AUTOBOGOGRAFIJA

17. april 2026.

27893 dan mog života

 

 

bosut. sremska rača. mačvanska mitrovica

28. decembar 1994. pedeset drugi dan hodanja. prepešačio 21.53 km

 

 

što rekao meša selimović

razgovaram sa

 

zoran maricki. držim radnju pogrebne opreme u martincima. posao koji radim

manje više nije omiljеn, ali je neophodan. dobro je da postoji i takva radnja i

takva osoba u selu koja će se naći na ruci ljudima u nevolji. to je dobrim delom

pomoć onome kome se smrtni slučaj zadesi. sanduci se sad uglavnom rade od

topolovog drveta ima i od hrastovog. međutim zbog cene najviše se koristi

topola. sanduci su samo od drveta nemaju limene uloške zato što se kod

nas po našim običajima sahranjuje u zemlju i nema potrebe. jedino

ko ima ozidane grobnice koristi te limene uloške

 

gde ti nabavljaš sanduke

 

ima privatnika ima u društvenom sektoru. još je ostala bačka topola

čini mi se da i ilok proizvodi. fabrika nameštaja iz iloka. ima jedan

privatnik ovde u lađarku čovek radi te stvari

 

kako se zovu sanduci. mali veliki. kako ih ti razlikuješ

 

to proizvođač sam odredi šifru pod kojom ga prodaje. ovaj sad trenutno što

ga nosim zove se l-7. topola proizvodi recimo 757 tristotke takozvane. zbog

onih ukrasa različitih postoje ti tipovi. ja još držim i prodajem vence. za jednu

prosečnu običajnu sahranu kupuje se sanduk. pokrov. opšivka. tapacir iznutra

u sanduku. venac. cveće. maramice. peškiri. naši su običaji takvi da one koji

nose vence obično decu domaćin okiti maramicama. oni koji nose sanduk dobiju

peškire i tako. venaca ima različitih veličina. rade se od pruća. kostur se pravi od

pruća bagremca. to je posebna vrsta drveta raste tako u žbunovima obično pored

obala reka. zelenilo ovo to je ruskus trava koja obično raste po planinama. ima je na

fruškoj gori. ona se posebnom tehnologijom kuva i farba specijalnom bojom da bi

ostala zelena uvek. preko tog rama se slaže taj ruskus. zatim se dodaju plastični

cvetovi kao ukras i na kraju se presvuče najlonom. onda se uvezuje i pričvršćuje

žicom da sve to stoji kako treba. i onda je to venac koji je spreman za prodaju

prilikom prodaje ožalošćeni ili onaj ko ga kupuje za nekog govori poruku

poslednju poruku i pozdrav tom pokojniku. to mi ispisujemo na plastični

 trakama. pvc trakama i to se pričvrsti na taj venac. onda je završen

 i prodat. postoji nadgrobno obeležje krst. postoji još i piramida

interesantno je da su piramidu koristili ateisti i komunisti. sad se

moda promenila. krstovi se koriste. ali određene verske

sekte nazareni recimo ne upotrebljavaju krst kao

nadgrobno obeležje nego i dalje piramidu

 

jesu li ljudi religiozni ili ateisti u martincima

 

uglavnom su religiozni. uglavnom se vraćaju korenima. da li je to propaganda

da li je to neka potisnuta griža savesti zbog toga što nisu godinama slavili

krsnu slavu i držali do toga ne znam. ali sad pokušavaju da to povrate

 

a koliko ima ateista

 

nema ih puno zato što su ponovo svi prešli u vernike. to su obično ljudi

koji idu linijom manjeg otpora a takvih ima najviše. pre ove situacije bilo

ih je više. imam ja i nekih petokraka koje su se pre stavljale na vence

sad to ne ide bilo bi jeretički to staviti na venac

 

znači na petokrakama si propao finansijski

 

da. one su sad totalno nekonkurentne što bi se reklo

u zadnje dve godine niko nije stavio petokraku na venac

 

ovde ima samo jedno groblje

 

da. samo jedno. katolika je jako mali procenat mada ja i njima prodajem

sve to. jedino je razlika što katolici zahtevaju da se svi natpisi na sanduku

na krstu vencima rade latinicom a pravoslavci ćirilicom. ako bi katolici išli

po pravom svom verskom obredu upotrebljavali bi bele sveće a ne žute

mada  ni tu nije neko strogo pridržavanje. pravoslavni pop sahranjuje

i katolike po istom obredu kao i pravoslavce

 

da li se nosi crnina i koliko

 

nosi se a koliko zavisi od stepena srodstva i od stepena ožalošćenosti

jedan dan nedelju dana šest nedelja godinu dana tri godine neko i do

veka. ima i takvih slučajeva kod starijih ljudi a to do veka se kod

njih i ne otegne tako dugo. obično žene više žale

 

koje su tuge najveće iz tvog iskustva

 

tuge. najveće su normalno kad roditelj izgubi dete. ja nisam ni hteo

od kada sam otvorio radnju a to je već pet godina da držim ništa što se

tiče dece sanduke bilo šta. ja ne bi mogao to da podnesem. nek idu gde

god hoće ja to ne mogu. jer podrazumeva se da kad nešto radiš moraš na

tom i da zaradiš a na tome preko dece ja lično ne mogu. možda sam ja

previše osećajan za ovaj posao. ja sam jednog roditelja sahranio i

preboleo taj osećaj. mislim da na to mogu da gledam na jedan

prirodan način ali kad roditelj izgubi dete to ne mogu

to nije prirodna stvar nije normalno

 

a jel ima nekih neobičnih smrti u martincima

 

nas davi sava najviše i saobraćaj. drugo nešto baš nije učestalo

sad je vreme teško. teško je i ovim živima. sve to utiče na neku vrstu

žaljenja. ponekad čak smatram da se neko spasao što je otišao na onaj

svet. da li im je bolje gore ili dole to ćemo svi jednog dana videti što rekao

meša selimović: svi smo mi mrtvi samo se redom sahranjujemo

 

 

krstići i maricke

martinčani kažu za krstiće i maricke: sa marickama

ne trguj krstićima ne veruj - kaže mi dušan krstić

 

 

mi smo iz rusije

omladina je većinom ovde za druženje za veselost igranje. i to je ciganski život

 

a otkud vi ovde

 

kako pričaju naši stariji mi smo poreklom iz rusije. naši stariji dedovi pradedovi

odbegli su za vreme revolucije ovamo u srbiju. tu su se udomili i ostali. iz tih

porodica razvila se jedna velika familija ovde u mačvanskoj mitrovici, mada

njih ima još po raznim selima u okolini. romskih kuća u mačvanskoj

mitrovici ima jedno sedamdeset - priča mi đoka pavlović

osnivač ciganskog pozorišta bare jaga

 

 

pa za jedno tri godine

ja sam jovanović sanja. imam petnaest godina. u školu sam išla pet razreda. sada

ne idem. prestala sam jer mi se nije sviđalo. sad mi je možda žao a onda nije bilo

 

šta si radila ove četiri godine kad ne ideš u školu

 

družila se. ovde smo radili u domu. glumili. jako volim da glumim

 

šta ti znaš o romima o njihovom životu

 

znam na primer da se udaju mladi

 

zašto

 

ne znam

 

ti imaš petnaest godina kada ćeš se ti udati

 

pa za jedno tri godine tako. mislim da nije dobro udati se baš tako

mlad mada ima mojih drugarica koje su već udane i već imaju decu

 

koliko je stara najmlađa majka

 

najmlađa majka ima trinaest godina i ima muško dete

 

može li ona da se brine o detetu kada ima trinaest godina

 

može

 

kako

 

voli ga pazi ga bude samo sa njim

 

 

umro umro pa šta

zovem se nikolić nenad i imam osamnaest godina

 

da li si išao u školu

 

samo četiri razreda

 

da li je to dovoljno

 

za mene je dovoljno

 

nije ti žao što sad nisi na primer na fakultetu

 

ne. nemaju ništa ni oni od škole

 

a čime se ti baviš šta radiš

 

ništa

 

ništa nisi nikad radio

 

nisam

 

pa ko te izdržava od čega živiš

 

ćale i keva. počeću raditi kad dođem iz vojske

počeću da švercujem sa nečim jakne farmerice

 

pomišljaš li da budeš tako uspešan u tome da otvoriš svoje radnje butike

 

ne. mi cigani ne volimo to. volimo da švercujemo i tako. cigani volu da pevaju

strašno volu muziku posvećuju se muzici. i kad su najtužniji oni pevaju. to samo

od sebe ide. imao sam prilike da vidim sahrana a oni se smeju vesele se. umro

umro pa šta neka mu je laka crna zemlja idemo dalje živi se

 

 

nije pomoglo

jesi li ti u sedamnaestoj godini mogla da budeš dobra majka

 

ne baš. ja sam još bila dete ali uz pomoć roditelja sam ih nekako odgojila

sad su već veliki. dečak ima tri godine a devojčica godinu i po. i sad mi roditelji

pomognu i tako mogu izaći na kraj. i ja sam još dete. to je bila samo greška moja

muž ima dvadeset šest godina muzičar je i retko je kod kuće. tako je kod nas

cigana. jako sam se zaljubila a to je greška udati se tako mlad u šesnaestoj

 

da li te je neko odgovarao od udaje

 

da. roditelji. i batine sam dobijala i zaključavana sam bila i pazili su

me ali ništa to nije vredelo nije pomoglo - kaže mi milena jovanović

 

 

lepo je. uzimam pare. jedem. pijem

zovem se ibrić milena i imam petnaest godina. radim već osam godina

na pijaci. u stvari od devete desete godine sam počela da prvo prodajem

na pijaci toalet papir. satove. baterije. svašta. moj otac ide po robu donese

je onda ja idem na pijacu i prodajem je. tu budu sestra i brat još

 

nije ti bilo teško kada si počinjala sa devet godina

 

ne. bilo mi je lepo

 

šta je tu lepo

 

lepo je uzimam pare jedem pijem imam koliko hoću kupim obučem se i tako

 

a znaš u pare već od devete

 

znam sve. u marke najviše. na pijaci je hladno zimi ali isplati se kad

uzimaš pare. tamo sam od sedam osam sati do dvanaest jedan. onda idem

kući da kuvam čistim perem. u kući nas ima četvoro: otac majka ja i sestra

 

a šta misliš šta ćeš ti u životu raditi

 

prodavaću na pijaci. uzimaću pare. ako se udam ako odem na primer

za austriju ja ću tamo zaposliti se i raditi i opet ću imati para i sve tako

a neću se udavati pre dvadeset jednu dvadeset dve godine

 

a ako se jako zaljubiš

 

ne verujem. i ako se jako zaljubim ćuti trpi polako

 

da li radiš pošteno ili varaš

 

ne varam radim pošteno

 

a znaš da varaš

 

možda. ali ne varam na pijaci. ako se neko prevari pa da više

ako se vrati ja mu dam novac ako se ne vrati ostane meni

 

a da li veruješ u boga

 

naopako. pa najviše verujem u boga

 

a kako ti veruješ jel se moliš

 

ne molim se ali znam da ga ima i da postoji. išla sam u crkve slušala sve i tako

 

 

neće one da idu sa nama

ciganka se udaje za cigana a retko se desi da se uda za seljaka

a ima njih seljanki koje se udaju za cigane. seljanke hoće da sede

kući da rane svinje da spavaju do deset. neće one da idu sa nama

da ustaju rano u pet sati u pet sati ujutro da idu na pijacu

 

 

 

jarak. hrtkovci. platičevo. klenak. dobrinci. kraljevci

29. decembar 1994. pedeset i treći dan hodanja. prepešačio 23.94 km

 

 

u knjizi ruža lutanja IV 1147/2596 danas sam napisao:

 

3491.  izađem iz đačkog doma u sremskoj mitrovici i osetim radost što sam

na ulici i krećem. u tom prostoru je moja kuća. u tom prostoru koji nije ničiji i iz

koga se ljudi povlače u svoje kuće. a meni je kuća baš ovde preko ovih železničkih

šina i sjaja sunca po kaljavom kamenju. tu dok mi je još hladno po rukama. tu gde

je vazduh hladan ali me opija. tu gde mi je telo još odmorno i raduje se da krene

 

3492. put se nadesno odvaja za jarak. jedan tamno žuti kamion skreće

i par konja. za njima skrećemo rajka i ja. hoćemo li u jarak  pitam rajku

 

 

u jarak - kaže rajka

940. hodanje

čisto proleće danas. blešti sunce pred novu godinu. sve se probudilo

posle par hladnih i sivih dana. čudan je čovek stvor. stukao sam dvadeset

četiri kilometra. približavam se dvadesethiljaditom. skoro trećina ruže. tako

mnogo i tako malo. bezbrižnost me čini a briga me zamara. ipak sada

sporim  korakom pred hotelom u kome ću prenoćiti uživam u hladnom

vazduhu sad volim ovaj korak oko mene baš kao i put

cigansko srce. budi srećan čoveče

novi sad 29. decembar 1994.

 

 

 

petrovaradin. sremska kamenica

ledinci. rakovac. beočin

30. decembar 1994. pedeset četvrti dan hodanja. prepešačio 22.55 km

 

 

samo napred

živim u novom sadu i kamiondžija sam od 68 godine. kamiondžija

dugoprugaš teškaš dvanaest godina. šibao sam po italiji nemačkoj turskoj

iraku kuvajtu. sad konkretno novi sad i bliža okolina do 100 km. ali postoji i vodeni

put. ja sam nautičar i puno vremena provedem na vodama. pošto sam novosađanin

dunav je za mene merilo svih stvari. dunav je divna reka mislim da ona ima svoj život

kao i mi ljudi. specifičan je osećaj ujutro na dunavu i izmaglica na vodi. i taj divan

miris vode. e sad malo i sviram u slobodno vreme. sviram na oproštajnim

godišnjicama raznim. privatna društvanca roštiljčići. vino pivo pa onda

i muzika. sviram harmoniku i sviram sve. majstor mora sve da zna

 

gde stanuješ

 

u pašićevoj ulici. najstarija ulica. konkretno

baš moja zgrada je pod zaštitom iz 1738 godine

 

koja je to zgrada

 

broj 19. pašićeva 19. tu je onaj lep lokal fontana. matica srpska

u komšiluku. stara škola staro zdanje. tu je i bivši zanatski dom

gde su bile čuvene igranke - kaže vlado gunek

 

kakvo je to prezime gunek

 

rusko. moji su došli negde iz rusije. ne znam tačno kada

davno. nisam nikada ispitivao istoriju. ne vraćam se unazad

idem samo napred. zato možda i jesam rus što idem samo napred

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine su

rađanja

i

umiranja

ponekad čak

smatram da se

neko spasao što

je otišao na

onaj svet

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine dete

majka koja voli ga

pazi ga bude

samo

sa

njim

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine je moja

ljubav za cigane koji

i kad su najtužniji oni

pevaju. to samo

od sebe ide

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

16. april 2026.

27892. dan mog života

 

 

vašica. ilinci. batrovci. adaševci. morović. višnjićevo

23. decembar 1994. četrdeset sedmi dan hodanja. prepešačio 23.86 km

 

 

pa stanem na ugao pa gledam

jedva čekam da pukne pa da izađem na polje da radim. to je

moja profesija. najviše volim kada obradim zemlju pa stanem

na ugao pa gledam pa onda kad nikne. ma svi ljudi u sremu

vole da rade - kaže šezdeset sedmogodišnji seljak u

adaševcima ali neće da otkrije svoje ime

 

 

ljudi su umirali a ideja nije bilo

u šidu čitam tekst dimitrija bašičevića mangelosa trijumf instinkta:

bilo je jedno vreme kada su ljudi umirali a ideja nije bilo. ljudi su umirali

masovno nasilno privedeni svom kraju. nije to bila literatura. bilo je to sasvim

drugačije. sasvim različito od svih literarnih umiranja. i prirodnih. različito od

svake slike. svake pesme svake novinske vesti i nije ličilo na istoriju. ni malo

na poznat život. bilo je to vreme smrti. u umiranju su i knjige mirisale na smrt

a čitanje na umiranje. knjige se nisu slagale sa onim što je preostajalo

od disanja pa se moglo čuti šuštanje njihove papirnatе laži...

 

 

sava šumanović maja 1924.

mi ne pravimo historijske slike (to je bez smisla jer kinematograf dade

puno savršeniju rekonstrukciju prošlosti). ne slikamo more u buri (kino dade

i pokret). ne imitiramo ničiji obraz (fotografska leća i svetlo to načine egzaktnije)

slikamo našu slikarsku predodžbu sveta to jest mi pokušavamo stvarati novi

svet u granicama našeg platna koji ima tek toliko veze sa vanjskim što

ga je pravio čovek i što je primenio svojoj slici

one zakone koji su i u kosmosu

 

 

 

neštin. susek. banoštоr. čerević

24. decembar 1994. četrdeset osmi dan hodanja. prepešačio 28.29 km

 

 

sa mojom materom

kad sam bio dete išao sam iz neština u novi sad pešice sa mojom materom

nije bilo autobusa ili drugog prevoza. ponekad su nas vozili ljudi konjskim kolima

neki deo puta. a najviše se ipak išlo peške. ja sam tad imao trinaest godina. nisam

samo ja išao peške već silan svet. tu je lađa vozila išla za novi sad pa je tu stajala

ko je imao novaca za lađu taj je išao njome. lađa je išla skoro svaki dan. samo je

to bilo komplikovano. išlo se na lađu a tu imaju dva dunavca. pa je onda

moralo da sedate u čamac da pređete na prud pa tek sa pruda 

na lađu. ko je bio siromašniji taj nije išao

 

jesu li nekada ljudi bili bogatiji ili siromašniji nego danas

 

onda je bilo bogatih ljudi koji su imali ovde po sto jutara zemlje i više od

sto jutara. bilo je onih koji su imali jutro dva tri. mi smo imali osam jutara

moj otac je bio kraljev dobrovoljac pa smo imali osam jutara i nismo

baš zavisili od tih ljudi koji su imali sto jutara zemlje

 

a jeste rođeni ovde

 

jesam

 

kako je živeti u neštinu

 

meni je jako lepo. tu sam se rodio lep je i kraj. seje se i žito i vinogradi

i voće. imam i vino čisto nema u njemu šećera - kaže mi sladić ljubomir

 

 

čist evropljanin

ti si ukrajinac

 

da. i sve drugo moguće: poljak slovak talijan

 

a da li znaš ukrajinski

 

ne. nisam imao potrebe da ga učim. rođen sam u budisavi i tu živim

tu ima jedno šest sedam porodica ukrajinaca. većinom su svi došli iz

prnjаvora. ukrajinci su ovde doselili negde posle revolucije

dvadesetih čak i tridesetih godina u okolinu prnjаvora

kolonizacijom su došli ovamo 48

 

a talijan otkud to

 

pa tamo kod prnjаvora ima jedno selo talijansko i tako su se tamo

izmešali. štivоr se zove to selo i tamo su sami talijani. oni su dole 

iz okoline milana i tu su se naselili ko zna kojim putem i kanalima

mislim da su oni tu još početkom veka došli. tu imaju svoje škole

svoje sve. meni je baba  talijanka. prezivala se andreata

 

znači ti si mešane krvi

 

da. ali me to nikad nije interesovalo. srednju školu sam završio u

sloveniji. radio u nеmačkoj. živeo sam svagde i nije mi to nikada bilo

važno. ne postoji razlika postoji nekad samo u načinu kako se ljudi postave

ako je neko čist možda preteruje u svojoj čistoći što kod mene nema. ja sam

se izjašnjavao ono od 71 kao jugosloven mada sam na kraju rekao da bih ja

morao da se izjašnjavam kao evropljanin. moji roditelji su u bosni rođeni ja

u vojvodini moja deca u nеmačkoj šta sam ja. evropljanin. čist

evropljanin - kaže stašut miroslav iz budisave

 

 

ja sam telefonistkinja

ja dajem informacije na službi 988 na pošti telefonom. radim

u tri smene. ljudi zovu mi se javljamo. imam oko šesto sedamsto poziva

u jednoj smeni. to je otprilike sto informacija na sat - kaže julijana đeri

 

a kako ti to daješ imaš neke knjige

 

ne. nemam knjige. sve je ukucano na kompjuteru

 

kakvi su ljudi. šta bi mogla da kažeš o ljudima

 

meni su ljudi teški. u smislu da su nervozni besni na našu službu

dobro činjenica je da se retko javljamo ali trudimo se da postignemo

sve. imamo problema ne možemo da objasnimo zašto se ne javljamo

 

 

 

irig. ruma. voganj

26. decembar 1994. pedеseti dan hodanja. prepešačio 18. 26 km

 

 

od novog sada do mitrovice. siv dan. na polovini sam svih sela. nema

struje, telefoni ne rade. pravo vreme i mesto za svaki sledeći korak

 

 

 

laćarak. martinci. kuzmin. kukujevci

bačinci. gibarac. sremska mitrovica

27. decembar 1994. pedeset prvi dan hodanja. prepešačio 17.67 km

 

 

dom koji više nemaju

u sremskoj mitrovici u domu učenika srednje škole

pričam sa nadom avakumović i radmilom miletić:

ovde imamo 80 učenika izbeglica i 80 učenika sa terena koji nije ratom

zahvaćen. oni ovde stanuju ovde se hrane spavaju ovde se vraćaju iz škole

tu ih čeka vaspitač koji je ujedno i profesor tako da im može pružiti pomoć i

u učenju. deca su podeljena u grupe i imamo šest grupa. svaka grupa

ima otprilike 25 učenika. to je ono što je karakteristično za svaki

internat. specifično je to što su ovde deca sa ratnih područja

 

da li postoji razlika

 

postoji razlika sigurno. oni imaju probleme sa kojima naša deca nisu suočena

razdvojenost od roditelja ili ostanak bez jednog od roditelja tako da su ta deca

prerano sazrela. u diskusiji sa njima oni se stalno vraćaju na taj rat te teme. to

je i trauma i opterećenje čeznu za tim da se vrate u svoj dom koji u stvari

više nemaju. potpuno su svesni toga da su nešto izgubili

ono što su nekada imali

 

da li u toj deci ima mržnje

 

ima prilično. pojavila se mržnja prema onima koji su ugrozili njihovu sigurnost

oduzeli im to što su nekad imali. oni nisu jasno definisali svoju mržnju ali jednostavno

mrze. izražavaju spremnost da se vrate tamo i da se bore. ovo područje oni još uvek

nisu zavoleli oni su ovde došli silom prilika. to i kažu da se ovde osećaju kao narod

druge vrste u stvari drugog reda. i postoji ta nada da će se jednog dana tamo

vratiti bez obzira što je sve izgubljeno što su sve izgubili. tamo su

im rođeni roditelji. oni koreni su im vrlo duboki

 

ima li konflikata između njih i ove dece

 

ne. u stvari i ima. oni misle da ih srbija i ova naša država jako malo pomaže

a to onda ovu našu decu iritira jer oni misle da im je mnogo toga pruženo. tako

da je jedini konflikt u tom neslaganju mišljenja. nema tu svađe to je verbalna

diskusija na tu temu. oni dobijaju informacije od roditelja da tamo više

ne stiže humanitarna pomoć. da nema prelaska granica

 

jednostavno je drugačiji karakter tih ljudi bosanaca i iz hrvatske. i njima

nikako ne odgovara mentalitet ovih ljudi. ovde je njima sve nešto

mrtvo. ljudi su nepovezani ne druže se mnogo

 

 

nada avakumović priča o divošu

kad smo već kod te teme kolonizacije jako je velika razlika između onih

koji su kolonizovani i onih koji su došli dobrovoljno pre te kolonizacije. to

sam videla baš u divošu. oni koji su došli dobrovoljno potpuno su se asimilirali

prilagodili se ovom načinu života ovoj kulturi. ovi koji su kolonizovani ne mogu

da se prilagode. pre svega ovde se mnogo radi i to im smeta. jednostavno oni

imaju odbojnost naspram svega što je sremačko. starosedelačko. oni koji su

dobrovoljno došli zovu sebe sremcima a ove druge bosancima. kolonizacija je

bila prinudna. nametnuta im. oni su došli u grupi i držali su se zajedno i družili

su se samo međusobno ne sa sremcima. ja sam iz divoša moja mama ja iz divoša

moj tata je iz divoša. mamini tata i mama su iz divoša. tatini mama i tata su iz divoša

tako da ja više nemam u divošu nekoga ko mi nije rođak kum. svi smo međusobno

povezani i to višestrukim vezama. i divoš je najlepše mesto na svetu. najlepše je to

što smo na fruškoj gori što je iza nas najviša tačka fruške gore. i onda onaj pogled

sa te najviše tačke. mi praktično vidimo čitav srem mitrovicu kao na dlanu. vidimo

njive žito kukuruze. sve to što vidim izgleda jako blago a sa mesta na kome sam

mogu da dišem slobodnim plućima slobodno opušteno. u divošu imamo oko

hiljadu šesto stanovnika. oko četiristo kuća. kuće su lepe tradicionalno

građene. meni je jako lepo kad vidim kuću na dve vode ne preku

nego dužnu pa kad ima jedan prozor i vrata ulaz u

verandu. gonak kad ima

 

jesu li tvoji roditelji vredni ljudi

 

jesu. obrađuju zemlju. kod nas je sezona posla od proleća pa do jeseni. prvo

setva pa kopanje. žetva. berba. i ja u tome učestvujem znam čak i da kosim

 

a kakvi su odnosi muškaraca i žena u divošu

 

patrijarhalni. muškarac je taj koji obrađuje zemlju. fizički je jači od žene

normalno on u tom smislu dominira. žena je uglavnom domaćica a on zarađuje

za život. u smislu poslušnosti nije više to baš toliko patrijarhalno. više se ide na

dogovor. sporazumevanje. obično se žena pita šta gde da se poseje na koju njivu

šta bi pre išlo. u zadnjih pet godina mladi napuštaju selo. seljak je totalno ekonomski

scrpljen. ja ne znam od čega on ponovo ulaže u proizvodnju baš onaj čist seljak. jer

on proizvodi gubitak svake godine od ovih pet godina. zbog toga mladi napuštaju

selo i selo propada nestaje moglo bi se reći. ostaju još one porodice koje su

vezane za te naše zemljoradničke zadruge. to jest samo one porodice koje rade

na poljoprivrednim dobrima i imaju obezbeđenu platu. osnovna karakteristika

divošana je da su svi jako vezani za divoš. ovi koji su se doselili ovamo

u mitrovicu opet su jako vezani za svoj divoš i teže tome da se vrate

u divoš jednog dana kad odu u penziju. za divošane je divoš

glavni grad vojvodine pa i celog sveta

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine je nevidljiva

umetnost zemlje. najviše

volim kada obradim zemlju

pa stanem na ugao

pa gledam

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine su slika

onih zakona koji

su i u

kosmosu

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine je grad

svih sela koji se

kreće. divoš je

glavni grad

vojvodine

pa

i

celog

sveta

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

15. april 2026.

27891. dan mog života

 

 

deronje. karavukovo. plavna

bačko novo selo. mladenovo. karađorđevo

21. decembar 1994. četrdeset peti dan hodanja. prepešačio 22.58 km

 

 

vrt u kome ne treba raditi fizički nego umno

u kući dragutina hadžialića u bačkoj palanci:

rođen sam u kući mog pradede koji je živeo sto godina bez bolesti. iako je

živeo u centru grada slavonskog broda živeo je jako prirodnim životom. moglo

bi se kazati makrobiotičkim. imao je divnu kuću komfornu ali je sve te podobnosti

civilizacije koristio na jedan prirodan način. imajući svetlo šalter pored kreveta

nikad ga nije uključivao pošto je odlazio na spavanje sa pticama. isto tako ujutro

bi i ustajao sa pticama. kada bi svi bili kao on država bi verovatno morala ići sa

motkama da zaradi platu jer on nikome ništa nije plaćao. imao je svoj bunar

pa vodu nije plaćao. smeća nije imao jer u to vreme nije bilo plastičnih kesa

i konzervi. bio je zdrav pa nije morao da plaća lekara i lekove. sve što

mu je bilo neophodno za život sam je proizvodio u svom vrtu

 

jel njegov duh u tebi

 

pa sigurno da jeste

 

ti kažeš da ne treba puno raditi

 

pa smatram da je taj rad nama nametnut. to je lepo neko izmislio da bi

nas iskoristio. nama za život za sreću našu je jako malo potrebno. što znači

da bi dnevno radili sat dva. sve ostalo vreme bi mogli iskoristiti za razonodu i

slično. a sve to što su nam nametnuli isprali nam mozak i usadili nam tu ideju

potrošačkog društva naterali su nas da mnogo radimo i postanemo

veoma nesrećni ljudi. a da bi se oni obogatili i toliko imali

 

u tom radu šta je tebi najlepše

 

najlepše je kad ne radim ništa

 

možeš da opišeš taj nerad to nešto lepo

 

pa jednostavno čovek treba da živi sa tim da bi to mogao da shvati

mnogi ljudi prolaze pored nekih lepih stvari pored lepih zvukova a da to

uopšte ne primećuju. ja mislim da je priroda najveći umetnik da bi trebalo

otići u prirodu i puno slušati i da bi se tamo mnogo više naučilo nego na

jednoj akademiji. ja čujem zvuk kompletne prirode. to je jedna simfonija

to su hiljade milioni raznih insekata. zvukovi listova. zvukovi trave. ptica

to je bezbroj šumova koji su u jednoj neverovatnoj harmoniji. jedna

harmonija koju ne može niko naučen da ponovi

 

koju bi biljku iz tvog vrta izdvojio

 

izdvojio bih jednu biljku koja je veoma cenjena u japanu. zove se dajkon

to je jedna duga bela rotkva koja može narasti do 60 cm i debljine do 10 cm

interesantna je po tome što jednako raste njen koren koliko u zemlju toliko i van

zemlje. jedu se list i sama biljka. jede se na hiljadu načina i veoma je lekovita

kod nas se dajkon ne gaji. nema ga verovatno zato što je nepoznat. ja delim to

seme i ko god želi može da ga dobije od mene. ili naša kopriva. ima divnu boju

jarko zelenu što znači da je puna hlorofila. to je jedno povrće koje prvo dolazi

kad ništa nema. kad prvo sunce grane imamo koprivu najkorisniju biljku koju ja

poznajem koja sadrži najviše minerala vitamina raznih veoma kvalitetnih

lekovitih sastojaka. izuzetno bih je preporučio anemičnim ljudima. jeftina

je svagde raste korisna je kako za hranu tako i u biovrtlarstvu

za gnojenje i uništavanje insekata

 

jel je ti gajiš

 

da. većina ljudi smatra da je to korov jedan. međutim ona kod mene

ima vrlo važno mesto posvećeno mesto u biovrtu gde se cele godine

gaji. kopriva treba da zameni spanać. spanać je u stvari vrlo otrovan

to ljudi ne znaju. sadrži oksolnu kiselinu i ne bih ga preporučio

nikome. kopriva nema oksolne kiseline

 

ti imaš pravi biovrt. objasni šta to znači

 

to znači da imitiram kopiram prirodu u potpunosti. obrađujem zemlju na

jedan prirodan način. zapravo zemlja se uopšte ne obrađuje. ne ašovi se

ne okopava se ne primenjuje se zaštita veštačkim otrovima. gnoji se prirodno

biljnim sastavima. to je uglavnom vrt u kome ne treba raditi fizički nego umno

 

gde se nalazi taj vrt

 

vrt se nalazi uz kuću. a kuća je može se reći u centru bačke palanke

 

a zašto se zemlja ne ašovi

 

nije dobro ašoviti zato što se mikroorganizmi koji razlažu organski otpad

nalaze na površini od pet centimetara i ako mi ašovom prevrnemo zemlju

mi njih sahranimo. i dolazi do gole zemlje. gola zemlja nakon kiše i sunca

popuca postaje suha zapravo postaje mrtva zemlja. zemlja bez života

 

jel misliš da postoji neko slično mesto u vojvodini kao tvoj biovrt

 

naš jedan veliki prijatelj inače učitelj joge u sivcu živi dolazio je kod nas

i oduševi se. bukvalno je shvatio da ne treba ništa raditi i kad smo bili kod

njega u poseti pitali smo majku kako obrađuje biovrt. rekla je divno da ništa

ne rade. i kad smo otišli u biovrt to je bilo nešto neverovatno. to je toliko rodilo

čovek ništa nije radio samo je dovlačio lišće grančica otpada i sadio je to bilje

 

čini mi se da se ti i tvoja familija družite

puno sa drugim ljudima. da li je to važna stvar

 

važna je. ljudi treba da se druže da razmenjuju mišljenja iskustva. kod nas

dolaze svi ljudi koji imaju nešto da kažu koji žive jednim posebnim životom

to jest jednim normalnim životom. ne može se kazati ako neko radi u fabrici

dolazi kući gleda televiziju ide na utakmicu da on živi neki život

on živi jedan nametnuti život a svi pravi ljudi žive prirodno

 

 

pričam im dok rastu

ružica hadžialić majka:

mnogo volim da radim u mom biovrtu i kad dođe do stvaranja plodova

onda se tek vidi rezultat tog rada. od malena sam volela da imam svoju baštu

i bila sam zadovoljna kad vidim kako te biljke rastu. ja njih mnogo volim čak im

pričam dok rastu i obožavam da vidim svaki plod različitost tih biljaka šarolikost

u tom vrtu. a pogotovo kad prispeju različiti plodovi da ih unesem u kuću i

stavim na sto. onda ta kuća pokazuje bogatstvo prirode i spoljnjeg

sveta koji uđe u unutrašnjost kuće

 

ti si majka rodila si dete da li ima neke sličnosti

između tog rađanja i ovog davanja da se rodi biljka

 

to je energija drugačija ali isto energija ljubavi

dve različite ljubavi koje imaju istu svrhu

 

 

čak i kad nešto lažem to je zbog neke iskrenosti

tatjana hadžialić ćerka:

ljudi se boje. naizgled se ne boje a u stvari se boje. boje se zato što vode

računa o nekim pravilima šta rade kako se ponašaju. a time samo sebi

komplikuju. mnogo je lakše živeti iskreno. jednostavno nisi opterećen

 

ti si iskrena

 

jesam. pa skroz sam iskrena. i čak kad i nešto lažem to

je zbog neke iskrenosti koju osećam da treba da dam

 

 

dijalog

svaki put ima kao i ruža trn - kaže otac

 

ako i naiđemo na neki trn možemo da se nabodemo ali mi ćemo ga izvaditi

i idemo dalje. na kraju puta dođemo do svoje ruže onda lepo pomirišemo

poljubimo poklonimo nekom drugom ili od sreće raspršimo sve latice - kaže kći

 

 

izlazim iz tovariševa ka odžacima. sa leve strane je groblje a na kraju

groblja stara zapuštena kalvarija sa dve velike gomile kukuruzovine. posle

kalvarije su polja. kada se dođe ovde odmah se oseti vetar i širina. misterija

postojanja. nestanka. spokoj i pomirenost sa onim što jeste što je dublje od

naših želja. posle krivine još nekoliko starih siromašnih kuća. broj trinaest

broj jedanaest. broj devet. sedam. pet. u miletićevoj ulici i...

 

 

nego se ljudima išlo

bile su tu kao zidane kapelice. tu su neki sveci bili. tu je kao stub ozidano

a unutra su bile ikone. u tom delu gde su nove kuće između groblja gde su bile

te kalvarije bio je kao i neki plato izdignut. kao neki spomenik svecima sa tri ta

stuba posebna. kasnije je to sve uništeno navodno posle neke njihove urbanizacije

tamo gde je stanica za vodovod tu je bio jedan park pre rata. i tu je bio jedan jako

lep spomenik. međutim niko to nije održavao. tu je bilo dosta švaba naseljenih. oni

su i formirali selo. postoji u nеmačkoj knjiga o bačkom novom selu. to su uglavnom

bili ribari. od tih porodica i danas ima dve tri porodice ostale koje su i danas ribari

galik jakša i josip. oni vuku tradiciju po dedovima koji su se bavili ribarstvom

 

nacionalno pitanje

 

i danas dan po tom pitanju za mene postoji dobar čovek i loš čovek

moje selo je bilo višenacionalno jugoslavija u malom što je već uzrečica

i danas dan ništa se ti odnosi nisu pokvarili i to ne samo sa moje strane. ja

volim i danas da se vidim sa tim ljudima. uglavnom se to opet svodi na evociranje

uspomena iz ranijeg života. puno je bilo muslimana iz tih bosanskih krajeva i mi

smo uvek živeli bez problema bez nekog nacionalnog odvajanja. ja na neki način

patim za tim vremenima. nekad smo išli kod komšije naveče ne da jedemo već da

se družimo svako veče igramo karte. nije važno hoće li tu biti samo semenke i

krompir u rerni. pomagali smo jedni drugima. moba je bila vrlo popularna stvar

danas je to već ređe. gledajući na ovu ratnu situaciju drago mi je što je u mom

selu bilo vrlo malo ekstrema koji su pokušali da urade nešto što po mojim

merilima nije u redu. svega dve tri porodice su menjale kuću. niko ih

stvarno nije terao nego se ljudima išlo - kaže mi radomir ilić

 

 

 

sot. berkićev do. berkasovo. šid

22. decembar 1994. četrdeset šesti dan hodanja. prepešačio 19.95 km

 

 

nemoj da ideš

nemoj da ideš u jaminu tamo može snajper da te pogodi

i da niko i ne zna da si postojao - kaže mi žena u šidu

 

 

zubi u vojvodini

ljudi u vojvodini imaju loše zube nenegovane. ljudi dok imaju zdrave zube

isto kao i o zdravlju ne vode računa. kada su zubi i zdravlje narušeni onda tek

počnemo voditi računa o tome. nemamo tu kulturu lepog osmeha. mi smo nacija

koja se malo smeje. kod nas se ljudi retko smeju. to se vidi. uđite u neku prodavnicu

retko kad ćete sresti nasmejanog prodavca. iako živimo u vremenu koje nije za

smejanje osmeh nije skup. ne smeju se oni zbog toga što imaju loše zube ali

i to može da bude razlog. kada bi imali drugačiji pristup životu možda bi imali

i bolje zube a i radije bi se smejali. ovako svi stavljaju ruku na usta

 

a jel ljudi peru zube

 

mogu vam reći da kod nas retko peru. neredovno peru

nažalost to osetim ponekad vrlo neprijatno budem iznenađena

pogotovo što su lekovi za pritisak skupi pa svi prave lekove

na bazi komovice belog luka. zamislite koji su to mirisi

 

loš zadah - otkuda on dolazi

 

kako kada. nekad može da bude od zuba a nekad i neko drugo

oboljenje. želudac loši organi za varenje ali najčešće su to

upale gornjih disajnih puteva. loše sanirani zubi

 

kakvi su zubi bili ljudima u prošlosti

 

loši. mislim loši. setim se uvek romana majstor i margarita koji je ostavio

na mene veliki utisak. i znate tamo da je majstor pisao o pontiju pilatu i o

isusu. između ostalog on kaže da isus ne bi bio razapet na krst da pontije pilat

nije imao tad strašnu zubobolju. i imao je migrenu. bio je jako nervozan i nije

hteo da sasluša i na presudu koju je doneo da li će isus ili lopov biti

razapet na krst zubobolja je imala nekog uticaja

 

kako ti zamišljaš te ljude

 

ja ih zamišljam u seobama kada su bili u onim ratovima i šančevima. pa

one kiše. noću padaju kiše a ujutro grane sunce pa spavaju u blatu. skidaju

sa opanaka skorelo blato. jedu samo ovnujska pečenja pa kakve bi onda mogli

da imaju zube. slomljene gangrenozne. vrlo često su bili otečeni onda su to

užarenim iglama lečili. baš mislim da je u seobama opisano da je jedan

imao zubobolju pa mu je neki lokalni vrač stavljao užarenu iglu u zub

 

kaži kako se zubobolja leči tradicionalno

 

obično su se stavljale neke užarene materije u živac duboko i čim se ubije živac

zub prestaje da boli. onda se obično stvaraju kesice i ljudi su oticali od takvih zuba

nekada su ljudi živeli drugačije nego mi sad i hranili su se drugačije. pošto su jeli hranu

koja je bila slabije termički obrađena a i drugačije vrste hrane imali su po tri kutnjaka

redovno očnjaci su bili više izraženi (zbog čestog trganja mesa). danas ćete

videti da ima dece i ljudi da nemaju drugi kutnjak ili treći kutnjak

 

koliko ima snage u jeziku. usnama. kako to može da se izmeri

 

ima puno snage. postoji i način da se to izmeri. snaga ugriza zubima ili

usnama. kad imate neki neurološki poremećaj onda hrana ispada čovek

nema osećaj. da nema tih cirkularnih mišića usana a to su svi mišići od

nosa do brade ne samo ovaj roza deo što žene karminišu ne bi mogli

da razgovaramo - priča nataša rogulić zubar u šidu

 

 

prkos je najlepši ćilim

nataša rogulić o vojvodini:

blato i nebo. razlokane ulice. ćurke. muškatle u prozorima. mlado žito. a tek

suncokreti kako su lepi. naše reke dunav. tisa. vrbaci. limani. ade. topole. to su

te slike koje nosim. volim trske. cveće. rezančići su mi karakteristični. ja tako

zovem to cveće a moja baka ga je zvala prkos. prkos je najlepši ćilim

prkos raste između patosanog dvorišta onog ciglom postavljenog

i zato se zove prkos jer može da nikne opet

 

 

ilija bosilj

kada je dolazio u kuću moje bake u goste ilija bosilj nije želeo da

spava u gostinskoj sobi nego je našao mesto u štali. to je za 

sve nas bio jedan čudan gest - kaže gordana rinčić unuka

 

 

sveska iz lepog pisanja save šumanovića

ime učenika: sava šumanović. četvrti razred:

 

dubrovnik je propao godine 1667 - napisano 12. ožujka 1906 godine

 

svojina se troši umno i razumno - 16. ožujka 1906 godine

 

od učenja glava ne boli. rano ustaj kasno leži - 9. travanj 1906

 

munja raznosi misli i želje svijetom - šid 20. travnja 1906

 

kada je čovek zdrav i voda mu je slatka - 30. travnja 1906

 

svakom zlu smrt je lijеk - šid 4. svibnja 1906

 

 

volim ga strašno ga volim

sava šumanović je naslikao doručak na travi a ja pijem kafu sa njim. jako

ga lepo osećam. razumem ga gledajući njegove slike i njegove motive. radnik

sam ove ustanove samim tim sam i emotivno vezan, a još sam i slikar. ne mogu

to da opišem mogu samo to da osećam. volim ga strašno ga volim. ne osećam sve

slike jednako. volim te slike sa žutim suncem koje se probija od gore kroz granje. ima

par tih aktova. jednostavno svi smo mi emotivno vezani jer on je naslikao naše predele

koji su i dan danas autentični. to su delovi oko šida ti delovi na obroncima fruške gore

to selo berkasovo gde je on uglavnom odlazio sa fijakeristom u pejzaž da ga oslika

 

kakav je on bio čovek

 

za ovu sredinu bio je čudak. čudan zato što je živeo u metropoli u parizu

jednostavno nije imao sagovornika za svoju umetnost. živeo je u osami za

svoje slike. svoje vreme je pronašao u svom slikarstvu. bio je osetljiv emotivac

kao i svi slikari i jedini sin svojih roditelja i sve to nosi neke tragove i nesretna

ljubav. voleo je jednu ženu antoniju tkalčić košćević koja je živela s njim dok je

on boravio u zagrebu dok je studirao. međutim majka se jednostavno protivila

toj vezi tako da je ta ljubav ostala nesretna. posle toga sava više nije

pogledao ni jednu ženu. on je zauvek voleo - priča gordana rinčić

 

 

i

 

 

u

lepoti

ravnice i

ljudi su

lepi 

ne

treba

raditi

fizički

nego

umno

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine su slavili

misteriju postojanja

spokoj i pomirenost

sa onim što jeste

što je dublje od

naših želja

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine je bilo u

ratnom okruženju a

tada može snajper da

te pogodi i da niko

i ne zna da si

postojao

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

14. april 2026.

27890. dan mog života

 

 

 

selendža. srpski miletić. doroslovo. stapar

12. decembar 1994. trideset šesti dan hodanja. prepešačio 21.70 km

 

 

u poslednjih trideset godina broj mađara se smanjio u vojvodini za 23%

rumuna 32.18%. rusina za 27.13% i slovaka za 13.39%. ova četiri etnosa čine

inače 30% stanovništva u vojvodini. to sam pročitao u današnjim novinama

 

 

 

svilojevo. sonta. bogojevo. prigrevica

13. decembar 1994. trideset sedmi dan hodanja. prepešačio 28.43 km

 

 

ja sam ovde rođen i valjda ću ovde i umreti

svilojevo je izgrađeno prvi naseljenici su došli 1888 godine. 550 numera

ima ovde u svilojevu. svaka numera dobila je dvadeset jutara zemlje i jednu

kuću. svaka kuća se nalazi na pola jutara zemlje. petnaest jutara je bilo oranica

i četiri jutara pašnjaka. iz 36 sela širom bačke ili vojvodine je došlo narod. ovo selo

je sredio silađi deže ondašnji ministar poljoprivrede ministar austrougarske vlade

najsiromašnije porodice je doveo ovde najmanje ko je imao petoro deca pa naviše

i svaki prvo dete koje je prešo dvadeset godina je dobio kao njegov otac - kaže

čordaš antol iz svilojeva. od mojih je dobio moj deda. on se zvao šafran pal

od mamina strana. od tatina čordaš janoš. on mi je došao iz malog iđoša

a mamina strana iz zmajevca. ja sam ovde rođen

i valjda ću ovde i umreti

 

 

kaže mi mladi milicioner

lepa je ova ravnica. volim da je gledam - kaže mi mladi

milicioner sa kojim putujem od sonte do mosta kod erduta

 

 

te četiri stvari

postoji muško žensko čovek i nečovek te

četiri stvari - kaže jovo popović u apatinu

 

 

paprikaš

evo recimo paprikaš. tipično vojvođansko mađarsko jelo. ličani su to prihvatili

ladno zato što je to dobro. i bosanci koji od nedavno dolaze ovde kuvaju i svi

vole - kaže radmila savčić iz apatina. lako je napraviti jelo od mesa dobroga ali

treba napraviti od lošega. pikantnost... luk slanine malo izdinstati nije to ličko nit

vojvođansko nego pikantno. ovozemaljsko što kažu. i onda lepo dinstati malo

podlivati vode. posle malo paprike kad sve ukuva onda odozgo malo

mleka i u rernu zapeći. dobiješ jelo da boli glava od ništa

 

 

obojeni i boje

moja baka je došla tek 59 ovde iz like. nikad u životu nije bila kod frizerke

kozmetičarke niti je imala pojma šta je to. i kad je došla ovde upoznala je jednu

mađaricu koja živi u glavnoj ulici. ona je naučila da ide kod frizera i da drži do

sebe tako da moja baka u sedamdeset drugoj godini posećuje frizera jednom

nedeljno i čita knjige. naučila je da čita u četrdeset i nekoj godini i ta žena

mađarica je uticala pozitivno na nju. mislim da oni mogu stvarno

pozitivno uticati pogotovo što se tiče kulture

 

ti više voliš ojkanje ili obojeni program

 

ojkanje šta je to. to je divljanje. ne. osamdesete je obeležio milan mladenović

koga više nema, ali na svu sreću da se pojavio kebra koji postoji i koji će obeležiti

devedesete i verovatno dve hiljaditu. bio je moj osamnaesti rođendan. i bila je

žurka i divljalo se. bilo je jako zanimljivo što je bio osamnaesti rođendan

što se bombardovao apatin i to ću večno pamtiti. u podrumu smo

slušali obojeni program i boje - kaže tatjana šakić

 

 

živeli su na šlepu

imam ja jednu komšinicu ona je sad baka od osamdeset i dve godine ona

je nemica. marija se zove ne znam njeno devojačko prezime uglavnom njen

muž se prezivao draganović. jovo se zvao. on je bio u nеmačkom logoru a ona

 je bila u jugoslovenskom logoru ne znam tačno gde. on kad se vratio iz logora

ona se zadesila ovde u apatinu. oni su se tu našli uzeli su se. posle toga on je

bio lađar živeli su na šlepu i putovali su tako od nеmačke pa sve dole do

crnog mora. i ona mi je pričala puno svakakvih pričica kako se živelo

tada u beču u ondašnjoj jugoslaviji i slično - kaže mi ljuba mijatović

 

 

 

bački brestovac. bački gračac

lugovo. bukovac. kupusina

14. decembar 1994. trideset osmi dan hodanja. prepešačio 18.24 km

 

 

put je moja kuća

volim da slušam radio u toku vožnje a posebno te radio-drame

slušam gledam put vozim ne smeš biti fiksiran u toku vožnje. ne da ti biti

uspavan tako da mi to dobro dođe - kaže labus miroslav vozač iz apatina

 

šta je put za tebe

 

lično za mene je put kao za jednog tekstilca što je hala. to je moje radno

mesto ali za mene je to moja sloboda koju sam odabrao. mene vezati na

osam sati nema teoretske šanse. ovakvu slobodu imati raditi to je moj život

ja kad se uvatim volana ja sve zaboravljam. to je moje pored pecanja

 

jel put opasna stvar

 

jeste. ako kreneš naročito pogrešnim putem

 

gde je život sigurniji u mestu ili na putu

 

isto je to za mene. i start i cilj. borbe mora svagde biti u

putu: borba sa saobraćajem borba sa ljudima borba sa navikom

 

šta je tebe naučio put

 

poštovati drugoga. koliko god misliš sebi dobro moraš misliti i

drugome jer neka on pazi koliko god hoće ako ja ne pazim gotovo

je. ili ako ja pazim a on ne isto je gotovo. to su veliki kiksevi

 

da li je tvoja adresa na putu

 

jeste jeste. put je moja kuća

 

 

 

apatin. sombor. bezdan. kolut

bački breg. gakovo. rastina. nenadić

15. decembar 1994. trideset deveti dan hodanja. prepešačio 20.87 km

 

 

volim ravnicu jer hodam licem pravo u nebo

 

 

 

čonoplja. svetozar miletić. stanišić. aleksa šantić

riđica. milčići. obzir. bački monoštop

16. decembar 1994. četrdeseti dan hodanja. prepešačio 21.97 km

 

 

dok su šokci više uz reke

u bačkom monoštru kusturin mato govori o razlici između šokaca i bunjevaca:

 

razlika je samo u tome što su bunjevci više vezani za zemlju. nastanjeni su

na salašima oko gradova. oni se više bave zemljoradnjom dok su šokci

više uz reke i više se bave ribolovom. oni su oko šuma reka

 

otkad su ovde šokci

 

postoje neki podaci... od hiljadu šesto i nekе sedamstote godine

otprilike moji preci su tu odavno. moj pradeda je rođen hiljadu

osamsto i nekе godine. deda početkom dvadesetog veka

 

po čemu su šokci poznati

 

karakteriše ih jezik. narodna nošnja. običaji. jezik je više

ikavski. onako brzo se govori. mliko bilo tako te reči. čak ima

razlika u samom govoru između šokaca iz dva različita mesta

mi se čak smejemo njihovom govoru nekim njihovim rečima

 

 

 

hodao po novom sadu

17. decembar 1994, četrdeset prvi dan hodanja; prepešačio 18,60 km

 

 

on će kaže da završi za mašinbravara

kako se vesele mladi

 

okupe se na primer po kafićima. to su mladi moderni ljudi koje gledate na

ulicama. oblače se ubеđeni da prate modu u sjajne trenerke patike sa grejanjem

i hlađenjem. sve na njima šljašti i sija. njih zovu dizelаši. i tako kad u kafićima čuju

turbo-folk počinje veselje: razbijanje čaša. tuče. pronаđu sebe u pesmi. jednom su

me pitali šta slušam. rekao sam im rock and roll a oni su me zabrinuto gledali i pitali

da li ja to mogu da se veselim uz tu muziku. nema tu dizanja ruku i lumpovanja

rekao sam im da oni sad slušaju istu muziku kao njihove babe i dede pre

sedam osam godina i onda im je to smetalo. oni kažu kako

to sad nije to već nešto mnogo modernije

 

misliš li da je to u vezi sa ratom

 

jeste sama situacija u našoj zemlji je totalno loša. onda ljudi kažu baš me

briga puste tv palmu daj da se mi veselimo da se napijemo da zaboravimo sve

to. tako se danas razmišlja. odvratno. nema ljudi sa kojima možete da pričate o

filozofiji piscima, njima je sve to smešno. kažu mi koji će ti k. to u životu. on će

kaže da završi za mašinbravara i da celi život ladi jaja bije ženu i sl. čovek u stvari

ne sme da kaže da ceni prave stvari jer odmah kažu: gledaj onog kakav seljak - priča

mi boris tancabelić učenik gimnazije i muzičke škole u pančevu. mogao bih da se

setim tih imena: lela. super ivan. žika antić živkica. ceca. mira. keba i maksimalni

momci. džej. što se tiče samih stihova ovo je jedna od veselih pesama: pevaj udri brigu

na veselje. ili tzv. ljubavne pesme: nas dva brata naučio tata sa ženama kako se barata

ovo su već socijalne: eh da imam cisternu rumunskog benzina ti i ja bi čekali kćerku ili

sina. ovo je jedna od najagresivnijih pesama: koka-kola marlboro suzuki diskoteke

gitare bazuki to je život to nije reklama nikom nije lepše nego nama. ili: današnji

muškarci za žene su znalci. intelektualci od njih nema vajde em to loše em to retko

rade. u samoj muzici nema harmonike onog turskog melosa nego je to čisto ritam

mašina i neki majmun iza peva. peva samo: da li želiš mene da budem kraj tebe. ili:

bilo bi bolje za tebe da svoju snagu trošiš na mene. onda: da li si ikada mene volela

kao tebe ja mene volela. ili: neko voli knjige neko kola neko finoću a ja i ti mali mi

živimo noću. u svakoj od pesama javlja se standardna gramatička greška - nigde

nema ti i ja uvek je ja i ti. vrlo je bitno u svemu tome da se pesma rimuje jer

ako se ne rimuje to nije pesma. glavne teme u njihovim razgovorima su

tipa: jebo sam mu kevu sinoć skako sam mu po glavi tri dana. to su

sve priče ispred riba. samo čuješ ja ja ja. tuko

sam ga izbо nožem tako se hvale

 

 

mi volimo ić

moje prezime tancabelić je staro prezime sa granice italije i francuske

bilo je tancabeli. 1945 je dodato to ć. sve je bilo posrbljeno tada. smatra

se da su moji preci došli za vreme napoleona. ovde i imam porodično stablo

u proteklih 400 godina. majka se preziva filiperović. odnosno to je bilo filipero

pa je opet dodato to ć. naš neki pra pra pradeda je došao sa sicilije znamo

da se on zvao karlo. filipero u prevodu znači gvozdena nit

 

 

veternik. begeč. gložan. čelarevo. bačka palanka

19. decembar 1994. četrdeset treći dan hodanja. prepešačio 12.95 km

 

 

jaki vetrovi i konjički narodi sejali su strah po ovoj

ravnici. ipak u njoj žive mir i spokoj i smiruju se svi uticaji

 

 

 

obrovac. tovariševo. bač. vajska. bođani

mali bač. nova gajdobra. silbaš. parage. gajdobra

20. decembar 1994. četrdeset četvrti dan hodanja. prepešačio 22.00 km

 

 

u baču. stari grad šokački. stara uništena kalvarija. stara crkva sa

koje je pao malter. crkve su apsolutno dominantne i najlepše. one su

kao ljudsko telo koje hoda. tako su uspravne. one su kičma prostora. oči

ravnice. video sam nekoliko kalvarija. u vajskoj. baču. srpskom miletiću

bačkoj topoli. gakovu. kalvarije su bile bioskop svoga vremena. danas su

uglavnom razrušene. u pejzažu vojvodine su važne i bandere i letnji zemljani

putevi. i važni su kanali. i trske. kada izlazim iz sela najvažnija je poslednja kuća

ona je kao molo morsko. u njoj je neka pomirenost. kada ulazim u selo najvažnija je

crkva. kao da me vuče i svojom veličinom natkriljuje sve. ali kad joj se približavam

ona nestaje u ulicama kućama drveću. i ona koja se tako lepo vidi iz velike daljine

nestaje u blizini. to je priča o veličini koju ne vidimo izbliza. hodam od silbaša ka

gajdobri. hladno je. sutra počinje zima. ove godine još nije bilo snega. i kiše je

bilo malo. vremena se menjaju. nema više taljiga. malo je zaprežnih kola ima

struje i automobila. jače nego promene osećam stalnost. postojanost: da je

sunce isto ovako sijalo milionima godina. da je ovaj pejzaž hiljadama

godina gotovo isti. da je stotinama godina na mestu

ovog asfaltnog puta takođe bio put

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine je priča

o veličini koju ne

vidimo izbliza

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine je božiji

brak one koja je bila u

jugoslovenskom logoru

i njega koji je bio u

nеmačkom

logoru

 

 

i

 

 

100 dana

kroz 500 sela

vojvodine je iseljavanje

starosedeoca i doseljavanje

dođoša ali ipak ipak ipak još

više venčavanje jednih i

drugih koje god imena

bili i jedni i drugi

 

drugi

ja

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

13. april 2026.

27889. dan mog života

 

 

lazarevo. banatski despotovac. botoš. tomaševac

5. decembar 1994. dvadeset deveti dan hodanja. prepešačio 15.41 km

 

 

tako je bilo

crkva u banatskom despotovcu je srušena kad su došli kolonisti 47 a bila

je jedna od najlepših u vojvodini. i kada je palo zvono od težine i veličine je

upalo dva tri metra u zemlju - kaže mi dragan barišić iz banatskog despotovca

 

 

nije on sam

jesi ti malopre bio tamo kod mlekare obišao sam te ja. video sam

nešto pišeš. pomislio sam: nije on sam. lud je. pišeš znači lud si

 

da napišem to u knjizi

 

ma nemoj me u knjige jer pomisliće da i ja

nisam sam - kaže mi ure iz banatskog despotovca

 

 

mišja godina

ovo je godina miševa i 30% roda će otići zbog miševa i zato pravimo

mamce u određenoj proporciji sa pšenicom i suncokretom. to se izmeša i

onda to tretiramo da li sa malim kašikama pa radnici idu i posipaju po njivi ili

malim sifončićima pa tamo gde je žito najviše ugroženo tu se prosipa po njivi

 

i jel onda miševi ginu

 

da. miševi ginu jer oni jedu taj otrov. mada su mnogo bolje fotoksin tablete

koje se koriste za te stvari. međutim njih nema one su izuzetno skupe u ovom

vremenu tako da su ljudi u ovim krajevima prinuđeni da se ovako snalaze

 

šta je mišja godina

 

mišja godina obično dođe posle višegodišnjih suša. miš se u tim godinama

izuzetno mnogo razmnožava i takoreći preplavljuje površine pod kulturama

koje mu odgovaraju za ishranu. pšenica mu pogotovo odgovara jer u

ovom delu godine on se nastanjuje pretežno po strnjištima - priča

lazarov žika poljoprivredni tehničar iz tomaševca

 

 

živa berkov čobanin

sa ovcama se bavio moj ćale a i ja se bavim šta ja

znam od jedno jedanaest godina. sad mi je šezdeset i pet

 

i kako je to kad je čovek čobanin ceo život

 

pa ne bavim se ja baš samo ovcama. i poljoprivredu

radim i ovce čuvam svoje samo svoje. imao sam i po dvesta

pedeset komada mojih. uživam u tom i volem jako ovcu

 

a šta je tu lepo

 

bez stoke zemljoradnik ne može da bude jel tako. a nema svaki

uživancije u svemu neko ima, baš kao što neko uživa u fudbalu

tako ja uživam u ovce i bez ovce ne mogu prodam ja kolko puta

ovce i opet moram da kupim. ne mogu da spavam bez njih

 

a jel vam nije dosadno ovako kad ste sami

 

nikad. volijem sam kad sam u ataru. nisam ja stalno ovde nego idem

po sedam osam kilometara sa njima u atar kad je jesen. i tako. i volijem kad

sam sam i noću i danju nego kad imam društvo. nikad nema bojažljivosti u

meni da se bojim noću. bez oružja idem bez ičega tako sam

 

jel dobro poznajete kraj

 

da. sve znam. a nema ni sela u okolinu da ne znam

 

kako se zovu atari

 

ovo je pašnjak mi zovemo preko brzave a ovamo se zove preko pruge

to se zovu čoke. s one strane sela to se zove trnovača. to je pašnjak. a atar

imamo livade. marvenicu. begej. čoke. kad čuvam ovce ja stojim na štap

pulini oko mene. ako sam noću onda noćivam. vidite ona žuta kola

 

znači napolju spavate

 

napolju cele godine. u kola imam otoman

dušek dunju sve kao i kući kad bi spavao

 

kad ovce ustaju leti a kad zimi

 

one zajutra leže dugo zato što je rosa i ondak ne idu da

pasu a uveče su u stanju da pasu i do deset jedanaest sati

 

jel ovce vole ljude. jel znaju one vas

 

ako idem ja stalno sa njima one i naviknu na mene. i na puline

naviknu.ako bi došao drugi čoban da ih čuva isto je to njima

samo mora da promeni kerove pa da ih se više zaplaši

 

kakva je ovca životinja

 

ovca je jako prijatna i lepa životinja. zašto se kaže ono: ko jagnje si

 

vi ste pastir božiji čovek

 

to ti je i postalo i na sliku i na ikonama - ovca je od boga. tako je to i ostalo

dobro i krava i svinje sve to može da se neguje. ne uživa svaki u ovci. ovi mladići

imam i ja dva sina - jedan je u zrenjaninu a jedan sa mnom tu zemljoradnik. on vole

ovcu da rani preko zime sad al da ide za njom ne. on nikad nije išao za njom. njemu

je sada četrdeset dve godine on još nikad nije išao. a moje je i danju i noću

dok mi ćale bio živ ćale je čuvao. imali smo mi čobane. svakojako bilo

 

jeste li religiozni

 

jesam. ma da si komunista sto puta ja to kažem u oko

nema večera da ne očitam očenaš pa da legnem u krevet

stojim prekrstim se lepo očitam očenaš i ondak legnem u krevet

 

jel vam onda lakše

 

mislim uvek misliće bog na mene

 

kad pada kiša ili kad grmi a vi ste napolju

 

ništa. mislim nema da se bojim il nešto ovako. inače da

kisnem moram ali dobro imaš i odelo. kabanice da ne prokisneš

 

kako vam se zovu psi

 

fićko i mali. fićko ima deset jedanaest godina samo je jako dobar

malo dete da ga uhvati taj još ne zna da ujede samo da se umiljava

 

 

ima nas

ima nas ludi ko struje - kaže profa aca oprić aleksandar

za sebe veli da je uzdinac rodom a amerikanac po duši

 

 

 

kovačica. debeljača. crepaja. kačarevo. jabuka

gloganj. sefkerin. opovo. baranda. sakule. idvor

6. decembar 1994. trideseti dan hodanja. prepešačio 31.21 km

 

 

dvajest lanaca trijest pedeset

došli smo 53 iz pirota. otac mi se zaposlio u pik. posle rata sam

postao traktorista kasnije vozač i eto tako. pravio sam dve kuće do sad

 

a jel ljudi koji dođu više napreduju

 

naterala ih je sirotinja i beda da više čuvaju i napreduju. na kraju krajeva i morali

smo jer nismo imali od koga da nasledimo nešto ovde. meštani naslede od tetke

od ovoga onoga strica. a svak je doveo mnogo dece od tri četri pa na gore tako

da za svakog moraš da obezbediš kuću stan. onda se kupovala i zemlja traktori

 

da li ste puno radili u životu

 

pa bogami jesam i sad radim. imam kuću traktor i zemlju radim

malo i dva sina imam al još uvek ja radim najviše. deca su

oni ne znaju baš tako da rade sa tim mašinama

 

kad smo došli išao sam da čuvam krave pa kad odnesem onaj leb od pet kila

pojedemo ga za dan. smažemo nestane ga. mladi ljudi znate. nisu se ranije tako

ranile svinje da se jede tog mesa. malo narod posan. zato se i čuvao svaki dinar

više se radil, i žensko i muško u zadrugama. dok je za starosedeoce neke bilo to

i sramota da rade u zadruzi šta ja znam zbog čega. neki su se slagali neki nisu

malo su bili revoltovani zbog oduzimanja zemlje možda. nije ni svedno kad ti

uzmu zemlju dvajest lanaca trijest pedeset - kaže momčilo jotić iz dolova

 

 

* * *

 

brisanje prošlosti: u vojvodini su čitava nemačka

sela ispražnjena i u njih su došli drugi ljudi.

 

 

 

padina. samoš. dobrica. novi kozjak. ilandža

seleuš. alibunar. vladimirovac. banatsko novo selo

7. decembar 1994. trideset prvi dan hodanja. prepešačio 18.86 km

 

 

ova knjiga je dokument o ulaženju u selo o

izlaženju iz sela. o prolaženju koje svedoči o postojanju

 

 

 

jarkovac. banatska dubica. neuzina. boka

konak. stari lec. hajdučica. velika greda. plandište

8. decembar 1994, trideset drugi dan hodanja; prepešačio 27,68 km

 

 

onda ulazim

kožik pavel poštar iz kovačice. pričamo na

uglu ulice janka bulika i bratstva i jedinstva

 

ti si glumac i poštar

 

to je služba koja zajedno sa glumom se povezuje jer i na ulici mora malo

da se glumi. mora ljude da smirim za ove račune. meni odgovara taj posao jer

odmaram se sa ljudima šalim se i brže prođe vreme. to je najbolji posao za mene

ja sam radio u berovu kao moler ali to mora da se putuje i onda se igra u pozorištu

sad sam promenio sredinu i bolje mi je. radim ceo dan, ali sa ljudima brže prođe

vreme. ujutru odem uveče se vratim. u nedelju kad me mali vdi kaže: mama došao

je poštar. mama kaže: nije to je tata. poznajem sve ljude kerove gazde sve. prvo

kad ulazim u kuću mora da vidim kera. ako je jači od mene ne ulazim. kad smirim

kera onda kažem: jel kući gazda. ako nije gazda kući onda ulazim. ako jeste onda

kažem: dobar dan izvolte i doviđenja. ako je gazdarica sama onda mora da

uđem. na malu crnu vruću mislim kafu. moram da znam sve taktike

 

da li ljudi vole poštare

 

vole kad ne donose račune kad donose pare neke dobre vesti

ali kad donosim neki račun izviču se prvo oteraju me tamo vamo

 

 

 

vršac. veliko središte. markovac. gudurica

9. decembar 1994. trideset treći dan hodanja. prepešačio 26.09 km

 

 

u zadnjih deset dana

do skoro je ovde u gudurici bilo dvadeset dve nacije. međutim sad je

nešto pao broj. jedno osamnaest nacija sada postoji ovde. u mestu ima

otprilike 1350 stanovnika. to je uglavnom kolonističko selo. posle rata su ljudi

dolazili ovde. prvi su čini mi se dolazili makedonci ili slovenci 1946 godine negde

u martu aprilu mesecu. a ima slovenaca makedonaca bosanaca hrvata mađara

nemaca rumuna moguće i po neki čeh ličana. ima sve nacije koje su živele

na ovim teritorijama - kaže kuzma jožef vozač iz gudurice

 

ovo je bilo čisto nemačko mesto

 

da čisto nemačko mesto. tu su živeli nemci dugo godina valjda još od

marije terezije. posle rata kad je došao tito ih je iselio i doselio koloniste

 

možeš li da se setiš prezimena ljudi iz ovog mesta

 

šutej. pa prosenki, zorn. miketić. ristovski. petrovski. cvetanovsk.i onda

sileđi. erek. buvari. almažan. ruga. lazar. mrdalj. katić. mi smo se oduvek

fino slagali. niko nije ni pravio pitanje koje je nacije. niko to nije gledao

 

kako se danas živi u gudurici

 

u zadnjih deset dana bilo je sedam osam sahrana. umire

se dosta ja ne znam zašto. bolesti su uglavnom pritisak srca

da li je to od ove hrane ili od ove klime nešta tu nije u redu

 

 

 

pavliš. vlajkovac. ulma

10. decembar 1994. trideset četvrti dan hodanja. prepešačio 21.20 km

 

 

olga kovačev: mali spisak reči turskog i nemačkog porekla u

našem jeziku koji sam sastavila na molbu miroslava mandića

povodom njegovog puta kroz vojvodinu 1994/95

 

turcizmi:

ajgir. badava. badavadžija. badem. bakšiš. bekrija. boja

bojadžija. bostan. bubreg. burgija. burma. burmut. gajtan. gajtandžija

galama. galamdžija. dućan. đerdan. zejtin. zuluf. zumbul. jogurt. jorgan

jorgandžija. kabast. kaiš. kajgana. kajmak. kapija. kačamak. pekmez

pendžer. raja. sevdah. tarana. tefter. torba. čekić. čakšire. čamac

čamdžija. čarapa. čelik. česma. džaba. džezva. šećer. šećerdžija

 

germanizmi:

auspuh. brada. bruh. verange. dunc. krofne. kupling. lestva

okne. mider. nokedla. paktreger. pasirati. ruksak. rund. feder

hokedla. ho-ruk. cager. šablada. šank. švenk. švorc. šef. šeftuje

šik. šlajer. šnenokle. šofеršajbna. šorc. špakla. šparati. šporhet

šrafciger. štab. štelovanje. štima. štimovanje. štof. štranga

 

 

i

 

 

divna

i nežna je

ravnica

 

 

i

 

 

divni

i nežni su

ljudi u slučajnim

susretima

 

 

i

 

 

divna

je trpeljivost

ljudi na zemlji

ravnice

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

11. april 2026.

27887. dan mog života

 

 

bečej. kumane. melenci. elemir. novi bečej

29. novembar 1994. dvadeset treći dan hodanja. prepešačio 22.67 km

 

 

ima slobode u ovom hodanju po praznim putevima danas kad svi prazanuju

 

 

 

klek. žitište. banatski dvor

čestereg. banatsko aranđelovo. torda

30. novembar 1994. dvadeset četvrti dan hodanja. prepešačio 35.31 km

 

 

živimo u zemlji umetnosti

velika je to umetnost - živeti a ne raditi. bavim se proizvodnjom povrća i

smatram da je to rentabilnije nego proizvodnja voća, tako da sam stalno u

svađi i  polemici sa voćarima. ne raditi ništa a živeti je umetnost a pošto živimo

u zemlji u kojoj jako malo ljudi radi onda živimo u jednoj zemlji umetnosti. nije to

slučajno da se srbi nalaze na granici pravoslavlja. nije slučajno da se muslimani

nalaze na granici islama a hrvati na granici evrope. a zna se ko živi na granicama

da se ne izrazim grubo reći ću samo - otpadnici. tako da je to taj mentalitet koji

to pravi. ali ima nešto dobro i u ovom gužvanju a to je što ima mnogo umetnika

u ovoj zemlji - kaže zoran dalmacija sa zemljom u banatskom aranđelovu

 

 

* * *

 

sada je blizu deset uveče noge me nose ka mostu na tisi kod novog bečeja

hodam kroz noć. nigde nikog. sve je lepo i neopisivo. umoran sam i to je

neopisivo. kako treba da izgleda ova knjiga mislim dok hodam. dižem glavu

i tražim odgovore u zvezdama. mislim na knjige koje su napisane. sve knjige

i onda hodam korak po korak. list po list kroz njih. volim da pišem knjige sa

snagom koju gubim na putu u koracima. i kao iz grožđa isceđeno vino

cedim reči koje preostaju. opojne reči reči nastale u noći. radujem

vam se reči nastale u noći i s vama ulazim u bačku koja je u

totalnom mraku. samo tamo pet šest kilometara iza

horizonta tračak svetlosti ka kojoj hodam. tamo

mi je u bečeju krevet za ovu noć

 

 

 

mihajlovo. jankov most. srpska crnja

vojvoda stepa. nova crnja. aleksandrovo

1. decembar 1994. dvadeset peti dan hodanja. prepešačio 13.01 km

 

 

vraćaju mi se slike

pokupili su me jedne noći i onda sam tamo ratovao. nije mi bilo strašno

dok sam bio tamo i kada sam se vratio ali posle mesec dana sam se budio

noću i jurio po kući. skoro da sam poludio. vraćaju mi se slike. teško je to

vidiš svinja jede srce mrtvom čoveku - kaže čovek iz mihajlova

 

 

di ćeš

di ćeš - pita me petogodišnji bora u srpskoj crnji

 

 

 

begejci. novi itebej. srpski itebej

2. decembar 1994. dvadeset šesti dan hodanja. prepešačio 22.02 km

 

 

u begejcima sam. rumunsko selo. ovde se

dukatima i devojkama trguje na venčanjima

 

 

hodam da bi drugi govorili

kako da izgleda knjiga za maticu - pitam se

hodaj da bi drugi govorili - odgovorim sebi

 

 

* * *

 

prolazim kroz dvorište siromašnih ljudi da bih došao do nasipa

i kao i uvek osetim ljubav prema siromaštvu. uvek me lepota

siromaštva uzbudi i pokrene. ulepša moj unutrašnji svet

 

 

 

zrenjanin. mužlja. ečka

stajićevo. belo blato. lukino selo

3. decembar 1994. dvadeset sedmi dan hodanja. prepešačio 16.40 km

 

 

1945 oslobođenje kad je bilo

prošli ste svašta šta mislite o životu je li lep ili više strašan

 

znate šta ako je vreme mirno i čovek sa svojima vredi život

ali ovo je teško vreme sad i velike brige i ne vredi mnogo

 

videli ste kako ljudi umiru i kako se rađaju

šta vam se čini jače: rađanje ili umiranje

 

mislim da je danas umiranje jače

 

sad smo u crkvi. jeste osetili da bog pomaže ljudima

 

pa ja mislim da se oseti. jer čovek kad ne bi imo veru i nadu da postoji

nešto da ima boga bilo bi još strašnije danas sve to. kod mnogih je

uverenje da ima neka sila i da će mu nekada biti plaćeno to njegovo

nepravda ta njegova. da će ipak biti na tome sud

 

a jeste osećali nekad u životu da vam pomaže bog

 

jeste. bila sam u logoru. život mi je visio na koncu. ja sam dan i noć se

molila i bog mi je pomogao. zaklela sam se i držala sam tu zakletvu

imala sam zlato. ja sam to zlato skinula i prodala i danas ga valjda

mi bog da snagu ne želim. volem da vidim na drugom ali na

sebi ne. ja sam to zlato prodala i ja sam danas mirna

 

sad ste već sedamnaest godina ovde u službi u ovoj crkvi u ečki

 

to je dobrovoljno. nema tu službe. dobro mi je. ne želim platu jer ova crkva

je siromašna. malo nas ima. ja se žrtvujem. žrtvujem se ne za sebe nego za moju

decu. i samo toliko da mi bog da zdravlje da još dugo godina mogu ovo da vršim

 

sad imate sedamdeset i dve godine i po ceo dan radite

 

po ceo dan radim. i tu sam ja najsretnija. imam zdravlje i mogu. eto

dobijem lekove preko crkve i crvenog krsta i sve dam drugima. hvala

bogu što ne moram. a eto, moj muž on je umro pre tri godine. nije se

čuvo on je imo vodu i nije pio te njegove lekove. ugušila ga voda.

 

vaša familija

 

mati mi je bila nemica, otac hrvat. moj

otac je vukov stevan a mati štajer suzana

 

a šta je bilo sa njenim ocem vašim dedom

 

umro je u logoru tu kod lukićeva. tu je bio logor za stare. tu je odnešen

deda moj i ujak od moje matere. osamdeset četiri godine su imali bili

su slepi i gluvi. tamo su odnešeni i živeli su dva meseca i tamo

su onda umrli. hiljade je tamo umrlo

 

kad su odnešeni

 

pa 1945 oslobađanje kad je bilo

 

vaše ime

 

luci ema

 

 

idu moja braća

kako se zoveš

 

jovica konstantin se zovem

 

a kud si krenuo

 

idem u lukino selo da kupim rakiju. flašu punu i vraćam se nazad

 

kome kupuješ rakiju

 

ćaletu

 

pošto je rakija

 

ne znam. pitaću tamo pošto je

 

kod koga ćeš kupiti

 

kod milanke. tu je najbolja

 

ideš u školu

 

ne idem idu moja braća. oni idu umesto mene

 

koliko imaš godina

 

devet

 

nisi uopšte išao u školu

 

nisam samo sam išao jedanput u zabavište i više nisam

 

jel ti tužno što ne ideš u školu

 

pa nešto mi je tužno

 

šta

 

uvek ima puno dece... eto

 

a ti se ne družiš

 

ne družim se

 

pa hoćeš ići u školu

 

ne. ja sam jedanput išao u zabavište i ja ne idem u

školu. mene su nešto izbacili iz škole iz zabavišta

 

zašto su te izbacili

 

ne znam

 

pa ništa ti ćeš nešto da radiš

 

tako je

 

 

i

 

 

voljeni

moji ljudi

svih sela

večni

bili

 

 

i

 

 

voljeni

moji ljudi svih

sela vi ste narodni

heroji jednog jedinog

života od kada je

sveta i veka a

od tada ste

vi

svi

heroji

 

 

i

 

 

voljeni

moji ljudi svih

sela godinu dve

posle objavljivanja

svih sela čuo sam

da su sva sela

povučena iz

magacina

matice

srpske

što 

je

još

jedno

svedočanstvo

da je svaka reč u

svim selima

večna

 

 

i

 

 

voljeni

moji ljudi svih

mojih 500 sela

vojvodine bio

je to kraj

20

veka

i

slava

svemiru

ko jednom

jedinom

selu

 

 

i

 

 

voljeni

moji ljudi svih

sela do vas sam

došao koracima

ruže lutanja

koja 

je

most

između

drugog

i

trećeg

milenijuma

 

 

i

 

 

voljeni

moji ljudi svih

sela vi ste deca

ravnice koja je

nebu jako

mila

 

 

i

 

 

voljeni

moj jovice

konstantine ti

si mi zauvek

otvorio srce

za tebe

i

boga

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

10. april 2026.

27886 dan mog života

 

 

nakovo. banatsko veliko selo. novi

kozarci. rusko selo. bašaid. banatska topola

24. novembar 1994. osamnaesti dan hodanja. prepešačio 20.04 km

 

 

kažu ljudi

jel ima crkve

 

nema srušili su je 45 - kažu mi ljudi u banatskom velikom selu

 

 

sreća njegova

šta snimate

 

jel hoćete da vas snimim

 

nemoj srećo moja - kaže čovek u banatskom velikom selu

 

 

braća moja

na izlasku iz bašaida mimoilazim se sa dvoje

kola cigana čergara. zdravo brate - kažu mi

 

 

dištrikt 0230

građanin je važan jer je jedinka u tom kožnom omotaču samo kad je građanin

tad je jedinka u ostalim slučajevima on je pripadnik nekog naroda nacije sportskog

tima. neke druge grupe. za mene je važan čovek kao jedinka. i otuda moje zalaganje

da u kikindi postoji udruženje građana jer sam kao izbeglica iz beograda kikindski zet

(to je bračna emigracija) ovde zatekao građansku atmosferu odnosno veliki broj

građana koji pojedinačno žive u svojim kućama. i počeo sam da se osećam

prijatno u životu neovisno od mog socijalnog profesionalnog statusa. i zbog

toga sam želeo tu prijatnost da podelim sa kikinđanima kao neko ko

je došao sa strane i stvari bolje vidi. eto to traje jakih godinu

dana i polako se ljudi priključuju

 

kako se zove to udruženje

 

udruženje se zove dištrikt 0230. dištrikt je jedan oblik samouprave kikinde

u austro-ugarskom carstvu. a 0230 je telefonski pozivni za kikindu i to je znak

savremenosti udruženja. znači: tradicija kikindska urbana i sadašnjost urbana

i urbanizacija ubuduće. postoji nešto što se zove evropsko društvo kulture. to

je nevladina organizacija transnacionalna i oni su iz praktičnih razloga usvojili

jednu definiciju kulture koja se meni jako dopala. pod kulturom oni smatraju

snage i odnose koji stvaraju vrednosti. i kad se gleda onda je lako videti

šta je vrednost. šta je kultura a šta je akulturno. ne nekulturno već

ono što ne podrazumeva kulturu - kaže komadina branko

 

 

đavolu u inat

iza ravnice se ne može sakriti. nije to ko u brdima - napraviš neko sranje pa

zamakneš za brdo. ovde nema da se sakriješ. uvek se sve vidi i sve zna. vešaju

se ljudi ovde. obese se sami. okupaju se pre toga da budu čisti duhom i telom

ja mislim da je to to. đavolu udaraju inat ne odu tamo prljavi. vešaju se zato

što žive u ravnici i onda im je opsesija da bar jednom budu u vertikali

kaže božidar šević takođe iz kikinde

 

 

krvavo crna zemlja

nije jedno imati okućnicu ili malo zemlje koja se otme od nekog kamena i

naći se u ovakvom kosmosu. i sigurno da ne možeš istom energijom uleteti

u jednu malu njivu i u ovakvo jedno prostranstvo. znači neki racio neko

poštovanje tog prostranstva te ogromne površine koju treba savladati i to

tako da ti koristi donese. sigurno da je ovaj narod navikao da se ne zaleće

već da nekako racionalnije ekonomičnije postupa sa sobom i okolinom

ravnica guta... pa recimo čovek hoda a ne ide. hoda a ne pomera se

pejzaž ostaje isti. on radi isti ritam jutro veče. kopa ostavi vodu na početak

ide osamsto metara vraća se da pije vodu. sam sebi postavlja zadatak: neću

piti vodu da bih uradio posao. znači natčovečanski napor da se sve to uradi

a kad ne ostvariš to što si zamislio - ljudski je da teško podneseš poraz. i

onda dođe do toga da čoveka slomi ravnica. u vojvodini je zemlja

krvavo crna. to je najlepša vojvođanska zemlja krvavo crna

baš kao krv kada se osuši i postaje crna  - kaže

slobodan kojić i on iz kikinde

 

 

vojvodina je sva u znaku žene

kikindu uglavnom doživljavam noću. danju je doživljavam na relaciji

kuća-škola. noću su to kafići. tako da mislim da je u kikindi deficit

ovakvih organizacija građanskih. moj drug iz razreda je pokušao da osnuje

tako nešto mi smo se zvali andergraund klub. zvao se kajkut. ideja je bila da

se napravi mesto koje će se moći danju poséćivati. on bi okupio sve kikindske

umetnike kojih ima dosta. jednostavno dom omladine nam nije dao podršku

izjašnjavam se kao jugoslovenka ali osećam taj neki kosmopolitizam. samim

tim što pripadam mlađoj generaciji a u njoj je više izraženo to neko jedinstvo

možemo reći bratstvo i mlađa generacija ne razmišlja o tim nacionalnim

razlikama - bar ljudi sa kojima dolazim u kontakt. kod nas je uglavnom

podela na ljude koji slušaju rock and roll i koji slušaju narodnjake

 

šta je važno za imidž jednog mladog kikinđana kao što si ti

 

pa opet ne mogu da se ograničim na kikinđane. to važi mislim

za sve mlade ljude u jugoslaviji. važnost za nečiji imidž je ne samo

oblačenje ne samo način života već recimo muzika koju slušamo

 

ljubav. seks

 

pa recimo da je najvažnije iskustvo koje mi imamo u tim stvarima. ko je

više iskusan on je pojam. on je neko oko koga se ljudi sakupljaju. on je

 interesantan. znači teži se da se postane neko ko je interesantan

da se gubi bezličnost da svako ima nešto svoje

 

je li važna droga

 

važna je u tom smislu da nekog ko se drogira ljudi smatraju na nekom

višem nivou. to se uglavnom smatralo kad smo bili malo manji za nas je bio

pojam kad neko duva ili nešto drugo radi. međutim sada kad smo to

svi isprobali i videli da to nije bum onda to gubi vrednost

 

da li vam je svet odraslih važan ili nije

 

normalno da je važan. mi postajemo odrasli i interesuje nas ono što se

događa. ali to ne shvatamo suviše ozbiljno. uglavnom smo sada u nekoj fazi

ismejavanja. traženja nekih negativnih osobina i ne toliko traženje nekih boljih

nego ismejavanje političkih situacija i svega ostalog. vojvodina je ženska

imenica prema tome u vojvodini je sve u znaku žene hteli mi to ili

ne da priznamo - kaže devetnaestogodišnja valerija ištvan

 

 

 

novo miloševo. bočar. padej. ostojićevo. senta

25. novembar 1994. devetnaesti dan hodanja. prešašio 24.02 km

 

 

krenuo sam iz kikinde. dva sata me je bolela ahilova tetiva. sada je bol

uminuo. hodam ulicama novog miloševa ka bočaru. bol dolazi i prolazi

 

 

čuju se ponekad zvona iz jazova

priča mi paolina poljak

ovde žive poljaci koji su se doseljavali u ostojićevo u periodu od 1848

do 1912. priča počinje tako što su od početka prošlog veka počele prve porodice

da dolaze trbuhom za kruhom. ovde se skupljala šalitra. tako su mi rekli stari. od nje

se pravio barut. oni su tu radili preko leta. znači u rano proleće su dolazili u kasnu jesen

su se vraćali. posle 1848 kad je izbila revolucija u mađarskoj prve porodice su ostale

onda su već nešto stekli pa su kupili sebi kućice. i to doseljavanje se onda pročulo u

poljskoj. a poreklo ovih poljaka je iz visle to je na samom izvoru reke visle i okoline

onda je sve više i više porodica dolazilo i do početka prvog svetskog rata su se

naseljavali ovde. tako da je na primer otac po ocu deda poreklom od tih prvih porodica

mamina mama je rođena u visli doselili su se kad je imala tri godine. prvi svetski rat je

zaustavio to doseljavanje. e sad bilo je nekih poljaka i u bosni koji su se vratili posle

rata. ovi poljaci ovde su se izjasnili da neće da se vraćaju. i do skora do šezdesetih

sedamdesetih godina bilo je prosto neko shvatanje da se između sebe uzimaju tako

da je održan i jezik i vera i običaji neki. ova naša generacija sad više ne vodi

računa o tome. ima malo tih čistih brakova svi su pretežno mešoviti. ovaj jezik

koji govorimo je u stvari neki stari dijalekt poljskog jezika koji se više nigde

u poljskoj ne govori. dosta smo preuzeli reči iz mađarskog srpskog i

slovačkog tako da je to takva jedna mešavina

koju samo mi razumemo

 

i koliko ih sad ima

 

ima ih oko petsto

 

a koliko ih je najviše bilo

 

mislim da ih nije ni bilo više a za njih se nije ni znalo pošto su onievangelističke

vere. poljaci su pretežno katolici a ovo su evangelisti i onda kad su došli ovamo

u vojvodini je bilo puno slovaka evangelističke vere. da bi pripali nekoj verskoj

zajednici oni su se pripojili slovačkoj evangelističkoj crkvi tako da se

ovde u crkvi ne priča poljski. slovački se peva drže

mise popovi pričaju na slovačkom

 

a jel imaju poljaci svoje popove

 

moj tata je bio kantor. to je onaj niži rang od popa. nije završio fakultet nego

samo srednju školu. pevao je sve na slovačkom. ranije je bila čak slovačka

škola za decu tako da ja znam slovački i išla sam u slovačku školu. i zvali

su nas slovaci. ja sam to smatrala privilegijom da mogu ući u crkvu

da je čistim. muž je zvonio samo nedeljom i kad neko umre

 

i kakvo je to osećanje

 

pa u početku dok stojiš ispod samih zvona pa ti bubnja

u ušima hvata te vrtoglavica i nesvestica. mada mislim da taj

zvuk jako dobro razbija energetske blokade kod ljudi. da

jednostavno pročišćava auru na neki način

 

jel se daleko čuju zvona u vojvodini

 

kako kad. kad duva vetar čuju se kad ne

duva ne čuju se. nisu ovo neka jaka zvona

 

a jel čujete neka druga zvona u ostojićevu

 

pa čuju se ponekad zvona iz jazova. to je pet kilometara odavde

 

nekoliko prezimena poljskih

 

samec. pilh. šalbut. krak. buljak. tihi. češljar. kenđur. šturc. poljak

 

a jel se ostojićevo nekako drugačije zvalo pre

 

da. potiski sveti nikola pre rata. a sad je po tihomiru ostojću dobilo ime

 

 

 

trešnjevac. totovo selo. doline. orom

26. novembar 1994. dvadesti dan hodanja. prešašio 35.82 km

 

 

nego dokle čovek može da stigne

iz sente u ovu subotu krećemo ka trešnjevcu olga kovačev petar vijatov

ruža marija i sabo tenki karolj. hodamo nasipom uz tisu uzvodno

 

 

za mene hodanje znači ispuštanje iz sebe svega što je zlo što je demonsko

jednostavno oslobađanje i onda čovek napuni sebe izvornom energijom. inače

hodanje i planinarenje je najlepša stvar što postoji u životu. moje najlepše

uspomene kad sam bio u rumuniji u transilvaniji i onda sam osetio tu bliskost

išao sam biciklom ali još pored toga sam i pešačio. kad čovek ulazi u grad ja

ne ulazim u centar nego vidim od početka taj grad. kako je građen. i ljudi su mi

prilazili tako blisko. pitali su odakle sam. nisam nikad hteo da kažem odakle

sam jer meni je bilo bitno da sam tamo kod njih i da se sretnemo. znači

nije bitno čovek odakle dolazi nego dokle čovek može

da stigne - kaže sabo tenki karolj

 

 

samo u pravcu tornja

hodanje po vojvodini se može zvati: toronyiránt

(prema tornju) - kaže olga kovačev dok prilazimo trešnjevcu

 

 

u totovom selu o čantaviru

obično se nakon biografije kaže: a danas radi to i to a

markolik jožef je na kraju svoje biografije rekao: danas patim u

osnovnoj školi u čantaviru - priča olga kovačev u totovom selu

 

 

 

ada. mol. bačko petrovo selo

28. novembar 1994. dvadeset drugi dan hodanja. prepešačio 22.00 km

 

 

tih dana bez magle i sunca. kao da se priroda zamorila pa se smiruje

krećem iz sente. hodanje mi počinje sa vešću da je otkrivena nova

galaksija desetmiliona svetlosnih godina u pravcu sazvežđa

kasiopje. tako sam sada još sigurniji u postojanje

 

 

zvona u molu

prolazim kroz mol. čuju se zvona

 

podne je - čujem jednog čoveka kako kaže sam sebi

 

 

* * *

 

prolazim kroz bačko petrovo selo. prvo jedna pa druga crkva. crkve

su dominantni objekti u vojvođanskim selima i mnoge su lepe iako je

većina neodržavana. to horizontalno telo i ta vertikala sa zvonikom me

uvek podsećaju na propetog konja. crkve su u vojvodini u savezu

vide se preko ravnice. gledaju jedna u drugu. orijentir su na

putu preko čistine posejanih polja. crkve su neko

drugačije izniklo bilje

 

 

* * *

 

sve što pogledam uči me trpeljivosti saradnji i

međusobnoj povezanosti. zaista sve što pogledam

 

 

i

 

 

crkve

su pastiri 

sela su stada

jedno selo

jedno

stado

 

 

i

 

 

jedna

reč

jedno

jagnje

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

9. april 2026.

27885. dan mog života

 

 

ljutovo. tavankut

19. novembar 1994. trinaesti dan hodanja. prešašio 19.50 km

 

 

dok hodam prema tavankutu

hodam sa željkom radićem i olgom kovačev. olga kaže

subotica je imala sedam kapija i sad smo prošli bajsku. idemo

prema tavankutu. ne znam ostala imena kapija ovu znam zato

što tu stanujem. uvek se kaže bajska kapija. ovo je inače bajski

put a nedaleko je bajsko groblje. čitav kvart se zove po baji

 

 

valika o slavku

toliko tačno se ne sećam ali znam da smo čaj pili. koka-kole nije bilo ne znam

uglavnom smo uvek čaj pili. slavko (slavko matković (1948-1994) pesnik umetnik)

i ja smo inače često dolazili u triglav i zato je on valjda došao sa drugovima. tog

dana ja nisam bila sa njima baš kada je formirana grupa (umetnička grupa

bosch + bosch). ali smo mi bili česti gosti ovde i zato je on sa njima tu došao

 

bili su mladi otkačeni

 

ne. ja mislim da smo mi bili jako ozbiljni onda i to se jako ozbiljno shvatilo

jesu bili jako mladi. slavko je imao 69 dvadeset jednu godinu a svi drugi su

bili mnogo mlađi. on je bio najstariji. to su bili gimnazijalci. balint sombati je

bio gimnazijalac. salma lacika isto tako. i ne sećam se tih starih članova

zoltan jedan. oni su svi jako mladi bili osamnaest devetnaest godina

 

kako je slavko bio obučen

 

zna se kako je bio obučen. u crno uvek. crni džemper i crne platnenе

pantalone. on je imao svoju krojačicu jednog njegovog prijatelja majka

koja mu je specijalno šila uske crne pantalone. ti znaš onda se tako nosilo

 

kakvu je imao kosu

 

kosa je bila pa tako malo duža. kao i uvek

 

 

 

palić. hajdukovo. šupljak. nosa. bački

vinogradi. novi žednik. mala pešta. đurđin

21. novembar 1994. petnaesti dan hodanja. prešašio 21.04 km

 

 

sedam motika čitav kosmos moj

— baćo ima jednu vikendicu na kelebiji od sedam motika površine zemlje

a to je jedan posаn pisak. u tom pisku ima s prida za orat otpozadi vinograd

i voćnjak. e sad ovako: ja sad više ne mogu da živim u toj betonskoj kocki a

baćo ostario i kazо sinko staraj se. i ja se počo starati. i tamo zavolio. litnje

doba avgust misec u betonskoj kocki vruće ne moš dihat i ja napolje i legnem

na travu. i na to malo sedam motika kad sam lego prvi put prvi put sam u

životu video da su sedam motika čitav kosmos moj. jer kako sam lego

zvezde sjaju i gdi god skrenem pogled očima svugdi nebo. i osеtio

sam se tako slobodan da ne možem to ričima objasniti i jako

volim da mi dođu prijatelji a baš ne moraju uvik ni doći. ali

kad dođu mogu gledat moje zvezde ali ne dam nikom

 to su samo moje zvizde - kaže ante rudinski

 

 

* * *

 

krećem prema paliću. kupim novine i one me odmah onespokoje. sa svih

strana pretnja ratom. zato je važno da nastavim i hodam. da se ne pitam nego

da pružim korak i osetim večni zanosni ritam hodanja koji je bilo ovog sveta

 

 

* * *

 

kažu mi u šupljaku i ludošu da već šest sedam godina jedva ima kiše

zemlja je peskovita i kad dođe vrućina sve im isuši. kažu da su svi mlađi

otišli jer nije bilo asfalta i puta a otkad je asfalt došao u selo niko više ne odlazi

 

 

 

subotica. stari žednik. čantavir

bačko dušanovo. bogaroš čoka. banatski

monoštor. crna bara. mokrin. kikinda

22. novembar 1994. šesnaesti dan hodanja. prešašio 18.83 km

 

 

vedro u mokrinu kabo u kikindi

nekad se u mokrinu pilo na sate i iz vedre. dinar i

po sat. iz kaba se pilo u kikindi  kaže mi stevica kodranov

 

 

uvatiš konja i odeš da sečeš tulaja

kako se zove konj

 

muki

 

mislite da je oko dvadeset dve tri godine star

 

jeste jeste a kod mene je već petnaest

 

i šta on radi

 

u proleće drlja. kad bude to drljanje gotovo onda para kukuruza. kad 

ispara onda čeka da vuče taj kukuruz. onda unese tulaj i kad tulaj završi

eto onda skinemo potkovice i cele zime miruje. jede i odmara

 

skinete mu potkovice

 

da. zato što mu nokti rastu i ondak mu skinem potkovice da bi mogle kopite

nokti da rastu. da mu ne bi smetalo to. ovo mi je bila zadnja štacija da dođem

u mokrin da donesem to što sam imao. sutra već ja njemu mogu da skinem te

ploče potkovice kako ko zove i ondak je miran do proleća. ja sad nemam više s

njim šta da radim. mogu da izađem tako malo da prošetam ovo ono ako treba nešto

da uradim. a on bos ne može da ide. dan dva može da ide bos i onda odmah počne

da šanta i ne smem da ga teram jer može i da ozledi tu njegovu kopitu nogu. ima

neki mogu da idu bosi samo kad dođe jesen onda ga potkuju. kad dođu kiše mokro

onda kopita njegova odmekne. više se trca onda ga potkuje samo za mesec dana

dok vuče kukuruz tule šta ja znam. onda mu opet skine potkovice. ja u proleće kad

odeм kod kovača on njemu odsece kopite nokte kako da kažem. odsece mu to onda

mu metne potkovice i nema nikakvih problema. odmah ga teraš normalno kao da je

 imo potkovice samo što ondak on komotno gazi. može ići kamenom koliko hoćeš

samo na prednje noge ga potkujem. konj je meni kao i čovek. rani ga kao čoveka

teraj ga kao đavola. e tako je kod konja. sve ono što najbolje možeš da mu

daš da pojede detelinu zob onda ga teraj dokle hoćeš

 

jel  hoće konji da slušaju

 

kako da ne. pa eto on mene služi. ja natоvarim na njega hiljadu i petsto kila i više

on vuče i danas to a dvadeset tri mu je godine. samo ne u velikom kasu. ne trči

 

jel nekad bio jači

 

kad je bio mlađi kako ne. kad sam ga ja kupio od šest sedam godina onda

natovаrim i kas do kuće kas do njive i natrag. a sad ne može toliko da izdrži

 

kad ste prvi put išli sami sa konjem

 

s petnaest šesnaest godina kad smo došli mi sa salаša u selo to je

bilo 46 47. išo sam onda malo u školu i počeo onda poljoprivredu da

radim. i stalno poljoprivredu do 71 onda sam otišo u fabriku da radim i kući

zemlju. tako da sam radio i jedno i drugo. zato sam i otišo u fabriku što sam

video da što god ja radim oni me oporezuju. ja onda manem poljoprivredu. kad

vidim da je drugom bolje u firmu odem i ja. odem u firmu da se odmorim. nismo

imali mašine pa ideš ceo dan sa konjima. to je bilo jako teško. uvatiš dva tri četiri

konja to duboko oranje to je teško. i paranje je teško. ideš ceo dan za plugom da

paraš. to moraš da ideš kako on vuče da trčiš za njim da upravljam da sečem

kukuruzu. a sad sedne u traktor. dobro mora on i sa traktorom da pazi brazdu da

ne pravi oplazine da uzore kako treba u dubinu ali je puno lakše raditi. samo što

imamo problema sa tim gorivom. a s konjima teško. ko sedi na salašu taj krene

izjutra u šest sati već uvati konje i ore uveče do četri pet. a ko je iz sela on treba

sat dva da ode do njive da mota konja pa onda da ga tera u plug do dva tri sata

pa da stigne kući. stigne kući u pet a to već noć. a sad su konji jako korisni

što nemaš goriva. uvatiš konja i odeš da sečeš tulaja. doneseš detelinu

doneseš koješta. traktor stoji u šupu. sa traktorom za sat vremena i

odeš i dođeš dvadeset kilometara a s konjem to treba više

kaže seljak iz kikinde gazda konja mukija

 

 

mlad i radostan

prošao taj je dan

tako dug tako sličan drugim danima

tako dosadan proveden

na ulici na ulici na ulici

tako sličan tako sličan drugim danima

 

miris ruža i snega

u vazduhu kasni decembar

pred dragstorom sam stajao sam

i uveče i celu noć sam

 

pijan sam bio

iako nisam pio ništa

i ništa se događalo nije

niko nije dolazio

ali beše to

dan nad danima dan nad danima dan nad danima

 

o da

 

bio sam tako radostan

bez ikakvog razloga

bio sam tako pijan

bez ikakvih otrova

 

u gradu u zimsko doba

biti sasvim sam biti sasvim mlad

biti sam i radostan. na ulici na ulici

o da o da o da

 

tako je danas pevao slobodan tišma u kikindi

 

 

 

iđoš. sajan

23. novembar 1994. sedamnaesti dan hodanja. prepešačio 23.05 km

 

 

istina

pitao sam nekoliko ljudi koliko je daleko iđoš

 

poštar mi je rekao pa oko pet kilometara

 

žena na biciklu je rekla osam

 

jedan čovek je rekao ima ima

 

jedan biciklista je rekao ima četrnaest

 

 

* * *

 

korigujem u hodu tekstove koje sam do sada prikupio za ovu knjigu

uživam u rečima ljudi koje sam slučajno sreo. ta slučajnost čini te

reči još važnijima i lepo ih je videti na hartiji ostavljene drugima

 

 

preci naši

kako se zovu mesta oko iđoša

 

bare. fazikоš. livade. šugavice itd. tako to zovu i novi i stari ljudi

 

a ko su ti stari ljudi

 

to su babe i dede. preci naši

 

kakvi su oni a kakvi ste vi

 

oni su stariji mi smo mlađi. oni su više razvijen, mi smo manje razvijeni

i oni više rade nego mi. njima su sedi brkovi i drugačije se oblače. šunkаrice

to su pantalone neke. oblače opanke. stavljaju kabanice šubare itd. oni nisu

imali kao što mi sad imamo traktore. oni su sve te njive tu poljoprivredu

obavljali sa konjima. često su u plugove išli dva tri četiri konja nekad

i po jedan - kaže desetogodišnji mali trifun iz iđoša

 

 

niko nema iste oči

mislim da treba od kuće pobećì kada se posvađaš sa roditeljima ili te nešto

iznervira. odeš kada je mrak kada te niko ne vidi i odeš tražiš uvek nešto novo

ispred tebe je uvek nešto svetlo. nadaš se da ćeš upoznati nešto i na ono što

je iza tebe ne treba se osvrtati. treba se sećati samo lepog ono što je ružno da

nestane a uvek u životu imati jedan cilj i uvek putovati i truditi se da put do tog

cilja bude što zanimljiviji što duži pošto je život samo jedan. uvek volim nešto

novo da upoznam. na primer kada idem na more uvek pešačim sa jednom

komšinicom i obiđem celo poluostrvo. i uvek bar me jedna grančica zainteresuje

i moram da ostanem i posmatram to i o tome da napišem nešto ili da naslikam

to. mislim da je život samo putovanje da treba uvek nešto novo tražiti. putovanje

kroz vreme kada starimo iz dana u dan. na tom putovanju uvek je nešto svetlo

uvek je nada i to nikad ne treba gubiti. treba čekati i strpljivo hodati

 

fotografija: sa decom iz iđoša (sedamnaesti dan hodanja)

 

a jel ima opasnosti

 

ima i opasnosti na putu ali na njih ne treba misliti. u stvari

važno je kada doživimo jednu opasnost da naučimo da padamo

i da se dižemo. i onda nam posle to neće biti opasnost

 

kad bi ti krenula sa mnom mogao bih sigurno da ti

pomognem jer sam stariji. a da li bi ti mogla meni da pomogneš

 

ja mislim da svaki čovek može da pomogne nekome. nikad niko

ne može da zna sve. na primer ja mogu da znam nešto što vi ne znate

vi znate nešto što ja ne znam i tako bi se međusobno dopunjavali

 

a ti si devojčica... mala si još

 

svaki čovek gleda drugačije na svet i ta devojčica bi vama otkrila

kakav je svet za nju isto kao što bi vi njoj otkrili. nikad niko nema iste oči

i ne može isto da vidi - kaže četrnaestogodišnja jasmina nikolin iz iđoša

 

 

* * *

 

magla se podigla ali sunce ne može da se probije

pa je ovde tamno ali dole prema padeju i tisi vidi se svetlost

 

 

i

 

 

hodao

sam i voleo

sve i voleo ih

sve a sad ih

volim još

više

 

 

i

 

 

voleti

mi je pa

to ti je 

 

 

i

 

 

u svakoj

izgovorenoj

reči ljudi su

bili i 100

dana

i

500

sela

vojvodine

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

8. april 2026.

27884. dan mog života

 

 

mićunovo. zobnatica. karađorđevo

panonije. srednji salaš. ruski krstur. lalić

17. novembar 1994. jedanaesti dan hodanja. prepešačio 24.25 km

 

 

svakodnevno po jednu jabuku

razgovaram u kombiju sa dudaš janošem iz horgoša. priča mi o jabukama

skladište je u posebnim prostorijama koje su bez prozora da bi jabuke bile u

potpunom mraku jer jabuke praktično spavaju u mraku kao i ljudi. uglavnom to

treba da je neka hlađena tamna prostorija zato i nema prozora gde treba da je na

neki način i vlažnost vazduha regulisana. to mi postignemo što preko noći otvaramo

vrata. eventualno uključimo ventilatore da bi svež vazduh ulazio unutra a onaj

istrošeni vazduh da bi izbacili iz skladišta. one dozrevaju naglo na suncu i

zato zimske jabuke uopšte ne vole toplotu, samo hladnoću. više im

odgovara minus tri ili pet stepena nego plus deset

 

jesu li jabuke potrebne ljudima

 

naročito. pa ako pojedete svakodnevno po jednu jabuku onda ne treba vam

leka nikakvog. one čiste holesterol iz krvi i probavu pospešuju. čiste creva

 

kažite hoće li ta prirodnija poljoprivreda biti moguća

 

pa biće. i primorani smo na to zbog cena. i zbog toga što ih manje prskamo

normalno je da proizvodimo zdraviju robu. mi smo nekada kao proizvođači

iz okoline subotice imali neku zimsku školu gde su nas učili stručnjaci kada

u koje vreme je najbolje prskati kad treba prestati sa prskanjem

da ne bi bili plodovi zagađeni sa tim otrovima

 

jel može da se živi od jabuka

 

pa može. mora da se živi od toga. ja nisam nikakvu školu završio tek samo

osnovnu. proizvodim ja inače žito i kukuruz ali od toga se još slabije živi nego

od voćarstva. mali su prinosi na severu bačke u poslednje vreme a bilo je pet šest

godina suša. samo 91 je bila ona odgovarajuća godina. merodavan je kukuruz. kad

uspeva kukuruz onda u toj godini verovatno rodi i žito a obično rodi i jabuka i sve

voće malo vlage ima u zemljištu i ne znam šta nas očekuje iduće godine. trebalo

bi da bude veći sneg, bar trideset četrdeset santimetara da pokvasi zemljište

 

jel ljudi paze i vole zemlju ili baš i ne paze

 

stariji ljudi vole zemlju i vole da proizvode i nemaju drugog izlaza. ja imam pedeset

godina i nemam šta da menjam u životu. ovo mi je struka jer od trinaeste godine

radim. od gazdinog gledanja od gazdinog oka i plodovi su lepši. voćka to

primeti ako je gazda voli. ali ako tek onako radi da bi iskoristio zemljišta

i voćnjake onda taj voćnjak i ta zemlja mora da propada

 

 

* * *

 

hodam ka ruskom krsturu. sunčan je i vlažan dan. juče sam mnogo kisnuo

ali uvek važi to veliko pravilo: posle kiše sunce. lepo je biti sam na putu. u

samoći osećam: ova samoća grli samoću mnogih. sišao sam sa asfalta

na travnati put. pored mene je polje mlade pšenice. lepo je biti tu

 

 

jel to struja

jel to struja - dovikuje mi sa bicikla stari meštanin

u laliću ugledavši me kako redigujem ovaj tekst u hodu

 

ne to je roman - viknem mu

 

 

* * *

 

knjiga je kao pšenica. poseješ je na prvoj stranici posle ona niče i sama

 

 

seljačka skepsa i endi vorhol

ako postoji veza između endija vorhola odnosno andrija varhole i male rusinske

zajednice u vojvodini onda se ona može najbolje predočiti kakvom buvljom pijacom

možda baš budimpeštanskom pijacom stareži ečeri kao simbolom srednjoevropskog

areala. čudnovatog nejasnog neotkrivenog. zamišljam andrija kako tumara između

starežî i traži sitnice od porculana kakve je pamtio iz detinjstva iz kuće u rusinskoj dolini

pitsburškom kvartu gde se rodio odrastao imao tri nervna sloma pre jedanaeste godine

gde je povučen i nesiguran u sebe pravio lutke od kupusa. vorhol nije znao za rusine

u vojvodini to je sasvim izvesno. nije se bavio korenima. znao je da se emigrantska

dolina zove rusinska. znao je jezik svoje majke julije koja je došla u ameriku sa karpata

i nikada nije naučila engleski. no skeptičan i ironičan mag dosetki znao je dobro jednu

drugu reč - demistifikacija. od toga je napravio svetski projekat. a u demistifikaciju se

razume i ruskokrsturski paorski um. jer njega je uobličila zemlja valjali ga teški prsti

ravničarske zemlje skidali s njega sve suvišno. i ta ravnica je strpljivo menjala

karpatsku gorštačku nomadsku narav i pogled na svet. stišavala je i vezivala za

jedno mesto. paorski um ne mistifikuje on praktikuje. svestan da je mala prolazna

pojava pod nebom. od kojeg mu zavise usevi. zemlja ga uči poštenom igri uloga i

dobitka. ali nebo nebo ga ostavlja da čeka. da li će usevi propasti ili biti obilni

to samo ono odlučuje. nebo ga uči skepsi. i oprezu

 

za to vreme vorhol je nejednako ofarbanih obrva stajao ispred ogledala

i isprobavao svoje perike. pretvarao se u mašinu za pravljenje kulture

u fabriku factory. tako je nazvao novine za proizvodnju svesti s

namerom da pokaže kako društvena fabrika ideologije radi

 

vorhol nije znao za ruski krstur. ali za ruski krstur može biti presudno što zna

za andrija varholu. i zato što je mag demistifikacije. i zato što je korenje biljaka

držao u zdelicama po stanu. ne metafizičkim zdelicama nacionalne kuhinje

već običnim porculanskim. jednostavno je voleo miris korenja. miris

sličan mirisu staračke kože i mirisu zemlje. i jedno i drugo je

zemlji jako blizu. kao i mi sami

 

 

kad posijete pa kad lepo raste

otkako sam ja zapamtio bio je gvozdeni plug. al kako sam od starih čuo oni su

imali samo raonik gvozdeni a sve ostalo drveno. i kaže jedan vodio konje četiri

konja a jedan držo plug a jedan samo izbacuje. stiko kako bi mi rekli po rusinski

kaže triput okrenuli pa imali jednu brazdu. ja sam počeo da orem sa volovimа. išo

sam u školu onda posle četrnaest godina dali mi jednog dana dva vola podomske

rase široki rogovi ovoliki bili. počinjem da orem. nije se to meni sviđalo al dvaput

triput okrenem ide to meni. u redu stvar naučio sam da viknem na njih čale hoj i

tako kako da krenu desno levo. čale to je bio na jednu stranu a hoj na drugu

moje prvo oranje je bilo sa tim volovimа

 

šta vam je najlepše u radu

 

najlepše mi je kad se uradi pošteno i kad se lepo uradi. kad posijete pa

kad lepo raste. onda vidite trud svoga rada. žito kad se samo talasa. znate

 

vas je neko to naučio da radite. neko je njega...

 

pa iz davnog vremena sve to dolazi jer sve se naučilo polako od starih

jer mi kad razgovaramo slušo sam i na televiziji kako u danskoj od sto farmera

i šta ti ja znam samo jedan nema poljoprivredni fakultet. trebalo bi da i mi imamo

školovane paore sa fakultetom. a ja mislim se nama ne treba školovani jer šta

će on da radi sa tom školom. nama trebaju sredstva prvo. oni imaju država

im omogućila. otkad oni rade uvek idu napred. kod nas malo-malo

pa rat. to što postignete on sve poruši. i uvek počinje ponova

a oni idu već dvesta trista godina sve napred

 

sedamdeset sedam puta sedam

da vam kažem dragi miroslavae imali smo mi u krsturu pod ovim

starodrevnim krovovima mnoge susrete i lijepe doživljaje ali ovako kako

danas imamo nismo doživjeli. slušajući tvoje riječi ja sam doživio isusa hrista

jer kako reče profesor vladimir da si lutalica - isus hristos je bio prvi lutalica. prije

dvije tisuće godina isus hristos je lutao palestinskim i izraelskim pustinjama od sela

do sela gdje je našao ovakvu grupicu kao što mi imamo. mogu ti reći da je to eminentna

grupica. elita našeg sadašnjeg života počevši od direktora profesora doma kulture

prosvjete i posebno ove omladine kako ti reče lijepo: evo to je naša budućnost. evo tu

smo svi zahvalni tebi. kao što je bio isus lutalica da kaže ljudima da ima smisla živjeti za

istinu za dobrotu i za ljubav. kad toga ne bi bilo vjerujem dragi miroslаve da i ti ne bi imao

smjelosti i podstreka da se ovako žrtvuješ. jer vidim iz tvojih riječi da ti želiš svakom reći

brat da smo mi braća i sestre. ja bih želeo posvijetliti sa nekoliko reči ako mi to uzmogne

kako smo se mi tu održali dvesto pedeset godina. mislim crkva. pa dobro mi smo mrvica u

cjelini ove naše planete. ja ću pokušati vam osvjetliti glavne dvije ideje koje stoje zapisane

u bibliji na prvim stranicama. evo slušajte. kad su pitali jedanput hrista: koliko puta da

oprostim komšiji kad mi je psovao majku. sedamdeset sedam puta sedam - to znači

mnogo puta. kad je bog stvorio čoveka onda mu je naredio između ostalog da radi i

da ljubi. treba da radimo i uživamo ali u tome može biti devijacija. kad mi radimo i

povećavamo ovo blagostanje što imamo ako mi živimo samo zbog toga mi se

razočaramo i postane nam život dosadan. pa kako ti je dosadan život kad

imaš sve. pa zato što nije bilo po božijem zakonu. mi treba da radimo ali ne

zbog toga da mi u tom bogatstvu uživamo nego da služimo. ovo je vrlo

važna reč biblije. drugo i u ljubavi se greši. mnogi neobuzdani momci

baš sam danas slušao izjutra u četiri sata - slušam prve vijesti... išla

đevojka u goru po vodu. sretne ju momče i čekaj ajde devojče daj

mi malo vode. i ona mu je dala piti i ostalo... i onda se pokajala

pa nije ljubav zbog toga. ljubav je tu. bog je dao ljubav ali

mislim stvaralačku ljubav. sa svojom ljubavlju mi moramo

stvarati obogaćivati i pomagati a ne da budem pečat

prve klase. briga mene menjam đevojku kao košulju

bože dragi. evo tu je greška. čovek treba da radi

i da ljubi ali u poslu i ljubavi treba da bude

granica odnosno ne granica nego ono

oplemenjivanje. ljubav je stvaralačka

to radi crkva. kad ne bi bilo crkve

to je moje skromno mišljenje

mislim da bi mnogi

zalutali

 

 

 

orešković. stara moravica. pačir. bajmok

mišićevo. mala bosna. crveno selo

18. novembar 1994. dvanaesti dan hodanja. prepešačio 24.51 km

 

 

čovek

čovek se ne prepoznaje po narodnosti nego po

čovečanstvu - kaže mi pašo vlado seljak iz ruskog krstura

 

 

odavde

mаlopre u centru pačira zaustavi me

saobraćajna milicija. priđu mi dvojica vrlo strogo i:

 

odakle si

 

odavde

 

iz pačira

 

ne odavde - i pokažem levom nogom asfalt

 

daj ličnu kartu

 

izvadim plakat na kome piše sto dana hodanja kroz svih

petsto sela vojvodine i kućna  adresa: svaka stopa u evropi

 

ovo je moja prava legitimacija

 

on čita i počne da mu se smeši brk

 

svaka čast kaže

 

 

ušumović i hajnal

iz centra bajmoka ka subotici krećem sa svoja dva nova druga

koja se zovu: hajnal danijel imam jedanaest godina i idem u peti razred

osnovne škole vuk karadžić. ušumović zoran imam dvanaest godina

idem u peti razred osnovne škole vuk karadžić

 

oni žive na kraju bajmoka hodaju svaki dan - koliko

 

jedan kilometar

 

jel to daleko

 

pomalo

 

a šta je vama najnezgodnije kad hodate. kiša sunce sneg

 

 

obično kada je vrućina i kada pada kiša. kada je jako vruće

onda nam je toplo a kada kiša pada onda jurimo kući jer ćemo

pokisnuti. evo baš neki dan je padala kiša pa smo pokisli

 

puno

 

u jesmo

 

fotografija: ušumović i hajnal (dvanaesti dan hodanja)

 

 

 

reci mi hajnal ti voliš da živiš u bajmoku

 

volim

 

što

 

tako. meni se više sviđa ovde i lepše mi je tu imam više drugova

 

a tebi ušumoviću

 

isto tako. ima puno društva i volim tako u bajmoku

 

jel vi poznajete sve ljude u bajmoku

 

skoro sve

 

ti znaš ko u ovoj kući stanuje

 

u ovoj tu stanuje jedan učitelj

 

a u ovoj drugoj

 

u ovoj neka stara baba i jedan čovek a u onoj stanuje učitelj isto. mađarski

 

kažite mi jel živi ovde više nacija ili jedna nacija

 

više nacija

 

koliko

 

oko desetak

 

jel to dobro kad u jednom mestu ima više nacija

 

jeste

 

zašto objasni mi

 

ja se slažem sa svakim. ja se nisam s nikim posvađao

 

 

i

 

 

od gazdinog gledanja od gazdinog oka i

plodovi su lepši. voćka to primeti ako je gazda voli

 

 

i

 

 

ja se slažem sa svakim

ja se nisam s nikim posvađao

 

 

i

 

 

dragi

ljudi ja ću

i danas za

vas

hodati

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

7. april 2026.

27883. dan mog života

 

 

srbobran. sirig. kamendin. zmajevo. bačko dobro polje

10. novembar 1994. četvrti dan hodanja. prepešačio 26.53 km

 

 

kamena nema

u vrbasu večeras pričaju došljaci

 

kad sam došo oči su mi bile prazne jer nisam

imao šta da vidim. da se uhvatiš za kamen da se baciš

na nekog a kamena nema - kaže blagoje baković

 

1911. u vrbasu je

 

                                                       pristiglo                          predato

 

običnih pisama                                360.880 kom                  560.372 kom

preporučenih pisama                          1.294 kom                    14.080 kom

paketa                                                 9.735 kom                    26.603 kom

novca (uplate)                                      1.622 kom                      1.976 kom

predatih telegrama                                                                   11.353 kom

prispelih telegrama                                                                   10.797 kom

pretplatničkih telefona                                                                     62 kom

 

 

 

vrbas. despotovo. ravno selo. savino selo. kucura

11. novembar 1994. peti dan hodanja. prepešačio 24.24 km

 

 

koja su hranila vojvodinu

malo pre mi čovek iz stare šećerane u vrbasu kaže

sva velika poljoprivredna dobra sa po tri hiljade do pet hiljada hektara zemlje

koja su hranila vojvodinu davala mleko i meso su propala ili su na ivici propasti

 

 

a gde će ga biti ako ga ovde nema

šta je ovo nema nigde hleba a gladan sam ko pas a gde će ga

biti ako ga ovde nema u ovoj žitnici - kaže perić zdravko u ravnom selu

 

 

 

kula. lipar. bajša. bačka topola

mali iđoš. lovćenac. feketić

12. novembar 1994. šesti dan hodanja. prepešačio 13.88 km

 

 

sa rajkom sredojević i milutinom obradovićem fotografišemo spomenik

jožefu kišu čoveku koji je kopao kanal bezdan-vrbas. kiša je hladno je padaće

sneg. na spomeniku piše ovde počiva jožef kiš plemić ugarske o čijoj besmrtnosti

svedoči francov kanal a o čijoj smrtnosti svedoči ova mermerna ploča. rođen

u budimu aprila 1748. godine umro u somboru bačkoj 1813. godine

 

hodali smo po kiši. prošli kulu lipar bajšu

bačku topolu mali iđoš lovćenac, feketić

 

 

* * *

 

sva sela su oblik

 

 

 

pivnice. odžaci. ratkovo

14. novembar 1994. osmi dan hodanja. prepešačio 19.02 km

 

 

malopre je zatvorena izložba milutina obradovića

fotografa u sobi 211 hotela bačka u vrbasu

 

krećem na hodanje

 

 

vuković. veljković. ratkov. veljković 

bojan vuković

veljković stanimir

ratkov predrag

veljković dragan

 

šta ste sad igrali

 

igru u krug. cica mace

 

bila su to četiri dečaka koji su se igrali

sa izduvanom loptom u ratkovu

 

kamioni nose šećernu repu

 

 

 

crvenka. sivac. kljajićevo. telečka

rogatica. krivaja. bački sokolac

15. novembar 1994. deveti dan hodanja. prepešačio 22.77 km

 

 

dok fotografišem lepu crkvu u sivcu jedan biciklista mi kaže jel se to sme

fotografisati. posle njega nailazi policijska kontrola koja me pita šta radim

kada im pokažem plakat smeše se i ljubazno me pozdravljaju

 

 

to nam je život da ti pravo kažemo

ustopirao sam sašu dimovića i on me

doveo u svoju kuću kod svojih roditelja na kafu

 

kako se vi zovete

 

ja se zovem vera

 

miloš jožef

 

novaković svetlana

 

mi smo pravoslavni cigani a selo telečka je inače mađarsko

 

jeftine kuć pa smo se tu mogli skupiti da možemo živeti

 

a odakle ste dolazili

 

ja sam iz sivca rodom. muž mi je tu rodom. mi smo othranili sedmoro dece siročadi

 

osim vaše dece

 

ne to nisu naša deca. to su sve od njegovog pokojnog brata steve

 

pokojni brat steva je imao sedmoro dece

 

ne dvoje sinova je imao. onda pokojni matija

je sina i kćerku imo pa smo tu decu othranili

 

onda i od sestre jedna mala ostala

 

nezapošljeni i to da ti kažem. nemamo nikakvo sredstvo. zemlju nam nisu dali

 

i kupili mi ugalj od bosanaca da radimo i dođe inspekcija pa

nam i to oduzme. e sad ostaje nam samo da idemo da krademo

 

ma kakvi da kradem. dok god mogu da trgujem trgovaću

kada možedu bogataši da švercuju sa gorivom sa naftom sa

dukatima i sa zlatom mogu i ja ciganin da radim sa ugljem

 

pre smo živeli od konjske trgovine

 

jeste i vi to radili

 

jesmo. majka i otac prosili su u selo pa su nas tako othranili

 

i vaši isto

 

i naši isto. nikakvo sredstvo nisu nas znali uputiti da živimo

 

a vi niste prosili

 

nismo. fala bogu nismo. pošto smo se pronašli malo smo radili malo to trgovina

malo sa ugljem. otimamo se za život da radimo jer znamo da puno izbeglica ima

ratna doba. ne možemo tražiti ono šta ne možemo nego ono šta se može trebali bi

i nama da pružidu. ako smo cigani jel i mi se borimo za ovu zemlju. mi nismo išli u

inostranstvo da vodimo politike. mi di smo se rodili tamo ćemo i da umremo

 

jednog sina smo izgubili sad u ratu u sežani na granicu. imo još dvanest dana

da dođe kući pa su ga ubili. nikakvu pomoć nismo dobili. ništa nismo dobili

 

to je bilo kad je rat počeo

 

da

 

kako se zvao

 

dimović matija. ubili su ga i nikom ništa

 

jeste voleli konje

 

pa da i sad imamo jedan par konja

 

to nam je život da ti pravo kažemo. prežemo u kola idemo babučati kukuruzu

nekad i krademo kukuruz. ozbiljno kažem ovo otvoreno. ja sam i miliciji rekla

to svima kažem. nezaposleni čovek ni sin ni ja. niko nije zaposlen u kući

nekad babučamo kukuruzu nekad krademo

 

znači volite da budete na konjima

 

volimo to nam je život. to je naše ostalo od starijih znaš

 

 

ljubav

 

ljubav je čudo - kaže mi mirko korać šofer topolatransа

 

 

 

njegoševo. pobeda. svetićevo. kevi

kavilo. buranšor. torjoš. novo orahovo

16. novembar 1994. deseti dan hodanja. prepešačio 15.06 km

 

 

telo se navikava na kiše i hladnoće i sve ono što ga očekuje u zimu. dok

hodam setim se početka ruže lutanja tamo u engleskoj. na današnji dan

osmog dana hodanja tačno pre tri godine pomogao mi je ron corrigan svojim

hrabrenjem. nikad nemoj stati rekao mi je. prolazim kraj gostione novi život

(új élet) u svetićevu. izlazim iz svetićeva i hodam ka kalvinovu. čitava tajna

je u tome: zašto neki ljudi žive u svetićevu a drugi u kalvinovu

neću razmišljati o tome samo ću pružiti korake po ovoj

kišici da to na jedan lepši način razumem

 

 

* * *

 

danas su vezali put kavilo-utrine. pedeset godina su ljudi iz utrina

morali da idu sto kilometara okolo da bi došli do gunaroša. sad

hodam po tom putu. na ovom proširenju se asfalt još dimi

 

 

zapažanje kamiondžije

u kafani u utrinama razgovaram sa ivicom ivković

 

šta ti radiš

 

kamiondžija. neko bi reko kv vozač ja uvek kažem kamiondžija

 

jesi dugo kamiondžija

 

petnaestak godina

 

jel dobro biti kamiondžija

 

uvek je dobro ono drugo. to se ne zna

svako za svoj posao može reći loše strane

 

kaži mi ti radiš puteve

 

da. isključivo izgradnja puteva

 

jel to zanimljiva stvar

 

volim kad odemo u neko selo i gradimo ulice. onda uđeš u kuću

pozovu te ljudi pričaš sa njima. uvek sam to voleo ljude poznavati

 

i kakvi su ljudi

 

uglavnom nemam loša iskustva sa ljudima a sa neljudima... kad

mu uđeš u kuću svaki je dobar a druga stvar taj isti kad bi 

se s njim gurao za hleb možda bi bilo drugačije

 

a neljudi

 

neljudi su loši. neljudi uglavnom misle samo na sebe. neljudima

ne idem u kuću. dobro je i to znaš. ali mislim na neku unutrašnju

kulturu kućnu kulturu da im to malo fali ne malo nego...

 

jel postoji sukob došljaka i meštana

 

ovdašnji ljudi ovde koji su odrasli generacijama oni su naučili da rade

ko god da dođe oni će uvek biti radnici. a ovi koji dolaze odma će biti direktori

panduri i šta ja znam. bilo koji veseo događaj on mora da ispali šanžer metaka

kad u apatin izađe sa venčanja i opali tri heklera u vazduh pred milicijom samo

sliku tog srbina pošalji u njujork na bilo koju izložbu i niko ga više ne treba da

ubeđuje kakav ovde narod živi. ja verujem kad u brdu odrasteš pa vukovi

pa ono... on gleda sina da odrani da najbolje gaća da najbolje trči. to

je moje zapažanje kao kamioniste

 

 

* * *

 

posmatram stvari u kafani u utrinama. veliki ventilator za leto

stare svetiljke crveni stolnjaci. u drugoj prostoriji sklapaju se bilijar stolovi

poneka muva u vazduhu. veliki sat pokazuje petnaest do dva. za dva stola

sede graditelji puta za trećim sam sedi meštanin. kiša pada po građevinskim

mašinama. na zidovima uramljene slike marlboro i coca-cola. na jednom

stolu šah. sve izgleda kao da je život zamro ali će trajati večno

 

 

i

 

 

baš

reči ovih

ljudi odišu

životom

 

 

i

 

 

baš

su reči

koje odišu

životom

živa

lepota

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima