Miroslav Mandić Bog

pesma
pesma jednog imena
ime čoveka
ime boga
ime pesme
pevao sam je
od 6. januara 2005. do 24. jula 2017.
pevao sam je svakog dana osim nedeljom
33 pesme u danu
zovem ih blaženstva
198 blaženstava nedeljno
129600 blaženstava za dvanaest i po godina
129600 (360×360) blaženstava su formirala knjigu loptu
svemir
svemir pesme
svaki dan je obeležen brojem dana i datumom pevanja
prve tri knjige su odštampane
četvrta i peta knjiga su mi u kompjuteru
osam poslednjih knjiga je na sajtu
nadam se da će uskoro biti sve zajedno na sajtu

    od 23. oktobra 2017. na sajt svakog dana stavljam
    po desetak dana knjige miroslav mandić bog
    tako će za nekoliko meseci cela knjiga
    od njenog početka 6. januara 2005
    do njenog kraja 24. jula 2017
    biti zajedno na sajtu

    Ti
    si

    240271

    pupoljak

    OTIŠLA JE I B. – SSAAMM

    547. dan
    1. jul 2006.

    15307 - 15339

    blaženstva

     

     

    Jutro. Magla. Mokro zelenilo. Šume. Kišne kapi na prozorima autobusa.

     

    U trenucima prolaznost zbriše sve u meni.

     

    Gledam iz autobusa drveće koje me ćuti.

     

    Magla i dalje prekriva vrhove brda.

     

    Sklopiću oči da smirim dušu.

     

    Na ušima su mi slušalice. Prožima me blizina glasova koji mi pevaju u glavi.

     

    Očito da je neizrecivo ono što zovem očito da je neizrecivo.

     

    Očito je da me ljubiš.

     

     Ljubi me – ljubivo je.

     

    Ljubivo-izrecivo.

     

    O istovidnosti ću.

     

    Sada ću.

     

    Kao što sam i uvek sada a tek sada sada.

     

    Sada iako je neizrecivo jedino.

     

    Jednu jedinu stvar Tii govorim. Ona je jedna jedina. Oduvek i zauvek.

     

    Tišina.

     

    Tišina u Tebi.

     

    Tišina si šta god mislilo da jesi.

     

    Kad kažem bič u predelu kažem i fijuk biča u predelu i odjek i jek i muk.

     

    Svaki iskaz govori sve.

     

    A sve jedino ljubi.

     

    Ko ne ljubi sve – nije.

     

    Lokvanji i serije.

     

    Život je sve ono što Dragan kaže da je život.

     

    Svi ste rekli da su makazice odlične.

     

    Ko naglo sedne i kaže uh neka više nikad ne kaže da nije reklo uh.

     

    Ko kaže Jesi li mi otvorila? to je i reklo.

     

    Ja sam put.

     

    Obećavam neću napisati sledeća četiri blaženstva.

     

     

     

    PROŠAO JE JUN

    546. dan
    30. jun 2006.

    15274 - 15306

    blaženstva

     

     

    Juče sam se kupao u Dunavu kod 25. maja.

    Dunav je bio topao. I kao i uvek prihvatio me celog.

     

    O užasu nerazumevanja sa onima… ne želim da pišem.

     

    Verujem da ovo jeste.

     

    Jeste je i lepo i dobro.

     

    Lepo i dobro je ljubav.

     

    Ljubav mi daje snagu da ljubim. Ustanem i krenem.

     

    Krenuo sam u Čačak… čekam autobus broj 23 da me odbaci… u autobusu sam…

     

    Sve više osećam kako si Tii Jesame sam jer se ljudi plaše da jesu.

    Ljudi misle Bolje mi je da nisam jer ću jednom biti a ako bih već sada bio

    onda više ne bih mogao biti i jesam i nisam. A Tii Jesame samo jesi i to plaši ljude.

     

    Jesame Tii sam!

    Ja si Jesame!

     

    10:31h. Počinjem da hodam i stopiram… 12:44h. U Čačku sam.

     

    Kupio sam makazice u Čačku za 270 dinara.

     

    U Lučanima sam.

    U Lučanima u kući Obrada Mandića.

     

    U Lučanima sam.

    U Lučanima u kući sa hortenzijama Ljubice Mandić.

     

    U Lučanima sa letnjim jutarnjim maglama.

     

    Lučani srce korena.

     

    Lučani sve i ništa.

     

    Ako

     

    i

     

    ne

     

    napišem

     

    danas

     

    sva

     

    blaženstva

     

    to

     

    će

     

    biti

     

    dobro

     

    jer

     

    je

     

    to

     

    poklonjenje

     

    neizrecivim

     

    osećanjima.

     

     

     

     

     

    NAZOVI ME

    545. dan
    29. jun 2006.

    15241 - 15273

    blaženstva

     

     

    Miroslave nemoj da se stidiš danas ja ću se stideti

    za tebe – rekla mi je malopre preko telefona Branka.

     

    Da se ne bih stideo reći ću ponovo ko sam ja.

     

    Ja sam onaj koji piše da se ne bi stideo i da bi stidom pevao.

     

    Ja sam onaj koji želim da jesam.

     

    Ja sam blaženstvo od sto četrdeset i četiri reči koje u ovom trenutku o sebi ništa ne zna

    ali se nada da će saznati za vreme nastajanja jer nastajanje i jeste samospoznavanje

    koje samo sebi daje snagu da biva na jedinstven način čineći i sebi i drugima sve ono

    što do pojave baš ovakvog blaženstva niko nije činio i za čim sve i svi žude da nastane

    pa je i nastajanje ovog blaženstva sama blaženstvenost do koje je stalo svakom

    blaženstvu bez obzira koliko je do tada ono bilo blaženstveno i koliko i kako će ono dalje

    trajati jer o trajanju odlučuje sama lepota trajanja kojim traje i sve drugo pa je i samom

    trajanju milo da stvari traju i zbog njegovog trajanja pa trajanje dobija novu snagu da

    traje i to onako kako nikada nije trajalo nego samo blago trajući trepereći i drhtureći.

     

    Ja sam se sreo sa sobom.

     

    Ja sam sloboda kojom napišem Ja sam sloboda.

     

    Ja sam 12:12h.

     

    Ja sam onaj koji prvo voli reč pa onda dve reči pa rečenicu i na kraju rečenice.

     

    Ja sam ja.

     

    Ja si.

     

    Ja sam srećan što mi se otkrilo ovo Ja si.

     

    Ja sam rečenica koja se završi da bi druga počela.

     

    Tii sam.

     

    Ja Si i Tii Sam su dvoje koji nikada nikoga pa ni same sebe ne dvoje nego ujedinjuju.

     

    Ujediniti je drugo ime Žudnje.

     

    Ja sam Tii rekao da sam želeo da Tii sve kažem

    i dam da bi Tii moglo da me i daš i kažeš.

     

    Ko Drugog govori sebe govori.

     

    Zapleši mojim srcem.

     

    Nahrani me u sebi.

     

    Kao što vidiš  o   t     a   r   a   m     s  e

     

    isveseviše                                                                                  otvaram            

     

     

     

    Prethodno prazno blaženstvo govori o potpunoj otvorenosti.

     

    Ovo blaženstvo o mojoj potpunoj ponudi.

     

    Ovo blaženstvo o hrabrosti za blaženstva.

     

    Ovo blaženstvo o odanosti ženi koja mi je juče

    za sebe rekla da je ona neostvarena kurva.

     

    Idem da operem klozet.

     

    Oprao sam klozet. Volim pisanje kojim se i klozet opere.

     

    Sada kada sam oprao klozet zaradio sam da jedem.

     

    Pre nego što počnem da jedem ko želi može da oseti da ga ljubim.

     

    Dok ljubim ja više nisam ja.

     

    Tii sam.

     

     

      

    IZDRŽI – RŽI!

    544. dan
    28. jun 2006.

    15208 - 15240

    blaženstva

     

     

    Vrelina ne da ne posustaje nego je sve vrelija.

     

    Noćas je pljuštala kiša i sada je em vrelo em zapara.

     

    Milovanje je božanska stvar a arhitektura i ratovanje ljudska.

     

    Svako ko miluje je hiljadu generalskih činova iznad svakog generala i arhitekte.

     

    Mogao bih se danas okupati u Dunavu.

     

    Umetnost je na početku dvadesetog veka obilovala humorom. Zatim su krenuli ratovi.

     

    Smiri se čoveče – kažem sebi ali ne vredi jer me je nesmirenost ponela.

     

    Na vrhu sam Vavilonske kule i mogu posvedočiti da

    joj vrh nije do neba. Obična kula na koju sleću vrapčići.

     

    Juče sam video vrapca čije je perje sijalo

    jasnoćom bele crne i dve tri nijanse vrapčije braon.

     

    Juče sam video preko ograde zoološkog vrta i jednu belu lamu. Kako joj je vrat

    elegantan i glava ponosna a zadnjica sa polnim organom izazovna i pozivajuća.

     

    Juče sam u jednom trenutku Aniti (Szabo Anita) i Tibiki (Varady Tibor)

    izrekao nešto istinito i u tom trenutku sam osetio da sam izrekao samu Istinu.

     

    Jutros sam u šetnji napravio dvokilometarski krug

    kao i juče ali mi se učinio kraćim jer mi je već poznat.

     

    Volim da milujem predele vremena.

     

    Jednostavno rečeno – treba da ostanem na svom putu.

     

    Nevinom. Milujućem. Vesničkom. Pesničkom.

     

    Sa travkama kamenčićima vijuganjem i nebom koje najviše govori.

     

    Plesaću za Anitu da je radost ispuni celu u svim danima njenog života.

     

     Najlepše je učiniti nešto malo što stvara nešto veliko.

     

    Ja volim nešto.

     

    Nešto je istovremeno i tako odsutno i tako prisutno.

     

    Volim kad se nešto pretvori u nešto drugo, nešto drugo u nešto treće, nešto treće u nešto četvrto i tako u beskraj jer

    nešto

    je samo po sebi neiscrpno i veliko.

     

    Predstavništvo Za prava budućih generacija će završiti sve

    prljave poslove ne ostavljajući prljavštinu za buduće generacije.

     

    Pravo treba da crpi pravo iz istine i da bude pravo pravo a ne nepravo pravo.

     

    Koga znoj ojede na ovoj vrućini dobro bi bilo da

    to mesto opere i namaže nekom blagom kremom.

     

    Kada velika korporacija odluči da novac zarađuje na vodi

    ona plaća stručnjake i svakog koga treba u mnogim gradovima

    i državama da proglase da je voda iz gradskog vodovoda zagađena.

     

    Pare su sve. I nauka i umetnost i odmor i seks i vazduh i religija

    i sunce. I više ne postoji sunce religija vazduh seks odmor umetnost

    nauka nego samo pare. Pare su obmana tipa Moja mama je najlepša na svetu.

     

    Jedan moj mladi prijatelj kaže da bi najviše voleo da po ceo dan bubnja.

     

    Ko doživi i preživi konačnost smrti lako prihvata večnost života.

     

    Drugi mladi prijatelj kaže Samo bih voleo da ponovo

    bude struje u Monroviji glavnom gradu Liberije.

     

    Treći mladi prijatelj kaže To što svi oko mene zovemo nikakvim štosevima sve moje

    štoseve koji su spašavali i mene i druge od grča to i govori da su to dobri štosevi.

     

    Kažu Prevaziđi kontradikcije voli stvarnost

    koju gradiš i onda ni smrt neće zaustaviti Tvoj let.

     

    Kažu Samo kada bi imali još malo vremena onda bi se mnogo

    više voleli ali pošto vremena nemaju moraju sačekati da se vole.

     

    Nisam se kupao u Dunavu ali u znoju jesam.

     

     

      

    SAMO TO NE INAČE ZAŠTO DA NE

    543. dan
    27. jun 2006.

    15175 - 15207

    blaženstva

     

     

    Neću da čekam da mi se pisanje pojavi grunuću u njega.

     

    Kao protivgradne rakete u ledene oblake. Nek pljušti kiša.

     

    Nek pada i narandžasta i plava.

     

    Neka samo lije bile to kapi ili reči.

     

    Plave reči plava kiša.

     

    Plava dobrota po plavim licima.

     

    Neka i u ovom vrelom danu sve bude svetloplavo.

     

    Jednostavno jedan bezrazložni plavi dan.

     

    Plavi dan sa svim nijansama plave.

     

    Plavi dan sa nekim delovima u kojima nema ni jedne

    nijanse plave nego samo jedna plava ili plavo Jednog.

     

    Plavo u plavom i dalje u plavom plavo i u tom

    plavom plavo i tako beskrajno iz plavog u plavo.

     

    Kiša plavog koja neprestano pada jer volim kišu i uvek volim da pišem o kiši.

     

    Kako kiši i kako pada i kako će da pada i kako je

    padala i kako ponovo pada i kako nema kraja ovoj plavoj kiši.

     

    Kako nema kraja gruvanju koje postaje sve nežnije ukoliko više gruva.

     

    Gruvanje istog.

     

    Isto je najuzbudljivije.

     

    Ponovo plavo.

     

    Ponovo kiša.

     

    Kiša i plavo.

     

    I reči.

     

    Kišne i plave.

     

    Reči koje liju plavo.

     

    Plavo koje lije svežinu.

     

    Livenje koje lije plave reči u vrelom danu.

     

    Vrelina plovi danom kao sante leda u hladnim danima.

     

    Trebalo bi da zašijem nekoliko gaća ako želim da usporim njihovo raspadanje.

     

    Kao da kiša polako prestaje.

     

    Bezbojna kiša.

     

    Još pomalo pada.

     

    Još koja tu i tamo reč.

     

    Malo prebiranja ustima.

     

    Poslednje kapi plave kiše.

     

    Plava kap plava reč.

     

     

      

    SAMO POLAKO I MIRNO I BIĆE TO DOVOLJNO

    542. dan
    26. jun 2006.

    15142 - 15174

    blaženstva

     

     

    Oprao sam mokrom krpom podove u stanu.

     

     Nacrtaću Plavu ružu.

     

    Nacrtao sam Plavu ružu.

     

    Kako je nežna ova bespomoćnost sa kojom sedim

    pred Crvendaćem i ne mogu ništa da napišem!

     

    Bio sam na vrućini. Vratio sam se sa vrućine.

     

    Napravio sam treću kafu od samo dva mala gutljaja. Jedan sam već popio.

     

    Voleo bih da kupim makazice za nokte.

     

    Drugi sam gutljaj prepolovio pa mi je ostalo još malecno ali dovoljno kafe.

     

    Ne pristajem na osećanje da ne mogu i da nemam o čemu

    da pišem jer sve što me okružuje poriče to osećanje. Sva četiri zida i

    otvorena vrata i otvoreni prozor i bezbroj stvari u sobi iako je soba skoro prazna.

     

    Svaka stvar može biti junak i smisla i lepote.

     

    Papirne novčanice na stolu. Ispružene. Presavijene na pola.

    Zgužvane jedna pored druge. Jedna preko druge. Jedna za izbacivanje

    iz upotrebe. Tri skoro nove. Jedna petstodinarka. Druga od dvesta. Treća stodinarka.

    Četvrta zelena od dvadeset dinara. Osamsto dvadeset dinara ukupno.

     

    Pogotovo mi je za oko zapao ovaj presavijeni papir na stolu

    koji leži na hartiji na kojoj zapisujem sitnice da ih ne zaboravim.

     

     Na vrhu hartije piše 418. dan u Nepoznatinoj. To znači da sam u

    redigovanju četvrte verzije Miroslava Mandićadošao do četirsto osamnaestog dana.

     

    13. april 2005. je dan u Miroslavu Mandiću u kome sam prvi put napisao da ću

    se odseliti iz stana familije Varadi što sam i učinio posle petnaest meseci.

     

    Pre-davanje Danici i Branku o mojoj umetnosti.

     

    Da zovem A. da mi pomogne.

     

    4 km. Današnji prepešačeni kilometri do sada.

     

    A sada presavijeni papir.

     

    To je beli papir A4 formata presavijen na četiri dela.

     

    Jednim delom priljubljen za hartiju na stolu drugim za desetak stepeni savijen uvis. 

     

    Presavijeni papir bi mogao biti mala skulpturica od belog mermera koja predstavlja

    presavijeni papir. Ovako je presavijeni papir presavijeni papir i bez mermera.

     

    Presavijeni papir mi služi da ga ponesem u šetnju i na njemu nešto zapišem. Na ovom

    još ništa nisam napisao osim što sam po njemu probao novu olovku sa više boja.

     

    Presavijeni papir je inače škart. Na njegovoj unutrašnjoj

    strani je pedeset prvi i pedest drugi dan Miroslava Mandića. Miroslav Mandić

    je veliko delo – ugovor sa Bogom piše pedeset prvog dana.

     

    Eto šta je presavijeni papir – veliko delo!

     

    Nisam opisao senku koja pada po njegovoj savijenoj kosini

    jer se ona stalno menja zbog svetlosti koja se menja.

     

    Uzeću presavijeni papir i poneti ga u šetnju da povećam

    svoja četiri kilometra i napišem preostala blaženstva koja sam

    sva pisao sa osećanjem samo polako i mirno i biće to dovoljno.

     

    Evo blaženstva na presavijenom papiru. Hodam da me zasluži hleb nasušni.

     

    Sa ovim platanom pored autobuske stanice sam baš osetio blizinu.

     

    Ova putanja od stana do reke Save kod gvozdenog

    mosta duga je oko tri kilometara i dvesta metara.

     

    Važno je da svaki dan izađem na reku. Savu ili Dunav. Na obe još bolje.

     

    Hodanjem stvaram delo bivanja.

     

    Blizu je ponoć. Spava mi se.

     

     Sa trinaest ishodanih kilometara idem da spavam.

     

     

      

    DRUGO ODAVDE DOVDE

    540. dan
    24. jun 2006.

    15109 - 15141

    blaženstva

     

     

    Odavde dovde je čarobna formula da ne radim ništa a bivam sve.

     

    Odavde dovde nešto je.

     

    Odavde i samo koja reč i već sam dovde.

     

    Odavde dovde ništa manje i ništa više.

     

    Odavde dovde ništa posebno ali dovoljno.

     

    Odavde dovde i smisao se pokreće.

     

    Odavde dovde i promena se događa.

     

    Odavde dovde i ništa više neće biti kao što je bilo.

     

    Odavde dovde tako očito.

     

    Odavde od ovog ugla dovde do ovog ugla i sve je obavljeno.

     

    Odavde dovde i zaslužo sam čašu vode.

     

    Odavde dovde i zaradio sam hleb današnji.

     

    Odavde dovde i dobio sam krevet.

     

    Odavde dovde od mene do Tebe.

     

    Odavde dovde od dna do vrha.

     

    odavde

    dovde

    od

    reči

    do

    pesme

     

    Odavde dovde od nade do izgubljene nade i nove nade.

     

    Odavde dovde Bog je živ.

     

    Odavde dovde Svemir je tu.

     

    Odavde dovde mali prostor za veliku misao.

     

    Odavde dovde samo m a h  dovoljan za svedušu.

     

    Odavde dovde trunčica.

     

    Odavde dovde prah.

     

    Odavde dovde mir.

     

    Odavde dovde um.

     

    Odavde dovde om.

     

    Odavde dovde i ponovo odavde dovde.

     

    Odavde dovde pišem svojim stidom.

     

    Odavde dovde u krošnji trešnje.

     

    Odavde dovde neodoljivo.

     

    Odavde dovde nepredvidljivo.

     

    Odavde dovde zavijutak.

     

    Odavde dovde poljubac slobode.

     

     

     

     

    PRVO ODAVDE DOVDE

    539. dan
    23. jun 2006.

    15076 - 15108

    blaženstva

     

     

    Ssaamm.

     

    Bio sam napolju da nađem putanju od dva kilometra jutarnje šetnje ali me je kiša

    poterala pa sam samo kupio kiflu za uz kafu dva ekstra kisela mleka i pletenicu za ručak.

     

    Pada kiša. Prozor stana u ulici Draže Pavlovića 14 je širom otvoren.

     

    Prvi dan novog dela mog života-puta je isti kao i svi dani.

    Sa trubom Čet Bejkera.

    Istom izgubljenošću.

    Otvorenim morem mogućnosti.

    Nesavladivom pustinjom sumnji.

    Neprohodnom prašumom sujete.

     I jedino preostalim  i   z   d   r   ž   a   t   i.

     

    Prethodno blaženstvo me je prosvetlilo i dalo mi snagu. Tako to ide.

    More diše. Pustinja samu sebe čisti. Prašuma ljubi. Preostalim se radujem.

     

    Molim Te primi me u sebe jer ako me Tii ne primiš od čega ću i kako ću živeti?

     

    Moja sloboda i nezavisnost su u meni a u meni si Tii. Tii si moja nezavisnost i sloboda.

     

    Sve očekujem od Tebe – ništa ne očekujem od Tebe.

     

    Prelećem i gledam Te kako me gledaš.

     

    I ja gledam tebe kako prelećeš i gledaš me.

     

    Jedno nam je srce. Srce koje ne leti i srce koje leti.

     

    Srce koje je na zemlji i srce koje je na nebu.

     

    Pored Dunava sam u kući sam.

     

    Evo ih i laste na pristaništu kod kuće sam.

     

    Idem iz ulice u bilo koju drugu ulicu kod kuće sam.

     

    Pogled mi je privukao ovaj travnati ugao u parku kod SKC-a.

     

    Crvene ruže u Tašmajdanskom parku kod kuće sam.

     

    Sedim za Crvendaćem domaćin sam ovim rečima koje pišem.

     

    Pada veče. Kroz otvoren prozor gledam cveće

    koje stoji u otvorenom prozoru preko puta mog.

     

    Neobrijan sam. Patike mi smrde. Zevam. Ne dovršavam misli koje mislim.

     

    Dok sam malopre stranstvovao ulicama osećao

    sam da sam pena iluzija koja upija penu ljudskih iluzija.

     

    Iskustvo mi pomaže da se nosim sa ovim stanjima u kojima sam niko i ništa.

     

     I kada sam niko i ništa znam da jesam.

     

    Otvoren prozor se gleda sa otvorenim prozorom.

     

    Mrak je u sobi. Ne palim svetlo. Ponavljam sumrake

    detinjstva kada je majka pevala ne paleći svetlo u sobi.

     

    Mraka u sobi sam se plašio. Kao mladić sam plašio

    druge mrakom. Mrakom sam uživao u krevetu sa ženom.

     

    Mračne seoske ulice u kojima sam osećao kako celo selo spava.

     

    Tama neba kada se sve smrači pred velikom grmljavinom i pljuskom.

     

    Mrak i hladnoća pre praskozorja.

     

    Mrak dubokih noći u kojima sam se vraćao kući.

     

    Mrak po putevima na kojima me je noć zaticala.

     

    Ponoćni mrak po poljima koja su me okruživala.

     

     Mrak je i u dvorištu. Laste lete poslednje krugove.

     

     

      

    HOTEL ŽIVOTA. ATELJE UMETNOSTI. BESKUĆNIŠTVO BOGA

    538. dan
    22. jun 2006.

    15043 - 15075

    blaženstva

     

     

    Radnici gradskog zelenila kose travnjake ispod mog prozora.

     

    Upravo sam pročitao Davidov psalm u slavu donošenja kovčega zaveta iz Prve knjige dnevnika.

     

    Nek se vesele nebesa i zemlja se raduje; i neka govore po narodima: Gospod caruje. Neka

    pljuska more i što je u njemu; neka skače polje i sve što je na njemu. Tada neka se raduju drveta šumska

    pred gospodom, jer ide da sudi zemlji. Hvalite Gospoda, jer je dobar, jer je doveka milost njegova.

     

    Miroslave Mandiću leti slobodno – Slobodna Ptico! Najhrabrije ka novim i nepoznatim strujama

    stvaralaštva – tvom Voljenom Nebu! Ljubim te u Krila Radosna – poslala mi je poruku Branka Zgonjanin u 08:17:33h.

     

    Kada uskoro izađem na put mnogo će mi značiti i Žena o kojoj mi je prekjuče u sms poruci pisala prijateljica. M. Ne moraš odgovoriti,

    ne želim da te zatraćkujem. Ali jedna Žena mi danas kaže – malo mi je da prosjaku dam novčić. Ja bih da provedem noć sa njim.

     

    Divna stvorenja žive na ovoj Zemlji, daju mi snagu, čuvaju me, vole me. Volim ih.

     

    Neka u svakoj reči Miroslava Mandića bude sve više ljubavi.

     

    Pisanje i jeste podvig ljubavi.

     

    Sva današnja blaženstva pišem sitnim slovima veličine 7 kao zavet poslednjem u sebi.

     

    Napisao sam Veri pismo. Ostavio ga na sto. Posteljina se suši. Zatvoriću vrata  obe terase. Istuširaću se i krenuću.

     

    11h. U liftu sam… izašao sam iz zgrade… idem na pijacu da kupim kapu da me zaštiti od jakog sunca.

     

    Ne osvrćem se. Sam sam. Od sada ću sam sam pisati ovako ssaamm da uskoro ne bih bio više sam.

     

    Daj Bože da svima činim dobro i da svi i sve kroz mene osete lepotu, slobodu i ljubav.

     

    Dok izlazim iz Novog Sada po velikoj vrućini sa belim kačketom na glavi pišem meni nepoznatoj O.

     

    Miroslav Mandić – pismo-predstava pisana i igrana od 11:00 do 15:38h – za O.

     

    Pišem Tii u hodu. Izlazim iz Novog Sada. Počinjem devetih sedam godina moga života-puta. Na ramenu mi je laptop

    i mala torba sa video kamerom kojom snimam Plavi film. Imam samo 50 eura i ne znam gde ću večeras spavati.

     

    Upravo sam izašao iz stana familije Varadi kod kojih sam njihovom dobrotom živeo jedanaest godina. Sada mi treba

    nova snaga i nova hrabrost i zato pišem Tebi koju ne poznajem. Ovo pismo-predstava Tebi mi pomaže da se ne brinem.

     

    Hotel života je sintagma koja će mi nadam se pomoći da i dalje pesnički stanujem na ovom svetu.

     

    Atelje umetnosti će mi pomoći da neprestano budem sama umetnost.

     

    Beskućništvo Boga će mi pomoći da se slobodan slobodom ne samo molim nego ljubim i pevam Bogu.

     

    Na putu sam. Biti na putu znači biti odbačen od ljudi i prihvaćen od puta i svega ostalog.

     

    Počinjem da stopiram u ovom hotelu vrućine.

     

    Hodam pored puta. Kako je put lekovit!

     

    Miriše kamilica. Oblizujem znoj sa nausnica. Ptice pevaju iz trske.

     

    Kada bih video ovog čoveka na putu svideo bi mi se i on i njegov film.

     

    Prvi čovek koji mi je pomogao na novom delu puta bio je šofer Draženko Marčeta.

     

     U Batajnici sam.  Neko divno osećanje besciljnosti.

     

    U Batajnici sam. Voleo bih da Tii ovo pismo-predstavu predam danas. Ne znam ni gde ni kako. Uz ovo pismo-predstavu

    Tii ostavljam i prospekt mog Trećeg desetogodišnjeg rada o kome bih voleo da govorim nekim ljudima.

     

    Imam samo dva zadatka danas. Da Tii ovo pismo-predstavu predam zbog hrabrosti i neodlaganja i da nađem prenoćište.

     

    Sedim u Šansi na Tašmajdanu. Izmorio sam se na ovoj vrućini. Malopre su mi prijatelji javili da imaju

    prenoćište za mene za mesec ili dva. Sada samo još da završim ovo pismo-predstavu Tebi i predam Tii ga.

     

    Draga O. uživao sam u Tvom radu i više puta sam poželeo da Te upoznam i da Te upoznam sa

    mojim radom. I evo ovo je nadam se bio pravi povod da Tii se obratim u danu u kome sam počeo za

    mene nepoznati deo života a Tii si bila bezrazložni svedok tog početka. O. nežno Te pozdravljam.

     

    Blizu je ponoć. Završava se dan kojim mi je počeo novi deo puta. Pismo-predstavu sam bacio u sanduče nepoznate mi O. Miran sam.

     

    Laka Tii noć Miroslave Mandiću.

     

     

     

     

    VERA I TIBORE

    537. dan
    21. jun 2006.

    15010 - 15042

    blaženstva

     

     

    Vera i Tibore hvala vam za jedanaest godina gostoprimstva i dobročinstva.

     

    U vaš stan sam došao u prošlom veku, prošlog milenijuma,

    prepodne, pre hodanja na Ruži lutanja, 9. avgusta 1995. Došao

    sam na dve nedelje a ostao jedanaest godina.

     

    Sutra se iseljavam.

     

    Vašim dobročinstvom sam u vašem stanu živeo

    umetnost stanovanja (iz Rečnika Miroslava Mandića)

     

    Vaš stan s pogledom na Dunav bio je kraljevski dvorac

    tišine, muzike, razgovora, reda, spokoja, čitanja, Ruže lutanja.

     

    Posmatranja godišnjih doba.

     

    Uživanja u svakom danu i u poštovanju svakoga dana.

     

    U njemu sam doživeo prvo nadam se i poslednje bombardovanje u životu.

     

    Za svih jedanaest godina nije bilo nijednog ružnog trenutka među nama.

     

    Odlazim jer mi je za novi deo mog puta potrebna nova snaga i hrabrost.

     

    Nadam se da će to biti i početak našeg novog odnosa.

     

    Još čudesnijeg.

     

    Dok vam ovo pišem boraveći poslednji dan u vašem

    stanu osećam napetost. Uplašen sam. Izgubljen. Bezvredan.

     

    Samo bih spavao.

     

    Juče smo na Kajinom grobu jako pokisli za vreme velike provale oblaka,

    Mina Novčić, Jelena Bešir, Violeta Jovanović, Aja Mandić, Branka Zgonjanin i

    Aleksandra Mirimanov. Stvari se još suše. Shvatio sam da u torbi za laptop

    uvek moram nositi najlon kesu da u sličnoj situaciji makar on ostane suv.

     

    Jedan vrapčić je doleteo na terasu osunčanu jutarnjim suncem. Kao i mnoge ideje i

    osećanja koja su doletala svih ovih godina dok sam sedeo za stolom i pisao.

     

    Malopre sam na terasi koja gleda na dvorište ugledao laste u

    predvečerju. Gledanje lasta u predvečerju je za mene veliki život.

     

    Popodne su Violeta i Branka odnele moje

    poslednje stvari u jednom koferu i rancu.

     

    Kada sutra prepodne izađem iz vašeg stana na ramenima

    će mi biti laptop i jedna plastična torba, koju si mi Tii Vera

    donela iz Amerike, sa kamerom kojom snimam Plavi film.

     

    Imam samo pedeset evra.

     

    Ne znam gde ću spavati.

     

    Verujem da će mi se pridodati sve što mi je potrebno.

     

    Svetionik i Uski put će mi biti Miroslav Mandić.

     

    Vrelo je i sutra će biti. Nisam imao snage da

    hodam danas. Kao da je u meni nešto romorilo.

     

    Verujem da će u stanu iza mene ostati mnogo pozitivne energije koja će vam

    biti od koristi kao što ću i ja iz stana poneti vaše gostoprimstvo i dobročinstvo.

     

    Lepe reči za lepa dela.

     

    Gosta primiti – dobro činiti.

     

    Dragi Vera i Tibore sve što budem radio

    osećao mislio i verovao biće i vama namenjeno.

     

    U ovom trenutku sam se razišao sa svima.

     

    sam sam

     

    To su razlazi kojima čuvam sve sa kojima sam se razišao.

    Razlazi stvaraju delo ljubavi Jednog Jedinog Umetnika.

     

    Vera jedan beli putnički brod upravo plovi u sumraku pred

    prozorima Tvoga stana. Tim belim brodom Tii mašem ljubavlju zauvek.

     

    Tibore za Tebe slušam pesmu Henka Vilijamsa Be careful of stones that you

    throw u izvođenju The Staple Singers čije bi reči voleo jednom da čuješ i sa kojima

    Tii šaljem veliki pozdrav za naše tridesetsedmogodišnje prijateljstvo.

     

     

     

     

    MILOMIRE I KAJO

    536. dan
    20. jun 2006.

    14977 - 15009

    blaženstva

     

     

    Danas ću sa nekolicinom prijateljica i prijatelja po najvećoj vrućini posetiti Milomirov

    grob. Posle ćemo otići do Kajinog groba na kome je podignut novi krst a humka

    ograđena crepom. Posle groblja ćemo svratiti kod Ratka Cavnića koji je poklonio i

    besplatno postavio novi krst da sa njim i njegovom porodicom proslavimo i žive i mrtve.

     

    Voleo bih da na Milomirovom i Kajinom grobu kažem nekoliko reči koje ću sada napisati.

     

    Milomire poslednji put smo se videli pre četrdeset osam godina. Tebi je tada bila

    trideset sedma meni deveta. Tebi je sada osamdeset peta meni pedeset sedma.

    Voleo bih da Tebi i Kaji u današnjim blaženstvima ispričam o svom životu radu i

    ubeđenjima da bi vi bili u miru s Bogom a da bih ja sebe ohrabrio.

     

    Voljeni Milomire ja volim Boga.

     

    Bogom sam dete Božije ne više Tvoj sin. Obojica smo deca Božija.

     

    Završio sam srednju školu. Fakultet sam prekinuo

    jer sam video da se sa njega širi najveće zlo po svetu.

     

    Bavio sam se umetnošću u ranoj mladosti i vrlo brzo

    prekinuo jer sam slutio da  postoji neka još čudesnija umetnost

    koja će mi se možda otvoriti ako prekinem sa postojećom.

     

    Bio sam u zatvoru zbog pisanja i pošto me nije ubio zatvor

    me je preporodio jer sam u njemu prepoznao čovekovu

    krivicu – živu ljubav – i moju potrebu da život predam Nebu.

     

    Volim ženu. Nisam se ženio. Verujem ženi. Volim ljubav.

     

    Nemam decu. Moja deca su moje pesme, moje delo, moja osećanja, moje

    misli. Sve što postoji su moja deca, sva mlad životinja i biljaka, pa i sva deca.

     

    Ne posedujem ništa jer sam želeo da budem i stvaram bivanje.

     

    Ne pripadam nikome da bih bio za sve.

     

    Ne radim ništa da bih stvarao.

     

    Voljeni Milomire Tii i Kaja ste mi dali ime i prezime

    Miroslav Mandić. To sam ime nosio sa ponosom i sa mučninom

    i zato sam ime Miroslav Mandić promenio u ime Miroslav Mandić. Ja sam

    sada Miroslav Mandić miroslav mandić Miroslav Mandić. Jedan jedini Miroslav Mandić.

     

    Voljeni Milomire Tvoj i Kajin mlađi sin Božidar mi više

    nije brat jer sam umetnošću i Bogom krv zamenio duhom.

     

    Kao što si mi Tii brat po Bogu a Kaja sestra po

    Bogu tako je i svako i sve što postoji moja sestra i brat.

     

    Voljeni Milomire Bog je sve stvorio i zato Bog.

     

    Bog je stvorio prvo mene i ženu pa onda sve ostale ljude, sve porodice,

    narode, religije, kuće, hramove, vojske, muzeje, biblioteke i zato Žena.

     

    Bog je stvaralac i zato Umetnost.

     

    Voljeni Milomire hvala Tii za Tvoj život. Počivaj u večnoj ljubavi i miru.

     

    Ljubljena moja Kajo ništa nije moje i zato

    sve češće moja duša Drugo i Drugog oslovljava sa moje.

     

    Poslednji put smo se videli pre četrnaest godina. Iako

    Te još za Tvoga života nisam više osećao majkom nego

    sestrom u Bogu sve više sam Te voleo i volim.

     

    Volim Te jer verujem da i Tii sve više voliš sve i na

    ovom i na onom svetu. Tvoja ljubav prema svemu i

    svakome čuva i mene. Ljubeći sve i svakoga ljubiš i mene.

     

    Ljubljena Kajo sve više volim Boga. Jednostavno i obično.

     

    sam sam sam

     

    Bog

    žena

    pesma

     

    Ljubljena Kajo u četvrtak se iseljavam iz stana familije

    Varadi. Počinjem devetih sedam godina moga puta. Plašim

    se i radujem se. Verujem da ću preživeti i da ću biti hrabar.

     

    Hrabar za pesmu MiroslavMandić.

    Hrabar za sliku Plave ruže.

    Hrabar za Plav ifilm.

    Hrabar za  Ekspedicije.

     

    Da ću biti hrabar bez

    žene

    saveznika i saputnika

    krova nad glavom

    novca

    pripadništva gradu, narodu, državi, kulturi, civilizaciji

    javnosti

    tržišta

    zaštitnika

    medija

    institucija

    art sistema

     

    Verujem

    da će se zato žena pojaviti

    da će mi prvo neko a na kraju svako biti saveznik i saputnik

    da će mi u Hotelu života mnoga vrata biti otvorena

    i da će krov nad glavom mnogih biti i moj dom

    da ću uvek dobiti dovoljno novca za život i rad

    da ću se bez pripadništva gradu, narodu, državi,

    kulturi, religiji, civilizaciji, moliti u Beskućništvu Boga

    da ću javnost preobražavati u Ja javnosti, dušu javnosti

    da ću tržište preobražavati u Ja tržište, Ekonomiju savesti

    da će se pojaviti moj zaštitnik koji će proslaviti moju nezaštićenost

    da ću umom medije pretvoriti u jedan jedini

    medij, Medij ljubavi da ću biti živa institucija

    da ću u Ateljeu umetnosti stvarati Večnu

    umetnost, Umetnost Jednog Jedinog Umetnika

     

    Ljubljena Kajo jako želim da uspem na radost svima i svemu.

     

    Ljubljena Kajo pre nego što uspem želim da svi i sve uspeju pre mene.

     

    Voljeni Milomire

     Ljubljena Kajo

    počivajte u

    miru Božijem.

     

     

     

     

    MINA I VIOLETA

    535. dan
    19. jun 2006.

    14944 - 14976

    blaženstva

     

     

    Smirujem se pre nego što počnem da pišem.

     

    Svaki zapis je sudbonosan.

     

    Vodi me.

     

    Dalje.

     

    Nepovratno.

     

    Mini i Violeti koje po najvećoj vrućini na Novom groblju uređuju grob Kaje Mandić.

     

    Pišem činim osećam mislim ljubim.

     

    Verujem da je sve što sam do danas pisao činio osećao mislio ljubio bilo Bogu milo.

     

    Vodi me ono što sam posejao zasadio stvorio.

     

    Crvendać uvek peva u istom drveću neposredno pre groblja.

     

    Kako je gusta ova tamnocrvena boja ruža na groblju!

     

    I u povratku sa groblja na istom mestu peva crvendać.

     

     Mina i Violeta su stavljale crep oko Kajinog

    groba. Preplanule bujne i vredne u vrelom danu.

     

    Pijem pred ponoć sa Minom i Violetom. Vrelina se ne smanjuje. Tople noći su misterija.

     

    Toplota rađa.

     

    Rađanje stvara.

     

    Stvaranje ljubi.

     

    Ljubljenje menja.

     

    Promena hrabri.

     

    Hrabrost je nevina.

     

    Nevinost je gladna.

     

    Glad je lepa.

     

    Lepota se čeka.

     

    Dok se čeka sve može da se ponovi.

     

    Toplota rađa.

     

    Rađanje stvara.

     

    Stvaranje ljubi.

     

    Ljubljenje menja.

     

    Promena hrabri.

     

    Hrabrost je nevina.

     

    Nevinost je gladna.

     

    Glad je lepa.

     

    Lepota se čeka. Nikada više neće biti što je bilo.

     

     

      

    O DANU PRE NAKJUČE JE I DANAS REČ

    533. dan
    17. jun 2006.

    14911 - 14943

    blaženstva

     

     

    O danu u kome sam posle 33 godine ponovo bio u

    zatvoru i zahvaljujući Čoveku U Zatvoru promovisao ovu knjigu.

     

    Nastavio sam tamo gde sam krenuo u mladosti.

    Neka sve što pišem bude izraz te misterijske umetnosti

    preobražavanja koja mi se dogodila u zatvoru pre 33 godine.

    Krivica u kaznu

    Kazna u slobodu

    Sloboda u ljubav

    Ljubav u Boga

     

    Biti čovek je biti dostojan Boga u čoveku.

     

    Biti dostojan Boga je pevati Boga.

     

    Milujem se šakom po grudima.

     

    Pevanje je najveća brzina koja se pretvorila u sporost.

     

    Sveprožimanje.

     

    Jutarnjim suncem perem patike.

     

    Zamišljam vazduh nepreglednih polja.

     

    Put me poziva.

     

    Veliki put kroz Tvoje srce.

     

    Prelazim most. Sa velikog šlepa mi maše jedan čovek.

     

    Sagnem se i podignem dinar sa zemlje da se čuvamo.

     

    Autobus trese. Kao dete sam sretan jer su mi na ušima prve

    slušalice u mom životu. Poklonio ih mi je Zoltan Varadi (Varady Zoltan).

     

    Sa muzikom na ušima čini mi se da autobus brže juri.

     

    Sve više volim život jer i život je slavlje Boga.

     

    U zelenilu polja raži prepoznajem mleko života.

     

    Krošnje drveća se kao oblaci nadvijaju nad putem.

     

    Ruže, zelene ograde, voćnjaci, livade gledam ih kroz prozor autobusa.

     

    Krivina iz koje izlazimo.

     

    Mocart mi puni srce u centru Inđije.

     

    Srce mi se širi Mocartom.

     

    Srce drhti od Henk Vilijamsa.

     

    Beba me gleda preko majčinog ramena.

     

    Jedino herojstvo u koje verujem je herojstvo pevanja.

     

    Pevanjem sam primetio profil ovog mladića koji spava u vožnji.

     

    Herojstvo je sij pevanja.

     

    Pevanje je život sija.

     

    Ja Tii ne mogu opisati uzbuđenje čudom koje me peva.

     

    Ako me osetiš u Sebi dodirnućeš moje pevanje.

     

    U Novoj Pazovi sa zapanjenošću gledam kako jedan radnik pomaže dizaličaru

    da istrese đubre iz korpe koju je spustio na kamion. Radnici su čarobnjaci.

     

    Prelazim Brankov most u Beogradu. Mislim na

    onu skulpturu koju sam oduvek želeo da uradim.

     

    U Makedonskoj ulici uranjam u miris lipa.

     

     

     

     

    O NAKJUČE JE I DANAS REČ

    532. dan
    16. jun 2006.

    14878 - 14910

    blaženstva

     

     

    O nakjuče koje je juče bilo prekjuče a prekjuče bilo juče a nakjuče danas.

     

    Danas je uvek danas. Juče se pretvara u prekjuče prekjuče u

    nakjuče nakjuče u dan pre nakjuče i tako svakim novim danas juče

    otplovljava sve dalje i dalje dok ne nestane iza horizonta.

     

    I dok neki dani nestaju iza horizonta drugi dani se iz daljine približavaju ka

    danas sve dok ne postanu naksutra pa preksutra pa sutra i na kraju danas.

     

    Zagledao sam se kroz prozor u reku koja teče. Ljulja

    se i teče ta velika voda koja neprestano dotiče i otiče. 

     

    I dalje mi se ćuti i ne piše i zato sve što pišem ćuti.

     

     Ćuti kao staklo.

     

    Kao odluka.

     

    Zavet.

     

    Odanost.

     

    Lepo je pisati kada ne želim ništa da napišem.

     

    Nego samo da budem oblina nekog brda.

     

    Vetar u kosi.

     

    Od milovanja naježena koža.

     

    Posečeni nokti.

     

    Način kojim se izvučem iz postojećeg ritma da bih drugi ritam počeo.

     

    Oltar otvorenih šaka.

     

    Tabani hodajuće časti.

     

    Obaveštenje građanstvu da je pozvano da u utorak 20. juna 2006.

    oko 14:30 h poseti grob Milomira Mandića na Almaškom groblju koji

    je uredila Mina Novčić. Od Milomirovog groba ćemo odšetati do groba

    Kaje Mandić na Novom groblju u povodu novog kamenog krsta koji su

    podigli Kajini mladi prijatelji i kamenorezačka radionica Ratka Cavnića.

     

    Sij – lepa reč.

     

    Sij – slovenska reč za biće.

     

    Daleko putujući stranac.

     

    Muzika prati strančev hod.

     

    Ravnica mu pukne pred očima.

     

    U ravnici stranac nestaje.

     

    Nebo ga čuva i vodi.

     

    Stranac je živi film pred očima ljudi.

     

    Negde će neko ugledati stranca.

     

    Voda smiruje strančevu žeđ.

     

    Očima se gledaju.

     

    Ispucalim usnama stranac ćuti.

     

    Govori licem.

     

    Ruke im se dodiruju.

     

    Put ih spaja. Put kojim su zajedno pošli.

     

     

      

    O PREKJUČE JE I DANAS REČ

    531. dan
    15. jun 2006.

    14845 - 14877

    blaženstva

     

     

    Bilo mi je lepo juče jer sam ćutao o onome što mi se dogodilo u zatvoru prekjuče.

     

    Ćutanjem reči sazrevaju. Dobijaju ukus.

     

    Reči koje sada pišem su nedozrele.

     

    Još bezukusne.

     

    Bezbojne.

     

    Ništa naročito.

     

    Tek će biti.

     

    Sada nisu da bi bile.

     

    Ništa ne govore samo su tu.

     

    Znaju da mi znače iako ništa ne znače.

     

    Iako im snaga nadolazi slabe su.

     

    Dvoume se zbog sopstvene važnosti iako su još nevažne.

     

    Pune su želja a odgovornosti nimalo.

     

    Opčinjene sobom.

     

    Ne vide Drugog.

     

    Još su samo strune.

     

    Samo trepere.

     

    Reči koje još ne misle da bi tek mislile.

     

    Reči zamirišu na prve lubenice dok hodam.

     

     Reči mi pomažu da njima samo pišem.

     

    Reči ugledaju lastu kada i ja.

     

    Reči me podsećaju da u Beogradu treba da

    uzmem nekoliko papira na kojima crtam Plavu ružu.

     

    Lepo mi je da vam se poklonim reči moje.

     

    Voleo bih da vam pričam o umetnosti ono što nisam nikome

    pričao jer nije bilo nikoga da mu pevam o umetnosti reči moje!

     

    Voleo bih da vam pričam o pesmi ono što nikome nisam

    pevao jer nije bilo nikoga da mu ispovedam pesmu reči moje!

     

    Voleo bih da vam kažem sve do poslednje reči reči moje.

     

    Voleo bih da jednoga dana umesto mene pričate i pevate vi reči moje.

     

    Voleo bih da kada neko pomisli na moje reči uvek pomisli na ružu i put.

     

    Volim vaš život reči moje.

     

    Reči strune!

     

    Reči ćutanja!

     

    Rečima ću tek pisati ono što sada ne znam ni da postoji.

     

    Rečima sam i danas uživao u onome o čemu nisam

    pisao ni juče ni danas a dogodilo mi se prekjuče.

     

     

      

    JEDINO JE JEDINI LJUBIO I LJUBI

    530. dan
    14. jun 2006.

    14812 - 14844

    blaženstva

     

     

    Mislio sam da danas pišem o božanstvenom doživljaju koji sam juče imao sa Čovekom

    U Zatvoru ali sam malopre odlučio da za sada o tome ćutim da bih ćutanjem čuvao biće

    događaja koje sam juče stvorio. Baš kao što upravo stvorih pojam biće događaja.

     

     Gledam sedam brojanica na mojoj desnoj ruci koje su

    juče bile sa mnom u zatvoru. Hvala Vam moje brojanice.

     

    Gledam sedam prstenova na tri prsta desne šake

    koji su juče bili sa mnom. Hvala Vam moje prstenje.

     

    Voleo bih da nekada napišem i par lepih rečenica o Biću

    događaja (Iz Rečnika Miroslava Mandića) o kome sada počinjem da ćutim.

     

    Voleo bih da nekada pišem i o ćutanju o kome takođe sada samo ćutim.

     

    Voleo bih da pišem o nečemu o čemu mi se upravo čini da pišem.

     

    Ono o čemu upravo pišem je konjski bok po kome blago prelazim rukom.

     

    Rukom prelazim i po plavim brdima.

     

    Sporo ronim ka sve većoj morskoj dubini.

     

    U svemirskom prostoru se meko izvijam unazad.

     

    Celom površinom grudi klizim niz Tvoja leđa.

     

    Znojim se kroz kožu ove žene koja okopava zemlju.

     

    Neprimećen lutam ulicama da bih malo usporio ulice.

     

    Zapevušim dok pišem.

     

    Pišem i dalje da bih pevušio.

     

    Poštujem svakoga ko pevuši dok nešto radi ni ne znajući da pevuši ni ne znajući

    šta to radi dok pevuši ni ne znajući da se to njegova duša samo raduje i pevuši.

     

    Nežno gledam po stvarima. 

     

    Dremam.

     

    Dišeš mi u uho.

     

    Tvojim udisajima se širi Svemir.

     

    Tvojim izdisajima se povlači more.

     

    Nošeni mirisom leptiri lete iznad poljskog cveća.

     

    Smešim se kada pomislim kako sva bića razgovaraju.

     

    Osetim u grudima jedan jedini jezik kojim govore sva bića.

     

    Odlaženje se susreće sa Dolaženjem.

     

    Video sam kakav je to bio zagrljaj Odlaženja i Dolaženja!

     

    Nije više bilo ni Odlaženja ni Dolaženja. Samo zagrljaj.

     

    Video sam kako je tek posle zagrljaja bilo lepo odlaženje kojim je Odlaženje

    nastavilo da odlazi i kako je bilo dobro dolaženje kojim je Dolaženje i dalje dolazilo.

     

    Svi su videli šta učini samo jedan zagrljaj!

     

    Svi su osetili da onaj koji ljubi ne potcenjuje nikog.

     

     Odlaženje je nestalo u daljini i više ga niko nije mogao videti.

    Dolaženje se toliko približilo da ga u blizini više niko nije ni primećivao.

     

    Kako je lepo! – rekao je neko.

     

    Okrenuo sam se i ugledao Blagi Humor kako mi namiguje.

     

     

      

    ZA TEBE ČOVEČE

    529. dan
    13. jun 2006.

    14779 - 14811

    blaženstva

     

     

    Danas ću u zatvoru u Sremskoj Mitrovici čitati zatvorenicima.

     

    Ne znam da li će neko doći jer čitanje knjiga nije zabavno

    a i ljudi mogu da iskoriste popodne da se odmore ili prošetaju

    što sam i sam činio kada sam izdržavao kaznu u zatvoru.

     

    Došao neko ili ne osećam zahvalnost prema zatvorenicima jer ću

    pred njima, tim velikim svedocima, izraziti zahvalnost samoj zahvalnosti.

     

    Došao neko ili ne izražavam zahvalnost duši svakog

    zatvorenika jer njihove duše saosećaju i bore se za svaku dušu.

     

    Došao neko ili ne današnjim boravkom u zatvoru ću proslaviti

    dvadesetčetvorogodišnjeg mladića koji je pre 33 godine boravio u istom tom zatvoru.

     

    Došao neko ili ne proslaviću same 33 godine.

     

    33 blaženstva kojima svakoga dana pevam živog Hrista.

     

    Došao neko ili ne poneću da čitam Ne, ne verujem da se ova rečenica

    ne čuje knjigu čiji je prvi deo o mom izdržavanju kazne u ovom zatvoru.

     

    Došao neko ili ne poneću Miroslava Mandića kojeg ću prvo promovisati u

    zatvoru sa nadom da će to biti direktni put Miroslava Mandića do srca svih bića.

     

    Došao neko ili ne poneću tekst Hej Čoveče U Zatvoru.

     

    Došao neko ili ne zasadiću tri crna bora i tri plava čempresa u zatvoru.

    Šest drveta posle Magnolije koju sam zasadio u Botaničkoj bašti u Beogradu.

     

    Nazvaću ih Drveće Slobode – Sloboda Drveću da bi

    slobodom zračili u svačijem srcu koje oseća slobodu za drveće.

     

    Sloboda je ljubav za drveće koje širi slobodu u srcima koja ljube.

     

    Drveće Slobode – Slobodo Drveću rasti voljeno.

     

    Drveće Slobode – Slobodo Drveću

    preobražavaj

    krivicu u kaznu

    kaznu u slobodu

    slobodu u ljubav

    ljubav u Boga.

     

    Drveće Slobode – Slobodo Drveću voleo bih da narednih četrnaest godina

    svake godine dođem da Te vidim i da čitam novog Miroslava Mandića Čoveku U Zatvoru.

     

    Krenuo sam ka zatvorenicima. Sa mnom je i Mina.

     

    U autobusu smo. Prelazimo most na Dunavu.

    Voleo bih da došao neko ili ne to nekome znači.

     

    Ušli smo u Sremsku Mitrovicu. Uzbuđenje raste. Reč oživljava.

     

    Za pola sata ću ući iza zidina. Biću posle 33 godine ponovo u zatvoru.

     

    Kada smo ušli u zatvorski krug i preko dvorišta stigli ispred crkve Miroslav je zajedno

    sa nekoliko zatvorenika zasadio šest stabala Drveće Slobode – Sloboda Drveću.

     

    Kada sam video nadzornika Ivoševića pomislio sam da je u ovom zatvoru totalni

    pakao. Kada se sve završilo on je najbolje reagovao na Miroslava i ceo događaj.

     

    Za vreme sađenja drveća sam potpuno zaboravio gde se nalazimo.

    Ulazak u crkvu-bioskop je bio malo zastrašujući. Na bini ikone, Tajna večera.

    Cela bina osvetljena kao da će se snimati neki film. Zatvorenici sede u sali koja je u

    mraku. Vide se samo njihove siluete sa leđa ćelave glave i energija koja izbija iz njih.

     

    Kada je Miroslav seo ispred zatvorenika raspakivao se i spremao da počne uplašio

    sam se. Ja sam Miroslav Mandić, bio sam pre 33 godine u ovom zatvoru broj 9094,

    i na početku želim da Vam se zahvalim, počeo je drhturećim glasom.

     

    Ceo nastup je bio savršen. Od početka do kraja. U dobrom ritmu. Savršeno

    deljenje iskustva koje Miroslav može da podeli samo u zatvoru. Na kraju je brzo

    ustao i poklonio se i odjeknuo je aplauz. Zatvorenici su mu prišli kao deca.

     

    Miroslav kao da je prethodne 33 godine čekao da se vrati tamo

    i ponovo razmeni najtananije iskustvo sa svojom pravom braćom.

    Bilo je nekog zavereništva između njih. Jedan je rekao jednom od

    vaspitača Konačno da dođe neko ko nas ne tretira kao životinje.

     

    Izlaze iz crkve i svi u ruci nose bele izgužvane flajere sa tekstom Hej Čoveče U Zatvoru.

     

    Miroslavljevo čitanje u zatvoru je za mene po suštini najuzbudljivi događaj u

    mom životu. Miroslav je dobrovoljni robijaš smisla i slobode. Mucaću o tome do kraja

    moga života.Ovo i prethodna blaženstva su doživljaji Mine Movčić, Nade Petronijević,

    Kaje Ćirilović, Milana Popovića i Branke Zgonjanin koji su bili sa mnom u zatvoru.

     

    Bilo

    Je

    Božanstveno!

     

    19:46h. Na putu sam sa Minom. Hodamo. Stopiramo.

    Sunce je još visoko. Mir se širi poljima. Sloboda je živa. Hoda.

     

    Hodati hodati hodati. Disati misliti ljubiti.

     

    Prošla je ponoć. Pijem vino sa Minom. Pijem u slavu Boga. Pijem u

    slavu slobode. Ljubim godine koje sam izdržao. Ljubim Čoveka U Zatvoru.

     

    Pijem da bih iduće godine pročitao ovo blaženstvo Čoveku U Zatvoru.

     

     

      

    16. PUT PO 33 DANA

    528. dan
    12. jun 2006.

    14746 - 14778

    blaženstva

     

     

    kada sam ugledao monitor poželeo sam da pišem 

     

    pred monitorom kao i pred belinom hartije koja me privlači i plaši

     

    i povede dalje Nekom

     

    čudesnom brzinom

     

     ne znajući

     

    ni ko je ta brzina

     

    ni zašto je

     

    ali jeste

     

    jer deluje

     

     ja je prihvatam

     

     ona me sve više vodi

     

    prija mi brzina

     

     oslobađa me od mene

     

    daje mi se cela

     

     u sebi prepoznajem drugo

     

    drugo me čini

     

     nepoznatim

     

    nepoznato mi je i blago i nevino

     

    osećam se kao u kolevci

     

    ljuljan i ljubljen

     

    bez brige

     

    bez razloga

     

    samo se prepuštam valovima

     

    potvrđujem ih

     

    vrhovi valova potvrđuju mene

     

     osećam njihovu snagu

     

     čudo snage

     

    čudo i u meni

     

    ista snaga u svemu  

     

    sve zavisi i od moje snage

     

    i jesam da bih proizveo snagu

     

    snaga oslobađa

     

    preobražava

     

     

      

    MIROSLAVE MANDIĆU ZAPAMTI!

    526. dan
    10. jun 2006.

    14713 - 14745

    blaženstva

     

     

    Ako mi se za sedam minuta ne pojavi nastavak

    ovog blaženstva ostaviću ga nedovršenog…

     

    Nisam nastavio blaženstvo. Prelazim most. Laste ga preleću.

     

    U autobusu sam penjemo se uz Banstol.

     

    Banstol i Trandžament su bila jedina dva uspona u mom detinjstvu.

    Banstol posle Sremskih Karlovaca a Trandžament pre Sremske Kamenice.

     

    Sve što vidim iz autobusa ne gledam. Čekam blaženstva da mi se pojave,.

     

    Blaženstva se ne pojavljuju.

     

    Premestio sam se na drugo sedište. Prekrstio noge da mi Crvendać

    ne sklizne sa kolena. Poomislim da li too što radim odgovara slici Svemira.

     

    Autobus trucka i neprestano pravim greške u

    kucaju ali ću ih sve ispraviti uu redigovanju.

     

    Nekada,, kao sada u ovom blaženstvu, volim da ostavljam

    greške u pisanju. Greške su kao neko namigivanje.

     

    Opet ulazomo u Inđiju. Menjam odluku  i odlučujem da sve

    greške ostavim. Kada meni namiguju neka to čine i Tebi.

     

    Greške koje budem napravio dolaze od podrhtavanja

    autobusa. To su greške puta direktno sa puta.

     

    Sada kada bi mi bilo lepo da bude više grešaka greške mi se nadaju.

     

    Sa greškama ili bez važno je da pletivo odmiče.

     

    Jasnoća jednog jedinog puta koji je preda mnom je u tome što je to jedan jedini put.

     

    Nejasnoća jednog jedinog puta preda mnom je u tome što mi se on zbog mog kukavičluka

    sebičnosti i sujete može učiniti kao da je preda mnom bezbroj puteva.

     

    Lepo je da jednog jedinog pišem kao jednogjedinog.

     

    Lepo je i kada je pisanje samo pisanje.

     

    U  pisanju nema ničeg drugog osim pisanja.

     

    Kada u pisanju nema ničeg drugog osim pisanja i

    sve drugo može da bude u sebi sa samim sobom.

     

    Jagode sa jagodama. Odluke sa odlukama. Žar sa žarom.

     

    Da li imaju neke veze jagode, odluke i žar?

     

    Vatrenost!? Kao što obala, krošnja i mačka imaju veze sa ulicom, zebnjom i istinom.

     

    Neću napisati sva blažensyva u autobusu kako sam

    želeo i to me razneži kao i obo kočenje autobusa.

     

    I ovo nedovršavanje neka bude hrana za dovršavanje a kada je

    već nedovršavanje neka bude umiveno ali od vode neobrisano lice.

     

    Mokro lice brišem rukavima.

     

    Ne osećam se gospodstveno ali sam ipak taj gospodin koji prolazi Zemunom ja.

     

    Tek iz nestalog nastaje nastalo mislim na Karađorđevom trgu u Zemunu.

     

    Na suncu i vetru na Novobeogradskom keju osećam gospodstvo.

     

    Miroslave Mandiću jedina hrabrost Miroslava Mandića je miroslav mandić i Miroslav Mandić.

     

    Ja sam jednajedina umetnost.

    Ja sam ja umetnost umetnost svih ja.

     

    Sada dok se penjem stepenicama na Brankovom

    mostu još jednom potvrđuje sva prošla i buduća sada.

     

    Dragi V. za živim Hristom ja sam odbegli sin. Neću Vam se vratiti

    da bi zajedno bili deca. Mlađa braća Hristova, svo troje deca Božija.

     

    Ista borba od detinjstva – ljubav sama.

     

     

     

     

    ODRŽAO SAM REČ

    525. dan
    9. jun 2006.

    14680 - 14712

    blaženstva

     

     

    Nadam se da ću iduće nedelje imati snage da pišem o Miroslavu Mandiću Jedinom,

    Ludi, Sadašnjem, Odanom, Novom, Najboljem, Prvom. Danas ću pokušati da svakim

    blaženstvom uradim ono što u tom blaženstvu poželim.

     

     

    Povući ću liniju .............................

     

    SVE REČI PIŠEM VELIKIM SLOVIMA.

     

    Sve reči u ovom blaženstvu ću ponoviti još jednom u sledećem blaženstvu.

     

    Ću u u blaženstvu blaženstvu sledećem sve jednom reči ovom još ponoviti.

     

    Zasukaću rukave da bih napisao Pisanje je ozbiljan

    posao koji ne treba nikom jer je za sve i svakog.

     

    Kada bih mogao ozvučio bih ove reči ali pošto ne

    mogu ostaviću ih njihovom prirodnom zvučanju.

     

    Svidelo mi se kako sam napisao drugo blaženstvo današnjeg

    dana i napraviću neke njegove varijacije iako ne volim varijacije.

     

    Ali pre nego što. Otpočnem sa. Varijacijama. Napi. Saću ovo. Bla. Ženstvo.

    Pre. Kidajući misao. Stav. Ljajući tačku. Gde. Mi. Se. Prohte. Z. Bog Veselosti.

     

    A zbog Boga Veselosti koji mi se otkrio u rečima pravim ove smešne grimase.

     

    Povući ću tri linije .................  .....................  ...................

     

     

    Povući ću tri linije

    ............................

    ............................

    ............................

     

     Tri puta se poklonim svim kombinacijama koje se mogu napraviti sa tri linije.

     

    Obećavam da ću blaženstvo završiti rečju obećavam.

     

    samo ja – ja samo

     

    blaženstvo prethodno – sledeće blaženstvo

     

    ja samo – samo ja

     

    Kako volim dugu kojom se u srcu prepoznaje rasprostiranje Božijeg kako.

     

    Naglo početi i završiti naglo.

     

    Zavoleo sam ove koještarije.

     

    Nezgrapnosti.

     

    Blaženstva me prožimaju ljubavlju.

     

     Blaženstvima

    z

    r

    a

    č

    i

    m

    blaženstva.

     

    Povukao bih vertikalnu liniju ali

    n

    e

    z

    n

    a

    m

     

    Voleo bih da nešto više saznam o ženi Ljubomira Micića.

    (Nisam saznao dopisao sam 20. februara 2007)

     

    Odskočiću od stolice na kojoj sedim i pišem… (Odskočio i malčice nabio guzne kosti)

     

    ....... sa moje desne strane je sedam tačaka

     

    sa moje desne strane je četrnaest tačaka ..............

     

    Gledam te.

    I ja gledam Tebe.

     

    pesma

    pesm

    om

     

    Obra Tii ću Tii se.

     

    i

    g

     igrrram

    a

    m

     

    Ko sam Tii?

     

     

     

     

    Stranice