znoj pijem pivo

ciganin uz električni pijanino peva tužne pesme. vrućina

priča svoju priču. ti vidimo se i u dvehiljaditom

moja je za današnji dan završena

poprad - budimpešta 5.8.1994

 

 

 

1002/2651

 

3207  vrućina

vrućine su letnji sneg

od užarenosti tla obrisi se gube

i nestaju. sve se smiruje u gustoj toploti

preleću beli leptiri i kamilica miriše. trava se

suši ponekad i sasvim izgori. ljudi se zavuku po

kućama. asfalti greju sami sebe i počinju da se tope

kad hodam po vrućini osećam kao da prolazim kroz

njeno telo. dok ovo pišem teško dahtanje ovog psa

najbolje govori o vrućini. kao i ova sahrana. letnje

sahrane su usamljene baš kao i one jesenje po kiši

sa vrućinama dolazi i hlad. debeli hlad od velikih

starih drveća je letnji spas kao i veče ali ako

strpljivo i polako hodam onda osetim i u

velikoj vrućini bogatstvo vrelog života

tu i tamo oseti se dašak vetra neki

miris zameni prethodni zvuci

ne prestaju a menjaju se iz

mesta u mesto tada

osetim da je

vazduh neki

vrt

vrućine

(iz rečnika hodanja)

 

iskusan u tugama

828. hodanje

juče mi piše prijateljica o kojoj

sam pisao u 750 hodanju ljubav

i želje da istraješ na svom hodanju što

neko kao ti iskusan u tugama svakako može

ispadoh majstor tuge a ja ne znam gde sam 

ni ko sam kada me ščepaju. evo baš i sada

majku im mangupsku. moja je za današnji

dan završena. neka žive i tuge

budimpešta 6.8.1994

 

 

 

1004/2649

 

3208  u jožef ulici tri mlade prostitutke u belom rade u pola

dva po vrućini baš isto kao i tri starija đubretara koji bacaju

velike crne plastične kante kao vekne hleba u narandžasti kamion

 

3209  vrućina je. grad je prepun golih ramena. golih grudi. golih

butina. golih guzeva. temperatura se podigla do ključajuće nadraženosti

 

tamo ovako ovde onako

829. hodanje

hodajući po vrućini zastao sam i gledao

kako veliki tim radnika betonira rekonstruisanu

trasu za tramvajske šine. beton se brzo steže i ne

čeka i oni kao ruke i noge jednog tela svako radeći

svoj posao odmiču metar po metar. u večernjim satima

sam zastao i gledao modnu reviju na otvorenom. tamo

znoj ovde osmeh. tamo umor ovde napetost. tamo su

svi prljavi ovde sve miriše na čistoću. tako sam hodajući

nasumice po ovom danu tražeći hlad koji bi mi čuvao

lice naleteo na dve grupe ljudi. jednu mušku a drugu

žensku. prve niko nije gledao oko druge smo se svi

okupili. između njih prepuno ljudi. na poljima oko

poprada nije bilo nijednog ljudskog stvora a

ovde su svugde. žive svoj život. neka žive

tuge. jedni ovako drugi onako

budimpešta 8.8.1994

 

 

 

1005/2648

 

3210  noćas sam sanjao virdžiniju vulf. poruka je bila: svako je jedno jedino

posebno i neponovljivo seme. umetnost je samo uzgajanje tog semena

 

3211  u smiraj dana dunav miriše na vodu. i lubenice

 

3212  i iz najveće praznine neko se pojavi

 

žeđ

830. hodanje

vrućina je. ulazi mi

u grlo. okačila mi se o noge

znoji me po celom telu. skupio

sam oči štiteći se od prejake svetlosti

neprestana žeđ. jedan kamion nosi pivo

u drugom je kreč. na ovoj vrućini je uspeh

slatke vode koka kole tako očit i trajaće u

večnost baš dok traje i ova omamljujuća

žeđ. jedni ovako drugi onako. žeđ

me vodi jednostavnosti

budimpešta 9.8.1994

 

 

 

1006/2647

 

3213  od juče na dva mala prsta žuljevi. kako su došli

tako će i proći jedino što će me između pratiti bol

 

3214  sedam sati uveče. vrućina. vrućina je vrlo ozbiljna stvar

 

3215  četiri lepe reči u mađarskom: šemi (semmi). mindeđ (mindegy)

perse (persze) kanca (kanca). ništa. svejedno. naravno. kobila

 

oko pola pet

831. hodanje

ljudi prolaze. jedni idu ovamo

drugi onamo. svi nose nešto u rukama

ova devojka je u jednom trenutku duboko

udahnula. ovi dvoje se drže za ruke on u levoj

nosi cveće. gospodin u zelenoj košulji mirno ispred

sebe drži već sasvim ispušenu cigaru. neki žure drugi

hodaju polako. četvorica mladića sa strašću novih pušača

vade cigare iz jedne kutije marlbora. ova dvojica piju koka

kolu i na izmučenim licima od žeđi posle prvog gutljaja pojavi

im se zadovoljstvo. svi hodaju sa jednom nogom napred a

drugom nazad pa ih promene. niko ne leti niko ne skače

na jednoj nozi. niko ne pravi korake od pet metara

niko ne hoda na rukama. oni samo hodaju

hodaju i hodaju. čine grad. žeđ me

vodi jednostavnosti. grad ih

definiše i čuva

budimpešta 10.8.1994

 

 

 

1007/2646

 

3216  kad kažem da volim cigane ja kažem dve stvari: da volim cigane i da ne volim državu

 

3217  on stoji na brdu da bi gledao a on gleda u sebe da bi video

 

3218  nasmešim se vidim: idem

 

hodanje kopanje

832. hodanje

idem idem eto šta radim. kuće i

saobraćajni znaci stoje. mi ostali se

krećemo. više puta sam prošao ovim

istim putem. moja hodanja se ponavljaju jer

nemam novaca da se krećem jer se sada sa

mojim pasošem teško može i disati. sada ja trpim

oblikujem se u strpljenju. gajim veru i bezbrižnost

ta bezbrižnost je vrlo važna. baš kao vera strpljenje i

trpljenje. sve su to plodovi ljubavi. ja hodam i ponekad

dohvatim neku od ovih sazrelih voćki. moj vrt je velik

i u njemu raste mnogo bilja. zapravo ja i ne znam

da li puno kopam jer je vrt velik i pun bilja ili

sam puno kopajući napravio veliki vrt sa

puno bilja. grad ih definiše i čuva

kopam kopam eto šta radim

budimpešta 11.8.1994

 

 

 

1008/2645

 

3219  danas sam tek primetio da sam svoj tekst na pasošu čoveka u kretanju

ruža lutanja je krik sličan onom kojim je edvard munk otpočeo dvadeseti vek...

napisao prošle godine na stogodišnjicu munkove slike krik

 

3220  na ovom vetru po lišću i ovom vodenom suncu prvi put osetim da dolazi jesen

 

3221  opisi su zamenjeni kretanjem

 

3222  ovde me je prošle godine mogao opičiti voz

 

3223  kako sam lepo skrenuo iza ćoška

 

3224  u očima ti se vide hiljade kilometara rekla mi je malopre kristi

 

telo spas

833. hodanje

hodao sam pod drvoredima

prvi put sam ove godine video da

dolazi jesen. to je samo jedan trenutak u

kome osetim kako vreme pada. i danas sam

čuo da je otpalo jedno obećanje da mi se štampaju

knjige u mađarskoj. uvek me uplaše ta obećanja koja

se pretvore u laž. mudro telo me tada čuva i postaje mirno

i strpljivo. iz njega mi dolazi uteha i telo me vodi i odmara

hodali smo polako telo i ja i gledali popodnevni život na

severnoj periferiji budimpešte. gledao sam moje patike

i mislio da li će izdržati do početka oktobra kada

bih zbog kiše trebalo da kupim duboke cipele

kopam kopam eto šta radim. telo

me vodi i odmara

budimpešta 12.8.1994

 

 

 

1009/2643

 

3225  katalin i ištvan snimaju moj 17107 kilometar

 

3226  dok žudim prepoznajem lepotu svih bića

 

3227  plava evropa je još na trgu i danas sam

video kako joj se ljudi raduju kad je prepoznaju

 

3228  poslednje pismo

miroslav se na put kreće ja mu

želim mnogo sreće. nije kriv što je živ

i što voli nebo sunce vodu ptice i sve živo

pored puta jer sa njima neće da zaluta. neka ide

putem neka leti kao lasta ptica mala. ona će mu

verna biti i veseliti. a na ruci ruža plava deset puta

će ti cvati i ti ćeš se radovati. devetog novembra 1991

subota. sunce sija. tačno u 12 sati sretna sam bila suzu

nisam pustila. ja i ljubica smo kafu pile i za tvoj rad i

daleki put nazdravile. ti si sad u londonu daleko od

mene a danas mi srce kuca samo za tebe. volim te

i puno i uvek tvoja mama. kada vidiš usput cveće

da vene ti se onda seti mene. ruža je ruža a ti si

na putu sam kao žena bez muža. zato i tamo

daleko kad kiša pada raduj se. kad sunce

sija veseli se. kad vetar počne da

duva u leđa biće ti tada lakše

(iz rečnika hodanja)

 

kad vetar počne da duva u leđa...

834. hodanje

sinoć sam plakao kao dete. stomak mi se tresao

kao zemljotres. prvi put posle više od dve godine

sam pročitao zadnje kajino pismo. napisala je

i pesmu u njemu. telo me vodi i odmara

ja sam na putu sam kao žena

bez muža

budimpešta 13.8.1994

 

 

i

 

 

kad kažem da volim cigane

ja kažem dve stvari: da volim

cigane i da ne volim državu

 

 

on stoji na brdu da bi gledao a on gleda u sebe da bi video

 

 

nasmešim se vidim: idem

 

 

dok žudim prepoznajem lepotu svih bića

 

 

ja sam na putu sam kao žena bez muža

 

 

i

 

 

ružo

lutanja da

si nastala

samo zbog

kajinog

poslednjeg

pisma

bilo

bi

dovoljno

da

postojiš

zauvek

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

30. jun 2025.

27602. dan mog života

 

 

987/2666

 

3159  lice jednog šofera u velikom kamionu me podseti na lice brus četvina

 

3160  da li se velika mržnja pokreće snažnom mržnjom

inspiratora ili njegovom hladnom proračunljivošću

 

3161  tri devojčice odlaze putem van sela u polje

 

3162  prvo vetar čujem u granama a onda ga osetim po telu

 

3163  oprao sam se u hladnom planinskom potoku. ostao je iza mene u šumi

 

koritom suvog potoka

815. hodanje

hodao sam kroz šumu. zastajao. odmarao

se i uživao. sada hodam koritom presušenog potoka

osetim mu miris. na nekim mestima je gomila drveća i

kamenja koji su se tu skupili kao brana vodi. po svakom

kamenu je presvučena suva zelena mahovina. dok hodam

setim se da je čovek upoznao sve krupne životinje na ovom

svetu ali ne male i sitne: insekte bakterije viruse. njihovo

sopstveno rađanje i množenje čovek ne može da prati. i

dok hodam kroz ovu šumu uživajući u visokim i pravim

jelama uživajući u mojim koracima koji šušte po travi

ovog šumskog puta pišem ove redove u slavu svih

malih bića. u tvoje zdravlje zdravlje moje

šumska staza je meka kao duša

poprad 22.7.1994

 

 

 

988/2665

 

3164  volim kad prazna zaravan odseče vedro plavo nebo

 

3165  hodati šumskim putevima znači biti srećan

 

3166  na par metara od mene izletela je iz šumskog šiblja srna

 

na pojilu

816. hodanje

hodanje sam počeo sa

svetlozelenom travom. bila je

visoka do kolena. iz nekih njenih

gušćih vlati izrasle su visoke stabljike

meni do pojasa. hodanje po osušenim

iglicama popadalim po stazi je najmekše

posle šume izlazio bih na osunčane poljane

a sa njih bih ponovo ulazio u tamnu svežinu

šume. na kraju kao prava životinja naišao sam

na stočno pojilište. bilo je lepo sa tihim potočićem i

ostrvcima iz kojih su izrasli stari dudovi. moji tragovi

su se mešali sa tragovima kopita na osušenoj zemlji

po crnim balegama su radile crne muve. njima i

obadima nisam mogao da objasnim da ja nisam

krava. pojilo je bilo blizu sela. mesto na kome

se susreću žeđ i opasnost. šumska staza je

meka kao duša. seoska deca su se

kupala u potoku i mojim očima

poprad 23.7.1994

 

 

 

990/2663

 

3167  dok gledam u predvečerju na visoke tatre osetim blago je plavo

 

čuješ li ih

817. hodanje

pred kraj hodanja sam

slušao muziku mojih koraka

patike i asfalt. mekoća između njih

i pun blagi zvuk. sedamdeset i šest

santimetara dug korak. kao da stopalom

milujem zemlju po licu. predeo je tih. zvuk mojih

koraka mi se učini da je zvuk nekog ko dolazi ili

nekog ko odlazi. ali ako duže slušam i prepustim se

tom jednoličnom zvuku onda osetim da je to neprestana

šetnja. neki ritual u vrtu nebeskog manastira. druženje

hodača sa predelom. ritam hodanja me uzbudi i načini

sretnim. seoska deca su se kupala u potoku i mojim

očima. prestajem da pišem da bi i ti ostao

sam sa muzikom ove šetnje

poprad 25.7.1994

 

 

 

991/2662

 

3168  srećan sam što na ovom svetu živim sa pticama

 

3169  već sat jedan prolazim kroz šumu. liči da nikada neće prestati

 

3170  pomislio sam da zapišem po ovom širokom vodenom lišću prepoznajem gde

je voda u šumi i dok sam sastavljao tu rečenicu upao sam u crni šumski mulj do kolena

 

3171  posle kiše plavičasta izmaglica se diže iznad zelenih polja

 

plave pantalone

818. hodanje

pre nego što sam upao do

kolena u crno šumsko blato mislio

sam da ću danas pisati o mojim plavim

pantalonama. sada ovako crne do kolena su

razlog više da pišem o njima. uvek imam samo jedne

pantalone. leti letnje zimi zimske. pola godine nosim jedne

pola godine druge. posle toga vremena su iskidane i istrošene

bogme dobro one odrade svoj vek. bez predaha iz dana u dan po

ceo dan. koristim svaku priliku da ih operem. posle svakog pranja one

su sve istrošenije i sve su mi draže. ove plave koje sam kupio u novom

sadu mi se nisu sviđale. sada ih volim. izbledele prljave oko džepova u

levom džepu mi je novac u desnom ključevi u zadnjem desnom zarezač

istegljene su oko kolena i sada do pola crne od šumskog blata. sa mnom

će biti do kraja leta i početka jeseni jedino ako se pre toga sasvim ne

iscepaju. ja ću nastaviti a one će negde ostati. od početka puta još

mi je jedino ostala jedna crna majica sa kratkim rukavima

majica hiljadu dana na putu. prestajem da pišem da bi

i ti ostao sam sa muzikom ove šetnje. pokloniću

je grupi znaš slikare svoj dug

poprad 26.7.1994

 

 

 

992/2661

 

3172  umetnost je služenje i spasenje

 

3173  tadej pogačar mi kaže da ga moja knjiga podseća na rusoovog usamljenog

hodača. nisam ga čitao a voleo bih kao i sentimentalno vaspitanje lorensa sterna

 

3174  ističe juli

 

u slavu šumskih jagoda i večnih krompira

819. hodanje

ovih dana sam u šumi brao i jeo kupinice jagodice borovnice

ali najsočnije i najslađe bile su ove malopre uzbrane crne kupine

pored groblja u popradu. dok sam ih brao setio sam se priča šalamova 

o sovjetskim gulazima i spasonosnih šumskih jagoda pod snegom. uvek je

mnogo nežnosti u strašnim vremenima. volim ovaj vek jer se u njemu rodio

džez film rokenrol borhes. ali ovaj vek je i vek užasa. vek svetskih ratova i

logora za ljude. borbe za ljudska prava su ipak počele. čovek je na ivici

katastrofe i na raskršću spasa. i zbog toga ovaj čovek hoda misleći da je

budućnost u stvaralaštvu i saradnji svih bića. u prestajanju ubijanja

hodam u slavu svakog početka koji vodi nenasilju i životu. pokloniću

je grupi znaš slikare svoj dug. hodam u slavu ovog krompirišta

koje će nahraniti tako mnogo svinja i ljudi

poprad 27.7.1994

 

 

 

993/2660

 

3175  čeznem za dodirom

 

to drugo krhko nežno telo

820. hodanje

mislio sam da ću pisati o predvečerju ali ja

u predvečerje pišem o svojoj seksualnosti. bolnoj

blizina zemlje koju osećam svakim korakom mi uvećava

potrebu za dodirom. za prožimanjem. za dugim milovanjem od

čije tišine pucaju grudi. moje telo čezne za drugim telom baš kao

što duša čezne za svim dušama. kao da je sve u spajanju. posle

napornog hodanja pogotovo osećam potrebu za zagrljajem. nečijim

rukama ramenima punim toplim grudima. to drugo krhko nežno telo

tako jako u bokovima. sunce je zašlo iza visokih tatri. zagasita plavet

ovog kamenog bića me privlači kao dete. pored mene je ogromno polje

procvetale deteline. kao što u prašnjavom predgrađu sve počinje sa

blagim rađanjem sad se sve završava blagim smirajem. sam sam u

predelu. lepo je biti sam u njemu. predeo me oblikuje. voleo bih da

je neko sada ovde sa mnom. kada sam suviše sam primetim da

pružam ruku ka drveću i dodirujem mu grane i lišće. oni bokori

tamno crvenih ruža mi padaju kao lek na moju potrebu za

drugim. topli planinski vazduh mi dodiruje umorno telo

i ja osetim nečiju ljubav. hodam u slavu ovog

krompirišta koje će nahraniti tako mnogo

svinja i ljudi. vazduh me ljubi

poprad 28.7.1994

 

 

 

994/2659

 

3176  počinje da mi curi znoj

 

3177  u sunčanoj magli izblede kameni vrhovi tatra

 

3178  mala ptičica sleti na šine kao da čeka voz

 

3179  mislim na ravelov bolero

 

3180  od gledanja preko zamišljanja do rađanja. tako se vidi moja ruža

 

3181  ovo je treći mrtav leptir danas na putu

 

3182  niko ne razume da hodam bez prestanka iz dana u dan

 

cvet za ovaj vek

821. hodanje

bilo je već ovakvih vrućih dana

kad hodam licem u sunce. za koji dan

će biti hiljadu dana od kako sam krenuo. nisam

mogao znati da će biti ovako teško ali ni ovako

lepo. postajem živa metafora. hrana analogijama

koraci metamorfozama. metafora metaforama

svedok vrućim letima. zrenju pšenice. osunčanim

butinama mladih devojaka. tako raste prva

nevidljiva ruža. vazduh me ljubi. cvet

umetnosti dvadesetog veka

poprad 29.7.1994

 

 

 

995/2658

 

3183  subota podne vrelina. polazim na hodanje

 

3184  posle pet minuta sa čela mi curi znoj

 

3185  pijem koka kolu u kafani u velikom slavkovu. pivo se secuje za dvanaestoricu

meštana. čuje se kako krči radio. dobre stare muve se šetaju po stolovima

 

3186  gazim po vrućini dubokoj do kolena

 

3187  kako je tek konjima kad vuku kola upregnuti u kožne amove

 

3188  sazrelo žito po bregu kao peščana pustinjska dolina

 

3189  ja sam kralj bezrazložnosti 

 

3190  posle tri sata ponovo u istoj kafani. sada

je druga seoska postavka. četrnaest ih je u ekipi

 

3191  proslavljam sve ove mlade ljude. (gledajući pozorišnu grupu do teatra iz lenjingrada)

 

ja sam kralj bezrazložnosti

822. hodanje

bezrazložnost mog hodanja po ovoj pokošenoj

sivoj travi pored odvodnog kanala me načini kraljem

postojanja. tatre su plave. livade se zelene i žute. žitna

polja se zlate. borove šume su zagasito zelene. male planine

se sunčaju na suncu. poljsko cveće je tu da ga gledam. na ovoj

vrućini mi smo zajedno verni ovom danu. protrljam prstima po lišću

nane i osvežavam svoj dah. ne znam kako ću preći ovaj mali potok

ali kada ga pređem moj život će biti bogatiji za to prelaženje. prešao

sam ga i posle tri sata hodanja prvi put pronalazim hlad. beli leptir

mi leti oko lica. kako ne biti srećan kada svako ovo biće postoji

niko me sada ne vidi ali me vidiš ti. niko ne zna pa ni ja zašto

sam sada ovde ali znaš ti. da me neko u ovoj samoći ipak

voli je ne znam ali znaš ti. ima neke svečanosti i časne

lepote u prirodi. u tom velikom biću sa srcem deteta

cvet umetnosti dvadesetog veka. tu sam ja

kralj bezrazložnosti da bi tu bila i ti

poprad 30.7.1994

 

 

 

997/2656

 

3192  al će na ovom putu sečovce - košice biti oraha

 

3193  zlo se rađa iz odbijanja da priznamo svoje grehe

 

3194  na požnjevenoj visoravni sada je ostala samo zlatna slama

 

3195  kad pokušavamo da se sakrijemo od samih sebe mi postajemo zli

 

hvala ani i samu i skotu peku

823. hodanje

sedim u bašti ane i sama u sečovcima. bio je vreo

dan. i sada u predvečerju toplota izlazi iz zemlje kuća

i biljaka. ana je pustila mocartov rekvijem. zabacujem glavu u

nebo da bih oslobodio uzbuđenje u grudima i gledam oblake koji će

ipak doneti kišu. već je padala u okolini. brisači na kolima nisu mogli da

sustignu pljusak  kaže anin otac. po vrućini sam hodao svoj današnji duh i

rast. najbolja mera čovekove veličine je njegova sposobnost za podnošenje

patnje to je rečenica skota peka iz njegove knjige ljudi laži. ana i samo su

novosađani koji su došli u sečovce i sada žive ovde. samo mi je danas

rekao da u deklaraciji o ljudskim pravima nedostaje ona osnovna o

pravu na zaštitu od straha. ima nekog neodgonetljivog razloga

zašto je sve tako kako jeste. zbog toga se radujem i mom

beskućništvu i nadam se da mogu biti bolji. tu sam ja

kralj bezrazložnosti da bi tu bila i ti. bolji

bogu drugima i sebi na dar

sečovce 1.8.1994

 

 

 

998/2655

 

3196  čitav svet nosim u sebi

 

3197  posle mnogo dana vrućine blago zahlađenje. ipak su mi 

usne suve a hod spor. ali ta sporost je smiraj i afirmacija okoline

 

afirmacija

824. hodanje

kada se lepo pomolim

celo telo mi se protrese u hodu

bolji bogu drugima i sebi na dar

to je kap milosti koja je

pala u mene

poprad 2.8.1994

 

 

i

 

 

pred kraj hodanja sam slušao muziku

mojih koraka... sedamdeset i šest santimetara 

dug korak. kao da stopalom milujem zemlju po licu

 

 

srećan sam što na ovom svetu živim sa pticama

 

 

umetnost je služenje i spasenje

 

 

čovek je na ivici katastrofe i na raskršću spasa. i zbog toga ovaj čovek

hoda misleći da je budućnost u stvaralaštvu i saradnji svih bića. u prestajanju

ubijanja. hodam u slavu svakog početka koji vodi nenasilju i životu

 

 

vazduh me ljubi

 

 

niko ne razume da hodam bez prestanka iz dana u dan

 

 

za koji dan će biti hiljadu dana od kako sam krenuo. nisam mogao znati da će biti ovako

teško ali ni ovako lepo. postajem živa metafora. hrana analogijama. koraci metamorfozama

metafora metaforama. svedok vrućim letima. zrenju pšenice. osunčanim butinama mladih

devojaka. tako raste prva nevidljiva ruža... cvet umetnosti dvadesetog veka

 

 

čitav svet nosim u sebi

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ti si

obnovila ružu

i preporodila

lutanje u ruži

lutanja

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

28. jun 2025.

27600. dan mog života

 

 

978/2675

 

3121  vrućina je. polazim iznova bez zašto. preda mnom su novih 20 kilometara

 

3122  dune vetrić osetim neku bezrazložnu sreću

 

3123  ne mogu da opišem sve što vidim u ovom trenutku. ove

crepove. oguljeni zid. dubinu dvorišta. mesnati nos starijeg bivšeg lepotana

 

3124  hodam da bih proslavio sve lepote mladosti koje veruju da su lepe

 

3125  kiša nosi je vetar. sklonio sam se u jedan ulaz i gledam je

 

dok ne pljušti

807. hodanje

letnji pljuskovi su topli ne donose

setu jesenjih kiša ni žar kiša u proleću

letnji pljuskovi su prolazni. padaju u vrelim

danima. i posle njih odmah zasija sunce. dok ne

pljušti ja hodam i kisnem. stavim ruke u džepove

pantalona da bih zaštitio laktovima svesku u džepu

prsluka. kisnem. hodam i gledam. u kolumbovoj ulici

dvoje starih ljudi su uživali gledajući kišu koja je padala

gledali su kišu i ugledali su mene a ja sam ugledao

njih. bila je to letnja kiša i ruža na kiši. u parku sam

zastao i gledao mokro lišće. pitao sam se da li

na svaki list za vreme jake kiše padne po

koja kap. tamo dalje niz ulicu

kap vode iz neba

budimpešta 13.7.1994

 

 

 

979/2674

 

3126  i danas sunce pa kiša i opet sunce. i danas bol među nogama i ono mučenje u glavi

 

korak. dah. elektronski bit

808. hodanje

bit je navodno ime za najmanju količinu

informacije - to je slovo elektronske azbuke koje

 jednostavno može ili da bude ili da ne bude. ova dva

stanja obično označena kao nula i jedinica dovoljna su

da predstave najvažnije stvari: bivanje i ne bivanje. dan i noć

imanje i nemanje. prisustvo i odsustvo. udah i izdah. važnost bita

je u njegovom postojanju. i njegovo odsustvo i prisustvo imaju

značenje. isto kao i prvi korak putovanja - sam po sebi nije ništa

ali samo njegovo činjenje ima značaj koji odgovara celokupnom

putu. nekoliko bita u nizu je dovoljno da prenese bilo kakvu poruku

svaki za sebe. opet može da bude ili ne bude. ali niz od osam bitova

(jedan bajt) već može da označi (opiše predstavi numeriše) sve što smo

u stanju da zamislimo. koraci miroslava mandića su niz bitova svaki u

istom stanju - načinjen. svaki pojedinačni korak se ne razlikuje bitno

od mog ili tvog prvog jutarnjeg koraka ka kupatilu. međutim zajedno

u nizu koraci miroslava mandića dobijaju sasvim drugo značenje

i kao što tačkice na novinskoj hartiji svojim prisustvom i

odsustvom naprave fotografiju miroslavljevi tragovi

po tlu evrope prave ružu. kap vode iz neba

piše mi slavko milekić iz amerike

budimpešta 14.7.1994

 

 

 

980/2673

 

3127  liči da gubim na svim poljima

 

3128  velik braon leptir mi leti iznad glave vidim ga po senci ispred mojih nogu

 

3129  ja sam leptir

 

3130  malopre smo zoltan brener i ja izašli iz stana faludi đerđa. stari

pesnik kao svi dečaci ovog veka. pitao me je kako da sačuvamo ovaj svet

 

3131  ove večeri sa bolom među nogama posle razgovora sa faludijem sam odgonetnuo

poruku zadnje rečenice peščanika danila kiša između progonitelja i progonjenog biram

ulogu progonjenog. poruka je ovom rečenicom treba da počnu sve knjige u budućnosti

 

3132  svugde žive dobri ljudi i svugde žive velike ličnosti čija je sudbina

povezana sa sudbinom ostalih živih bića koja naseljavaju ovu planetu. putem

kojim oni idu ići će i budućnost bez obzira što su to često usamljene staze

 

kako da sačuvamo ovaj svet

809. hodanje

svaka žena koja nosi dete to zna i mnoga majka to zaboravi

čim njeno dete počne da živi. konfor i egoizam uništavaju sve pred

sobom. za dvadeset godina biće 5 milijardi ljudi više na zemlji. to znači

da će biti izgrađeno još ovoliko kuća koliko ih ima danas rekao je faludi

i rekao je da će u avgustu uzeti slobodno vreme da piše pesme. to mi 

se čini važnim: to pisanje pesama u starim godinama. možda će u tim

pesmama biti odgovora. kao što se nadam da se u nežnosti ruže odmara

svet. nežnost je promena u kojoj materica dvanestogodišnje devojčice

postaje spremna da rađa ili promena od dečakove boli za izgubljenim

roditeljima ka radosti sa kojom ću iščekivati sva proleća i sa

njima rasti. piše mi slavko milekić iz amerike. sa sobom

sam poneo na svoja hodanja faludijevo pitanje

kako da sačuvamo ovaj svet

budimpešta 15.7.1994

 

 

 

981/2672

 

3133  vrela subota

 

3134  agneš rajačić i ja smo preplivavali dunav. veliki i topao. na sredini te

velike vode nas je pokupila policijska kontrola. platili smo po 1000 forinti kazne

tako se moja ljubav za dunav uvećala. tako se moja svest o kontroli sveta proširila

 

3135  na putu leži mrtav mali miš

 

čičkovi u predvečerju

810. hodanje

vraćajući se iz sentandreje velikim delom

puta su me pratili čičkovi. čičkovi u letnjem

predvečerju. kada bih se sklonio biciklovima sa

puta oni su me ubadali kroz pantalone i češali po

goloj koži ruku. svetla boja njihovih ljubičastih i mekih

cvetova i jako stablo njihovih bodlji. na nekim mestima bi

se isprepleli sa cikorijom ili divljom metlom. putovali su

čičkovi duž biciklističke staze. nikada ih nisam video ovoliko

mnogo i ovako velike. i za njih i za mene dan je prolazio. ulazili

smo zajedno polako u noć. iza brda je palo sunce a dunav je

tekao u tišini. nezaštićen osećao sam se lepo pored njihove

snage. gledao sam ih i činilo mi se da mi nešto poručuju ti

čičkovi u predvečerju. sa sobom sam poneo na svoja

hodanja faludijevo pitanje kako da sačuvamo

ovaj svet. u tihoj uznemirenosti osećao

sam i neki blagi spokoj

budimpešta 17.7.1994

 

 

 

983/2670

 

3136  topli dan u slovačkoj mi počinje sa lepom misli sve postaje moguće sa vremenom

 

3137  da mi nije obrva znoj bi mi se slivao po licu

 

3138  tri krupne kapi kiše već čine potočić

 

3139  vidim kišu u brdima. posle tri minuta je bila ovde

 

3140  put je opasnost kaže persijanska tradicija

 

3141  sada moraš biti pažljiv. posle kiše tvoja stopala

su opasnost za puževe na putu kaže mi glas

 

3142  jedino što imam je to što ništa nemam

 

idem ka popradu

811. hodanje

posle rožnave sam se kupao u

znoju. šake su mi bile vlažne pa sam

teško crtao današnju travu. posle pola sata

sam bio mokar od kiše. došao sam u poprad

mesto ispod visokih tatri. pozvali su me da i ovde

uradim akciju molim pasoš čoveka u kretanju. juče

kada sam prelazio granicu osećao sam se bedno i

poniženo. gubim snagu na ovom putu kroz pustinju

koju su stvorile države sa svojim policijama i birokratijom

gubim snagu ali i verujem u preporod. verujem da i moji

bolovi mogu prestati. verujem u onu veliku rečenicu na

psu rana rasla na psu i zarasla. baš ono čemu me

uče sve ove kiše i ovo sunce. ova godišnja doba

kroz koja prolazim. u tihoj uznemirenosti osećao

sam i neki blagi spokoj. treće leto na ruži

šafarikovo - poprad 18.7.1994

 

 

 

984/2669

 

3143  miriše kamilica. kako si danas detinjstvo

 

3144  veliki beli kamen u polju krompira

 

3145  izlazim iz sela velky slavkov. uživao sam hodajući kroz njega slušajući slovački jezik

 

3146  velike lipe natapaju svojim mirisom čitav predeo

 

3147  u prirodi gde god pogledaš možeš ugledati jednog leptira

 

3148  u strmoj šumi su mi noge dva puta

proklizale i dva puta sam padao u visoke koprive

 

3149  hodam kroz gusto polje kamilice. čujem samo brujanje pčela

 

3150  blizina je neodgonetljivo beznačajna

 

crna vragolanka

812. hodanje

u jednom trenutku sam ugledao

svoju penkalu. držao sam je u levoj šaci

mašući rukom kroz vazduh. u drugom trenutku

ugledah idem ka planini. penkala mi se činila kao misao

u predelu. kao da su obrisi u prirodi ispisani njenim crnim

mastilom. ispisani malom crnom vragolankom u mojoj ruci

bila je lepa kao i sve bilje. odjednom mi ju je bilo žao što je

stalno u džepu. prošla je pola sveta a gledala je tako malo

gledala je samo po sobama u kojima smo se odmarali i u

trenutku kad bih je u hodu vadio iz džepa da nešto zapišem

sa mnom je od jednog četvrtka u kome mi ju je pre dve i po

godine poklonio žarko radaković. sada bih voleo da je ja

nekome poklonim. nekome ko može da oseti šta se sve

skupilo u njoj. nekome ko bi je voleo. sa njom ću

ovih dana pisati o planini. treće leto na ruži

kao što sam juče pisao o mističkom

putu ne pominjući ga

poprad 19.7.1994

 

 

 

985/2668

 

3151  svečano obučeni vraćaju se ljudi sa groblja

 

3152  kroz selo mlynica. selo je malo kao srce

 

3153  sve ovo vreme dok prolazim kroz ovu ledinu skakavci iskaču iz trave

kao vodoskoci. ali sam tek sada uzeo da sve to zapišem od kada mi je jedan skočio

na levu šaku. prelep je. svetlozeleno žut. sada je skupio noge kao da će da poskoči. nije

 

3154  hodam sa njim

 

3155  posle deset minuta je skočio u travu

 

sam sa vetrom

813. hodanje

kada sam primetio kako sam

sam na putu pomislio sam da li sam

na putu sam sa vetrom ili sa lepotom. no

to je svejedno. bilo je lepo hodati u ovom danu

u kome sam već zakasnio za trešnje a preranio za

jabuke. u selu mlynica sam se osećao kao u bajci. sve

je bilo tako malo i mirno. neki ljudi žive u tom selu. tu se

rađaju vole i umiru. obrađuju zemlju. sade voćke. laste

im doleću u proleće. zaboli ih ako se ubodu na trn ruže

imaju i crkvu i malo brdo i potok im protiče kroz selo a

krivina puta je tačno u centru sela. bio sam ponosan

na sebe jer sam im video čiste krpare koje je neko

sušio na ogradi malog mosta. kao što sam juče

pisao o mističkom putu ne pominjući ga

ponosio sam se njihovim životom i

tome da pripadamo istoj

vrsti živih bića

poprad 20.7.1994

 

 

 

986/2667

 

3156  dok sam hodao tamo sunce mi je bilo u licu sada mi je u leđima

 

3157  sa umetnicima iz drugih zemalja pijem vino. mislim na bruna

šulca i vitkijeviča koji su se skupljali sa druge strane tatri u zakopanima

 

3158  sada ništa ne mogu da se setim osim beketa i njegovih istih priča

 

pišem da bi postojalo

814. hodanje

pišem o jednom. o nežnosti. o preporodu

o ljubavi. pokajanju. oproštenju. o vaskrsenju

o večnoj dobroti. o neuništivoj lepoti. o savršenstvu

žene. sve to osećam i svega toga nedostaje u meni i

zato i pišem baš o tome da bi postojalo. pa kad kažem

vazduh da vazduha bude više. jer i rečima se stvara

svet. ponosio sam se njihovim životom i tome da

pripadamo istoj vrsti živih bića. u tvoje

zdravlje zdravlje moje

poprad 21.7.1994

 

 

i

 

 

vrućina je. polazim iznova bez zašto

preda mnom su novih 20 kilometara

 

 

jedino što imam je to što ništa nemam

 

 

kada sam primetio kako sam sam na putu pomislio sam da li 

sam na putu sam sa vetrom ili sa lepotom. no to je svejedno

 

 

jer i rečima se stvara svet 

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti si ono isto

sad ko i ono

nekad isto

tad

 

sad

 

 

i

 

 

ružo lutanja

ti si bila bezmerna

mera bezmernog u

svakom mom koraku

u svačijem dahu

desetogodišnjeg

koračanja

mog

 

 

i

 

 

ružo lutanja

sva tvoja očekivanja

se nisu dogodila i samim

tim su te načinili događajem

od koga svi očekuju i sad

i zauvek

 

 

i

 

 

ružo lutanja

ti si recimo otvoreno

desetogodišnje jebanje

ne samo za sreću i radost

svakog i svih bića nego

posebno za svakog

odbačenog

bića

 

 

i

 

 

 

ružo

lutanja

usne na

usnama

savest

na

svesti

 

 

i

 

 

ružo lutanja

ti i sad budi svima

i svakom pobuna u

harmoniji svačijeg

podavanja a

pogotovo

u

davanju

svog

života

melodiji

sveživota

 

 

i

 

 

ružo lutanja

ti mi budi pesma

u svakoj mojoj pesmi

i ljubav sloboda istina

u svakoj mojoj

umetnosti

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

27. jun 2025.

27599. dan mog života

 

 

966/2687

 

3083  vidim hodamo put i ja

 

3084  sa desne strane ne prestaje čičak. kada 

mu priđem ljubičasti cvetovi dodiruju mi kukove

 

3085  ovde je čičak pokošen i sasušen leži kao duvan

 

baš kao i čičkovi

797. hodanje

posle tri kilometra sam želeo

da se vratim. nisam. ishodao sam

na kraju sam hodao sporo da bi mi

uminuo bol u tetivi. između je bilo zelenilo

šuma i polja. gustina zelenila i žuto cveće

po nasipima. bio sam umoran od nemoći

ali mi je bilje davalo snagu baš kao i

pređeni put koji me je gurao u leđa

oblaci prate moje prijatelje

baš kao i čičkovi

beograd 1.7.1994

 

 

 

967/2686

 

3086  na jučerašnji dan pre deset godina sam počeo svoje prvo hodanje

za poeziju. hodao sam 56 dana i mislio sam da sam preleteo valoviti prostor

bivše jugoslavije. osećao sam se kao da sam se bacio u ponor i da me je

prihvatila vazdušna struja koja vodi ka večnosti. noge su mi korak po korak

milovale zemlju. reči su mi bile u visini kolena. bokovima sam venčavao

sve oko sebe. stomakom sam ulazio u utrobu sveta. grudima sam

ljubio. glavom leteo. nogama i srcem sam pevao

 

srce uski put

798. hodanje

uradio sam sve što je

do mene a ipak je moje srce

tužno. srce uski put. sada se u noći

znojim. mislim na trave povlačim šaku

po dlakavim mokrim grudima. vredelo

bi živeti. baš kao i čičkovi. letnje

jabuke jesti

beograd 2.7.1994

 

 

 

969/2684

 

3087  podneti dan

 

3088  miriše salaš pored kanala. berem zadnje višnje

 

3089  na ovoj sam dolmi pre deset godina pred svoje prvo

hodanje pešačio da bih se privikavao na samoću i strpljenje

 

3090  ljudi pecaju u kanalu. člove im pera među drezgama. vade

kao šake velike karaše baš kao pre tridesetpet godina moji drugovi 

 

na kajinom grobu

799. hodanje

kaja je moja majka. posetio sam

joj danas grob. vrućina je kao i avgusta

1958 kada smo pokopavali oca. sećam se žutog

peska i mirisa rake. danas je jedna pedesetogodišnja

žena čučala nad krstačom plakala i dozivala svoju majku

da ustane. ja nisam plakao samo su mi malo drhtale grudi

okolo groblja se širila ravnica daljina joj je ličila na drugi svet

kada su kaju pre dve godine sahranjivali hodao sam atinom

pljuštala je kiša i niz strme ulice jurili su potoci vode. bile su to

moje suze. posle kajinog odlaska sam ostao sam na svetu

sam pod nebom sam sa svetom. u svom gradu nemam više

ništa. beskućnik sam. spavam kod slobodana tišme. večeras

smo pričali o satiju i stravinskom. o nežnosti i dobrovoljnom

siromaštvu satijevom. jedna zlatna nit po plavom putu

letnje jabuke jesti. sam baš kao što trepere

zvezde ili zvono bruji u predelu

novi sad 4.7.1994

 

 

 

970/2683

 

3091  tamo se tmuri

 

3092  prošli put na ovom delu puta su po žitu bile crvene

bulke sada se mladi žuti suncokret preliva po poljima

 

3093  počinju krupne kapi. sve iz džepova uvijam u najlon kesu i brzo vadim kabanicu

 

3094  kada je grunuo pljusak kod vrbasa stao mi je jedan kombi

i sačuvao me od te velike vode koja bi me natopila do kostiju

 

3095  u budimpešti sam. istuširao sam se u stanu lasla

lantoša. petnaest je do sedam hodam ka ženi koju zovem žena

 

3096  u uzanim ulicama predvečernji vetar još ne može da rashladi vazduh

 

15 do 9 pale se ulične svetiljke u budimpešti

800. hodanje

baš na istom mestu su se upalila kao i u pet do četiri 21. decembra

ova slučajnost susreta na istom mestu sa paljenjem uličnih svetiljki

mi ponese duh kojim proslavljam činjenice u postojanju. to zovem

herojstvom i lepotom. roman postanja o postojanju. teško je

osloboditi se sveta iluzija i iluzija romana i zato pišem o

uličnim svetiljkama koje se u letu pale pet sati kasnije

ovo je roman o svetlosti. sam baš kao što trepere

zvezde ili zvono bruji u predelu. u budimpešti

sam kao i svugde kao kod svoje

kuće: nezaštićen

novi sad - budimpešta 5.7.1994

 

 

 

971/2682

 

3097  naravno i ovaj dan prolazi

 

3098  volim kada sam među ljudima čiji jezik ne razumem jer biti sa ljudima ne znači samo

razgovarati nego biti u zajedničkom životu a život nije u istom jeziku nego u istom poreklu

 

3099  zašto se tako mnogo divim ženi

 

2. februar 1973

801. hodanje

drugog februara 1973. u zatvoru

sam zapisao moja snaga bolno je mučena

od ljubavi. odatle dolazi i hodanje. ukrotiti svoju snagu

boriti se sa sobom. ne saditi svoj korov van sebe. otvoriti se

delovanju ljubavi koja menja kojom podnosim. bio sam tada

dvadeset tri godine star. već dvadeset dve godine volim rečenicu

nikoga ne uplašiti ni u snu povrediti. ne razumem zašto čovek mora

da pripada jednoj državi. to je tako staromodno i dosadno. država je

zatvor. države su se formirale kao ratničke zajednice i sve dok bude

država biće i rata. miroljubivost i kultura države su samo njena maska

koja prikrivaju ratnička vežbanja i pripreme za nove borbe i osvajanja

tužno je što duhovni ljudi učestvuju u tome. tužno je što velike

religije učestvuju u stvaranju rata. tužno je što ruke koje

ubijaju tuđu decu grle svoju. u budimpešti sam kao i

svugde kao kod svoje kuće: nezaštićen. teško je

ukrotiti svoju snagu ali druge nema

budimpešta 6.7.1994

 

 

 

972/2681

 

3100  jedna od velikih stvari u životu je činjenica da su pertle

koje vežem ujutru vezane sve dok ih ne odvežem uveče

 

3101  svojim plućima perem vazduh grada

 

3102  ispred poslastičarnice žerbo čekam vesnu pavlović u

beogradu smo se dogovorili da se ovde vidimo. da li će doći

 

3103  kovitlam se u odbijanjima

 

3104  tiho večernje sunce obasjava krovove

 

čekanje i ćutanje

802. hodanje

vesna nije došla. čekao sam

čekao sam i otišao. sada sam u

ulici wesselenyi. uskoro će osam

uveče. za jedan sat će i veče. čekanje

mi se pretvorilo u ćutanje. ćutim kao ovi

šeširi u izlogu. ili kao levo zatvoreno oko

dečaka dok desnim gađa kišobranom niz

ulicu pogađajući u centar moje pažnje. svi

ti mali događaji šaraju sliku ruže. dobijem

mir na kraju hodanja. dobijem i humor. i

humor i umor. preda mnom je noć

teško je ukrotiti svoju snagu ali

druge nema. pretvoriti snagu

u snagu ljubavi

budimpešta 7.7.1994

 

 

 

973/2680

 

3105  kako je teško svakog dana uraditi ovu istu jednostavnu stvar

 

3106  devete patike 6500 forinti

 

3107  sa agneš rajačić po ulicama posle ponoći. zastanemo i slušamo tišinu velikih zgrada

 

spajanje nespojivog

803. hodanje

u novoj sobi kod livije cases zapisujem

ovo hodanje. vetar nosi zavesu ja sam tu iza

nje za stolom. mislio sam danas o mogućnostima

nemogućeg o spajanju nespojivog. preda mnom je

mastilo i indijski crtež venčanja vode i vatre. mladić vatra

gleda devojku vodu. gleda je u usne ona njega u oči. drže

se sa četvoro njenih i četvoro njegovih ruku da se ne bi

razdvojili. iz njega bukti plamen iz nje lije voda ali njihov

brak je božiji i oni zagrljeni u nebu iznad planina žive

spojeni nespojivošću. vetar nosi grane divljeg oraha

koji se nadvio nad zid. kroz otvoreni prozor ulazi

vazduh večeri. moj sto je mali stopalima mu

milujem noge. put je u meni. pretvoriti

snagu u snagu ljubavi. devojka

voda i mladić vatra su u meni

budimpešta 8.7.1994

 

 

 

974/2679

 

3108  kad stupim na most naiđem na jak vetar. vetar i reka se dobro slažu

 

3109  devet je uveče. jedan čovek sa majicom

na ramenu hladi svoju kožu subotnjim vetrom

 

3110  vraćam se na krevet sa kilom crnog hleba pod miškom i flašom belog vina u šaci

 

nisam ishodao ni današnju ni ovonedeljnu turu hodanja

804. hodanje

kada me je prijatnost poslepodneva u sobi žene koju zovem žena odvojila od

moje svete dužnosti hodanja prepustio sam se prijatnosti kao leku. devojka

voda i mladić vatra su u meni. prosek dnevnog hodanja mi je sa

20.561 km pao na 20.533. kilometar

budimpešta 9.7.1994

 

 

 

976/2677

 

3111  gledam starog gospodina kako posmatra dečaka

koji metlom tera vodu iz ulične bare u kanalizaciju

 

3112  posmatranje - savršenstvo

 

3113  vidim vetar po talasima dunava pet šest kilometara

uzvodno i dok još nisam završio rečenicu evo ga i ovde. letnji vetar

 

3114  sretan sam što su leptiri i ptice tako lepi

 

3115  tri metra visoki čičkovi na ulasku u sentandreju

 

3116  u butinama mi je pesma

 

slavljenje života

805. hodanje

istrošila mi se penkala ali

još piše. vraćam se iz sentandreje

mnogo sam hodao danas i mnogo se kupao

iscrpljenost me odmara. čist sam kao savest

prepuštao sam se šumskim putevima. gledao sam

mrave na stazi i ptičice na granama. življenje je čast

sa agneš rajačić sam preplivao dunav i hodao go i

bosonog nasipom. od tog vazduha po goloj koži

nema veće slasti. od te bosonogosti nema udobnije

obuće. niti ima veće slobode od uživanja u lepoti

ženskog tela koje gledam dok hoda u predelu

prosek dnevnog hodanja mi je sa 20.561

km pao na 20.533 km. žena hoda kao

savršena lepota mlade kobile

budimpešta 11.7.1994

 

 

 

977/2676

 

3117  odličan gradski pljusak

 

3118  deset minuta kasnije jaka zapara 

 

3119  ljudi na ulici. ljudi na ulici

 

3120  taman sam hteo da ga nagovestim ali pljusak

me je sustigao. sada osećam mokra leđa kako me hlade

 

pljuštanje

806. hodanje

dvaput kisnuo dva put se

znojio sa dve žene hodao. popio

dva piva. to je moj današnji dan. pri jakom

naletu kiše stajao sam iza jednog stuba i gledao

kako ulicu prekriva voda i pljuštanje. bio sam sretan u

prepuštanju. priči koja se zove letnji pljuskovi. ta brzina

sa kojom se prve krupne kapi pretvore u pljusak taj miris

koji dolazi iz neba. ta ispražnjenost ulice. sećanje na sve

kiše koje su padale. pa zvuci. savršeni zvuci kiše o

asfalt lim lišće vodu. i onda vetar koji ponese

kišu u kišnu prašinu. žena hoda kao

savršena lepota mlade kobile

tamo dalje niz ulicu

budimpešta 12.7.1994

 

 

i

 

 

vidim

hodamo put i ja

 

 

na jučerašnji dan pre deset godina sam počeo svoje prvo hodanje za

poeziju. hodao sam 56 dana i mislio sam da sam preleteo valoviti prostor

bivše jugoslavije. osećao sam se kao da sam se bacio u ponor i da me je

prihvatila vazdušna struja koja vodi ka večnosti. noge su mi korak po korak

milovale zemlju. reči su mi bile u visini kolena. bokovima sam venčavao

sve oko sebe. stomakom sam ulazio u utrobu sveta. grudima sam

ljubio. glavom leteo. nogama i srcem sam pevao

 

 

kako je teško svakog dana uraditi ovu istu jednostavnu stvar

 

 

sretan sam što su leptiri i ptice tako lepi

 

 

življenje je čast. sa agneš rajačić sam preplivao dunav i hodao

go i bosonog nasipom. od tog vazduha po goloj koži nema veće

slasti. od te bosonogosti nema udobnije obuće. niti ima veće

slobode od uživanja u lepoti ženskog tela koje gledam

dok hoda u predelu. žena hoda kao savršena

lepota mlade kobile

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti si

napijanje

odricanjima

i

trezvenost

desetogodišnjim

preterivanjima

u

naporu

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

26. jun 2025.

27598. dan mog života

 

 

953/2700

 

3055  hajdemo i danas moja dušo. duša taj stidljivi vetar kaže suzan zontag

 

3056  čim krenuh iza betonskog zida jedna tiha ruža

 

3057  čuješ li kako levo stopalo povlačim po osušenoj

zemlji pod čijom se pokoricom oseća voda velikih kiša

 

3058  vetar podigne hartiju novina i nosi ga duž tramvajskih žica pa gore i sve više ka nebu

 

3059  čovek živi u modelima sveta. modeli sveta nisu svet. čovek ne živi u svetu

 

u njenim šakama

786. hodanje

hodao sam danas sa jednom

ženom neću joj reći ime. hodali smo

pored reke gledali vetar na vodi i svetlost

dana kako pada u predvečerje. posle hodanja

seli smo na vino. na stolu su bile dve čaše i moja 

sveska u kojoj pišem ovu knjigu. za vreme razgovora

ne otvarajući je uzela ju je u svoje šake i čvrsto je držala

rečenice koje slede izgovarala je sa dugim pauzama

osećam je iznutra. čitam je unutrašnjim očima. knjige se

gledaju ali nas ne dodiruju kod tvoje knjige je drugačije: ne

gledam je a ona me dodiruje. to je moja knjiga. njen sadržaj

preuzimam ne otvarajući je. ona je izvor i kada je u mojim

šakama ona je moja. tvoja knjiga je toliko otvorena da je

 moja. moja je zato što nema tajni. ulivam se u nju jer

se ona kupa u meni. hodam u predalekom predelu

koji se zove tu sam. to je ružina knjiga

o zlatnom kamenu

beograd 18.6.1994

 

 

 

955/2698

 

3060  vrućina. ljudi stoje u pravougaonom hladu tramvajskih stanica kao i kad pada kiša

 

3061  tiho predvečerje. hodam pod drvoredom. prljav

od znoja i umoran plivam po gustom lepljivom mirisu lipe

 

jedna stvar vodi drugoj. to tako ide. shvataš li

787. hodanje

zavalio sam se u sedište i duboko udahnuo uvlačeći u pluća nešto od

onoga što sam držao da je atmosfera jada koja mi je okruživala glavu piše

karver u svojoj priči kese. čitam je dok hodam. danas ću je čitati u hodu pomislim

ja sam čovek bez knjiga. ona koja mi je u džepu ili šakama mnogo mi znači. saputnik

mi je na drumu ili u ovoj vrućini od sunca. u hodu ne mogu mnogo da čitam jer me

umaraju kilometri koji ne prestaju. (ispraznila mi se penkala. punim je crnim mastilom

osetim mu miris. rekao sam da volim da punim penkalu). ali kad je ponekad izvadim

otvorim i bacim pogled na stranicu osetim radost. smešim se i hodam. u šakama

mi je nečiji život. pa onda sam je poljubio. položio sam joj glavu na sofu i

poljubio sam je i još osećam njen jezik ovde kako žuri da stigne u

moja usta. shvataš šta kažem. to je ružina knjiga o

zlatnom kamenu. shvatam shvatam

beograd 20.6.1994

 

 

 

956/2697

 

3062  prži ali trava je natopljena noćašnjom kišom

 

3063  dok čitam knjigu često se na stranici pojavi mušica. nekad su tako

male sitnije su od tačke na slovu i. ne mogu da se načudim kako su tako sitne

 

3064  posle noćašnje kiše mnogo je belih pužića po asfaltu. spiralne

kućice su im bele kao kreč. mnoge smo već zgazili. mislio sam da su na

suncu već uginuli ali kada sam zastao video sam da se kreću. stavio sam

knjigu u džep i sad gledam u asfalt da više ne bih zgazio nijednog

 

3065  danas je počelo leto

 

stavio sam knjigu u džep

788. hodanje

i danas sa karverom. to su priče o ljudima

ja ne pišem o ljudima. ponekad mi je žao što ne

pišem o njima. i ljudi su zanimljivi. žive operetski

(da ne zaboravim posle je puževa bilo mnogo kao

sitnog cveća). ja pišem o vetru i pužićima. ali i ljudi su

zgodni. seru. samo seru. vole se i proždiru se. nesporazum

do nesporazuma. čine grozne stvari. koncentracioni logori

mnogo oružja za ubijanje. posipaju vreli asfalt na zemlju

izmislili su apokalipsu kao opravdanje. govore da ih

čuju sve zvezde. ljudi vrsta moja. shvatam

shvatam. samo napred ka cveću

beograd 21.6.1994

 

 

 

957/2696

 

3066  i na kraju dana u sred noći pun mesec beli se kao sunce

 

3067  lipe mi mirišu na spas

 

vitmenova opomena

789. hodanje

bol u tetivi vrućina i suva trava. danas

sam beskrajno sam i bez ikakve šanse. ruža je

u strahu. novac nestaje. ne vidim izlaz. telo mi plače

setim se kako je završio vitmenov kosmički vitalizam

u crnilu početka. snagom trava i radošću svoje duše

vitmen nas je ponovo rodio rodio i ponovo se vratio u

bol. verujem da bol ponovo leči. tu sam danas i ja

bio sa svojim koracima u zavičaju svoga lutanja

samo napred ka cveću. u koraku koji

mi bridi u desnom uhu

beograd 22.6.1994

 

 

 

958/2695

 

3068  zapara

 

3069  i još jedan dan

 

epiktetova želja

790. hodanje

u jednom trenutku mi se pojavila

lepa ideja za buduća hodanja. učinilo mi

se da bih za to mogao dobiti pare. uspinjao sam

se zemljanom stazom na asfaltni put i osetio sam spas

osetio sam da će ruža i dalje rasti. to me je umirilo. odmorilo

mi mozak. u džepu mi je bila lepa knjiga branka maširevića

novi monasi. pre večeri zapara je počela da uminjuje grad je

bio miran. prelazio sam most i gledao njegov dugi rukohvat koga

je bog zna šta na nekim mestima ulubilo izvitoperilо. volim kad

svetlost dana osećam na slepоočnicama. volim jer telom milujеm

prоstore. volim epiktetovu želju da ga smrt zatekne u trenucima

dok se predaje plemenitom i korisnom poslu za čovečanstvo

ili još bolje ako bi i u zadnjim trenucima života pokušavao

da ispravi samoga sebe. volim što je njegova mudrost

došla do mene i posle hiljadu godina. da o suncu i

ne govorim. u koraku koji mi bridi u desnom

uhu. u uhu se začinje oblik

beograd 23.6.1994

 

 

 

959/2694

 

3070  sumrak. znojim se

 

3071  u društvu. na vrhu društva. izvan društva

 

to su tri osnovna načina egzistencije ličnosti sa društvom. ja sam odabrao treći jer je to

najbolja pozicija za prihvatanje celog društva i jedini prostor za most između društva i sveta

 

tri dana

791. hodanje

tri dana stara brada

tek sada vidim koliko je mnogo

sedih. da. vrućina. prijatelj nenad

baturan mi je rekao da će mi dati novac

za ružu. posle toga sam hodao kao na krilima

gledao sam sumrak i gradilišta. dan se završio u

jutru sledećeg dana. hodali smo dragana erdevički

i ja. hodali smo po jakom jutarnjem suncu. dan se

i ovoga puta pojavio. još je mirisala svežina noći

u uhu se začinje oblik. u koraku put

beograd 24.6.1994

 

 

 

960/2693

 

3072  telo mi se smiruje

 

3073  godišnja doba

najlepša stvar na ovom svetu

su godišnja doba. (i cveće.) i sve na

ovom svetu i svako dete ih zna. i životinje

i biljke im se prepuštaju da ih kroz život vode

godišnja doba se ponavljaju i uvek su ista. zato

što ih tako dobro poznajemo ona nas uvek iznenade

kao da ih vidimo prvi put. nikada nećeš u proleću

otkriti staro proleće uvek će to biti proleće prvi put

i grožđe koje će dobiti jesenju slast biće zrelost ali

prvi put. četiri godišnja doba su tako različita ali

ništa na ovom svetu nije složnije od njih i njihovog

smenjivanja. u sva godišnja doba sam uhodao

dobrodošao. sva su me primala kao njihovog

i sva su me predavala jedno drugome

bezbedno. sačuvanog u

lekovitosti njihove

promene

 (iz rečnika hodanja)

 

lepo nemoguće

792. hodanje

godinu dana od smrti dolores

čaće. hodali smo joj na grob. u

tišini. u koraku put. prašina

pored puta dolores

zauvek

beograd 25.6.1994

 

 

 

962/2691

 

3074  jedno dete gleda mrtvog goluba 

 

3075  afirmacija stida

u stidu žive i strah i strepnja. u

stidu žive čežnja i nemoć. prvo osećanje

koje me je skroz obuzelo u životu bio je stid. on je

moje detinjstvo. osećam ga u telu kako me čuva od

života ne dajući mi da živim. stid je život u odsustvu

življenja. veliki rajski život jer u njemu živi pravo na

život. pravo na život ne može biti oduzeto. svi oni koji

su živeli strastveni život i pri tome oduzimali život

drugome nikada zapravo život nisu ni osetili. i zato je

stid čuđenje i poklonjenje životu. danas hodajući ja

ljubim svoj stid jer ljubim stid svih onih koji ga nose

duboko u sebi i koji još ne mogu da zažive jer

u njihovom stidu živi večnost i raj

(iz rečnika hodanja)

 

ništa

793. hodanje

vrućina. prašina pored

puta dolores zauvek

ugrejali beton leto

u gradu

beograd 27.6.1994

 

 

 

963/2690

 

3076  komarci. privodim umor kraju

 

3077  prošlu noć sam proveo sa novim prijateljem rajkom

kapetanom. godinu i po dana je ratovao. samo sam slušao

 

anđeli hodači

794. hodanje

pri kraju hodanja osetim mir

u telu mi je. zaista mi je potrebno

strpljenje. mnogo toga me sprečava da

punom snagom hranim ružu. ali strpljenjem

ruža i ja ćemo preživeti. strpljenjem kojim svako

jutro broj preostalih hodanja sa desne strane prelazi

na levu stranu gde su moji do sada ishodani dani. veći

broj sipi manjem. šušti kao šaš. zvuk tog sipljenja je

tihi dah lepote koja udiše vazduh strpljenja. polako

miroslave ne boj se siromaštva nekih zapisa. baš

u njima žive tvoji anđeli strpljivosti bodrim

sam sebe. ugrejali beton leto u

gradu. anđeli

hodači

beograd 28.6.1994

 

 

 

964/2689

 

3078  tako se i s bogom sjedinjujemo. ne možemo mu se približiti. udaljenost je duša lepote

 

3079  žena

uvek me uzbudi

kada čujem sve je bog

to je baš ono isto uzbuđenje

koje osetim kada čujem reč žena

ja ne znam to da objasnim ali to osećam

gdegod da krenem, krećem da bih sreo ženu

vodu ženu. zemlju ženu. slobodu ženu. istinu

ženu. ženu žene. ne mogu nigde stići ako

već nisam u njoj. ako nisam u njoj kako

bih mogao biti u svetu. žena mi je

drug koji sa mnom pruža iste

korake po ovoj zemlji

(iz rečnika hodanja)

 

nezastajkujući

795. hodanje

lepo sam hodao sa draganom

erdevički. nezastajkujući vratili smo

se sa 21.5 kilometrom. hodali smo po vrućini

pola puta smo ćutali pola puta pričali. na kraju

hodanja prošli smo pored krupnih roza ruža. bile

su poklon za naš znoj. izrasle su na visokim

stabljikama. više od nas okrugle kao jabuka

ili otvorena šaka. kroz topli vazduh širile

su svoj duboki miris. anđeli hodači

ruža u vrućini

beograd 29.6.1994

 

 

 

965/2688

 

3080  lije mi štipajući znoj sa lica. majica je natopljena nema kraja hodanju

 

3081  devojka koja odgleda kako cveta cvet od zametka do uvenuća

imaće sreće u životu i njen dragi je nikad neće napustiti. azerbejdžanska

 

3082  čineći dobro činim zlo. osloboditi se činjenja

za činjenje uči me mladi dejan tomanović

 

zamena

796. hodanje

vrućina me zaustavlja

bolovi me rastužuju. neka

umesto mene pevaju stari

pesnici. ruža u vrućini

oblaci prate moje

prijatelje

beograd 30.6.1994

 

 

i

 

 

volim jer telom

milujеm prоstore

 

 

u uhu se začinje oblik. u koraku put

 

 

strpljenjem kojim svako jutro broj preostalih hodanja sa desne strane prelazi

na levu stranu gde su moji do sada ishodani dani. veći broj sipi manjem. šušti

kao šaš. zvuk tog sipljenja je tihi dah lepote koja udiše vazduh strpljenja

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti si i sad

vihor koji

vihori

i

vir

koji

uvire

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

                                                                                                            

 

 

 

 

 

 

25. jun 2025.

27597. dan mog života

 

 

942/2711

 

3016  gurajući me u leđa i hladeći mi ruke vetar me pojednostavljuje

 

3017  uticati na kvalitet dana najviša je umetnost pročitao sam danas ovu toroovu rečenicu

 

3018  već četrdesetipet godina nosim svoja leđa svetom

a da ih nikad nisam video. leđa su moja vrata u nepoznato

 

radnja u kojoj sam želeo da kupim drvene bojice bila je

zatvorena posle 17 h a ja sam došao pred nju u 17 i 50

776. hodanje

sve me pojednostavljuje. gradeći ružu postajem ruža sa svim njenim trnjem

hodajući po putevima postajem samo put sa svom njegovom samoćom. osećajući

jedno postajem postajući. ništa drugo do jedan zrak. nestaju reči iz mene. reč lišće mi

nestaje u lišću. složenost udahnem jednim dahom. reč radost sam video u ženi koju zovem

žena. video sam ljude sa praznim korpama dok ulaze u prodavnice i iz njih izlaze sa punim

i danas sam čuo jednu priču. priču o ljubavi i neverstvu. žena koja mi ju je pričala rekla je

jedino što trebam je njegova ljubav ali ne verujem ljudima koji pričaju samo o ljubavi oni

su kao sekta zatvoreni u iluziju od koje jedino žive. bilo je to dovoljno za današnji

dan. i kad stane vetar da ostanu samo radost i nežnost. pred sumrak

je sijalo mlado zeleno sunce

budimpešta 7.6.1994

 

 

 

943/2710

 

3019  kako volim pružene ruke sa otvorenim šakama. prosjaci su sunce gradova

 

3020  kako lako nosi svoje pune grudi ova mlada devojka

 

3021  kupio sam novu flašicu crnog pelikanovog mastila. volim da ga

trošim. volim ga kad nestaje u slovima kojima ispisujem reči sa kojima

se ređa rečenica u kojoj se divim majstorima koji su ih pisali i koje su

me uzbuđivale dok sam ih čitao učeći me da su one pre svega trag

 

živela pijem u tvoje ime plava ružo

777. hodanje

blizu je ponoć sedamstosedamdesetedmog hodanja. hodanja

u slavu postojanja šta god da je postojanje. sedim u jednoj vinariji

pijem dva deci belog a kao da zalivam ružu koja raste iz ničega. uskoro

ću ustati i nastaviti hodanje. preći ću dunav hodati pored kuća radovati se

nastajanju. pomisliću na plave prostore u mom mozgu. setiću se mrtvih i

pokušaću da budem drag smrti. prvo hodanje je bilo obeleženo mladim

mesecom u londonskoj jeseni. sedamstosedamdesetedma šetnja prolazi

u slavu helderlinovog vina u toploj letnjoj noći. u ovoj rečenici ispijam

predzadnji gutljaj. leva šaka mi leži na svesci prekrivajući rečenicu

o mastilu a desna piše novu. pred sumrak je sijalo mlado zeleno

sunce. u zadnjem gutljaju bog mi se osmehuje jer

bog je vinogradar kaže hamvaš

budimpešta 8.6.1994

 

 

 

944/2709

 

3022  noć prethodi zori

 

3023  dok hodam pored ovog braon zida (geislereta u.) sa znojem

na čelu i dve koštice višanja u ustima nadam se da me vidiš

 

3024  novi bol u telu

 

3025  sa livijom i zoltanom brenerom u kupatilu szechenyi. posle saune mi se pomuti u glavi

 

pred veliku kišu

778. hodanje

čednost je cvetanje čoveka a

ono što se naziva genije junaštvo

svetost i slično samo su različiti plodovi

tog cvetanja volim ove reči tridesetogodišnjeg

toroa. sa njim delim njegov savet o dužnosti građanina

da bude neposlušan. samo ova neposlušnost je način da

nasledimo i predamo čednost životu naravno boreći se sa

svojom lenjošću svojim samoljubljem i svojom agresivnošću

brao sam trešnje i višnje dok sam hodao periferijom. jedan

mladić je sa motorom istrčavao svoja dva vučjaka. kasnije

sam razgovarao sa zoltanom brenerom. kao i uvek pričali

smo o indijancima i životima u americi. etika nam je

takođe bila na usnama a pod nogama asfalt sa kojim

smo zajedno očekivali veliku kišu u noći. u zadnjem

gutljaju bog mi se osmehuje jer bog je vinogradar

kaže hamvaš. posle svakog koraka sledio

je sledeći korak

budimpešta 9.6.1994

 

 

 

945/2708

 

3026  sve oživi mojim životom osetim to dok gledam u jako lice skulpture

anonimusa ranog hroničara mađara. ovo isto osećanje oživljavanja

sam imao dok sam gledao hristova raspećа u temišvaru i holandiji

 

3027  na trgu heroja svih četrnaest velikih mađara od svetog ištvana 997-1038 do

košut lajoša 1848-1849 nosi u jednoj ruci oružje (mač ili buzdovan). najveći mađar

sečenji nije među njima možda zato jer je mrzeo oružje kaže mi zoltan brener

 

pljak

779. hodanje

juče posle saune

sam osetio vrtoglavicu

kada savijem glavu osetim ponor

kao da mi je pomeren centar za ravnotežu

tako je i sa ružom. danas sam čuo tako loše

vesti po mene i projekat. kako da sada hodam

dozvoli mi da ostanem sam u svojoj nevolji

sutra će imati svoju snagu. posle svakog

koraka sledio je sledeći korak. ružo

pomozi pute vodi me

budimpešta 10.10.1994

 

 

 

946/2707

 

3028  posle pet i po kilometara sedim za stolom u restoranu pikaso

pijem američku kafu. obrve su mi se posvetlile od sunca. vrtoglavica

me još drži. toalet je pristojan onaj na prenoćištu je bio prezauzet pa

sam ga potražio u gradu. iz tihe potištenosti osetim biće sve u redu

 

3029  prazne subotnje ulice poštuju moje hodanje

 

3030  mislim na gusto zelenilo šuma i snagu planinskih potoka

 

3031  devojčica vodi svoju mladu slepu majku za ruku

 

subotnja meditacija

780. hodanje

ako nije o potištenosti onda je o

večnosti. znači o mom telu. sećam

ga se bilo je mlado i lepo na pokret i

avanturu uvek spremno. pljuštala je kiša

u julu po njemu a ono je kisnulo na dunavu i

činilo se da ga ništa ne može upropastiti. sve je

bilo činjeniсa i detalj. cveće u prozoru sestara starica

vlaga u sobama siromašnih. takvo je bilo telo. žedno i

konkretno. od onda je to telo umrlo. ja sam živ i sada

živim u drugom sačinjenom od novih ćelija. njemu

verujem ove subotnje večeri. iz nestalog tela moja

usta osećaju ukus piva. ružo pomozi pute vodi

me. prolaznost je trava u vrtu večnosti

budimpešta 11.6.1994

 

 

 

948/2705

 

3032  svratim do dunava da ga mirišem

 

3033  poklonila mi vera varadi svoj prevod hamvaševog eseja o torou

dok ga je prevodila ja sam ponovo čitao toroovog valdena. toro i hamvaš

pišu o šetnji. o svetom lutanju. bravo dečaci beskućništvo moje

 

3034  bosiljak i letnja žeđ. biber i miris mora

 

3035  otisnuo sam se u okean nepoznatosti. jezik neiskazani. pustinju ljubavi

 

draga ludo

781. hodanje

da li me išta više može

naučiti o spasonosnoj nežnosti nego

sopstvena tvrdoća. ne može jer ona je

neophodna. čvrstina je napolje na pašnjak

dosta ste jeli sena. tvrdoća je bleštavilo taštine

obučene u principe. zaborav samoismevanja

tvrdoća me lovi na svakom uglu u svakom

postupku moje uobraženosti. ironija parodija

ismevanje drugih više nije lek. ko si ti u predelu

priznajem luda sam ja. ostaje mi da pasem

svežu travu radosti. da nikad ne zaboravim

bulke i da mi pljuvačka u vrtu bude

hranljiva sluz. prolaznost je trava

u vrtu večnosti. put je u

krajnjoj liniji

bog

budimpešta 13.6.1994

 

 

 

949/2704

 

3036  kliznuo sam niz put

 

3037  ceo dan je moj

 

3038  raste kukuruz skoro mi je do kolena

 

3039  posle subotice jedem prvo mlado žito

 

3040  vetar je čujem gugutke sa bagrema oko usamljenih salaša

 

3041  a u beogradu noću mirišu lipe

 

lilo je

782. hodanje

došao iz budimpešte u

beograd. ispratilo me je sunce

dočekala laka kiša. lipe su mirisale do

bola. stajao sam na tramvajskim šinama ne

znajući gde ću. i ja sam beskućnik govorila mi 

je noć. i ja sam govorio mi je svet. prešao sam most

bilo mi je hladno po golim rukama. jedan čovek je pecao

sa mosta. pod drugim mostom menjala se policijska straža

na čistini novog beograda počeo je jak pljusak. to je moj današnji

tekst pomislio sam. na vreme sam izvadio kabanicu i prebacio

je preko ranca i glave. sve ostalo je istorija. jedan kilometar

strastvenog kišnjenja. za jedan minut sve na meni je bilo

voda. lako sam pristao (nadao sam se da će mi kabanica

sačuvati papire u rancu) i bio sam srećan. osetio sam

se počastvovan ovim pljuskom. bila je to večera

za beskućnika. put je u krajnjoj liniji bog

kiša je jezero u dubokoj ruži

budimpešta - beograd 14.6.1994

 

 

 

950/2703

 

3042  kako sam nemoćan! baš kao i petrarka hodam zamišljen

i u tom mišljenju me obuzima tako veliko sažaljenje sebe sama

da često moram glasno plakati što inače nije moj običaj

 

3043  došao sam u beograd po plakat-pismo federiku

majoru ali on nije još ni počet. to me baci u nesagledivi očaj

 

3044  knjiga koju pišem ruža lutanja I i II je sva

u magacinu. zatvorena. pomislim da ih sve spalim

 

3045  ni nebo danas ne saučestvuje sa mnom

 

3046  leđa mi trepere. očaj nema mere

 

3047  koji sam ja to čovek

 

nema teksta

783. hodanje

nema teksta. apsolutna

nemoć. kiša je jezero u

dubokoj ruži. nemoći

spasi me

beograd 15.6.1994

 

 

 

951/2702

 

3048  otvorio sam prozor

 

3049  tešim se onim petrarkinim: ako neko celog dana pešači pa stigne

naveče svome cilju dosta je tako se i ja tešim ovim šopenhauerovim tešenjem

 

3050  ciglice. crepići. staklo. šuga u barici. šiblje topole. suva trava. gomile šuta

konzervica. iskidan strip. to je moj put dok čitam getea ja sam prijatelj biljke

volim ružu kao nešto najsavršenije što priroda može da pruži u cveću

 

3051  ponoć je i pljusak nad beogradom. uvek kažem pljusak je moje detinjstvo. sada

sam u jednom ulazu. provučem šaku kroz kosu i niz ulicu gledam zagrljaj nevremena

 

živeti

784. hodanje

naslov ovog hodanja

je bio pošteno živeti. onda sam

osetio da živeti jedino i znači pošteno

živeti. hodao sam pred tvojim licem

laktovima sam pokrivao džepove da mi

ne pokisne sveska pasoš novac knjiga. i

sada vidim sebe kako skromno odlazim

beležeći svojim koracima toplinu i

složenost. nemoći spasi me. kiša

su nebeske suze rosa bola

beograd 16.6.1994

 

 

 

952/2701

 

3052  izgleda da će opet da pljusne kaže tanja mladenović koju sam upoznao malopre

 

3053  bol među nogama

 

3054  volim rečenice kao predmete koji se mogu držati u ruci

 

bol peva

785. hodanje

tridesetipet godina sam

živeo u novom sadu. posle

toga šest godina u beogradu i

zadnje tri godine u pokretu. isti sam

sa svim svojim stidovima (osećanje stida

stvara svoju suprotnost - sujetu pročitao sam

baš danas) brigama i strahom od života. isti sam

ali se i menjam. moj mozak pliva u vodi kretanja. moje

telo postaje domaćin svetu. moja duša u samom životu

traži dan. to ja hodam dišući nepovratni vetar. hodam

predelom u kojima rastu ruže lutanja. ruže koje lutaju

svetom i svojim mirisima pričaju stare priče i pevaju

nove pesme. i danas sam osećao bol. uzimao mi 

je snagu i plašio me je ali verujem da je i bol

samo pesma. odhodao sam predaleko

kao izgubljeno dete. kiša su nebeske

suze rosa bola. hodam u

predalekom predelu

koji se zove

tu sam

beograd 17.6.1994

 

 

i

 

 

sve me pojednostavljuje. gradeći ružu

postajem ruža sa svim njenim trnjem hodajući po

putevima postajem samo put sa svom njegovom samoćom

 

 

pomisliću na plave prostore u mom mozgu. setiću

se mrtvih i pokušaću da budem drag smrti

 

 

otisnuo sam se. u okean nepoznatosti. jezik neiskazani. pustinju ljubavi

 

 

kliznuo sam niz put

 

 

ceo dan je moj

 

 

na čistini novog beograda počeo je jak pljusak. to je moj današnji tekst pomislio

sam. na vreme sam izvadio kabanicu i prebacio je preko ranca i glave. sve ostalo

je istorija. jedan kilometar strastvenog kišnjenja. za jedan minut sve na meni je

bilo voda. lako sam pristao (nadao sam se da će mi kabanica sačuvati papire

u rancu) i bio sam srećan. osetio sam se počastvovan ovim pljuskom

bila je to večera za beskućnika

 

 

moj mozak pliva u vodi kretanja. moje telo postaje domaćin svetu

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti si bila

moj

brat

svih

odanosti

sestrama

mojim

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima