AUTOBOGOGRAFIJA

30. avgust 2025.

27663. dan mog života

 

 

1644/2009

 

4679  i juče i danas park je prepun komaraca

 

36. poklonjenje nevažnom. neprimećenom

1363. hodanje

osećanje punoće se uvećalo ka nevažnom i neprimećenom

nevažni papir kojim se uzimao hleb u prodavnici bacao ili ostavljao

u žičanim korpama samousluga. sakupljao bih ga i koristio za toalet

osećao sam se gospodinom u tome. život i smisao ljudi se trošio i

iscrpljivao u važnom. otkrivši nevažno otkrio sam da je svet sačinjen

baš od nevažnog. nevažno me je ražneživalo. tek sa njim sam osećao

pravo na život. nevažno i ne primećujemo. osiromašeno gledamo. posle

knjige ja sam ti je on u kojoj sam pisao o mnogim nevažnim i neprimećenim

stvarima uvežbavao sam se da ih spontano i prirodno gledam. ne samo

prolaznicu koja mi je privukla pažnju i ne samo njene lepe noge i hod nego

i nabore košulje na njenim leđima koji su se u talasima pokretali u ritmu

njenih koraka. umetnost se obnavlja na periferiji umetnosti. tamo se

rađa neprimećena i zaštićena nevažnošću iscveta kao sam centar

umetnosti. jer suština umetnosti je nevažno. ritam istina. u

nevažnom živi umetnost koja je njegova suština

novi sad 9.5.1996

 

 

 

1645/2008

 

4680  kruženje parkom i poklonjenje me iscrpljuju. zapara i ugrejale butine me usporavaju

 

37. poklonjenje bogu

1364. hodanje

već nekoliko godina unazad počeo sam da izgovaram

reč bog. isprva nisam to ni primetio. ne sećam se više da li

sam ipak u jednom trenutku primetio da ga izgovaram ili sam

primetio da to drugi primećuju. reč koju sam izgovarao pre njega

bila je reč fenomen. u njoj sam osećao ukupnost i lepotu ali ta reč

više nije bila dovoljna. nedostajalo je u njoj ličnosti i topline. u trenucima

uzbuđenja uvida radosti življenja samo jednom jedinom rečju sam to mogao

izreći. njegovim imenom. sada dok mu se poklanjam i pišem tekst o njemu

osećam da je put ka njemu prav kao strela. kao prava linija koja se može

samo zamisliti a nikada i nacrtati. osećam da je on put. da je putovanje

ka njemu izlišno... baš zato što mi se tekst otvorio prestajem da

pišem o njemu. sledećih par rečenica pišem o šaci koja piše ovaj

tekst. to nije moja šaka. ona je njegova. činjenično to je dadina

šaka. žene pored koje sada hodam i govorim joj a ona

plavom penkalom piše po beloj hartiji. muško

stopalo ženska šaka. u nevažnom živi

umetnost koja je njegova suština

hej

novi sad 10.5. 1996

 

 

 

1646/2007

 

4681  putuje vazduh. u parku je sunce a nebom se meko valja grmljavina

 

38. poklonjenje pažljivosti

1365. hodanje

pažljivost je događaj. u srcu srce. hodati zapeti i reći

eto neko mi budi pažnju. hodanje od pažnje do pažljivosti

džentlmen nežni čovek koji ni nenamerno nikog ne povređuje

pažljivost sam otkrio 1987 na drugom hodanju. okretao sam se na

putu i šakom milovao predele. lepo mi je bilo da jesam jer sam se

pažljivo kretao kroz okruženje. događaj pejzaža. pažljivo sam hodao

kroz sebe spuštajući se u osnovnu ćeliju unutrašnjih krajolika. svet

postojanje je sačinjeno od pažljivosti. pažljivost je tepanje svemu

nežno jedno. pažljivost je prisutnost. živimo prisustvujući životu

prisutan sam i čujem te. s pažnjom te gledam. srce mi pažljivo

kuca za tebe. pažljivost sam doživeo hodanjem jer se samo

nežnošću stavlja noga na zemlju. drugačije se ne bi moglo

hodati ni boraviti na zemlji. peta prsti zemlja nebo

pažljivost je između. hej. radosna privrženost

novi sad 11.5.1996

 

 

 

1648/2005

 

39. poklonjenje plesu

1366. hodanje

dugim hodanjem se dogodi ples

ples u meni. ples predela. razigraju se krajolici u

hodačevom srcu. zanos u spokoju prepuštanja. nikad se

ne bih usudio otisnuti se na put da hodanje predelima nisam

osećao kao ples. ples je obred poistovećenja sa stvoriteljem i

stvaranjem. spajanje zemlje i neba. u koraku plesa drže se za

ruke prostor i vreme. podrhtavaju. njišu se u ritmu promene

plesom se preobražava. njegovim zanosom se oslobađa

nesvesno. pleše poverenje svih bića. radosna

privrženost. vetar mojih koraka u

plesu ruže vetrova

novi sad 13.5.1996

 

 

 

1649/2004

 

4682  šest sati. kiša je stala. mokar sam ko miš

završavam hodanje. novih 22 kilometra u ruži

 

40. poklonjenje nezaštićenosti

1367. hodanje

tekst o nezaštićenosti pišem na kiši pa valerija

lacko kišobranom štiti dadu koja piše ove reči. u otvorenom

 jedina zaštita je biti nezaštićen. oslobađati se od sopstvenih oklopa

koji su nas štitili u rašćenju. osetiti da me više ne štite nego mi sada

baš oni uzimaju snagu. zaštite su ograničenja. nezaštićenost krila. 1989

sam počeo da se pripremam za svoje desetogodišnje hodanje. iako tek u

povoju ideja rada je bila snažna. bilo je potrebno osloboditi se strahova a

ne praviti zaštitu od njih. iz nezaštićenosti koja me je sve više okruživala

pojavila se molitva. da mi se to tada nije dogodilo ne bih otkrio

umetnost srca. stvaranje bez ruku i alata. bez glave. bez

ičega. vetar mojih koraka u plesu ruže vetrova

samo srcem

novi sad 14.5.1996

 

 

 

1650/2003

 

4683  sunce. ja sam parkadžija

 

41. poklonjenje beskućništvu

1368. hodanje

samo srcem. beskućništvo srce u tuđim grudima

novi sad 15.5.1996

 

 

 

1651/2002

 

4684  ej jingeru trči ka meni dvoipogodišnji stanislav drča i nosi mi list

 

4685  pljušti. gromovi ne prestaju

 

4686  pet do šest. nije moguće više hodati po nekim stazama

jer su preplavljene vodom. peti najduži pljusak je poplavio park

 

42. poklonjenje drugo prvom koraku

1369. hodanje

devetog novembra 1991 u podne u londonu u četrdeset

drugoj godini napravio sam prvi korak svog desetogodišnjeg

hodanja. načinio sam ga levom nogom. trajao je sedam minuta

ovo je korak koji se pruža u treći milenijum rekao sam dok sam

podrhtavajući na desnoj sporo podizao i spuštao levu. (pljusak

je prekinuo pisanje teksta.) beskućništvo srce u tuđim

grudima. od tog prvog koraka u sledećih 1651 dana

ishodao sam još trideset sedam miliona sto

šezdeset devet hiljada dvadeset

tri koraka

novi sad 16.5.1996

 

 

 

1652/2001

 

43. poklonjenje svečanim nedeljnim hodanjima

1370. hodanje

prva godina desetogodišnjeg hodanja bila je posvećenja svečanim

nedeljnim hodanjima. ova nedeljna hodanja su bile šetnje. prva od sent

andreje do budimpešte bila je posvećena čuvenom fudbalskom timu mađarske

grošič. buzanski. lorant. lantoš. božik. zakarijaš. buda II. hidekuti. kočiš. puškaš. cibor

druga nedeljna šetnja je bila u beču posvećena bečkom intelektualnom krugu. karl krausu

karl poperu. frojdu. vitgenštajnu. vajnigenu... treća u pragu bila je posvećena janu palahu

francu kafki i olgi havel. četvrta nedeljna šetnja je bila petočasovno predavanje o hlebu

nebeskom u varšavi. danas posle jučerašnjih velikih pljuskova (park je pod vodom) je

vreo sparan sunčan dan. u njemu se poklanjam svečanostima nedelje. malim lakim

šetnjama u njoj. danas je 1652 dan neprestanog hodanja. ovaj kontinuitet je moguć

prekidom i odmorom u nedelji. u njoj se telo opušta. koncentracija u glavi splašnjava

volja miruje. emocije se šire i lutaju. nedelje su tužne nedelje (bili holidej) za

beskućnike strance i lutalice. od tog prvog koraka u sledećih 1651 dana

ishodao sam još trideset sedam miliona sto šezdeset devet hiljada

dvadeset tri koraka. to je plava tuga svečanost odmaranja

novi sad 17.5.1996

 

 

 

1653/2000

 

4687  iz zemlje izbija vrelina. park je staklena bašta

 

4688  iz svega pored čega prođem izlazi toplota

 

4689  još dve hiljade dana

 

44. poklonjenje spomenicima anonimnim snagama ljubavi

1371. hodanje

u drugoj godini ruže lutanja sam napravio četiri spomenika anonimnim snagama ljubavi

prvi u rumuniji u rasinariju rodnom selu emila siorana. drugi u budimpešti hodajući noću

između katoličkog i pravoslavnog božića posvećujući ga beli hamvašu. treći danilo kiš

proleće hodajući od subotice do cetinja. četvrti hodajući poljskom napravio sam srce u

prostoru posvećujući ga edvardu stahuri. za razliku od spomenika neznanom junaku

ovo su ženski spomenici. nevidljivi rađajući. sačinjeni od bačenih jabuka u nebo

koraka u noći. bujanja proleća. dolaska lasta. ravnica i planina poljske. snaga

zajedničkog srca. ovim elementima pridruživao bih energiju rasta i rađanja

kad trave rastu. kad mačići izađu na svet. kad kiše padaju i sve raste. kad

vetrovi raznose semenje. kad san obnavlja snagu. kad stolica čeka da

na nju sedneš. kad kreneš želeći da stigneš. kad bilo ko. kad bilo

šta. kad bilo gde. kad bilo kako. kad bilo kad. sve je ljubav

spomenici anonimnim snagama ljubavi svedoče o njoj

to je plava tuga svečanost odmaranja

spominju je

novi sad 18.5.1996

 

 

 

1655/1998

 

4690  procvetale crvene ruže u parku. pet do šest. zasijalo sunce posle tmurnog dana

 

45. poklonjenje pasošu u kretanju

1372. hodanje

ruža lutanja je krik sličan onom kojim je edvard munk otpočeo dvadeseti

vek krik kojim dozivam osnovno pravo da budem humano biće kome je svaka

stopa na zemlji njegov dom. kome su svi ljudi i sve životinje i sve bilje i sve vode

i svi vetrovi i nebo sa suncem mesecom i zvezdama njegovo jedino telo i duša. u

varšavi budimpešti i popradu sam hodao u akcijama koje su se zvale molim pasoš

čoveka u kretanju. hodao sam po plavim mapama evrope sugerišući ideju o slobodnom

kretanju. pokazujući kako je zemlja na kojoj živimo mala. kako su sve stvari i bića na njoj

povezani. kako je institucija postojećih pasoša ograničavajuća. kako oni onemogućavaju

realizaciju sveobuhvatnih umetničkih dela. kako nas samo nekih stotinu hiljada godina

deli od zajedničkog jezika minerala biljaka životinja i ljudi. kako je nebeska plavet

kao i morska kao i plavet plavih mapa po kojima sam hodao samo plavet

naše svemirske duše. spominju je. kako je moj krik kojim se

završava ovaj vek krik za pasošem duše

novi sad 20.5.1996

 

 

i

 

 

iz nezaštićenosti koja me je sve više okruživala pojavila se molitva

da mi se to tada nije dogodilo ne bih otkrio umetnost srca. stvaranje

bez ruku i alata. bez glave. bez ičega... samo srcem

 

 

ovo je korak koji se pruža u treći milenijum

 

 

ruža lutanja je krik sličan onom kojim je edvard munk otpočeo dvadeseti

vek krik kojim dozivam osnovno pravo da budem humano biće kome je svaka

stopa na zemlji njegov dom. kome su svi ljudi i sve životinje i sve bilje i sve vode

i svi vetrovi i nebo sa suncem mesecom i zvezdama njegovo jedino telo i duša

 

 

institucija postojećih pasoša je ograničavajuća. oni onemogućavaju realizaciju

sveobuhvatnih umetničkih dela. samo nas nekih stotinu hiljada godina

deli od zajedničkog jezika minerala biljaka životinja i ljudi

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

sve si za

tih 10 godina

u sebe primila

da bi sve i

svako

bio

i

sad

i

večno

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ti

si bila moja

kurva ja tvoj

žigolo a bog

bog je i tebi

i meni bio

samo

bog

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

uživao sam

u tebi. a sad ti

ružo užuvaj u

meni oduvek

i zauvek

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti si put

svakog

konja u

ruži

svake

kobile

san

jedne

jedine

ljubavi

svakog

bića

u

svim

bićima

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ti si

ruža lutanja

jer tvoja

odanost

je

bila

u

mom

podavanju

tvojoj

odanosti

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

10 godina 20

kilometara hodanja

svakog dana osim nedelje

je mene načinilo čedom

boga a tebe boginjom

boga. boga i tebi i

meni boga

jedinog

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ti

me osećaš

to sam samo

ja. ja bog

tvoj

i

moj

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

29. avgust 2025.

27662. dan mog života

 

 

1631/2022

 

4661  obim zemljine kugle jednak je zbiru dužina najdužih reka: nil

amazon. misisipi. jang cen jang. jenisej. gang. dunav. plus 4195 metara

 

25. poklonjenje prvom koraku

1352. hodanje

u dvadeset petoj godini sam krenuo na svoj prvi

desetogodišnji put. kasnije sam ga nazvao lišće - drvo života

svakoga dana bih na formatu 9/17 cm nacrtao jedan list sitno kružeći

pletući po hartiji (u početku mi je to ličilo na strukturu pčelinjeg saća) raznim

bojama flomastera. posle sat i po bih ga nacrtao. nije bilo belih površina. bila je to

jednostavna propozicija koja mi nije dozvoljavala improvizaciju. dan po dan posle deset

godina slika je bila završena. putovanje takođe. ali ovo je poklonjenje prvoj liniji. prvom

listu koji sam uradio. put od hiljadu milja počinje prvim korakom kaže stara istočnjačka

mudrost. u prvom koraku je izvesnost i svih ostalih. snaga izvora. nevinost početka

prvi korak je pionir podviga. bog voli pionire. najveće počinje najmanjim. kap

čini okean. sekunda večnost. zato je svaki početak težak. zato je hiljadu

godina potrebno za jedan cvet ali nenasilje i put kojim sam krenuo

me više nisu napuštali. zato je prvi san duše svemir

novi sad 26.4.1996

 

 

 

1632/2021

 

4662  naoblačilo se. park se ispraznio. sve drveće se zazelenelo. čovek je praštanje

 

4663  od zelenila park je sve zatvoreniji pa spontano podignem glavu ka nebu ka prostoru

 

4664  u najtišem delu parka onom ka dunavu čuju se gugutke

 

26. poklonjenje nevidljivom

1353. hodanje

korak po korak svet se uvećavao. uvećao se

izvesnošću nevidljivog. nevidljivo me je ispunjavalo. kao

što sam znao da me u jabuci čeka sok znao sam da mi se

iza vidljivog smeši svet nevidljivog. budilo se čulo strpljenja

šarenilo svetlosti. nevidljivo se ne može gledati ali se može videti

treperi. nevidljivim nestaju sve granice. spaja se. simpatiše jedno

drugo. osećao sam se slobodnijim zaštićen pripadnošću nevidljivom

mogao sam da se u potpunosti investiram. svet je bio sve lepši i

pomogao mi da svoju borbu sa sobom drugačijim novim vodim

lakše. sa utehom. danas je dvadeset šesti dan poklonjenja

svim ljudima koji su živeli i žive u ovom veku. osećam ih

jer ih vidim u svetu nevidljivog. zato je prvi san

duše svemir. ljudi umalo ne rekoh anđeli

novi sad 27.4.1996

 

 

 

1634/2019

 

4665  meni nije dovoljno dva dana da se setim čemu bih se poklonila kaže mi rada čupić

 

27. poklonjenje strpljenju

1354. hodanje

strpljenje je čudo. neuhvatljiva sporost. u

proleće 1972 sam prvi put u životu u dvadesetdrugoj

na jednomesečnoj vojničkoj straži primetio kako lista drveće

gledao sam to svaki dan ipak drveće je odjednom ozelenelo

nisam uspeo da vidim njegovu postepenost. sada sam bio u

dvadeset sedmoj. iza mene su već bile dve godine svakodnevnog

crtanja lišća. kao da sam nizao bisere. šaka je imala svoj ritam i

učila strpljenju moj duh. jednog dana sam seo na bicikl i odvezao

se sedamdeset kilometara u drugi grad. doživeo sam da sam

odlaskom povukao prvi grad a dolaskom dovukao drugi i da sam

ih spojio u šestočasovnoj vožnji. kroz celo telo (pogotovo guzeve)

strpljenje je obavljalo svoj posao. strpljenjem se dostiže večnost

zbog lenjosti čovek je isteran iz raja a zbog nestrpljenja se neće

više u njega vratiti bio je moj uvid formulisan kafkinim rečima

strpljenjem se suše i otpadaju kraste mladalačkih rana

strpljenje privlači nebeske snage. ljudi umalo ne

rekoh anđeli. strpljenjem cveta ruža

novi sad 29.4.1996

 

 

 

1635/2018

 

4666  beograd. milicija na trgu republike prekinula umetnički hepening faluserbia koji je

trebalo da bude izveden na ulicama beograda i uhapsila učesnike članove grupe magnet

 

28. poklonjenje afirmaciji

1355. hodanje

bila je to godina u kojoj sam počeo da osećam

afirmaciju svega. afirmaciju neljudskog. pojam neljudsko

je obuhvatao sve i ljude. antropocentrizam mi je već nekoliko

godina bio stran. osnova svih rasizama. osećanje čovek je mera

stvari mi je bilo ružno. nisam samo osećao afirmaciju svega nego

sam i u svemu video da živi afirmacija. sa travom rasti. sa vodom teći

sa bolom bolovati. strepnji se osmehivati. telom misliti. mišljenjem

ljubiti. prostor intime se širio. te godine sam tri dana putujući stopom

napravio jedan krug vojvodinom. pre nego što sam krenuo osećao

sam taj krug u sebi. kružeći nosio ga sobom. drveće je raslo iz

zemlje a lišćem plesalo po vazduhu. reka se ljubila sa obalom

putevi su se spajali. kuće nadovezivale jedna na drugu

ptice su šarale nebom. mirisi se igrali prostorom. nigde

nisam video kraj. sve je jedno u drugo uticalo

slivalo se iz oblika u oblik. sve me je to

afirmisalo. strpljenjem cveta ruža

sve je afirmacija afirmacije

novi sad 30.4.1996

 

 

 

1636/2017

 

4667  hodam sa dadom. prva grmljavina. munje. uskoro provala oblaka

vihor ponese opale latice sa drveća. tu su vile vetrova kaže dada

 

29. poklonjenje drveću

1356. hodanje

pročitao sam već dosta knjiga. znao mnogo o

mnogo stvari. prošao kroz nekoliko značajnih iskustava

ali ja sam tek sada prvi put video drveće. približavao sam mu se

i nisam mogao da se načudim. kao da je u meni odjekivala mantra pa

to je drveće. pa to je drveće. osećao sam u njemu i snagu zemlje i snagu

neba. raslo je ka dubinama i visinama. stablo mi je ličilo na misao. krošnja

sa lišćem na govor. ono pod zemljom na nevidljivo. počeo sam da obožavam

neznanje. kao i neljudsko i neznanje je bilo više od znanja. sveto neznanje. njim

sam osećao. nisam ni o čemu mislio nego sam bio to. bio sam drveće jer jednom

bejah drveće. kada sam posle dvanaest godina kod edvarda stahure pročitao

njegov isti doživljaj sa drvećem osetio sam ne samo da smo on i ja isti rod

nego je sve što postoji rod jednog jedinog. drveće to veliko cveće

drveće obnavljajući hodači. drveće moj dah. sve je

afirmacija afirmacije. drvećem sam

mogao dalje na put

novi sad 1.5.1996

 

 

 

1637/2016

 

4668  poklanjam se svim ljudima u ovom veku. svoj toj deci od dece i ljudi. koliko

tuga i radosti. bola i sreće. rađanja i umiranja. nada i poraza. zločina i dobrote

 

4669  kiša - sunce. kiša - sunce. korak - korak. cvetaju jorgovani

 

30. poklonjenje ljubavi. siromaštvu

1357. hodanje

trideseta. njoj je bila osamnaesta. prvi put sam u životu osetio

ljubav žene. volela me je. nevino. njena nevinost se spojila sa mojim

putem ka nevinosti. bilo je to bogatstvo u meni. sve više sam voleo siromaštvo

ksenija i siromaštvo. omekšavao sam. radovao joj se. lako je voleo. u njoj sam se

osećao ispunjen. njena ljubav me je praznila. čistila. počeo sam da se osećam dečakom

nisam imao ništa. siromaštvo je bilo melem slobodi. med savesti. kako je ona znala moje

bolove. osećao sam da njeno biće osluškuje moje. tako mlada bila je velika žena

baš kao što sam u siromaštvu osećao obilje sveta. siromaštvo mi je bilo lepo

budila me je nežnost i ženstvenost. ideje su mi bile toplije. tvrdoća se

pretvarala u čvrstoću. drvećem sam mogao dalje na put. od tada

me više nikada nije napustila želja za spajanjem duša

novi sad 2.5.1996

 

 

 

1638/2015

 

4670  sunčeva zavesa se prelama kroz drveće. topli vetar nosi lahore

 

31. poklonjenje odluci

1358. hodanje

posle deset godina askeze odlučio sam da

svoj život posvetim umetnosti. deset godina sam joj se

opirao iako me je privlačila. bio sam u dubokoj anonimnosti

ponekad bih osećao da u njoj mogu biti lako uklonjen. a živelo mi se

drugo ipak je umetnost bila ono što sam najbolje znao da radim. bila su

to dva razloga za odluku da izađem iz anonimnosti i put nastavim sa

umetnošću. da joj se posvetim. odlukom sam se oslobodio dilema banalnosti

dvoumljenja. jedne noći posle velike krize seo sam za sto i strpljivo počeo da

šaram po hartiji. posle pet šest sati preda mnom se rodila slika planine. njena

lepota me je povukla. mogao bih ovo raditi. ali šta kada ih napravim više. dobro

napraviću izložbu. ali šta ću sa slikama. ne želim da ih čuvam. meni ne trebaju

zastao sam. prepreka je trajala pola sata. bio sam u vatri. pa dobro prodaću ih

a ako mi novac ne treba deliću ga. biću robin hud uzimaću i davaću. posle

mesec dana sam napravio dvanaest slika planina i uskoro ih pokazao

ljudima. tako sam otpočeo svoju seriju izložbi po privatnim stanovima

od tada me više nikada nije napustila želja za spajanjem duša

sada sam ovde šesnaest godina posle te odluke

koja se dogodila te noći

novi sad 3.5.1996

 

 

 

1639/2014

 

4671  poklonio bih se insektima koji oprašuju cveće kaže mi nenad jovanović

 

32. poklonjenje bolesti. strahu od smrti

1359. hodanje

iznenada sam se razboleo od žutice. virus mi je napao telo. nevidljivo

malo je rušilo vidljivo veliko. osetio sam krhkost života. jedne noći sam se

uplašio da ću umreti. bolešću se pokrenuo strah od smrti. po desetak dana

živeo sam u izvesnosti skorašnjeg umiranja. strah mi je grčio telo. nekoliko

puta sam bio siguran da ću pri sledećem pokretu umreti. srce mi je tad snažno

lupalo. strah je kuljao. kada bih video da nisam umro laknulo bi mi. podsmevao

bih se svom kukavičluku. odmorio bih se. i onda bi mi  iznenada neka prinudna

misao izazvala novi krug straha. iako je to trajalo godinama iako se ponekad

javlja i danas tada je počelo. poklanjam se bolesti i strahu jer sam sa njima

počeo da se privikavam na svoju smrt i sa njom počeo da živim. živeći

sa njom postepeno je strah od nje nestajao. sada sam ovde

šesnaest godina posle te odluke koja se dogodila

te noći. tako zri duša

novi sad 4.5.1996

 

 

 

1641/2012

 

4672  bogu bih se poklonio kaže andrej tišma

 

4673  prve nevolje sa zimskim pantalonama. ne dišu moje butine

 

33. poklonjenje muškosti

1360. hodanje

dugo sam stajao na obali mora i mirno gledao

u daljinu. bio si svojim mirom i stamenošću najuzbudljiviji

muškarac rekla mi je vesna kasnije kada smo se upoznali. pomogla

mi je da prepoznam svoju mušku snagu. budila se u meni. nije to bila

muškost muškaraca iz čije kulture sam otišao kao mladić. bio je to pre

svega moj pogled koji je prodirao. odlazio i utapao se u ženstvenost

gledanog. (danas je bio sparan dan. nekoliko prijatelja je hodalo

sa mnom i za vreme hodanja nisam uspeo da završim tekst

poklonjenja muškosti). tako zri duša. muškost

savezništvo sa čudesno drugim

novi sad 6.5.1996

 

 

 

1642/2011

 

4674  juče i danas vrućina i zapara. isparenja čine vazduh prašumskim. nežnim

 

34. poklonjenje sporosti

1361. hodanje

sporost me je privlačila već nekoliko godina. u njoj

su se skupljali i nenasilje i nevidljivo i strpljenje. te godine

sam prvi put radio performans put u ameriku ili novi život indijanaca

počeo sam ispred galerijskog zida i hodajući vrlo sporo (koja avantura)

posle osam sati prešao osam metara. neko je za tih osam sati avionom

odleteo do amerike a ja sam sporošću prošao kroz istoriju muzike od

osam vekova koja je ispunjavala prostor galerije. pošao sam sa koralima

XIII veka i završio sa kejdžom. stiv rajhom. pashuom. kratki put od osam

metara se pretvorio u dugo vreme od osam vekova. u molitvu za nestajuće

indijance. da sam proporcionalno svom usporavanju isto toliko ubrzao

kretanje kretao bih se brzinom od 20000 kilometara na sat. brzina

je zlo. čovek može da dostiže sporost brzinu ne. zato molitva

zato meditacija. zato usporavanje. zato nestajanje

muškost savezništvo sa čudesno drugim

sporošću se grli svetlost

novi sad 7.5.1996

 

 

 

1643/2010

 

4675  sparina. vrućina

 

4676  dvadeset do pet. smračilo se. grmi. seva

 

4677  pljusak

 

4678  prve laste ove godine

 

35. poklonjenje ritmu

1362. hodanje

leta 1984 sam krenuo na svoje prvo

hodanje. osetio sam tada da je umetnost: znoj

samoća. ritam. strpljenje. danas pišem o ritmu. u knjizi

dete dečak sam napisao rođen sam u ritmu ritmu želim da se

vratim. bilo je to hodanje za poeziju. ne u književnosti nego za

poeziju sveta. poeziju duše. posle dugog hodanja ritam koraka

bi se uskladio sa telom voljom emocijama mislima. sa pejzažem

u kojem sam se nalazio. tada bih zaboravio na sebe. kao da sam

bio u snu. posle nekog vremena nešto bi mi skrenulo pažnju i

tada bih osetio da sam hodao bez svesti. bio sam stopljen u

zajedničkom ritmu. tekao sam kao voda. menjao se kao

oblaci. ritam je milovanje. ritam je sećanje na sve

živote. nosi nas slobodom. sporošću

se grli svetlost. ritam istina

novi sad 8.5.1996

 

 

i

 

 

u prvom koraku je izvesnost i svih ostalih. snaga izvora

nevinost početka. prvi korak je pionir podviga. bog voli pionire

najveće počinje najmanjim. kap čini okean. sekunda večnost

 

 

prvi put sam u životu osetio ljubav žene. volela me je. nevino. njena nevinost se spojila

sa mojim putem ka nevinosti... sve više sam voleo siromaštvo. ksenija i siromaštvo

 

 

sporošću se grli svetlost

 

 

ritam istina

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

sve si za tih

10 godina

u sebe

primila

i

u

ljubav

slobodu

istinu

preobrazila

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

28. avgust 2025.

27661. dan mog života

 

 

1618/2035

 

4650  hladno je park je prazan pada sitna kišica i promiče vlažni sneg sa severa. sa

snegom pada i tišina po parku. ajmo još malo (dvadeset minuta) skroz mokri miroslave

 

14. poklonjenje prvoj ljubavi i fudbalu

1341. hodanje

pada krupni sneg u parku a ja pišem o sebi četrnaestogodišnjaku

ja prva ljubav. ja fudbal. levi half. prvi poljubac vršnjakinje. četiri sata

sam drhtao u sebi sa strahom i stidom. kako da pređem dva metra između

nas. kako da svoje usne stavim na njene ako uopšte prvo ljubljenje jeste

usne na usnama. kako da mi lopta kroz vazduh daleko i meko padne pred

noge mom navalnom igraču. poljubio sam je i slao (dijagonale) takve lopte

igranje fudbala po ulici se pretvorilo u redovne treninge (dva kruga trčanja

za kaznu posle zabušavanja u sklekovima). vežbanja svih vrsta udaraca

(pogotovo desnom jer sam bio levak). svih vrsta štopovanja. driblinga u

trku. pretrčavanja. uvežbavanje timske igre. privikavanje na poslušnost

treneru. prva ljubav se desila pre poljupca. okrenuo sam se slučajno

(da li) ka zadnjim klupama i pogledao sam je. bože šta se to

desilo i ona je gledala mene. sledećih deset dana sam

se stalno okretao. znao sam da će prijateljstvo u

životu biti moj novi dom. nismo razgovarali

ali šta su to radile naše oči

novi sad 13.4.1996

 

 

 

1620/2033

 

4651  ima brži put pokazuje dečak dečaku prečicu kroz travu

 

4652  idem kod kuma šta ću drugi dan je uskrsa ne radi se. selićemo

se kod jednog čoveka. ne ne ćemo plaćati. čuvaćemo mu kozu. miran 

je čovek ima ženu nemaju decu govori jedna stara žena drugoj

 

16. poklonjenje odlaženju

1342. hodanje

važno je otići pročitao sam dvadeset pet godina kasnije kod

marsela dišana. bilo je to baš ono što sam osećao u petnaestoj

otići nestati u nepoznatom. nikada se više vratiti. nisam mogao da

budem sa njom a žudeo sam samo za tim. bio sam suviše odgovoran da

bih se odlučio za bežanje i suviše drugačiji da bih pristao. nisam pobegao

krenuo sam u posebnost. nisam više pamtio samo imena glumaca i glumica

nego i reditelja. nisam umro u desetoj kako sam mislio. da li da se sada ubijem

nisam to planirao nego bih to povremeno osećao. bio sam tu ali sam otišao

uživao sam u slikama nestanka. video sam se negde daleko. mislio kako

im nedostajem. svom jatu. nije me uzbuđivalo jato nego nebo. nisam

leteo ali sam o tome sanjao. nismo razgovarali ali šta su to radile

naše oči. osećao sam se kao zvezda u svemiru a bio

sam samo mladić izgubljen na zemlji

novi sad 15.4.1996

 

 

 

1621/2032

 

4653  kao i juče kiša. pomalo promiče i mokri sneg. park olistava

više ne mogu da vidim da li me neko traži. zelenilo zakriljuje pogled

 

16. poklonjenje herojstvu. lepoti

1343. hodanje

uzbuđivalo me je herojstvo. i zato sam prezreo nasilje

zavoleo herojstvo nejakih. žensko herojstvo. muškarci sa

svojim ratovima su mi bili dosadni. u dominaciji jakih pametnih

bogatih sam osećao kukavičluk. odsustvo saosećanja. herojstvo

sam prepoznavao u suzama. u razumevanju nerazumljivog. u zelenilu

iskrenosti. počeo sam da osećam nešto u godarovim filmovima nešto što

do tada nikada nisam osetio. nepoznatost me je privlačila. lomila dotadašnji

ukus. sputavala oslobađajući me. za to je trebalo biti hrabar otvoriti se da

neshvatljivo obavlja posao u meni. hrabrost za pitanja. pompeznost

muškaraca mi je bila gruba. slutio sam da iza nje skrivaju svoje

dečaštvo. sve više sam video da su mnoge stvari lepe. voleo

sam da sedim i dugo crtam. što je duže trajalo bilo je nežnije

osećao sam se kao zvezda u svemiru a bio sam samo

mladić izgubljen na zemlji. toj nežnosti sam počeo 

da verujem spreman da je štitim da jednom

postanem heroj lepote

novi sad 16.4.1996

 

 

 

1622/2031

 

4654  ako bih se poklanjao poklonio bih se nevskom prospektu to jest dostojevskom

njegovom plaču samo na pomen hristovog imena kaže mi dušan kirćanski

 

18. poklonjenje vatri mišljenja

1344. hodanje

sve više sam osećao vatru u glavi. kao da su mi misli

gorele. prijalo je i davalo mi snagu. na treninzima i fudbalskim

utakmicama sam trošio telo na igrankama emocije u razgovorima

glavu. bili su to razgovori sa starijim drugom. često na ulici noću. bez

kraja. da li je voda osnova sveta. gde se nalazi moj id. da li mišljenje

dolazi iz mišljenja ili delanja. da li je i dobrota mišljenje. mogu li misliti 

bez svog iskustva. kako da objasnim svoje osećanje sveta i da li i moje

osećanje sveta čini svet. kažem gorelo je. glava oganj. svet u glavi

poklanjam se mišljenju jer kako bih dalje živeo da nije gorelo

gorelo je bez mere. buktinja: glava fabrika. toj nežnosti sam

počeo da verujem spreman da je štitim da jednom

postanem heroj lepote. plamen

sedamnaestogodišnjaka

novi sad 17.4.1996

 

 

 

1623/2030

 

4655  juče mi je jedan čovek koji me ni ne poznaje

rekao da će me ubiti. nemoj čoveče. čuvaj se

 

4656  otvori mi se prostor za poklonjenje kada mi stvar izmakne. kad mi

razlog za divljenje izmakne pa mi se dogodi druga stvar kaže mi ljuba gligorijević

 

18. poklonjenje dobroti

1345. hodanje

dobrota iz navike i vaspitanja me više nije zadovoljavala

imao sam potrebu za većom i neočekivanom dobrotom. drugačijom

od naučene. konvencije su štitile sebičluk emocionalni poredak. počeo

sam da saosećam sa hendikepiranim propalim prosjacima. udaljavao sam

se od normalnih. zamišljao da imam i dajem onima koji nemaju. nisam više

čuvao život želeo sam da ga dam. padao sam u vatru objašnjavajući majci

da ne želim da živim kao drugi. da nije važno da je nama dobro dok ljudi

umiru od gladi. u školi sam odbijao da učim i odgovaram predvojničku

ubijanje mi se gadilo. nisam osećao da imam neprijatelje. strani su mi

bili oni koji su o njima govorili. dobrotu sam osećao kao beskraj

dobrota me je čuvala u usamljenosti. tada još nisam znao da

je dobrota osnov lepote. jednostavno dobrotom sam bio

slobodan. plamen sedamnaestogodišnjaka

kao i danas

novi sad 18.4.1996

 

 

 

1624/2029

 

19. poklonjenje otkačenosti

1346. hodanje

 

otkačiti se. biti zvuk. počeo sam da pišem pesme

nisam više nosio sportsku odeću. ređe se brijao. puštao

kosu. obeležiti se. biti meta. počeo da osećam stvari ne razumski

bez logike. počeo da slušam ozbiljnu muziku (u detinjstvu smo je

gasili na radiju). mnogo se lakše upuštao u nepoznato. spajali se u

meni hrabrost i dobrota. lepota i mišljenje. bez otkačenja osećajnost

bi mi se ugušila u osrednjosti. u bednom ukusu koji osrednji zovu: s

ukusom. otkačinjanje me je sačuvalo od intelektualnih frazetina. od lake

duhovitosti srozane u anegdotama i vicmaherima. posle fudbalskog turnira

u napulju vratio sam klupski dres vojvodine i više se nisam vratio na

stadion. voleo sam da ulazim u mlečne restorane i pojedem otpatke

nagledao sam se već mnogo filmova (francuski novi talas). počeo

sa čitanjem teorijskih tekstova. filmovi su me otvarali pesništvu

pesnik novom slikaru slikar novom filozofu. bio sam gladan

novoga. otkačinjao sam se od porodičnog školskog

sportskog generacijskog konvencionalnog

kao i danas. nikada ni u blizini

konvencije otkačenih

novi sad 19.4.1996

 

 

 

1625/2028

 

20. poklonjenje prijateljstvu

1347. hodanje

u dvadesetoj sam upoznao ženu u krevetu

prvi put čuo da mi neko kaže: volim te. kada me

je posle dva meseca ta žena ostavila od bola sam vrištao

ulicama. u dvadesetoj sam počeo da uređujem filmski program

na tribini mladih. govorio iz publike na javnim tribinama. ali ono čemu

se u ovoj toploj suboti poklanjam je prijateljstvo sa slobodanom tišmom

bio je tri godine stariji već pesnik. nežan kakav je i danas bio dvadeset šest

godina kasnije posetivši me na početku hodanja. prijateljstvo je duhovna krv

ista teče u različitim telima. pola godine smo se javljali jedan drugom na ulici

a da se nismo ni upoznali. prvi put smo razgovarali jedne večeri do jutra

sedeli smo u buci disko kluba prožimali se sudbinama. bio sam srećan

kao vlat trave na kiši. od tada teče naš razgovor. strast u slaganju

druženje sa poverenjem u lepotu i dobrotu. prijateljstvo je mesto

gde se susreću svi putevi a putuje se dalje bez puta. samo

prijateljstvo je put. sa ukusom vanile. boje cimeta

nikada ni u blizini konvencije otkačenih

glad srca

novi sad 20.4.1996

 

 

 

1627/2026

 

4657  parkovi su raj kaže mi aleksandar tišma

 

4658  prvi dan u malim grupama ljudi leže po travi

 

4659  danas je rođendan planete zemlje

 

21. poklonjenje ludilu umetnosti

1348. hodanje

sve dosadašnje iskustvo želje i slutnje spojile su se

u jednom u ludilu umetnosti. visokoenergetski gest. nije to

bilo ludilo bila je to umetnost. nije to bila umetnost bila je to bujica

zemljotres oluja buktinja. sve je postalo umetnost. energija. jedna jedina

kod osećajnosti. bilo nas je četvoro. voda zemlja vazduh vatra. slobodan

tišma. mirko radojičić. slavko bogdanović. miroslav mandić. svaki dan smo bili

u društvu helderlina. remboa. maljeviča. dišana. kejdža. lao cea. hlebnjikova

gertrude stejn. vitgenštajna. iv klajna. džozefa košuta. gorana trbuljaka. tomaža

šalamuna. julija knifera. dimitrija bašičevića... nije više bilo povratka. osećao sam

se pesnikom zemlje. ludom svemira. sve je bilo moguće. u ritmu beskraja u čulnosti

razgovora u vihoru informacija. umetnost iskorenjivanja. sjedinjavanje svega

postojećeg. ja šok. toliko se usijalo da je čudo bilo pod jezikom. umetnost

je u meni našla utočište. obnavljala se. sobom sam je hranio. nisam

bio važan ja nego ona. monaštvo lepoti. bilo je to ludilo

umetnosti. glad srca. ludilo spasa

novi sad 22.4.1996

 

 

 

1628/2025

 

4660  toplo. zapara. sve boje. drveće cveta

 

22. poklonjenje sukobu

1349. hodanje

umetnost me je uzela sebi i spasila. podigla u visine i

bacila ka ponoru. skočiti u ambis bilo je sledeće. iskušenje je

bilo neminovno. umetnost mi je govorila želiš li me odreci me se

odlučio sam da prekinem sa njom i bacim se. stil radikalne volje. krenuo

sam sa slobodanom tišmom i dušanom belićem u evropu - život. bilo je leto

1971. u rijeci smo se dogovorili da se vidimo u veneciji. njih dvojica su uhvatila

stop odmah meni od jutra do rupe selu dvadesetak kilometara udaljenom niko nije

stao do noći. bio sam poražen do kostiju. ujutru sam uzeo autobus do venecije da ih

sretnem i kažem da odustajem. vratio sam se sa odlukom da odem na služenje vojnog

roka koje sam prezirao. bilo je vrelo leto u gradu. opraštao sam se od svega. umetnosti

studija mladosti ljubavi prema filmu. napisao sam oproštajni tekst pesma o filmu. otišao

u vojsku. tekst je objavljen. posle dvadeset dana časopis je zabranjen. pokrenuta je

istraga. ponor se pretvorio u sukob. u ime naroda sam osuđen na devet meseci

zatvora. umetnost spasenja me je još jednom suočila sa samim sobom. sukob

prenela u mene. ako preživiš živićeš govorila mi je kazna. izgubio sam

snagu. ludilo spasa. poklanjam se onome koji me je sačuvao

novi sad 23.4.1996

 

 

 

1629/2024

 

23. poklonjenje krivici i kazni

1350. hodanje

da nisam okrivljen i kažnjen ne bih imao priliku

da u zatvoru pročitam zločin i kaznu. ne bih razumeo

poslednju rečenicu iz te knjige. u zatvoru sam osetio da je

moja krivica (zbog one za koju sam bio osuđen nisam se osećao

krivim) mnogo veća i dublja. osećao sam zahvalnost prema tom osećanju

baš kao i gandi koji se zahvaljivao svojim sudijama na presudi a oni mu se

izvinjavali i počinjali da plaču. počela je borba u meni samom. moja snaga

bolno je mučena od ljubavi napisao sam tada. remboovsku patnju sam

stišavao verom koja mi se pojavljivala. ne, ne verujem da se ova rečenica

ne čuje zapisao sam sitnim slovima na parčetu hartije. nisam osećao mržnju

ni prema kome. osećao sam bol savesti. iz tog bola sam prepoznao zlo koje

se čini: osudama generalizacijama i ravnodušnošću. sada kada postoji zlo

znam da postoji bog. baš tako sam osećao. ili: sada kada znam da živeti

znači opasnost znam da postoji lepota. video sam kako se rascvetavaju

ruže u zatvorskom dvorištu. kazna to teško nemo zvono vremena me

je ubijala. umiralo je zrno staro u meni. umri i postaćeš. danas

hodam poklanjajući se onima koji su sada krivi i kažnjeni

poklanjam se onome koji me je sačuvao. od

zločina i kazne do kazne i slobode

novi sad 24.4.1996

 

 

 

1630/2023

 

24. poklonjenje nenasilju

1351. hodanje

iz zatvora sam izašao posle devet meseci

ponovo se rodio u dvadesetčetvrtoj sa odlukama

koje je trebalo živeti: vegetarijanstvo. usporavanje. siromaštvo

skromnost. neposedovanje. deljenje knjiga koje su mi bile utočište

ne zaposliti se. retko govoriti. nikada više jezikom intelektualca. skratiti

korak. ne kupovati odeću. brinuti o drugima ne o sebi. davati i dalje krv

biti strpljiv. retko čitati. ne posećivati nikakve kulturne manifestacije. pokušati

da mi umesto krvi žilama poteče nenasilje. ispunjavati dužnost građanina da

bude neposlušan. nenasilje sam osećao kao milost. kao put ka drugome. svemu

opčinjavajućem svetu neljudskog. jedina glad koju sam osećao bili su hodanje

povrće i muzika. rečeno jednom rečju nežnost. telo u punoj biološkoj snazi je

počelo da se usklađuje sa nenasiljem harmonizira sa strpljenjem. bilo je

mnogo teških trenutaka u odricanju ali sam ipak počeo da osećam

radost jednostavnosti. sa prijateljem sam te jeseni putovao po

manastirima. spavali u prirodi. pešačili. posle putovanja se

zaljubio i opet mnogo patio. od zločina i kazne do

kazne i slobode. ali nenasilje i put kojim

sam krenuo me više nisu napuštali

novi sad 25.4.1996

 

 

i

 

 

nepoznatost me je privlačila. lomila dotadašnji ukus. sputavala oslobađajući

me. za to je trebalo biti hrabar. otvoriti se da neshvatljivo obavlja posao

u meni... da jednom postanem heroj lepote

 

 

dobrota iz navike i vaspitanja me više nije zadovoljavala imao

sam potrebu za većom i neočekivanom dobrotom... nisam

više čuvao život želeo sam da ga dam

 

 

umetnost iskorenjivanja. sjedinjavanje svega postojećeg... toliko se usijalo da je čudo

bilo pod jezikom. umetnost je u meni našla utočište. obnavljala se. sobom sam je hranio

 

 

nenasilje i put kojim sam krenuo me više nisu napuštali

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti si

žar

detinjstva

i

plamen

mladosti

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

27. avgust 2025.

27660. dan mog života

 

1606/2047

 

4641  ovo nije više dunavski park ovo je sada zemaljski vrt. zemljin šar. atelje poklonjenja

 

3. poklonjenje majci i ocu

1330. hodanje

u njima je već bila krv koja sada teče u meni. to jeste krv sunčeva ali se

ona iz njih dvoje izlila u mene. to znam. ali da li su majka i otac dvoje ili jedno to

ne znam ni danas. ipak bih rekao - jedno su. da su dvoje kako bi mogli roditi jednog

klanjam im se ovog sunčanog dana jer oni nisu više živi a ja jesam. a i ja jednom više neću

biti živ i oni će jednom opet biti kao i ja. jer njihova krv nije njihova kao ni moja moja. nego je

krv baš zato krv što neprestano teče u svemu i svima. mistika krvi. vrelo pupoljka. majka je

uvek bila tu blizu a otac uvek negde daleko. ona se kretala po sobi a on je u sobu ulazio

i ona i on su me zvali istim imenom. naravno oni su bili hram. piće života. da me nisu

naučili da ih volim ali i mrzim danas ne bih bio slobodan. ne bih im mogao reći

prijatelji moji hoćemo li još po jednu čašu života i smrti bilo gde

bilo kada bilo kako bilo s kim. sunčev zrak. hoće znam

novi sad 1.4.1996

 

 

 

1607/2046

 

4642  da li znaš da ove godine ovaj park proslavlja 101

godinu svog postojanja pita me siniša tucić. nisam znao

 

4. poklonjenje danu i noći

1331. hodanje

više sam se radovao danu. često bih jedva čekao da se probudim i da

ga ugledam kroz prozor. kada bih ga ugledao nešto se u meni budilo i vuklo

me iz toplog kreveta. pogotovo leti kada sam bez oblačenja mogao odmah na

ulicu. dan je bio preda mnom i brisao granice koje će se pojaviti tek uveče sa majčinim

u kuću. od dana se najviše sećam neuhvatljivog što sam saznao da se zove podne. danju

se sve videlo. čak i prašina u sobi koja je lebdela na sunčevim zracima što su ulazili kroz

prozor. igranje i sve što me je uzbuđivalo događalo se po danu. ali sa njim je dolazila i noć

poljubac noći. opirao sam joj se ali me je ona već sa predvečerjem (pranje prašnjavih nogu)

polako smirivala. noć me je uzimala k sebi. učila igrama ćutanja. o njoj nisam znao ništa jer

se noć nije videla. osećao sam samo blagu jezu. četvorogodišnjak. dan i noć su me

oblikovali smenjivanjem promenom. bili su kao voz kojim smo išli dalje dalje

dalje. kasnije sam osetio i praskozorje i jutro i prepodne i popodne i

predvečerje i sumrak i veče. hoće znam. ali tada su postojali

samo dan i noć kao moje dve ruke i dve noge

novi sad 2.4.1996

 

 

 

1608/2045

 

5. poklonjenje stidu

1332. hodanje

zamišljenošću sam se skrivao i odlazio. negde u neke svetove. one u

slikovnicama ili šarama stolnjaka. da li sam to želeo da se vratim u onaj svet

iz kojeg sam pre pet godina došao da bih živeo u ovom. ili sam već tada znao

da ću jednog dana odlutati putevima ruže. da li sam maštao da bih sakrio svoj

stid ili se stid pojavljivao zbog mojih maštanja. ne znam. nije to ni tako ni važno

tek stideo sam se i tačka. stidim se i danas i dve tačke: stidom je cvetala moja

duša. danas znam - putovao sam kroz sebe. od glave ka nogama. od stopala

ka stidljivim rečima. od reči ka željama. spuštao sam pogled. gutao knedle u

grlu. šarao nogama po zemlji. stavljao ruke iza leđa. prestajao da dišem da

se ne bih čuo. sedeo u uglu. osim u igrama i maštanjima u kojima sam

se zaboravljao i nestajao stideo sam se da ljudi gledaju i primete moje

već veliko telo petogodišnjaka. kada bi majka rekla lepo se javi želeo

sam da me nema žudeo da propadnem u zemlju. i sada osećam

muku u telu od tog lepog ponašanja. ipak danas sam hodao

poklanjajući se svim devojčicama i dečacima u čijim telima

stid priprema njihovu odraslost. rečenici andreja

tarkovskog stid će spasiti svet. ali tada su

postojali samo dan i noć kao moje

dve ruke i dve noge

stid - divljina

novi sad 3.4.1996

 

 

 

1609/2044

 

6. poklonjenje suncu vetru kiši snegu

1333. hodanje

sunce je peklo asfalt je bio vreo. bosonog nisam mogao stajati na

njemu. vetar nisam nikada video. ali duvao je niz ulicu. voleo sam letnje

pljuskove. snežna belina mi je crvenila obraze. sunce i sneg su me vukli iz

kuće a kiša i vetar u nju. pljuskove sam gledao kroz prozor. seo bih u njega i

gledao balončiće koji su se pravili u uličnim potocima. vetar sam slušao noću

iz kreveta. sneg sam gledao licem ka gore. sklanjao sam se u hlad ali nisam

bežao od sunca jer sam čuo da ko se sunca krije bolje da ga nije. svi su oni

budili nešto u meni. nisu više samo postojali dan i noć. kapa me je štitila od

vetra. cipele od kiše. rukavice od snega. od sunca sam crneo i više se nisam

morao bojati da ću izgoreti. oni su bili godišnja doba koja sam čekao. bili su mi

i kao drugari. bojili su svet. vetrom preko leta vrelim onim koji te produva i

prožme. onim koji ti para lice i otkida uši. svakim jer donosi mirise - sam

se sejao. kišom hladnom dosadnom kratkom i toplom onom koja

nikada neće prestati sam se zalivao. snegom do kolena onim

što pada celu noć. mokrim sa kišom. krupnim kao oko sam

klijao. stid - divljina. suncem podnevnim crvenim

predvečernjim onim svežim jutarnjim zimskim

i prolećnim sam rastao

novi sad 4.4.1996

 

 

 

1610/2043

 

7. poklonjenje praznini. učenju

1334. hodanje

prvog dana u školi su nas na klupama dočekali karanfili

sedeli smo držeći ruke iza leđa. ako smo hteli nešto da kažemo

podizali smo dva prsta. kada je učiteljica (jelica aleksić) ulazila u

razred ustajali smo. na odmorima smo se vijali po dvorištu. u torbi

sam nosio sveske knjige i peratonicu. vežbao sam pisanje debelih i

tankih linija. učio pesmice napamet. nikada nisam bio tako prazan i

nikada se tako lako nije upijalo u mene sve što su me učili. sada dok

po kiši hodam praznim parkom pokušavam ne samo da se setim te

opojne praznine nego da i sada budem praznina u koju se sve lako

upisuje. dok je majka za šporetom mešala jaja sa lukom ponosan

ko trnje učio sam je da se zemlja okreće. bio sam srećan jer je

sada i moja majka to znala. nismo više bili samo dobri nego

smo sada mogli biti i pametni. uživao sam u očevom čitanju

novina naglas. njegovim objašnjenjima šta to što piše znači

bio je pametan ko veliki brod. sve što sam tada naučio

sam zaboravio. sve osim jednog - radosti praznine

pred nepoznatim. suncem podnevnim crvenim

predvečernjim onim svežim jutarnjim zimskim 

i prolećnim sam rastao. ja učenik

svetog neznanja

novi sad 5.4.1996

 

 

 

1611/2042

 

8. poklonjenje užasu

1335. hodanje

otac se ubio u četiri ujutru. majka brat

i ja smo se te noći vraćali autobusom sa mora

nije nas sačekao. u osam su došli ljudi iz preduzeća

po majku da je odvedu u šabac po očevo telo. ušli su sa

njom u kuću. čuo sam njen krik. kroz par minuta je izašla i

rekla mi pazi na boška i budite dobri. nije rekla ništa više ali

sam sve osetio. komšiluk je saznao za očevu smrt i ceo dan

nam je ugađao i prećutkivao štiteći nas od bola. proživeo sam

taj letnji dan u užasu skrivajući od brata i odraslih da znam. u

šest uveče majka se vratila. bila je u crnini uplakana i razorena

sve se pretvorilo u bol. užas me je pustošio gorelo je sve u meni

sahrana. polaganje kovčega u raku. majčine reči da nemamo ništa

samo da si ti mile živ. od tada znam da imati ne znači biti. majčin

svakodnevni plač i crnina. zalivanje cveća na grobu. tišina. stvari

u sobi. nemi radio. dve godine sam živeo u izvesnosti svoje

skorašnje smrti. po simetriji: smrt oca mog druga dušana

mišića sa kojim sam sedeo u klupi. smrt mog oca

dušanova smrt u dečijoj igri i moja koja je morala

slediti mislio sam. ja učenik svetog neznanja

osmogodišnjaku život mi je počeo u

svečanosti osmog jutra

novi sad 6.4.1996

 

 

 

1613/2040

 

4643  koliko krugova pakla ima u ovim vašim 

krugovima parka šaleći se pita me aleksandar tišma

 

9. poklonjenje svečanostima života

1336. hodanje

posle očeve smrti u tišini koja je nastupila sa bolom život

se preobrazio u svečanost. kao da je vaskrsnula u meni očeva

energija. telo je raslo i imalo sve više snage. trčanje trčanje trčanje

osećao sam radost u stvarima ali se ozbiljnost uvukla u svaki dan

uzbuđivao sam se dobrotom. ličila mi je na put. vodila me. zavetovao

sam joj se. okopavala me je i sadila se u mojoj unutrašnjosti. saosećao

sam sa slabijim dečacima. prepoznavao nežnost u devojčicama drugačiju

od moje. zavoleo sam siromaštvo. mirisalo je na tužne oči. majčina rana

ustajanja i umor su bili neprestana opomena da živeti znači biti u

opasnosti. opasnost me je probudila zauvek. budnim očima se

vidi lepota. lepota je užasna rekao bi rilke. osmogodišnjaku

život mi je počeo u svečanosti osmog jutra. tajna mi

se otkrila: svaki trenutak je svečanost

novi sad 8.4.1996

 

 

 

1614/2039

 

4644  kao i juče i danas dvočasovna šetnja sa aleksandrom

tišmom. pre desetak godina smo pričali o starim ljudima onima

koji žive najduže. u njihovim životima utope se sve ostale pobede

 

10. poklonjenje maštarijama

1337. hodanje

majka i brat bi legli rano a ja sam ostajao sam sa radiom

najviše sam voleo da slušam radio drame. četvrtkom u pola devet

po danu bih bratu prikazivao filmove. naplaćivao sam mu ulaznice i bio

sam film. jahao sam po sobi. pucao. padao mrtav. oživljavao. skrivao se

iza uglova. skakao sa visokih stena u reku. spašavao devojku. imao vernog

psa vučjaka. plovio gusarskim brodovima. okretao majčinu singericu i njom

plovio po dnu mora i opet jahao. umirao i junački oživljavao. i tako svaki dan

kada bi mi dosadilo da budem bioskop igrali bismo fudbal u sobi. gurali se

driblovali. šutirali. davali golove i derali se imitirajući pun stadion. ja sam

pele. ja sam garinča. ja sam rajko mitić vikali smo. i stvarno smo to

bili. maštarije su dolazile iz tela ne iz glave. bio sam sve što sam

pomislio. naravno pre svega sam maštao da budem nevidljiv

video sam svakog a mene niko. tajna mi se otkrila svaki

trenutak je svečanost. kako sam postajao nevidljiv

neka i sada ostane tajna

novi sad 9.4.1996

 

 

 

1615/2038

 

4645  sa aleksandrom tišmom priča o uživanju u posmatranju

 

4646  najlepše je biti čovek kaže dvostruki ubica sada pijanac u parku

 

11. poklonjenje usamljenosti

1338. hodanje

ljubopitljivost i probuđenost spojeni sa bolom i

stidom su me vodili usamljenosti. uživao sam u svetu

ali sam ga osećao u sebi. čuvao sam ga jer ja ću uskoro umreti

ne želeći da ikoga plašim niti nanosim bol nisam to nikome rekao

odlazio sam u školu sam. vukao prst po fasadama kuća. odlazio sam

biciklom na groblje i gledao slike umrlih. čitao tugovanke za neprežaljenima

groblje je mirisalo na šimšir i cveće. usamljenošću sam se doticao. prepoznavao

u sebi vir. osećao sam se junakom neke priče. usamljenošću sam osnaživao čak

i hranio svoju gordost ali sam (nesvesno bio sam tek jedanaestogodišnjak) pre

svega štitio druge od sebe. usamljenošću sam primećivao u čijim prozorima

se upalilo prvo svetlo u ulici. dečija usamljenost je svetilište igranja. bolna

usamljenost počinje sa prestankom igre. kako sam postajao nevidljiv

neka i sada ostane tajna. usamljenosti poklanjam ti se

sada je na tebe red da prva baciš klikere

novi sad 10.4.1996

 

 

 

1616/2037

 

4647  život u starosti prolazi skandalozno brzo kaže mi boško petrović

 

12. poklonjenje trčanju

1339. hodanje

telom sam zavoleo trčanje. voleo sam sva: u

vijama po školskom dvorištu. u trkanjima. po kanalskoj

dolmi. ulicom kroz ljude. u fudbalskim utakmicama. na male

golove. na velike. na viktorije. na asfaltu. po travi. u prašini. biti

brži. veštiji. poskakivati. preskakati. prestizati. nikad se ne umoriti

dotrčati u školu. otrčati po hleb. istrčati do poslednjeg daha. vikati

prva žeđ prva žeđ i stići prvi do bunara. imitirao sam i kas i galop

konja. galop sam trčao po puteljcima kroz visoku travu. po đubrištu

kas asfaltom niz ulicu. pasti je bilo lako i nije bolelo. dah mi se brzo

vraćao. bio sam najbrži u razredu i zbog toga bio još brži. nisam

slušao majčino ne trči prehladićeš se. telo je tražilo svoje i ja sam

ga slušao. bol usamljenost maštanja su se trošila u trčanju

poklanjajući se trčanju mislim na rana kupanja u moru

svakodnevna za vreme letnjeg raspusta na skokove

u vodu. sve igre o kojima nisam mislio nego je telo

samo disalo. usamljenosti poklanjam ti se sada

je na tebe red da prva baciš klikere

telo je cvetalo u pobedama

novi sad 11.4.1996

 

 

 

1617/2036

 

4648  sa aleksandrom tišmom pričam o prljavom i čistom 

jeziku. u bačkoj je jezik mešavina kaže aleksandar

 

4649  sa brankom andrićem andrlom. zadnji put smo

hodali tri svečana nedeljna kruga bečkim krugom

 

13. poklonjenje vođi

1340. hodanje

bio sam vođa. najbrži najjači najpametniji

mogao sam da utičem na ceo razred i budem sam

protiv svih. izvirala je iz mene neka snaga koja me je

činila. bio sam gladan pravde. voleo sam da zaštitim slabije

da budem na strani loših đaka. nisam se bojao zubara ni vađenja

krvi. bol sam mogao i morao da podnosim. tada sam se i prvi put

istetovirao. obeležio i po koži. ponosio sam se našim siromaštvom

bez bola podneo zadnje majčine šamare čega se uplašila i više se

nije usudila da me batinama kažnjava. posle odluke se više nisam

kolebao. da nisam tako rano osetio u sebi da sam vođa ne bih se

kasnije mogao zgaditi nad tim. ne bih tako lako primetio nasilje

koje ide sa njim. ali tada je to osećanje bilo moj izvor. humus

moga rasta. u dalj iz mesta sam skočio više nego juče

onima koji su manje znali neprestano sam šaputao

na času. znao sam da neću izdati da se neću

bojati da idem svojim putem. telo je cvetalo

u pobedama. znao sam da će

prijateljstvo u životu biti

moj novi dom

novi sad - zrenjanin 12.4.1996

 

 

i

 

 

majčine reči da nemamo ništa samo da si

ti mile živ. od tada znam da imati ne znači biti

 

 

posle očeve smrti u tišini koja je nastupila sa bolom život se preobrazio u

svečanost. kao da je vaskrsnula u meni očeva energija... uzbuđivao sam se

dobrotom... zavoleo sam siromaštvo... tajna mi se otkrila: svaki trenutak je svečanost

 

 

da nisam tako rano osetio u sebi da sam vođa ne bih se kasnije

mogao zgaditi nad tim. ne bih tako lako primetio nasilje koje ide sa njim

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

nenasiljem

tvoje krvi

pupi

svako

biće

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

26. avgust 2025.

27659. dan mog života

 

 

1592/2061

 

4616  hodam kroz život

 

4617  tri gugutke na električnim žicama

 

junak nad junacima

1318. hodanje

ništa posebno ipak lepo. prolećni

dan ali još nema zelenila. crne patke

poleću sa vode. veliki šlep polako plovi

kanalom. dvojica pecaroša na biciklima traže

mesto za pecanje. koliko je sati skoro svaki dan

me pita neko dete. oko šljunkare peskoviti put je

izrovan. jedan mladić verovatno student sedeo

je usamljen pod mostom. nastavlja se batom

mojih koraka po asfaltu. svakodnevica

junak nad junacima

novi sad 18.3.1996

 

 

 

1593/2060

 

4618  očišćen je most preko kanala od zimskog blata. to me

raduje. podrezuju se grane drveća pred prolećno prolistavanje i to me

raduje. volim javne službe i javnost. otvorenost koja je jedina zaštita

 

4619  volim nedostižne ciljeve

 

4620  pada veče. sutra počinje proleće. osećam bokove i butine. usta su mi suva

usne popucale. izrasla mi je kosa. jakna prljava. sutra je 1594 dan ruže lutanja

 

4621  osetim: vazduh je živo biće

 

dišem

1319. hodanje

u trenutku u kojem

sam vazduh osetio kao živo

biće osetio sam ga kao prijatelja

prepoznao sam ga. svest mi je zasijala

pa ja se sa njim družim neprestano otkad

živim. svaki dan sam s njim. osetio sam

njegovu ličnost. njegovo ja. i bio je živ ali ja

ga ne mogu opisati. vazduh univerzalnog

svakodnevica junak nad junacima

univerzum vazduha

novi sad 19.3.1996

 

 

 

1594/2059

 

4622  danas počinje proleće

 

4623  vreme

vreme nokti koji rastu

vreme bol koja se ponavlja

vreme radost koja se širi. vreme je 

dete večnosti. kad poraste rađa svoje poreklo

vreme živi u ritmovima udaha i izdaha. u dužini

koraka. uz brdo prolazi sporije u razgovoru brže

svaki dan pre polaska na hodanje se prostire svom

svojom dužinom preda mnom. i baš onda kada je daleko

vreme prođe brzo. volim da ga gledam u poljskoj stazi

vreme ju je zatalasalo u prostoru. s vremenom staza titra

kao jetra. volim ga u pustarama kad vrelo leto isuši zemlju

i sprži travu a život i dalje traje. u slojevima peska koji

pričaju u vetrovima sa kojim su nanošeni. vreme je u ovoj

šaci koja piše ove reči a da samo predak u meni zna

kojim će redosledom reči da se pojave u ovoj rečenici

kada pogledam u patike već spremne za muzej ruže

lutanja ne znam da li u njima vidim sve puteve

kojima sam prošao ili tragove svih dana u

njihovom raspadanju. volim vreme

dugih reka kad se uliju

u okean duše

(iz rečnika hodanja)

 

proleće i bol

1320. hodanje

univerzum vazduha. bol

novi sad - beograd 20.3.1996

 

 

 

1595/2058

 

4624  još osećam bol u leđima koji mi se juče pojavio posle dugo

vremena. levi mišić niz kičmu se zgrčio. mišići u desnom ramenu

takođe. uvrnut sam tako se čuvam od mogućeg bola

 

obnovljena bol

1321. hodanje

bol u leđima me je usporio

uzeo snagu ali i smirio. nisam ishodao

dvadeset kilometara nadoknadiću ih. prepuštao

sam se toplom vazduhu i prijatnosti dana. negovao

sam se. u junu 1989 šest meseci posle početka

priprema za ružu lutanja diskus hernija me je bacila u

ležeći položaj. spremao sam se da hodam a morao

sam ležati. sledećih šest sedam meseci sam se

oporavljao tražeći dublje unutarnje razloge za

ružu. najviše mi je pomogla molitva. njena

toplina i nežnost. tako je bilo i danas

bol. bol me je raznežio

novi sad 21.3.1996

 

 

 

1596/2057

 

4625  na pet kilometara od zrenjanina na vetru se rasplakala dada. u izrazu tvog lica

osetim da u nekoj mojoj grešci možeš videti sav teret tvojih razočarenja. kojih. više

i od nedostatka para i od bilo kojih drugih to što nisi ceo život sa jednom ženom

 

4626  deca se klikeraju na utabanoj zemlji. to je najbolji znak proleća

 

volim te

1322. hodanje

večeras ću u zrenjaninu

govoriti o ludi. mudrost počinje

ludiranjem. luda je najsvetlija figura i

najređa. dado da li je lepo živeti viknem

joj preko ulice. ona se okrene i sa osmehom

klima glavom. posle stojimo na begejskom mostu

gledamo reku i pitam je zašto si klimala glavom ona

istresa nos u maramicu raširenim očima me gleda i

kao da kaže pa šta me pitaš valjda znaš. verovatno

joj prija i istresanje nosa ali da ne bih bio u zabludi

pitam je da li joj to prija. pa normalno da mi prija

sada lakše dišem. u pravu je pomislim. bol

me je raznežio. volim te jer si lud

kaže mi dada

novi sad - zrenjanin 22.3.1996

 

 

 

1597/2056

 

4627  ispunjava me ova ravnica sve mi se pruža pred očima i sve vidim kaže dada

 

4628  uvek posle predavanja u zrenjaninu koja traju četiri sata i nastavljaju se

vinom i cigarama kroz noć iscrpljen sam i lelujajući vraćam se praznom subotom

 

gospodstvo u predelu

1323. hodanje

tako bih nazvao sve oblike koji me

prihvataju dok ih gledanjem osvešćujem u

rečenicu. intuicija hodača. večnost u prolaznom

slojevi vremena u svakoj reči. vremenitost prostora

u rečenici. o tome sam mislio dok sam hodao a

noćašnja priča o ludi i iscrpljenost vinom su me

razlagali svakim korakom. volim te jer si lud

kaže mi dada. sejem se hodanjem

zrenjanin - novi sad 23.3.1996

 

 

 

1599/2054

 

4629  od prvog aprila u italiju samo sa vizama

 

4630  oni koji se bave nekom umetnošću moraju živeti u stanju potpunog odricanja erik sati

 

4631  ponedeljak je sunce mi je iza leđa. čitam knjigu

o eriku satiju. podignem pogled sa nje i uživam

 

4632  satiju u slavu veselo poskakujem svim delovima tela praveći

smešne i neobične figure čije oblike vidim na senci ispred mene

 

erik i robert

1324. hodanje

hodao sam čitao satija i

mislio na 101 dan hodanja koje ću

početi u petak za ernst jingera. hodaću

samo po parku namesto hodanja od grčke

do nemačke. osvežio me satijev humor. sati

božja luda pevač jednostavnosti i baršunastog

humora. mislio sam o sličnosti između satija i

roberta valzera. pluta moje srce u ružinom

moru. sejem se hodanjem. u butinama

si mi sati

novi sad 25.3.1996

 

 

 

1600/2053

 

4633  njih trojica su ušli unutra. prvi sefradinović naser 12 godina. drugi beriša

moni 13 godina. aliti senad 8 godina. i oni ušli unutra mislili da se otvara iznutra i

nisu mogli da izađu i smrzli se i umrli tamo. ja sam prvi put otišao od kuće ovako

spavao sam po ulicama. i ja gledam tu nema senada mog brata. senad se zove

moj brat onaj. i ja gledam nema ga kući. moja mama je rekla mom ćaletu da

ode da ga traži. i sutradan mi čujemo da je poginuo tu u ovoj menzi. oni su

otišli tamo da jededu ovako. oni ušli oni hteli najveći ovaj naser što ima

12 godina je rekao idemo u frižider da nas ne vidi redar. i oni su ušli

unutra i mislili da se otvara iznutra. i oni su zatvorili

ne može da se otvori

 

enver. rem i senad aliti

1325. hodanje

na kraju hodanja prišao mi je mali cigančić

enver i tražio novac. dao sam mu dinar. gledao

me je otvorenih očiju i lepo se zahvalio. zatim je

došao njegov stariji brat rem i ispričao tu strašnu

priču o trojici dečaka koja su nađena smrznuta

u frižideru. u butinama si mi sati

envere i reme čuvajte se

novi sad 26.3.1996

 

 

 

1601/2052

 

4634  kiša. kišnjenje. vrapci na travi

 

101 dan hodanja za 101 godinu ernst jingera

1326. hodanje

pre godinu dana nisam uspeo da nađem novac za stodnevno hodanje

od grčke do nemačke za stoti rođendan ernst jingera. ali pre neki dan dok

sam hodajući nosio u ruci tri knjige džon kuper pouisa rekoh: ipak ću hodati

samo sada za 101 godinu ernst jingera. ipak ću se pokloniti svim ljudima koji

su živeli u ovom veku. poklonjenje je vrsta zahvalnosti a zahvalnosti kako je

rečeno najviše nedostaje na ovom svetu. hodaću 101 dan dunavskim parkom

u novom sadu. biće u njemu prolećnog bujanja i ono će mu dati snagu za

stvaranje oblika zahvalnosti. snagu za poklonjenje. za radost življenja

hodaću svaki dan od 13 h do 18 h (osim nedelje). dođi. envere

i reme čuvajte se. dođi da se poklonimo zajedno

novi sad 27.3.1996

 

 

 

1602/2051

 

4635  pada mokri sneg vrapci su pod strehama kuća

 

4636  radi zelena kaže maja mišević

 

na kolena

1327. hodanje

hodao sam sa majom mišević

autoputem. snežna kiša je maglila predeo

veliki kamioni su nas prskali. mislio sam o sutrašnjem

početku stojednodnevnog hodanja parkom. mislio sam o

smislu poklonjenja. nebom ljubiti zemlju. pokloniti se jer počinje

ples. poklonjenje je igra se senama mrtvih predaka. savest koja ljubi

pognem glavu i kao sveća koja se topi telo mi pada na kolena i ljubim

zemlju na sve četiri strane sveta. prvih četrdeset sedam poklonjenja

biće posvećeni rečima koje su mi bile važne u svakoj godini moga

života. u ostalim danima hodanja u parku poklanjaću se rečima

koje ću odabrati za taj dan. počinje ugodni razgovor. dođi

da se poklonimo zajedno. poklonjenje je svetinja

koja se čuva osmehom

novi sad 28.3.1996

 

 

 

1603/2050

 

4637  poklonjenje je davanje sebe da se nataložiš

tamo gde ti je mesto kaže mi valerija lacko

 

4638  hodaj tako da u šest kad završiš budeš umoran kao pas rekla mi je dada

 

1. poklonjenje poreklu

1328. hodanje

niti argumenti niti logika nego humor

svetlosti. sunčano poreklo mi je u pevanju. ako

se vratim do prvog oblika videću svoje telo u muzici

oblaka. dogodio sam se pre rođenja. rađam se čuđenjem

ne mogavši da se načudim lepoti uvek se ponovo rodim da

bih je iznova proslavio. jednom sam se rodio sa plavim lastama

jednom bejah hodajući hrast. jednom u vodi pronađoh svoje ja. uvek

se rađam sa onim što sada ovde na zemlji zovemo ti. ovih dana slušam

roj kudera kako peva pesmu o ženama koje je pažljivo birao i mada su one

bile nežne kaže čoveče znaš šta iza svega toga stoji - svaka žena koju znam

luda je za automobilima. može ti se kao i meni učiniti da žene i automobili

nemaju veze sa poreklom ali rekoh humor i svetlost a ne logika i argument

osmeh kojim treperi univerzum je događaj mog porekla. poklonjenje je

svetinja koja se čuva osmehom. putovaćemo tada svetlosnim

godinama u večnost proleća

novi sad 29.3.1996

 

 

 

1604/2049

 

4639  hodajući sa tobom ja sam se poklanjao otvorenosti kaže tibika varadi

 

4640  poklonjenje je u osnovi poniznost i očišćenje nastavlja aljoša arsenjev

 

2. poklonjenje prapoverenju

1329. hodanje

prapoverenje je odsustvo brige za smislom

prapoverenje je cvetanje bez zašto. prapoverenjem

je već sve moguće. tako sam počeo da rastem. iskonska

nevinost mi je bila dom. verovao sam ukusu vode koja mi je

gasila žeđ i verovao sam majci koja mi je pružila čašu sa vodom

kada mislim o sebi kao dvogodišnjem detetu osećam da sam rastao

sa poverenjem. pa i onome što me je uplašilo sam verovao da treba

da me uplaši. kao hodač u snu bezbrižno sam prelazio preko ponora

nisam znao da je to ponor i nisam mogao pasti. kada danas hodam 20

km malim parkom lako poverujem u smisao ove bezrazložnosti baš kao

što sam tada poverovao da se reč stolica odnosi na predmet koji i

danas zovem stolica. znao sam da je ovo što leti muva. da je to

šolja. da su i to i to vrata (dvoja vrata). da je tamo prozor. da

ovo znači da sam pao. znao sam da će majka znati zašto

plačem. znao sam jer sam verovao. verovao sam jer

sam jednostavno rastao. dete - vlat. putovaćemo

tada svetlosnim godinama u večnost

proleća. sunčev zrak

novi sad 30.3.1996

 

 

i

 

 

osetim

vazduh je živo biće

 

 

sunčano poreklo mi je u pevanju

 

 

dete - vlat. sunčev zrak

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti si seks

poklonjenja

koje se

podaje

seksu

svakog

bića

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

25. avgust 2025.

27658. dan mog života

 

 

1578/2075

 

4590  čitanje

čitanje je primanje vesti

dnevne ili radosne. intimi čitanja

prethodi intima pisanja. i obrnuto. svejedno

da li su to novine ili sakralni tekst. očima primam

nečiji rad za mene. često čitam novine u hodu. ponekad,

neka vest vezana za nečiju hrabrost mi izazove plač. posle

čitanja novina pljunem u šaku da bih oprao grafičku boju koja

mi ostane na prstima. knjige koje čitam na hodanju prvo iscepam

jer su mi velike za džep pa nosim samo nekoliko stranica za taj dan

posle te stranice nekome poklonim ili ih iscepam i bacim zemlji

najviše volim da čitam onoga čega je najmanje - nenapisano. živi

tekst u kome osećam dah autora i trag njegove ruke. najviše ih

osećam u tekstovima mistika. tada uživam do potpunog

poistovećivanja. po kiši i hladnoći je nemoguće čitati

kiša vrlo brzo natopi hartiju a hladnoća brzo

smrzava prste. posle sat i po čitanje mi

postaje zamorno i tada prestajem

prepuštajući se samo hodanju

(iz rečnika hodanja)

 

ljušti se telo iluzija

1306. hodanje

hladnoća završava svoje

poslove. osećam se sam

novi sad 4.3.1996

 

 

 

1579/2074

 

4591  pred kraj dana stane vetar i popusti hladnoća

 

4592  hodam po suvoj travi na kanalskom nasipu. mekano

je i to prija ne samo mojoj tetivi nego i leđima i glavi

 

4593  gledam u frušku goru po kojoj leži još zaostao sneg

 

dim

1307. hodanje

palim cigaru ispuštam

prvi dim. pogledam ulevo niz

nekada moju ulicu patrijarha čarnojevića

drugi dim. jedan stari čovek u zelenoj radničkoj

bundi sa šarenom vrećicom prelazi ulicu. okrenuo

se prema meni treći dim. do viđenja kaže stara žena

dok izlazi iz mesare. zeleni tamov kamionet ns 414 346

se parkira četvrti dim. kuća koja se raspada u temerinskoj

42 peti dim. čovek sa šarenom vrećicom je skrenuo u

gundulićevu šesti dim. dok prelazim ulicu i silazim sa

bankine uvek pazim da ne povredim tetivu sedmi dim

pa što si kupila kavu znaš da imamo kaže cigančić

svojoj baki osmi dim. dva stara čoveka jedan u braon

a drugi u plavoj jakni gledaju cene alkoholnih pića

u izlogu deveti dim. bacam pikavac i gazim ga

levom nogom. bezrazložni miroslave. osećam

se sam. posle pedeset metara kupiću

dve štrudle sa makom

novi sad 5.3.1996

 

 

 

1580/2073

 

4594  pun mesec. zamor u kolenima

 

asfalt

1308. hodanje

prvi kilometar - asfalt. drugi

kilometar - asfalt. prvi sat - asfalt

drugi sat - asfalt. dvadeseti kilometar - asfalt

kao dete voleo sam asfalt jer ga nije bilo baš

mnogo a sa njim se izbegavalo blato. danas ga

je i suviše i sa njim se izbegava duša. kolena se

genetski privikavaju na tvrdu podlogu. ipak je 

asfalt samo nafta. posle pedeset metara

kupiću dve štrudle sa makom. ipak

je asfalt samo zemlja

novi sad 6.3.1996

 

 

 

1581/2072

 

4595  posle šest kilometara svratio sam kod starog prijatelja čede drče

da mu vratim knjige i da popušim cigaru sa njim. a ostao sam tri sata u

prijatnom razgovoru. sada nastavljam hodanje i osećam kako mi

nedostaju dokolica prepuštanje i laka priča o velikim stvarima

 

4596  nedostaje mi zadovoljstvo u mišićima. limuna u pustinji

 

tako mnogo

1309. hodanje

jednostavno nemam

snage da napišem ništa

više od ovoga. ipak je asfalt

samo zemlja. ništa više a

tako mnogo

novi sad 7.3.1996

 

 

 

1582/2071

 

4597  hladan vetar. smrzavanje. suze na licu

 

4598  zastanem i oslonim se o plavi bedem da bih odmorio ahilovu tetivu

 

4599  iz butina izlazi svaka moja reč

 

knjiga života

1310. hodanje

svaki dan pokušavam da

o hodanju pišem knjigu koju

bih i sam voleo da čitam. knjigu koja

govori iz srca koja pulsira željom da se

živi sam život. voleo bih da ova knjiga

bude knjiga života. ništa više a tako

mnogo. stopalo i šaka zajedno

novi sad 8.3.1996

 

 

 

1583/2070

 

4600  ovo je 4600 zapis. pod 54 zapisom sam napisao

preneću u ove brojeve kontinuitet i oni će mi ga čuvati i praviti. ako

zastanem oni će nastaviti. oni su ta priča. nepoznata. priča koja se priča

 

novine

1311. hodanje

već nekoliko dana čitam

novine u hodu. skrate mi doživljaj

vremena u ulicama ili na praznom putu

gde nema nikoga. susrećem se u novinama

sa prepuno ljudi. histerijom života. izbori 

demonstracije. terorističke akcije. mitinzi. dominacije

nepravde. sport. atentati. gladni. zdravlje. lideri. mediji

polemike. laži. svetske sile. ratovi. policija. vojska. ubistva

pretnje. religije. čišćenja. tehnologija. zagađenost. izumiranje

diplomatija. rasizam. tajni planovi. migracije. moda. sve to u

mojim rukama dok hodam. i moja dva kurja oka na oba

mala prsta. stopalo i šaka zajedno. konsenzus u

demokratskom korpusu entropije (sic)

novi sad 9.3.1996

 

 

 

1585/2068

 

4601  posle sunca u predvečerju je zahladilo. ljudi žure. hladno im

je. iznad stadiona ptice uznemireno lete. hodam i osećam neku sreću

 

4602  život je ipak pre svega radost

 

ogledalo

1312. hodanje

radujem se što sam tako

jasno osetio da je život radost i

tako jednostavno to napisao. sve više

od toga je manje od istine. i zato ću napisati

još samo nekoliko praznih rečenica u kojima

možeš da se ogledaš svojom dušom. đaci izlaze

iz škole a sa njima snaga kojom rastu. dve stare

gospođe ispred mene u sivim kaputima držeći se

ruku pod ruku tiho razgovaraju. iznad sivih krošnji

drveća vidim buduće zelenilo. upalila su se svetla po

stanovima a mladić koji mi dolazi u susret zabavlja

sebe poskakujući s noge na nogu menjajući ritam

koraka. na drvetu u jednom dvorištu tri velika

grozda zlatne imele. konsenzus u

demokratskom korpusu

entropije (sic). hladnim

vetrom te pozdravljam

novi sad 11.3.1996

 

 

 

1586/2067

 

4603  ono što je sinoć mirisalo na sneg danas je sneg

 

4604  polako ledi

 

4605  noć je. ljudi spavaju. prelazim preko praznog osvetljenog

mosta. gledam u vodu. nešto osećam. kada sam prešao most okrenuo

sam se. prizor je bio misterijski. (osetim da sam prešao most.) pa to je mit. pomislim

 

kanjonima

1313. hodanje

teško mi je da ishodam svojih

dvadeset kilometara. sitnica me

izbaci iz ritma i nagriza volju. osećam

se tada nemoćan. bez zadovoljenja. prepun

nepotrebnih misli. misli i knjige koje su reakcije

na svet ne uvažavam. to su sve literarne banalnosti

kojima su... ali prekidam da pišem o tome. nije to to

volim mišljenje koje prolazi nepoznatim kanjonima

osećanja i viđenja. misli u kojima se oseća sveži

dah jednostavnosti. misli koje nestanu i pretvore

se u divljenje. ako ih ne osećam onda je i

trpljenje bolje. a biće i bolje. hladnim

vetrom te pozdravljam. zbog vetra

sam hodao povijene glave

novi sad 12.3.1996

 

 

 

1587/2066

 

4606  naravno da je sunce i naravno da mi je početak težak

otići deset kilometara van grada i vratiti se tako malo a tako mnogo

 

4607  voleo bih da ova knjiga bude vrt

 

peta godina

1314. hodanje

neprekinutog hodanja. pet jeseni

pet zima. četiri proleća i četiri leta. slaveći

sve što vidim i kroz šta prolazim. zalogaj vrućeg

hleba u ustima žene koja pod miškom nosi dve

rumene vekne. biciklistu koji na volanu vozi dve

nove gume za bicikl. reski bol u leđima koji sam

osetio u ovoj rečenici. sve koji ljube. slaveći ono

što mi daje snagu da izdržim. zbog vetra sam

hodao povijene glave. hodam da bih slavio

novi sad 13.3.1996

 

 

 

1588/2065

 

4608  topli prolećni dan se pretvori u hladnoću sa jakim vetrom

susretnem dadu i danijelu. idu na vozove. znači da su krenule

na železničku stanicu da je gledaju i osete atmosferu putovanja

 

4609  razveseli me sledeća rečenica između ljudi nema tog saveza

koji bi bio tako solidan kao velika koalicija neopažanja peter sloterdijk

 

i pored toga

1315. hodanje

čitam uprkos džona kupera

pouisa. pouisovo uprkos je u stvari

homerovsko i pored toga. i pored hladne

zime letnje ruže će procvetati. tako cveta svaki

čovek. i pored kašnjenja i nejasnih informacija

preko razglasa vozovi dolaze i odlaze. tako

hoda i ruža. hodam da bih slavio. pored

ljubavi i ljubaznost je moguća

novi sad 14.3.1996

 

 

 

1589/2064

 

4610  dok jaknom zaklonim cigaru da je pripalim osetim

miris znoja iz nje. prevalila je sa mnom već drugu zimu

 

4611  vetar mi duva u leđa i pomaže. ali kad se budem vraćao

 

4612  litar mleka - 2.20. prezle - 1.90. pasta za zube - 5.20. toalet papir - 0.50

higijena i hrana. oskudica i beda. dvadeset kilometara. ruža na vetru

 

4613  umrla je biljana jovanović

 

ipak pulsira

1316. hodanje

iz iscrpljenog tela teško

je izvući koju reč. u umoru i mozak

se umiruje jer nema više energije. i srce

ekonomiše sa preostalom snagom. zbog 

toga su i ove reči svedene. samo tragovi. krv

koja se obnavlja pored ljubavi i ljubaznost je

moguća. pulsira iznemoglo zadovoljstvo

novi sad 15.3.1996

 

 

 

1590/2063

 

4614  vetar. subotnje novine. u prošloj godini ubijen najmanje 51 novinar u

svetu. biblija do sada prevedena na 2123 jezika. zemlji se približava kometa

prečnika meseca. sistem vlasti je svojim postojanjem izrekao ostarkičnu

kaznu. četiri stotine hiljada najpametnijih ljudi je proterano. bez obzira

na sve na enormnu količinu opšte zaluđenosti gluposti i paranoje

sistem i društvo u celini ispravljaju samo pojedinci

pojedinac je važniji od sistema pisao je jung

 

4615  deset je do šest upalila su se svetla. još je dan. na

sedamnaestom sam kilometru. vetar je još jak. ne mogu više da

čitam ne vidi se. jedan list iz novina mi je u kapi. čuva me od jakog vetra

 

novine i zvona

1317. hodanje

počinju da zvone zvona almaške

crkve. nebo se pretvori u pevanje i glas

zvuk prelazi preko krovova i ograda izlazi

kroz ulice. prati me. stišava se. pulsira

iznemoglo zadovoljstvo. nastavlja se

batom mojih koraka po asfaltu

novi sad 16.3.1996

 

 

i

 

 

ovo je 4600 zapis. pod 54 zapisom sam napisao preneću u

ove brojeve kontinuitet i oni će mi ga čuvati i praviti. ako zastanem

oni će nastaviti. oni su ta priča. nepoznata. priča koja se priča

 

 

radujem se što sam tako jasno osetio da

je život radost i tako jednostavno to napisao

 

 

kada sam prešao most okrenuo sam se. prizor je bio

misterijski. (osetim da sam prešao most.) pa to je mit. pomislim

 

 

voleo bih da ova knjiga bude vrt

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

neizvesnost

te je mučila ali ti

si baš neizvesnošću

obnovila svet koji je

umirao i umire u

izvesnosti

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

23. avgust 2025.

27656. dan mog života

 

 

1566/2087

 

4566  ostvarivanje namere počinje sa tugom jer početak je uvek odvajanje

 

4567  ptica u meni pokreće korake

 

4568  veliko brdo crvenih šapurika u temerinskoj ulici. starac ih ubacuje vilama u kolica

 

4569  krivudavom starom ulicom save vukovića milujem svoje telo

 

4570  na ovom uglu kao petnaestogodišnjak sam

se ljubio i u punoj šaci osetio njenu vlažnost

 

4571  iz ulice save vukovića skrećem u ulicu zlatne grede. dve povijene

bake sa pletenim velikim maramama se rastaju. a di je ta kesa. ja odnela

 

4572  u maloj ulici lončarskoj mislim na avenije njujorka koje nikada

nisam video kao ni ranohrišćanske katakombe u kojima nisam živeo

 

4573  šta je to u narodu što umire pita jedna žena drugu na ribljoj pijaci

 

prijatelj me je

1296. hodanje

prijatelj me je kolima odbacio

dvadeset kilometara van grada

gledao sam polja. ćuteći razgovarao

sa tišinom. pomislio kako je dvadeset

kilometara daleko za moj hod i vrlo brzo

primetio kako osim snega promiče i daljina

pred mojim koracima. sada sam već tu

ruža miriše u snovima. i dalje

promiče sneg

novi sad 21.2.1996

 

 

 

1567/2086

 

4574  nekoliko kilometara sa mnom hoda mladi pas dalmatinac

 

4575  sada mi već hoda pored noge. zajedno lutamo

 

nas troje

1297. hodanje

pas me je pratio do

stana. hodao je sa mnom

više od deset kilometara. ćutali

smo. beskućnik kao i ja. utešili smo

jedno drugo prijateljstvom. jedino gde

sam ga mogao pozvati bila je ova

stranica koja je i njegova i moja i tvoja

kuća. prijatelji. on čovek i ja pas. i dalje

promiče sneg. nas troje lutalice

novi sad 22.2.1996

 

 

 

1568/2085

 

4576  ugledah pupoljke jorgovana

 

pupoljak

1298. hodanje

nije bilo posebnih senzacija

naravno prvi pupoljci koje sam

ugledao ove godine mi mnogo znače

sve ostalo osim pupoljaka bilo je druženje

sa hladnoćom. ne povlači joj se. još bi koji

račun da raščisti. nisam osetio ništa da pada

sve dok se nisu upalili farovi automobila. tada

sam primetio sitne pahuljice snega. udisao

sam hladni vazduh. hodao po otvrdloj

zemlji. ćutao. jele su mi se jabuke

nas troje lutalice. pupoljak

pa to sam ja

novi sad 23.2.1996.

 

 

 

1569/2084

 

4577  filozofija (i filozofija ruže) je zapravo tuga za zavičajem

nagon da se svugde bude kao kod kuće kaže novalis

 

juče zapisano danas

1299. hodanje

volim sporost i trajanje. od 1971

svakog meseca fotografišem svoje

lice. to ću raditi do kraja života. rad se zove

jedan čovek. od 1975-1985. sam deset godina

svaki dan crtao jedan list kao deo velike slike lišće

drvo života. ruža lutanja je drugi desetogodišnji rad

juče sam odlučio (ako bog da) da posle ruže uradim još

dva desetogodišnja rada. prirode iskonska igra se javlja

u svemu snažna reč se obnavlja. i tako velika duša sveta

svuda se budi i beskrajno cveta sve se mora splesti prožeti

jedno u drugom rasti i zreti. sve se u svemu predstavlja

sada tako što se sa svime spaja. normalno normalno

ako bog da. svet biva san san biva svet. pupoljak

pa to sam ja. jednog letnjeg jutra

postadoh mlad

novi sad 24.2.1996

 

 

 

1571/2082

 

4578  ako je svaki korak važan a jeste onda je i svaki dan važan

ako je svaki dan onda je i svaka nedelja. ako je svaka nedelja onda je i

svaki mesec. ako je svaki mesec onda je i svaka godina. ako je svaka godina

onda je i svako desetljeće. ako je svako desetljeće onda je i svako stoleće

ako je svako stoleće onda je i svaki milenijum. ako je svaki milenijum onda

je i svakih deset milenijuma. ako je svakih deset milenijuma onda je i

svakih hiljadu milenijuma. ako je svakih hiljadu milenijuma

a jeste onda je i svaki korak važan 

 

između

1300. hodanje

ponoć je. još jedan kilometar

zevam. to je žudnja za vazduhom. i

drugi put sam zevnuo. između dva zevanja

mislio sam o pesmi franje asiškog bratu suncu

o stotinama hiljada godina kojima su mnoge stotine

hiljada ljudi hodale i kako ove noći slavim sve njihove

puteve. i kako su ovi jednostavni koraci seme za

sledećih stotinu hiljada godina. za stotinu hiljada

bića koja će svojim koracima ljubav slaviti

jednog letnjeg jutra postadoh mlad. a

sada miroslave nastavi u san

novi sad 26.2.1996

 

 

 

1572/2081

 

4579  samo je još u širokim brazdama zaostao sneg

 

4580  na sedmom kilometru se vraćam. iscrpljen sam. pokušao

sam da se izborim za sledeća tri i da se tek onda vratim. ali vidim

ne mogu. nije to umor tela. negde u visinama volja mi je umorna

 

porođaj

1301. hodanje

sada mi ostaje da šaka

nadoknadi ono što nisam uspeo

nogama. ali nemam snage ni u njoj

ćutanje bi htelo da govori. kasnije sam čuo

da se danas porodila nada petronijević-čović

možda mi je snagu odnelo njeno porađanje i

dečak koji je danas došao na ovaj svet

a sada miroslave nastavi u san. iz

čijeg sveta se dolazi na ovaj

novi sad 27.2.1996

 

 

 

1573/2080

 

4581  kada je mladić otvorio prozor svog malog stana da mi proda cigare iz

sobe je izašao miris siromaške kisele čorbe. i sada dva sata kasnije ga osećam

 

4582  ovih nekoliko krompira i dve tri male šargarepe

koje sam pokupio sa zemlje će biti dovoljno za večeru

 

optimizam

1302. hodanje

već nekoliko dana je sunčano

temperatura je niska. ta mešavina mi

prija. sada oko ponoći je samo hladno

ali to je odlazeća hladnoća. osećam je 

po ramenima šakama po licu. oseća se

izvesnost toplih dana. ta izvesnost daje

snagu. budi optimizam. optimizam je

celina koja štiti deo jer u svakom delu

živi celina. iz čijeg sveta se dolazi 

na ovaj. optimizam je dete čuda

novi sad 28.2.1996

 

 

 

1574/2079

 

4583  samo na putu osećam da sam to ja kaže mi nenad kesić sa kojim hodam. onda sam

lišen svih gadosti. slobodan sam. samo čovek i put. samo sa svojim mislima. čisto ja. ja sam

inače mračan ali na putu sam tako čist. gotovo svetlim. mogu da podignem sve oko sebe

 

4584  na kišama hladnoćama vrućini tebi na putu

ostaje samo da uživaš u lepoti da samo deliš i dobijaš

 

4585  iako si ti mali na tom putu ja vidim tu veliku ružu koju

praviš. a ta ruža je u stvari zagrljaj. to je odlaženje svetu u susret

 

nenad kesić

1303. hodanje

hodali smo nenad kesić i ja

uživali u hodanju i priči o putu

sutra mu je rođendan. dvadeset

pet godina je mlađi od mene. tako

mnogo i tako isto za nevinost na

putu. optimizam je dete čuda. za

jednostavnost prijateljstva

putovanje drugim

kroz sebe

novi sad 29.2.1996

 

 

 

1575/2078

 

4586  ulazimo polako dada i ja u zrenjanin. odmara me prazan stari put kojim se nekada

ulazilo u zrenjanin. spokoj koji osećam na njemu. večeras ću u zrenjaninu govoriti o filozofu

 

4587  dada mi kupuje jednu jabuku. volela bih da se dajem i usrećujem

ljude. ali zašto me onda stid blokira. poništava. pita me dada

 

majka i otac

1304. hodanje

zlatila su se polja na suncu

velika grupa crnih vrana stajala je

pored puta. volim kad osetim da nisam

čovek nego sam sloboda čija je suština da

živi životom drugih. ja nisam ja. cveće mi je otac

a majka put. kako je sretan čovek čijih dvadeset

kilometara dobiju svoje ime i pretvore se u krv. dada

hoda pedesetak metara ispred mene. ulazi u nepoznati

joj grad. osećam njenu sreću i slobodu u nepoznatom

osećam kako joj se ruše stari svetovi prezaštićenosti

koja je ubija. vidim je kako veselo briše svoje cipele o

farmerice. za jednostavnost prijateljstva putovanje

drugim kroz sebe. nezaštićenost mi peva u srcu

novi sad - zrenjanin 1.3.1996

 

 

 

1576/2077

 

4588  vidi kako se razbijaju pahulje snega o put pokazuje dada

 

4589  da li je ovo put za kikindu pita me vozač koji je zalutao

 

kratka vejavica

1305. hodanje

na izlasku iz zrenjanina sam

ugledao snežnu zavesu na ivici

horizonta. posle samo nekoliko naših

koraka snažan vetar ju je doneo pred nas na

put. uskovitlalo mi se tada sve u telu. uzbuđenje

je bilo bezgranično. herojski je biti na putu. posle toga

mi je i pranje sudova uzbudljivo. kasnije u blizini kaća

sam video sokole na svakih stotinak metara dok su u

visini puta lebdeli na vetru. nezaštićenost mi peva

u srcu. hladnoća završava svoje poslove

zrenjanin - novi sad 2.3.1996

 

 

i

 

 

ptica u meni

pokreće korake

 

 

juče sam odlučio (ako bog da) da posle ruže uradim

još dva desetogodišnja rada. novi sad 24.2.1996

 

 

volim kad osetim da nisam čovek nego sam sloboda čija je suština 

da živi životom drugih. ja nisam ja. cveće mi je otac a majka put

 

 

herojski je biti na putu. posle toga mi je i pranje sudova uzbudljivo

 

 

i

 

 

ružo lutanja

ti si utočište ljubavi

svih nevoljenih jer ljubav

je u nevoljenima baš ko što 

je sloboda u odbačenima

a istina u ubijenima a ti

u meni i ja u tebi ružo

lutanja moja i 

svačija

 

 

i

 

 

ružo lutanja

ti si svedok svih

mojih ljubavnih patnji

i na ruži lutanja i u mom

životu jer ruža lutanja i

jeste ljubavna patnja i

samog boga za svim

i svakim bićem

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

spajala si

nespojivo i

zato tek sad

prožimaj

nemoguće

i

žudnju

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti si 

poduhvat

umetnost

i

jesam

pesma

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti si samo

boga pevala i

boginja bogu

bila

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

čedan sam

bio i odan

te pevao i

pevam

 

 

i

 

 

ružo lutanja

do sada i posle 34

godine od tvog početka

i 24 godine od tvog kraja još

niko nije pisao o tebi a kamoli

da se spremio da te 10 godina

čita i 10 godina piše o tebi jer to

si ti ružo lutanja tih deset godina

u kojima su sve godine i jedna

jedina umetnost i jedna

jedina pesma i jedan

jedini bog

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

22. avgust 2025.

27655. dan mog života

 

 

1551/2102

 

4537  u ovom trenutku ne osećam nikakvu bol u tetivi. nova bol od nedelje

i ponedeljka se nije pojavila ali juče sam hodao kao da sam hrom. celo telo 

je pomagalo tom malom ozleđenom delu iznad pete. bol mi probudi pažljivost

tada snagu ne usmeravam na velike stvari nego je usmeravam ka slabome

 

4538  puno je ljudi na snegu. šetaju se sankaju sa decom. kupaju se

 

stotinak metara

1283. hodanje

ne znam šta je prijatnije. ova

noć i sneg ili odsustvo bola iz moje

tetive. sve više uživam. sneg usporava i

zato prija. stotinak metara sveti gral. u nekim

trenucima snežne pahulje lete ka nebu

jednostavno lepo je biti. možda ako

prestane sneg. zimske ruže

u mom telu

novi sad 6.2.1996

 

 

 

1552/2101

 

4539  hodam sa natašom i tanjom rajković. pričamo o biljkama

kozama. trčanju kroz žito. slušanju muzike u kolima koja jure kroz kišu

 

4540  nataša drži pod ruku tanju i mene. automobili i

kamioni jure pored nas. hodamo srećan sam do nepodnošljivosti

 

nataša i tanja

1284. hodanje

poznajem ih tri meseca. bliznakinje

srne u ruži lutanja. vodio sam ih da im u

prolazu pokažem kuću u kojoj sam živeo 35

godina. ovo je bio moj prozor a ovaj moje majke

pokazivao sam im. tanja jer prepoznaješ pa tu smo

dolazile kod tanje i cice rekla je nataša tanji. posle

kajine smrti u stan se uselila majka sa dve kćerke

natašine i tanjine prijateljice. one su mnogo puta

spavale u mojoj sobi dok sam hodao poljskom

rumunijom. zimske ruže u mom telu

to je ruža

novi sad 7.2.1996

 

 

 

1553/2100

 

4541  već nekoliko dana neprestano pada sneg

 

4542  ime mi je neprestani

 

po snegu

1285. hodanje

završavam hodanje. vraćam se

sa kesom u kojoj je krompir i luk koji

mi je dala prijateljica. pada sitan sneg

ceo dan su mi noge mokre. umoran sam

to je ruža. u butinama mi je već san

novi sad 8.2.1996

 

 

 

1554/2099

 

4543  malopre sam završio crtež trava za današnji

dan. ruke su mi se smrzle crvene kao bulke

 

4544  hodam ka zrenjaninu. večeras ću govoriti o prosjačenju

 

4545  sve je pod snegom. hladan vetar mi smrzava levu stranu lica

 

4546  nebo je za nijansu tamnije od beline snega. da nije drvoreda i

salaša ne bih prepoznao horizont. kao što se ne raspoznaje više ni put

 

osmehnuo se

1286. hodanje

na par kilometara pred zrenjaninom

se zaustavio auto i šofer je hteo da me poveze

sa druge strane puta sam mu se duboko poklonio

hvala vam hodaću viknuo sam. krenule su mi suze jer me

dobrota uzbuđuje. nastavio sam da hodam. posle stotinak

metara zaustavio se drugi automobil. više nisam mogao da

odbijem i ušao sam u kola. bio je to miodrag stanković. čovek

koji se vraćao iz novosadske bolnice u kojoj mu je danas

umrla žena. vraća se kući da bi sutra odneo odeću i kovčeg

za nju. nije plakao tuga je bila u celom njegovom telu. nije

pričao o sebi pitao me je šta ja radim. na rastanku mi je

zaželeo sreću i osmehnuo se. u butinama mi je već

san. ne čine dobra dela dobrog čoveka nego

dobar čovek čini dobra dela

novi sad - zrenjanin 9.2.1996

 

 

 

1555/2098

 

4547  sunce topi sneg mene neispavanost

 

seobe

1287. hodanje

teče led dunavom. procesija

neminovnosti. koža hladnoće. sporost

anđela. desnom obalom plove veći komadi

leda. sredinom dostojanstveno kao seobe teče

velika gromada. toplo sunce je topilo sneg. u noći

je mraz sve ponovo stegao. škripalo je pod nogama

bez vetra hladnoća je prijala kao milovanje. ne čine

dobra dela dobrog čoveka nego dobar čovek

čini dobra dela. teče seoba leda

zrenjanin - novi sad 10.2.1996

 

 

 

1557/2096

 

4548  prošle nedelje je padao sneg. sve se pretvorilo u belinu. svet se

otvorio u malom. nebo se spustilo i daljina izgubila iza snežnih zavesa. sunce

nije postojalo. samo sneg u vazduhu napadao po svemu. dubok pod nogama

 

4549  u snegu pored puta leži jedan pas

 

4550  ulazi gde ćeš sada ići peške kaže mi otvorivši vrata svojih kola jedan mladić

 

4551  prelazim most i na sredini zastanem i gledam kako plovi led. u jednom

trenutku osetim: most plovi i probija se kroz sante. osetim blagu vrtoglavicu istu

koju sam osetio kao šestogodišnji dečak prelazeći ovaj most po zimi sa majkom i

bratom idući u posetu ocu u bolnici. bila je to jedna od prvih lekcija o životu kao snu

 

vrtoglavica sna

1288. hodanje

pevuši krv u mom telu

ugrejale se mokre noge

smrzle se šake. okeanska

struja me nosi. dolazi proleće

teče seoba leda. večnost

me budi

novi sad 12.2.1996

 

 

 

1558/2095

 

4552  otoplilo je. svuda bljuzgavica i mokar sneg

 

4553  na dvanaestom sam kilometru a već mi je dosta. nisu ove ulice himalaji ali

ima nešto u njima što umara što me iskušava prazni i obesmišljava. nije ruža laka stvar

 

4554  vlažan sneg. vlažne noge. vlažna jakna i vlažni vetar. dolazi proleće

 

u vertikali pejzaža

1289. hodanje

ostalo mi je još dvesta metara do

stana i još teksta nema. dva kilometra

unazad mislio sam o čemu da pišem. prelistavao

današnje hodanje i čekao da mi se pojavi. svakim

korakom sam se udaljavao od teksta koji nije dolazio

hodanje i pisanje su dve ravni sa kojima živim i radim

hodanje gubi bez pisanja pisanje bez hodanja. od

hodanja do pisanja i od pisanja do hodanja je

svakodnevno putovanje u vertikali pejzaža

večnost me budi. snagom nemoći

novi sad 13.2.1996

 

 

 

1559/2094

 

4555  juče su mi prišla dva gluvonema cigančića i prosila. kasnije je naišao

stariji koga poznajem i koji na isti način prosi iako nije gluvonem. pitao sam ga

da li su ova dvojica gluvonemi. ne to su moji odgovorio mi je. sada su prošli pored

mene i veselo pričaju. oni dobro rade svoj posao i ja ih zbog toga poštujem

 

4556  od ovakvih (okliznuo sam se i zamalo što nisam pao) običnih sivih bljuzgavih

dana se ne može dobiti mnogo ali ono što u njima odsustvuje dogodiće se u nekom

sledećem. i zato sam sve više zahvalan i uzbuđen baš ovakvim danima

 

svaka tačka na zemlji

1290. hodanje

korak sledi korak. svaka tačka na zemlji

povezana je sa svakom tačkom na zemlji. svaka

tačka na zemlji povezana je sa svakom tačkom u

kosmosu koja je povezana sa svim ostalim. korak

sledi korak. snagom nemoći. duša peva

novi sad 14.2.1996

 

 

 

1560/2093

 

4557  koja je moja uloga u današnjem danu

 

4558  naspram zelenih borova na groblju sitna snežna prašina

 

4559  grobovi pod snegom. tišina je. samo poneko graktanje ptica

 

ovih dana

1291. hodanje

čitam i mislim o mineralima

bilju. životinjama. čoveku. anđelima

arhanđelima. duhovima ličnosti. duhovima

oblika. duhovima kretanja. duhovima mudrosti

i duhovima volje. milioni godina u meni. koja je

uloga ruže. iz koje zemlje ona crpi plavi sok. sa

kojeg sunca svetlost obasjava njen svet. mala

glavica kupusa biće dovoljna za salatu

duša peva. u drugom džepu

mi je hleb

novi sad 15.2.1996

 

 

 

1561/2092

 

4560  pismo sam bacio u sanduče i krenuo na hodanje

 

pismo

1292. hodanje

ne mogu da pišem o

pismu koje sam ostavio pre

hodanja. a svaki trenutak danas

je bio u vezi sa njim. to je jedna plava

koverta na kojoj je širokim zamahom

penkalom ispisano njeno ime. o ostalom

ćutim. ostaje mi da čekam i prihvatim

onako  kako će biti. budi sa mnom. u

drugom džepu mi je hleb. ljubim

te moja ružo

novi sad 16.2.1996

 

 

 

1562/2091

 

4561  nekada mi je žao što ne pišem duge rečenice one u kojima stavim

i tačku i zarez da bi ih produžio i nastavio istu misao koja traje koja se vrti u

svom porođaju kao što se ja sada okrećem unazad pruživši ruku na osmom

kilometru da me neko poveze ka beogradu povezao me je mladić do kovilja a

kada sam izašao iz kola preda mnom nasred puta je ležao malopre ubijen

veliki soko kome su automobili svojim vetrom lepršali mrtva krila koja više

nikada neće leteti kao ni vrabac sto metara dalje ili crno prase još

desetak metara dalje sa glavom u plastičnoj beloj vreći njihovom

smrću završavam ovu rečenicu u kojoj je sve manje vazduha

tek toliko da još napišem ipak trenutak živi

u kratkoj rečenici

 

neko

1293. hodanje

neko se smeši u meni

poskakujem od sreće. telo

se veseli. eh jeleni. eh nosorozi

u noći. vaskrslo telo i blažene mokre

noge. padaj sneže raduju ti se i vinogradi

beskućništvom kupujem sebi veliki stan

padaj kišo. hleb sam stavio pod jaknu

ljubim te moja ružo. radujem se

suboto noć je pred tobom

novi sad 17.2.1996

 

 

 

1564/2089

 

4562  čudo se nije dogodilo. žao mi je što ne mogu

biti utočište tvoje ljubavi pisalo je u odgovoru na moje pismo

 

4563  bez tuge i bez hladnoće polako mi klizi niz obraz jedna suza

 

večnost

1294. hodanje

ko vezuje radost za

sebe uništava život krilati

ali ko ljubi radost dok leti živi u

večnosti praskozorja. radujem

se suboto noć je pred tobom

peva viljem blejk

novi sad 19.2.1996

 

 

 

1565/2088

 

4564  sneg je skoro sasvim otišao. ponovo vidim zemlju. vlažnu. još je sve sivo. drveće

je još golo ali se oseti uskoro će zelena vatra bujanja da sve probudi iz zimskog sna

 

4565  ne čekam proleće idem mu u susret

 

jedan čovek

1295. hodanje

noć je. tišina. snovi

sabiraju prošlost i rađaju

budućnost. kroz noć po

površini zemlje koja plovi

svemirom hoda jedan čovek

iz jednog semena izrasta

veliko drvo i hiljade jabuka

jedan čovek je hrana svim

bićima. ne odustati sada

znači pretvoriti se u

molitvu. peva viljem

blejk. ruža

miriše u

snovima

 novi sad 29.2.1996

 

 

i

 

 

ime mi je

neprestani

 

 

na rastanku mi je zaželeo sreću i osmehnuo se

 

 

hodanje i pisanje su dve ravni sa kojima živim i

radim. hodanje gubi bez pisanja pisanje bez hodanja

od hodanja do pisanja i od pisanja do hodanja je

svakodnevno putovanje u vertikali pejzaža

 

 

kroz noć po površini zemlje koja plovi svemirom hoda jedan čovek

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

izdahnuti

za jedan

jedini

udah

boga

to si

ti

ružo

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

21. avgust 2025.

27654. dan mog života

 

 

1537/2116

 

4506  dečak od četiri pet godina drži za ruku svoga oca koji žuri sa prijateljem. njihovi

koraci su prebrzi za njega i on neprestano trčkara da bi bio u ritmu sa odraslima

 

4507  već nekoliko dana pre podne sija prolećno

sunce a onda oko tri sata počinje hladnoća

 

dospevanje

1271. hodanje

bez ikakvih senzacija

samo hodanje. ako bih rekao

nešto više od toga to ne bi bilo istina

ovome mogu da dodam samo lepu pijanu

ženu koja je skoro naletela na mene

ljuljajući se u svom pijanstvu sa kojim je i

dospela u našu knjigu. pa da pa da

ne mogu da smislim rečenicu

novi sad 23.1.1996

 

 

 

1538/2115

 

4508  veje sneg. agneš i ja hodamo ka beogradu. sve se zabelilo

 

4509  biti na putu znači biti go

 

4510  hodam ispred agneš i okrenem se ona mi maše stopira i igra

se po napadalom snegu povlačeći noge i pletući korake jedan u drugi

 

4511  biti na putu je ideal. biti na putu zajedno sa ženom to je raj

 

4512  vratili smo se promrzli. sneg je stao

 

4513  kad promrznem osećam se očišćenim

 

ljiljani u polju

1272. hodanje

hladnoća me iskuva kao

kuhinjsku krpu. ja sam zaleđena

posteljina na štrikovima. mraz izbeljuje

moju intimu. samo još oči greju put. promiče

sitan sneg. ove zime sunce ne blešti kao prošle

ove zime nebeski prozori su zatvoreni. ove zime je

pomrlo mnogo ljudi od hladnoće u svetu. dobro

dođe ovaj led za nožne mišiće kaže agneš

ne mogu da smislim rečenicu. kližemo

se kao ljiljani u polju

novi sad - beograd 24.1.1996

 

 

 

1539/2114

 

4514  hodam sitnim koracima i kližem se da ne bih pao po ovoj svetlucajućoj poledici

 

4515  za razliku od prošlih noći u ovoj temperatura raste i poledica

polako nestaje. tek na tvrdoj podlozi osetim kako me koraci lako

nose. korača se nogama kao mladim konjima u proleće

 

gubim snagu

1273. hodanje

nemam o čemu da pišem

sve se ponavlja. i poledice. i oni koji

odlaze. vraćajući se sat jedan nisam mogao

ni jedne reči da se setim. praznina. o čemu ću

sutra pisati. osećam samo tišinu u sobi. i ništa više

lome se iluzije kao ledena skrama pod mojim nogama

večeras. gubim snagu. ni neočekivano ne dolazi. ostaje

mi samo strpljenje ako ga mogu podneti. nemam o čemu

da pišem. sve se ponavlja. i hodanje po poledici. neka

bude što biti mora. kližemo se kao ljiljani u polju

sve prolazi osmehnem se sve se ponavlja

novi sad 25.1.1996

 

 

 

1540/2113

 

lutanjeputruža

1274. hodanje

kada sam danas pošao

osetio sam upalu u butnim mišićima

to je od jučerašnjeg i prekjučerašnjeg hodanja

po poledici. i danas je bilo isto. klizanje i opasnost

od padanja na svakom koraku. simbolika na delu. mogu

pasti na svakom koraku. hodao sam sa miljanom vojnovićem

na prvoj godini glume profesor nam je rekao: zapamtite od

sada reči vreme i prostor pišete i govorite zajedno rekao

mi je miljan. vremeprostor kao životumetnost kao tija

kao lutanjeputruža. kao korak je 34548275 koraka

sve prolazi osmehnem se sve se ponavlja

hodanje po poledici vremena

novi sad 26.1.1996

 

 

 

1541/2112

 

4516  uživam u slatkim bolovima butnih mišića

 

4517  ledena kiša se pretvorila u mokri sneg. promena neguje moje brige

 

trg beline

1275. hodanje

večeras pada sitan suvi

sneg. belina je poništila različitosti

spojila staze po kojima hodaju ljudi sa

putem kojim se odvija saobraćaj. sve se

pretvorilo u trg. sve je samo postelja kroz koju

hodam. sneg pada samo na temperaturi od minus

dva do plus dva kažu. nije hladno. uživam u ovoj

noći. lako hodam. obuzima me milina. sutra je

nedelja. noć preda mnom nema granica. pomaže

mi ovaj topli sneg. osećam neko me voli. kao

da sam u zagrljaju. hodanje po poledici

vremena. neka pada ovaj nežni sneg

novi sad 27.1.1996

 

 

 

1543/2110

 

4518  topi se sneg. vreme mokrih cipela i stopala

 

4519  prazan put. iz sumaglice se pojavljuju svetla jednog automobila

posle trideset sekundi on prolazi pored mene. opet prazan put

 

4520  sve vreme velika sumnja u samu suštinu mog rada. izmiču jesenje jabuke

 

4521  zbogom sumnjo reče umor

 

vrapci se gnezde

1276. hodanje

sa rukama na leđima povijenih

ramena i spuštene glave prolazim kroz

predvečerje. dokoni seljaci uživaju u sporom

razgovoru. vrapci se gnezde na usamljenom jablanu

dvojica mladih radnika došljaka u najlon kesama nose

suvu večeru. prodavac drva spava u svom kamionu

čekajući kupce. sa mosta se predvečerje zaplavilo nad

gradom. primetim kako mi se usna otvorila dok sam

zurio u daljinu. leva polovina kanala je pod ledom

biciklisti iz bele pletene vreće viri crvena najlon

kesa. neka pada ovaj nežni sneg

poštansko sanduče i kraj

novi sad 29.1.1996

 

 

 

1544/2109

 

4522  sneg. parče štrudle sa makom pa na put

 

4523  jučerašnji pejzaž se zabeleo. sve je drago

 

4524  koliko ima sati viče jedna žena iz daljine. tri vičem joj

 

4525  gde si da osetiš kako je lepo biti na putu

 

4526  sve je pod snegom ali u vlažnom vazduhu osetim dolazi proleće

 

milost

1277. hodanje

u jednom trenutku na

polovini hodanja sam osetio

bezrazložnu sreću. odakle ona dođe

šta je čini. spontano sam podigao glavu uvis

pitajući se nije li se to milost spustila u moje telo

put me je uvlačio u sebe. želeo sam da samo

hodam i da više nikada ne stanem. i sada se

osećam slično. telo je savršeno. sklad je u

svakom pokretu. naježim se od takvog

osećanja. poštansko sanduče i

kraj. hodam za zemlju

novi sad 30.1.1996

 

 

 

1545/2108

 

4527  krenuo sam na hodanje sa prljavim patikama. možda je to razlog teškog hodanja

 

prisustva

1278. hodanje

ponoć je. pijem čaj u

sobi. ne znam šta bih napisao 

o današnjem hodanju. ono nije bilo

lepo kao jučerašnje. bilo je slično ovim

rečenicama. u njima se ne govori ništa

posebno ali one postoje. moj mir je u

njihovoj prisutnosti. položena šaka na

hartiji i druga koja piše o tome

kraljevstvo noći. hodam za

zemlju. mir zavičaj

radosti

novi sad 31.1.1996

 

 

 

1546/2107

 

4528  i druga polovina kanala je pod ledom. i još jedan šal sam stavio oko vrata

 

4529  da imam para kupio bih tri kifle i puter posle hodanja ih namazao i sa uživanjem

pojeo. pošto nemam para mislim na kratku pesmu vilijem blejka o bolesnoj ruži

 

o ružo ti si bolesna

nevidljivi crv

što noću leti

kroz fijuk oluje

našao je svoju postelju

od purpurne radosti

a njegova mračna skrivena ljubav

razara tvoj život

 

ritmovi srca i koraka

1279. hodanje

krenuo sam pre pet sati. sada se

vraćam. još petnaestak minuta. vreme

curi svakim korakom. dva koraka staju u

jednu sekundu. i danas srce kuca u sporijem

ritmu od hodanja. sve ovo pišem da bih pričao

o vremenu koje živi u ljudima koje susrećem. u

drveću koje će uskoro ponovo prolistati. u mom

sećanju na blejkovu ružu. vreme lice. mir

zavičaj radosti. vreme se zgusne u

samo jedan korak

novi sad 1.2.1996

 

 

 

1547/2106

 

4530  ovo sada je samo hladnoća

 

4531  zdravo komšija kaže mi jedan nepoznati čovek. zdravo odgovorim mu veselo

 

mraz priprema zelenilo

1280. hodanje

ponoć je. mraz je stegao. sve se odmara u

hladnoći. u podnošenju. mraz uvećava toplotu

mog tela i tako prepoznajem kako hladnoća budi

prirodu. kada se za dva tri meseca rodi snažno

zelenilo ja ću tada u njemu prepoznati mraz ove

noći. vreme se zgusne u samo jedan korak. u

mrazu jasno odzvanja bat mojih koraka

novi sad 2.2.1996

 

 

 

1548/2105

 

4532  danas se temperatura podigla za dvadesetak stepeni. ne

događaju se često nagle i velike promene vremena. obično su postupne

nagla promena vremena dakle postaje jedna od junakinja ove knjige

 

cunjanje

1281. hodanje

danas sam hodao sa

sanjom savić. cunjali smo gradom

aleksandar tišma je prvi dobitnik nagrade

za toleranciju. razumeti drugog. noćašnji mraz 

 današnju toplotu. i samu promenu. na pijaci smo

skupljali bačeno povrće za večernju supu. našli

smo jedan kivi ali je bio truo. u mrazu jasno

odzvanja bat mojih koraka. ne

završavam rečenicu

novi sad 3.2.1996

 

 

 

1550/2103

 

4533  samo nekoliko boja. po zemlji sve belo. nebo

sivo i još samo svetlomrko drveće pored obale

 

4534  ovo je najsnežniji sneg do sada na ruži lutanja

 

4535  juče sam u jednom trenutku osetio nov bol u ahilovoj tetivi. nova bol uvek plaši

 

4536  veje

 

ali

1282. hodanje

nekada dok hodam

zamišljam kako bih voleo da

dugo sedim nad tekstom koji pišem i

strpljivo rečenicu po rečenicu idem dalje u

srce neke ideje slike ili osećanja. vidim sebe

kako sam u toplom i pišem o snegu. o svetlosti

njegove beline ili snežnoj zavesi kojom se okolina

gubi u posebnoj vrsti izmaglice. ali ja sam se odlučio

da budem napolju sa snegom. nema zamišljanja. sve

je onako kako je. sve se nadovezuje. prepliće. dolazi

i nestaje. kruži. pleše. u jednu reč staje. danas nova

bol. ceo sam ahilova tetiva. sve je u njoj. tekst koji

sam zamišljao da pišem za stolom u toplom već

je završen. srce je u svakoj reči. sneg će

padati i sutra. da li će bol nestati. ne

završavam rečenicu... možda

ako prestane sneg

novi sad 5.2.1996

 

 

i

 

 

biti na putu je ideal. biti na

putu zajedno sa ženom to je raj

 

 

sve je samo postelja kroz koju hodam

 

 

gde si da osetiš kako je lepo biti na putu

 

 

u jednom trenutku na polovini hodanja sam osetio bezrazložnu sreću...

želeo sam da samo hodam i da više nikada ne stanem... telo je savršeno

sklad je u svakom pokretu. naježim se od takvog osećanja... hodam za zemlju

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti genijalna

vinula si me

u anonimno

i zato i jesi

ruža

lutanja

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

20. avgust 2025.

27653. dan mog života

 

 

1524/2129

 

4477  telo hoda kroz vetar ka proleću

 

4478  kao i juče u oblačnom danu u ovo isto vreme se pojavilo sunce

 

4479  hodam u istom ritmu. vraćam se. ostalo mi je još šest kilometara. sada ću malo

da nabrajam: mali plamenovi vatre u zapaljenom đubretu. bele pločice na čeonom zidu kuće

trotoar se ulegao ka ogradi. osetim miris upaljenog đubreta. na školi natpis menjam mozak

za levis i ribok. velika kamara sena. plavo okrečena kuća obrasla šimširima. mladi otac drži

u naručju novorođeno dete. mladić kamenim blokovima pravi stazu u svom prljavom

dvorištu. moje prepone. četiri je sata. sunce je još u žaru

 

sa posla se vraća

1260. hodanje

za dvadeset kilometara sam se

približio 8. novembru 2001. hraniti

svet. sa posla se vraća vrtlar

novi sad 10.1.1996

 

 

 

1525/2128

 

4480  jutrašnji vetar se spustio i otekao dunavom

 

4481  ulazim u kratki tunel koji vodi kroz tvrđavu. u

njemu jasnije čujem svoje korake. unutrašnjost odjekuje

 

4482  tih deset godina je užasno dugo. za tebe možda nije ni za

projekat. ali da neko to prati svih deset godina je jako teško. takva

osoba mora da te užasno voli kaže mi maja mišević na mostu

 

baš takva osoba

1261. hodanje

jedan deo puta sam hodao sa balint

sombatijem. posle sam izvadio iz džepa

knjigu motelske hronike sem šeparda i pročitao

prvi zapis. vratio sam je u džep i uzeo drugu roberta

džonsona on i pročitao predgovore u knjizi. zatim sam

prošao kroz tunel i sreo se sa majom mišević pa smo hodali

sledećih desetak kilometara. sada se vraćam. ja - zemaljski

pejzaž. ja - konjska griva. ja - stopalo slona. ja - bezrazložno

pitanje. ja - čuđenje. ja - prepun rakije jabukovače. malo mi

je hladno. mnogo sam izgubljen ali ipak razumem prvu

mudrost ne boj se. sa posla se vraća vrtlar. ništa

mi drugo ne ostaje nego jedno hvala ti živote

novi sad 11.1.1996

 

 

 

1526/2127

 

4483  15:25 baš u tom trenutku mi je jedna vrana koja je letela iznad maje mišević i

mene šljisnula govno za vrat. to ti je sreća kaže maja. ili će ti vrana popiti mozak dodaje

 

4484  vraćam se. hladno mi je. drhtim

 

videla bi

1262. hodanje

nemam ništa posebno

da napišem ali pišem zbog

hladnoće. ako bi pipnula ovu

rečenicu osetila bi hladnoću videla

moje šake uvučene u rukave jakne. moja 

stisnuta ramena. poluzatvorene oči u kojima

treperi svetlost uličnih svetiljki. ubrzani hod

kapu nisko navučenu na čelo. skretanje iza

ugla. iza ugla ponovo u hladnoću. ništa mi

drugo ne ostaje nego jedno hvala ti

živote. ipak me greje toplota

nevine lude u meni

novi sad 12.1.1996

 

 

 

1527/2126

 

4485  u ovoj praznoj rečenici lutam

 

4486  kada se smirim i prepustim putu osetim kako

sam hranjen iz svete posude. služim joj noseći je tebi

 

sveti gral

1263. hodanje

sveti gral lotos ili ruža - svi su

oni u svakodnevici. misterija je tu. zar

u ovoj običnosti. zar u ovom prljavom

stepeništu. u ovom dovikivanju komšinica

ili u ovim praznim parkiranim automobilima. da

baš tu. tu gde moja vitalnost i svežina nestaju pred

rutinom i inercijom koraka koji me vode vode vode

baš tu gde sam samo svedočanstvo o tvojoj ljubavi

tvojoj pažnji na zamorenog izgubljenog stranca

ipak me greje toplota nevine lude u meni

svakodnevica ta velika tajna

malih stvari

novi sad 13.1.1996

 

 

 

1529/2124

 

4487  smišljam šta da napišem. i od toga se zgadim nad sobom

 

4488  na bulevaru na svakih dvadesetak metara

kao kurve stoje muškarci kupuju i prodaju devize

 

4489  kao kurva šutnut u razdiruću sumnju i danas se

svakim svojim korakom jebem sa običnošću koja me okružuje

 

4490  sumnjam u reči koje pišem ispražnjen monotonijom neuspeha. uplašen

pred godinama i delovima knjige koji su preda mnom. ipak hodam i u trenutku osetim

ništa ne treba da menjam osim da budem otvoren prema neprimetnoj promeni

 

iz mene

1264. hodanje

često su reči koje napišem

samo zbacivanje tereta sa mojih leđa

često su one samo ljuštura zamora. kada

ih otaljam osećam olakšanje. ne osvrćem se

za rečima niti brinem da li sam uspeo da napišem

nešto stvaralački. ne brinem se za njih jer su to ipak

iskusne reči. reči sa kojima putujem već petu godinu

reči izašle iz umornog hodača. one su kao bačene

kutije cigara. ili znoj na koži. ne brinem se za njih

jer verujem da si im ti bolja kuća nego ja

svakodnevica ta velika tajna malih stvari

danas su iz tetiva izbijale moje reči

novi sad 15.1.1996

 

 

 

1530/2123

 

4491  iza oblaka je zasijala sunčeva svetlost baš kao što iz tela sija duša

 

4492  obilazi me jedan žuti gustom dlakom obrasli pas. sumnjičav je

i sprema se da zalaje na mene. počnem da mu tiho i blago pričam

i on se obraduje. sada već skakuće i maše repom

 

potrošen nezaštićenošću

1265. hodanje

krenuo sam a bilo mi je hladno. nisam

mnogo očekivao od sivog dana. ruke u

rukavicama se nisu dugo ugrejale. u trenutku

sam se uplašio jer mi je ostalo novca samo za par

dana. na kanalskom mostu sam promenio pravac

kretanja. ulice i autoput (tako ga zovem iako to nije)

sam zamenio za kanalsku dolmu. i posle jednog sata

sam se osećao bolje. kada se telo ugreje u njemu osetim

sva dosadašnja hodanja. smisao se javi kao izvesnost

pupoljka. na desetom kilometru vrane. harmonični

bezbroj. jedinstvo na delu. noge su zemaljske

ptice. danas su iz tetiva izbijale moje

reči. koraci su sled dvostruke ruže

novi sad 16.1.1996

 

 

 

1531/2122

 

4493  danas se nije pojavilo sunce. ceo dan je sivilo. sada je već pao

i sumrak. prolazim kroz futoški park. malo jezero obraslo suvom trskom

je zaleđeno. u praznom parku ipak na klupi sedi jedan čovek. sam. možda

mu je dete tu u dečjoj bolnici. hodam smireno. noge obavljaju svoj posao

besprekorno. ponekad im pomažem lepim mislima ili sagnem glavu i gledam

ih. jedna se pojavi a druga nestane. kako su tako složne. zadnja noga kreće

napred tek kad se prednja spustila na tlo. leva nikada ne hoda desnom

stranom. desna nikada levom. ta vertikala oslonjena na raskorak je

moje telo. u njemu udišem i izdišem kao što koračam. počeo

sam da pišem ispred čoveka na klupi. sada je

on kilometar jedan iza mene

 

lepota stida

1266. hodanje

sa poslednjim koracima

završavam ovaj tekst. prijatno će

biti u sobi. sklonjen od hladnoće. da li sam

se kroz stid ili kroz hladnoću setio čoveka koga

sam danas dvaput video kako na bulevaru spava na

kartonima. dok pišem o tome primetim usporavam hod

usporavanjem se pitam kako on to može da podnese

kako mu nije hladno. ko ga to greje. primetim da sam

se zagledao u suvi od mraza isušeni asfalt zastidevši

se kao dete. koraci su sled dvostruke ruže

kao dete opijen stidljivom lepotom

novi sad 17.1.1996

 

 

 

1532/2121

 

4494  otoplilo. otkopčao sam jaknu i ne nosim kapu. rukavice su mi u džepu. u daljini vijuga

zemljani put. vidim malu figuru koja gura bicikl i sada se uspinje nasipom do ulaza u selo

 

4495  lenjo se okrenem i krenem nazad. još pola puta je preda mnom

možda još jedna cigara. sigurno umor koji će mi se uskoro pridružiti. sa

sumrakom počeće i hladnoća. već je sada osećam po grudima

 

4496  sumrak još nije tu ali hladnoća jeste. stigla je i padajući steže nas

 

4497  od hladnoće mi niz lice klizi jedna suza

 

4498  ušao sam u grad. u njemu je toplije. hladnoća

se raspada po kućama i ulicama. gubi zamah

 

dobar drug

1267. hodanje

popušio sam još jednu

cigaru i umor me je sustigao. sa

njim se pojavila i bol u desnoj preponi

bol u ahilovoj tetivi je bio uobičajen. kao

i uvek povremeno bih zastao i oslonio se na

levu nogu a desnom mahao kroz vazduh da malo

opustim tetivu. kada bi desno stopalo ponovo spustio

na zemlju polako bi se oslonio na nju i već u sledećem

koraku hodanje je teklo dalje. ipak nezaštićenost me

vodi tebi u zagrljaj. kao dete opijen stidljivom

lepotom. hladnoća mi je dobar drug

novi sad 18.1.1996

 

 

 

1533/2120

 

4499  na novosadskom keju jedna stara žena zastane pored malog

plavog auta i ogledajući se u njegovim staklima namešta svoju kosu

 

4500  dok sam u prolazu gledao pramenove kose stare žene setio

sam se noćašnjeg sna u kome su me po drugi put u životu zatvorili

 

4501  na ulasku u zrenjanin u naselju baglješ zastanem ispod drveta

rukom dohvatim jednu granu i pokažem maji mišević. maja kaže pupoljak

 

vetropirasto

1268. hodanje

jesenas sam dolazio sedam

puta u zrenjanin svakog petka i

držao pre-davanja. danas počinjem

sledećih sedam sa kojima ću ući u proleće

iskoračio sam desetak metara ispred maje i pišem

ovaj tekst. razmahnem se ramenima zveram okolo

dvadeset kilometara su u meni. povremeno poskakujem

ili se gegam. pred ciljem sam i može mi se. još samo pre

jedan sat zrenjanin je bio daleko. sada sam u njemu i može

mi se da se malo opustim iako je hladno iako sam gladan. na

pešačkom prelazu se okrenem prema maji ona takođe hoda

spokojno i puši sa uživanjem. viknem je ona mi mahne. ovo

vetropirasto stanje prija mom telu dolikuje mojoj čednosti

hladnoća mi je dobar drug. ja hodanjem pijani veseljak

novi sad - zrenjanin 19.1.1996

 

 

 

1534/2119

 

4502  jedva čekam proleće pa da se zaljubim čujem jednog

starca iza leđa. važno je da se odlaže kaže maja mišević

 

4503  svake subote makar malo zasija sunce

rekla je valerijina baka valeriji a valerija meni

 

uživanje

1269. hodanje

hodao sam sa majom mišević

putem ka novom sadu. kako mi prija

ravnica. samo zemlja i nebo. savršenstvo

ista ovakva jednostavnost me uzbuđuje i u

pisanju. ničega samo doživljaj. ostao sam

bez reči. ja hodanjem pijani veseljak

ne mogu više ništa da napišem

zrenjanin - novi sad 20.1.1996

 

 

 

1536/2117

 

4504  hodam sa agneš rajačić. upoznali smo se pre šesto šezdeset

jednog dana dok sam hodao po plavoj mapi evrope u budimpešti. bila

je tada sedamnaestogodišnjakinja. sada je prvi put u jugoslaviji. hodamo

po prolećnom danu. gledamo kako voda protiče ispod leda. ponekad se u

hodu rvemo. sporazumevamo se na lošem engleskom. u 726. hodanju

sam je nazvao anđelom. pogledam je u oči i dalje vidim: anđeo je

 

4505  hodajući gradom sa agneš agneš me zaustavi pokaže

mi pljuvačku na asfaltu i kaže srbi mnogo ovo čine

 

kada ću čitati ovu knjigu na mađarskom

1270. hodanje

na kraju hodanja pitam agneš šta je važno u njenom dosadašnjem

iskustvu u životu. ona mi kaže možda onih pet fudbalera koje smo

danas videli dok smo prelazili most a oni vežbali na suvoj travi

trčali polako dok im trener zviždukom ne da znak da poskoče

uvis i posle toga brzo potrče. možda je to važno jer je tako

slično hodanju o kojem si mi danas pričao i pokazivao

kako se korak nadovezuje na korak. ne mogu

više ništa da napišem. pa da pa da

novi sad 22.1.1996

 

 

i

 

 

smišljam šta da napišem

i od toga se zgadim nad sobom

 

 

kako mi prija ravnica. samo zemlja i nebo. savršenstvo

ista ovakva jednostavnost me uzbuđuje i u pisanju

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

i u trenutku

najvećeg očaja

pa i u samom

smrtnom trenu

tvoj jebežljivi

miris je

besmrtan

i

pupoljak

je

vaskrsenja

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima