Miroslav Mandić Bog

pesma
pesma jednog imena
ime čoveka
ime boga
ime pesme
pevao sam je
od 6. januara 2005. do 24. jula 2017.
pevao sam je svakog dana osim nedeljom
33 pesme u danu
zovem ih blaženstva
198 blaženstava nedeljno
129600 blaženstava za dvanaest i po godina
129600 (360×360) blaženstava su formirala knjigu loptu
svemir
svemir pesme
svaki dan je obeležen brojem dana i datumom pevanja
prve tri knjige su odštampane
četvrta i peta knjiga su mi u kompjuteru
osam poslednjih knjiga je na sajtu
nadam se da će uskoro biti sve zajedno na sajtu

    od 23. oktobra 2017. na sajt svakog dana stavljam
    po desetak dana knjige miroslav mandić bog
    tako će za nekoliko meseci cela knjiga
    od njenog početka 6. januara 2005
    do njenog kraja 24. jula 2017
    biti zajedno na sajtu

    Ti
    si

    253701

    pupoljak

    JA SAM SVE ONO ŠTO JA ŽELI DA ZAPEVA

    1422. dan
    22. novembar 2008.

    40057 - 40089

    blaženstva

     

     

    Noćas je pao prvi sneg.

     

    Noćas sam sanjao da je preda mnom i pred mojim stvaranjem bespuće.

     

    povratka nema

     

    S jedne strane to je užasno – jer uvek idemo putevima – s druge strane je predivno.

     

    nisam se uplašio

     

    Do sada sam se bavio putem koji je fantastična stvar.

    Sada sam došao do bespuća što je veliko mističko iskustvo.

     

    bespuće je vrhunac – kruna stvaralaštva

     

    veliko stvaranje nastaje u bespuću – tamo gde još ništa ne postoji

     

    ljudi ne prihvataju novo jer ne mogu da ga podnesu

     

    Daj Bože da uspem da pravim korake u bespuću!

     

    jako je biti na jakom vetru u subotu na mostu

     

    u reku sam bacio papiriće sa rečima 

    Radost – Zdravlje – Ljubav – Sloboda – Preobražaj – Odanost – Uspeh

    ali ih je vetar odmah poneo u visinu i razneo po mostu

     

    najhladniji dan. nosim vodu i slatke hladne jabuke. promiče sneg

     

    vetar nosi pahuljice koje se rasprhnu i nestanu čim dodirnu asfalt

     

     

    sve je isto

    pesme i dete

    deca i pesma

    pička i kurac

    dupe i usta

    ljubav i ljubav

    bog

     

     

    ja sam Tvoj muž pesmo

    posvećeno Branki Zgonjanin

     

    ja sam umetnost bespuća

     

    ja sam umetnost bespomoćnosti

     

    ja sam umetnost odanosti

     

    ja sam umetnost lutanja

     

    ja sam sve ono što jeste kada zapevam ja sam

     

     

    ja

    sam

    je

    najlepša

    pesma

     

     

    ja ovako izgledam

     

    Tii me ovako jebeš – ja Te ovako ljubim

     

    ja sam radost kojom pišem ove reči

     

    ja sam osam žutih hrizantema

     

    ja sam muž svom tekrođenom detetu – ja sam žena svom većumrlom detetu

    posvećeno večnoj ljubavi u svim dušama

     

    hej mama-jebeš me – hej tata-pevaš me

     

    ja sam pesma – Tii si poezija

     

    pesmica je uspavanka čoveku – pesma je jebanje deteta s Bogom

     

    evo Te

     

    ja sam sapun dobrote i voda lepote kojima oprah ruke

    posvećeno svima koji prihvataju nadražaj Božiji koji zovemo sex

     

    Tvoj Kurac 

    Velika Muda

    Toliko snažna i teška

    Da ne mogu da ih obuhvatim jednom rukom

    (sada vidim odakle dolazi tvoja snaga)

    Retke sede dlake ga krase

    Plav, crven, gladak, topao

    Kao da ga oduvek znam

    A tek juče sam ga videla

    On je pre svega Spokojan

    Kurac Maestra

    poslala mi je pesmu o njemu

     

     

     

     

     

    ARANĐELOVDAN

    1421. dan
    21. novembar 2008.

    40024 - 40056

    blaženstva

     

     

    Hrlim u slavu današnjeg dana.

     

    hodam ka mostu. dan je topao i oblačan. u Stančiću sam na sredini sobe ostavio

    hleb

    vino

    sveću

    tamjan

    koljivo

    osam žutih hrizantema

    da me sačekaju i da zajedno proslavimo slavu današnjeg dana

     

    Prošla je ponoć slavnog dana. Bile su Sanja Branka i Izabela. Uživao sam u njima.

     

    pijan sam

     

    sam sam

     

    osam žutih hrizantema

     

    jedna bela košulja

     

    um

     

    noć

     

    svetlost sveće

     

    ukus vina

     

    Tvoje toplo telo

     

    evo me

     

    tople grudi i topao stomak

     

    zemlja se širi na ovu stranu – nebo se prostire na ovu stranu

     

    pišem u slavu Tvog tela

     

    pišem da se ne bih obrukao

     

    dosuću vino iako mi nije do vina

     

    nije mi ni do brukanja

     

    do lepote mi je

     

    do Tvoje topline mi je

     

    jako sam pijan

     

    osećam srce 

     

    mučim se

     

    osam žutih hrizantema

     

    tople grudi i topao stomak

     

    isto je

     

    miriše zima

     

    svečanost posvećuje

     

    usne na grudima

     

    stomak stomaku

     

    progutaj me sebi na uživanje

     

    poslednji gutljaj vina držim u ustima sve dok ne...

    hteo sam da napišem sve dok ne napišem ove reči... ali sam pre toga progutao vino ljubavi

     

     

     

     

     

    33 na tridesettreći

    1420. dan
    20. novembar 2008.

    39991 - 40023

    blaženstva

     

     

    trčim 33 zamišljena koraka

     

    trčim 33 koraka

     

    Da li ima nekog iza ugla? – izgovorio sam naglas kada sam se približio uglu.

     

    Sagnuo sam se i pomilovao trave izrasle u pukotini između asfalta i zida.

     

    Podigao sam list platana i njim nekoliko puta pomilovao obraz.

     

    Levom nogom pružam duži korak.

     

    Levom nogom se oslanjam samo na prste a desnom samo na petu.

     

    Volim Te drvo – kažem drvetu gledajući ga u oči.

     

    Uradim nekoliko bilo kako i bilo šta stvari da bih mogao da pišem i bilo kako i bilo šta.

     

    Vučem desno stopalo po tramvajskim šinama u ovom 40000. blaženstvu.

     

    Uraditi bilo šta je teže nego uraditi nešto – kao

    što je i pisati bilo šta teže nego napisati nešto.

     

    Sa bankine skočim na kolovoz za bilo šta. Sa

    kolovoza poskočim na bankinu za bilo kako.

     

    Sve su ovo male gluposti za radost svima i svemu.

     

    Zamislim da sam jabuka i kao jabuka hodam ulicom.

     

    Ispružimruku dvesta metara kroz vaduh i dodirnem krst crkve Svetog Marka.

     

    Prolazim pored ambasade Češke Republike i

    klecajućim hodanjem budem Republika Češka.

     

    Stavim diktafon među obe šake koje sklopim u molitveni

    položaj i molim se da me blaga skromnost prožme zauvek.

     

    Dodirnuo sam prelepu koru starog drveta u 

    Pionirskom parku i osetio neopisivu lepotu tog bića.

     

    na kaldrmi ponavljam

    dobrota lepota dobrota lepota dobrota lepota dobrota lepota

     

    Po prašnjavom crvenom mermeru vlažeći prste pljuvačkom ispišem reč prašnjavo.

     

    Raširim nozdrve i udahnem crveno nebo u noći na obodu grada.

     

    Okrenem se oko sebe tek onako.

     

    Zastanem i stojim bez ikakvog razloga.

     

    Stojim pored jednog drveta i nakrivim se kao i ono.

     

    ... ekipa mutnija od Dunava... – piše na zidu u Njegoševoj ulici.

     

    Gledam u plavo noćno nebo i kažem mu nebo na mom si ramenu.

     

    Raširim obe ruke i okrenem se tri puta uz reči živim za život – život živi za mene.

     

    Naskočim na metalni poklopac samo da bi bupnulo.

     

    Čim sam ga ugledao sagnuo sam se i pomilovao ga – busen trave.

     

    Pružim ruke kao da Tii nosim hleb so i vino da ih podelimo zajedno.

     

    Potrčim hrleći nekome u zagrljaj.

     

    Poskočim i eto besmrtnosti.

     

    trčim 33 puta po 33 koraka

    i

    stvorim 3333 Miroslav Mandić trčećih koraka

    kojima svim bićima donosim večnu radost u duši

    pokušao sam da izračunam koliko je 33 na 33 ali nisam uspeo

     

     

     

     

     

    43. PUT PO 33 DANA

    1419. dan
    19. novembar 2008.

    39958 - 39990

    blaženstva

     

     

    Čovek ne može promeniti svet zato što želi da bude građanin sveta;

    a odgovornosti prema svetu skloni su uglavnom ljudi koji, iz razumljivih

    razloga, zaziru od odgovornosti za ono što se događa u njihovim sredinama.

    Hana Arent (Hannah Arendt)

     

    Oblizala je usne dok smo se mimoilazili.

     

    Dvorišni zid se iskrivio – komšijska smokva se nadvila nad njim.

     

    Žena šapuće nešto velikom psu iza ograde.

     

    Istesterisali su i poslagali drva na terasu.

     

    Beli pas leži uz ogradu. Crni stoji u dubini dvorišta. Oba tužnih očiju.

     

    Žena u crvenoj jakni odlazi desno u ulicu a čovek u crnoj jakni levo.

     

    Dođite kod mene. Ovde radi čuveni čovek – viče dečak koji prodaje kruške.

     

    Nabio sam crveni kačket na oči i krenuo na most.

     

    S vremena na vreme sve jače priljubim crveni šal uz vrat.

     

    Čovek koji se bori za svoja prava od kojih je najviše

    pravo na život neprestano ukida životu pravo na život.

     

    Jedan od razloga zašto ne osećam da imam pravo

    na život je taj što i sam život nema pravo na život.

     

    Živote pevajmo kada već nemamo pravo da živimo.

     

    Živeti samo živeti to je životu milo.

     

    Prijalo bi mi kada bih za nekoliko sati ležeći u krevetu prelistao stotinak aktuelnih knjiga.

     

    Mreška se površina reke.

     

    Još je više lepote u mojoj duši nakon što sam gledao

    četiri mačke kako na hladnoći mirno sede kod mosta.

     

    Skrenuo sam u praznu ulicu da ne bih nikoga uplašio iznanadnim trčanjem.

     

    Bezrazložno potrčim da bih pisao o bezrazložnosti.

     

    Sada sam potrčao samo da bih uživao.

     

    Retko trčim – hodam – divno je trčati.

     

    Volim kada Majstor Ekhart govori o trčanju.

     

    volim da započnem blaženstvo sa rečju volim jer voleti je najkreativnije

     

    volim nevažnost

     

    volim usne

     

    volim autobiografije

     

    volim Te na mom licu

     

    volim trajanje

     

    volim volim

     

    volimteja volišmeti

     

    volim Te kažem svakom i svemu

     

    volim Te pičeća moja

     

    volim ptičeća

     

     

     

     

     

    BILO ŠTA PEVANO BILO KAKO PEVANO BILO KOME PEVANO

    1418. dan
    18. novembar 2008.

    39925 - 39957

    blaženstva

     

     

    Svi ljudi upotrebljavaju ove iste reči a samo

    sam ih ja sklopio u jednu jedinstvenu rečenicu.

     

    Neponovljivost pisanja me otvara ponavljanju nepredvidljivog.

     

    vodeni talas

     

    ptičica na mojoj šaci

     

    stvaranje ni iz čega

     

    raskoš jednostavnog

     

    nekoliko dana mislim na sintagmu raskoš jednostavnog

    koju sam pre tridesetak godina pročitao kod Hajdegera (Martin

    Heidegger)i koja je potvrdila iskustvo koje sam do tada stekao živeći

     

    volim iskaze i iskazi vole mene

     

    ja sam iskaz 

     

    nežna svedenost

     

    usne na vratu

     

    kičma uz proplanak

     

    dribling zamenjen hodanjem

     

    pet konja u pet reči

     

    magarac

     

    podne današnjeg dana

     

    trenuci posle podneva

     

    bilo šta pevano bilo kako pevano bilo kome pevano

     

    mogu pevati i ništa i to će biti nešto

     

    lepo biti će to i redom obrnutim pevati mogu

     

    bilo ko je niko i svako i to je baš onako kako i jeste

     

    bilo šta pevano bilo kako pevano bilo kome pevano – je moj hleb današnji

     

    bilo šta pevano bilo kako pevano bilo kome pevano – je cvet koji sam godinama tražio

     

    bilo šta pevano bilo kako pevano bilo kome pevano – je slava velikim pesnicima

     

    Bilo Šta Pevano Bilo Kako Pevano Bilo Kome Pevano – je ime koje će me proslaviti

     

    bilo šta pevano bilo kako pevano bilo kome

    pevano – je sve što želim da kažem o ovom svetu

     

     stvaranje živi u ljubavi – ljubav vaskrsava u stvaranju

     

    ovim koracima

     

    Čarls Bukovskom i Lindi Bukovski

     

    stopalima po uskim ciglama vežbajući ravnotežu

     

    u sumraku svakome ko je u svom srcu udomio sva bića

     

    anonimnim snagama ljubavi koje su mi se otkrile na prvim hodanjima

     

    prosjacima mojim jedinim domaćinima u Beogradu

     

     

     

     

     

    GOVOREĆI ENGLESKI

    1417. dan
    17. novembar 2008.

    39892 - 39924

    blaženstva

     

     

    Voleo bih da vidim sve trave ovog sveta ali je to nemoguće i zato gledam travu.

     

    Voleo bih da budem na svim mestima i zato ljubim.

     

    Voleo bih da pišem kao oni čije pisanje volim i zato pišem baš ovako.

     

    Voleo bih da sledeća blaženstva ne počinjem rečima voleo bih.

     

    piše mi se lako

     

    da samo iz sebe curi

     

    šta god bilo samo da se ponavlja

     

    da uplićem kako oduvek uplićem

     

    apstraktno sa konkretnim – konkretno sa apstraktnim

     

    hodanje sa hodanjem

     

    osmeh sa molitvom – molitvu sa hrabrošću

     

    planinu ravnicom

     

    ritam ritmom

     

    bitangu bitangom

     

    zvučno bezvučnim

     

    um omom

     

    sve što napišem neka je lepo dobroti

     

    sve što pročitaš neka je dobro lepoti

     

    Hodam i govorim engleski da bih osvežio jezik.

     

    Stranim jezikom sam više dete jer strani jezik ne znam dovoljno dobro.

     

    Kada govorim engleski to je vrsta igre a igra mi je uvek potrebna za jezik.

     

    Dan je siv i hladan. Dobar dan za hodanje.

     

    Dobro hodanje je dobro za dobro pisanje.

     

    Gledam u nebo i lišće na drveću. Uživam jer sam ovde.

     

    Dva mlada radnika su se zagrlila i gledaju poruku u mobilnom telefonu.

     

    Kada se vratim u Stančić prevešću ova blaženstva sa engleskog na srpski.

     

    Na engleskom mogu da se izrazim sa mnogo manje

    reči i zato moje mišljenje i osećanja moraju biti jasnija.

     

    Jasnoća uzbuđuje i smiruje.

     

    Hodam mirno i meko. Uživam u vazduhu i vazduh uživa u meni.

     

    Uživam u nekim engleskim rečima kao što je skromnost.

     

    Kada sam prvi put čuo reč modesti bilo mi je čudno jer mi nije ličila na skromnost.

     

    Počeo sam da mislim o ruži a nastavio belim ljiljanom.

     

    Sa mirisom ljubičice na kraju.

     

     

     

     

     

    JEBUĆI SE

    1415. dan
    15. novembar 2008.

     39859 - 39891

    blaženstva

     

     

    Ajmo Džo – rekao sam sebi pre nego što sam izašao iz Stančića.

     

    Uh kako je lepo na hladnom vazduhu.

     

    Poljubili su se na raskrsnici četrdesetogodišnjakinja

    i pedesetogodišnjak – osetio sam njihovu sreću.

     

    U pesmi je sva energija sveta.

     

    Pesma je poljubac Božiji.

     

    Dva vrapčića se kupaju u barici ispred crkve Svetog Marka.

     

    Stari lepi gospodin sedi na klupi i uživa u

    suncu. Na klupi do njega žena jede makovnjaču.

     

    Nestajem u ovoj mekoći.

     

    Na subotnjem čitanju su bile Franciska i Izabela. Iznenadile me. Poklanjam im moj život.

     

    život mi je poklonjen – živim kad život poklanjam

     

    život je poklonjenje životu

     

    jesenje boje nestaju u zimi

     

    nežno Te jebem oduvek i zauvek bez prestajanja ženo moja

    poslao sam joj sms

     

    joj što je to lepo muško jebanje – nežno ti se predajem ženski

    odmah mi je odgovorila

     

    reči moja kako si lepa

     

    ja sam ja – drugi je svet

     

    svet je drugi

     

    svet nije ništa drugo nego Tii

     

     

    ja

    ti       ti

    ja

     

     

    ja sam Tebi ti – Tii si meni Ja

     

    Tobom sam ja Ja – pisano malim slovima

     

    malim slovima se piše sve veliko

     

    ker ker

     

    ja sam ker

     

    prljavim jezikom ljubim svetinju jezika

     

    planirano je da svaka žena bude silovana a svaki muškarac ubijen 

     

    ja sam žena – ja sam muškarac

     

    ja sam priča o ženi i muškarcu koji su odlučili da se neprestano jebu 

    sve dok ne izdahnu u jednom jebanju – jednoj ljubavi – jednom Bogu

     

    ja sam bilo koja priča

     

    priča je u vezi sa administracijom – pesma sa plesanjem i pevanjem

     

    ljubim zemlju na kojoj stoje stopala odbačenih

     

    ruže su jebežljivije od bilo čije jebežljivosti

     

    nežno se jebemo bez prestajanja ženo moja sve dok ne

    izdahnemo u jednoj pesmi – jednoj ljubavi – jednom Bogu

     

     

     

     

     

    LJUBEĆI

    1414. dan
    14. novembar 2008.

    39826 - 39858

    blaženstva

     

     

    Vadim diktafon. Ne čekam da mi reči dođu – idem ka njima.

     

    Pre mosta ću se videti sa Biljanom Rončević. Nismo se videli pet godina.

     

    Starom prosjaku dugujem ovo blaženstvo.

     

    Prosjak mi je otvorio dušu – duša oči – sve što gledam je lepo.

     

    U sebi ne osećam smisao ali ga osećam u mladiću sa kojim se mimoilazim.

     

    Ja nikad torbe ne nosim – kaže čovek ispred mene.

     

    Neka Tii dobrim biva.

     

    Kad vidim krhkost u nečijim očima osetim – vredi živeti.

     

    pevušim

     

    Ludo u meni čuvaj me. Ludo moja ljubim Te.

     

    reč sam

     

    Za desetak minuta ću ugledati Biljanu. Nadam

    se da u susretu ništa od stida neću sakriti.

     

    Stid je čednost koja me čuva.

     

    Eno je Biljana u crvenim pantalonama.

     

    Biljana je otišla. Družili smo se pet sati. Ispričala mi je svoju bolnu priču.

     

    ovo je melem za svačiji bol

     

    leti ptico

     

    letim

     

    ljubav čeka na svakom ćošku

     

    svako ko pati spašava svet

     

    svako ko se raduje ljubi svet

     

    paćenica spašava ljubavnika. ljubavnik ljubi paćenicu

     

    paćenik spašava ljubavnicu. ljubavnica ljubi paćenika

     

    drvo sam

     

    krenimo

     

    ćuteći

     

    srce

     

    srce

     

    srce

     

    srce

     

    srce

     

    srce

     

    srce

     

     

     

     

     

    ZVIŽDUĆUĆI

    1413. dan
    13. novembar 2008.

    39793 - 39825

    blaženstva

     

     

    Osmogodišnji dečak ide ulicom i zvižduće.

     

    Drugi dečak hoda po uskim ciglama uz zid.

     

    Uživam gledajući nekoliko žena i muškaraca na tartan stazi sportskog

    centra Zvezdara. Neki trče drugi samo hodaju. Svima im želim dobro.

     

    to što sada ne treba nikom jednom će biti potrebno svakom

     

    Pored dugačkog zida fudbalskog terena mislim na oba

    dečaka. I onog koji zvižduće ulicom i onog koji hoda uz zid.

     

    svaki dečak je sve svemu

     

    udahnem zadovoljstvo – izdahnem ljubav

     

    miris pomorandže na ulici

     

    digitalni diktafon mi odmah pokaže za koje vreme sam izgovorio ove reči

    0:00:09h

     

    svaki trenutak u kome živim nikada pre nisam živeo

     

    Mama kako se to ovo kaže – pita dečak svoju majku držeći je za ruku.

     

    uzbudljivo je to što već dva sata nemam ništa da kažem

     

    gleda me – kažem njene oči

     

    da nije išao ovako sporo tramvaj bi me udario

     

    U Stančiću me čekaju dve pavlake i grožđe. Kupio sam hleb i mali pelinkovac da bih pisao.

     

    Pre ulaska u Stančić gledam i uživam u punom mesecu.

     

    Prepisao sam blaženstva sa diktafona. Seksualno je čuti glas koji piše.

     

    dobro je jebeno dobro

     

    samo se o dobroti i radi

     

    jebena je dobrota – dobro je jebanje

     

    jebeno je pisanje – lepo je pisanje

     

    dobrota voli lepotu – lepota voli dobrotu

     

    životinje vole biljke – biljke vole životinje

     

    drvo voli šumu – šuma voli drvo

     

    volim Bili Holidej – Bili Holidej voli mene

     

    ljubav piše ljubav

     

    smešim se blaženstvu koje pišem

     

    ovaj osmeh se krugovima širi u beskraj

     

    svako blaženstvo je kruženje ljubavi

     

    nedostaje mi topao pesak

     

    moje grlo je Tvoj jastuk

     

    sve vreme ovog i onog sveta struji kroz ovo blaženstvo

     

    bacam se               u naručje                                                                                           

     

     

     

     

     

    OTKLJUČAVAJUĆI VRATA

    1412. dan
    12. novembar 2008.

    39760 - 39792

    blaženstva

     

    Dok sam otključavao vrata Stančića da bih

    izašao napolje osetio sam kako nemam pravo na život.

     

    Odsustvo prava na život u ranom dečaštvu

    me je bacilo u naručje umetnosti. Kasnije i Bogu.

     

    Umetnošću sam otkrio jedan drugi život.

     

    Život za umetnost – umetnost za Boga.

     

    Sam život. Život za život.

     

    Život u svemu. Život svetinju.

     

    Neumrlost i večnost života.

     

    ljubav života za život ljubavi

     

    lepotu života u njegovoj dobroti

     

    život me je poistovećivao sa svim životima

     

    postao sam pupoljak

     

    lišće trave i drveće

     

    životi ideja su se uselili u moj život

     

    moj život je postao svačiji život i svačiji život je postao moj

     

    životi reči – životi slike – životi muzike su mi proširili život

     

    svako ko daje svoj život drugome od života stvara ljubav

     

    Još nisam na mostu. Sa terase smo Srđan Valjarević i ja gledali utakmicu

    Hajduka VojvodineHajduk je pobedio na penale. Ulična svetla se pale.

     

    Slepi mladić sa belim štapom mi dolazi u susret.

     

    Greje me crveni šal.

     

    Mislim o divljenju i strpljenju koji su mi mnogo 

    pomogli u životu a sada ih prvi put mislim kao par.

     

    Divljenje me je vodilo – strpljenje čuvalo.

     

    Kao i – molim i hvala – ruža i put – smiraj i zanos

    plesanje i pevanje – i divljenje i strpljenje su skladan par.

     

    Mnoge trenutke sam proživeo diveći se. Mnogo dana sam živeo strpljivošću.

     

    Strpljenje proizvodi milinu u kojoj nestajem. Divljenje proizvodi ushićenje kojim nestajem.

     

    Da nije bilo strpljenja odavno bih izgoreo. Da nije bilo divljenja odavno bih se ohladio.

     

    Kada sam malopre iz tople sobe onih koje volim izašao u hladnu noć

    osećao sam se teško. Sam na ulici. Sam ka Stančiću u kome ću biti sam.

     

    Posle kilometar hodanja više ne osećam da sam sam. Potvrđuje to

    i dečak koji me ljubopitljivo gleda iz parkiranog automobila.

     

    Pomaže mi strpljenje i dobre misli koje me povezuju sa svime.

     

    Pomaže mi sporo hodanje – muzika blagih koraka.

     

    U Stančiću me čekaju nove knjige – Vitgenštajn – Bukovski – Flober.

     

    flober stila

     

    bukovski života

     

    vitgenštajn vitgeštajna

     

     

     

     

     

    LJUBAV JE LJUBAV – SVE OSTALO NIJE LJUBAV

    1411. dan
    11. novembar 2008.

    39727 - 39759

    blaženstva

     

     

    Kupio sam tri pavlake – 87 dinara. Jedan somun – 30 dinara.

    Osamsto grama grožđa – 64 dinara. Dva buketa cveća – 90 dinara.

     

    Kada kupim hranu osećam se krivim jer mnogi nemaju ni za hranu.

     

    Živ znači biti i kriv.

     

    Pogledao sam u cveće koje nosim u ruci i osetio sam se manje krivim.

     

    Ja sam Miroslav Mandić i zato da se niko ne bi osećao krivim.

     

    Miroslav Mandić je Bog da ne bih bio moćan.

     

    Krivudam zemljanom stazicom i smešim se.

     

    U Skadarliji mi je prišlo nekoliko studenata. Zamolili su me da im dozvolim da fotografišu

    reč ljubav koju su ugledali na mojoj slepoočnici jer rade seminarski rad na temu ljubav.

     

    zašlo je sunce – zahladilo je

     

    samoća je velika – ljubav još veća

     

    Hodao sam Zvezdarskom šumom. Sreo Srđana Valjarevića.

    Lutao po groblju. Prišli mi studenti. Vraćam se sa mosta. Sve vreme sam 

    bio tužan. Već dva i po sata na nogama. Da li sam tugu potrošio u hodanju?

     

    Pisati na način Miroslav Mandić je jako opasno ali i jedino.

     

    Biti Bog je još opasnije ali i još spasonosnije.

     

    Vrane grakću gnezdeći se po platanima na Bulevaru. Hladna će biti ova noć.

     

    U toploj sam sobi. Ponekad postojanje nije ništa drugo nego zahvalnost na postojanju.

     

    Ponekad stvaralaštvo nije ništa drugo nego zahvalnost jer mogu da se zahvalim.

     

    Ja sam film. Blaženstva su bioskop. Tii si gledalac.

     

    Radio-drame filmovi i muzika su me otvorili i naučili kako da se predam.

     

    Stvaranje hodanje i pevanje su me naučili kako da dam.

     

     

    ti

    ti ja ti

    ti

     

     

    ja sam ja – sve ostalo si Tii

     

    volim kada protivurečim sebi

     

    ljubav je sve ili ništa – sve ostalo nije ljubav

     

    sve više verujem u retke umetnike

     

    sve više verujem u retku umetnost i nimalo u istoriju umetnosti

     

    sve više verujem stvaraocu a nimalo stručnjaku

     

    ljubav je sve – sve ostalo nije ljubav

     

    ljubav je ljubav – sve ostalo nije ljubav

     

    ruža je ruža je ruža

    ljubav je ljubav je ljubav

     

    put put put put put put put

    put put put put put put

    put put put put put

    put put put put

    put put put

    put put

    put

     

    ruža

    ruža ruža

    ruža ruža ruža

    ruža ruža ruža ruža

    ruža ruža ruža ruža ruža

    ruža ruža ruža ruža ruža ruža

    ruža ruža ruža ruža ruža ruža ruža

     

    ruža

    ruža ruža

    ruža ruža ruža

    ruža ruža ruža ruža

    ruža ruža ruža ruža ruža

    ruža ruža ruža ruža ruža ruža

    ruža ruža ruža ruža ruža ruža ruža

    put put put put put put put put

    put put put put put put put

    put put put put put put

    put put put put put

    put put put

    put put

    put

     

    ja

    ja

    ja

    ja

    ja

    ja

    ja

     

     

     

     

     

    LJUBAV – STVARANJE – PEVANJE

    1410. dan
    10. novembar 2008.

    39694 - 39726

    blaženstva

     

     

    Ovaj trenutak bezrazložne radosti bih da podelim sa Tobom.

     

    Neka od sada svaki moj izdah ljubi sve oko sebe.

     

    Moj jezik se zove Miroslav Mandić.

     

    Ime moje umetnosti je Miroslav Mandić.

     

    Novac kojim se služim i u koji verujem se zove Miroslav Mandić.

     

    Ime sveta u kome živim i kome pripadam je Miroslav Mandić.

     

    Bogu je ime Miroslav Mandić.

    napisano neopisivom nežnošću

     

    Miroslav Mandić je jedan jedini način bez načina.

     

    Crkvena zvona zvone melodijom Miroslav Mandić.

     

    Miroslav Mandić je podrška dečaku Miroslavu Mandiću

    koji u odrastanju nije pristao na vojničko i državno nasilje.

     

    Miroslav Mandić je nenasilje kojim se postojeće nasilje preobražava u saosećanje.

     

    Sve što je nastalo nasiljem za Miroslava Mandića nije Miroslav Mandić.

     

    Bez Miroslava Mandića ne bih mogao živeti ni stvarati – nijednu reč zapevati.

     

    Miroslav Mandić je sve ono što bi svako želeo da bude a već jeste.

     

    Miroslav Mandić su crvene grudi crvendaćeve.

     

    Miroslav Mandić su tragovi stopala devojaka i

    mladića na šumskoj stazi posutoj jesenjim lišćem.

     

    Miroslav Mandić je čudo kojim svako za sebe može da kaže ja sam Miroslav Mandić.

     

    Tek u pedeset devetoj shvatam da je svemu što postoji ime Miroslav Mandić.

     

    Svemu je ime Miroslav Mandić i to je Miroslav Mandić bluz.

     

    Sve što još ne postoji zvaće se Miroslav Mandić.

     

    Sve neka je tako kako je a ovo neka je Miroslav Mandić.

     

    Neka svako radi svoj posao a ovo neka je Miroslav Mandić.

     

    Neka svako proslavi svoje ime a ovo neka je Miroslav Mandić.

     

    Miroslav Mandić je moja pesma.

     

    Miroslav Mandić je usud koji mi daje snagu i prefinjenost da se usudim.

     

    Miroslav Mandić hodočasti Tebe Miroslava Mandića.

     

    Miroslav Mandić krene a sačekaš ga Tii Miroslav Mandić.

     

    Miroslav Mandić su bubice koje sa cveća padaju po stolu.

     

    19:19h

    Miroslav Mandić stvara Miroslava Mandića.

     

    Miroslav Mandić je sva bol ovog i onog sveta preobražena u radost svakom biću.

     

    Miroslav Mandić je svako ko veruje da je Miroslav Mandić

    ono što Miroslav Mandić kaže i peva da je Miroslav Mandić.

     

    Miroslav Mandić je ono što sada činiš za svoje dobro.

     

    Miroslav Miroslav Miroslav Miroslav Miroslav ljubav Mandić Mandić Mandić Mandić Mandić

     

     

     

     

     

    VASKRSLI ISKUPLJUJE POSLEDNJE

    1408. dan
    8. novembar 2008.

    39661 - 39693

    blaženstva

     

     

    Ljubav – viknuo je iza mene jedan od radnika kod Vuka. I onda se čuo smeh ostalih.

    Tada sam shvatio da se to odnosi na mene i na reč ljubav na mojoj slepoočnici.

    Stani malo – dodao je neko. Osetio sam zahvalnost za ova dobacivanja.

    Uzvišenost – svesno bespomoćno izlaganje podsmehu ljudi.

     

    Bog sam Bože

     

    Topla košava. Svetlost vodom okupana. Voda svetlošću osunčana.

     

    Beba života se ljubavlju bori za život svake bebe.

     

    Jedini zadatak nauke je ljubav.

     

    Jedino pevanje je Bog.

     

    ja sam jedan jedini umetnik

    ja sam pesnik večne umetnosti

    ja sam najskuplji umetnik od kada je sveta i veka i zato sam besplatan

    besplatan – jer sav novac ovog sveta je moj i nije dovoljan da bi se njime kupilo moje delo

    u slavu svih velikih umetnika koje vreme u kome su stvarali nije ni videlo ni prepoznalo

     

    pičku mu moju daj

     

    kurcem mojim odlutaj

     

    sve što ću napisati ove subotnje večeri neka vaskrsne ljubavlju

     

    evo ga mladić u noći

     

    ovo je žena koja će pred jutro poći

     

    evo ga poletelo dete

     

    niotkud niotkud

     

    hvala svima koji me ne vole

    hvala svima koji su me zaboravili

    hvala svima koji su o meni laži širili

    hvala svima koji mi nisu odgovorili

    hvala svima koji mi nisu pomogli

     

    hvala Tebi jer si Tii ja

     

    hvala putu jer se u ružu preobrazio

     

    hvala ruži jer je Bog postala

     

    hvala trenutku jer čuva večnost

     

    hvala dobronamernima

     

    hvala svakome ko peva svoju pesmu

     

    hvala svakom ko ljubi hvala

     

    hvala hvala

     

    molim molim

     

    molim Te ovim rečima pokloni se

     

    molim Te ovim rečima u svom srcu oslobodi se

     

    molim Te ovim rečima zapevaj

     

    lepoto lepoto

     

    usne usnama – usnama usne

     

    sva ljudska bića koja u ovom trenutku cvetaju su preko šest milijardi ruža

     

    molim Te dečače koji prosiš i plačeš svakoga od ogorčenosti oslobodi

     

    ovim se iskupih

     

    ovako vaskrsnuh

     

     

     

     

     

    VETAR

    1407. dan
    7. novembar 2008.

    39628 - 39660

    blaženstva

     

     

    Barak Obama je potvrda američkog sna da svako može postati predsednik države.

     

    Miroslav Mandić je potvrda Božije jave da je svako biće Bog.

     

    Crvena ružo zastah da Te gledam. Toliko mi snage i lepote daješ Tii ružo crvena.

     

    Na suncu i jakom vetru sa cvećem grožđem i wc papirom u ruci.

     

    Izvadio sam iz džepa mali digitalni diktafon koji mi je poklonio Srđan Marković.

     

    Glas zamenjuje šaku i olovku a diktafon papir.

     

    reči su reči. ja sam ja. isto je isto

     

    Navikao sam da pišem pred ljudima na ulici. Sada treba

    da se naviknem da pred prolaznicima govorim u diktafon.

     

    Devojka slatkih guzova udara po guzovima svog mladića dok zagrljeni hodaju.

     

    Vetar je sve jači i sve dalje nosi moj glas kojim izgovaram reči.

     

    Spuštam se ulicom Kralja Petra – kako sam ja Bog?

    Pogledam u zgradu ispred mene i osetim – jesam.

     

    Ptice kruže nad mostom nošene vetrom.

     

    Na jakom vetru osećam snagu prizora.

     

    Svaki prizor je praprizor.

     

    Vetar – kao da sam u vetru stvoren.

     

    Ja sam tek rođena beba koja se bori za život.

     

    Ja sam život za tek rođenu bebu koja se bori za život.

     

    Vetar mi duva u grudi – plačem od radosti

     

    Sve što mi govori vetar govorim i ja vetru.

     

    Gledam u mesec i ježim se od lepote.

     

    Hladno plava boja neba.

     

    Idem uz ulicu – kako je to večno.

     

    Ja koji ću umreti i nestati – večnost sam.

     

    Usred ove realnosti ja sam čuvar večnosti.

     

    Radost u očima starije žene koja me je pogledala.

     

    Još jedna suza mi se sliva niz lice.

     

    Smrti čuvaj me životu.

     

     

    u

    ovoj

    tužnoj

    pesmi

    pevam

    radošću

     

     

    Zašto je u pesmama tako mnogo tuge?

     

    Tugo moja ljubim Te.

     

    U jednoj ruci mi je diktafon u drugoj hleb.

     

    Ako na ovom vetru nisam dovoljno pisao o vetru to je zbog vetra.

     

    od srca do srca vetar

     

     

     

     

     

    UZVIŠENOST

    1406. dan
    6. novembar 2008.

    39595 - 39627

    blaženstva

     

     

    Uzvišenost – svesno bespomoćno izlaganje podsmehu ljudi.

    Vera Varadi mi je u 7:30h poslala sms-om ove reči Časlava Miloša 

     

    Pre pola sata smo Vladimir Macura i ja potpisali prvi U-govor nove večne umetnosti.

     

    Elvis Hasim je ime mog veselog dvadesetogodišnjeg prosjaka u kolicima.

     

    sledećih trideset blaženstva su pesme Aleksandra Ristovića

    Pčelica je uletela u sobu.

    Pokušavamo da je isteramo kroz prozor

    mašući đačkim sveskama.

     

    Zamrzlo se mastilo

    u mastionici. Zamrzao se i nos

    pisca ovih redova.

     

    Ti, ružičasti odjeku,

    i vi ružičasti odjeci

    ružičastih odjeka!

     

    Tamo zaseda Savet ratnika,

    a vi još uvek

    o ljubičicama.

     

    Rudari noćne smene

    mimoilaze se

    s rudarima jutarnje smene.

     

    Njene bele dojke

    zvone na uzbunu

    kucajući jedna o drugu.

    Ispod tanke, pretanke svile.

     

    Starac dosetkama

    zabavlja nekog u kuhinji.

    A sneg veje li, veje.

     

    Sedi pred kućom

    slepi dedica

    i jede trešnje.

     

    Okrenuli ste se.

    Okrenuli ste se još jednom.

    A onda još jednom i još jednom.

     

    Gle ti kiše!

    Udara kao s pravom

    u okno vrata.

     

    Zalepršao je vrabac.

    Ali, ti daješ prednost

    drugim pojedinostima.

    Nikako vrapcu.

     

    Gospode, nemoj me oslepiti!

    Još bih da gledam

    vodu, ženska lica i lišće.

     

    Imam pedeset šest godina.

    Sve češće idem u polje

    da bih gledao vrane i gavranove.

    Gospode!

     

    Gle, duga!

    reče ona

    prilazeći prozoru.

     

    Gospod nam čini različite usluge,

    jedna od njih je i ovo

    kretanje naniže i naviše.

     

    Sveta zemlja,

    svete ljubičice,

    sveto rasulo pšenice i drugih žitarica.

     

    Ponedeljak: jata vrana.

    Utorak: gavranovi.

    Sreda: sova ušara i druge ptice.

     

    Gleda kroz okno

    u sneg. Kaže:

    Ovaj sneg je topao. Jednostavno – vri.

     

    Prepolovi hleb.

    Sutra ćeš onu drugu polovinu

    opet seći nadvoje.

     

    Proleće je.

    Neka žena razgovara s nekim

    o nekome.

     

    Gleda kroz okno

    Neko

    u

    Nešto.

     

    A nužnik sa stazom kroz drveće?

    A šetnje duž obale u vojničkom šinjelu

    s malom pisaljkom i beležnicom u levom džepu?

     

    Zajecali ste.

    Pa to je i prirodno

    nakon toliko godina.

     

    Školski poslužitelj

    gleda u sneg

    koji promiče ispod ulične svetiljke.

     

    Detinjasta li si

    ti, peruniko. Takmičiš se

    s nebeskim plavetnilom.

     

    Hrist je u bašti,

    hoda među drvećem

    lep kao svetlost.

     

    Otvara vrata.

    Zatvara vrata.

    Pa vetar.

     

    Idemo kroz groblje,

    pada tih

    prvi sneg.

     

    Napolju

    promiče sneg

    kao u detinjstvu.

     

    Ko je to?

    Mala ruža.

    Pa uđi onda, ti mala ružo!

     

     

     

     

     

    DEVETOGODIŠNJEM RAŠI

    1405. dan
    5. novembar 2008.

    39562 - 39594

    blaženstva

     

     

    Svakoga dana ljubiti Planetu.

     

    Svakoga dana Svemirom pešačiti.

     

    Bilo bi lepo – kaže Raša.

     

    Bilo bi lepo jer lepotu svi osećaju i od nje žive.

     

    Rašo moj ove reči koje Tii pišem i izgovaram neka Te čuvaju čitavog života.

     

    Pitaš me od čega – pa od svega. I to tako što Tii Rašo sada voliš sve.

     

    Rašo ovo što pišem je i za Veru – Tvoju jednoipomesečnu sestru.

     

    Pogledaj Rašo kako Vera hoda po tekstu. Je l’ istina?

     

    Ovo znači da Vera voli reči.

     

    Ja se radujem Rašo jer mi je uzbudljivo da ovako pišem.

     

    Ovo što pišem govori o svakom danu Tvog života.

     

    Rašo pre jedan sat ova blaženstva nisu postojala.  

     

    Umetnost je pre svega to što sada postoji a pre nije.

     

    Nandan mi je pre sat vremena pričala kako je rodila Veru.

     

    Ovo Rašo nije rođenje ovo je stvaranje.

     

    Rašo nadam se da ću uz Tvoju i Verinu ali i uz pomoć

    Nandan i Branka uspeti da dovršim današnja blaženstva. 

     

    Sada ovde pored Dunava ne znam šta i kako dalje da pišem.

     

    Nešto lepo napiši u osamnaestom (39579) blaženstvu – kaže mi Raša.

     

    Rašo piši umesto mene jer ja nazdravljam sa Nandan i Brankom.

     

    Rašo ja sam srećan i verujem da se sreća širi svetom.

     

    I Svemirom – kao što Tii kažeš Rašo jer Svemir je ovde.

     

    Sve ovo što si sada Tii govorio Rašo govori o tome da si Tii junak Svemira.

     

    Ovaj crtež je za Tebe Rašo.

    Raša hoda Svemirom

     

    Sada si Tii Rašo postao Raša.

     

    Rašo Tii i Raša ste kao ptica koja kljuca i ptica koja gleda pticu koja kljuca.

     

    Je l’ vidiš Rašo kako pišem?

    Pa da.

     

    Je l’ čuješ kako govorim?

    Naravno.

     

    Je l’ vidiš kako mislim?

    Ne.

     

    Je l’ vidiš kako volim?

    Šta?

     

    Je l’ vidiš kako letim u Tvom srcu Rašo moj?

    Ne vidim.

     

    Rašo ljubim Te dok je bubamara na Brankovom ramenu a sada već na Tvom prstu.

     

    Vera plače. Branko la camina.

     

    Ako je istina da se zovem Raša onda je i istinito

    ovo što ovde piše u ovoj tvojoj knjizi Miroslave.

    Raša me je zamolio da na kraju napišem ove njegove reči

     

     

     

     

     

    TO BIĆE MOŽE BITI SVAKO

    1404. dan
    4. novembar 2008.

    39529 - 39561

    blaženstva

     

     

    malopre sam slušao emisiju o klimatskim promenama na planeti Zemlji.

    neka predviđanja govore o velikim promenama koje su počele da se događaju.

    nedostatku energije i vode. o tome da će polovinom veka biti oko deset milijardi

    ljudi a da će pri kraju veka biti oko četiri-pet milijardi ljudi jer će pet šest milijardi

    nestati u strašnim ratovima koji će se dogoditi ako ne dođe do buđenja.

     

    jedno biće će spasiti svet. to biće može biti svako – samo ja – ja svih ja.

     

    Susreo sam se sa Kajom i Roretom. Ispratili su me do Bulevara i kupili mi kafu. 

     

    Kaja će se poroditi za par sati ili par dana.

    Kaja je rodila Bjanku Popović 6. novembra u 23:05h sa 53 cm. i 3650 gr. Bilo nam je jako teško. Sada nam je lepo. Borili smo se za život i

    bili razdvojeni. Sada smo zajedno. Stvoriti život nije sitnica ni obična stvar. Novo biće traži čistotu u srcima i budnost svih najbližih koji će ga

    okruživati u životu. Ono menja sve. Hvala Ti Bože. Hvala Ti Bjanka – poslao mi je mejl Bjankin otac Milan dvadeset dana kasnije.

     

    Sa kafom u jednoj u ruci i olovkom i hartijom u drugoj idem ka mostu.

     

    Nije važno da li sam živ ili mrtav nego zašto živim.

     

    Živim Bogu – Tebi – Pesmi.

     

    Bog je sve. Život je život. Pesma je pevanje.

     

    Trave će spasiti Planetu – proslavljam vas trave.

     

    Beli medvedi izumiru – proslavljam vas beli medvedi.

     

    Voleo bih da sutra pišem i čitam blaženstva za Rašu Chirco Popovića.

     

    Bacio sam novčić i on je odlučio da na raskrsnici skrenem levo.

     

    Napravio sam jedan veseo pokret ispred Narodnog pozorišta

    da bih njim razveselio sve što je uplašeno na ovom svetu.

     

    Svakoga dana ljubiti Planetu.

     

    Svakoga dana Svemirom pešačiti.

     

    Ako odmah napišem reč spasenje spasenje je živo.

     

    U knjižari Utopija Srđan Marković mi priča o ocu Paolu jezuitskom

    svešteniku koji je obnovio ranohrišćanski manastir u pustinji na granici

    Sirije i Jordana i u kome je Srđan ovog leta prisustvovao susretu četiri religije.

     

    Kružim svim mislima i u malenom srcu ljubim sva srca.

     

    Raznežio sam se pred zelenim tramvajem.

     

    Ovde je sinoć sedeo i plakao moj dečak prosjak.

     

    Svi putevi vode u srce koje mi je u grudima.

     

    Jedan put ističe iz mog malenog srca.

     

    jedan ritam. jedna ljubav. jedan Bog

     

    B

    o

    g

     

    ja ruža

     

    Pogledaj me u oči – pogledaj ove reči.

     

    Raznežio sam se nad čarapama koje sam osetio jer su meke stopalima.

     

    U mojim petama je baština čovečanstva.

     

    U šaci kojom pišem se nalazi pismo čovečanstva.

     

    U ovim rečima je sada u kome su sva sada.

     

    U mom ja su sva prošla sadašnja i buduća ja.

     

    Bog ja. Ja Boga.

     

    jabogja

     

     

     

     

     

    DEČAČE KOJI PROSIŠ I PLAČEŠ VOLIM TE ODUVEK I ZAUVEK

    1403. dan
    3. novembar 2008.

    39496 - 39528

    blaženstva

     

     

    ove reči su za usput

     

    reči u rečenici rečenica

     

    Šestogodišnja prosjakinja je zaspala na stepenicama.

     

    Nekoliko stepenika niže spava i četvorogodišnja prosjakinja.

     

    Dok gledam ptice u letu lakše mi je.

     

    Na zatravljenoj kosini uživam u podrhtavanju trava na vetru.

     

    Čudo je da uopšte postojim. Još veće čudo je da se pišući čudim 

    čudu što postojim. Najveće čudo je da Tii sve o ovim čudima čitaš.

     

    Napisati između reči malo ljubim Te – ma ljubim Te lo – je za mene jako veliko.

     

    Kada jesam onda i svaka reč koju napišem jeste.

     

    Kada napišem reč koja jeste onda i ja jesam.

     

    sporo odmičem

     

    Kod hotela Slavija desetogodišnji dečak prosi i plače.

     

    Dečače koji prosiš i plačeš ljubim Te.

     

    Dečače koji prosiš i plačeš Tii mi daješ snagu i ljubav.

     

    dečače koji prosiš i plačeš danas mi je Mina Novčić poslala sms

    Mili Miroslave, snagom iz čukljeva krećem da svemu snagu dam, ljubim te

    Minina snaga i Minini poljupci su i Tvoji dečače moj najmiliji

     

    Dečače koji prosiš i plačeš Tii si uzor svetim dečacima.

     

    Dečače koji prosiš i plačeš neka Te celog života doje dojke života.

     

    Dečače koji prosiš i plačeš neka Tii iz pičke života ističe novac za svaku Tvoju suzu.

     

    Dečače koji prosiš i plačeš Tii si princ oduvek i zauvek.

     

    Dečače koji prosiš i plačeš Tii pomažeš drugima da imaju i da se smeju.

     

    Dečače koji prosiš i plačeš Tebi pripadam.

     

    Dečače koji prosiš i plačeš zbog Tebe se ne bojim.

     

    Dečače koji prosiš i plačeš grejem Tii dupe koje se smrzlo na hladnom asfaltu.

     

    Dečače koji prosiš i plačeš Tvoju poniženost proglašavam plemićkom.

     

    Dečače koji prosiš i plačeš Tii si žrtvovan – Bogu najmiliji.

     

    Dečače koji prosiš i plačeš Tvoja odbačenost je svetlost na mom putu.

     

    Dečače koji prosiš i plačeš Tvoja žrtva je ljubičica u srcu Boga.

     

    Vetar nosi suvo lišće.

     

    Noć je sve hladnija.

     

    Hodam polako uz Bulevar.

     

    ulica sam

     

    Mislim na grožđe.

     

    Ljubim dečaka koji prosi i plače.

     

     

     

     

     

    JA SAM JEDAN JEDINI BRAK

    1401. dan
    1. novembar 2008.

    39463 - 39495

    blaženstva

     

     

    Hodam živim i pišem za milijardu siromašnih nepismenih i odbačenih.

     

    Ja sam svest o lepoti svesnog.

     

    svesno ljubi sve – svesno je svega – svesno je ljubavi

     

    Posle nekoliko godina sam sreo moju Ivanu Živković – Petrinu majku.

    ovo 39466. blaženstvo je posvećeno trogodišnjoj Petri

     

    pozvao sam Milicu Bogosavljević i izveo joj performans

    Agneš – uvek

     

    hej Tii neopisivo kako si Tii ogoljeno

     

    pozvao sam Branku Zgonjanin da joj kažem jednu ideju za novi novac pod nazivom

    živi novi novac živi

     

    voleo bih da slušam novi album Krisa Kristofersona (Kris Kristofferson)

     

    ljubav je vatra koja ljubi vodu

     

    ljubav je voda koja ljubi vatru

     

    ljubavlju gori voda – vatra teče ljubavlju

     

    protivrečje mističko srce moje

     

    ljubim Te reči protivrečje

     

    ja sam dom svakome ko dođe sa ulice

     

    ja sam ulica svakome ko izađe iz doma

     

    ja sam ja svakome kome nedostaje ja

     

    ja sam uvijanje ramena kojim se opijam

     

    ja sam cvetanje Tvog pupoljka u meni

     

    ja sam Tvoja lepota za koju Tii ni ne znaš

     

    pijem Te jer vino si mi

     

    jedem Te jer hleb si mi

     

    pišem Te jer reč si mi

     

    poda mnom – u Tebi sam

     

    ovo je jedan korak – ovo je drugi korak

     

    lepota se sama otkriva

     

    nazvao sam Sanju Savić da joj pokažem ovaj pokret

     

    Tebi pokazujem ovo 

     

    pisanje je neprestana odanost detetu

     

    piše me dete

     

    dete me piše detetu

     

    dete ljubi dete

     

    dete se venčava sa detetom

     

    dete brak

     

     

     

     

     

     

    OVIH DANA JE STVORENA PLAVA RUŽA U JAPANU

    1400. dan
    31. oktobar 2008.

    39430 - 39462

    blaženstva

     

     

    Sunčan je i topao poslednji dan oktobra.

     

    Iscrpelo me je sinoćno čitanje Miroslava Mandića.

     

    Treba da izvučem snagu za pisanje i hodanje.

     

    Žuto cveće na stolu mi daje snagu... pisaću u hodu.

     

    Ćutanjem prikupljam reči.

     

    U ovom blaženstvu sam iscedio samo osam reči.

     

    Na mostu sam u toplom predvečerju.

     

    Ulični harmonikaš mi je razveselio srce.

     

    Kod uličnih prodavaca sam ugledao Alhemiju reči

    Jana Parandovskog (Jan Parandowski). Sećam se iz te

    knjige kako je Gertruda Stejn volela da piše na papirima u boji.

     

    Više ništa nisam mogao da napišem hodajući.

     

    18:56h

    Ni sada mi ne ide dok sedim za Crvendaćem i slušam divne pesme o životu i ljubavi.

     

    Pesme najčešće pevaju o ljubavi.

     

    Danas sam ceo dan bio ispošćen i pomalo zabrinut da

    me ne zakači grip jer ga je Branka izgleda već dobila.

     

    trčim do poslednjeg blaženstva

     

    neću ih ostaviti za posle jer to više nema smisla

     

    sve što napišem je bolje od toga da ništa ne zapišem

     

    ja sam kao neko nepoznat koga ugledam na ulici

     

    neko na ulici mi ne znači mnogo ali jeste

     

    neko je divan

     

    neko postoji kao što i ja zauvek postojim za Tebe

     

    voleo bih da pročitam nekoliko redaka iz knjige Tristam Šendi

     

    i meni su bili važni Gertrudini papiri u boji

     

    Gertrudini papiri su pomogli i mom pisanju

     

    pomagala su mi i Valzerova hodanja

     

    monasi su me učili ljubavi – ljubavnici monaštvu

     

    rudari jebanju – jebači rudarenju

     

    ko me voli Njegove reči ispisujem

     

    koga volim to sam

     

    kamen prenešen na drugo mesto je ruža

     

    za neke stvari ne postoje reči

     

    volim da pišem o stvarima i stanjima za koje još ne postoje reči

     

    reči nema a te stvari i ta stanja postoje

     

    ovo su lepe reči koje još ne postoje

    ovo su lepe reči koje još ne postoje

    ovo su lepe reči koje još ne postoje

    ovo su lepe reči koje još ne postoje

    ovo su lepe reči koje još ne postoje

    ovo su lepe reči koje još ne postoje

    ovo su lepe reči koje još ne postoje

     

     

     

     

    Stranice