Bog Miroslav Mandić Bog

htedoh da ti kažem da sam čitajući 8. knjigu Miroslav Mandić

primetila neslaganje datuma u arhivi sa datumom kada su određena

blaženstva nastala. recimo, znam da si Himnu slobode svih bića 

ispevao i hodao 15. oktobra, a ona je u arhivi sačuvana 14. oktobra

bilo bi lepo da se zbog tvog vrednog rada na preciznosti i pažljivosti

prema određenim datumima i ličnostima takve greške isprave

sačekao me jutros ovaj mejl

 znam za to ali kao i neke druge stvari ni to ne mogu da ispravim

spokojan sam jer sam doneo odluke oko stvari koje me muče

samo strpljivo

hodam polako

prija mi hladan vazduh

sam za sve

sam sve

Boga

sin

muž ljubavi

dete

pesme

posle ću za stolom piti malo vina

slaviti Boga Tebe i sva bića

piti u zdravlje svakog bića

piti da me ne boli sve što me boli

piti da bih se zahvalio čudu kojim pevam knjigu Miroslav Mandić

gledam vas gledam trave

ovde sam

ja sam ovde

sada sam

ja sam sada

ovde kurac je

sada pička je

orgazam smisla su

orgazam pokreće mozak više od bilo koje druge ljudske aktivnosti

i

onda jedna od najpotresnijih stvari koja mi se dogodila u životu

danas mi se ubio otac

rekao mi je Ljilji desetogodišnji dečak. jedan od mojih drugara sa Padine. eto šta je srećna Nova godina

nemam nikoga

ne znam ni gde ću spavati

slava Božija slava je Ljiljijeva slava i oca Ljiljijevog je

slušam bluz da sačuvam sreću i radost u Ljiljijevom srcu

pevati pevati

orgazmirati sveljubavlju

jednom jedinom ljubavlju

besmrtnošću

ja sam bog

bože prepoznao

sam te sinoć na wc šolji

dok sam mislio o dečaku ljiljiju

i njegovom ocu koji se juče ubio

bila je to ista prasvest koju

sam doživeo u zatvoru

koju sam osetio i na

dan kada se

ubio i moj

otac

današnja pesma ja sam bog

besmrtnost je jedini posao

počela je deveta

umirati umirati besmrtnosti radi

knjiga

besmrtnost je tu

Miroslav M

čeka

hodam

Nadežda je zatvorena

Džulijan je zatvoren

mlečno sunce

prekrio sam nos

mislim o pismu ljubavi koje ću napisati jednoj jedinoj prijateljici prijateljici-prijatelju

mislim o pismu ljubavi koje ću napisati jednom jedinom prijatelju prijatelju-prijateljici

mislim o tekstu za zelene Kafe hrabrosti koji treba da napišem

spušta se magla

svi su me napustili

Bog

Bog je ljubav

svi će mi se vratiti

Bog

Bog je spokoj

Bog se napušta rađanjem i umiranjem

Bogu se vraća ljubavlju i besmrtnošću

Bog su odbačeni

Bog su zatvoreni

Bog je orgazam

Misisipi Džon Hart

bluz

Nikolaj Fjodorov

sloboda

kukovi uvijanja

krotkost vijuganja

bejb

mešaj mešaj

čednosti moja svemirska

svaka ćelija je seksualna radnica u misiji

ljubavi za čestice Jednog jedinog jezika svih bića

Himna slobode svih bića Zavetu ljubavi i besmrtnosti

au

kako

je

ovo

lepo

ne mogu ni da ga opišem

ni šta je

ni ko je

ni kako je

a

jeste

evo tu me udara

u potiljak

niz kičmu mi prolazi

vidiš kako su raširile krila

i ovo gore

neprozirno

zagasito

ono

tamo

neko

izvesno

neko

neprestano preletanje

lišće kojeg nema ali će ga biti

možda je to utroba

jedna jedina

utroba u kojoj smo

utroba u kojoj je sve

utroba bez crnih rupa u Svemiru

Bog sam

još ništa stvoreno

samo Bog

od jutra me zasipa bluz

živim u muzici

mistici mistike

kupam se muzikom

muzika je sestrinstvo i bratstvo svih bića

noge lete

kukovi ljuljaju

stomak leptira

grudi nadražuju

ramena otvaraju

vrat uvija

glava predaje

ruke miluju

oči stapaju

slutnja besmrtnosti

muzikom

kuca

srce

boga

muzika spasava od samobede i nametnutog ropstva

budi iz učmalosti i podiže očajne

život sam po sebi veličanstven je

ljudi ga čine užasnim

nasilje države je nepodnošljivo

šta da učinim da se to promeni

kako živeti a ne umreti od sramote

crtam Plavu ružu – sinulo mi je

ne suprotstavljati se zlu

ljubiti one koji se zlu suprotstavljaju jer jedini čedni su

ljubiti one koji čine zlo jer ne znaju da svoju decu ubijaju

ljubi Miroslave ljubi

nogama

kukovima

stomakom

grudima

ramenima

vratom

glavom

rukama

očima

prstom u ustima slučajne prolaznice

drhtulji Miroslave drhtulji

nad životom svačijeg bića drhtulji

kao plamen voštanice drhtulji

krećem

povratka

nema

to je to

pevušenje

svedenost

koža reči

bilo

udara bilo

čičkovi

nežno mislim na sok kaktusa

izlazi sunce

od tamo ka ovamo

od ovamo ka tamo

čvorovi

godovi

grožđe postojanja

obriši usne

nežnost istopi ove reči 

izvire

žubori

toplinom tela grejem ove reči

smešim se rečima jednog pesnika koje me opominju

nesuprotstavljanje zlu je potpuno odsustvo podrške zlu

odsustvo konformizma i ravnodušnosti

odsustvo postojećeg sveta

lišće koje je poneo vetar hrli ka meni

pisanjem stvaram nove čitaoce

još nikada stvoreno biće

sav

u

meni

si

bože

pesma

si

moja

služim

te

samo

tobom

sam

slobodan

ljubim

te

samo

tobom

ljubim

umetnost spasenja je u spasenju umetnosti

spasenje umetnosti u umetnosti koja spasava

dečakovim zviždukom

nepotkupljivošću autora autorskim pravima

ja sam autor i meni je stalo do autorstva a ne do autorskih prava

najbolji brine o autorstvu a najbolji o autorskim pravima

stalo mi je do autorstva zbog divljenja svim autorima

da bih omogućio autorstvo nerođenima

da bih hodao stvarao pevao

umetnost spasenja je u spasenju umetnosti

ružnim rečima

jer spasavaju duh vremena od mode vremena

jer se gadim sistema i njegovog pristojnog društva

jer su ružne reči otpor i otklon od škole i univerziteta

jer su čednost i milina u knjizi Miroslav Mandić

jer su otkriće žive jezičke dobrote

jer su otkrovenje jezika

spasenje umetnosti u umetnosti koja spasava

Bog

nepresušni izvor živog života

svaki događaj koji je iznad života

besmrtno delo koje je više od života

samo je Bogom sve sve

samo si Bogom Tii Tii

samo je Bogom seks ljubav

samo su Bogom pare anđeli

samo je Bogom reč već sam pesnik

samo je Bogom pesnik odmah večna reč

samo na ovom vetru Bog je Bog

samo

u

samo

samo

nije

samo

napisati jednu reč čudesnije je nego napisati pesmu

pevati jednu reč teže je nego napisati hiljade romana

samo

sam

bogom

jedan

jedini

bog

ja sam bog

u tebi vidim

sebe ti u meni

vidiš da sam

bog

današnja pesma ja sam bog

zelene

orgazmičke

orgazam pokreće mozak više od bilo koje druge ljudske aktivnosti

besmrtne

polovina srca koje traži drugu polovinu

elegantne

vijugave

198 kafa hrabrosti za jedan bolji i hrabriji svet svih bića

198 kafa hrabrosti je umetnički rad koji čine

kafa hrabrosti — to slavno ime

198 crteža šoljice kafe na naslovnoj strani bele koverte

novac za kafu u koverti

današnja 33 blaženstva

fotografija kafe hrabrosti na sajtu miroslavmandic.name

broj kafe hrabrosti na poleđini koverte

Miroslav Mandić Potpis

kafa hrabrosti je kafa na koju odeš i dok je piješ doneseš neku hrabru odluku

hrabru odluku za koju znaš da je važna i da će Tii doneti i snagu i uspeh

koja će Tii osloboditi potisnutu dobrotu kojom ćeš živeti zdravije

bolji i bogatiji

za sebe i druge

koverte sa novcem za kafu hrabrosti davaću poznatima i nepoznatima

kafe hrabrosti za 2012. su bile plave

kafe hrabrosti za 2014. će biti ljubičaste

198 kafa hrabrosti potvrđuju i čuvaju 198 blaženstava koja pišem svake nedelje

radost davanja proslavlja seks primanja

sreća primanja obožuje orgazam davanja

jedno smo

jedno kuče

jedno mače

jedan zagrljaj

jedna prolaznost

ne boj se

predaj se

ne opiri se

daj i daj se

pupoljče

pahuljo

jedina

moja

daj se sebi i poveruj sebi kao što nikada nisi poverovala da jesi

198 kafa hrabrosti su žeđ za životom

dok Tii ovo pišem kiša dobuje po mojoj jakni

198 kafa hrabrosti su glad za životom

dok Tii ovo pišem vetar nosi mirise nebeskih okeana

198 kafa hrabrosti pokreću čudo ljubavi u Tebi

dok Tii ovo pišem niski oblaci bi da Te dodirnu

198 kafa hrabrosti su radosti života o kojima ću sutra pevati

radosti života

sve počinje ushićenjem

uzbuđenjem

postojanjem

mahanjem kravljeg repa

neodoljivim putem

travama među nogama

vetrom u poljskom cveću

decom koja trče u naručje događaja

neprestajućim seksom samog života

svi trenuci u jednom trenutku su

sve godine u svakoj godini su

sva deca u svakom detetu su

sve što vidiš to još nikada video nisi

rekao bi Pesoa

to što vidiš suviše je jer i tako vidiš mnogo

rekao bi Valzer

čednost kukova u moždanim vijugama

svetost bilo čijeg lica

muzika u krvi devojčica

čekajući sam sebe

rekao je juče Ivan

topli letnji dan

gradski kicoš i seoski kibiceri

lepota hoda kičmom lepotice

njenom rukom na potiljku

železničkom prugom u predvečerju

ljupkost nikada neće odustati

jezikom zadovoljstva

otvorenim očima

žilavim šakama

debelim usnama

udovima jezika

trenuci su neprolazni

crkva su

radosti života

jedan jedini krevet su

ja

u

ti

ti

u

ja

sve

svetlost

sveta

smo

beli se sneg preda mnom

svraka poskakuje po snežnoj kosini

preživeće jesenas posađeni platani

na snegu tragovi đonova i ptica

danas je temperatura niža nego juče ali nema vetra i oblačno

je pa je toplije nego u jučerašnjem sunčanom i vetrovitom danu

u šumi sam

nigde zelenila

bela staza. prava stabla. gole krošnje. sivo nebo

smrznutu zemlju je pokrio tanki sloj snega pa nema blata u šumi

Pevaju Spori Koraci Mi Je Ime

živim

živim život

život svih koji su nekada živeli

svih koji žive sada

koji će tek živeti

živim

pevam

večna sam umetnost u pesmi svih bića

bole me grudi i stomak

osmehujem se da me bol prođe

zimske svečanosti i čarolije su prošle

zatišje je

proleće čeka da krene

uživam u tišini šume

gledam crne gole grane

premrežuju nebo

debele tanke tanane

srećan sam jer volim drveće

sve ljudske priče su deo jedne velike priče svih ljudskih bića koju zovem pesma

pesma Miroslava Mandića

Miroslav Mandić pesma

jedna jedina pesma u knjizi Miroslav Mandić

magla i predvečerje utapaju se jedno u drugo

pre neki dan mi je prijateljica napisala da će uraditi jednu lepu stvar

danas mi je to ponovila

pitao sam je da li mogu da joj dam jedan savet

prihvatam oberučke — odgovorila je

uradi to odmah — napisao sam joj

sve

što

je

dobro

treba

uraditi

odmah

a

ono

što

je

loše

nikad

prijateljica mi je malo kasnije javila da je uradila i da je bilo lako i olakšavajuće

zar ne — odgovorio sam

onda sam se setio da sam 2004. godine 222 dana radio rad koji sam nazvao Odmah

mučilo me je što neke stvari ne uradim odmah i zato sam

odmah radio Odmah i Odmah mi je pomoglo da radim odmah

vidim zelenu plastičnu loptu u travi i

odmah napišem zelena plastična lopta u travi

mokri sneg. vlažni papir. zelene trake. bačeni unučići

smejem se pijancima koji su te flašice nazvali unučići

odmah ljubiti

divno je kada se odmah pretvori u neprestajuće

sve i jeste nastalo odmah

i orgazam krene odmah

čovek je zatvorio cibzar na desnom džepu i odmah levom

rukom proverava da li je sve u redu i sa levim džepom

odmah oslobađa i odmah donosi olakšanje

odmah sve

odmah otvorenost zauvek

odmah samo svetlost

odmah ljubav za sva bića

odmah zagrljaj svakom biću

odmah namignem svetu i toliko mi bude

lepo da odmah namignem i samom namigivanju

svaki mig sveta je ljubav za sam svet

kad se vratim sa hodanja u Prvu kuću svih bića

pogledaću svesku u kojoj sam 222 dana pisao Odmah

Hvala i Odmah

222 dana promocije Plave ruže i Ruže lutanja

24. maj 2004.

piše na naslovnoj strani sveske

evo ga mali dnevnik Odmah o odmah. pišem da proslavim

odmah i da odmah mene proslavi. odmah je poštovanje života

i svakog trenutka. lakoća koja se stvara iz najvećih težina

25. maj 2004.

odmah je biće

26. maj 2004.

odmah (znači oslobođenje) za bezvremenost

27. maj 2004.

odmah je oblik u nastajanju

28. maj 2004.

voleo bih da sve više stvari radim odmah. da budem ispražnjen, bezazlen i spokojan

29. maj 2004.

samo bezuslovna ljubav je ljubav

zar ne

ovo je divno

ovo je jedino

ovo je jedinstveno

ovo je prvotno

ovo je božanstveno

pevajući ovo zaista pevam samo ovo

ovo je uvek i samo sada

ovo i sada su jedno

beskraj i večnost

lepota i dobrota

ovo je jedini život

ovo je jedno u kome je sve

ono je sve ostalo u kome nema svega

ovo se ne živi zbog onoga

ovo je trava

ono je rat

ovo su laste

ono su države

ovo je nežnost

ono je moć

ovo je najbolji

ono su najbolji

ovo je život

ono je smrt

kao što ono zakriljuje i uništava ovo tako i nekad zakriljuje i uništava sada

ponekad pišem o onome i o nekada kao o užasu i ništavilu

ponekad pred nekim pljujem po onome i po nekada da bi se osvestilo

i videlo da je sve što ono i nekad podrazumevaju iluzija ropstvo i zlo

ovo je večnost

ono je prolaznost

ovo si Tii koje si ja

ono si Tii koje je ono

ovo su ovih pet reči

o

o   v   o

o

ovo

to je mistika bluz pevača, kao Bili Holidej, da se potpuno unište

Dženis Džoplin

ni za šta se ne boriti — za sve živeti

svakom ljubav pevati

ono

država je zločinac

svako ko radi za državu je zločinac

ministri poslanici vojnici policajci učitelji profesori lekari glumci pevači...

roditelji školuju decu i ne znajući ili to i te kako dobro znaju

da će im tako deca postati uspešni legalni kriminalci i ubice

varijacije nisu promena

varijacije su smrt za promenu

sve promeniti da bi sve ostalo isto

eto majstorije kojom moćnici vladaju a usput od ljudskog društva stvaraju ništavilo

privlačnost uživanje kačenje vezivanje umor dosada

posle nekog vremena stiže se do raskida da bi zamorni ciklus nanovo otpočeo

 privlačnost uživanje kačenje vezivanje umor dosada

životinje stvaraju dela ljubavi o kojima čovek nema pojma

veličanstvenija nego ljudska

čovek ne samo da uništava životinje nego i njihova remek-dela ljubavi

ispoljavanje straha od drugog je želja za dominacijom nad tim drugim

teško mi je da se družim sa ljudima jer većina ima vlasništvo i

radi a ja mislim da bi svako prvo trebalo da se liši vlasništva i rada

sistem pravi bezdan među ljudima

privlačnošću uživanjem kačenjem vezivanjem

umorom dosadom ljudi taj bezdan samo produbljuju

društvo se strašno trudi da izoluje preobraženog čoveka

preobraženom pomaže bajka

ovo je bajka

nemam viziju umetnosti nego stvaram umetnost vizije

prvi umetnik svih bića sam

hepi end na samom početku je

hepi end u svakom delu puta je

na kraju je vaskrsenje

težak početak prepun muke i mucanja je često najdivniji i najlepši deo bajke

svi ljudi i sva bića vaskrsavaju ovim početkom

p

e

s

m

a

s

e

p

r

i

d

r

u

ž

u

j

e

p

r

e

o

b

r

a

ž

e

n

o

m

za jedan dan napunim kontejner kartonom

rekao mi je devetogodišnji Vidan. dečak sa Padine koji skuplja kartone po ulicama

reke na planeti Zemlji su suze koje liju iz srca dobrih bića

samo svim bićima su dobra sva bića

bez svih bića dobra su samo dobra bića

suze dobrih bića liju za sva bića

liju suze

još nisam dovoljno svestan Aronove ljubavi za mene Tebe sva bića

da si samo videlo kako se Vidan veličanstveno sjurio kolicima niz Valjevsku ulicu

srećan sam jer nemam decu pa su sva deca ulice moja deca

srećan sam jer nemam decu pa su sve mladi moja deca

jata riba

jata ptica

jata predvečerja

jata praskozorja

okrenem glavu udesno i kroz prozor gledam

kasno popodnevno sunce koje se probija kroz oblake

i sunčevi zraci su reke suza koje liju i teku ka svetlosti u svakom biću

dok mi suze liju niz lice najjebežljiviji stvor na ovom svetu sam

hodajmo mojim rečima

moje reči pevaju suzama koje lete kao labudovi

moje reči pevaju deci koja nikada ne izdaju

hodajmo mojim grlom

blagim pokretim guzova pevam ove reči

moje reči pevaju deci koja daju svoje živote da bi sam život preživeo

 istorija nije samo istorija pobednika nego i odraslih

istorija je laž jer ne govori o deci koja se žrtvuju da bi život preživeo

nego se spominju deca koja su žrtvovana da bi se to što više naplatilo

ljudi kolju i proždiru piletinu janjetinu... bez svesti ili

i te kako svesni da time kolju sopstvenu detetinu i proždiru je

prvi put u knjizi Miroslav Mandić spomenuh detetinu

detetina vrišti u bolu da se piletina oslobodi bola

detetina vrišti u bolu da se janjetina oslobodi bola

detetina vrišti u bolu da se sva mlad oslobodi bola

pesmo

moja

sva

bića

sačuvaj

pesmo

moja

svom

mladi

zapevaj

pesmo

moja

svako

biće

proslavi

pesmo

moja

samu

sebe

bogom

sobom

i

tobom

pevuši

i

pevaj

dve hiljade sto sedamdeset četiri

sva deca ulice svih ulica sveta su najveličanstvenija lepota ovog sveta

sva deca ulice svih ulica sveta su čudesnija

lepota od svih čuvenih lepota ovog sveta

volim vas sva deco ulice svih ulica sveta

treba biti dostojan sve dece ulice svih ulica sveta

sva deca ulice svih ulica sveta su himne agonija ljudske vrste

sva deca ulice svih ulica sveta su budućnost jednog novog ljudskijeg sveta

sva deca ulice svih ulica sveta su jedini građani ovog sveta

sva deca ulice svih ulica sveta su cveće gradova ovog sveta

sva deca ulice svih ulica sveta su jedini zagrljaj ovog opustošenog sveta

pevaj zagrljaju

preobrazi okamenjena srca u grudima ljudske vrste

pevajte kopita slobodnih konja

pevajte tabani sve dece ulice svih ulica sveta

liju

suze

liju

stakle se oči srna

pune se oblaci suza

u telima sve dece ulice svih ulica sveta je budućnost religija

u srcima sve dece ulice svih ulica sveta je budućnost nauke

u umovima sve dece ulice svih ulica sveta je budućnost umetnosti

povratka nema

jučerašnjim blaženstvima sam otišao

putevima bajki

stazama pesama

lumperajkama

blaženstvima sve dece ulice svih ulica sveta

bilima sve mladi

neugasivom vatrom koja gori u srcima svih onih koji su se žrtvovali za sva bića

rečju plesanje na mom desnom listu

rečju dobrota na mojoj desnoj podlaktici

rečju pažljivost na mom desnom ramenu

rečju radost na mom levom ramenu

rečju lepota na mojoj levoj podlaktici

rečju pevanje na mom levom listu

nežnost oslobađa od strahova

nemoj da loviš istovetnost nego se prepusti neočekivanom

ljupkim svinjama koje se valjaju u blatu

ružinom pupoljku

sinoć sam počeo da čitam knjigu Narodna povest SAD-a Hauarda Zina

biće to moj raskid i oproštaj sa američkom kulturom

odrastao sam na američkoj kulturi

mnogo toga u njoj obožavao

usvojio

Indijance

bluz

džez

borbu protiv rasizma

Volta Vitmena

Ralfa Valda Emersona

Dejvida Henrija Toroa

apstraktno slikarstvo

konceptualnu umetnost

Bili Holidej

Gertrudu Stejn

sada je sa američkom kulturom gotovo

gadim se zločina i genocida koje je načinila i čini američka kultura

zločini američke kulture su samo šlag na torti zločina svih prethodnih vodećih kultura

zločin je ništavilo i ne može biti osnov ljudskog društva a to je do sada uvek bio

stabla starog drveća su svedoci svega toga

stene o tome neprestano vrište

uprkos svog tog užasa koji se prikazivao kao napredak i koji i dalje vodi

i porobljava ljudsko društvo među ljudima je uvek bilo predivnih anđela

prava istorija je pesma jedne jedine ljubavi svih bića

istorija dobre volje i preobražaja

hoću

hoću menja. hoću je promena

ako čovek hoće da se menja on se menja

ako čovek neće da se menja on se ne menja

samo sva bića

samo svako biće kao sva bića

Milomirovo samoubistvo je obeležilo život devetogodišnjeg Miroslava

obeleženost se nastavila umetnošću u dvadesetoj

zatvorom

odlukama koje sam doneo u zatvoru

hodanjem

Ružom lutanja

minđušom

tetovažama

svim bićima

bajkom

pevanjem

Miroslavom Mandićem

Bogom 

ljudi su me se klonili i klone me se. i ja sam se klonio i klonim se

ljudi da ih ne bih ugrozio ili povredio svojim viđenjima i uverenjima

šezdeset treća mi je

sam

nikog u blizini

bližnji ne veruju u mene i moju umetnost

vide me kao ono od čega sam otišao u mladosti i žele mi ono čega se gadim

ismevaju me jer ne mogu da poveruju u ovo što radim i ko sam

stide me se i prećutkuju

potiskuju i izdaju svoju žudnju za mnom i tim potiskivanjem izdaju i mene

svojom tajnovitošću zatvaraju puteve dobroti i lepoti među nama

prećutkuju ono što sam im dao i ne smeju da govore o meni

intelektualnom gordošću izdaju dubinu naših zajedničkih doživljaja

poistovećuju se sa svojim željama misleći da se poistovećuju sa mnom

nikada me nisu upoznali sa svojim bližnjima

ne dele me nikome nego me zadržavaju samo za sebe

uvlače me u svoje traume i na taj način od svega što činimo ispadaju budalaštine

zaboravljaju ko im je srce ugrejao i stalno se opiru i u svojim glavama svađaju sa mnom

optužuju me. skenjavaju se preda mnom. zatvaraju

sumanuto i nesvesno se bore da bi dominirali nada mnom

društvo pretpostavljaju svetinji našeg odnosa

tumače me po pravilima svog ukusa i postojećeg sistema

lažu o meni i krivotvore moje reči

hteli bi da me uvuku u postojeće laži

pokušavaju da urazume moje zanose i uznemire moje smiraje

ne prave razliku između nevinosti i naivnosti. čvrstoće

i tvrdoće. poslušanja i poslušnosti. istovetnosti i sličnosti

govore da me poznaju iako jako malo znaju o meni

moj trud oko njih obesmišljavaju samovoljom

moje neprihvatanje terminologije i autoriteta koriste za nametanje svoje terminologije i svog autoriteta

mojoj porodici svih bića nameću svoju porodicu

uplaše se oduševljenja mnome i beže i optužuju me

smatrajući moj put nemogućim i ne prihvatajući ga nude svoj i ljute se kada ih odbijem

moje divljenje prema čudesnom zamenju koristoljubivošću u realnom

ugledaju se na moju posvećenost umetnosti i zamenjuju je svojim uspehom u umetnosti

moju borbu sa samim sobom zamenjuju skenjanošću nad samim sobom

projektuju svoje mane i tumače me mojim manama umesto da svoje prevaziđu

ograničavaju me svojim iskustvom umesto da se bace u bezgraničnost odnosa

ljubljeni moj bližnji bezizlaz je među nama i to je sada

još jedina šansa koju imamo zajedno. i zato mi pomozi da

živim još hrabrije

stvaram još čudesnije

pevam još jednostavnije

jesam

i

jesam

bog

upravo sam u Svratištu za decu ulice ostavio ljudima koji

brinu o njima prvih deset Kafa hrabrosti za ovu godinu

nadam se da će mi Kafe hrabrosti i anđeli dobrote i ove godine pomoći da živim i radim

nadam se da će bezdan između mene i bližnjih nestati

nadam se i molim da sve što živim pevam stvaram i hodam svakog trena bude milo Tebi svim bićima i Bogu

kisnem i srećan sam

ne govorim nikom — pevam svakom

krupne pahulje vlažnog snega lete ulicama

povodom vlažnog snega

odmah se setim predivne rečenice Dostojevskog koja me je opčinila kada sam je prvi put pročitao

dom mi je svuda

utočište mi je svako

sveta nezaštićenost mi ispunjava srce dok hodamo ukorak

nezaštićenost da mi svojom rukom na mom ramenu, dok hodam, bude žena

napisao sam u knjizi Dete dečak

sve je hladnije i lepše

pada sumrak

dokle god mi se nešto ne dopada na Tebi, to oblikuje i moje biće i još postoji u meni

dok mi hladnoća greje telo mislim na rečenicu Gabriele Vitek

mislim o vrtlarenjima samog sebe koja sam u nekoliko navrata preduzimao u životu

strašno je suočiti se sa svojim manama

očaravajuće je kada ih jasno uvidim priznam i počnem da ih prevazilazim

uvid i priznavanje su pola obavljenog posla u prevazilaženju mana

voleo bih da manje brinem o svom zdravlju

da brigu zamenim Tvojim ili mojim preduzećima o mom zdravlju

voleo bih da manje brinem za novac

da budem još nesebičniji i jebežljiviji

voleo bih da manje brinem za svoje knjige materijalna i nematerijalna dela

da uživam u njima i njihovoj večnosti

voleo bih da imam dva-tri kilograma manje

a i ako nemam da mi i onda bude dobro pa će kilogrami i sami otići

voleo bih da se manje gnevim

a kada se gnevim da se gnevim još jače slobodnije bezazlenije i sve lakše i spokojnije nastavim svojim putem

voleo bih da manje zavisim od potrebe za ženom

da u svakom trenu osetim Njeno prisustvo i slaganje

voleo bih da me manje plaši i boli bezdan sa bližnjima

da samoćom budem svima i svakom i majka i otac i žena i muž i ćerka i sin

voleo bih da manje pridajem važnosti onome čega se gadim

da se mnogo više predajem krhkima i onima kojima se divim

voleo bih da budem manje sujetan

da ne zaboravljam da sam najbolji i da se ne plašim da budem najbolji jer tada sujeta nestaje

voleo bih da manje veličam sebe

da nikad ne zaboravim da sam Bog i da se ne bojim što sam Bog jer tada nema nikakvog veličanja

voleo bih da budem hrabriji hod i hodanje

voleo bih da budem hrabrije delo i stvaranje

voleo bih da budem hrabrija pesma i pevanje

voleo bih da budem hrabrije Bog i oboženje

grančice vire ispod snega

jednostavnost okrepljuje

vučem prst po mekom snegu

dečak baca grudve snega vučjaku koji ih hvata u letu

smrzao sam se

dremam u toplom

mislim nežne bake

mislim vatru

mislim čudo primanja

prožima me skrušenost

mali gutljaji jake rakije me greju iznutra

čeka me presni spanać

ozaruje ono što jeste

subota u suboti

gomila iscepanih drva

dečak koji visi na ogradi fudbalskog igrališta

crvena trešnja na koju mislim usred zime

mislim brodić na otvorenoj pučini

zaspao sam

toplota se širi i greje promrzlo u meni

nežno mislim na skrušenu ozarenost

na sedmogodišnjeg Ferdija koji je jutros viknuo eno Miroslav

bio je samo u tankoj trenerici i videlo se da mu je zima

protrljao sam ga da ga ugrejem

samo se smešio

ozarivao

dečak heroj

heroj života samog

povukao sam mu cibzar trenerke do kraja i još jednom ga protrljao

otrčao je ispunjen Ferdijem u sebi

dečak ulice

crvena bobica visibabe u snegu

plamen

topli vazduh

blagi vetar

ježim se po leđima

zatvorim oči i prepustim se hodanju

koraci pletu

pas laje preko jezera

gole grane drveća

tiha sreća jer sam deset godina crtao Lišće

iz kafića se čuje glas Cesarije Evore — melanholija Zelenortskih ostrva

čim je vetar zašumeo u granama odmah je zašumeo i u mom srcu

vrana grakće na šljunku

jato vrabaca preleće na drugo mesto

vrapci su ponovo prhnuli i svojim senkama zatreperili po svetlosti na asfaltu

pas trči za svojim gazdom na biciklu

vrane se kupaju u vodi

galebovi se ljuljaju na talasima jezera

milina

zahvalnost

volim vetar

muziku vetra

kad vetar stane sunčevi zraci su topliji

radim vetar

radim sunce

radim milinu

lepa žena me gleda iz kafića

treba baštiniti milinu

žena koja me je pre pola sata obišla trčeći optrčala je jezero i sada trči ka meni

jedna buba šeta po kosi plavuše koja me obilazi

blago lice muškarca koji se odmara na klupi

drugar šljunak

trebalo bi da ljudi divlje životinje zovu slobodne životinje

žena sam koja prima sve u sebe

muškarac sam koji ejakulira milinu u sva bića

majke iz nižih društvenih slojeva uvek će Boga pretpostaviti svojoj deci

majke iz viših društvenih slojeva uvek će svoju decu pretpostaviti Bogu

to je ćorsokak u koji viši slojevi oduvek vode društvo

to je ego koji od sebe i od čoveka čini đavola

primitivizam

zaostalost iza maske civilizovanosti i naprednosti

danas sam video kako se Vidanov stariji brat Jasmin

velikim kolicima punim papira sjurio niz ulicu Maršala Tolbuhina

podigao sam pesnicu u vazduh i bodrio ga ushićeno

projurio je pored mene sa osmehom

delfin ulice

radost

bivanja

peva

ove

reči

radost

pisanja

peva

ovu

pesmu

uživam

u

lepoti

reči

koje

vijugajući

spuštaju

ljubav

u

srce

svakog

bića

reč

srce

pogledaj me u oči

kaže dobrota lepoti

pogledaj me u dušu

kaže lepota dobroti

ljubim vas žene koje ljubite sva bića

ići svojim putem

nikog ne povrediti

ne udruživati se

biti sva bića

uželeo sam se margarina

čeka me

bog

samo

bog

joj

kako

si

lepa

pesmo

majke nižih društvenih slojeva hrane svoju decu margarinom

darežljivost opčinjava

odricanje usrećuje

simetrija ujedinjuje

kada se preduzima treba preduzimati malo ali do kraja

kada se ne preduzima treba ne preduzimati odmah i spokojno

ritam

melodija

harmonija

jedno su jednom

p

e

s

m

a

j

e

d

i

n

a