AUTOBOGOGRAFIJA

6. mart 2021.

26025. dan mog života

 

 

negde oko

tri četiri noću

autobus se zaustavio

na odmaralištu i ja sam

se probudio i kroz prozor

autobusa video kako je

na noćnom nebu pala

jedna zvezda

padalica

 

 

i

 

 

15. avgust

je 56. dan leta

a od 15. avgusta

1958. 15. avgust

 je najvažniji dan

u godini za

mene

 

 

i

 

 

15

avgusta

1958. se ubio

milomir

 

 

i

 

 

bilo mi

je osam i po

godina milomiru

tek trideset

sedma

 

 

i

 

 

sve je

počelo zvezdom

padalicom jer je u to

vreme milomir skočio

kroz prozor hotela

venac u šapcu

na beton

 

 

i

 

 

kad smo

ujutru oko sedam

stigli na autobusku

stanicu kod futoške

pijace milomir nas

nije sačekao. čeka

nas kod kuće

pomislio

sam

 

 

i

 

 

u

tramvaju na

krivini ulazeći u

temerinsku ulicu

mislim kako ću se

žaliti tati jer me je

kaja tukla na

moru

 

 

i

 

 

kod

kuće

milomira

nema

 

 

i

 

 

ulazimo

u stan i

zloslutna

praznina

 

 

i

 

 

mile se

ranije vratio

iz banje pa je

otišao poslom

do šapca rekle

su nam naše

komšije

 

 

i

 

 

izlazim na

ulicu da se igram

sa decom. i hej evo

milomirove škode i

tate. prošišali su 

pored nas

 

 

i

 

 

trčim za

automobilom

i vičem tata

tata tata

 

 

i

 

 

škoda

staje pred kućom

ali iz nje ne izlazi tata

nego čika mića starčević

i još neki ljudi iz tatinog

preduzeća i ulaze

u dvorište

 

 

i

 

 

kad sam

dotrčao do kuće

u dvorištu sam

čuo kajin

vrisak

 

 

i

 

 

odmah

sam znao

moj otac je

mrtav

 

 

i

 

 

kaja je izašla

sa ljudima iz tatinog

preduzeća i rekla mi

da ide nekim poslom sa

njima a otišla je u šabac

da preuzme očevo

mrtvo telo

 

 

i

 

 

pazi na

boška rekla

mi je i ušla u

automobil 

 

 

i

 

 

ostao

sam

sam

 

 

i

 

 

sledili

su deset

najstrašnijih

sati u mom

životu

 

 

i

 

 

deset sati

iščekivanja da

se kaja vrati i

saznam šta

je istina

 

 

i

 

 

znao sam

da je otac

mrtav a nikog

nisam smeo

da pitam

to

 

 

i

 

 

uskoro su

svi oko mene

znali da je milomir

mrtav ali niko nije

smeo da mi

to kaže

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

5. mart 2021.

26024. dan mog života

 

 

te

1957. je

umro otac

dušana mišića

dude sa kojim

sam kasnije

sedeo u

klupi

 

 

i

 

 

fudbal

je postajao

sve važniji

u životu

 

 

i

 

 

milomir je

sa oduševljenjem

pričao o fudbalerima

pre svega o rajku mitiću

i crvenoj zvezdi. o rajkovom

dropkik šutu kojim je mitić

davao golove i njegovom

ferpleju. od tada sam

opčinjen ferplejom

 

 

i

 

 

početkom te

pedeset osme milomir

je pričao i o tejloru centarforu

mančester junajteda koji je davao

golove glavom. sećam se fotografije 

iz novina igrača koji leti kroz vazduh

sa isturenim grudima i glavom

viši od ostalih igrača

postiže gol

goool

 

 

i

 

 

mančester

junajted je došao u

beograd na utakmicu sa

crvenom zvezdom odigrali su

nerešeno 3:3 a na povratku

kući su imali avionsku

nesreću u kojoj je

poginuo i tomi 

 tejlor

 

 

i

 

 

svake nedelje

smo slušali prenos

fudbalskih utakmica i

čuvenog voditelja

radivoja markovića

 

 

i

 

 

tog proleća

sam polomio

ruku bacajući se

za loptom

 

 

i

 

 

tri nedelje

sam nosio gips i

kad sam ga skinuo

ruka je bila ukočena

i savijena. dva tri meseca

su trajala bolna teglenja

ruke sve dok se nije

vratila u normalan

položaj

 

 

i

 

 

sve sam

više uživao u

čitanju i uzbuđenju

kad donesem knjigu

iz biblioteke i počnem

da je čitam i da ulazim

u taj novi svet u koji

me je knjiga

vodila

 

 

i

 

 

divio sam

se milomirovom

rukopisu a pogotovo

lepoti njegovog

 potpisa

 

 

i

 

 

bilo je

čudesno

nagnuti se

nad svesku i

truditi se da

lepo pišem

sa debelim

i tankim

linijama

 

 

i

 

 

isto

uzbuđenje

sam osećao i

pred praznim

akvarel papirom

po kome sam

crtao i bojio

ga

 

 

i

 

 

učiteljica

nas ja učila i

pokazivala nam 

da kad uzmemo jedan

prutić lako ga možemo

polomiti ali kada spojimo

deset prutića zajedno onda

ne možemo da ih slomimo

i da su to radili fašisti a da

i mi treba da smo tako

složni kao ti

prutići

 

 

i

 

 

pele

na šestom

svetskom fudbalskom

prvenstvu u švedskoj zablistao 

je osamnaestogodišnji edson arantes

do nascimento poznatiji kao pele

najbolji igrač u istoriji fudbala

od tada je za mene mera

svih stvari bio

najbolji

 

 

i

 

 

jedno ti

kajanje ne gine

govorio je milomir

i to je bila druga

velika mudrost

u životu

 

 

i

 

 

kaja

boško i ja

smo otišli na more

a milomir je ostao da

ide u matarušku banju

jer mu more nije

prijalo

 

 

i

 

 

kaja je

ustajala rano

i iz sandoline

vadila morske

zvezde

 

 

i

 

 

i na moru 

u sindikalnom

odmaralištu sam

glumio bioskop a i

tamo nas je kaja tukla

ali da se ne bi čulo

odvela bi nas 

u borovu

šumu

 

 

i

 

 

milomir nam je

pisao i rekao da

slušamo mamu i da

ako budemo dobri da

ćemo opet putovati svi

kolima po srbiji. a meni

je rekao da i dalje

vežbam i istežem

ruku

 

 

i

 

 

posle dve

nedelje na moru

čamcem smo se prebacili

do crkvenice a otatle do

rijeke jer nam je autobus

za novi sad polazio

u šest uveče

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

4. mart 2021.

26023. dan mog života

 

 

posle četiri

i po meseca se

završilo prvo polugodište

trajalo je od 6. septembra do

15 januara i onda je sledila 

dodela đačkih knjižica. imao

sam sve 5 osim 4 iz

pevanja

 

 

i

 

 

zimski

odmor je

trajao dve

nedelje

 

 

i

 

 

drugo

polugodište je

trajalo od februara

do 20. juna. sada sam

imao sve petice. i opet je

sve završeno dodelom

đačke knjižice koju

je potpisao

milomir 

 

 

i

 

 

letnji

raspust

je trajao od 

20. juna do 6

septembra

 

 

i

 

 

svo četvoro

smo ponekad

odlazili u grad na

puding preliven

malinama ili to

čudo od slasti

 sladoled

 

 

i

 

 

išli smo svo

četvoro na more

u šilo na ostrvu krk

gde je milomirov

gvožđar imao

odmaralište

 

 

i

 

 

došla

je jesen

1957

 

 

i

 

 

čekanje u

redu da se u

knjižarama kupe

udžbenici sveske

i ostali pribor

 

 

i

 

 

u drugom

razredu je bukvar

zamenila čitanka a i

dobili smo još jedan

predmet lepo

pisanje

 

 

i

 

 

lepo pisanje

je osnova svih

mojih pisanja

 

 

i

 

 

van škole smo

imali kružoke na kojima

smo dodatno učili i pomagali

jedni drugima u učenju. kružoci

su se organizovali po našim

kućama. u mom kružoku su

bili milan krnjajić. marica

domjanić. dragica žikić

i mira vesić

 

 

i

 

 

te jeseni 

se sećam berbe

grožđa u našem malom

vinogradu na padini sremske

kamenice. dok su ljudi brali 

grožđe ležao sam pod orahom

i zatvorenih očiju maštao o

mnogo golih žena koje

igraju oko moje

glave

 

 

i

 

 

kosmatost

dlakave noge

žena. najlon čarape

guzevi. sise. bio je to

program napaljenosti na

ženu sa kojom se ustaje i

leže. naziranje pičke u trouglu

među nogama. dlakave pazuhe

guzevi koji se valjaju kroz ulicu

i noge koje se šire dok hodaju

dupeta jednog jedinog smisla

jebačine rane seksualnosti

čijoj čednosti nema

kraja u srcu

 dečaka

 

 

i

 

 

škola je

počela crvenim

pionirskim maramama

svi smo bili titovi pioniri

tito na podbari nije ni

postojao a u školi

tito je bio baš

glavni

 

 

i

 

 

kaja me je

učlanila i vodila u

partizan koji je bio u gradu

na časove gimnastike a jednog

dana me je ostavila da se sam

vratim kući. tek kasnije mi je rekla 

da je ona sve vreme gledala šta

ću raditi kad izađem iz sale

i da li ću znati da se

sam vratim

kući

 

 

i

 

 

to vraćanje

kući mi je pomoglo

da sam odlazim i da se

sam vraćam iz biblioteke u

dunavskoj ulici. kosovskom

lađarskom danas aleksandra

tišme. zlatnom gredom. save

vukovića. svetosavskom

almaškom. tekelijinom

sve do kuće 

 

 

i

 

 

čitanjem

knjiga sam se

odvojio od života

i otpočeo moj 

život po

knjizi

 

 

i

 

 

u drugom

razredu sam se

jednom posvađao

sa celim razredom

i tako otpočeo

moj put

 

 

i

 

 

ljubica

kosovac

devojčica

drug

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

3. mart 2021.

26022. dan mog života

 

 

uveče

sam spremio

torbu za školu. bila

je to kožna torba sa

ručkom. nosio sam je

pod miškom ili sa

obe ruke na

leđima

 

 

i

 

 

u torbi je

bilo carstvo

sveske. na široke

i uzane linije. sveske

na kocke. prazne sveske

bukvar. peratonica a u njoj

olovke i bojice prvo samo

drvene a posle i vodene

a na kraju i tempere

gumica. trougao

lenjir. zarezivač

šestar

 

 

i

 

 

mala

računaljka

kao i ona velika

koja je stojala

pored table

 

 

i

 

 

užina

sa jabukom

i prutićima sa

kojima smo

brojali

 

 

i

 

 

sveske i

bukvar su bili

umotani modroplavim

pakpapirom na kome je

bila nalepnica sa mojim

imenom i imenom

sveske

 

 

i

 

 

u školu

sam išao sam

a vraćao sam se sa

devojčicama i dečacima

koji su živeli u mom kraju

na uglu sam skrenuo u

tekelijinu. prošao jug

bogdanovu. bele

njive i došao 

do škole

 

 

i

 

 

na uglu

 gundulićeve

ulice moja škola

ivan gundulić

 

 

i

 

 

svi razredi 

od prvog do osmog

su stajali u redovima

pred ulazom čekajući da ih

dežurni učitelj ili nastavnik

prozove i pusti da uđu u

školu. prvo su puštali

nas prvake

 

 

i

 

 

u prvom 

razredu smo

imali pet predmeta

plus vladanje. bili su

to srpskohrvatski

crtanje. pevanje

matematika 

fiskultura

 

 

i

 

 

pre

pisanja smo

učili da pišemo

prave kose krive

i oble linije. one

su nas vodile

do slova 

 

 

i

 

 

učili smo

da pišemo

ćirilicom

 

 

i

 

 

učili smo

azbuku. a. b

v. g. d. đ. e. ž. z

i. j. k . l. lj. m. n. nj

o. p. r. s. t. ć. u. f

h. c. č. dž

š

 

 

i

 

 

abecedu

a. b. c. č. ć. d

dž. đ. e. f. g. h. i. 

j. k. l. lj. m. n. nj. o

p. r. s. š. t. u. v. z. ž

sa latinicom smo

učili od drugog

razreda

 

 

i

 

 

velika i

mala slova

tačka. zarez. znak

pitanja. znak uzvika

izgovaranje slova

učenje napamet

i recitovanje

 

 

i

 

 

jezik

je slovo

matematika

je broj

 

 

i

 

 

prvo smo

učili da brojimo

do deset pa posle

do dvadeset i na

kraju čak do

sto

 

 

i

 

 

prvo 

smo sabirali i

oduzimali a onda

množili i delili

 

 

i

 

 

tablica množenja

napamet. 1x1 = 1

2x2 = 4. 3x3 = 9. 4

x4 = 16. 5x5 = 25. 6x

6 = 36. 7x7 = 49. 8x8 =

64. 9x9 = 81. 10x10 

=100. hej

 

 

i

 

 

crtali smo

u blokovima 2

i 3 a u kasnijim

razredima i u

bloku broj

5

 

 

i

 

 

najviše

sam voleo da

crtam kuću sa

tarabom. na kući

su bila vrata prozori

crepovi odžak dim i

putić koji je vodio

do vrata. iznad

kuće nebo sa

oblacima i

suncem

 

 

i

 

 

pevali smo

do re mi fa so

la si do i pesme

svi zajedno a 

i sami

 

 

i

 

 

fiskultura je

bila najzanimljivija

jer smo se slobodno

smejali i cerekali do

mile volje

 

 

i

 

 

bukvar

je bio čudo

sve nas je učio

što smo trebali

da naučimo i to

sve slovo po

slovo

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

2. mart 2021.

26021. dan mog života

 

 

učionica

je bila velika sa

velikim prozorima

i velikim vratima i

drvenim podom

premazanim

katranom 

 

 

i

 

 

na zidovima

su bile fotografije

marksa engelsa i lenjina

velike geografske karte srbije

i jugoslavije. panoi sa vrstama

biljaka i životinja. čiviluk

sa našim kaputima

 

 

i

 

 

velika

školska tabla na

tronošcu je stajala

u blizini učiteljicinog

stola. na donjem delu

table su stajale bele

krede i veliki

sunđer

 

 

i

 

 

u uglu

učionice je

bila velika

furuna

 

 

i

 

 

skamije

su bile posebna

vrsta klupi za dvoje

u kojima su sto i sedište

spojeni. sto je bio blago nagnut 

a na sredini je bila rupa za mastilo

pri vrhu je bilo blago udubljenje

da se u njemu drže olovke

ispod klupe je bila daska

na kojoj smo držali

naše đačke

torbe

 

 

i

 

 

jelica aleksić je

sedela za izdvojenim

stolom ispred nas u beloj

bluzi i teget plisiranoj suknji 

sa dnevnikom na stolu

taj dnevnik nas je

ocenjivao

 

 

i

 

 

kad je

jelica aleksić

ušla na čas svi

smo ustali i rekli

joj ako se dobro

sećam u glas

 zdravo

 

 

i

 

 

jelica aleksić 

nam je odgovorila

zdravo sedite i mi

smo seli a ona  je 

otvorila dnevnik i

počela nešto da

zapisuje u

njega

 

 

i

 

 

da li

su svi tu

pitala je jelica

aleksić. a dežurni

je javljao ako nekoga

nema na času jer je

ostao kod kuće

zbog bolesti

 

 

i

 

 

sedeli 

smo u parovima

devojčice i dečaci

mirni i nemirni. dobri i

loši đaci. oni koji sede

napred i oni koji sede

nazad. ma čudo

od jarića

 

 

i

 

 

sedeli

smo ispravno

sa prekrštenim

rukama iza

leđa

 

 

i

 

 

dizali smo

ruku sa dva prsta

kao znak da želimo

da nešto kažemo ili

odgovorimo na

učiteljicino

pitanje

 

 

i

 

 

ako bi

nas učiteljica

prozvala ustali

bi i stali pored

klupe i glasno

odgovarali

 

 

i

 

 

u početku

je jelica aleksić

često iz dnevnika

azbučnim redom

čitala naša imena i

prezimena pa smo

tako naučili kako

se ko zove

 

 

i

 

 

čas

je trajao 

45 minuta

imali smo

četiri časa

dnevno

 

 

i

 

 

odmor

između časova

su bili odmori. kratki

od po 5 minuta i veliki

od 15 minuta na kome

smo izlazili na školsko

dvorište i užinali belu

kafu hleb i žuti sir

koji je stizao iz

amerike kao

pomoć

 

 

i

 

 

školsko

zvono je visilo 

u hodniku i domar

je sa njim zvonio

početak i kraj

časa

 

 

i

 

 

posle

poslednjeg

časa smo se 

brzo pakovali

oblačili se i

istrčavali

napolje

 

 

i

 

 

oh

napolju

oh kući

oh

 

 

i

 

 

a

u kući 

domaći

zadatak i

važnost

jer sam

prvak

 

 

i

 

 

sutra

ponovo

u školu

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

1. mart 2021.

 26020. dan mog života

 

 

prvi dan u

školi su nas na

klupama sačekali

crveni karanfili ili

crvene ruže ne

sećam se

više

 

 

i

 

 

devojčice i

dečaci. bilo nas

je pola pola. njih

petnaest i nas

petnaest

 

 

i

 

 

čudo

jarića

 

 

i

 

 

učiteljica

jelica aleksić 

srednjih godina

je bila srce svega

boginja. mršava

lepog osmeha

bistre i jasne

pameti

 

 

i

 

 

jelica aleksić

mi je sledeće četiri

godine bila oslonac

svetionik. voleo sam

je i sad je volim a i

ona je volela

mene

 

 

i

 

 

škola

bez ljubavi je

ništavilo

 

 

i

 

 

sve

što sam u

svom školovanju

naučio naučio sam

od moje učiteljice jelice

aleksić. pogotovo u

prvom razredu i

to prvog dana

škole

 

 

i

 

 

prvi dan

škole je moja

škola za prvi

put

 

 

i

 

 

prvi

put je

svaki

put

 

 

i

 

 

uskoro sam

od jelice aleksić

naučio prvu i za

mene najveću

mudrost u

životu

 

 

i

 

 

kad bi

ušla u razred

još je trajao žamor a

najpametniji su šaptali

tišina ušla je učiteljica

a onda je jelica aleksić

rekla neka niko nikog

ne utišava nego

neka svako 

sam sebe

utiša

 

 

i

 

 

da

neka

niko nikog

ne utišava nego

neka svako 

sam sebe

utiša

 

 

i

 

 

bože

hvala ti

na jelici

aleksić

 

 

i

 

 

u slavu

jelice aleksić

uvek sam sam

sebe utišavao i

evo utišavam

se i sad

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

27. februar 2021.

26018. dan mog života

 

 

u 72

godini sam a

ovde mi upravo

ističe tek prvih

sedam

 

 

i

 

 

onda još

nije bilo ovo

što je sad kao

što ovog što je

sad neće biti u

onome što će

nam tek

biti

 

 

i

 

 

ali

dobrote

je uvek bilo

i dobrote će uvek

biti a gde je dobrota

tu je i lepota a gde je

lepota tu je i ljubav a

gde je ljubav tu je i

sloboda a gde je

sloboda tu je

i istina

 

 

i

 

 

sedam

godina sam

bio dete a sad

postajem 

dečak

 

 

i

 

 

život je

neprestano

preobražavanje

neprestana

promena

 

 

i

 

 

da li ću uspeti 

ne samo da završim

autobogografiju nego

da li ću uopšte uspeti da

živim još deset godina koliko

bih voleo da pevam stvaram

hodam autobogografiju

ružu pupoljak bog

svemirskog hodača

vaskrsnuće

lice

 

 

i

 

 

 

dobro 

bi bilo da se

radujem svakog

dana i svakog dana

osećam da sam

uspeh boga

 

 

i

 

 

ne bojati

se boga nego

ga ljubiti i eto

me odmah

bogom

 

 

i

 

 

ne bojati

se otvorene

autobogografije

otvorenog kruga

otvorene lopte i

autobogografija

je već tu i to

odmah

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

26. februar 2021.

26017. dan mog života

 

 

zabavištem

se završio prvi

krug života od

sedam godina

 

 

i

 

 

pre nego

što školom

počnem da pevam

stvaram hodam drugih

sedam godina napraviću

malu pauzu za predah

prvo sa sadržajem za

autobogografiju i

razmišljanjima o

javljanjima

 

 

i

 

 

sadržaj

 

1

1949-1956

detinjstvo

 

 

2

1956-1963

dečaštvo

 

 

3

1963-1970

mladićstvo

 

 

4

1970-1977

umetnost. prekid

sa umetnošću. zatvor

odluke. iskorenjivanja

i pustinjske

godine

 

 

5

1977-1984

ponovo

umetnost i

hodanje

 

 

6

1984-1991

preobražavanja

 

 

7

1991-1998

ruža

lutanja

 

 

8

1998-2005

večna

umetnost

 

 

9

2005-2012

bog

miroslav

mandić

bog

 

 

10

2012-2019

pupoljak

hodanja

 

 

11

2019-2026

autobogografija

ruža pupoljak bog

svemirski hodač

lice. veskrsenje

 

 

12

2026-2033

ja

sam ti si

ja sam

bog

i

bog

bogom bogu

bog

 

 

13

bog

 

 

14

seks

 

 

15

novac

 

 

16

ja

 

 

17

senzibiliteti

 

 

18

pupoljak

pahulja

 

 

19

večna

umetnost

 

 

20

divljenja

 

 

21

bo

mi

bomimabo

ma

bo

 

prvi pesnik

svakog bića i

poslednji pesnik

svih bića

 

jedan jedini

umetnik svemira i 

svaki umetnik

bića

 

najbolji hodač 

boga i najgori

hodač

boga

 

 

22

pojmovi

 

 

i

 

 

voleo

bih da 

pevam stvaram

hodam autobogografiju

svakog dana sem nedelje

sledećih deset godina

ritmom svemira

i svih bića 

 

 

i

 

 

prvih 12

poglavlja su

dvanaest krugova

po sedam godina

mog života

 

 

i

 

 

drugih 10

poglavlja čine

deset stvari koje

su za mene

najvažnije

 

 

i

 

 

ljubim

te bože

ljubim

 

 

i

 

 

bože

neka bude

volja tvoja

 

 

i

 

 

ljubim

te bože

ljubim

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

25. februar 2021.

26016. dan mog života

 

 

u ranom

detinjstvu sam se

suočavao sa kajom

milomirom sobom ulicom

decom podbarom sada je

to bilo zabavište. sasvim

druga i drugačija

priča

 

 

i

 

 

bila mi je

šesta godina i

počelo je ozbiljno

pripitomljavanje

deteta u meni

 

 

i

 

 

u zabavištu

su nas učili da se

sneg crta kružićima

i zaista su kružići ličili

na sporo padanje

snega

 

 

i

 

 

kiša

se crtala

sa kosim

linijama

 

 

i

 

 

sunce 

kao krug

sa linijama

oko njega

 

 

i

 

 

učili su

nas da bele

visibabe rastu u šumi

kad ode sneg. pokazivali

nam magnet i o koji čiviluk

da okačimo svoj kaput. da

vezujemo pertle i da

nema boga

 

 

i

 

 

učili su nas

da se držimo za

ruke. da se igramo

da se svrstavamo i

da stanemo u krug

da pevamo i da

prvo kažemo

ime a onda

prezime

 

 

i

 

 

a evo kako su

nas učili da uđemo

kod nekog. izašao sam u

hodnik i trebalo je da kucam

na vrata i uđem tek kad mi se

kaže slobodno. imao sam tremu

da zakucam i od treme nisam čuo

da je neko rekao slobodno pa nisam

znao šta da radim. hteo sam odmah da

pobegnem kući. zakucao sam ponovo i 

prislonio uvo na vrata i zaista čuo kako je

neko viknuo slobodno. ušao sam unutra

i rekao dobar dan ni neznajući kome to

govorim. stideo sam se jer su me svi

gledali. i onda je vaspitačica rekla

dobro je sedi na svoje mesto

kad sam došao kući učio

sam majku kako se

ulazi kod nekog

onako kako

treba

 

 

i

 

 

jednom sam se u

zabavištu upišao i da

me ne bi otkrili odmah

sam ustao i rekao vaspitačici

da mi je mama rekla da moram

da idem kući jer treba da idemo

u čurug. slagao sam kao iz topa

vaspitačica me je pustila. išao sam

ulicom sa olakšanjem. nisu mi smetale

mokre pantalone ali me je polako sve

više i više bio stid. ni sam ne znam od

čega sam se više stideo od toga što

sam se upišao ili što sam slagao

mokraćom sam se upišao

po svom telu a lažju

po svojoj duši

 

 

i

 

 

u 

to vreme

sam postao

i bioskop

 

 

i

 

 

kad kaja

nije bila u kući

i kad bih pomerio

sto a mlađi brat seo

na kauč počeo sam 

da glumim i budem

živi bioskop

 

 

i

 

 

valjao sam se

po podu. skakao. vrištao

plakao. padao. urlikao. pričao na

svim jezicima pogotovo na kaubojskom

imitirao životinjske glasove. jahao konje. rvao

se sa neprijateljima. vozio automobile avione

tenkove. ispravljao pištolj od kartona ako se iskrivio

stezao zube ako bih se udario o špic stola. udarao se

pesnicom u bradu i padao kao klada. skrivao bih se i virio

iza ugla koga je glumio orman. brzinom munje sam vadio

revolver iz pojasa. sa ženom i svojom decom obučenom

u krzno gradio sam kuću od drveta negde u šumi pored

jezera. moj pas vučjak me je voleo i bio mi veran. bio sam

najpravedniji čovek na svetu. mirio sam se sa indijancima

delio bih svoje bogatstvo sa siromasima. bio lukaviji od

prevaranata brži od najbržih. voleo sam svoju decu

i crnce. bio sam jako jak jako lep i jako pametan

brkovi su mi pojačavali onaj muževni osmeh sa

podignutim obrvama. sivi očev šešir je bio kao

kaubojski. bacao sam noževe strahovito

brzo i precizno. osećao sam vetrić

dok mi podiže kosu a ja ustajem

posle velike pičkaže u kojoj

sam sve ladno

prebio

 

 

i

 

 

sve

je bilo tako

istinito da i danas

živim od tog filma

koji se zove

bioskop

 

 

i

 

 

brat 

je po sat dva

gledao netrepćući

a na kraju filma je i

platio ulaznicu za

bioskop

 

 

i

 

 

izvođenje

bioskopa je trajalo

nekoliko godina ali je

počelo u vreme zabavišta 

kao i igra konja. stavio bih

oko vrata i ispod pazuha

brata kanap kojim sam ga

kajasio kao konja baš

onako kao što je i

borica mene

 

 

i

 

 

najnežnija

slika iz zabavišta

je kad idemo ulicama

dvoje po dvoje držeći

se za ruke u drugo

zabavište

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

24. februar 2021.

26015. dan mog života

 

 

podbara mog

detinjstva. ždrebad

koja su hodala vezana

za taljige. konjska govna

na putu. cvrkut ptica u rano

jutro. venčanja i sahrane

magla. polupani prozori

branje kamilice

branje lipe

 

 

i

 

 

piti hladne

špricere. rashladiti

lubenice. ugrejati vodu

na suncu. popraviti šupu

raširiti veš. štedeti struju

kucati na prozor. naćuliti

uši. ogovarati. istresti

nos. oprati uši

 

 

i

 

 

testeraši

guranje tragača

miris konjskih štala

indijanska vatra kad

se zavrće koža. mosa

kad se udara nekog po

ušima. prstenac kad se

prst gurne nekom u

dupe. zaustavljanje

daha. navlačenja

glavića. mišići

na rukama

grč

 

 

i

 

 

obrisati prašinu

plašiti se pijavica

češati se gde te svrbi

opsovati kočijaški. pišati

uz tarabu. pogledati kroz

prozor. ukucati ekser. ošišati

se. oprati noge. otvoriti prozore

izribati šporet. pustiti da se kuva

skloniti makaze. ubaciti drvo. doneti

ugalj. potpaliti vatru. okaditi sobu. veš

oplaviti. sunđer iscediti. napuniti kofu

krpu isprati. baciti đubre. očešljati se

golicati se. praviti se lud. pokriti se

ozebsti. razboleti se. napariti se

i preznojati. ključ ostaviti pod

otirač. uživati u rukopisu

kasno leći. odmoriti se

ustati sabajle

21

jun

2015

 

 

i

 

 

ne misli

miroslave ljubi i

svega ćeš se setiti 

pasulja kod tetka danilke

fudbala u gongu kod tefere

kartanja kod save droćkala

na čardaku. besomučno

jastučenje kod laze

bančila

 

 

i

 

 

savo droćkalo

ovo je pesma tebi

zbog toga kako si jeo

grožđe na tvom čardaku

dok ste igrali farbla a ja

u vama uživao kao

u bogovima

27

jun

2015

 

 

i

 

 

tu

u patrijarha

čarnojevićeva 19

sam bio ja. niko i sve. ja

koje se mučilo i uživalo da

postane ja. ja boga. bio sam

sam sa sobom a evo i sad sam

sam. isti i onaj i ovaj. nozdrve boga

nešto što nikad niko nije bio. neko

ko je samo to što jeste. prašina. reč

stid. udrobljeni hleb u zaslađenom

mleku. koža. napaljenost i bolovi

bivanja. ja boga. bog ja. samo

u bogu sam sve. pevajući i

ljubeći sva ja. ja ja. moja

jaja tvog i mog 

ja

5

decembar

2015

 

 

i

 

 

stigoh do

zabavišta. i

detinjstvo je

završeno

 

 

i

 

 

prapoverenje

kad mislim o sebi

kao detetu osećam da

sam rastao sa poverenjem

i onome što me je uplašilo

sam verovao da treba da

me uplaši. kao hodač u

snu bezbrižno sam

prelazio preko

ponora 

 

 

i

 

 

poreklo

niti argumenti

niti logika nego 

humor svetlosti jer

sunčano poreklo

mi je u rođenju

bogme

 

 

i

 

 

ako

se vratim

do prvog oblika

videću svoje telo u

muzici oblaka. dogodio

sam se pre rođenja. rađam

se čuđenjem. ne mogavši da

se načudim lepoti bivanja

uvek se ponovo rađam

da bih bivanje lepote

iznova proslavio

bogme

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

23. februar 2021.

26014. dan mog života

 

 

siromasi sanjaju

siromaštvo koje se raduje

jebežljivost nas je hranila. otvoriti

staklenike na trapovima paradajsa

krečiti kuće i prati prozore u proleće

sunčati posteljinu. počupati travu

tresti tepihe. zamračiti prozore

da bi se sačuvala hladovina

u sobama. nestala struja

lopta odletela preko

ograde. polomio

se prut

 

 

i

 

 

ja sam univerzalna

enciklopedija detinjstva

detinjstvo rano umrle dece

detinjstvo poniženih i uvređenih

detinjstvo odbačenih i usamljenih

detinjstvo političkih zatvorenika i

hendikepiranih. detinjstvo nasilnika 

perverznih i nastranih. detinjstvo

monstruma. detinjstvo guštera

detinjstvo dece pijanih očeva 

detinjstvo dece histeričnih

majki. detinjstvo

cveća

 

 

i

 

 

očeve cipele

navučene na uloške

očeve kravate. mamine

sise. buđenje sa ukrućenim

kurcem. izlaženje iz kreveta

stajanje na noge. odlaženje

u klozet. oblačenje. žurba

što pre na ulicu

u vazduh

 

 

i

 

 

dudovi

jabuke petrovače

požar u ulici bele njive

mimika ašetov brat je prvo

pao sa konja a posle

ubijen nožem u

srce

 

 

i

 

 

časne

sestre

 

 

i

 

 

nije mi lako da

uđem u srce podbare

podbarsko srce moje ali kad

uđem sve se pretvara u podbaru

drvene tarabe sivo crne sa čvorovima

po sebi i zarđalim ekserima. iskrivljene i

nakrivljene. preskočiti tarabu. odvaliti dasku

trule daske. viriti kroz tarabu. pišati na tarabu

zalepiti nešto na tarabu. trava koja se liže uz

tarabu. kapije koje se više ne otvaraju jer su

zarasle u odsutnost. pored takvih taraba

svako bi se ljubio pogotovo u kapijama

ej šta sve skrivaju sve te kapije. bugi

vugi vatačine. čarape na butinama

tugu u strasti pa da ga jebeš

jebući se sa buba

marama

16

jun

2014

 

 

i

 

 

sveta

podbaro svih

svetova i cvetova

prkosa pored

kuća

28

jun

2014

 

 

i

 

 

sava

droćkalo

je jeo grožđe

sa takvom slašću

kao što ga nikad

niko nije i nikad 

neće jesti

29

jun

2014

 

 

i

 

 

glad žeđi

vreli asfalt i pesak

skakanje u vodu. kupaće

gaćice sa prugom po sredini

biti samo telo. izgorela koža na

suncu. cvetanje leta. na ulici

po ceo dan. glad a sve ostalo

je samo igra. žeđ a sve

ostalo je samo

izdržati

29

jun

2014

 

 

i

 

 

mokre cipele

ulošci od kartona

novine u cipelama. izlubljena

peta. probušeni đon. viksanje. nož

za blato. četka za prašinu. četkica za

imalin. četka za glancanje. jedna od prvih

stvari koju sam naučio da radim i za druge

je čišćenje cipela. pre toga sam naučio sve

reči. pa ulaženje na vrata. javljanje na

ulici. vezivanje pertli. pranje ruku

umivanje. čišćenje prljavštine

među prstima na nogama

sečenje noktiju

bivanje

20

jul

2014

 

 

i

 

 

samo li se

dodirnem i u rudniku

detinjstva sam. samo li se setim

i u majčinoj utrobi sam. samo li se

prepustim i sam mirišem na kajinu pičku

samo li pucnem prstima i ceo svet zapleše

samo sam sad i odmah sam dete. samo

sam dete i odmah sam bog. samo ljubim

i ljubav se nežno postidi. samo tvoje

dupe sam dok mislim na tvoje

dupe devojčice

moja

20

jul

2014

 

 

i

 

 

lepa je bila

draganina mama

smiljka biljanina sestra

pantina sestra se zvala katica

pericina mlađa sestra dušica

borica je bio jedinac i pajica je

bio jedinac. sofija je bila jedinica

tefera je bio jedinac i mita je bio

jedinac. to što čuješ je cvetanje

moje duše. pete. čirevi božiji

izrasli nokti. kraste. slane 

sline. govna u nosu

prdenje. upišavanje

u krevetu. dečije

odrastanje

2

avgust

2014

 

 

i

 

 

joj kako mi

je lepo sad kao što

mi je bilo lepo onomad

dete života. jaja ličnosti

moja jaja moja pesma

moja jaja božija

slava

2

avgust

2014

 

 

i

 

 

vreli asfalt

tamo kod savine kuće

već neizdržljiv pa još vreli pesak

do velikog kanala. setio sam se one

male uzvišice ne više od metar kod tefere

na uglu. uzvišica. krivina. strmina. širina. sve

je to bila geografija koju je telo pamtilo. sad

kad pišem o svemu tome borim se za

slobodu svih tela u svemiru. leti je bilo

čarobno. golotinja. bosonogi bog

žeđ. glad. nešto iznutra što

se nezaustavlja. izgorela

koža. kiselo mleko

na kožu

3

avgust

2014

 

 

i

 

 

 pranje ruku

voleo sam da gledam

kako odrasli muškarci valjaju

sapun u svojim velikim šakama

kako se trljaju po licu. muljaju vodu

u ustima i ispljunu je. biti muškarac

je bila velika stvar. mongolija

života. miris svetlucajuće

 prašine u vazduhu

sobe

12

april

2015

 

 

i

 

 

varnice

na žutoj cigli od

potkovica konja u

temerinskoj ulici na

kojima su za božić

juruli bećari 

31

maj

2015

 

 

i

 

 

svako

i svačije

detinjstvo je

totalna slika

postojećeg

sveta

31

maj

2015

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

22. februar 2021.

26013. dan mog života

 

 

pesme

podbarske

sam počeo da

pišem novembra

2008. prvo sam ih

zvao ljubavne i

novosadske

 

 

i

 

 

ovo je pesma 

o policajcima koji 

su povremeno dolazili

u patrijarha čarnojevića

19. da provere gde je

miroslav mandić

ljubeći

14

februar

2010

 

 

i

 

 

nedelja je

sija sunce malopre

je otišao srđan valjarević

gledali smo sa terase fudbalsku

utakmicu hajduk — kovačevac. popiću

jednu rakiju pre ručka. somun. majonez

krastavac. rotkvice. dve ljute paprike

masline. leći ću u krevet čitaću teorije

književnosti 20. veka i novi zavet. u šest

uveče ću video čatom razgovarati sa

artijem u kanadi. već duže vreme

osećam da više nikad ne

bih voleo da odem

u novi sad

ljubeći

9

maj

2010

 

 

i

 

 

podbarske

sam pisao retko i

otvorile su mi se tek

u proleće ove godine

provalile su slike i emocije

emocije mog detinjstva su u

podbari u ulici patrijarha

čarnojevića u broju 19

u toj ulici. u toj kući

u toj sobi

 2014

 

 

i

 

 

u

tom

krevetu

u tom telu

u toj duši u

tom umu

u tom

bogu

 

 

i

 

 

poželeh se pesama

novosadskih slušajući harija

din stentona i pijući beli šardone

koji miriše na cveće. mogao bi ih

napisati na hiljade pomislih i da sve

budu podbarske kao čičkovi trske i šaš

kao bosonogo detinjstvo moje. detinjstvo

obeleženo čudom života i obeleženim

ocem koji se ubio i obeležio me u

slavu ljubavi za sva bića. zvao

sam ga tata. kaja ga je zvala

mile a ovo je podbarska

čarnojevićevska

slavijaška

29

mart

2014

 

 

i

 

 

kecelje

taljige. levče

šarage. bič. šerpa

pikavci. vreli asfalt

umorne noge

30

mart

2014

 

 

i

 

 

miroslav

mandić ulicama

novog sada. jebena

predstava svemirskog

venčanja dobrote

i lepote

30

mart

2014

 

 

i

 

 

drugovi

igranje do

nestajanja. ta

mistična reč drug

ta jebežljiva reč

devojčica 

 

 

i

 

 

pegavi dečak

koji se do ludila igra

sa svojim drugovima

ispred zgrade. bilo gde

i u bilo kom vremenu

detinjstvo je isto

jebeno dobra

stvar

 

 

i

 

 

tu u

podbari

bruklin je. tu

amazonija je

tu sahara je

tu okeanija

igra jedina

niko na svetu

ne voli tako

lepo kao

miroslav

mandić

14:45

4

juli

2014

 

 

i

 

 

podbara

život i smrt

smeh i plač

radost i bol

 

 

i

 

 

u podbari se

rodio svemir u meni

tu se bog posejao u moje

telo kao patlidžan kao izvor

izvor životu u mladosti. zaborav

životom u srednjim godinama

ušće bogu u starosti. gadim

se nostalgije podbarske

su sadašnje

 

 

i

 

 

sve su žene

bile tetke svi su

muškarci bili čike

javljao sam se sa

ljubim ruke ili ke

dobar dan ili

zdravo 

8

jun 

2014

 

 

i

 

 

provetravanje

živimo. bedni smo

najgori. samosažaljenja

koliko hoćeš. nesposobnost da

se živi. očaj koji hvata i nagriza. miris

mokraće. ukiseli miris znoja. pranje veša

vlaga. polupano staklo pocepani rukavi

pocepane čarape. pocepano poreklo. niko si

i ništa. samo da se preživi. nismo ni zaslužili

nikakvi a ipak živi. nemoj da piješ hladnu

vodu umrećeš. znala sam da ćeš to

polomiti. zašto se ne ugledaš

na njega. ništa neće biti

od tebe

14

jun

2014

 

 

i

 

 

ispucali asfalt

gledao sam u šare na

plafonu. ležeći na kauču bacao

sam stolicu u vazduh. šamlica je bila

podmornica. dugme je odletelo pod

krevet. ono što tražim je negde nestalo

van kuće je počinjao svet. bojao sam ga se

ali me je i privlačio. u svetu sam bio niko

i ništa ali i slobodan. a tek štipaljke ili

prelaženje ulice. pa kucanje na vrata

stideti se do bola a i radio je svirao

radio je bio čudo. radio je bio

neko radio je svetlucao

radio je bio pas

 

 

i

 

 

ko je palio

radio bio je glavni

premesti stanicu. postao

sam kad sam se izborio da

biram stanice i kad je radio

svirao moju stanicu. još

mnogo bih trebao

pisati o radiju

heroju

15

jun

2014

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

20. februar 2021.

26011. dan mog života

 

 

milomir

je bio veseo

i plašljiv. uveče

pred odlazak na

spavanje ulazio je

u sobu i gledao da

li ima nekog pod

krevetima

 

 

i

 

 

jedne zime

se milomir operisao

od bruha i mi smo odlazili

preko mosta na dunavu u

bolnicu da ga posetimo

dunavom su plovile sante

leda i meni se na mostu

činilo da se most kreće

i da to mi plovimo

dunavom

 

 

i

 

 

kaja

je uvek bila

blizu milomir uvek

negde daleko. ona se

kretala po sobi a on je

u sobu ulazio. naravno

oni su bili hram

detinjstva

 

 

 

i

 

 

kajina buđenja

kaja je ulazila u sobu

i glasno govorila ustajte

lenji bog sreću deli. svaki

trenutak detinjstva peva

veliku kajinu pesmu

 

 

i

 

 

milomir je

stranac i moja

ljubav za strance

večni došljak i moja

ljubav za došljake

iskorenjeni i moja

odana ljubav za

iskorenjene

 

 

i

 

 

godišnja doba

sunce. vetar. kiša. sneg

sunce i sneg su me vukli iz

kuće a kiša i vetar u nju. pljuskove

sam gledao kroz prozor. seo bih u

njega i gledao balončiće koji su se

pravili u uličnim potocima. vetar

sam slušao noću iz kreveta

sneg sam gledao licem

ka gore

 

 

i

 

 

dan i noć

više sam se radovao

danu često bih jedva čekao

da se probudim i da ugledam

svetlost kroz prozor. igranje i sve 

što me je uzbuđivalo događalo se

po danu ali za danom je dolazila

noć. poljubac noći. opirao sam

joj se ali me je ona već sa

predvečerjem polako

smirivala

 

 

i

 

 

stid

zamišljenošću

sam se skrivao i

odlazio negde u neke

druge svetove. one u

slikovnicama. šarama

stolnjaka. neravnina

na plafonu. stideo

sam se a stidim 

se i danas

baš

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

19. februar 2021.

26010. dan mog života

 

 

polako

izlazim iz

detinjstva

 

 

i

 

 

osećao sam

grubost ljudi koji

su mi se unosili u

lice iskazujući tako

ljubav za mene a

ja sam bežao

u kosti

 

 

i

 

 

ponekad

dok sam hodao

pored majke na ulici

osećao sam pritisak u

očima pa sam priljubljivao

čelo na njen rukav. isto sam

osećao i pre spavanja pa

sam se držao za čelo i

oči sve dok ne

zaspim

 

 

i

 

 

išli

smo u

goste i

nama su

dolazili

gosti

 

 

i

 

 

dolazila nam

je persida nikolić

zvali smo je majkica

živela je u beogradu i

iz američke čitaonice

donosila je časopis

sa fotografijama

u boji

 

 

i

 

 

margita 

je dolazila iz

srbobrana. bila je

dobra i neudata i 

vodila me je u

bioskop

 

 

i

 

 

tetka zora je

dolazila iz čuruga

dok se nije preselila u

novi sad. njena starija

sestra jovanka bila je

udata za čuvenog

primaša janiku

balaša

 

 

i

 

 

biciklima

smo putovali

milomir je išao

napred sa boškom

u korpi ispred sebe

kaja je vozila iza a ja

sam sedeo iza nje

šireći noge da mi

ne bi upale

u točak

 

 

i

 

 

guma nam

se probušila na

kajinom biciklu pa ga je

milomir okrenuo skinuo točak

i zalepio gumu. bili smo sami na

dolmi. sami pod nebom. milomir

je ručnom pumpom napumpao

gumu i mi smo nastavili put

u socijalizam znači

u čurug

 

 

i

 

 

nastavili

smo po mojoj

voljenoj dolmi pored

tise i drvenih bandera

kroz beskrajnu ravnicu

na tom predivnom putu 

ponekad bih sa bicikla

pružio nogu da sama

putuje kroz visoku

travu pored

dolme

 

 

i

 

 

službenom

škodom smo putovali

po srbiji po varošicama i

banjama u kojima je milomir

prodavao tehničku robu na

veliko. šofer i milomir su

sedeli napred a kaja

i nas dvojica

pozadi

 

 

i

 

 

kad bi nas

obišao neki auto

podigao je prašinu

jer su putevi bili

makadamski

i uzani

 

 

i

 

 

voleo sam

kad bi stali da

izlazim iz limuzine

i kad smo polazili

da ulazilm u

limuzinu

 

 

i

 

 

spavali smo

u malim hotelima

izlazili na terasu ispod

koje je svirala muzika. sve

je mirisalo na kožu. pečenje

se prodavalo na panjevima

kajmak u lepinji. morava

je posle kiše jako 

bučala

 

 

i

 

 

u

povratku

već odomaćeni

u malom automobilu

video sam kako je kaja

čistila uši sa šnalom i to

je izazvalo gađenje u

meni nad biologijom

ali to je i posejalo

seme ljubavi za

kaju majku

božiju

 

 

i

 

 

jedne

večeri posle

subotnjeg kupanja u

sobi punoj pare stojeći

na šamlici veseli milomir je

nama dvojici smejući se

pokazivao svog miša

koji je bio isti kao i

naš samo

veći

 

 

i

 

 

pesma

nije ništa

drugo nego

golotinja

 

 

i

 

 

i kaja

i milomir su

me učili da vozim

veliki ženski bicikli 

pridržavajući me s leđa

sve dok me u jednom

trenutku nisu pustili a

ja nastavio češući

se šakom o zid

ali i vozeći

sam

 

 

i

 

 

veseli otac

odgovorna majka

i tako život ide danima

vekovima milenijumima

sve do samog početka

na kome nam se

smeši bog

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

18. februar 2021.

26009. dan mog života

 

 

kad

bi se po toplom

danu izigrali fudbala

do iscrpljenosti ožedneli

trčali bi na bunar da pijemo

vodu iako su nam stariji stalno

govorili da je jako opasno

da se pije hladna voda

kad smo oznojani

 

 

i

 

 

dok

smo trčali

ka bunaru vikali

bi prva žeđ jer ko

je prvi viknuo imao

je pravo da se

prvi napije

vode

 

 

i

 

 

o fudbalu

ću još pisati 

kad budem stariji 

sad sam još samo

dete koje voli da

igra fudbal sa

decom

 

 

i

 

 

pored

fudbala

jako me je

uzbuđivao

bioskop

 

 

i

 

 

odmah do

almaške crkve

je bila mala sala

u kojoj je jednom

nedeljno bio

bioskop

 

 

i

 

 

ulazak

u bioskop je

bio uzbudljiviji

i od samog

filma

 

 

i

 

 

i danas

je za mene

film pre svega

bioskop

 

 

i

 

 

vrpoljili

smo se na

stolicama gledajući

ko je tu. gledali u belo 

veliko platno i čekali

da se ugasi

svetlo

 

 

i

 

 

kad se

svetlo ugasilo

počela je muzika i

treperenje na platnu

a posle toga je počeo

crno beli film koji me

je polako obuzimao

i uvlačio u svoju

često strašnu

priču

 

 

i

 

 

bilo

je življe

od života jer  

film je srce

života

 

 

i

 

 

posle

filma sam

još neko vreme

živeo u tom

filmu

 

 

i

 

 

sećam se

neke močvare i

čamca koji je polako

plovio po vodi i psa

vučjaka koga sam

zavoleo do

bola

 

 

i

 

 

toliko

me je bioskop

opčinjavao da sam

uskoro i sam postao

bioskop glumeći ga

mlađem bratu

 

 

i

 

 

kad sam

bio malo stariji

išli smo u grad

u velike prave

bioskope

 

 

i

 

 

seli

bi na stolice

skinuli kapute a

kaja i milomir su

ih prebacili preko

svojih kolena

jebote

 

 

i

 

 

ako je

neko veliki

sedeo ispred

mene promenio

sam mesto ili sam

se pomerao da

bolje vidim

film

 

 

i

 

 

naučio sam

da hodam. govorim

trčim. skačem. prelazim

ulicu. pljunem. namignem

zviždim. stavim ruku kad

zevam i kašljem. naučio

sam kako se igra fudbal

i sad je trabalo naučiti

kako se gleda

film

 

 

i

 

 

ne samo

kako se gleda

film nego kako

se postaje

film

 

 

i

 

 

autobogo

filmografijo

ti si film svih

mojih živih filmova

film svih mojih bivanja

film svih mojih pevanja

film svih mojih stvaranja

film svih mojih hodanja

film svih mojih ljubljenja

pesma jednog jedinog

filma božijeg i to bez

onog čuvenog

najfilmskijeg

the end

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

17. februar 2021.

26008. dan mog života

 

 

od svih

igara najviše

sam voleo

fudbal

 

 

i

 

 

igrati

nogama a

ne rukama to

je fudbal

 

 

i

 

 

stopala

umesto šaka i

telo umesto maštanja

i trošenje umesto

hranjenja

 

 

i

 

 

sve

je počelo

loptom tom

najčudesnijom

igračkom 

svemira 

 

 

i

 

 

lopta je

savršenstvo

svih oblika

 

 

i

 

 

bile su

to gumene

lopte i lopte od

plastike. pravi kožni

fudbali nisu bili za 

ulicu a niko ih nije

ni imao nego ih 

je bilo samo u

klubovima

 

 

i

 

 

prvo

sam želeo

da budem golman

jer sam u novinama

video fotografije

golmana kako

lete kroz

vazduh

 

 

i

 

 

beara je

bio čudo od

golmana zvali

su ga veliki

vladimir

 

 

i

 

 

milomir

mi je bacao

lopte a ja sam ih

hvatao kao beara

bacajući se za

njima kao

mačka

 

 

i

 

 

u sobi bih

stojao između

ragastova koji je bio

gol a ja sam dohvatao

sve pa i najviše lopte

koje su išle u rašlje

ragastova

 

 

i

 

 

sva ta moja

sobna slava je

trajala sve dok se

nisam pročuo i do

igrališta slavije

 

 

i

 

 

u

jednoj takvoj

razjarenosti bacanja

za loptom i paradiranjem

za oči starijih pukla mi

je kost u desnom

laktu

 

 

i

 

 

igranje

fudbala počinje

sumanutim jurcanjem

za loptom bez ikakvih

pravila osim želje 

da se šutne

lopta

 

 

i

 

 

 trčali

smo kao

muve bez

glave

 

 

i

 

 

igrali

smo fudbal

u sobi. dvorištu

livadi. ulici

igralištu

 

 

i

 

 

udarao

sam loptu

o zid. gađao

neko mesto na

zidu i sačekivao

odbijenu loptu

da je odmah

udarim

 

 

i

 

 

pomalo

pimplovao

i pomalo učio

vrste udaraca

stopalima i

nogama

 

 

i

 

 

bio sam

levak iako sam

pisao desnom rukom

i kamen bacao kao

dešnjak

 

 

i

 

 

na igralištu

gde se igrao pravi

veliki fudbal susreo

sam se sa čudnim

rečima i pravilima

fudbalske

igre

 

 

i

 

 

golovi

su bili veliki

beli pravougaonici

na jednoj i na drugoj

strani igrališta koji

su bili prekriveni

mrežama

 

 

i

 

 

gol je

kad lopta

uđe u

gol

 

 

i

 

 

igrači nisu

smeli da igraju

rukama osim golmana

a kad bi im lopta dodirnula

ruku igra se prekidala

jer je to bio

henc

 

 

i

 

 

ako bi

neko udario

nekog to je

bio faul

 

 

i

 

 

ako bio neko

srušio nekog u

blizini gola sudija

bi odmah svirao

penal

 

 

i

 

 

ako

bi lopta

izašla van

igrališta to je

bio aut

 

 

i

 

 

ako je

lopta izašla

iza gola bio je

korner

 

 

i

 

 

bilo je i

ofsajda ali to

je komplikovano

za objašnjenje

 

 

i

 

 

na ulici

smo se delili

u dve grupe. dva

po dva ili tri po tri

ili već koliko

nas ima

 

 

i

 

 

pravi

fudbal se

igrao uvek sa

jedanaest igrača

i svi igrači su imali

imena i brojeve od 

1 do 11 na leđima

dresova

 

 

i

 

 

1 golman

2 desni bek. 3 levi

bek. 4 desni half. 5

centarhalf. 6 levi half

7 desno krilo. 8 desna

polutka. 9 centarfor

10 leva polutka

11 levo krilo

 

 

i

 

 

kapiten

je nosio traku 

na desnoj ruci i

bio je vođa

tima

 

 

i

 

 

jebote

koja imena

koje reči

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

16. februar 2021.

26007. dan mog života

 

 

kanjon

onaj deo iza

teferine kuće u

kome su se po

ceo dan deca

igrala

 

 

i

 

 

tu u kanjonu

sam i sam nekoliko

puta video kako su vile

preko noći ostavile svoju

lepljivu kosicu na

vlatima trave

 

 

i

 

 

priče o

čudesnom

kao i strašne

priče su plašile

i mamile maštu

kojom je rasla

naša detinja

duša

 

 

i

 

 

strašno

je rad dobrote

koja je žudela da

proklija u svakom

od nas malih

stvorenja

 

 

i

 

 

sujeverja

hvatao sam se

za dugme kad bih

ugledao trudnu ženu

i tri puta pljucnuo

zašto ne znam

ali baš tako je

trebalo

 

 

i

 

 

ispod

ukrštenih

bandera nisam

prolazio

 

 

i

 

 

kad bih

ugledao odžačara

hvatao bih dugme i

izgovorio tri puta

sreća

 

 

i

 

 

ako bih

ugledao popa

tri puta bih se

okrenuo

 

 

i

 

 

dok sam

hodao trudio

sam se da ne

stanem na liniju

ispucalog

asfalta

 

 

i

 

 

kada bih

ugledao kola hitne

pomoći prekrstio bih

srednji prst preko

kažiprsta

 

 

i

 

 

hleb nije

valjalo da se

ostavi prevrnut

na leđima

 

 

i

 

 

opasno je

bilo pisati po

rukama

 

 

i

 

 

polupano

ogledalo donosi

sedam godina

nesreće     

 

 

i

 

 

sve manje

smo se igrali u

kući a sve više

napolju

 

 

i

 

 

igrali

smo se

skrivanja

i pogađanja

izgovarajući

hladno

toplo

 

 

i

 

 

igrali smo

se pogađanja

filmova. gluvih

telefona

 

 

i

 

 

kartanja

domina

 

 

i

 

 

viktorije

cica mace

na male goliće

između dve

vatre

 

 

i

 

 

vije

vije u

vodi

 

 

i

 

 

kauboja

i indijanca

i lopova i

pandura

 

 

i

 

 

klikeranja

šantiškole

 

 

i

 

 

bacanja noža

na zemlju. bacanja

novčića na crtu

bacanja karti

do zida

 

 

i

 

 

čugara

trulih kobila

žmurke

 

 

i

 

 

zuce

ćorave

bake

 

 

i

 

 

razbrajali smo

se sa eci peci pec ja

sam mali zec ti si mala

prepelica eci peci pec

ako nešto nije bilo

kako treba reklo

bi se puj pike

ne važi

 

 

i

 

 

kao

mali često

sam se igrao

i sam

 

 

i

 

 

zaigrao

sam se i

zaboravio

na sebe i

na bilo

šta

 

 

i

 

 

bio

sam

igra

 

 

i

 

 

bio

sam

bog

 

 

i

 

 

bio

sam bog

koji se i sad igra

autobogografijom

svakog i svih

bića

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

15. februar 2021.

26006. dan mog života

 

 

mirisi

miris kože. miris

sapuna. miris jastuka

miris hleba i toplog mleka

miris počišćene sobe. miris

znoja. miris ulice. mirisi cveća

miris pokošene trave. miris voća

miris sveće koja gori. miris supe

miris vode u kanalu. miris govneta

miris ubuđale krpe. miris kolonjske

vode. miris benzina. miris posle

prvih kapi kiše. miris posle

kiše. miris snega. miris

hladnog vazduha

miris vetra

 

 

i

 

 

sve 

na svoje mesto

to je bila prva lekcija

iz kosmosa. dugmad u

kutiju za dugmad. imalin u

kutiju za čišćenje cipela. so

pored šećera. kašike sa

kašikama. viljuške sa

viljuškama. stolice

pored stola. ključ

u bravi. dobrota

u milomiru

i kaji

 

 

i

 

 

preko

nedelje dok je

milomir bio na putu

skoro svako predveče

u sumraku sobe pevali smo

sa kajom slovenačke bosanske

dalmatinske makedonske šumadijske

vojvođanske mađarske starogradske

pesme. bilo je to smirujuće i nežno 

kad bi mrak već pao kaja nije

prestajala a nama se igralo

na svetlu pa smo govorili

eno komšije su već 

upalile svetlo

 

 

i

 

 

nedeljno jutro

je počinjalo u krevetu

iz koga se nije ustajalo

nego se u njemu izležavalo

sa milomirom koga smo bili

željni i u kome smo uživali

a koji je još više uživao

u nama obojici

 

 

i

 

 

kaja

je bila glavna

jer je kuvala i bila

raspoložena i

svečana

 

 

i

 

 

oko podne

kad je sve u sobi

već mirisalo na nedeljni

ručak a soba bila prepuna

svetlosti pored prozora i na

drugoj strani ulice prolazili

su bučni i radosni navijači

slavije koji su se vraćali

kući posle utakmice

svojih ljubimaca

za koje su

navijali

 

 

i

 

 

ručak

svo četvoro

smo za stolom

kaja je u svečanoj

kućnoj haljini. milomir

sipa supu. nama dvojici

noge još ne dosežu do

poda. supa se žuti sa

kajinim rezancima 

šargarepom i

mesom

 

 

i

 

 

pire

batak

hleb

 

 

i

 

 

kolači

celog dana

pa i za sutra i

prekosutra

 

 

i

 

 

odmah

posle ručka

milomir je sa

svečanim šeširom 

na glavi odlazio da

gleda utakmicu

vojvodine na

stadionu koji

je bio u

gradu

 

 

i

 

 

posle sat

jedan kaja nas je

obojicu a i sebe lepo

obukla pa smo krenuli u

grad da negde kod izvršnog

veća sačekamo milomira

posle utakmice

vojvodine

 

 

i

 

 

čekali smo

a pored nas je

bilo još dosta žena

koje su takođe sa svojom

decom čekale svoje muževe

da se vrate sa utakmice

bilo je u tom ritualu

lepe siromaške

otmenosti

 

 

i

 

 

od svih

slavlja u godini

najvažnija je bila slava

naša aranđelovdan i

kumova sveti

nikola

 

 

i

 

 

na slavi su

svi bili lepo obučeni

i svi su bili radosni. bilo

je tu puno hrane i kolača

sa svećom koja je gorela na

stolu. ja sam bio obučen u novu

flanelsku košulju koju mi je kaja

sašila. kako je veče teklo bilo je sve

veselije da bi na kraju muškarci

zapevali. bilo je tako čudno 

snažno i nežno kad su ti

ozbiljni ljudi pevali

cela soba je

brujala

 

 

i

 

 

božić

unosili smo

slamu u sobu

bacali orahe po

sobi. tražili novčić u

česnici. bili radosni

jer nam se rodio

bogić naš

 

 

i

 

 

vrbica

lepo obučeni

odlazili smo u grad 

pred sabornu crkvu

po grančicu vrbe

i zvončiće

 

 

i

 

 

uskrs

farbali smo jaja

tucali smo se jajima i

jeli ih celog dana a po ulici

je bilo puno ljuski od jaja. na

uskrs nam je zec preko noći

ostavljao poklone u travi koju

smo predhodnog dana ubrali i

stavili je u tanjir a tanjir ostavili

u prozor i malo ga otškrinuli

da zec može da nam ostavi

poklone. i gle čuda svaki

put smo u jutru zatekli

njegove poklone

božanski

bog

 

 

i

 

 

prvi maj

smo slavili 

u kameničkom

parku koji je bio

prepun ljudi koji

su ležali po

travi

 

 

i

 

 

slavlja

su važna jer

nas podsećaju

da potičemo

iz raja

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

13. februar 2021.

26004. dan mog života

 

 

muve

smo lovili lepljivom

trakom koja je bila okačena

o sijalicu na sredini plafona pa su

se muve lepile. posle smo kupovali

smrdljivi karton oko koga su muve padale

mrtve. kasnije smo ih ubijali plastičnim štapom

ili brzim pokretom šake. miševa smo se oslobađali

mačkama. mišolovkama. usitnjenim staklom koje

smo stavljali u rupe. zatvaranjem rupe gipsom

buba švabe smo sklanjali metlom i kuvanim

šljivama na badnje veče. komarce

pljeskanjem. nepaljenjem

svetla. žicama na

prozorima

 

 

i

 

 

idiot

kidao sam

muvama krila da 

ne bi odletele nego

da bi ih ja čuvao u kutiji

od cipela jer sam mislio

da je tu njima lepše i

da im je lepo da

ih čuvam

idiot

 

 

i

 

 

muve

su

čudesno

lepe

 

 

i

 

 

klanje

svinje u jesen

na dvorištu dok 

je milomir još bio

živ da bi mi imali

mesa i masti 

preko zime

užas

 

 

i

 

 

volim

vas

svinje

 

 

i

 

 

kokoška 

je bila kupljena

na pijaci i onda ju

je kaja nožem zaklala

ispustila krv a ona bi 

i tako bez glave

potrčala ili se

trzala

 

 

i

 

 

uh

jebote

koja ludila

mozga

 

 

i

 

 

kokoške

vi ste predivne

ptice i vi niste

za klanje niti za

oduzimanje

vaših jaja

 

 

i

 

 

jebem ti

boga da ti

jebem je bila

strašna psovka

mnogo strašnija

od jebem ti mater

ili jebem ti sve

po spisku ili

jebem ti

dete

 

 

i

 

 

psovkom

jebem ti boga

da ti jebem kao

da je svet i sve

već nestalo u

smaku sveta

 

 

 

i

 

 

zub

me je

boleo do

ludila

 

 

i

 

 

kod

zubara je

bolelo još

više ali je i

prošlo

 

 

i

 

 

kod

lekara nije

bolelo ali je bilo

strepnje i bilo je

neprijatno

 

 

i

 

 

policajaca

sam se plašio

a plašim ih se

i danas 

 

 

i

 

 

kuvanje

paradajsa

je trajalo

dugo

 

 

i

 

 

flaše sa

kompotima

raznih boja na

ormanu u spavaćoj

sobi su čekale zimu

da budu otvorene i u

slasti  ispražnjene

do sledeće

jeseni

 

 

i

 

 

stavljanje

kiselog kupusa

sa gaženjem

kupusa je bilo

zabavno

 

 

i

 

 

grebale

su me pantalone

i to mi je bila mora

nad morama. kao kad

te peče sapun u očima

a kaja mi je govorila

pa kakav ćeš ti

vojnik biti

 

 

i

 

 

leti na kraju

dana bi mi kaja

prala noge od prašine

u lavoru. ali me je to jako

golicalo. kikotao sam se i vodu 

prskao po podu otimajući joj se iz

ruku. i onda se kaja jednog dana

dosetila i dok mi je prala noge me

je pitala da li znaš priču o... i ja sam

rekao da ne znam i ona je počela da

je priča a ja pažljivo da je slušam 

i tako sam sasvim zaboravio na

golicanje. kad mi je kaja na miru

oprala noge rekla mi je a

znači ti nisi golicljiv i od

tada me nikad ništa

više nije golicalo

istina

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

12. februar 2021.

26003. dan mog života

 

 

vreme u

detinjstvu teče sporo

nisam mogao da dočekam

ručak. jutro za fudbal. odlazak

u bioskop ili putovanje na more

godine i godine su trebale da

prođu da bih izrastao

do stola

 

 

i

 

 

rastao sam sa

knedlama u grlu

čvorugama na glavi

slinama u nosu. suzama

na licu. crnim pod noktima

vrištanjem u snu. piškenjem 

u krevetu. ceđenjem čireva

šlajmom. grebanjem

u nepcu

 

 

i

 

 

packe

za kaznu 

nisam mogao

na ulicu ili u bioskop

ili na kupanje. za kaznu

sam u početku dobijao samo

packe. pružio bih prvo jednu

šaku i dobijao udarce prutom

posle pet deset udaraca

pružio bih i drugu

otvorenu šaku

 

 

i

 

 

batine

kad sam porastao

kaja me je tukla po

dupetu. legao sam na

stolicu i kaja bi me

jako udarala i

grdila

 

 

i

 

 

pre batina

bi sledilo ispitivanje

i kajina odluka kakva će

kazna biti. neka zabrana

odlazak u ugao ili

batine

 

 

i

 

 

pre izvršenja

kazne molio sam da 

ne budem kažnjen jer

nisam kriv. za svađe sa

mlađim bratom kaja se

nije odlučivala ko je

kriv nego je dobro

izlemala i njega

i mene

 

 

i

 

 

dok me 

je kaja tukla

po dupetu stezao

sam se da me manje

boli. podmetao sam

ruku plakao

vrištao

 

 

i

 

 

mirko

prut kojim nas

je kaja tukla zvao se

mirko i stajao je na

vrhu ormana

 

 

i

 

 

bolelo je

ali se danas

batina sećam

sa radošću

 

 

i

 

 

posle

kazne i batina

je zavladao mir i

u kući a i u

meni

 

 

i

 

 

vrelina

po šakama ili

po dupetu me je

podsećala kako

je život bez

batina

lep

 

 

i

 

 

jednom

kad sam odbio

da jedem supu jer

sam hteo odmah da

jedem meso i onda kolače

i kad sam se posle milomirovog

ubeđivanja da prvo pojedem supu

izgovarao da ne mogu da jedem jer

mi nije dobro on je onda rekao da

ustanem od stola kad mi već nije

dobro. oni su mirno nastavili da

uživaju u hrani. ja sam sedeo 

na kauču i kajao se što i ja

nisam pojeo supu pa da 

i ja kao i oni uživam u

batacima i slatkim

kolačima

 

 

i

 

 

jednom 

posle milomirove

smrti dok je kaja bila

na poslu ja sam se igrajući

pao u trans divljanja i vrteo sam

ludački najlon kesu sa hlebom oko

glave i ona je pukla a hleb je odleteo

i razbio prozor na vratima. užas. muk

odmah sam spremio celu sobu i čekao

kaju da dođe. najteže mi je bilo pa čak

teže i od batina da joj kažem šta se

desilo i da joj time nanesem bol

zbog novog problema koji sam

joj naneo. dok sam čekao

kaju osećao sam kako je

sve dobro samo da

 nisam uradio to

sranje 

 

 

i

 

 

kaja me

je mnogo tukla

i ja je zbog toga još

više volim jer znam

da je nju još više

bolela moja

bol

 

 

i

 

 

milomir

me je istukao

samo dva puta

kaišom. te batine

pogotovo njegov

bes je bio mnogo

strašniji i bolniji

od kajinog

 

 

i

 

 

kako

sam rastao

kaja me je tukla

sve manje jer sam

već bio i viši i jači

od nje

 

 

i

 

 

poslednji put

me je kaja tukla kad sam

imao 14 godina. bila je besna

na mene i od nemoći je počela

da me prvi put šamara. ja sam

samo mirno stojao ne plašeći

je se više i ona je od nemoći

prestala da me šamara i

od tada me više nikad

nije ni kaznila ni

udarila

 

 

i

 

 

volim

te kajo

ti si majka

božija

 

 

i

 

 

volim te

milomire

ti si otac

svemira

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima