AUTOBOGOGRAFIJA

21. novembar 2025.

27746. dan mog života

 

 

2528/1125

 

6965 na današnji dan pre deset godina u tibingenu razgovarajući

sa zoricom papadopulos mi se rodila ideja desetogodišnjeg hodanja

 

6966  u rakovcu sam. pre deset godina u tibingenu sam krenuo sa helderlinovog

groba da hodam do remboa. o tom hodanju sam pisao u knjizi dete dečak. godinu

dana kasnije je pao berlinski zid i odmah počeo da se diže drugi. gvozdena zavesa je

sprečavala kretanje ka istoku na kome se vlast čuvala ideologijom. današnja zlatna

zavesa sprečava kretanje ka zapadu gde se vlast čuva novcem kojim se vlada

 

6967  oznojen na usponu saosećam sa svim bednim ljudima na ovom svetu

 

za slobodu u srcima nemoćnih

2076. hodanje

još sam u šumi blaga je jesen. blago vijuga put

blagi su nagibi. tiho je nema vetra a kroz zelene krošnje kao

da se smeši plavo nebo. blago plavo. asfalt je siv i po njegovoj

sredini vijuga bela isprekidana linija. tu su i koprive. i svilenkasti

sasušeni lišajevi koje zatalasa vetar automobila. eto kako jesen

zatreperi u blagom nestajanju zelenila. ništa sam blažen sam

širim ti ruke lezi mi na grudi moj blagi svete

novi sad 10.10.1998

 

 

 

2530/1123

 

6968  dečak na biciklu prilazi ženi koja nosi šest-sedam litara

ulja i pita je gde ste ga kupili. da li je to za smeh ili za plakanje

 

6969  volim nežan smeh

 

6970  volim kada me ulica koja vodi na most i odvede na most

ima u tome nečeg smešnog. šta. pa ništa. samo to što jeste

 

ponedeljak

2077. hodanje

lepa stvar sa ponedeljkom je

da bar danas nema bombardovanja

razumem sve koji žele da bombarduju i razumem

sve koji ne bi želeli da budu bombardovani. razumem

ih sve. nasilje uostalom postoji jer neko u njemu vidi

interes. širim ti ruke lezi mi na grudi moj blagi svete

priznajem ne volim nikakvo i ničije nasilje i ne

vidim u njemu nikakav smisao

novi sad 12.10.1998

 

 

 

2531/1122

 

6971  noćas pre spavanja sam tri puta preživeo napade straha. ledilo mi se

u stomaku i kostima. video sam mrtve ljude. zamišljao raketne udare koji su bili

mnogo jači nego što sam ih mogao zamisliti. bio nemoćan. ravnodušan pred

stradanjem najbližih. šta treba činiti. da li ću moći da izdržim

 

6972  više volim i greške nego naknadnu pamet

jer greške su makar nešto naknadna pamet ništa

 

utorak

2078. hodanje

na kraju hodanja sam na

ulici sa radija čuo da je bombardovanje

odloženo za četiri dana. bio sam jako sretan i

zato pišem o tugama i plaču. rastuća nejakost i

nečuveno siromaštvo koje se nalaze iza neprobojnog

stakla socijalnog i urbanog aparthejda. 1.3 milijarde ljudi živi u

potpunoj bedi i njihov se broj konstantno uvećava. 800 miliona

ljudi pati od gladi. 2 milijarde ljudi nema uvedenu električnu

energiju. današnjim razvojem kojim vezujemo ruke budućim

generacijama. uvek me uzbude i pokrenu plač dobri plemeniti

i hrabri ljudi. plačem sa bolom u grudima a telo mi se trese

i iz njega izlazi bol sveta. osećam blaženost kroz tople

suze. priznajem ne volim nikakvo i ničije nasilje

i ne vidim u njemu nikakav smisao

plačem postoje divni ljudi

novi sad 13.10.1998

 

 

 

2532/1121

 

6973  na glavnoj ulici na dvadesetak metara od mene dvadesetogodišnji

mladić je punom nogom udario goluba ispred sebe. ponosan na svoju snagu

i bes nastavio je s osmehom da hoda. zgranut gledao sam ga ozbiljno i strogo u

oči. kada je to primetio podigao je jednu obrvu što je značilo šta i ti sereš ili tako

nešto. samo smo se mimoišli. nastavio sam da osećam i mislim o njemu i sebi

golub je u tom trenutku a i inače bio sasvim nevin u priči. razumevši mladićev

bes osetio sam da sam pogrešio što sam ga strogo gledao i nisam imao

topline i snage da ga milostivo pogledam i tako inspirišem da se

nas troje prepoznamo kao jedno. on golub i ja

 

6974  u petrovaradinu jedan gospodin se zamislio i glavom zakačio za nisku granu drveta

iznenadio se i počeo da je kida jer šta će ona tu njemu na putu. ne znam da li je video moj

pogled saosećanja tek odustao je. eno ga skinuo je mantil i gleda da li se pocepao

 

sreda je

2079. hodanje

pognuo sam glavu 

hodam peščanom stazom

plačem postoje divni ljudi. svi

smo mi jedna pesma sve

je to jedna priča

novi sad 14.10.1998

 

 

 

2533/1120

 

6975  sve koji su poubijani molim za oproštaj jer nisam

znao i ne znam kako da sprečim njihovu patnju i smrt

 

6976  dozvoli mi da ti pomognem pevanjem 

dozvoli mi da ti pomognem prošenjem

dozvoli mi da ti pomognem mišljenjem

dozvoli mi da ti pomognem stvaranjem

dozvoli mi da ti pomognem ludiranjem

dozvoli mi da ti pomognem monaštvom

dozvoli mi da ti pomognem lutanjem

 

sto koraka u četvrtak

2080. hodanje

sve svoje dosadašnje korake 56.522.661

pomnožio sam sa 100 i dobio 5.6 milijardi koraka

tako sada mogu svaki korak ruže da poklonim jednom

čoveku na ovoj zemlji. sto koraka sa kojima sam pomnožio

dosadašnje korake sam načinio malopre na starom putu ka

kaću dok je sijalo sunce i šuštao vetar u granju negde oko pola

dva. dok sam ih hodao poželeo sam da svaki čovek u svom srcu

oseti božiju česticu i da mu ona kao millost u njemu zatreperi

tad bi bili u bogu zajedno. u miru. svi smo mi jedna pesma

sve je to jedna priča. posvećeno žutom jesenjem lišću

koje ne umire i ne pada nego eno ga tu već za

koji mesec novog mladog i zelenog

novi sad 15.10.1998

 

 

 

2534/1119

 

6977  nema bombardovanja (noćas ističe ultimatum)

ni slobode (zabranjeno je nekoliko novina) ali ima sunca

 

6978  ponekad čujem ružne stvari o sebi. obično od ljudi koji me ne

poznaju (kako možeš da se družiš sa tim čovekom pitala je jedna žena

moju prijateljicu kad je čula šta radim). u prvom trenutku me to pogodi i sat

dva muči. i onda to polako nestaje i počinjem da se lepo osećam baš i sa tim

 

6979  želeo bih da se iskrenošću smejem i plačem

 

6980  želeo bih da se sa jednom ženom prožmem. da moja

umetnost hrani dobrotom i lepotom. da živim po volji božijoj

 

6981  sa radošću u srcu da bih im radost vratio hvala svim nevinim žrtvama i svima

koji su svoj život dali za ono u šta su verovali da bih ja mogao živeti ono u šta verujem

 

petak

2081. hodanje

tako fini fini umor. u celom

telu. kolenima. posvećeno žutom

jesenjem lišću koje ne umire i ne pada

nego eno ga tu već za koji mesec

novog mladog i zelenog. iscrpljen

sam tako mi prija grožđe

novi sad 16.10.1998

 

 

 

2535/1118

 

6982  nesuprotstavljanjem zlu ne hranimo ga. ono se ruši samo u sebi

 

6983  sreo želimira žilnika pa pričali o užasima koji pulsiraju kroz

ljudsku istoriju. pričamo o nasilju otimanju ubijanju. pričamo o prvoborcima

koji su se borili da bi kasnije vladali nad svima a ne da bi oslobađali. pričamo

o uglednicima koji svoju važnost grade na pranju svoje loše prošlosti

 

subota

2082. hodanje

istekla je nedelja u kojoj sam preživeo

bombardovanje. tamnu noć duše. nedelja u kojoj

sam brojao dane da bi dani postojali. nedelja u kojoj sam

pokušavao da u svom telu duši i duhu spojim sve što postoji

da bih naslutio impuls ljubavi kojim bi došlo do preobražaja

iscrpljivao sam se osluškujući prosvetlenje kojim bih spojio

novi put novo vozilo i novog putnika. nisam uspeo ali ipak još

raste trnovita plava ruža u mom srcu. iscrpljen sam tako mi

prija grožđe. kad svima i svemu zastane dah od ružine

lepote i više nikada svet ne bude ono što je bio

nego se slavujevom pesmom promeni

u lepotu samu

novi sad 17.10.1998

 

 

 

2537/1116

 

6984  gde da nađem lepe plave teget čarape pita jedna

žena drugu. čujem u prolazu ja učenik i učitelj prolaženja

 

6985  svetluca zagasito popodnevno sunce po preostalom bagremovom lišću

 

6986  vezan pas laje i skače kroz vazduh prema meni. navikao je lanac ga vraća unazad

 

najnežnije

2083. hodanje

svaka nepojmljivo mala

ćelija u mom telu pa i ptica-čestica

se u praznini ljubavlju hrani. to osetih

pre jedan sat u hodu. protreslo me je i rekoh

najnežnije i jeste jer je najnežnije. i odjednom

postadoh blag. sav blag. sasvim blag . kad svima i

svemu zastane dah od ružine lepote i više nikada

svet ne bude ono što je bio nego se slavujevom

pesmom promeni u lepotu samu. bolje od

svega je da budem svakom i svemu plav

novi sad 19.10.1998

 

 

 

2538/1115

 

6987  kiša pada. kao da je život samo kišnjenje

 

6988  ima neke slasti i nevinosti u mokrim nogama. prepušteniji sam samim tim i pošteniji

 

6989  u svakom koraku su svi ostali kao što je u svakom čoveku

svaki čovek. korak koji načinim je uvek posvećen jednom čoveku

njegovom ja koje je drukčije od bilo kog drugog na ovom svetu

 

umetnost mokrih nogu

2084. hodanje

mokrim nogama se prošire i prodube moja

saosećanja. mokrim nogama se lako održava budnost

kada su mi noge mokre lakše se setim da u ovom životu

nikada nije toliko loše da ne bi moglo biti još gore. mokrim

nogama se rađa zahvalnost svima kojima je mnogo teže nego

meni. nadam se da neki od njih nikada neće poželeti da i

drugima bude tako loše kao što je njima. najviše na ovom

svetu volim umetnost. stvaranje ni iz čega. umetnost

bivanja. bolje od svega je da budem svakom i

svemu plav. svima kojima je hladno i koji

kisnu kažem mokre noge su

umetnost

novi sad 20.10.1998

 

 

i

 

 

za slobodu u

srcima nemoćnih

 

 

volim kada me ulica koja vodi na most i odvede na most

ima u tome nečeg smešnog. šta. pa ništa. samo to što jeste

 

 

više volim i greške nego naknadnu pamet

jer greške su makar nešto naknadna pamet ništa

 

 

nesuprotstavljanjem zlu ne hranimo ga. ono se ruši samo u sebi

 

 

u svakom koraku su svi ostali kao što je u svakom čoveku

svaki čovek. korak koji načinim je uvek posvećen jednom čoveku

njegovom ja koje je drukčije od bilo kog drugog na ovom svetu

 

 

najviše na ovom svetu volim umetnost. stvaranje ni iz čega. umetnost bivanja

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti i ja smo

sestra i brat

koji slave

sestrinstvo

svakog

bića

i

bratstvo

svih

bića

svemira

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

20. novembar 2025.

27745. dan mog života

 

 

2517/1136

 

6930  posle kiše sve je zeleno i plavo

 

6931  hodam sa vesnom milović. englezi se pri pozdravljanju

ne ljube nego se zagrle. stiskom zagrljaja podržavaju jedni druge

 

6932. hodanje svetom i jeste grljenje. uđeš u njega i osetiš grli te

 

6933  sam si. kreni u svet - nećeš biti sam

 

humor je večni san

2066. hodanje

pre neki dan mi je prijateljica rekla

kako se čitajući ovu knjigu smejala baš na

onim stranicama gde mi je bilo jako teško. vesna

mi je rekla kako joj je jedan moj prijatelj govorio da

sam ja suviše ozbiljan dosadan i da nemam smisla

za humor. ipak kažem: humor je blagi osmeh u očima

dah daljina po leđima. spokoj u tvojoj utrobi. o čiviluk

okačeno dostojanstvo. kad humor nežno spusti

glavu na rame divljenju. tako je lepo pevati sa

grmljavinom. na kraju hodanja posle

dvadeset osam kilometara sam

osetio nežno treperenje

novi sad 29.9.1998

 

 

 

2518/1135

 

6934  ej kakav je nebeski svod. sliva se lepota iz njega po vesni i meni

 

6935  ma mani ih mladi su taki je život. mlade su im noge

priroda je dala takva je cena  komentariše naše hodanje seljak

dok prolazimo pored njega i njegovih sa kojima vadi krompir

 

teško je hodati ali je veselo

2067. hodanje

dolmom pored tise ka čurugu. skrenuli smo kod

dolmaša niz bagreme i kanal. pravo preko tabli kukuruza

preko ćuprije na velikom kanalu smo u daljini ugledali silos

u žablju. kilometar dva smo prelazili preko duboko preorane

zemlje posle koje smo izlomljeni stigli na livadu sa pečurkama

bilo je još daleko do puta pa smo se vozili traktorom do velikih

štala čuruške poljoprivredne stranice. sada smo tu. uskoro

ćemo izaći na asfaltni put ka kome smo pokušavali preko

preče a ispalo je mnogo duže nego što bi bilo naokolo

na kraju hodanja posle dvadeset osam kilometara

sam osetio nežno treperenje. kako se iz

umora i napora lako rađa pažljivost

novi sad 30.9.1998

 

 

 

2519/1134

 

6936  u toplim jesenjim danima povećava mi se žeđ za grožđem

 

6937  kad po ovom suncu moje srce rominja za tobom to nije

patnja nego samo tihi bol jer živimo još u našem pojedinačnim telima

 

6938  sveta ženo

 

biti otvoren

2068. hodanje

prethodna tri dana su me izmorila

lepo potrošila. u njima sam sabrao i dvadeset

kilometara više. današnji dan je bio samo dugačka

šetnja sa slobodanom tišmom. on je divan čovek i još

divniji pesnik. lako ga je voleti. blag je kao ovaj blagi jesenji

dan. prijatelji smo dvadeset devet godina. pravo bogatstvo

spokoj i mir. življena nežnost. kako se iz umora i napora

lako rađa pažljivost. na kraju hodanja jedino mi je

ostao umor poklanjam ga slobodanu

novi sad 1.10.1998

 

 

 

2520/1133

 

6939  evo je: prva velika jesenja kiša. snažna ne prestaje

poneo sam kišobran ali čim sam krenuo bio sam mokar

 

6940  nežno se klupčam u sebe

 

6941  ne smeta mi niko i ništa. ni kiša ni hladnoća ni zagađenost ni buka ni ljudi ni mržnja

 

6942  kisnem osećam: slobodan sam onoliko koliko se radujem

 

6943  i dalje lije. svaka ćelija mi se odmara i prepušta

 

6944  sve se zasivilo od kišne zavese. voda teče iz neba ka zemlji

 

lila je pa je lila

2069. hodanje

kiša se ispadala. baš miriše

miriše vlaga. svi smo iz familije

vode. kažem ispadala se neka je

vreme joj je. na kraju hodanja jedino

mi je ostao umor poklanjam ga

slobodanu. danas je lilo baš

onoliko koliko je juče sijalo

novi sad 2.10.1998

 

 

 

2521/1132

 

6945  svi očekuju bombardovanje. sa strahom i apatijom

 

6946  reči koje izviru iz hodanja su anđeli mira

 

6947  hodamo od bačke palanke ka gajdobri dora stanković

i ja. kako dublje ulazimo u prostor svežina vazduha je sve veća

 

6948  9. nenad jovanović gulanfer

klošar je prestao da ovde noćiva. ovde usled toga poče da gubi težu:

kukuruz na bilbordu je imao sombrero: armatura u cementu povijala se kao i

stabalca rastinja. bruj transformatora je continuo za proroštva: ovde ih je odveć lako pevati

 

vazduh nam rashlađuje vetar

2070. hodanje

pao je mrak zahladnelo je. ne verujem u rat

ne verujem u neprijatelje. ne verujem u teritorije

ali nisu bitne stvari u koje ne verujem nego one u koje

verujem. verujem u sve. plavu razbokorenu ružu svega. u

lepotu verujem. u ove ljute paprike. preostali sitni paradajs

i mladi kupus u bašti siromašnog čoveka. u puteve njihovu

snagu mudrost. verujem u lutanje kao u vetrove. danas

je lilo baš onoliko koliko je juče sijalo. verujem u

pažljivost i slaganje verujem u prožimanje

i bezbrižnost

novi sad 3.10.1998

 

 

 

2523/1130

 

6949  čarape

dragi miroslave danas je onaj dan

za slanje čarape. prve čarape smo ti dragana i

ja poslali 26. 3. 1998 godine zajedno sa knjigom ane

ristović. znao sam one su između puta i tebe (patika i tebe)

one su ovoj ispod koga put oživljava u tebi. a ti stvaraš ružu. onda

sam čekao. mislio da se možda neki sledeći put i nećemo videti i da ti ja

nisam baš suviše zanimljiv. pa ipak ti si se javio pismom i to je posle toga

proizvelo moje pismo sa onim hranjenjem dobrote i sve ostalo. druge

čarape sam ti doneo 20. 6. 1998 godine i rekao da ćemo ih slati svaka tri

meseca. dobro je da je to tako potraje a i ti si nekako sad naš kao i svačiji

ja sam dobijao najviše čarapa od neke monahinje fevronije koja ih je plela

ona ima neki nedostatak u nogama i eto poklanja drugima dobro za noge

ponekad pita da li treba da mi okrpi neke čarape. i tako se iz nepokretnosti

rađa put. monasima uvek trebaju čarape rekao mi je naš otac sava

kada sam mu pričao o hilandarskim monasima i njihovim

pocepanim čarapama. tvoj petar miloradović

(iz rečnika hodanja)

 

hodao sam sa violetom

2071. hodanje

verujem u pažljivost i slaganje verujem

u prožimanje i bezbrižnost. nek violeta

svedoči u našem današnjem hodanju

novi sad 5.10.1998

 

 

 

2524/1129

 

6950  pretnja bombardovanjem se nastavlja. sam sam. nisam u mnoštvu jer

mnoštvo koje misli da je u pravu suprotstavlja se drugom mnoštvu koje misli da je 

u pravu. ne vidim kako je moguće pohrliti u gomilu koja napada niti pohrliti u gomilu

koja se brani. da je u prilici gomila koja se brani napala bi gomilu koja napada. obe

su toliko izbezumljene da jedino što im predstavlja zadovoljstvo je uništenje

 

6951  postojeća porodica postojeći narodi postojeće države postojeće religije postojeće

civilizacije nisu dovoljno velike. mala su to mnoštva. niko od njih ne omogućava jedinstvo i

sabornost svih živih i neživih bića. prestajem da pišem. samo ću hodati i moliti se

 

drumuj

2072. hodanje

gospode bože daj mi snage

da s mirom u miru hodam ka tebi. da

se ne osvrćem i ne skrećem s puta i nikad ne

bežim. da te u svakom koraku na putu osećam

gospode bože molim te učini da hodajući čuvam

svačiji život. ni oružje ni oruđe nego samo srce da

budem u tvojim grudima. nek violeta svedoči u

našem današnjem hodanju. molim te

bože da tiho i nežno zapevamo

novi sad 6.10.1998

 

 

 

2525/1128

 

6952  hodam sa sinišom tucićem. pričamo o ljudskim ideologijama

kojima se ljudi služe da bi prikrili svoj strah od neizvesnosti

 

6953  vetar je sve jači i sve hladniji. lelujaju se grane vrba i trske na obali kanala

sve više se belasaju talasi na vetru. jučerašnja napetost u vazduhu se smiruje

 

6954  ljudsko nasilje je ružno i banalno. posebno u želji da se opravda

zakonima i muškim kukavičlukom koji se proglašava herojstvom

 

6955  da budem hrabar i miran spokojan i bezbrižan

 

6956  hodaću i moliću se jer čovek sam

 

služim samo bogu svih živih i neživih bića

2073. hodanje

kada mu je hladno telo se brže kreće da bi se ugrejalo. pa još

ova kiša koja počinje da pada. svaka kiša vredi više od bilo koje države

molim te bože da tiho i nežno zapevamo. lete ptice nad predvečerjem grada

novi sad 7.10.1998

 

 

 

2526/1127

 

6957  sam

 

6958  sam sa vetrom. sam sa kišom. sam sa automobilima koji

prskaju. sam pred pretnjama. sam sa nasiljem. sam sa svima

 

6959  sami đubre i ja. sam a nisam sam jer osećam ljubav

spreman i svoj mali život da dam da bi ljubavlju život i ljubav živeli

 

6960  duva vetar lepo je živeti

 

baš sada i baš ovde

2074. hodanje

duva vetar vraćam se. lepotom lep

volim što sam ovde jer stranac sam. ljubazan

gost. volim što sam baš sada ovde gde se nasilje

pretvara u zlo. gde se zlo pretvorilo u nasilje. sad kad

se pretnjama uvećava strah u ljudima i poništava sve što

nije u službi zla i nasilja. volim što sam ovde jer je i zlu i

nasilju potrebna ljubav. lepota i dobrota svoju snagu crpe

u ovakvim vremenima. lete ptice nad predvečerjem

grada. gospode učini da nikada ne prestane

blagost u mojim očima

novi sad 8.10.1998

 

 

 

2527/1126

 

6961  bog je sve. u odnosu na sve zakoni i sila svih država zajedno su samo

trunčica kao što sam ja trunčica u odnosu na njihovo ljudsko nasilje. jednih i drugih

nadam se da ću morati da dam život za život u koji verujem ali molim boga da mi

da snagu da u svakom trenutku budem spreman na to

 

6962  sam sam da ne bih bio sam u jednoj od država u jednoj od kultura u

jednoj od rasa u jednoj od civilizacija u jednoj od galaksija. da ne bih bio

tužno ljudsko stvorenje koje zna da živi jedino u ljudskom društvu

 

6963  želimir žilnik mi daje sto dinara (moći ću deset dana za njih da kupujem po

kilogram grožđa) i kaže molim te za današnji dan napiši da evo postoji i poneki

dobar srbin u svetu šali se da bi rasterao strah koji gmiže ovim prostorima

 

6964  danas je sedma godina kako se jednom nedeljno

okupljaju u centru beograda žene u crnom protestujući

 

protiv rata

2075. hodanje

kasnije sam kupio

kilogram slatkog grožđa. ima

nečeg medonosnog u ovakvim

danima. gospode učini da nikada

ne prestane blagost u mojim

očima. ništa sam blažen sam

novi sad 9.10.1998

 

 

i

 

 

kisnem osećam: slobodan

sam onoliko koliko se radujem

 

 

reči koje izviru iz hodanja su anđeli mira

 

 

postojeća porodica postojeći narodi postojeće države postojeće

religije postojeće civilizacije nisu dovoljno velike. mala su to mnoštva

niko od njih ne omogućava jedinstvo i sabornost svih živih i neživih bića

 

 

gospode bože molim te učini da hodajući čuvam svačiji život 

ni oružje ni oruđe nego samo srce da budem u tvojim grudima

 

 

svaka kiša vredi više od bilo koje države

 

 

volim što sam ovde jer je i zlu i nasilju potrebna ljubav

 

 

ništa sam blažen sam

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

svako ko je

ikada uspeo

zahvaljujući

svom ludilu

obnovio je

um 

i

boga

ljubio

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

19. novembar 2025.

27744. dan mog života

 

 

2502/1151

 

6891  8. nenad jovanović šalabazalo

prostori nastaju iz volje da se nešto dodirne. a sad zavejani su bagrem bure itd

više ne čine prostor jer - utrnulo je mojih dvadeset prstiju više ne osećam dodire

 

globus nije model sveta nego ženinih atributa. naša mogućnost

da ga milujemo je njegov jamac za jamajku. nije verodostojnost. da

jeste bilo bi nemoguće poseći prst na jamajci. (jedan. dvadeset)

 

o kako je u jednom trenutku na kraju hodanja zahladilo

2056. hodanje

skupiti se u sebe i nicati. da reči su ostale u vazduhu

novi sad 14.9.1998

 

 

 

2503/1150

 

6892  sve je jasno nema potrebe ni za kakvim pitanjem: nebo je plavo sunce sija

 

6893  kad sam te malopre ugledala dok si hodao na sredini puta ličio si na pravednika

kao da si bio od onih prvih isposničkih. kad ideš bosonog po snegu i teško ti je ali ti znaš

da si pravednik i lako to činiš. lako opraštaš ljudske greške jer ih razumeš. izazivaš blagost

u ljudima i sve oko tebe ti se obraća. ličiš na muškarca koji me vodi. postavljaš mi neka

sveta zaduženja a ja ih prihvatam ne opirem se i lako ih obavljam. jer meni je drago

draga sam i sama sebi u ispunjenju tvojih zadataka i ja imam mir i spokoj u sebi i

znam da postojim u tebi. dođi ovamo - dođem ljiljani i mi se zagrlimo i poljubimo

 

u jesenjem danu

2057. hodanje

uživao sam u ljiljani jovanović

došla je iz izraela. putuje u ameriku

tamo će živeti. pre godinu i po smo hodali

prvi put. da li je ovo naše poslednje hodanje

na ruži. da reči su ostale u vazduhu

i dalje ću misliti na ružu

novi sad 15.9.1998

 

 

 

2504/1149

 

6894  neispavan sam - boli me telo

 

6895  kolena zlatna. toplo je toplota mi prija

 

6896  dugo izdišem - zatreperi mi telo od ugođaja

 

6897  srećan sam jer sam živ

 

6898  samo sam strujanje i svež vazduh

 

samoća - seksualnost

2058. hodanje

danas hodam za svoju samoću i seksualnu

vatru u telu. samoća je širenje koncentričnih krugova

u okeanu samoće. seksualnost je tvoje odsustvo. krugovi

davanja - predavanja. izašao sam iz uličnog hlada na sunce

pored reke. noćašnje hladnoće su iščistile vazduh. sve se vidi

jasno. sve je priprema za veliko nedostignuto pevanje: kad nas

nema kad jedno smo. suza so. mleko. miroslave piši još ali

piši polako. bilo šta sve je lepo. tvoje grudi. ja ne bih mogao

hodati ovako sam da stalno ne osećam tvoje grudi na

mojim grudima. uvek sam voleo reč sve jer ona

govori o svemu i o tome da samo sve

čini jedno. i dalje ću misliti na

ružu. jedno je lepo

novi sad 16.9.1998

 

 

 

2505/1148

 

6899  hladno je i tmurno ali po mokroj stazi na usponu se znojim. otkopčao

sam košulje da rashladim grudi. na stazi po kojoj hodam još su sveži

tragovi kiše koja se slivala kuljala i najkraćim putem tekla dole

 

6900  izašao sam na proplanak iza mene vrhovi brda pod belom maglom

 

6901  gledam po predelu kroz koji hodam i setim se proleća kada je sve počinjalo da buja

sećam se kako su procvale divlje ruže - sada se u njihovom žbunju crvene zreli šipkovi

 

6902  sa malog grozda koji sam prineo ustima jedna pčela mi je ujela za donju usnu

 

6903  usna mi je jako natekla. počinje da pada kiša

 

jedna pčela

2059. hodanje

levi džep mi je pun oraha

neprestano pada jaka kiša. predajem

se njenoj milini. blag sam. vodim ljubav

sa tobom. ti si uvek sa mnom. ja sam ti

veran. jedno je lepo. utabana uglačana

zemljana staza se presijava na kiši

novi sad 17.9.1998

 

 

 

2506/1147

 

6904  u ovakvom danu sam zaštićen kao u najmekšem i najmirišljavijem krevetu

 

6905  vetar se smiruje. još je toplo. nebo je još svetlije i plavlje - lepo je

 

6906  kada sam izgovorio lepo je osetio sam kako mi je

reč lepo klizila kroz grudi ka stomaku bila mi je hrana

 

isceljiteljski dan

2060. hodanje

tako sam hodao sa minom novčić. u

savezništvu kao i juče sa nežnim pogledom

mlade ciganke. savezništvo me je podsetilo na

odanost kojom sam se kao dečak zavetovao svima

koji su izloženi mržnji osudi istrebljenju. ja sam parija

do zadnje suze na dečijem licu. srećan sam kad mi

je svest na strani otpisanih. utabana uglačana

zemljana staza se presijava na kiši. biti na

strani otpisanih znači biti na strani ljubavi

novi sad 18.9.1998

 

 

 

2507/1146

 

6907  ponekad me otruje gorčina. ono ja sam zao čovek boli me jetra

danas sam baš smiren. ali ovih dana sam bio bedno čovek. jad muški. tim

pre sam danas radostan jer mogu lepo samom sebi da poslužim kao

zgodan predmet dobre zajebancije. ismevati sebe izgnojiti sebe

 

6908  dvoje starih ljudi na biciklima nose krompir i drugo povrće. zaustavili su se da pređu

preko pruge. ona je sa svojim malim biciklom prešla prugu naslonila ga i vratila se da

pomogne. skinula je sa kormana teške kante krompira i pun džak da bi i on uspeo da

pregura bicikl preko šina. voleo bih da pišem o tim velikim događajima ljubavi

 

samo dečak

2061. hodanje

muškarac sam al samo dečak

tako vidim svoj put svoju muževnost

to je sveta bezazlenost. odsustvo interesa

i moći. zavetovan plivanju hodanju i letenju

biti na strani otpisanih znači biti na strani

ljubavi. dečak sam samo devojčice ženo

moja otkucaj jednog srca smo

novi sad 19.9.1998

 

 

 

tri

 

dana

 

prekida

 

ruže

 

lutanja

 

 

 

2512/1141

 

6909  četvrtak je u ponedeljak sam u trenutku zanosa odlučio: sledeća

tri dana ću prekinuti ružu lutanja. za hrabrost (posvećeno violeti jovanović)

 

6910  tako je mali i nepristran svaki korak ali kao i

u prvom ognju prostor i vreme su stvoreni iz njega

 

6911  nema više oraha

 

6912  prolazim kroz zapušten deo telepa prijaju mi bagremi i

čičkovi. izrasle staze. stare bandere katranisane i potamnele

gomila cigala. savršena odvratnost đubrišta svuda naokolo

 

kad igraš ne možeš da umreš

2062. hodanje

i osećaš se kao da si bog. želeo bih da uvek kad

dodirneš ovu knjigu kada očima prelaziš preko ovih

slova osetiš da sam tu. sva priča je u toj nepojmljivoj

praznini između nas. sve treperi u miru. nestali smo

u milosti. tiho. skinuo sam košulju prsluk i majicu

sunce mi je na koži. dečak sam samo devojčice

ženo moja otkucaj jednog srca smo. poput

vetra osećam tvoj dah po mojoj duši

novi sad 24.9.1998

 

 

 

2513/1140

 

6913  da ne hodam nikada ne bih napisao da je vetar tvoj dah po

mojoj duši. moja duša je beskućnička i moja su osećanja slobodna i

lutaju od trske do kamenog odrona. mladića koji mi dolazi u susret

 

6914  već par kilometara sa mnom hoda mali crni pas lutalica

 

prožimam se sa poniženima

2063. hodanje

zastao je spustio se do dunava i njuši. ponovo je tu

pored mojih nogu. crn je jedino mu se sa obe strane

vrata dlaka sivi kao da je prašnjava. reaguje na zvuke

uplašen je. dok prelazimo preko bara pije vodu. kao što

se on priljubljuje za moje noge tako se i ja svojim lutanjem

priljubljujem za noge sveta. prepoznajem sebe u svemu što

nas okružuje. pas lutalica me uči mojoj umetnosti. isplazio je

crveni jezik vrućina mi je kao i meni. poput vetra osećam

tvoj dah po mojoj duši. kada ga slučajno dodirnem nogom

po telu i vidim da se nije uplašio srećan sam

novi sad 25.9.1998

 

 

 

2514/1139

 

6915  u hodu zvonimo. crkva smo pokretu kaže dora stanković

 

6916  u čurugu građevinski preduzimač nam

kaže ma biće sve u redu ako bog da i ljudi ne otimaju

 

6917  na suncu i vetru poljskim prašnjavim putem od čuruga

do gospođinaca. kao ringišpil zemlja se širi svuda oko nas

 

6918  ovde ne možeš da ne budeš srećan kaže dora

 

6919  s obe strane puta je kukuruz. suv. sazreo

 

preplavljeni zemljom

2064. hodanje

poljski put i čuruška crkva su mi iza

leđa. a preda mnom crkva u centru gospođinaca

gde žive ljudi oseća se atmosfera svih njihovih priča

priča o rađanju i umiranju. izlazimo iz gospođinaca. sunce

je zašlo. predvečerje je. polako ulazimo u noć. kada ga

slučajno dodirnem nogom po telu i vidim da se nije

uplašio srećan sam. biti na putu znači biti

miljenik daljina blizinama tek

novi sad 26.9.1998

 

 

 

2516/1137

 

6920  evo ga. to je dvadeset osmi septembar

 

6921  sad vidim sve je počelo da žuti. ali nebo ne

 

6922  nebo je ludilo

 

6923  teški oblaci se spuštaju na zemlju

 

6924  pogledom se sve pretvori u krik radosti

 

6925  beli leptir sa modrim nebom iznad sebe

 

6926  sunce je zašlo tama pada na zemlju. smiren

sam iz mene je već šiknula snaga odnesena lepotom

 

6927  15:29 prva munja i prva grmljavina

 

6928  sve češće grmi. kiša mi spira sa lica preostalu setu

 

6929  pored puta jedno do drugog mali pregažen pas i veliki izgubljen šraf

 

ispevah se danas

2065. hodanje

kada sam stigao na most nebo

je počelo da se prosvetljava kisnuo

sam i vikao dajem ti svoj život divno je

ništa ne preduzimati. prepustiti se. dozvoliti

da nikne ono što je već posejano. božiji lik. biti

na putu znači biti miljenik daljina blizinama

tek. tako je lepo pevati sa grmljavinom

novi sad 28.9.1998

 

 

i

 

 

danas hodam za svoju samoću i seksualnu vatru u telu. samoća je širenje

koncentričnih krugova u okeanu samoće. seksualnost je tvoje odsustvo

 

 

sve je priprema za veliko nedostignuto pevanje: kad nas nema kad jedno smo

 

 

uvek sam voleo reč sve jer ona govori o svemu i o tome da samo sve čini jedno

 

 

biti na strani otpisanih znači biti na strani ljubavi

 

 

muškarac sam al samo dečak tako vidim svoj put svoju

muževnost. to je sveta bezazlenost. odsustvo interesa i moći

 

 

i

 

 

ružo lutanja

sve je bilo neizvesno

do ludila i uspeli smo

zahvaljujući samo

svom ludilu

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

18. novembar 2025.

27743. dan mog života

 

 

2490/1163

 

6863  svuda je korov. prašnjavi zemljani putevi se

pletu ka novim delovima grada gde se samo gradi i gradi

 

peta ekspedicija ljubavi

2046. hodanje

je bilo današnje čitanje u hodu kratkog teksta

o ljubavi krišnamurtija. strah nije ljubav. ovisnost nije

ljubav. osećaji odgovornosti i dužnosti nisu ljubav. samosažaljenje

nije ljubav. bol koja nastaje jer niste voljeni nije ljubav. ljubav nije suprotnost

mržnji kao što poniznost nije suprotnost oholosti… bez ljubavi život nema smisla

bez lepote ljubav nije moguća. lepota nije nešto što možete videti - to nije lepo drvo

lepa slika lepa zgrada ili neka lepa žena. lepota je prisutna samo ako u dubini srca

znate šta je ljubav… ako ne znate šta da radite tada ne radite ništa. apsolutno

ništa. tada ste u svojoj unutrašnjosti sasvim mirni. to znači da ništa ne

tražite ništa ne želite ne sledite nikakav cilj: više uopšte ne postoji

nikakvo središte. to je onda ljubav. sunce je zapalo izgubilo

snagu kao i ja umorni oboje smo slast. ljubavi nema

bez lepote a lepota je prisutna samo

u srcu ljubavi

novi sad 2.9.1998

 

 

 

2491/1162

 

6864  sedamnaeste patike. odlične. vibriraju - sto

trideset maraka. šesnaeste su se iscepale načisto

 

6865  to je samo pitanje trenutka kada ćemo se nas dvoje sresti

 

6866  4. nenad jovanović prosjak

klošara nema ni u ovom fragmentu. pa šta pomislih

mogao bih i deset stranica bez njega. ispravim se: deset s

duplim proredom. i sa duplim je mnogo pomislim. devet

osam. cenkam se sam sa sobom. utom - smrkne se…

 

jedino zelena radikalnost me zanima. a zeleno je iščezlo: sivilo vazduha se prema

tamnosivom bagremu odnosi kao pozadina rendgenskog snimka prema rebrima mojim

 

snimak sam načinio da komisiji za iseljenje pokažem da sam zdrav

 

kupio patike i margarin

2047. hodanje

teku dani i život prolazi. ljubavi nema

bez lepote a lepota je prisutna samo u

srcu ljubavi. raznežio sam se misleći

na tvoje oči

novi sad 3.9.1998

 

 

 

2492/1161

 

6867  ma dobro taj dvadeset prvi vek je već počeo. to je već prevalilo na tu stranu mada

većina ljudi toga još nije svesna. ali ovi što ga vode to su tako ti što menjaju pol. to sve dođe

tako. to je ono kad si već sve probao i pošto je sve brzo onda probaš sve do kraja. fazon je

što su svi ti likovi koji rade te perverzije najpametniji. ja se sam osećam kvir. normalno je da

sam neprilаgоđen. nastranost nije nastranost kao što se kaže u pesmi queer grupe garbage

 

6868  pirsing. branding. sajberseks. sajberpank. sajber duše. lezbo. gej. travestije. dragkvins

ekstazi. strejteri. klabing. tatu. implant. kloniranje. promena pola. evropska pedofilija

pa ništa sve je tako kako jeste. tako je i gotovo

 

učio me nenad kesić

2048. hodanje

hodali smo nenad i ja po blatnjavim

stazama. jeli šljive i grožđe. raznežio sam

se misleći na tvoje oči. bili smo blato i sami

i uveče sam počeo da slećem sa velikim

jatima vrana na drveće pored reke

novi sad 4.9.1998

 

 

 

2493/1160

 

6869  posle dva-tri tmurna dana izašlo je slabo sunce i sa sobom je povelo i 

vetar. sve se to zove jesen. mislim na ljude koji su zbog svog mišljenja u zatvorima

 

6870  sve podseća na doviđenja

 

6871  levi džep mi je pun oraha. sve je tmurnije

boje su sve toplije. ja sam sve tužniji i sve nežniji

 

6872  nisam tužan zbog toga što nema nikog sa kim bih podelio samoću nego čudesno

 

sve počinje pre nego što se i dogodi

2049. hodanje

sve je danas tako jesenje. ono što čini jesen je oslabljena

svetlost. svetlost bez snage. jaka svetlost će otići sa lastama

i neće znati za jesen. bili smo blato i sami a uveče sam

počeo da slećem sa velikim jatima vrana na drveće

pored reke. odlazim sa današnjom svetlošću

novi sad 5.9.1998

 

 

 

2495/1158

 

6873  sve istanjeniji samoćama i naporima osećam se još stidljiviji

 

6874  sporo hodam pod starim platanima

 

6875  iz tišine svoje unutrašnjosti vidim jedan list koji bešumno plovi rekom

 

6876  ovo što radim nije upornost nego nežnost

 

6877  5. nenad jovanović lunjalo

iseliću se jer želja za mestom ovde ne prianja ni uz šta

imamo opšta mesta druga nemamo. to kažem i koja sedi na peći

izgubili smo ih (kao što će noćivalište u zimu da izgubi klošara). sedim

na hoklici - ne na peći - da bih ostao plodan. zapalićemo pod polutar

avionom.  inače najlepši aeralni snimci opštih mesta nastaju iz peći

 

sami nebo i ja

2050. hodanje

ponekad kao danas gubim

pouzdanje. tužno je to i bolno. tada

se borim da osetim smisao svog rada. ali ne

pomaže. posle toga sam još obesmišljeniji: teče

reka plove oblaci. i onda iz koraka živne život. sve

je lepo: sunce je milo boje postojane. tada uživam

u telu slavim nežnost i odanost. zastidim se pred

korakom jer sam ga zaboravio a on mene nije

odlazim sa današnjom svetlošću. ti u

meni moli se

novi sad 7.9.1998

 

 

 

2496/1157

 

6878  šum sam vetra visoko u granama

 

6879  6. nenad jovanović beskrovnik

prevrnulo se bure: praznina mu se izlila u okolnu

prazninu. kao - neko je hteo da pljesne dlanovima i

promašio dlanove. nastao je krst ove i one praznosti

veži ga oko vrata i nećeš zaspati svu noć

 

prevrnuto bure može da menja bubanj. ali bubnjar

spava u toplom. diše u ritmu bubnja za numeru sneg

 

kad u dubokoj noći počne da duva vetar među jablanima

2051. hodanje

vetar je sve hladniji. uživam: to ja drhtim. podižem se na prste. uvijam telo. stežem

ramena. krivim se. grane vrbe mi dodiruju kosu. povlačim patike po asfaltu. ti u

meni moli se. podignem glavu ka nebu vidim pticu visoko u letu

novi sad 8.9.1998

 

 

 

2497/1156

 

6880  ako si na ovoj stranici videćeš me kako zastajem pod četvrtim orahom

skupljajući sa zemlje njegove plodove. dok ih tražim u šaci polomim jedan o

drugi. sveži su. ukus im se meša sa mirisom dunava koji teče tu pod njima

 

6881  ako si i dalje tu videćeš kako se sunce presijava u hiljade

bleštećih talasa na dunavu. videćeš kako se planina u daljini plavi

osetićeš kako si nebom nebeska planinom planinska vodom vodena

 

6882  žurim povremeno hramljući da bih u tri stigao da se vidim sa aleksandrom tišmom

 

džez

2052. hodanje

četiri i po sata smo

hodali aleksandar i ja. nogu pred

nogu. reč po reč. zastajkivanje. smejanje

puževi golaći. otvoreni pred otvorenim nebom

hodanje sa puno smeha. podignem glavu ka

nebu vidim pticu visoko u letu. nikada

nemoj da zaboraviš da si stranac

podsećam sebe

novi sad  9.9.1998

 

 

 

2498/1155

 

6883  svakodnevna bol u ahilovoj tetivi je kao ukus dubina mirisa plave ruže

 

6884  7. nenad jovanović goli sin

bure je - boje rđe - opet uspravno. pred njime leži džepni kalendar bez broja za ovu

ili onu godinu. a ponad puta u tanušnoj magli - gospodstvo klupskih konja: kaskaju

stazom u obliku osmice. oborena (kao što beše bure) osmica označava beskonačno

 

konji su boje rđe. bure je - to sam već rekao - uspravno

 

sve je tu

2053. hodanje

bogme bih želeo da se

odmorim hiljadu godina. ali

trajanje - istrajavanje mi donosi

nepoznato uzbuđenje. sve više sam

uzbuđen sopstvenom uzbudljivošću. ja

sam nestao - pretočen sam. u svetu se i

pronalazim. nikada nemoj da zaboraviš

da si stranac podsećam sebe. uzbuđen

neprestajanjem nadovezivanjem

slašću energija

novi sad 10.9.1998

 

 

 

2499/1154

 

6885  jakom sirenom veliki kamion mi protrese telo. uplaši. ponizi

 

6886  već sedmu godinu ja čuvam tajnu hodanja

 

6887  u beogradu sam sa dve posekotine - na nosu i dubljom pod desnim

okom. zaradio sam ih dok sam ulazio u auto koji sam stopirao. osećanje

poniženosti se tako nastavilo ali sunce sija i sve je lepo oko mene

 

poneti sa sobom poniznost

2054. hodanje

poniznost je putovanje ka dnu. iskustvo dna. otvaranje

novih prostora slobode. iz poniženosti se može ići dalje

otrežnjen prazan ni iz čega. ljudi beže sa tih prostora

zbijajući se i gužvajući u prostorima dominacije i svetu

zabave. uzbuđen neprestajanjem nadovezivanjem

slašću energija. poniznost mi je bila

nežni prijatelj

beograd 11.9.1998

 

 

 

2500/1153

 

6888  miriše jutro na praznim ulicama beograda

 

6889  hodamo od novog sada ka bukovcu petar miloradović i ja. kaže da je napisao haiku

o kojem mi je govorio 2444. dana ruže lutanja dok smo hodali ka sremskim karlovcima

 

bezsemnen plod

nežni anđeo - plavog

grožđa pepeljak

 

6890  petar kaže da sada svakog dana piše pesme o sutonu. zamolim ga da mi opiše

vreme i izmaglicu po kojoj hodamo. ne bih je opisivao samo bih se pitao o njenoj brzini kaže

 

okružen prijateljima

2055. hodanje

kasnije je petar pričao kako je u vojsci

šakama grlio cvetove ruže. slobodan tišma je pričao

o svojoj umetnosti. bogu. o religioznom doživljaju koji je

opisivao kao radost milost. na dvorište na kome smo do

malopre sedeli i slušali slobodana je počeo da pada sumrak

sa sumrakom i kiša. padali su baš kao milost o kojoj je do

malopre slobodan govorio. podigao sam lice. petar je otišao

u gornji milanovac. valerija u mužlju. izvirujem ispod strehe

raznežen sam hladno mi je a ipak mi toplota mili po

telu. poniznost mi je nežni prijatelj

skupiti se u sebe i nicati

novi sad 12.9.1998

 

 

i

 

 

nisam tužan zbog toga što nema nikog

sa kim bih podelio samoću nego čudesno

 

 

ovo što radim nije upornost nego nežnost

 

 

već sedmu godinu ja čuvam tajnu hodanja

 

 

poniznost mi je bila nežni prijatelj

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

bili smo

pobuna

koja se

ne

buni

nego

dura

dobrotu

i

lepotu

zauvek

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

17. novembar 2025.

27742. dan mog života

 

 

2478/1175

 

6829  ja sam već došao u situaciju da nemam para da kupim hleb. dobro

možda imam za hleb ali ne mogu samo od hleba da živim kaže slobodan tišma

 

6830  rastao sam se sa slobodanom sada kisnem na dunavskom

keju. kiša jako pada hodam sporo da bih što više uživao u kišnjenju

 

6831  sačekao me je pismo nenada jovanovića

poslao mi je svojih deset beskućničkih pesama

 

6832  1. nenad jovanović tumaralo

otkrio sam klošarevo noćište: kod belog transformatora, na okretnici

oduvek se pitam gde spavaju, rekla je na to i. potom, glava joj potonu 

u naslon troseda. a tonjenje me usidri. u rečenicu. ovu

 

klize kapljice vode

2038. hodanje

 

veče je kiša se ispadala. vazduh je pun

vlage ja bez snage. sam suviše sam. zaista je

ovo desetogodišnje hodanje mnogo teže nego što

sam mogao zamisliti. sa mnogo više iskušenja onih

nepredvidljivih gotovo bezopasnih a iznuruјućih. biti

dete prepun snage stalno napolju. iskušenja koja

oduzmu snagu a da to ni ne primetim

novi sad 21.8.1998

 

 

 

2479/1174

 

6833  svojom greškom već pedeset minuta čekam autobus za

sremske karlovce gde me čeka zorica kovačić. kasnim. nerviram se kiša

je stala ali sam prepun nemoći. posle više od dva meseca duge pantalone

 

6834  hodamo po klizavoj šumskoj stazi

 

6835  zorica je zaostala. dolazi čujem njen zvižduk

 

mokri u letu

2039. hodanje

o kako smo pokisli klizali se i

smrzli se. ipak smo se najviše klizali. blato

glatko vuče. mokra odeća je bila sve hladnija

do drhtanja. bilo je na toj klizavoj stazi uživanja

hteo sam da pišem o njoj ali je kiša padala i klizalo

je. mutna voda je jurila. iskušenja koja oduzmu

snagu a da to ni ne primetim. a tek vlaga

koja se isparavala iz zelenih šuma

novi sad 22.8.1998

 

 

 

2481/1172

 

6836  ekstatičnost celog zemljinog šara osećam na

ovom beznačajnom običnom prostoru kojim hodam

 

6837  izgubljeni su reperi terminologija putokazi

lutam. ostaje mi da budem umetnik. pesnik. sin božiji

 

6838  po kosi me dodiruju krupni zeleni listovi platana

 

6839  treperim. nervi su mi napeti. uokolo čujem poludele mlade ljude

navučeni na zadovoljstvo i moć lako prskaju kao mušice na jakom svetlu

 

6840  neprestano ponavljam za sebe i tebe: neka nas dobrota hrani neka nam lepota

utoljuje žeđ. neka nas istina vodi. neka slobodom rastemo. molim se da ljubavlju živimo

 

6841  ljubav. sloboda. istina. lepota. dobrota. ne čuvam se ove me reči čuvaju

 

silovitost sveta

2040. hodanje

smirio sam se i dan jenjava

u tvom sam naručju. a tek vlaga

koja se isparavala iz zelenih šuma

u tvom naručju iako se još

nismo sreli

novi sad 24.8.1998

 

 

 

2482/1171

 

6842  plivanje

potopljenim telom u vodi ponovo

sam dete - još nerođeno - kao u majčinoj

utrobi. voda me preporađa. izmiri sa okolinom

iznedri svežinom. stvaralaštvo i jeste pretvaranje

vode u život. oduvek sam voleo vodu i da se kupam u

njoj. u moru duboko u plavom. sporo bih plivao potapao

se kao što plivaju kitovi. na dugim hodanjima pojavila mi

se i želja za dugim - slučajno pala kap -  plivanjem dunavom

pored kojeg sam često hodao. da ga plivam i preplivam. i plivao

sam ga i preplivavao. plivali smo zajedno mina vera dora zorica

nosio nas je. nazvah to ekspedicija ljubavi. mističkim kupanjem

putevi teku kao i reka. ali sam u reci oslobođen od grča

uspravnosti (grča ispravnosti). obavijen vodom kao

pelenama prirode. u vodi je lako oprostiti

jer kao da sam u suzi

(iz rečnika hodanja)

 

nisam hodao

u tvom naručju iako

se još nismo sreli. bol u

krstima raspad sistema

novi sad 25.8.1998

 

 

 

2483/1170

 

6843  zvezdano nebo

i sve vidiš i ništa ne vidiš na njemu kad

se čudiš i nestaješ pred čudom. nepojmljivo

je ali te obuzima. samo si čedo toj količini. čedo

ostalo bez daha. lepote traži moje telo i duh. razvukla

se harmonika violina - počinju sudbonosnu temu

hodam kao da mi je svaki korak jedna zvezda. tako

izgradih hodački univerzum jednog lutalice. vučen

lepotom on i dalje hoda zvezdama. kad se zagledam

nad svim koracima koje sam ostavio na zemlji

praveći sa njima od zemlje plavu ružu imam

ono isto osećanje kao kad pogledam u

nebo a nebo posuto zvezdama

(iz rečnika hodanja)

 

nisam hodao

bol u krstima raspad sistema

ističe potrošena snaga spavajući

prikupljam novu

novi sad 26.8.1998

 

 

 

2484/1169

 

6844  kako u trenutku sve nestane. sve me porazi

 

6845  ja verujem u dobrotu. verujem u jedno ime kaže

tanja nikolić dok me prati iz batajnice na put za novi sad

 

6846  uvek se na putu osećam kao kod kuće. to nije povezano

sa putovanjem nego sa beskućništvom. sa pripadanjem svemu

 

6847  put je srce prostora

 

6848  2. nenad jovanović obajgora

bure od sipkavog metala. bela maramica s

tragom govneta. bagrem što nikada nije oprašen

(zbog čega klošar kada leže pod bagrem nikad

baš nikad ne pomisli na med)

 

kako mi je lepo na putu

2041. hodanje

samoća. uzbudljivi dani iskušenja

teku. ističe potrošena snaga spavajući

prikupljam novu. predajem se

da bude volja tvoja

novi sad 27.8.1998

 

 

 

2485/1168

 

6849  razilaženja

ako kreneš razići ćeš se sa onima

koji ostaju. razilaženja su kao staze koje

se račvaju kao grane koje se granaju. trenuci u

kojima je došao kraj zajedničkog puta kad svako

ide svojim putem dalje. razilaženja su bolna. pogled

se još nada a tela su se već odvojila. zajednički prostor

je potrošen pred nama je novi put - prostranstvo koje

spašava ili ubija. prvi trenuci posle razlaza su panični

tlo pod nogama je nestalo - zjapi bezdan. život teče

dalje. da li ćemo krenuti za njim ili ćemo i sami

ostati. kako je lepo razići se sa svojim manama

razilaženje je posledica rasuđivanja. razići 

se da bi se ponovo sreli. iznenadno i

neočekivano sa iznenadnim

i neočekivanim. negde

na putu

(iz rečnika hodanja)

 

ima slasti sve dobro je

2042. hodanje

samo da se u ovoj samoći potpuno ne

otrujem gordošću. predajem se da bude

volja tvoja. samo da me hladnoća ne

ohladi i potpuno zatvori iznutra

novi sad 28.8.1998

 

 

 

2486/1167

 

6850  prolazim između potrebe da sebe poništim i potrebe da odstranim

realnost. pri tome je još i sivo i subota je i boli me ahilova tetiva

 

6851  nemaš još mnogo do kraja govori mi sve više ljudi. a niko ne zna da je u svakom

danu svih deset godina da je svaki dan poduhvat da u svakom danu preti opasnost

 

6852  niko ne vidi koliko sam daleko otišao i kako nisam tu

 

6853  moje prisustvo svedoči o drugom svetu. svetu miliona i miliona novih ljudi i novih bića

 

6854  ja sam zanos da će života biti

 

ja sam seme

2043. hodanje

u novi život odlazi snaga moga

života. samo da me hladnoća ne

ohladi i potpuno zatvori iznutra

hajmo moj živote veselo da

hranimo i hrana budemo

novi sad 29.8.1998

 

 

 

2488/1165

 

6855  izlazim iz grada da sačekujem jesen da je pozdravim upitam za zdravlje i namere

 

6856  dobro došla jeseni  kažem joj ovog sunčanog ponedeljka dok je još sve zeleno

a nebo tako plavo načičkano belim oblacima. ipak jesen je već tu sa svima nama

 

6857  na šestom kilometru osetim današnji prvi bol u ahilovoj tetivi

 

6858  i druga mrtva lasta na putu

 

6859  al je veliko nebo bog te jebo

 

baš jeste

2044. hodanje

nebo je u ravnici veliko

plavo je. gde god se okrenem

svuda je. najprisutnije je a najdalje

svu snagu mi izvlači ka sebi. nebo me

pretvara u duh. u biće koje peva. hajmo

moj živote veselo da hranimo i hrana

budemo. puna su mi usta dok

izgovaram reč nebo

novi sad 31.8.1998

 

 

 

2489/1164

 

6860  prvi je septembar hodam uz brdo

 

6861  usput se sladim šljivama i grožđem

 

6862  3. nenad jovanović skitaroš

sve što odsustvuje iz zaklona odmahnulo

je - na odlasku onom govnjivom maramicom - tački

iz koje je zaklon nikao. govno je eufemizam za suzu

koju je odsustvujuće onda pustilo i obrisalo maramicom

ono se od prave suze razlikuje samo jer je to

što je: stilska figura. moja (oh)

 

kao i oblaci

2045. hodanje

posle deset kilometra hodanje

sam nastavio sa borisom kovačem. hoćemo

onu turu mahnuo je rukom obeležavajući put koji

ćemo preći. pričali smo o stvaralačkom i reproduktivnom

kasnije i o samom putu koji nastaje putovanjem ili se nastavlja

putem bez puta. žao mi je što nisam više pisao o današnjoj slasti

grožđa. pogotovo onog sitnog što se zarumenilo kao med. prsti

su mi se lepili a niz ždrelo sam osećao snagu te slasti. sada je

već kraj hodanja smiraj je. puna su mi usta dok izgovaram

reč nebo. sunce je zapalo izgubilo snagu

kao i ja - umorni oboje smo slast

novi sad 1.9.1998

 

 

i

 

 

izgubljeni su reperi terminologija putokazi

lutam. ostaje mi da budem umetnik. pesnik. sin božiji

 

 

neprestano ponavljam za sebe i tebe: neka nas dobrota hrani neka nam lepota

utoljuje žeđ. neka nas istina vodi. neka slobodom rastemo. molim se da ljubavlju živimo

 

 

ljubav. sloboda. istina. lepota. dobrota. ne čuvam se ove me reči čuvaju

 

 

niko ne vidi koliko sam daleko otišao i kako nisam tu

 

 

moje prisustvo svedoči o drugom svetu. svetu miliona i miliona novih ljudi i novih bića

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ko i uvek

bilo nam je 

nejebati nikog

i neprestano

se

jebati

s

bogom

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

15. novembar 2025.

27740. dan mog života

 

 

2468/1185

 

6799  probijam se kroz visoki korov iza mene je slobodan dragaš

miriši polje deteline. zuje muve. toplota isijava iz ugrejane i suve zemlje

 

6800  vrućina je ali prvi put sam sinoć osetio jesen u hladnom vetru

 

6801  tišina je samo zvuk mojih koraka peva kroz suvu travu

 

6802  šipak počinje da zri. oko njega se plave prašnjave trnjine

 

6803  skidam prsluk i košulju da golom kožom sa ovog prašnjavog

puta pošaljem pozdrav najhladnijem danu u kome ću se zateći ove zime

 

prisustvo kojim se stapamo

2029. hodanje

na ovakvim vrućinama grad je kao rerna

ili užarena peć. od vrućine je sve nepomično. diše

se tek da se preživi. više nema snage ni lepih slika

u meni. vrućina i groznica su me iscrpele. hodanje

prestajem na onom delu puta na kome mi je

najzgodnije da sutra nastavim. poklanjam

ti zdravlje moje današnje izgladnelosti

novi sad 11.8.1998

 

 

 

2469/1184

 

sa crkvenjakovima

2030. hodanje

od bukovca do stražilova i sremskih karlovaca

slavica lukić njen sin ivan i najmlađa (od petoro dece)

una i tesa ivanova devojka. sve vreme sam bio koncentrisan

na njih. želeo sam da im sve dam. otuda ni jedne reči za knjigu

u toku hodanja. poklanjam ti zdravlje moje današnje

izgladnelosti. i bez reči idemo dalje

novi sad 12.8.1998

 

 

 

2470/1183

 

6804  hodali violeta i ja. učio je plivanju. opet hodali. pili pivo. nastavili hodanje

 

violeta jovanović:

2031. hodanje

podrhtavala sam kad sam uključivala kasetofon da bih skidala ono što si govorio

radovala sam se kad čujem tvoj glas. uzdah. misao. korak. vetar. automobil. pticu

kišu. tvoje disanje i žvaćkanje. jer to je sve značilo da si ti na putu i da sam i ja tamo

taj doživljaj se teško može steći čitanjem knjige. tada se ne oseti podrhtavanje tvog glasa

kada si uzbuđen. kad ugledaš maslačak na asfaltu. bulke mak ptice. ili zadihanost dok se

penješ uzbrdicom. smirivanje disanja dok se približavaš odmoru i krevetu na kraju dana. ne

može se čuti kako sa slašću žvaćeš trešnju koju si upravo pojeo i preturajući je po ustima

pričaš o tome kako ti je prijala. ili specifično izgovaranje reči: nežnost lepo krošnja. izgovaraš

ih dugo meko. ne može se osetiti tvoj prolazak kroz prostore: u gradu. pored kafića. pa neka

širina kad izađeš iz grada. automobili koji jure pored tebe ili tišina u polju. i glas koji je u

svakom predelu drugačiji. ili kada se sa vetrom nadglasavaš. ili sunce koje ti

potpuno isuši usne i jedva ih pomeraš. ili kada se na ulici javljaš nekom

poznaniku. i bez reči idemo dalje. ili ona blaga napetost

dok ne otpočneš prvu reč

novi sad 13.8.1998

 

 

 

2471/1182

 

6805 obuvam šesnaeste već izlizane rudarske patike

 

6806  rudarenje ruže je ići dalje ići dalje

 

6807  sunce mi je iza leđa lice zaštićeno

 

6808  podižem glavu i gledam suzdržavam se da ne zaplačem. uzbuđen: živo je sve

 

6809  tu sam u poljima osećam: prisutan sam

 

6810  hodam po debelom sloju prašine koja mi

se diže preko patika i plavih čarapa do kolena

 

suglasje

2032. hodanje

ići dalje u nepovrat: jer

ljubav je u nepovratu. u novo

cvetanje. kako su jasni bili trenuci danas

dok sam prolazio pored kukuruza a sve što me

je okruživalo je bila velika umetnost. nova do sada

nepoznata tu pod mojim nogama u mom srcu jer sve

je u njega ulazilo. umetnost je boravila u svemu što me

je okruživalo. srce mi je hranilo suglasje bog je živ. o

njemu ne znam ništa ali to njegovo ništa je umetnost

veća od svih. ti duboki doživljaji su iza mene i ja

ulazim u grad. ili ona blaga napetost dok ne

otpočneš prvu reč. the eye wich i see god

is the same as that with which

he sees me

novi sad 14.8.1998

 

 

 

2472/1181

 

6811  četrdeset godina od milomirove smrti. idem mu na grob mom ocu

 

6812  danas je treća ekspedicija ljubavi

 

6813  šetam sam. subota je. kao dete sam. sve

podseća na ono nekad: još desetak dana pa u školu

 

6814  kako sam stariji sve više osećam kako mi je otac nedostajao

i kako je on svojim odlaskom učinio da pouzdanje umesto u njemu

osećam u svetu. svet mi je otac. sve u svetu mi je majka

 

6815  pridružuju mi se dora stanković i zorica kovačić

hodaćemo deset kilometara i posle zaplivati

 

6816  13:40 ulazimo u dunav ispod mosta kod beške

 

6817  18:55 izlazimo iz dunava u slankamenu

 

treća ekspedicija. plivanje

2033. hodanje

plivanje se nadovezuje na hodanje. klizili smo

velikom vodom. skoro pet sati bili u njoj. plivamo po

sred dunava koji je tako pitom i tako opasan. ta velika

voda velika kao nebo što samo teče teče i teče. uživam u

snazi dunava koji me uči skromnosti. uživanje je predavanje

posle plivanja violeta nas je sačekala u inđiji sa odštampanim

primercima ruže lutanja 6. the eye wich i see god is the

same as that with which he sees me. voda nas je

nosila kao da smo njeni

novi sad 15.8.1998

 

 

 

2474/1179

 

6818  juče (nedelja) smo otplivali i četvrtu ekspediciju ljubavi. od slankamena do

surduka. dva i po sata smo bili u vodi. sada u moru koraka kupam sve plivačke zaveslaje

 

radost u kolenima

2034. hodanje

malopre me je pitala prijateljica koliko ima

još do kraja ruže lutanja i da li hodanje samo oko

novog sada osećam kao neuspeh. više je to nego neuspeh

poništavanje je to. poništavanje iz kog preostaje nanovo rađanje

da sam mogao slobodno da se krećem po svim zemljama evrope bilo

bi mnogo više medijskog i finansijskog uspeha. ali ovako je ruža čudnija

njena unutrašnja motivacija je neodgonetljivija. ruža je sve više živa sama

sobom. cveta bez zašto. cveta jer cveta. isti putevi kojima hodam svaki dan

pretvaraju se u put. sve više osećam kako sve nastaje ni iz čega. kako je

svaki korak već uspeh. kako beda. prisustvo nasilja i rata. odsustvo novca

i perspektive. mogu da probude osećanje čiste radosti i očiste oči da bi

videle lepotu ovog sveta. evo ova popodnevna svetlost. toplota

ublažena noćašnjom kišom. pa visoki jablani i ogromne

krošnje oraha. malo mače i deca koja ližu sladoled

voda nas je nosila kao da smo njeni. i svaka reč

koju napišem je poletanje galeba

novi sad 17.8.1998

 

 

 

2475/1178

 

6819  i današnji dan pripada letnjem festivalu vrelih dana

 

6820  neispavan sam vučem noge oči su mi poluotvorene. u ovakvim trenucima

najviše pomaže strpljenje i lišavanje bilo kakvog razmišljanja. ćutati. što duže ćutati

 

6821  kada kasnije pregledam rukopis žao mi je što su neke stranice prazne i pitam se kako

to da nisam mogao ništa više da napišem. tada mi to nije jasno a u ovim trenucima dok

osećam snažnu bol u ahilovoj tetivi sva snaga mi otiče samo u tome da izdržim

 

ništa više - samo izdržati

2035. hodanje

kažu mi ljudi da plaču čitajući ružu lutanja

mislim da je to od napetosti koja se oseća u

hodačkom naporu i prisutnosti svega što me

okružuje. sliva se umor po meni. lepo je izdržati

i svaka reč koju napišem je poletanje galeba

sliva se umor po meni kao san

kao zagrljaj

novi sad 18.8.1998

 

 

 

2476/1177

 

6822  danas je preobraženje. volim tu reč taj događaj

preobraziti se pretvoriti sebe u nepoznatog boljeg čoveka

 

6823  uzbuđuje me da budem bolji čovek. sretan

sam jer isto uzbuđenje prepoznajem kod nekih ljudi

 

6824  na kraju sam druge današnje šetnje. hodanje ću obaviti sa još dve

šetnje. prija mi odsustvo napora. kao tihi sneg smiruje se snaga u meni

 

6825  i dok uživam u ovoj lepoj kiši osećam kako živi tiha rana iz mog najranijeg detinjstva

ali ne uzbuđuje me više ta rana koliko rana samog sveta koju bih mogao nazvati lepota

 

sva doba si mi

2036. hodanje

sa četiri šetnje sam se na preobraženje

podsetio godišnjih doba. na disanje živog organizma

zemlje koja kruži svojim prolećem letom jeseni i zimom

sve se jedno u drugo pretapа. jedno drugim živi hrani se 

i napaja. zemlja kišom. ja tobom. sliva se umor po meni

kao san kao zagrljaj. iskrenošću hodam ka svim

tajnama i tajni godišnjih doba

novi sad 19.8.1998

 

 

 

2477/1176

 

6826  kada sam pre jednog sata po dve hiljade trideset sedmi put počeo

da hodam osetio sam kako je sve manje razloga gotovo ih više i nema

da činim to što činim. ali ako činim postoji neko ko čini da ja to činim

 

6827  svaki dan krećem da hodam. ronim. da bih izronio sa najdubljeg dna

na površinu jedno blistavo ništa. samu prazninu. prostor za sve što postoji

 

6828  na kraju hodanja kao nagradu susrećem reči drugog čoveka toliko

je moja duša naučila da skače po brdima da uzleće da lebdi u visinama da

proširuje prostore za koje nije znala da grli svu zemlju unaokolo svet i

sve što je u njemu i da vidi sebe kako ga grle ruke celog svemira

 

ne pitaj se nego niz drum

2037. hodanje

mislio sam danas o budućnosti i kako

vrednost života dolazi iz nje. dani preda

mnom će se otvoriti. iskrenošću hodam ka

svim tajnama i tajni godišnjih dobi. biti

dete prepun snage stalno napolju

novi sad 20.8.1998

 

 

i

 

 

ići dalje u nepovrat

jer ljubav je u nepovratu

 

 

sve što me je okruživalo je bila velika umetnost. nova do sada nepoznata tu

pod mojim nogama u mom srcu jer sve je u njega ulazilo. umetnost je boravila 

u svemu što me je okruživalo. srce mi je hranilo suglasje bog je živ. o njemu

ne znam ništa ali to njegovo ništa je umetnost veća od svih

 

 

plivanje se nadovezuje na hodanje. klizili smo velikom vodom. skoro pet sati bili u njoj

plivamo po sred dunava koji je tako pitom i tako opasan. ta velika voda velika kao nebo što

samo teče teče i teče. uživam u snazi dunava koji me uči skromnosti. uživanje je predavanje

 

 

ali ovako je ruža čudnija njena unutrašnja motivacija je neodgonetljivija. ruža je sve više

živa sama sobom. cveta bez zašto. cveta jer cveta. isti putevi kojima hodam svaki dan

pretvaraju se u put. sve više osećam kako sve nastaje ni iz čega. kako je svaki korak

već uspeh. kako beda. prisustvo nasilja i rata. odsustvo novca i perspektive. mogu

da probude osećanje čiste radosti i očiste oči da bi videle lepotu ovog sveta

 

 

uzbuđuje me da budem bolji čovek. sretan sam

jer isto uzbuđenje prepoznajem kod nekih ljudi

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

njušili

smo

se

svakog

dana

ko

i

dan

sa

svakim

danom

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

plivali smo

ekspedicije

ljubavi za sve

koji ljube iako

njih niko

i

ne

ljubi 

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ljubav i nije

ništa drugo

nego neko

ko je

ljubav

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

sloboda i nije

ništa drugo

nego neko

ko

je

sloboda

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

istina i nije

ništa drugo

nego neko

ko

je

istina

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

neko i nije

ništa drugo

nego neko

ko

je

ljubav

sloboda

istina

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ti

si boginja

koja me je 

rodila

i

načinila

bogom

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

14. novembar 2025.

27739. dan mog života

 

 

2453/1200

 

6766  pre hodanja sam dobio pismo od dušana vidakovića pesnika. postavio

mi je nekoliko pitanja za intervju u novinama. jedno od njih je: ruža lutanja

je i finansijski zahtevan projekat. priznajte ko u stvari stoji iza vas

 

6767  nikada nisam bio član ni jedne političke partije. ni jednog strukovnog

udruženja. nikakvog tajnog društva. ne da nisam imao nikakve veze sa policijom

i centrima moći nego me muške priče o moći špijunaži pustolovinama zaverama

ratovima herojstvima oružju novcu uopšte ne zanimaju: dosadne su mi. verujem

u boga ali nisam pripadnik ni jedne od postojećih religija iako sam učio mnogo

od njih. ni jednog učenja iako su mi mnoga draga. ne osećam se pripadnikom

bilo koje grupe bilo kog naroda bilo koje države bilo koje rase bilo kog

vremena bilo kog prostora bilo koje civilizacije. pripadam bogu

dobroti lepoti istini slobodi ljubavi

 

6768  tvoj

 

sećanje na dolores čaće

2016. hodanje

pola sedam je uveče temperatura je

malo minula. na putu sam kod batajnice. sa

pitanjem ko stoji iza mene otpočeo je današnji

dan… jedan golub sedi na ogradi mosta. niko

ne stoji iza mene niko osim tebe

novi sad 27.7.1998

 

 

 

2454/1199

 

sa slavicom

2017. hodanje

bio sam u zrenjaninu da se vidim

sa slavicom lukić. posle šest godina je prvi

put ovde. sa svoje petoro dece: anom marijom

ivanom sonjom unom. sada živi u holandiji. izborila

se za svoj i njihov život. osećam da je moja kuća tu

iza moje kože priča mi. nekoliko letnjih meseci prve ili

druge godine ne sećam se sam svaki dan odlazila van grada

biciklom i na jednom delu puta uvek zamišljala da ti dolaziš i da

se srećemo. i uvek bih te ugledala i mi bismo tada dugo pričali

posle razgovora bih se vraćala svojoj deci. hodali smo sporednim

ulicama i kada smo trebali da se rastanemo počelo je nevreme

nad zrenjaninom. za dvadeset minuta se smračilo. vetar je kidao

grane sa drveća. jak pljusak je potopio ulice. pola sata je nevreme

carevalo nad gradom. sada se vraćam. pejzaž je mokar. pljusak

je natopio suvu zemlju. vlažne boje dominiraju u predelu. na

zapadu se ponovo pojavljuje sunčeva svetlost. razdanjuje

se posle nevremena. niko ne stoji iza mene niko osim

tebe. da to je ta spasonosna kiša koju su

svi očekivali već nekoliko dana

novi sad 28.7.1998

 

 

 

2455/1198

 

6769  na putu čitam naglas reči molitve sa dopisnice koju mi je svetlana milić

poslala iz lisabona: molim te bože da me crkvica tvoja mala prazna i tiha i ove

večeri odreši od svih veza i učini da ne vidim ni oltar ni kandilo ni svećicu koju sam

sama pripalila. da budem u prostoru u kome nema ničega od života zemaljskog. da ne

važi za mene ništa od onoga što je činjenica i oblik sveta. da uđem u duhovnu svoju

suštinu potpuno i prestanem biti ono za šta važim u životu. da se sve u meni promeni

od imena do haljine. da urastem u mir duhovni tako kao što je orah urastao u ljusku

gospode daj mi da ne zaboravim prelaziti taj čudni zajednički prag između tvoje i moje

kuće i da ponovo i ponovo dolazim u ovu kućicu kraj druma između nekoliko drveta

 

crkvica

2018. hodanje

lepo mi je na kraju hodanja

iako je to samo fina rezignacija

da to je ta spasonosna kiša koju

su svi očekivali već nekoliko dana

volim reči koje poput srca jasno

kucaju u grudima

novi sad 29.7.1998

 

 

 

2456/1197

 

6770  uzalud sam pokušavao da bilo šta napišem

 

i uzalud me čini

2019. hodanje

volim reči koje poput srca jasno

kucaju u grudima. ko osunčan veš

ko žedna mačka tako nekako

izgleda i ovaj dan

novi sad 30.7.1998

 

 

 

2457/1196

 

6771  ističe juli

 

6772  hladom pod orasima u petrovaradinu

 

6773  ponekad osetim da voleti znači plakati

 

kakav momak: momčina je to

2020. hodanje

i današnje hodanje sam završio hramajući

doduše ali prepušten i tiho radostan. ko osunčan

veš ko žedna mačka tako nekako izgleda i

ovaj dan. momački mi sledi i dalje al

samo pošteno i bezbrižno

novi sad 31.7.1998

 

 

 

2458/1195

 

6774  gledam sredinu dunava na kome ću posle hodanja održati svoje prvo

pre-davanje dok plivam o ženi i muškarcu vodi i ljubavi. plivaću i pričati o

preobražaju i misteriji ljubavi koja je uvek i samo žeđ i glad za celovitošću

 

6775  lepa je ova vrućina. kao leto

 

6776  curi znoj

 

6777  svaki dan pred polazak na hodanje osećam blagu jezu pred nepotkupljivošću

prostora i vremena koji me tog dana očekuju. tako i pred današnje pre-davanje osećam

uznemirenost i tremu. pokušavam da se smirim i ono što želim reći propustim kroz srce

da bih srcem i telom pamtio ono što su misli i duh posejali u njima. ako kasnije u

trenutku izvođenja telo počne da rađa tada i moj duh počinje da stvara. tada

postaju nove reči. nikada do tada izgovorene

 

subota je

2021. hodanje

posle hodanja plivanje. nadam

se da će me ovo mističko plivanje

okupati očistiti. da ću ja i pijući prljavu vodu

dunava čistiti njega. momački mi sledi i dalje

al samo pošteno i bezbrižno. vidimo se

u ponedeljak odoh na plivanje

novi sad 1.8.1998

 

 

 

2460/1193

 

6778  plivali smo sat jedan: boris zorica dora vera ljilja brankica i ja. bejasmo labudi

 

6779  juče smo (nedelja) nastavili. plivali smo od novog sada vera midić. dora

stanković. zorica kovačić i mina novčić do sremskih karlovaca. bili u vodi dva sata i

petnaest minuta. dunav je tako moćan a pitom. opasan a blag. snažan a podatan

 

6780  juče mi je na plivanju izgorelo lice

 

6781  hodam sa igorom maleševićem: ja sam nikogović. niković. teofil krnić

pukotina bruno. tolstoj. hamvaševski. ja sam muza puškinova jer se u meni

koncentriše sva propast prošlosti i predobrota budućih svetova

 

plivanje ekspedicija ljubavi

2022. hodanje

igor malešević je bubnjar. sve vreme je pričao u

magijskim slikama. juče sam se na sredini dunava

mogao udaviti. vetar je odneo loptu uzvodno i pokušao

sam brzim kraulom na sredini reke da je stignem zaboravljajući

na snagu kojom dunav teče. talasi su počeli da mi ulaze u usta

i da nisam prepoznao smrt za par sekundi bio bih udavljen

vidimo se u ponedeljak odoh na plivanje. kako je svaka

moć opasna gordost smrtonosna

novi sad 3.8.1998

 

 

 

2461/1192

 

6782  i danas pokušavam da sačuvam lice od jakog sunca. toplota

dana se uvećava ugrejanom zemljom drvećem asfaltom kućama

 

6783  ipak smokve još nisu sazrele

 

6784  samo izdržavam ništa više ali osećam u tome primamljivost i slast. slast u

ovom običnim ulicama vrućini koja razara zelenim bagremima pod kojima hodam

 

6785  za znojavu kožu mi se lepe i mokra košulja

i gaće. sve to tako biva. a ja u tome jesam

 

6786  ni preko noći neće biti hladnije

 

6787  lepota nije u nečem posebnom nego baš tu gde je niko ne primećuje

 

ljubi me svaki dan

2023. hodanje

sve ovo ne bih mogao činiti da ne

osećam tvoju podršku. sa tobom osećam da

sam na pravom putu. kao u vodi ili snu. da li je i 

na tvojim usnama sada ružičnjak. ljubi me ljubi me

kako je svaka moć opasna gordost smrtonosna

želeo bih da ova knjiga bude usna

na tvojim usnama

novi sad 4.8.1998

 

 

 

2462/1191

 

6788  na kiši odmaram oči koje su ovih dana bile nadražene na suncu i lice koje je gorelo

 

6789  pod starim drvoredom oraha retko na suncu ponegde pokrivena

mahovinom staza od mokrih cigala. sve je manje takvih staza

 

jutrenje

2024. hodanje

šest ujutru iz planinarskog

doma na stražilovu posle pijane

i neprospavane noći vraćamo se boris

kovač lav i ja u bukovac. svanulo je jutro

sunce se rodilo sa istoka. lelujam pijan. jutarnja

svežina daje snagu i održava me na nogama

želeo bih da ova knjiga bude usna na tvojim

usnama. jutrom sve počinje iznova

novi sad 5.8.1998

 

 

 

2463/1190

 

6790  dragi miroslave danas 30. jula 98 smo hodali za ružu lutanja i tebe. ruži

smo dodali jedan mali pupoljak a tebi smo na dar ishodali celih 20 km. uzmi jedan

dan odmora od hodanja. hodali smo za tebe. tvoji saša i peđa. dopisnicu od saše i

peđe iz luksemburga sa fotografijama hodačkih puteva zatekao sam u poštanskom

sandučetu kada sam se jutros pijan iscrpljen vratio sa spavanja

 

saša tišma i peđa šiđanin za mene

2025. hodanje

dok su pre sedam dana hodali za ružu da li su saša

i peđa znali da ja i inače danas ne bih mogao hodati. ne

samo da nisam mogao hodati nego sam sasvim puko od

umora i alkohola. još više od energije koja je prošle noći strujala

kroz mene i oko mene u razgovoru sa mladim ljudima iz pozorišne

grupe ivane inđin. davaо sam im se do kraja. vodile su me snažne

reči koje sam izgovarao. kada živo izgovorim reči reči se pretvaraju

u život. tada su reči delo. ali uz vino i mladu noć ja sam se

potrošio. jutrom sve počinje iznova. potrošio

da bih se obnovio

novi sad 6.8.1998

 

 

 

2464/1189

 

6791  ponovo na nogama izbolovan bez snage prazan samo hodim

 

6792  kao ispucaloj zemlji bez vode suše mi se usne od vrućine

 

6793  na suvim mi usnama još bridi jučerašnja izašla groznica

i nos i koža na čeonim kostima mi se ljušte. to je od nedeljnog

plivanja na ekspediciji ljubavi. sve te rane su od traganja

 

samo brodim

2026. hodanje

našao sam ali i dalje tražim

traganje je ono stanje duše kojim

se nalazi. traženje nas štiti od banalnosti

posedovanja. traženjem sam izložen. čuvam

se tako što se ne čuvam. usne mi se suše

kao odlaženje. potrošio da bih se

obnovio. hodam: ja zov

novi sad 7.8.1998

 

 

 

2465/1188

 

6794  tu sam da mi osetiš telo po tvom telu

 

6795  kad udahnem litru lepotu u sebe deset litara lepote izdišem

 

sutra je nedelja i novo plivanje

2027. hodanje

hodam: ja zov. mahnem ti iz današnje tišine

novi sad 8.8.1998

 

 

 

2467/1186

 

6796  juče smo plivali vera midić. zorica kovačić. dora stanković i ja. od sremskih

karlovaca do mosta kod beške. dva i po sata smo bili u vodi. bila je to druga

ekspedicija ljubavi. ekspedicija ljubavi je svaki put svako delo od početka do kraja

 

6797  puno slika o životu i ulozi jedne jedine ličnosti mi kruži mišljenjem

osećanjem i telom na ovoj vrućini. ali ni jednu od njih još ne mogu 

da kažem još nije umrlo njihovo posejano seme

 

6798  oko četrdeset stepeni. usna mi se od vrućine

osušila i ispucala. osećam je kao preoranu njivu

 

druga ekspedicija ljubavi

2028. hodanje

između cveta i sveta izabrao bih cvet. jer sa

cvetom se događa ljubav a sa svetom moć. nisam

dovršio ovo razmišljanje kao ni mnoga druga. ali sve

što je živo i rađa ponoviće se. mahnem ti iz današnje

tišine. hodanje prestajem na onom delu puta na

kome mi je najzgodnije da sutra nastavim

novi sad 10.8.1998

 

 

i

 

 

gledam sredinu dunava na kome ću posle hodanja održati svoje prvo

pre-davanje dok plivam o ženi i muškarcu vodi i ljubavi. plivaću i pričati o

preobražaju i misteriji ljubavi koja je uvek i samo žeđ i glad za celovitošću

 

 

ako kasnije u trenutku izvođenja telo počne da rađa tada i moj 

duh počinje da stvara. tada postaju nove reči. nikada do tada izgovorene

 

 

lepota nije u nečem posebnom nego baš tu gde je niko ne primećuje

 

 

kada živo izgovorim reči reči se pretvaraju u život. tada su reči delo

 

 

ekspedicija ljubavi je svaki put svako delo od početka do kraja

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

pesničko

stvaralačko

prosjačko

filozofsko

lutalačko

monaško

ludičko

to

smo

bili

bog

ti

i

ja

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

13. novembar 2025.

27738. dan mog života

 

 

2439/1214

 

6721  ponedeljak upeklo sunce. čim sam krenuo osetim blagi bol u tetivi. sve sam više sam

 

6722  sve je manje novca (monaški i prosjački). sve se više širi rat. sve je više pretnji u svetu

 

6723  u jednom trenutku život zavisi samo od mene

 

6724  vrućina je znojim se pored visokih čičkova i mlade trske

izrasle na teretnoj železničkoj stanici kroz čije vozove volim da prođem

 

6725  hodam po jednoj šini širine ruke. ljuljam

se održavam ravnotežu kao nekad u detinjstvu

 

6726  voleo bih kada bih više pisao nedovršene

rečenice. nejasne misli. rečenice sa puno grešaka

 

i tada sam samo hrana

2004. hodanje

izdržati je čudesna stvar. pogled

pupoljak. izdržati znači pevati

pružam korak lepo mislim

pevati znači biti i igrati

novi sad 13.7.1998

 

 

 

2440/1213

 

6727  ovo bi se moglo nazvati izrovanim putem. sasušeni delovi su

prevučeni tankom skramom. mokri su pod vodom ili dubokim tragovima

traktorskih guma. neki delovi od nagle sunčeve toplote su ispucali

 

6728  pusto polje u susret mi dolazi žena sa biciklom i kao uvek u takvim situacijama

osetim u njoj strah od nepoznatog muškarca. to me čini tužnim i podseti me na sve

strahove koje žene nose zbog teških iskustava sa muškim nasiljem

 

6729  izvadiću zvona iz džepa zvoniću i moliću se

 

6730  ovo sam ja posle druge čaše kisele

 

izrovan ili ne ja hodam njim

2005. hodanje

na licu mi se sasušila znoj. uzbuđuje me ta

priča koju pričam. priča bez uzbuđenja. krenuti otići

vratiti se. tako svaki dan. svaki mesec. svako godišnje

doba. svake godine. volim te rečenice koje liče na sve

druge rečenice kao ova vrućina koja liči na sve

vrućine. danas me je tetiva nešto manje bolela

pa sam radostan. pevati znači biti i igrati

ulicama se širi nežno treperenje

mojih umornih butina

novi sad 14.7.1998

 

 

 

2441/1212

 

6731  volim gospodstvo strpljivosti baš dok sam iscrpljen

 

pouzdana tetiva

2006. hodanje

bio je to običan dan ali sam

zadnjih tri-četiri kilometra morao da

hramljem i trpim bol. ahilova tetiva više nije

mogla da nosi i vuče. pokušavao sam ali nije

uspevala. čemu sve to. zbog postojanja

ulicama se širi nežno treperenje mojih

umornih butina. da zbog postajanja

novi sad 15.7.1998

 

 

 

2442/1211

 

6732  vrućina izbija iz zelenila oko tise. pored puta na daskama zabijenim

na dva koca crnim slovima piše čarda ponovo radi. dvesta metara desno

riba i tamburaši. sa sporednog puta prilazi mi žuti pas

 

6733  prelazim preko tise. reka je mutna. žutosiva od

kiša. iza stuba nizvodno stvaraju se virovi. vri reka

 

6734  laste lete kao da me najnežnije ruke miluju po celoj koži

 

6735  kako je teško opisati vetar nad rekom

 

6736  u zrenjaninu sam malopre izašao iz kamiona. dok smo se

vozili objašnjavao sam šoferu šta radim a on mi je sa osmehom na

licu rekao baš je to čudno i lepo sresti čoveka koji hoda i piše o lastama

 

čovek koji hoda i piše o lastama

2007. hodanje

u novom sadu sam sunce mi sija u lice. ne osećam

bol u ahilovoj tetivi. sretniji sam i lepši bez bola. kao

da zemlja teče pod mojim nogama. kupio sam kilogram

paradajza nosim ga u papirnoj vreći. sunce mi sija u

leđa. odmaram se u odsustvu brige osećajući da

je samo jedan čovek dovoljan. da zbog

postajanja. dovoljan izvor života

novi sad 16.7.1998

 

 

 

2443/1210

 

6737  iza mene je tridesetak ljudi penjemo se ka...

 

6738  ka zdravicama berđajevu buberu gurđijevu hamvašu

 

6739  polako pada veče na proplanku smo. zapada sunce. svi smo popili vino...

 

6740  petar miloradović nam deli kolače koje je napravio želeći da nahrani dobrotu

 

penjanje - nazdravljanje

2008. hodanje

hodanje smo završili kroz požnjeveno

polje žita dok se na nebu pojavljivao

mlad mesec. dovoljan izvor

života. bili smo novo žito

novi sad 17.7.1998

 

 

 

2444/1209

 

6741  od ranog jutra upekla zvezda. prelazim most

 

6742  sa slamčicom u kljunu vrabac na žici

 

6743  znojim se od ranog jutra

 

6744  u hladu starih oraha oči mi nalaze predah u plavoj boji cikorije

 

6745  voleo bih da napišem jedan haiku koji glasi otprilike ovako: anđeo je

bezsemen plod kaže mi petar miloradović dok silazimo crvenim putem ka karlovcima

 

od ranog jutra do ponoći

2009. hodanje

ponoć je strmom šumskom stazom spuštamo

se ka stražilovu staniša dautović i ja. on hoda ispred

osvetljavajući stazu malom baterijskom lampom. hodamo

nogu pred nogu to uvek odmara. za nama hoda borisov

pas. već smo sišli. ulazimo u kola pas ostaje. bili smo

novo žito. volim reči koje kao i strma šumska

staza sigurno vode kroz opasnost

novi sad 18.7.1998

 

 

 

2446/1207

 

6746  plovi sa onima što plove. putuj sa putnicima. seti se svih milostivi bože

koje svako od nas ima na umu u ovaj čas… tebi poveravamo sav život svoj

 

6747  vrućina je sunčevi zraci dodiruju kosti

 

6748  da l ću biti sposobna da uistinu sagnem glavu

 

6749  većina ljudi ide na štrand kolima

 

6750  hodam pored lađa pod imenom lika mišeluk tisa panonija. prema kanalu mlad čovek

uči ženu ribolovu i jedva može da se uzdrži od smeha gledajući njenu nespretnost

 

ja bih te stalno pitala

2010. hodanje

hodanje je savezništvo. savezništvo sa

rečima u prolazu. sa podnevnim suncem. sa vrućim

kamenom. sa dunavom. sa svima čije su me misli

ikada obradovale. hodanje je hodočašće radoznalog

čoveka. volim reči koje kao i strma šumska staza

sigurno vode kroz opasnost. gubiš

dane nemoj gubiti radoznalost

novi sad 20.7.1998

 

 

 

2447/1206

 

6751  juče je umesto mene hodala i pisala j. videla je kako hramljem sa

bolnom tetivom i htela je da mi pomogne. sve je tako jednostavno. kao i poruka

njene bake koja joj je jednom na štanglici napisala: lent vagyok a kertben (dole sam u bašti)

 

6752  posle prvih nekoliko kilometara sun i ja kupujemo hladno

pivo u prodavnici i u hladu ga popijemo. sada podnapiti teturamo 

na velikoj površini asfalta kod sajma i pevamo navijačke pesme

 

6753  ja više volim ovako meko opuštanje. šutka je

suviše gruba. ovo me više razveseljava kaže sun

 

odlučno da

2011. hodanje

već nekoliko dana hodam sa

zavojem oko tetive. u rakiju sam stavio

andole i time je natapam. čini mi se da natopljen

 zavoj pomaže ali pre svega pažljivost prema

njoj ublažava bol. gubiš dane nemoj gubiti

radoznalost. nežan sam prema telu koje

stari iz čijih očiju večno zrače

dečije oči

novi sad 21.7.1998

 

 

 

2448/1205

 

6754  na putu uvek osećam razvejavanje. njime se budi u meni nežnost

 

6755  na ovoj vrelini i vetru osećam more u svom telu. miris

morske vrućine i morskog bilja koje sam prikupljao u sebi u detinjstvu

 

6756  u beogradu me zapahne miris jedne žene pa miris druge žene pa

miris sledeće. mnogi muškarci koje vidim za pojasom nose telefone. setim se

reči jednog od najdražih mi dimitrija baščevića mangelosa najlepše je biti neprimećen

 

spor od zagledanosti

2012. hodanje

okupan iscrpljen rashlađuje me topli vetar

u dunavu sam učio violetu da pliva. bilo je lepo

biti u vodi. kao i ova koža koja se posle kupanja

odmara. nežan sam prema telu koje stari iz čijih

očiju večno zrače dečije oči. penjem se uz

stepenice nevin sam kao žeđ

novi sad 22.7.1998

 

 

 

2449/1204

 

6757  juče sam dragani erdevički predao rukopis ruže lutanja i 1000 dm. da li će jagoda i

nikola heleta uspeti da za taj novac odštampaju knjigu u petsto primeraka. ostalo mi je još

200 dm. (uspeli su. jagoda i nikola hvala vam) sa tim novcem može se samo preživljavati

živeti se ne može a raditi nikako. ali ja sam ruža. o knjigama se niko ne brine i one

se ne distribuiraju. mali broj ljudi zna za njih. teško je tako pisati ali tim pre

 

6758  nisam dovršio prethodni fragment zamislio sam se

povuklo me je hodanje. sada uživam. znoj na licu me čisti

 

6759  hodam sa srđanom kneževićem prašnjavim letnjim putem u kojem sam pisao

pre desetak dana dok je bio blatnjav i dok se zemljana pokorica sušila na njemu

 

sve je suvo prašina do kolena

2013. hodanje

pre nego se rastanemo srđan me pita da mu pričam

o novoj muzici. kažem mu da sam iscrpljen i da ćemo

pričati drugi put. ne govori mi se. zaista vrućina radi

svoje. sada sam samo žedan. još kilometar i po i

onda tečnost tečnost tečnost. penjem se uz

stepenice nevin sam kao žeđ. iz suvih

usta ipak ističu vlažne reči

novi sad 23.7.1998

 

 

 

2450/1203

 

6760  volim da pišem na način kojim ptice pevaju

 

uz najbolje pivo na svetu

2014. hodanje

hodao sam sa valerijom lacko. malopre smo se

rastali. na uglu temerinske ispred radnje smo sedeli

i popili po hladno pivo. sada sam ošamućen. vrućina je 

i saobraćajna gužva. ljudi se vraćaju s posla. dok čekaju

autobuse s nogu piju pivo i puše. setim se slika iz siromašnih

zemalja gde sam video kako ljudi uživaju u lošem pivu i lošim

cigarama jer loše pivo i loše cigare su najbolje pivo i najbolje

cigare kad boljih piva i boljih cigara nema. tako je i ovde

savršenstvo u bedi koja se širi jer boljeg od ovog nema

na vrućini su se ljudi izvalili po vreloj travi i asfaltu. ne

dvoume se ovde su. beda je omamljujuća baš kao i

sterilnost bogatstva. uživanje u odličnom pivu nije ništa

veće od uživanja u lošem pivu. kao kuće asfalt drveće

vazduh i ljudska tela su se ugrejala. svi su se razgolitili

omađijani letnjom seksualnošću. sve zri i zrelo je da

prepukne. da se prelije ulije osladi. iz suvih usta

ipak ističu vlažne reči. kroz ulice ipak

ćarlija rashlađujući vetar

novi sad 24.7.1998

 

 

 

2451/1202

 

6761  krenuli smo posle ponoći da hodamo do svitanja

 

6762  pesme se pevaju glasom koji je spojen sa

ritmom srca preko muda do stopala kojim hodaš

 

6763  dati se to je cela priča

 

6764  cigani volim ih. trista ciganskih porodica ovih dana pobeglo

ispred ratnog ludila. naselili se na obodu grada bez vode i hrane

 

6765  ponekad se ne može biti ako nisi sam. ne sam

protiv svih nego sam za sve. voleti znači voleti sve

 

ženi koja hoda ove noći sa mnom

2015. hodanje

ove noći je ka zori sa mnom hodala zorica kovačić

svanućemo u hodu. rukom joj pokazujem bandere koje

vidimo uz put. i jablan joj pokazujem. čuju se prvi petli

kroz ulice ipak ćarlija rashlađujući vetar

jedan golub sedi na ogradi mosta

novi sad 25.7.1998

 

 

i

 

 

u jednom trenutku

život zavisi samo od mene

 

 

izdržati je čudesna stvar. izdržati znači pevati. pevati znači biti i igrati

 

 

 

 

uzbuđuje me ta priča koju pričam. priča bez uzbuđenja. krenuti otići

vratiti se. tako svaki dan. svaki mesec. svako godišnje doba. svake godine

 

 

volim gospodstvo strpljivosti baš dok sam iscrpljen

 

 

volim da pišem na način kojim ptice pevaju

 

 

dati se to je cela priča

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ja sam bio

a ti si činila

ja sam činio

a ti si bila

pesma

ruže

lutanja

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

12. novembar 2025.

27737. dan mog života

 

 

2427/1226

 

6691  idem

 

6692  vazduh je vlažan isparava se noćašnja kiša

na jakom suncu. hodam - negujem se - uživam

 

6693  slučajno sreo rajku sredojević. vozila je bicikl. krenuli smo zajedno ka njenoj kući

predložio sam joj da prođemo pored teretnih starih vozova pored kojih često prolazim. u

jednom trenutku se rajka uplašila od zatvorenog prostora. uzeo sam rajkin bicikl na rame

 

6694  u svakom pogledu je hiljadu slika

 

prvog jula

1995. hodanje

košulja mi se lepi po oznojenoj

koži. prašina mi je na licu. noge izgrebane

od visoke trave čičkova i kopriva. i pored toga

što se na ulicama oseća da su ljudi poraženi

uplašeni da žive bez ikakve perspektive život

buja i u njima. bedno je ali ima sladoleda poješću

jedan. velika je vrućina ali i na njoj rečenice teku

reč po reč. ponoć je zadnju rečenicu zapisujem dok

traje veliko nevreme sa jakim vetrom munjama koje

svakog trenutka osvetljavaju noć i grmljavinom koja

se valja po celom svodu nebeskom. na kraju

dana iscurila je žestoka vrućina a blagi

vetar je donosio povremeno svež dah

novi sad 1.7.1998

 

 

 

2428/1225

 

6695  koža

kad kažem koža pomislim

na lice šake pete i leđa. oni su

najizloženiji. ali i cela koža je to – izloženost

most između spoljašnjeg i unutrašnjeg. koža

trpi udarce. najveći je ljudski organ. gde god

krenem po telu svuda ću je sresti. od glave do

pete koža prekriva sve svaki deo tela. koža je

miris. volim miris sveže kože a tako miriše koža

sa mnogo dodira. kožom se upija celina. kad

se naježi koža sve oživi - i telo i svemir

samo svim porama. hodanjem sam u

neprestanom dodiru sa

kožom sveta

(iz rečnika hodanja)

 

nisam hodao - na bioenergetskom pregledu

na kraju dana iscurila je žestoka vrućina a blagi vetar je donosio

povremeno svež dah. lek je u živom biću u prirodi koja nas okružuje

u energiji tvorca a posebno se lečimo verom koja je

dobrota istinitost plemenitost

novi sad 2.7.1998

 

 

 

2429/1224

 

6696  ja samo hoću da publika doživi jedan udar. taj udar je svežina obnova. želeo

bih da pravim atmosfere. jednostavno mrak svetlost miris naježi se čovek. putuje

tristo godina tamo ili ovamo kroz atmosferu. mislio sam da idem sa tobom i ponesem

trubu. al ja bih stao u prirodi sve što bih svirao bilo bi namenjeno prirodi vetru ili biljci

prvo bih gledao šta oni rade i onda bih se sa melodijom trube stopio sa njihovom

melodijom. svirao bih inače na bilo kom mestu u prirodi. uostalom svirao bih

bilo gde ne mora ni u prirodi. najvažnije je samo da sviram jer ja sam

trubač priča mi slobodan dragaš

 

trubač

1996. hodanje

krenuli smo slobodan i ja

u pet ujutru. sunce je već bilo izašlo

u jedanaest sati kada smo završili bio je

dvadeset jedan kilometar. lek je u živom biću

u prirodi koja nas okružuje u energiji tvorca a

posebno se lečimo verom koja je dobrota

istinitost plemenitost. kada smo

pošli grad je još spavao

novi sad 3.7.1998

 

 

 

2430/1223

 

6697  baš mi je bio potreban ovaj umor. energiju koju sam potrošio me je ispraznila i sada se

osećam lakši. a kiša je bila posebna. bila je čistija od one u gradu. kao da mi je spirala neku

ljušturu. lepo je što smo bili na putu i nismo mogli da se sklonimo jer meni bi u stvari bilo žao

da se sklonim sa te kiše. bili smo zajedno sa ovim munjama koje obično vidim kako su

negde daleko i uvek osećam zašto nisam tamo a evo sad sam bio tamo. noge me bole

prijatno. sad sam se baš umorio ali bez umora mi ne možemo osetiti koliko nam je

lepo priča mi dok prelazimo most osamnaestogodišnji nemanja živanović

 

noćno hodanje

1997. hodanje

četiri je ujutru. pošli smo u jedanaest

pre ponoći. završavam hodanje. mokar sam

kiša ponovo počinje da pada ali sad slabija nego

ona koja je pljuštala po nama dok smo kroz mrak

hodali izvan grada. kada smo pošli grad je još

spavao. hladno mi je ali za stotinak metara biću

u toplom prvo u toploj vodi pa u čaršavima

novi sad 4.7.1998

 

 

 

2432/1221

 

6698  često sam mislio da znam sve ali onda sam video da tako naletim na klin. najveći

problem danas je novac jer svi hrle da uzmu novac a tada nastaje opšta krađa. haos. ja

volim da živim bez novca. ne volim da imam novac u džepu. ne volim rasizam. ne vidim

zašto bi nečija krv bila svetlija od neke druge krvi kad smo svi od boga dati. volim da

jedem i spavam. volim da crtam i šijem. volim da se opijem jer sam tada slobodniji

volim da se družim sa čovekom. volim kada me masa opije i kada u njoj

igram priča mi osamnaestogodišnji sun mandić

 

sun

1998. hodanje

hodao sam sa sunom poljima

između veternika i futoga. prolazili smo

pored kukuruza pokošenog žita ustajalog

kanala obraslog trskom. želeo je da mu pričam

o svom životu u njegovim godinama. pričao sam

mu. dunav je tekao široko i pouzdano baš kao što

se fruška gora plavila i širila iznad njega. hladno

mi je ali za stotinak metara biću u toplom prvo u

toploj vodi pa u čaršavima. sa sunovom

mladošću i slike su postajale mlade

i u žudnji za životom bolnije

novi sad 6.7.1998

 

 

 

2433/1220

 

6699  beže mladi ljudi iz ove zemlje. ovde su im njihovi roditelji budućnost već potrošili

 

6700  stojim na raskršću sterijine ulice sa hadžisvetićevom i baranjskom. prija mi tišina

u kojoj sam. starija žena prolazi pored mene i puši. nogu pred nogu ulazim u baranjsku

ona je najmanja najkrivudavija. u kući broj četiri neko spušta roletne. u susret mi dolazi

mlada devojka. otključava metalnu braon kapiju kuće broj tri. čuju se gugutke

 

6701  levo u zemljane ćuprije. na dvorišnom

zidu neko je napisao ja bih dala da sam znala

 

6702  četvorogodišnji dečak sa plastičnim mačem za pojasom i bakom koja ga vodi kad

susretne dve devojčice tamnije boje kože kaže one su prljave nisu oprale svoje majice

saosećam sa devojčicama, ali i dečakom koji je a da to i ne zna već otrovan zlom u sebi

 

vucaranje

1999. hodanje

bio sam kao biljka

neko veliko drvo. živim da bi

život kroz mene živeo. sporo hodam

i osećam kako sve ističe iz mene. naravno

da mi je lepo i da sam srećan. sa sunovom

mladošću i slike su postajale mlađe i u žudnji

za životom bolnije. uz cveće sam dok

sat na crkvi pokazuje dva

novi sad 7.7.1998

 

 

 

2434/1219

 

6703  dvehiljadito hodanje. volim količine jer one su prisustvo koje opija. vode

nas u nepoznate sebe. količine razaraju omamljenost komforom prosečnosti

 

6704  sipi kiša hodam zaštićen time što samo napolju

 

6705  stavio sam ruke u džepove i valjam se s noge na nogu

malo mi je hladno po telu ali ja sam se zavukao unutra i posmatram

 

6706  uvek kada sam osećao količine mislio sam na lišće u krošnjama

drveća. na vlati trave. zrnca peska. njihova egzistencija u tom mnoštvu bi

me razneživala. prepoznavao sam se i sam kao krhkost u božijem mnoštvu

 

6707  spava mi se blag sam kao kamilica

 

hodanje za tebe

2000. hodanje

malim ulicama ću uskoro izaći na

glavni trg. do njega je samo stotinak metara

želeo bih za to vreme da napišem ovaj tekst za

tebe. ti nisi tu ali ja sam sve vreme sa tobom. na

svim dosadašnjim hodanjima. ti si mi majka. rađam

se u tebi. ležiš poda mnom i svakom mom koraku

daješ snagu. majka si mi legla sa mnom da mi daš

toplotu da bih ti bio otac i muž. ženo kćeri moja

jedina. ti si moj bog. uz cveće sam dok sat na

crkvi pokazuje dva. spava mi se budi mi san

novi sad 8.7.1998

 

 

 

2435/1218

 

6708  sve je pisano istom rukom kaže slobodan dragaš

 

6709  gore smo na planinskom vrhu. počinje pljusak

 

6710  u pljusku smo. miriše planinsko bilje

 

6711  sloboda se oseća u telu. slobodan sam jer mi je u pljusku postradao strah

 

6712  kiša je prestala. hodamo po travi na čijim vlatima se presijava sunce

 

6713  sve se nadovezuje. mokar put pred nama vijuga ka uzbrdici

 

6714  danas ističe dve trećine ruže lutanja. još je 1218 dana preda mnom

 

dobar dan za slavlje

2001. hodanje

spuštamo se u sremske karlovce

uživali smo u kišnim i svetlosnim zavesama

koje su padale iz visine ka zemlji. hodali smo zbog

ruže a kao da smo se vraćali posle okopavanja vinograda

umorni i ozareni od fizičkog napora. jebe mi se za sve mi

se jebe tako bih opisao sreću na kraju hodanja. spava

mi se budi mi san. ne bih ništa rekao sve

me boli kaže slobodan

novi sad 9.7.1998

 

 

 

2436/1217

 

6715  reči su umiranje za lepotom

 

6716  u poljima sa minjom. od veternika do

sajlova. pola puta je suvo pola još vlažno od jake kiše

 

hodanje za dečaka

2002. hodanje

prolazili smo pored neograđenog

salaša kraj puta. kao i uvek morke su kljucale

i pijukale po travi. kokoške su bile na dvorištu kao i

poslagane stare cigle. ispred kuće gomila dasaka i čovek

koji je vadio eksere iz njih. sve ovo pišem zbog četvorogodišnjeg

dečaka koji je sedeo ispred dasaka i posmatrao dedu dok radi. ali

kada je video nas dvoje kako prolazimo zagledao se u nas. sva čežnja

za odlaženjem se videla u njegovim očima. ona ista koju prepoznajem i

u sebi osećajući daljine i tvoje srce. čežnju za drugim pretvaranjem u

drugog. za životom u kome umirem za tobom. tako je i dečak umirao

svojim pogledom za nama. nikada više on neće biti samo dete koje

živi na salašu sa dedom. ovim pogledom on se zarazio odlaženjem

zarazio se koracima drugih ljudi koji su otišli u svet. svi smo mi

mladunčad stranstvovanja. svi smo mi deca stranca

ne bih ništa rekao sve me boli kaže slobodan

dajem ti se rebro sam tvoje

novi sad 10.7.1998

 

 

 

2437/1216

 

6717  telo mi je tvrdo

 

6718  posle nekoliko kilometara hodanja telo mi se

ugrejalo postalo elastično prijatnije mi je u njemu

 

6719  promiče kiša voda iz česme curi zapara je sve veća zasvrbelo me uho

 

6720  nedostaje mi neko. neko sa kim bih za trenutak

mogao da predahnem. neko sa kim bih razgovarao

 

neko

2003. hodanje

je žena koju tražim čekam

stvaram. žena koja bi osetila

preporađajuću snagu beskućništva

svoj dom videla na svakom mestu u predelu

sigurnost osećala u bezbrižnosti. radost u

slaganju. žena koja bi se svojim predavanjem

iznova rodila. beskućništvo je rudnik života

lepota pod rukom. kako bih bio bih sretan sa

ženom koja bi osećala isto u čijim očima bih

video slobodu i savezništvo na putevima

dajem ti se rebro sam tvoje. pružam

korak lepo mislim

novi sad 11.7.1998

 

 

i

 

 

u svakom

pogledu je hiljadu slika

 

 

živim da bi život kroz mene živeo

 

 

sipi kiša hodam zaštićen time što samo napolju

 

 

reči su umiranje za lepotom

 

 

ali kada je video nas dvoje kako prolazimo zagledao se u nas. sva čežnja

za odlaženjem se videla u njegovim očima. ona ista koju prepoznajem i u

sebi osećajući daljine i tvoje srce... svi smo mi mladunčad stranstvovanja

 

 

neko je žena koju tražim čekam stvaram. žena koja bi osetila

preporađajuću snagu beskućništva. svoj dom videla na svakom

mestu u predelu. sigurnost osećala u bezbrižnosti. radost u slaganju

 

 

i

 

 

ružo lutanja

bili smo napaljeni

na svaki dan i to u svih

deset godina i baš zbog

te napaljenosti na svaki

dan i to u svih deset

godina bili smo a i

sada smo

odbačeni

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

11. novembar 2025.

27736. dan mog života

 

 

2413/1240

 

6657  bez vetra i sunca ni oblačno ni toplo ni hladno. tako i ja hodam

 

6658  sve vreme hodam za moju desnu ahilovu tetivu

potrebna joj je nega. već više od četiri godine u njoj je bol

 

6659  prve kapi kiše me ozaruju. kocentrisan sam

na tetivu osetim kako kroz nju ne prolazi energija

 

6660  po kiši lipe još jače mirišu

 

ahilova tetiva

1984. hodanje

me je manje danas bolela. ali hodao

sam sporo i poštedeo je sedam kilometara. da 

li ću morati da je operišem da je nekoliko meseci

odmorim. voleo bih da mi se to ne desi ali nije to u

mojim rukama. dok pišem ovaj tekst na terasi kisnu

mi ramena i kosa. saksije sa muškatlama su

napunjene vodom. kako pomoći sebi. kako se sam

negovati. kako se pomaziti: samo ću sporo šetati

ja sam ruža - ti si srna. hodaću sporo

da bih je milovao i okrepio

novi sad 17.6.1998

 

 

 

2414/1239

 

6661  uspon od stotinak metara. sa desne strane odron

obrastao bagremom. tu sam na usponu - samo da se javim

 

6662  prolazim pored bulki vetar nosi lišće mladih i starih

višanja sunce blešti i sija u lice iznad mene dva tamna oblaka

 

6663  višnje su sazrele sa svakog drveta uberem po jednu-dve. pocrnele su od slasti i sunca

 

6664  a tek ovi vruštevi. slatki krupniji od oka. ubrao sam ih desetak. napunili su mi stomak

 

6665  sa ivice odrona koji bukovčani zovu vezirac podižem ruke i pozdravljam

borisa kovača u njegovom dvorištu. daleko je ali vidim njegovu podignutu ruku

 

zadihan

1985. hodanje

nebo se naoblačilo iznad bukovca

zazelenila se polja kukuruza. vetar leluja

travu. sve buja željom za drugim. život je žudnja

za životom. ovih dana zriju višnje i trešnje a ja

čitam berđajeva. šmemana. višeslavceva. bubera

slušam portugalsku fado. pjacolu. borisa kovača

gurđijevljevu muziku za klavir. hodaću sporo da bih

je milovao i okrepio. ovih dana bujanje prirode

je na vrhuncu zelenilo je najraskošnije

novi sad 18.6.1998

 

 

 

2415/1238

 

napisano sa dugim pauzama u govoru

1986. hodanje

dan sam proveo hodajući i družeći se sa vesnom milović

hodali smo sporo nogu pred nogu. sećali se. prošlost - pređeni put

je kao platonovo sećanje - podsvest. đubrivo. vesna mi je masirala

celo telo. to joj je sada posao u londonu. savetovala me je kako da

eventualno bol i otok na ahilovoj tetivi smanjim istezanjima. sve ovo

pišem setno gledajući kroz prozor autobusa dok predvečerje pada na

polja oko novog sada. sećam se sličnih gledanja kroz prozore. još

jedan dan je otišao u muzej. i danas sam posejao svoje korake

pod zemlju - u sećanje - da iz nje niknu cvetovi plavih ruža

ovih dana bujanje prirode je na vrhuncu zelenilo je

najraskošnije. bezbrižan sam prepušten

čudu koje me hrani

novi sad 19.6.1998

 

 

 

2416/1237

 

6666  petar miloradović mi priča da je starac tadej na pitanje

njegovog prijatelja-iskušenika šta je potrebno čoveku da bi uspeo

odgovorio potrebno je znati gde ideš i kako to da pređeš

 

sa petrom aleksandrom i robertom

1987. hodanje

sve vreme smo petar i ja hodali sa aleksandrom tišmom

parkom kejom sa mnogo reči. pričali o robertu valzeru

prošla je subota. petar je otišao u g. milanovac. počinje

nedelja. bezbrižan sam prepušten čudu koje me

hrani. dragana petrova žena mi je

poslala čarape

novi sad 20.6.1998

 

 

 

2418/1235

 

6667  polako nogu pred nogu. sami nigde nikog hodamo siniša tucić i ja. ka

vrhu brda. sa suncem ka vetru. dole u hladu drveća čuju se zvona iz ovčijeg stada

 

6668  sunce je visoko iznad nas. hodamo bez senke

 

6669  siniša je seo na zemlju ovako pastiri kaže

 

6670  sišli smo u bukovac. nikada toliko nisam hodao kaže siniša

 

6671  višnje su skoro obrane. video sam prve rumene kajsije. vrućina je ispraznila selo

 

6672  siniša je otišao autobusom iz bukovca. nastavljam sam sa vrućinom

 

jedva pomeraš usne

1988. hodanje

omamljen vrućinom pijanog glasa od žeđi

vraćam se da dovršim današnje hodanje. jenjava

sunčeva žestina ali sve pored čega prolazim je toplo

i ugrejano. ni na mostu me ne rashlađuje vetar nad

rekom. žurim se nestrpljiv da utolim žeđ. kako mi telo

žudi za vodom. približavam se stanu opuštam

uskoro ću se rashladiti. dragana petrova žena

mi je poslala čarape. samo se otvoriti

i pustiti da teče u mene

novi sad 22.6.1998

 

 

 

2419/1234

 

6673  dok tanja bere poljsko cveće pišem kako preko polja izraslog

kukuruza gledam u daljini grad. kako se od dvodnevne žege sav isušio

poljski put. kako oko oraha i poljskog imanja kruže i lete laste. kako

miriše osušena trava koju plasti prosedi čovek. kako

tanja u belom grudnjaku golih ramena liči...

 

6674  go sam do pojasa žito je sazrelo

 

6675  klasje se žuti. to je to mlado žito novembarsko sada tako zrelo zlatno

 

dubok uzdah

1989. hodanje

pomogla mi je danas tanja

nikolić. bol u tetivi me onespokojava

i hodanje pretvara u muku. sa drugim mi je

ipak lakše. drugi me opčini i razgovor sa njim

zavede. izađem iz sebe zaboravim se. drugi je

svetinja. i prošli put je tanja brala cveće. slične

su žene i cveće. samo se otvoriti i pustiti

da teče u mene. drugi nas ozdravljuju

novi sad 23.6.1998

 

 

 

2420/1233

 

6676  do pre pola sata sam hodao sa slobodanom tišmom. zabrinut je zbog mogućeg

 bombardovanja. kada me neko ili nešto podseti na stvarnost onda tek primetim koliko je

ne primećujem koliko sam zanesen ružom koju živim i stvaram. hodanje je prokrvljavanje

sklerotičnog tela civilizacije koja se zaglavila u tehnologiji i muškom nasilju

 

6677  sreo sam se sa borisom kovačem othodali smo do futoga. usput su nas jeli obadi

u futogu smo popili po pivo i okupali se u zlatnom dunavu. sada se vraćam sunce je

zašlo koža mi je osvežena sunce i kupanje su me iscrpeli kao dečak sam

 

krv uskomešana lepotom

1990. hodanje

tečem mirisom pokošene trave. trava je

meka lakše je hodati po njoj. prošao je dan

bezbrižan. čim ustanem da budem bezbrižan. da

sam spokojan jer jednostavno postojim dok u ovom

obliku postojim. ne tražeći nikakve povlastice za sebe

želeo bih da budem pažljiv nežan čovek. sada se tako

i osećam jer osetim nežnost ovog predvečerja. a tek

kako je bila lepa voda dunava. ili sklepana drvena

ograda pored koje smo sedeli i popili pivo. drugi

nas ozdravljuju. lakih nogu bezbrižan

novi sad 24.6.1998

 

 

 

2421/1232

 

6678  hodamo bosi tanja nikolić i ja

 

6679  na jakom suncu beli se klasje zlatne pšenice

 

6680  okrenem se i vidim tanju kako kao i uvek kad zaostane bere cveće. u njoj živi slika

 devojčice koja radosno hoda livadama. dok je gledam kako bere osetim ženstvenost u sebi

 

6681  duboki putevi u žutoj zemlji na suncu bojom liče na dozrelu pšenicu

 

hodaj bosonog i eto ti već pola zdravlja

1991. hodanje

tabani mi malo bride. koža se zagrejala na toploj zemlji 

i asfaltu. hodaj bosonog i eto ti pola zdravlja. zadnji kilometar

sam bio skoncentrisan na udarce pete o tlo. njima mi je podrhtavalo

celo telo. nervni završeci srca koji se nalaze u sredini pete bili su tako

jače masirani. osetio sam vezu pete i srca. poruke zemlje upućene srcu

ili put srca koje ljubi zemlju. uzbudio sam se tim putem tom vertikalom

nadahnut univerzalnošću koju je nosila ta jednostavnost. zadnje višnje

koje smo brali bile su tamne od zrelosti. jeli smo ih kao da smo jeli

sve voće ovog sveta. lakih nogu bezbrižan. kako bismo

uopšte nas dvoje bili da nismo jedno

novi sad 25.6.1998

 

 

 

2422/1231

 

6682  najlepša stvar na čoveku je oko. boja oka. oči zrače a ja volim poglede jer su različito

 obojeni. najviše volim sive jer njih ima najviše. sive koje vuku na zlatno ili na srebrno

 

6683  siva oplemenjuje. oplemenjuje jer sadrži sve ostale boje. vidiš na primer moje

klompe one su obično crne ali sada su privučene na sivo a šljokice na tom sivom sad

dobro izgledaju. to je sad svedena siva a deluje kao da je zlatno siva. volim sive u malim

 količinama. ne kada ih je previše kao u sivilu gradskog asfalta ili neba u sivom danu

 

6684  ova plavo siva bobica bi mogla biti bledo ljubičasta

ali ljubičasta ima crvene u sebi pa je ipak plavo siva

 

6685  ja sama sam na primer siva. srednje siva koja vuče na zlatnu srebrnu roza

 

a bojana kokar o bojama

1992. hodanje

kako bismo uopšte nas dvoje bili da

nismo jedno. hodam za svojom senkom iza

mojih leđa sunce odlazi za današnji dan

novi sad 26.6.1998

 

 

 

2423/1230

 

6686  miriše vrućina

 

prašina

1993. hodanje

gde god bih stao osećao sam

miris vrućine i prašine. to je miris ugrejanog

vazduha. iz svih stvari je zračila toplota. topli

asfalt. toplo lišće. tople klupe. topla odeća. koža

i to toplota koja izbija. hodam za svojom senkom

iza mojih leđa sunce odlazi za današnji dan

od toplote ceo dan se pretvorio u gnezdo

novi sad 27.6.1998

 

 

 

2425/1228

 

6687  beskućništvo

beskućništvo je strast za mudrošću

jutro. blaženost slobode. moje beskućništvo je

otpočelo u dvadeset četvrtoj 9. avgusta 1973 oko

podne u povratku iz zatvora. dok se autobus spuštao

niz frušku goru ugledao sam nebesko plavetnilo iznad

gustog zelenila šume. nebo me je povuklo. njegovo

prostranstvo mi je usisalo duh. ostalo mi je samo da i

telom sledim sofijin put. ili me je beskućništvo usvojilo

još u osmoj posle očeve smrti kad je majka bolno

zaplakala samo da si nam ti živ pa i da nemamo ništa

beskućništvom se živi. put pokreće srce beskućnika

beskućništvo je gospodstvo. život bez otimanja

pustiti sve druge pre sebe. bez kuće lišeni smo

besa iz kuće. beskućnik pripada predelima

nepoznatim nevinim: kao kad zaveje prvi

sneg. beskućništvo je dom

bezbrižnosti

(iz rečnika hodanja)

 

nisam hodao

od toplote ceo dan

se pretvorio u gnezdo

nisam hodao (želeo bih da se

isplačem u nečijem zagrljaju)

čekam snagu da mi se vrati

novi sad 29.6.1998

 

 

 

2426/1227

 

6688  vrućina iscrpljuje. besparica brine. rat

obesmišljava. rat se prekida u srcu i zato ne pišem o njemu

 

6689  rat izaziva slabiji a počinje jači. ljudi su zarobljeni u svom neznanju i svojim srcima

koja se hlade. čovek je zločinac rekao bi vajninger: boji se jačeg a ugnjetava slabijeg

 

6690  razmišljajući o dosadnom nasilju u šmrljavom zaparnom

jutru javila mi se poslednja rečenica van goga al šta ćeš

 

hodanje za dadu

1994. hodanje

predajući se snazi vremena prepoznao

sam lepotu neprestanosti. put bez kraja je put

ljubavi. ljubav je seme bačeno u vreme da iz vremena

izraste u bezvremenu ljubav. nisam hodao (želeo bih da

se isplačem u nečijem zagrljaju) čekam snagu da mi se

vrati. ponoć je zadnju rečenicu zapisujem dok traje veliko

nevreme sa jakim vetrom munjama koje svakog

trenutka osvetljavaju noć i grmljavinom koja

se valja po celom svodu nebeskom

novi sad 30.6.1998

 

 

i

 

 

vetar leluja travu. sve buja željom

za drugim. život je žudnja za životom

 

 

drugi je svetinja

 

 

osetio sam vezu pete i srca. poruke zemlje upućene srcu ili put

srca koje ljubi zemlju. uzbudio sam se tim putem tom vertikalom

nadahnut univerzalnošću koju je nosila ta jednostavnost

 

 

predajući se snazi vremena prepoznao sam lepotu neprestanosti. put bez kraja je

put ljubavi. ljubav je seme bačeno u vreme da iz vremena izraste u bezvremenu ljubav

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

različitim

ritmom

koji

je

svaki

dan

bio

isti

bili

smo

harmonija

nepromenljivog

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima