AUTOBOGOGRAFIJA

18. jul 2025.

27620. dan mog života

 

 

1189/2464

 

3583  oprao sam jučerašnje blatnjave patike i sada iz bele

crkve krećem uz graktanje vrana i sivilo današnjeg dana

 

3584  pet do tri u selu parti sa dvadeset pet kilometara u

nogama. dan je siv. i na to umor i glad. neko cepa drva u dvorištu

 

krevet sam za noćas platio

976. hodanje

pada kiša u vršcu. stojim u jednom dovratku

i uživam. izašao sam malopre iz hotela. okupano

telo sa trideset današnjih kilometara je srećno. osećam

umor u mišićima kolenima tetivi i osećam kišicu. izašao sam

da večeram nešto toplo ali kafana je zatvorena. već više od

godinu i po dana nedostatak novca mi zaustavlja kretanje a

ipak se krećem. u dilemama sam. da li da put nastavim samo

po vojvodini jer bih tu nalazio besplatna prenoćišta i hranu

sve bi ostalo isto jedino ne bi bilo evrope. ili bi to bila evropa

u malom. osećam bezrazložnu sreću. sreću u neizvesnosti

ipak krevet sam za noćas platio. soba je topla. jučerašnja

je bila hladna. a i u ovom dovratku mi prija. nije hladno

kišica sporo pada. poneki prolaznik. sada je krevet još

bliži a u ruci su mi sir i sok. izlazim iz dovratka

kao treći čovek krećem niz ulicu

vršac 9.2.1995

 

 

 

1190/2463

 

3585  sunčan hladan vetrovit dan. krećem iz vršca

trske sa obe strane puta. od noćašnje kiše put se beli

 

3586  grakću crne vrane u plavom nebu. nekoliko puta sam na ruži lutanja video ovo

kovitlanje ptica kao sada. najlepša slika koju sam ikada video je to kruženje hiljada ptica

u nebeskom prostranstvu. video sam ih nad jednim mlinom u holandiji nekoliko puta u

temišvaru. sada ovde iznadkonaka. kovitlaju se u tri grupe. tri ruže u nebeskom prostoru

 

stranac stranac

977. hodanje

dvadeset pet do pet vidim

na crkvi u novom sadu. umoran

sam ali i spokojan. u ovom gradu

uvek prepoznajem svoju mladost. vidim

prolaznost kao na dlanu i osećam sve je

jedno. podižem glavu sada je na osunčanom

satu dvadeset do pet. iznad drveta u crkvenoj

porti je izašao mesec. izlazim iz dovratka

kao treći čovek krećem niz ulicu

ja sam potpuni stranac

novi sad 10.2.1995

 

 

 

1191/2462

 

3587  osećam kako mi se od razdraganosti napinju mišići kaže mi viktor segalen

 

mošorin

978. hodanje

posle desetak godina

ponovo sam posetio mošorin

i titelski breg. jedan obli breg bez

drveća. samo trava. u ravnici breg liči

na misao. mošorin je slepo crevo. posle

mošorina nemaš gde dalje. dugačke ulice

stare kuće i prazne klupe. poneko iz vrata

izgleda na ulicu. sve što proživim zvoni

ja sam potpuni stranac. priroda je to

novi sad 11.2.1995

 

 

 

1193/2460

 

3588  vodeno nebo se ogleda u vodi kanala. danas je devedeset deveti dan

hodanja kroz vojvodinu. to hodanje sam nazvao sva sela. miris svih sela me je

opio i ničega se više ne sećam. samo zanos. samo telo u kome sada žive sva sela

 

3589  umetnost kretanja samo uz pomoć donjih udova

i jeste osnova žive spontane umetnosti nikolaj fjodorov

 

sva sela

979. hodanje

sunčan topao dan i onda

polako smiraj i zahlađenje. crkva

i ravnica. zabačena sela. knežević

pavle iz šurjana. trske i dolme i ponovo

zelenilo na poljima zelenilo mladog žita. i

ponovo oranja i ponovo proleće. priroda

je to. sa predvečerjem nestaje dan

novi sad 13.2.1995

 

 

 

1194/2459

 

3590  stoti dan hodanja vojvodinom završavam hodanjem od sremske kamenice prvog

uzvodnog sela od novog sada na desnoj obali dunava do kovilja prvog nizvodnog sela od

novog sada na levoj obali dunava. u prvom je rođen j. j. zmaj u drugom laza kostić. moje

hodanje simboliše prelazak sa obale na obalu iz srema u bačku kao spajanje zmajeve i

kostićeve linije čija razdvojenost i danas suštinski ugrožava kulturu ovog podneblja

 

3591  trideset treći kilometar. nebojša nada i ja po kiši ulazimo u kovilj

 

3592  na trideset četvrtom kilometru današnjeg hodanja

čudesna belina gornje koviljske crkve. otme mi se joj kako si lepa

 

stoti dan

980. hodanje

hodanje sa jedne obale

dunava na drugu sa nadom petronijević

i nebojšom dabićem. u širokom luku koviljska

dolma se pružala u nedogled. videli smo crkve

preko njiva. utabana mekana staza nas je nosila

ka noći. padina nasipa u luku je podsećala na grudi

i zagrljaj. u kovilju smo ušli u mrak. dve bele crkve su

bile kruna mog stodnevnog hodanja po vojvodini. tu

smo popili vino. u kovilju sam stavio tačku na sto

dana hodanja vojvodinom. sa predvečerjem

nestaje dan. sutra nastavljam sa

1195-tim danom ruže lutanja

novi sad 14.2.1995

 

 

 

1195/2458

 

3593  hodajući sto dana vojvodinom prošao sam kroz 447 sela. za realizaciju

ovog rada sam dobio od zorana kolundžije: 4.000 dinara. 20 prenoćišta u hotelu

putnik u novom sadu. 17 kolor filmova. 11 crno belih. 20 audio kaseta

 

3594  spavao bih samo bih spavao. skupio bih se sklupčao

ne bih izlazio. da mi je toplo nežno blago. sporo i tiho

 

3595  šezdeset i jedna mi je. mamu mu kako je samo život brzo prošao

brzo. jako brzo. kao da sam juče bio dete govori pecaroš svom mlađem

drugu dok pecaju na desnoj obali dunava među šlepovima

 

preći preko stvari

981. hodanje

dužina ovih tekstova zavisi od mog

umora. od veličine stranice svеske u kojoj

pišem. od želje da budu jednostavni smireni

kao more. puni i prazni kao ravnica. da u njima reči

budu reči. da nema treptaja nego gledanja. nekada u

tome uspevam nekada ne ali i kada ne uspem ostaje

svedočanstvo. ovaj tekst govori o kraju mog današnjeg

hodanja u kome sam bezrazložno sretan. jedni mi kažu

suviše si srećan. drugi kažu suviše kukaš. i prelazim ulicu

ulazim u pijacu na satelitu. tebe će u dom kaže dečak

dečaku sa kojima se mimoilazim. sutra nastavljam sa

1195-tim danom ruže lutanja. nеžno prelaziti

preko svih stvari

novi sad 15.2.1995

 

 

 

1196/2457

 

3596  ove reči su tu i ova meka zemlja po kojoj hodam

 

3597  tužan usamljen uplašen ogorčen. trebalo bi to ispljunuti

 

3598  dok mislim o čemu da pišem izleću dva psa pored

kanala i napadaju me. telo mi je još šokirano strahom

 

3599  očaj mi se ceo dan skuplja i sada ga već pretvarаm u pusto tursko

 

trajanje

982. hodanje

hodao sam sa aleksandrom

reljićem. pričao mu o ruži lutanja o našem

zajedničkom hodanju koje se nadovezuje na

sva prethodna kao dan na noć noć na dan. prilazili

smo gomilama peska i šljunka. prilazili smo betonskom

zidu. sve što smo videli trajalo je i bilo lepo. podajem se

tom trajanju. zagasitosti tmurnog dana. predajem se blatu

preko koga smo prelazili. onda sam ostao sam i nastavio

zabrinut i usamljen. pesnik iz praznine. nežno

prelaziti preko svih stvari. samo koraci

novi sad 16.2.1995

 

 

 

1197/2456

 

3600  kako je miran dunav i čist vazduh. sve se sija u jasnoći. prelazim

preko mosta pored mene prolazi stari zeleni prljavi voz. oseti li kako hodam

 

3601  stojim i gledam puževe kako se uspinju uz potporni zid mosta

i setih se kad bejah mlad bejah kažnjen i odbačen od društva

 

3602  dok hodam po ovoj stazi pored dunava dodirujući šiblje osetim sve je umetnost

 

3603  poezija je pevanje

 

3604  ne pitam se da li bog postoji jer dao mi je svoje ja

 

strah dno i sreća

983. hodanje

ja koji hodam evropom nemam

ni dinara da se pomerim. osećam

sreću i strah od dna. to je snaga

života. samo koraci. mirno hodam

ka sledećem što me čeka

novi sad 17.2.1995

 

 

 

1198/2455

 

3605  super dan. to što pada kiša. što pomažeš čoveku gurajući mu žuta rasklimatana

kolica prepuna drva za ogrev. kolica kojima je pukla lamela kaže rajka sredojević

 

dah za dar

984. hodanje

othodao i obavio posao

ređaju se porazi za porazima

porazi su ljuta rana. hrana za dobar

plod. samo da izdržim samo da izdržim

da u svim povređivanjima ostanem mek i

da nikog ne ozledim. pada kiša. mokar sam

osećam: noć ću provesti u košmaru. da to

je ruža lutanja. odricanja. mirno hodam

ka sledećem što me čeka. padaj

kišo padaj

novi sad 18.2.1995

 

 

 

1200/2453

 

3606  posle stotinu dana hodanja od sela do sela vojvodine sada na sunčanom putu

hodam ka budimpešti. veliki put uzbuđuje svojom snagom. brzinom i daljinom. sunce

je na njemu intenzivnije. čujem korake kako škripuću po sitnom šljunku pored puta 

 

3607  svečanim

 

čelom dodirujem svetlost

985. hodanje

toplo veče u budimpešti. prelazim preko

margit mosta. dunav je na istom mestu na

kome sam ga ostavio. noć je ista kakva je

oduvek i bila. čelom dodirujem svetlost u

budimu. uz tamu dunava bacam svoj

pogled. padaj kišo padaj. sestra

sam bratu svom brat sam

sestri svojoj

budimpešta 20.2.1995

 

 

 

1201/2452

 

3608  proleće u budimpešti. penzioneri sede po klupama u

parku i igraju šah. majke guraju decu u kolicima. bake izvode pse

 

3609  pola šest je još je dan. sumrakom se sve nad budimpeštom plavi. sa margit mosta

gledam veliki dunav i veliko nebo nad budimpeštom. sa zadnjom sunčevom svetlošću i

uličnim svetiljkama koje su se upalile sve liči na svečanost. istorija. prolaznost

 

očaj

986. hodanje

ceo dan mi je prošao

u brizi i spokoju. brinuo sam

se do očaja. očaj me je obuzimao

rušio i grlio. vrteo sam glavom drhtao

telom da mi izađe ta velika nevolja. nevolja

u kojoj su se ujedinili sujeta. neuspesi. gorčina

nemoć. jad. ali onda bi neočekivano i polako

nailazio spokoj. tihi koraci su ulazili u mene i

činili sve lepim u meni i oko mene. dok se

vraćam posle ponoći ova borba između

očaja i spokoja još tinja. sestra sam

bratu svom brat sam sestri svojoj

baš tu između učinjenog i

koraka koji činim

budimpešta 21.2.1995

 

 

 

1202/2451

 

3610  prose prosjak i njegov ker u rakoci ulici

 

3611  u džepu mi je sapun večeras ću oprati i jučerašnje čarape

 

3612  do sada mi je najviše snage otišlo na emocije

i brigama o novcu. ali ne vredi i bez jednog sam i bez drugog

 

moji tuđi stanovi

987. hodanje

kišica. nosim ljute paprike

u najlon kesi. večeraću ih sa margarinom

i sokom. i onda ću spavati. u tuđim stanovima

jedino se u krevetu osećam slobodnim. u njima

osećam telo mi je nevino. dok ovo pišem osećam

grč u ramenima i nadlakticama ruku. to je od umora

i samoće. ulazim u tramvaj 69 da me odbaci jednu

stanicu. to je uglavnom to. baš tu između učinjenog

i koraka koji činim. hodaju hodaju moja ramena

budimpešta 22.2.1995

 

 

 

1203/2450

 

3613  umetnost se u životu uči a životu u umetničkom delu kaže mi fridrih helderlin

 

krik put

988. hodanje

sinoć mi je pukla zubna

proteza. pukla na korici hleba po

tradiciji. ceo dan mi prolazi u krezubavom

sramu. skupljam se u sebi da se sačuvam

sam na ovom svetu. moje je hodanje tiho

i nečujno. krik. krik put. vikao bih plakao

da budem to što jesam. i plakaću i ići i

ljubiću. hodaju hodaju moja ramena

tako je plav ovaj i onaj svet

budimpešta 23.2.1995

 

 

i

 

 

ove reči su tu i ova

meka zemlja po kojoj hodam

 

 

stojim i gledam puževe kako se uspinju uz potporni zid mosta

i setih se kad bejah mlad bejah kažnjen i odbačen od društva

 

 

dok hodam po ovoj stazi pored dunava dodirujući šiblje osetim sve je umetnost

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

nema ama

baš ničeg

napaljenijeg

od tvojih

deset

godina

osim

tvoje

jebežljivosti

i

sad

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

17. jul 2025.

27619. dan mog života

 

 

1176/2477

 

3552  kiša sneg vetar. ponovo škola velikih promena. malopre strašna grmljavina iz neba

 

3553  zvone zvona u vojki. seljaci svečano izlaze

iz crkve. deca pretrčavaju ulicu. život se živi kao i uvek

 

3554  noge su mi mokre i na ovoj hladnoći me peku kao vatra

 

3555  ribar sa kojim sam se malopre družio kaže da je jutros osvanuо sunčan

dan sa deset stepeni. sada je ispod nule i pada kiša sa snegom. nosi ih vetar. hodam

ka pećincima. sneg leti kao da dolazi iz najveće daljine. kao neka stara najstarija priča

 

vatra hladnoće

965. hodanje

tekst na kraju dana završavam

u staroj pazovi čekajući autobus do

inđije. ceo dan sam bio mokar. prepešačio

sam 21.50 km. u ovom trenutku se u pazovi

ugasilo svetlo i više nema struje. celim putem su

me pratili sneg i kiša. u šimanovcima sam svratio kod

mirka đorđevića. grmelo je usred zime. noge su me pekle

od hladnoće. prošao sam kroz pećince. prhovo. mihaljevce

karlovčić. deč. šimanovce. jedan deo puta sam se vozio 

sa plavom ženom. radi u vukovaru kao krupije. pre pet

godina na današnji dan se udala. ima dete od četiri

godine. prošle godine joj je ubijen muž. život je

pred njenom lepotom. ostao mi je pogled u

zapadajućem suncu. poklanjam ti

moje mokre noge

inđija 27.1.1995

 

 

 

1177/2476

 

3556  naravno ruža. naravno sunčan dan. to su talasi promene. grudi života

 

posle napora predah

966. hodanje

hodao sam sa rajkom sredojević

prošli smo devet sela. sami na putu

smejali se. videli sahranu. videli venčanje

vozili se sa kolima hitne pomoći i đubretarskim

kolima. pričao sam rajki o jednostavnosti. gledao

sam joj lice naspram oranice i neba. kako je žena

lepa. sada sam u novom sadu. lepa je kao nedogled

vetar nosi papiriće na glavnom trgu. kišica svetluca

ispod uličnih svetiljki. obavio sam posao za ovu

nedelju. to je ono što me čini i mirnim i srećnim

poklanjam ti moje mokre noge. svetlucanje

po asfaltu pomaže sreći

novi sad 28.1.1995

 

 

 

1179/2474

 

3557  krećem na hodanje sa kventinom tarantinom

kaže mi onaj koji ima svoje gledište na stvari pobeđuje

 

3558  crna svraka na putu gleda crnu preoranu zemlju. druga preleće put nošena vetrom

 

3569  vodeno nebo oslonjeno o ravnicu na

severu prema bačkom petrovcu ka kome hodam

 

3560  svojim vetrom veliki kamion mi nanese kišnu prašinu u lice

 

3561  ne pitajući lokomotiva popodnevnog voza uđe u moju hodačku pažnju

 

svetlana gajinov direktor škole u kulpinu

967. hodanje

završavam današnji dan sa kišom u bačkoj topoli. hodao sam

ka kući endre penovca. oko podne su me dočekala deca na mostu u

kulpinu a na ulasku u školu sa stepenica mi je prilazila direktorka svetlana

gajinov mlada žena pesnikinja. ima nade ako žene preuzimaju stvar u svoje

ruke. u kulpinu smo slavili 650 godina ovog beloplavog mesta. ali vratimo se

kišici u bačkoj topoli. nije hladna nije jaka ne čuje se. samo je osetim i vidim

po baricama. senovito je zagasito je. svetlucanje po asfaltu pomaže

sreći. zastanem i gledam kako iz produženog oluka

na travnjak curi kiša sa krova

bačka topola 30.1.1995

 

 

 

1180/2473

 

3562  prilazim malom selu velebit. put vodi direktno u sunce iznad njega. asfalt

je uništen. pognuo sam glavu i gledam ga. razbijen i okrunjen. i on ima dušu pomislim

 

3563  pada sunce staje vetar. završava se još jedan dan

 

sunce u ovoj rečenici nestaje

968. hodanje

završio sam današnje hodanje. stojim na raskrsnici

puta kanjiža - senta. biciklista je otišao prema adorjanu

iznad trešnjevca zapada roza žuto crveno sunce. jedan

čovek dolazi. jedna rečenica srednje dužine je dovoljna da

u njoj sunce zapadne za sedminu svog dela. sada je polovina

sunca iza trešnjevca. skrenem pogled ka kanjiži gledajući da li

dolazi autobus. sve mi se zamuti od malopređašnjeg gledanja

u sunce. to je samo žar nad selom koje ostaje u senci. sunce

je još jedan mali trag. čovek u crvenim gumenim čizmama

je sada na tridesetak metara ispred mene. sunce u ovoj

rečenici nestaje. nema ga više. iz kuće pored puta

čujem radio. autobusa nema. čekaću zastanem

i gledam kako iz produženog oluka na

travnjak curi kiša sa krova. da li će

i sutra biti sunčan dan

ada 31.1.1995

 

 

 

1181/2472

 

3564  sunčan dan. već nekoliko puta u ovih sto dana hodanja vojvodinom izlazim ovom ulicom

iz bečeja. priroda puta je u ukrštanju spajanju. put se pretvara u škrabanje. trag ruže

 

3565  u malom prozoru na jednoj čaši luk na drugoj jaje. prodaju se

 

3566  pet i dvadeset je. hodam od kumanova do melenaca. još

se vidi ali noć mi je već na ramenima. na zapadu užareno crvenilo

se razlilo po horizontu. mladi mesec sija po vodi koja se ledi po pustari

 

drhtala je ni ime joj ne znam

969. hodanje

u noći sam u melencima sat i po čekao autobus

na praznom autobuskom stajalištu je već čekala

mlada žena. krhka. govorila je tiho. bilo je hladno. video

sam kako je drhtala. uživao sam gledajući je nežnu. majku

dvoje dece. i juče i danas je bila u poseti svom ocu u banji pa

se stotinak kilometara vraćala nazad za beograd. u svakom danu

otkrijem krhkost koja me opčini. kojoj se zavetujem. za koju pišem

i hodam. ovo je roman od hiljadu stranica da bi rekao par rečenica

o ženi sa kojom sam do malopre razgovarao. kojoj ne znam ni

ime. koja je nastala u ovom romanu i u njemu nestala. da li

će i sutra biti sunčan dan. u zrenjanin sam stigao kod

prijatelja duške đorđević i laze crkvenjakova

zrenjanin 1.2.1995

 

 

 

1182/2471

 

3567  juče sam hteo da zastanem na dvadesetohiljaditom kilometru

ali sam zaboravio zastajem sada na dvadeset hiljada devetom na izlasku

iz zrenjanina u dvanaest sati i petnaest minuta hiljadu osamdeset

drugog dana posle polaska iz londona 9. novembra 1991

 

3568  na uskom putu ka putnikovu kaže glumac harvi kajtel lakše je svim tim vođama

na balkanu i u celom svetu koji su pristalice uzimanja oružja. ali ja njima poručujem

ja vas dobro poznajem jer ja sam bio marinac i znam da vam je jednostavnije

da uzmete pušku nego da duboko razmišljate. zagrlim ga zbog ovih reči

 

3569  što nisi brate vozom kaže mi seljanka na malim kolima koja vuče još manji konj

 

dvadeset hiljada kilometara

970. hodanje

prošao sam dvadesethiljaditi kilometar

prošle godine u aprilu u budimpešti sam napravio

dvadesetmilioniti korak. slušao sam danas rumunski

jezik u uzdinu. uživao u popodnevnom suncu. na putu

dugo nije bilo nikoga. put je prolazio paralelno sa prugom

prošla su dva-tri voza. oko šest uveče stigao sam u pančevo

i posle četiri godine video jelenu herceg. oko ponoći sam

se vraćao u krevet bez imalo snage drhteći na hladnoći

koja je padala. u zrenjanin sam stigao kod prijatelja

duške đorđević i laze crkvenjakova

sluga sam divljenju

pančevo 2.2.1995

 

 

 

1183/2470

 

3570  dvadeset do pet. čobanin sa svojim magarcem napasa ovce pored železničke pruge

 

3571  izabrao sam najteži put bez autoriteta i terminologije. živeti bez

autoriteta znači živeti bez poziva. bez oca. živeti bez terminologije znači

živeti bez određenja. bez reči uzetih u istovetnom značenju. bez principa

teza i bez pogleda na svet citiram reči bele hamvaša kao svoje

 

to to

971. hodanje

ponoć. u pančevu sam

prođe dan. sada je noć. sutra

je opet dan. zanos je jednostavan

vizije su tu. čistači ulica dugačkim metlama

čiste asfalt. prolazim pored crkvene porte

kamion sa cisternamа skreće udesno. ja

skrećem levo prema hotelu. skupljam se

oko tvoje duše. sluga sam divljenju

svaka rečenica je porođaj

pančevo 3.2.1995

 

 

 

1184/2469

 

3572  hodam da bi osetila da sam ovde na ovoj

stranici na svakoj stranici sa tobom i tvojim rukama

 

3573  lutanje je listanje stranica knjige i traženje u knjizi onoga što je već 

u tvome srcu. sve je u kretanju. bela sunčana prašina skriva valovitost oko

dunava. na drugoj strani linija horizonta je čista crna zemlja i plavo nebo

 

3574  preda mnom su tri crkve u dolovu

 

pođi s nama brate do dolova

972. hodanje

dolovo. mramorak. delibato. sela na obronku

deliblatske pešćare. trske. bare. lesna brda. ravan

put. crkve. vlažne njive. subotnji praznik. spomenici

bratstvu i jedinstvu. peščane ulice i popodnevno sunce

i opet popodnevno sunce. sija ta svetlost kao drag trag

uveče razgovor u domu za nezbrinutu decu. tu osećam

da mi je srce živo. tu uvek osećam da je život živ. oko

ponoći obojeni program je prašio u pančevu. svaka

rečenica je porođaj. dolovo. mramorak

delibato i subotnji živi trag

pančevo 4.2.1995

 

 

 

1186/2467

 

3575  nad gajem veliko jato vrana vrtloži visoko u nebu

 

3576  hodam deliblatskom peščarom i kažem istina sam ruže

 

3577  deset do pet. izlazim iz gaja. još je dan ali samo još

petnaestak minuta. i kao u mnoga predvečerja brine me prenoćište

 

užas ludila

973. hodanje

na kraju dana pokupio

sam užas ludila na licima bolesnih

koji su hodali ludnicom u kovinu. koji je to

ponor. koje su to ivice. ko nas to čuva. jedan

deo puta sam hodao kroz peščaru. peščara čuva

pukli ljudi kao razbijeni brak. osetio sam nanešeno

vreme kako se sleglo u dinama peska. dolovo

mramorak delibato i subotnji živi trag

sve se od peska žutilo

pančevo 6.2.1995

 

 

 

1187/2466

 

3578  hodam grebencem. selo na pesku bez asfalta. oseća se

starost sela. u zabačenim selima sačuvala se prošlost. ta prošlost je

uzbudljiva. sve liči na napušteni stari vinograd. loza odsečenog života

 

3579  put od grebenca do kajtasova je peskovit. ugodno je za hodanje. nema na njemu

brzine. vide se tragovi. rupe na putu su pune vode. po blatu se presijava sunce. šljunak

šušti pod stopama. put živi sa okolinom i bez znakova. hodam kako se nekad putovalo

 

3580  ćurke prolaze pored belih gusaka koje leže na suvoj travi

 

sredinom puta

974. hodanje

maloprе je zapalo sunce

iza puta kojim hodam. gledao

sam kako je nestajalo. sada se horizont

rumeni rumenilom ruže. iznad svetlost plavog

neba. sa moje leve strane orezano staro drveće

čujem pticu u nebu. grakće. kad budem došao do

onoga znaka koji pokazuje da put skreće levo biće

dvadeset kilometara današnjeg hodanja. prošao sam

kroz vrapčev gaj. crvenu crkvu. jasenovo. dupljaju

grebenovo i kajtasovo. mislim na apstraktnu umetnost

dvadesetog veka i umetnost tela. to je ona stara

linija duše i tela. prilazim sredini puta i hodam

sredinom. tako se završava moj današnji

dan. sve se od peska žutilo. hodam

sredinom puta liči mi na harmoniju

kovin 7.2.1995

 

 

 

1188/2465

 

3581  kad sam izašao iz hotela svežina jutarnjeg vazduha me je rasplakala

 

3582  čičkovi i blato. dok hodam prema vojvodincima

zemlja mi se lepi za patike kao znoj za kragnu mojе košulje

 

zemlja i znoj. patike i kragna

975. hodanje

i večeras kao i sinoć uhvatio me je mrak. umoran

na uglu u selu jasenovo i čekam da me neko prebaci u

belu crkvu. stojim u osvetljenom centru sela. tu se prodaje

benzin. autobusa nemа. danas još ništa nisam jeo. nije mi

hladno ali telo se hladi. savijam kolena. imao sam sreću

povezao me je sa svojom porodicom pop iz jasenova

krevet nije daleko. hodam sredinom puta liči mi

na harmoniju. sada je krevet još bliži a

u ruci mi i sir i sok

bela crkva 8.2.1995

 

 

i

 

 

jedna rečenica srednje dužine je dovoljna 

da u njoj sunce zapadne za sedminu svog dela

 

 

već nekoliko puta u ovih sto dana hodanja vojvodinom izlazim ovom ulicom iz

bečeja. priroda puta je u ukrštanju spajanju. put se pretvara u škrabanje. trag ruže

 

 

u svakom danu otkrijem krhkost koja me opčini. kojoj se zavetujem. za koju pišem i hodam

 

 

izabrao sam najteži put bez autoriteta i terminologije. živeti bez

autoriteta znači živeti bez poziva. bez oca. živeti bez terminologije znači

živeti bez određenja. bez reči uzetih u istovetnom značenju. bez principa

teza i bez pogleda na svet citiram reči bele hamvaša kao svoje

 

 

hodam da bi osetila da sam ovde na ovoj

stranici na svakoj stranici sa tobom i tvojim rukama

 

 

uveče razgovor u domu za nezbrinutu decu. tu 

osećam da mi je srce živo. tu uvek osećam da je život živ

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

poklanjam

ti se jer si se

usudila i

samo

ljubila

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

16. jul 2025.

27618. dan mog života

 

 

1161/2492

 

3526  mraz stego dan pa ga ne pušta

 

3527  umor

umor dolazi polako

neprimetno kao i predvečerje

obuzme me. uzme me celog. postojim

blag kao osmeh. teče mi venama. iza mene su

ostali kilometri a u meni se prepolovio glas. spojio

sam se sa osnovnim ritmom. umor me načini anđelom

spokojnim. čiste savesti. bez mnogo misli samo tiho

isijavam. u toku hodanja i napora umor je ponekad

nepodnošljiv. posebno ako se spoji sa neispаvanošću

ponekad mi u tim trenucima dođe da sve oteram u...

nepodnošljivo je i neshvatljivo kako ću tako iscrpljen

hodati još dva tri sata. pogotovo sa teškim rancem

ne osećajući zašto radim to što radim. ali onda se

zaboravim. nešto mi pomogne. okolina. drveće

noge. srce. poezija. tek nastavljam i dolazim

do tačke na hodanju sa kojom se završava

taj dan. tada sam anđeo oznojeni

smrznuti ili ožedneli. samo

mi neki mir u očima

(iz rečnika hodanja)

 

stego

952. hodanje

titelski breg se belio

pod snegom. put je

bio prazan. januar

u meni. doviđenja

današnja

hladnoćo

novi sad 12.1.1995

 

 

 

1162/2491

 

3528  čovek mrzi onoga protiv koga greši uči me nikolaj velimirović u hodu

 

kupačica

953. hodanje

ponoć je u parku u

kanjiži. stojim pred statuom

kupačice koja je već godinama

tu ispred starog dela kanjiške banje

gledam je. gotovo me je strah od njene

realnosti. svakog časa očekujem da se

okrene prema meni i pogleda me

gledam je u oči kako je tako

lepa. doviđenja današnja

hladnoćo. laku noć

lepotice moja

kanjiža 13.1.1995

 

 

 

1163/2490

 

3529  velika okuka na tisi. pre dva dana sam bio na mestu gde ona

utiče u dunav. niz tisu su se spustili mađari. uz dunav su se popeli srbi

 

3530  napravío sam krug oko kanjiže. martonoša. horgoša. malih pijaca. malog peska

i sada sam ponovo u kanjiži. osetim spokoj dok prolazim pored kuća u centru kanjiže

 

biti spokojan

954. hodanje

pet uličnih pasa njuškajući

jedno drugo trče ulicama kanjiže

časte me radosnom slikom njihovog

druženja. na uglačanoj snežnoj stazi

koracima kažem sebi budi spokojan

hvalim čarobnost zemlje. zemlja

čarobnog se rađa iz mojih koraka

sunce. srećan sam. laku noć

lepotice moja. topi mi se

u ruci sneg

kanjiža, 14.1.1995

 

 

 

1165/2488

 

3531  hladan dan. hodam ispod nule

 

3532  sivi asfalt preda mnom. džoni pored puta. i tako danima

 

3533  ovo je roman o hodanju

 

ovo je roman o svakodnevici

 

ovo je roman o disanju

 

ovo je roman o velikom prostoru

 

ovo je roman o vremenu

 

ovo je roman o danima

 

ovo je roman o putevima

 

ovo je roman o temperaturi

 

ovo je roman o godišnjim dobima

 

ovo je roman o bolovima

 

ovo je roman o stopalima i licu

 

ovo je roman o rađanju plave ruže

 

ovo je

955. hodanje

roman u kome junak

sa svojim hladnim kolenima

i predvečerjem na grudima

ulazi dolmom u kanjižu. topi

mi se u ruci sneg. osvrćući

se ka snežnim poljima

kanjiža 16.1.1995

 

 

 

1166/2487

 

3534  inje se zabelelo po drveću. tu sam u svojim plavim rukavicama

 

3535  polete iz trave preda mnom senice

 

ima dana

956. hodanje

ima dana koji samo

prolaze. takav je bio ovaj

ostao je od njega samo pepeo

prolaznosti. volim ovakve prazne

dane jer se u njima odmaraju sva

čula. osvrćući se ka snežnim

poljima. dodaću ovoj rečenici

neku drugu kasnije

novi sad 17.1.1995

 

 

 

1167/2486

 

3536  kad učiniš jedan greh učinićeš i drugi. kad pokažeš jednu vrlinu pokazaćeš i drugu

 

kroz dvadeset četiri sela

957. hodanje

razbacana po obodima fruške gore

stara sremačka sela. prvi put sam u životu

video lisicu kako pretrčava put. skakala je lako

po snežnom polju mašući velikim repom. sokoli

su stražarili na granama usamljenog starog

drveća. pogledom su čuvali predeo. dodaću

ovoj rečenici još neku drugu kasnije

sa sokolima i hodanjem

novi sad 18.1.1995

 

 

 

1168/2485

 

3537  vetar nosi sitni sneg po putu. leluja se kao venčanica

 

3538  toliko je hladno da mi jedino ostaje da budem srećan

 

ruža lutanja

958. hodanje

već tri godine uči me

put da budem radostan

sa sokolima i hodanjem. i

sada kada sam smrznut

beograd 19.1.1995

 

 

 

1169/2484

 

3539  ugaženi sneg

 

3540  hodam od pančeva ka vršcu izmoren hladnoćama i nespavanjima

 

3541  uvek me je uzbuđivala lepota prave linije. nedokučiva zanimljivost praznine. tako

bih nazvao i savršenstvo rečenice. iz jednostavnog hodanja izlazi jednostavna rečenica

 

bi-bap

959. hodanje

u vršcu ptice nadleću

katedralu hladno je i za njih

video sam danas rumuniju. gladan

sam. spava mi se. pogledam na sat

i vidim dvadeset do pet ali je još dan

viknem proleće. u ovoj hladnoći osetim

da zima odlazi. i sada kada sam

smrznut. dovoljno dovoljno

dovoljno za sreću

vršac 20.1.1995

 

 

 

1170/2483

 

3542  penjem se uz peskoviti breg u selu kuštilj. iza

mojih leđa ostaje ravnica rumunije. pišem dahom

 

3543  iznenada u praznom pejzažu na vetru valerijeva

rečenica... tajna stvaranja je sadržana u problemu vremena

 

suvi sneg po poljima

960. hodanje

onaj koji piše je žensko kojegod je pola

kaže margaret diras. pišem koracima od kuštilja

ka jablanki i sočici malim rumunskim mestima pored

granice. hladno je. zašto je tako lepo na hladnoći. sam

sam. zašto je tako lepo u samoći. teško je biti spokojan

spokoj me polako daruje. tada znam da sam izabran

tada znam da nisam ja. dovoljno dovoljno

dovoljno za sreću. sve sam oko mene

vršac 21.1.1995

 

 

 

1172/2481

 

3544  dan počinjem sa toplim starcem serafimom

sarovskim i njegovim rečima telo nosi dušu na putu ka spasenju

 

3545  dvadeset do dva. sunce. dvadeset tri kilometra danas. uskoro će biti

dvadesethiljaditi. setim se svih umora koje sam sakupio u ovim danima ruže lutanja

moje telo je krpa koja skuplja umor i iscedi ga kao hranu na nekom drugom mestu

 

3546  hodam čestitajući rođendan onima koji su danas rođeni

 

telo nosi dušu

961. hodanje

kada sam krenuo iz vršca

prema margiti i velikom gaju

duvao je hladan vetar. oko podne je

počelo da otopljava. skinuo sam kapu

i otkopčao jaknu. kada sam stigao u novi

sad bilo je toplo kao u proleće. lepo je što

telo nosi dušu. lepo je preneti svoje telo

iz kraja u kraj. podsećа me to na leptira

sve sam oko mene. leptirova

krila su sutra

novi sad 23.1.1995

 

 

 

1173/2480

 

3547  juče sunce danas naravno kiša. pre podne toplo sa kišom popodne

naravno hladno sa kišom. sve je vlažno i sve se sivi. tu sam ja. ja kiša 

 

3548  kažeš ne dostaje ti humora u mojoj knjizi

pa zašto sam ostavio ove beline. one su tvoje

 

kiša mi u nozdrvama

962. hodanje

kišnjenje. pio sam vino sa prijateljem

nisam obišao nijedno selo. hodao sam dunavskim

kejom i kisnuo. puno neprijatnih vesti. one mi i uzimaju

i daju snagu. pravio sam tragove po vlažnom pesku. osvrtao

se i gledao u prazninu kroz koju je malopre prošlo moje telo

mislio sam na sve predele kroz koje sam prošao na

nevidljive tragove stopala sa kojima sam slikao

i slikam plavu ružu. leptirova krila su

sutra. telo je zvono u predelu

novi sad 24.1.1995

 

 

 

1174/2479

 

3549  šta radite tetka perka pita jedna žena u crnini

na biciklu stariju ženu koja stoji u dovratku. eto izvirujem

 

ja bih

963. hodanje

svetlucalo je po mokrom

asfaltu i mokroj zemlji. duša se

budi. sve još spava. hodam kroz

neprestana sela. putinci. golubinci. donji

petrovci. popinci. jarkovac. bezrazložni niz

dečaka iz ljukova koji se doselio iz ratnog

područja pitam da li bi se pomirio sa onima

sa kojima su zaratili njegovi roditelji. ja bih

se mirio kaže. to je to. telo je zvono u

predelu. prvi dan sam kapu

nosio u rancu

inđija 25.1.1995

 

 

 

1175/2478

 

3550  izlazim iz hrtkovaca i slučajno pored puta ugledam starog psa kako usamljen leži i

umire. tužno izvija svoju glavu prema meni. ja produžim odnoseći njegovu bol sa sobom 

 

3551  pola četiri. još je sunčano. vraćam se. obišao sam tri sela. malo

se znojio. čitao dnevnik aleksandra tišme. kada sam pomislio šta da zapišem

za danas osetio sam opet je kroz moje tabane procurio dan. to je ono meko

prolaženje. sve ove reči i cela knjiga je roman o mekom blagom prolaženju

 

ostao pogled

964. hodanje

užareno crveno sunce

pada iznad šimanovaca. još

je trideset kilometara do moga

prenoćišta. i stigao sam na prenoćište

povezao me je jedan mladi kamiondžija do

pazove. tu sam čuo da će autobus za inđiju

kasniti jer su ljudi blokirali put i železničku

prugu. protestvuju zbog nestašice struje

kada stignem brzo ću se istuširati. brzo

jesti. iscrpljen brzo zaspati. prvi dan

sam kapu nosio u rancu. ostao

mi je pogled u zapadajućem

suncu

inđija 26.1.1995

 

 

i

 

 

zemlja čarobnog se

rađa iz mojih koraka

 

 

uvek me je uzbuđivala lepota prave linije. nedokučiva zanimljivost praznine. tako bih

nazvao i savršenstvo rečenice. iz jednostavnog hodanja izlazi jednostavna rečenica

 

 

hladno je. zašto je tako lepo na hladnoći. sam sam. zašto je tako lepo u samoći

 

 

dečaka iz ljukova koji se doselio iz ratnog područja pitam da li bi se pomirio

sa onima sa kojima su zaratili njegovi roditelji. ja bih se mirio kaže. to je to

 

 

i

 

 

ružo

lutanja sva

moja uživanja i

mučenja dok smo

se zajedno ko jedno

porađali i rađali

tek sad su

živi

bog

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

15. jul 2025.

27617. dan mog života

 

 

1148/2505

 

3498  i danas je lep dan. proleće usred zime. razum u pudingu

 

3499  hodam ka sremskoj kamenici. naiđem na fudbalski teren. u novembru

1972 pre dvadeset i dve godine na ovom mestu na polovini fudbalskog terena

hteo sam da napravim fintu ulevo i pukao mi je meniskus. bio sam dvadeset tri

godine star. tri četiri dana pre toga sam došao iz vojske. tri četiri dana kasnije

sam otišao u zatvor u sremsku mitrovicu. telo iako mlado nije bilo spremno

platio sam to oštrim bolom. jednomesečnim hramanjem sa kojim sam

9. novembra ušao u zatvor da tamo odradim deo svoje životne

priče. isto kao što danas pričam bog zna koji

nastavak iste priče

 

nastavlja se

941. hodanje

topla vlaga u vazduhu

hodao sam pored dunava ka

beočinu. prošao kroz kamenički

park. gazio po blatu. bio miran. miran

i sam. kao i dunav. za tri meseca će

propupeti drveće. osetio sam to

kao i uvek. bio sam dah. budi

sretan čoveče. dah

je jedna reč

novi sad 30.12.1994

 

 

 

1149/2504

 

3500  sat i po je padala. sada je stala. mokre noge. ali preda mnom je: ići ići ići

 

3501  četvrta novogodišnja noć ruže lutanja. kružim oko grada u kojem

sam rođen i kroz koji noćas veličanstveno teče dunav. sretan sam jer mi

koraci pevaju zajedno sa ovom ženom koja je tu pored mene. za ove četiri

godine često sam bio sam ali je jedna nepostojeća žena uvek bila sa mnom

 

3502  osetim lepotu ćutanja između nas

 

3503  po baricama se hvata tanki led

 

3504  blizu je ponoć. preko železničkog mosta na dunavu ovog trenutka prelazi

voz. vidi se njegov odsjaj u vodi. duga kompozicija baš kao u filmu američka

noć fransoa trifoa. životumetnost je voz koji prolazi kroz noć. to i ništa više

 

žena. krug. ruža

942. hodanje

ponoć je. kružim oko novog sada

sa rajkom sredojević. spremajući se u

londonu za veliko hodanje otkrio sam spora

hodanja oko ponoći. around midnight. meko

kao i džez. hodanje je svečanost. iskorenjivanje

mir krvi. jedan pas anđeo dugo je hodao sa

nama. primanje je dublje od davanja. reči su mi

učitelji. skromnost me okružuje u hodanju. kupa

me i oblikuje. klanjam se svim bićima koja su

živela u ovom veku. dah je jedna reč

kružim i ljubim ljubim i kružim

novi sad 31.12.1994

 

 

 

1151/2502

 

3505  videla sam lepe boje. nezaboravne su žuta zelena i plavo nebo kao put

sunce se sve vreme probija. i put svuda put. pre dve večeri kada smo hodali rekla

sam da smo ostavili trag putem kojim smo prošli. meni to puno znači u glavi. zato

sam htela da vidim mapu i vidim šta smo danas prošli. to mi je jako materijalno. nije

hodanje zbog hodanja već hodanje zbog nečega. ne znam da li to ima snagu da utiče

na druge ljude ali na mene puno utiče. to su stvari o kojima ja uglavnom ćutim. ali

ako tebi nešto znači što meni to nešto znači onda eto. u jednom trenutku sam

osetila da mi je mokro desno stopalo ali sam to odmah zaboravila. kad smo

došli do karlovaca shvatila sam da sam opet jaka. kad imam osećaj te

snage onda osetim neko istezanje u donjem delu kičme

i tu oko struka priča mi maja popović

 

brdo cipela

943. hodanje

hodao sam sa majom popović

po obroncima fruške gore. hodali smo

nogu pred nogu i bili sami na putu. bili tela

prirode. deca. uveče mi je gospođa magda

simin govorila o brdu u koncentracionom logoru

u aušvicu. strašno je to brdo cipela. oseti se

čitava zemlja kojom su te cipele hodale

kružim i ljubim ljubim i kružim. čisto

mi je lice na čistom vazduhu

novi sad 2.1.1995

 

 

 

1152/2501

 

3506  hodam po planini. suvo je i hladno. koraci su mi mirni mišići takođe. osvrćem se i

gledam pređeni put. mlečno sunce i krivina u desno. suvo granje na obronku vinograda

 

3507  gledanje je pevanje. ćuti ovaj svet i peva

 

pokrivam nos

944. hodanje

nogu pred nogu prošao

taj je dan dan tako sličan drugim

danima. bilo je sunčano i hladno. ličilo

na sneg. sremska sela su u vojvodini

najstarija. stare kuće stare boje stara

vrata mali prozori. došao sam u vrdnik

noću je hladno pa spavam sa kapom

i pokrivam nos. čisto mi je lice na

čistom vazduhu. u noći

čujem vetar

vrdnik 3.1.1995

 

 

 

1153/2500

 

3508  veje sitan sneg. maglovito i oblačno. žuti se dukat sunca

 

3509  vetar pravi zimu kaže jedna seljanka u vrdniku

 

3510  nikog na putu tu gde veje sitni sneg

 

3511  crvene bobice šipka pokrivene snegom

 

3512  kao pena talasa zalepio se navejani sneg na odron brda

 

vetar pravi zimu

945. hodanje

produvao me vetar. osećam

bol u glavi. stavljao sam i drugu

kapu ali nije vredelo. vetar je nosio

sitni sneg. u rumi sam izgubio rukavice

bilo je hladno pa sam odmah kupio druge

u vrdniku sam kupio jabuke i one su bile

hladne. možda će danas biti toplije u sobi

nahladio sam nos i grlo. nadam se da

se neću razboleti. u noći čujem vetar

sutra ću nastaviti negde

vrdnik 4.1.1995

 

 

 

1154/2499

 

3513  stanem u planini da čujem sneg

 

3514  beli se sve se beli. hodanje kroz snežnu belinu ona

me podseti na svih 1154 dana hodanja tako sličnih svetlosti

 

3515  žuta ptičica u belim granama

 

slušanje snežne tišine

946. hodanje

bio je to samo sneg. belina. prepune

grane snega. čovek sam u planini. sve što

sam gledao bilo je belo. hodao sam gore dole

ponegde prtio put. gledao sam belinu kao tišinu

nekoliko puta sam zastajao i slušao je. zašto

je tišina tako lepa. nije li to bila tišina dubokih

mora. tišina praznih svemirskih prostora

tišina moga puta. sutra ću nastaviti

negde. veliki mirni sneg u

beloj planini

vrdnik 5.1.1995

 

 

 

1155/2498

 

3516  siv suv hladan dan. potrebno je da u koracima nađem toplotu i radost

 

3517  zacrvenele su mi se ruke na hladnoći dok sam crtao

trave evrope. ima toplote u ovom mrazu koji mi brije lice

 

3518  vrapčiji žamor pod snegom me podseti na proleće

 

kroz prozor

947. hodanje

završio sam današnje hodanje

po hladnoći i snegu koji se zaledio. sada

stojim u hotelskoj sobi i gledam kako sporo pada

sneg. u sporosti neke pahuljice zastaju zaleluјaju se

u stranu polete na gore igrale bi se. nosi ih vetar. bajka

pred mojim očima. gore na vrhovima je već zasnežilo i

obrisi nestaju u predvečerju. preleće jato ptica. mladić

u zelenoj jakni podiže kragnu i okreće se unazad

noge su mi još prljave od hodanja. pogled mi je

umoran. telo mirno. mislim na tebe. osećam

da si kraj mene. veliki mirni sneg u beloj

planini. pišem i gledam ga kako

sporo pada

vrdnik 6.1.1995

 

 

 

1156/2497

 

3519  noćas je bilo hladno. krećem sumoran i turoban ali mi hladan vazduh

povrati snagu. kilometar jedan raduju me svojom igrom na snegu ova dva psa

 

ugrejati se ugrejati se

948. hodanje

osećam posledicu hladnih noći i mokrih

patika. ne mogu da se ugrejem nos mi curi

put se beleo. u irigu i preko iriškog venca sneg

se već topio. noge su mi bile mokre. to je ta

zanosna priča o lutanju bez cilja. priča u kojoj

se usput pokupi nazeb. kao i sva lepota

pod tihim snegom. pišem i gledam ga

kako sporo pada. nazeb nije

spor steže me

novi sad 7.1.1995

 

 

 

1158/2495

 

3520  velika svraka na žici. gledam je u kljun. primeti me i odleti

 

3521  hodam i kijam po snegu kroz futoški park u novom sadu

 

isuviše je ovih dana ušlo hladnoće u mene

949. hodanje

kada sam jutros progovorio čuo sam svoj napukli glas. hladnoća

je u meni. krenuo sam ali sam se posle osam kilometara vratio

suviše sam osećao nazeb. sada je veče i iz svoje hotelske

sobe gledam grad. nema puno ljudi. sneg je još po

travnjacima. ugasio sam svetlo i gledam. nazeb

nije spor steže me. još osećam nos

da li će me do jutra proći

novi sad 9.1.1995

 

 

 

1159/2494

 

3522  ima nekog zdravlja na putu. u otiskivanju. prolaženju

 

3523  još stoji sneg. još je ispod nule. još mi je telo hladno

 

reči su put

950. hodanje

dok hodam ćutim. ne

izgovaram reči. da li njihovo

odsustvo čini da ih snažno osećam

kada gledam put vidim i čujem reč put

put je jednostavan kao i reč put. reči su

put. hodanje je reč. i sam sam reč

pevajuća. još osećam nos da

li će me do jutra proći

na putu na reči

novi sad 10.1.1995

 

 

 

1160/2493

 

3524  kako je. mrda. to je najvažnije čujem u ulici svetozara markovića u novom sadu

 

3525  kada sam pre tri sata krenuo iz novog sada bilo je sunce

u temerinu kiša. sada u sirigu sneg. to se zove prolaziti kroz dan

 

u meni

951. hodanje

vlaga je u vazduhu

i januar u meni. na putu

na reči. januar u meni

novi sad 11.1.1995

 

 

i

 

 

spremajući se u londonu za veliko hodanje otkrio sam

spora hodanja oko ponoći. around midnight. meko kao i

džez. hodanje je svečanost. iskorenjivanje. mir krvi

 

 

gledanje je pevanje. ćuti ovaj svet i peva

 

 

sutra ću nastaviti negde

 

 

1154 dana hodanja tako sličnih svetlosti

 

 

gledao sam belinu kao tišinu. nekoliko puta sam zastajao

i slušao je. zašto je tišina tako lepa. nije li to bila tišina dubokih

mora. tišina praznih svemirskih prostora. tišina moga puta

 

 

to je ta zanosna priča o lutanju bez cilja

 

 

kada gledam put vidim i čujem reč put. put je jednostavan kao 

i reč put. reči su put. hodanje je reč. i sam sam reč. pevajuća 

 

 

kada sam pre tri sata krenuo iz novog sada bilo je sunce u

temerinu. kiša. sada u sirigu sneg. to se zove prolaziti kroz dan

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ti si

ruža 20 veka

pupoljak 21 veka

i pupoljak svih

bića svih

vekova

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

14. jul 2025.

27616. dan mog života

 

 

1134/2519

 

3473  sunce obasjalo groblje. spokoj mrtvima

 

3474  grakću vrane po ovoj hladnoći

 

3475  ugledam u daljini belu kupolastu kuću i koracima joj prilazim prilazim

prilazim. ne zaustavljam se nastavljam i sada je ona već daleko iza mene

 

veliko drvo u novom sadu

929. hodanje

hladnoća me umara isto kao vrućina leti. izvuče

mi snagu. bio je to suv hladan i sunčan dan. i dugi

putevi. otišao sam na sever do riđice na istok do alekse

šantića na zapad do bačkog monoštora. za par dana obišao

sam sva sela oko sombora. sada sam u novom sadu. još pet

dana pa zima. još pet dana će se dani skraćivati. ove večeri

stojim pored starog drveta koprivića preko puta hotela

putnik. pre dvanaest godina sam pisao o njemu dodirni

bilo šta i dodirnuo si sve. volim što sam u somboru

u novom sadu noću ponovo drvo i ja

novi sad 16.12.1994

 

 

 

1135/2518

 

3476  subota je. neispavan i premoren čovek. taj čovek sam ja. napraviću jedan

krug oko novog sada od kamenice do petrovaradina. to će biti moja subota

 

3477  umor

 

vino

930. hodanje

jedan dan prepun umora

sada u kuhinji u podstanarskom

stanu rajke sredojević sedim i pijem

sa rajkom vino. vino je i zvuk poklopca o

šerpu. vino je i hristova krv. gledam to prozračno

crvenilo i gledam kako ga rajka pije očima. vino u

suboti u kojoj sam hodao i mislio na prošlost ljudi koji

su živeli siromašno u šumama van puteva pod zemljom

skrivajući se od nasilnika živeći sa saveznikom vinom

božijim. u novom sadu noću ponovo drvo i ja

nekad pomislim da me drugi može 

popiti kao vino jer vino sam

novi sad 17.12.1994

 

 

 

1137/2516

 

3478  sunce blešti po putu. ja tabanam

 

3479  primetim kako hodam pored kuća u bačkoj palanci. prsti koji se vuku po zidu su moji

 

u toj ulici sada su samo drvoredi

931. hodanje

ležim u hladnoj sobi broj 27 u hotelu turist u bačkoj

palanci. kao da se ceo život srušio u hladnoći. uveća

mi se tuga smanji želja za životom. čujem neko na ulici

zvižduće. setim se današnjeg hodanja. posle noćašnjeg

mraza sunce me je grejalo u leđa. sa branislavom lučićem

sam pravio fotografije za pasoš čoveka u kretanju. oko

pola tri sam stigao u bačku palanku. u tom gradu sam pre

dvadeset godina zadnji put video devojku koju sam mnogo

voleo. u toj ulici su sada samo drvoredi. u ovoj paralelno

sa njom u hotelskoj sobi mi je hladno. nekad pomislim

da me drugi može popiti kao vino jer vino sam

čim svane izaći ću iz sobe

bačka palanka 19.12.1994

 

 

 

1138/2515

 

3480  gde je crkva ovde u baču pitam jednog mladića. koja crna ili bela

 

3481  u silbašu slušam meštane. imaš ti da uhvatiš mačka

za jaja kaže plavuša. ja odoh kod kuma kaže crvenokosa

 

tek pred jutro

932. hodanje

hladno. hodao sam kroz bač

vajsku bođane silbaš. noć me zatekla

u gajdobri. u gajdobri je bilo isključenje struje

pa je selo nestalo u potpunom mraku. crnio se

mrak kao masna oranica. u krevetu sam se celu

noć grejao i tek pred jutro ugrejao. dolazi zima

duga i hladna. ređaju se sela u meni. postaju

sva sela. čim svane izaći ću iz sobe

nastavi samo čoveče

bačka palanka 20.12.1994

 

 

 

1139/2514

 

3482  sivo hladno. dobar dan za banana ribe reklo bi se. to je dan

koji bi trebalo izdržati u koji bi trebalo kapnuti kap svoje topline

 

ja sam ravnica

933. hodanje

hladna su mi kolena. hodao sam

i prošao kroz deronje karavukovo plavnu

bačko novo selo mladenovo karađorđevo. u

deronjama me je zaustavila policijska patrola

to je već sedmi osmi put. neko me prijavi kada

vidi da fotografišem selo. ali kada im objasnim šta

radim veoma su ljubazni. ovaj par policajaca me je

čak odvezao do odžaka. ceo dan je bio hladan i suv

to je baš ono kroz šta treba proći. uzbuđuju me

crkve i napuštene kalvarije. praznina i tišina po

poljima mi je pod kožom. ja sam ravnica

nastavi samo čoveče. još sam gladan

i još mi je hladno

bačka palanka 21.12.1994

 

 

 

1140/2513

 

3483  noćas je u tri sata dvadeset dva minuta i četrdeset osam sekundi počela

zima. noćas je takođe prvi put ove godine počeo da pada sneg u bačkoj palanci

 

prkos

934. hodanje

prvi ovogodišnji sneg

i moje vlažne noge. prešao

sam dunav i ušao u krajinu koja je

kontrolisana vojskom ujedinjenih nacija

zloslutno je to videti. u novinama vesti o

višečasovnim isključenjima struje. ipak lako

sam došao do šida do valovitog srema. nataša

rogulić mi je pričala o cveću prkos raste u dvorištima

ciglom postavljenim i zove se prkos jer može da

nikne opet. u predvečerju je padao sneg. to je

moja četvrta zima na ruži lutanja. još sam

gladan i još mi je hladno. imaš li ti neki

savet kako da mi u patikama

ne budu mokre noge

šid 22.12.1994

 

 

 

1141/2512

 

3484  pali i sneg i magla. ovakvi su bili dani prve zime hodanja

u engleskoj. sada sam u sremu. četiri godine dan za danom idem

da bih stigao baš tu gde sam sada jer cilj hodanja je samo postojanje

 

3485  dobošar u vašicama ide kroz selo i viče pozivaju

se meštani da održe zbor birača u osnovnoj školi 

 

na tvojim usnama

935. hodanje

provejavao je sneg. pala je belina po

crnoj zemlji. misterij crno i belo zajedno

dvaput sam prešao reku bosut i po jedan sat

sam bio sam na putu. na petsto metara nije se

ništa videlo. posle morovića uznemirio sam dva psa

mužjaka koji su se parili sa žutom kučkom daleko van

sela u polju. pružao sam korak do tvojih šaka u kojima

je ova mekana knjiga. hodao sam da bih se odmorio

na tvojim usnama. imaš li ti neki savet kako da mi

u patikama ne budu mokre noge. sutra

nastavljam okreni stranicu

šid 23.12.1994

 

 

 

1142/2511

 

3486  pola osam je. pre pola sata je svanulo. po snegu hodam ka neštinu

sve se beli. obukao sam plavu jaknu i pantalone da me sneg ne natopi. na

čarape sam stavio najlon kese da mi kroz poderane patike noge možda ostanu

suve. lepo mi je sada ovde. jedan čovek u daljini u svom plavo odelu iza njega

sivo nebo i nepoznati prostori. curi mi iz nosa prestajem da zapisujem

 

3487  u belini i hladnoći primećujem mnogo ptičica

štiglića i svraka. kao da ih je uplašio ovaj noćašnji sneg

 

na mojim usnama

936. hodanje

od iloka do neština. posle do suseka

banoštra i čerevića. tamo je već sinulo sunce

i sneg se pretvorio u bljuzgavicu. noge su mi bile

mokre. najlon kese nisu ništa pomogle. gledao sam

trske po kojima je popao sneg. gledao sam dunav nad

kojim je snežilo. kod svake crkve sam se radovao jer

su mi sve bile lepe. bio sretan jer ću noge ugrejati u

hotelskoj sobi. sutra nastavljam okreni stranicu

sneg mi je vejao u lice i topio se na

mojim usnama

novi sad 24.12.1994

 

 

 

1144/2509

 

3488  ovde na autobuskoj stanici u sremskoj mitrovici sam 9. avgusta 1973 napisao

sebi pismo 10:15 h znaš šta miroslave malopre sam izašao iz kaznione u sremskoj

mitrovici. sa velikim naporom doživljavam promenu. sve je u toj meri normalno da

sam skroz na skroz zbunjen. sutradan sam dobio prvo pismo na slobodi

 

3489  čim sam izašao iz zatvora na ovom mestu sam osetio miris paradajza

osetio sloboda je običnost. sloboda je detinjstvo. sloboda to su moji koraci

sloboda je osmeh mirisom. sloboda je napred. sloboda je kašika u rukama i

crvena paradajz čorba pred usnama. sloboda je stići i nastaviti. sloboda je

zatvor iza leđa. sloboda su bivši dani u zatvoru iza leđa. sloboda je

zbogom zatvoru iza leđa. sloboda je knjiga koju ću napisati

petnaest godina kasnije o zatvoru iza leđa

 

3490. jato ptica leti nisko kroz maglu

 

u svakom trenutku

937. hodanje

obavljajući svoj posao prešao sam

vrh fruške gore gledao oranicu u sremu

spuštao sam nogu na zemlju u onom trenutku

kada bih sledeću podizao u vazduh. sneg mi je

vejao u lice i topio se na mojim usnama. jedna

noga ka vazduhu jedna na zemlji kako je to

jednostavno kako je to lepo kako

me vodi zove nosi

sremska mitrovica 26.12.1994

 

 

 

1145/2508

 

3491  izbeglice niko ne voli kaže jedna novinarka sa kojom sam putovao

prolazimo iz mesta u mesto: kuzmin kukujevci bačinci gibarac. u kukujevcima

je živelo 90% hrvata sada ih ima 1%. vreme ludila. kako se naučiti da shvatimo

da rat nije neminovan da rat uvek pravimo mi sami. kako naučiti da predvidimo

posledice lošeg delovanja. kako pijanstvo usmeriti ka stvaralaštvu a ne ka razaranju

 

3492  kad prestanu informacije onda je rat neminovan kaže mi kasnije jedan saputnik

 

3493  dve preostale žute ruže na jednoj je još sneg

 

tea '94

938. hodanje

u srednjoškolskom domu

u sobi broj 33 spavam u teodorinom

krevetu jer deca su na raspustu. na njenom

zidu fotografija stare velike cipele i tekst ja sam

posebno stvorenje ovog svijeta. mene niko ne

razumije. ja se razlikujem od drugih i zato molim

vas mrzite me i dalje. tea 1994. noćas ću utopliti

svoje hodanje u tein krevet. sutra ću hodati za

teu. jedna noga ka vazduhu jedna na zemlji

kako je to jednostavno kako je to lepo kako

me vodi zove nosi. tea sa tobom sam

sremska mitrovica 27.12.1994

 

 

 

1146/2507

 

3494  dan počinjem stazicom pored pruge

 

3495  jedan siromašan dečak maše autobusu koji prolazi

 

put cigansko srce

939. hodanje

suvo je posle ovih par vlažnih i sivih

dana. susrećem ljude koji su učestvovali u ratu

ranjeni izgubljeni spremni na dalja razaranja. željni 

mira. užasna je priča koja se dogodila u kojoj je sada

puno mrtvih. ne bežim od te priče ali idem ka ciganima u

mačvansku mitrovicu u njihovu pozorišnu grupu bare jaga

koju vodi đoka pavlović. pozorište čine mladi petnaestogodišnji

cigani. svi su bistri i svi drugačiji od seljaka kako zovu one koji

nisu cigani. u sjaju njihovih očiju vidim lepotu sa kojom mi

je lakše živeti. tea sa tobom sam. volim ovaj mrak

oko mene put cigansko srce

sremska mitrovica 28.12.1994

 

 

 

1147/2506

 

3496  izlazim iz đačkog doma u sremskoj mitrovici i osetim radost što sam na

ulici. u tom prostoru je moja kuća. prostoru koji nije ničiji i iz koga se ljudi povlače u

svoje kuće. meni je kuća baš ovde pored ovih železničkih šina po kojima sipi sunce. tu

gde je vazduh hladan ali me opija. tu gde mi je telo još odmorno i raduje se da se otisne

 

3497  put nadesno se odvaja za jarak. jedan žuti kamion i par konja skreću

njim. za njima skrećemo rajka i ja. hoćemo li za jarak pitam rajku

 

za jarak kaže rajka

940. hodanje

danas proleće. sunce pred novu

godinu sve se probudilo posle par hladnih

i sivih dana. stukao sam dvadeset četiri kilometra

približavam se dvadesethiljaditom. čovek je čudan

stvor. skoro trećina ruže. tako mnogo i tako malo

bezbrižnost me čini briga zamara. sporim korakom

pred hotelom u kome ću prenoćiti uživam u

hladnom vazduhu. volim ovaj mrak oko

mene put cigansko srce. budi

sretan čoveče

novi sad 29.12.1994

 

 

i

 

 

praznina i tišina po poljima

mi je pod kožom. ja sam ravnica

 

 

četiri godine dan za danom idem da bih stigao baš

tu gde sam sada jer cilj hodanja je samo postojanje

 

 

pružao sam korak do tvojih šaka u kojima je ova mekana

knjiga. hodao sam da bih se odmorio na tvojim usnama

 

 

spuštao sam nogu na zemlju u onom trenutku kada bih

sledeću podizao u vazduh. jedna noga ka vazduhu jedna na

zemlji. kako je to jednostavno kako je to lepo kako me vodi zove nosi

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ti

si pupoljak

svih ruža

miris

dobrote

boga

koji

miri

svako

biće

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

12. jul 2025.

27614. dan mog života

 

 

1123/2530

 

3439  sunčan topliji dan. krećem iz zrenjanina prema kovačici. ranac mi je mala kuća

 

3440  malopre sam pričao sa berkov živom čobaninom. ceo život je bio čobanin

sam po poljima oko tomaševca izboranog lica kao zemlja. milina je bila gledati ga i

slušati njegove obične i jednostavne reči. moj ideal pisanja je čobanska jednostavnost

 

razgovor sa berkov živom

919. hodanje

osećao sam se sretan dok sam razgovarao

sa berkov živom čobaninom. pedeset godina

on hoda i stoji sa ovcama po pašnjacima i atarima

oko tomaševca. ne može da živi bez ovce. stajao je

mirno sa opaklijom naslonjen na štap. dva crna pulina

su mu ležala oko nogu. lice mu je bilo lepo kao zemlja

smejao se kao dobrota. mudrost je živela u svakoj

njegovoj reči. kada sam otišao od njega počela je da

pada noć. bio sam sretan jer pišem knjigu u kojoj

je njen junak i berkov živa. jovice volim te

hodam dalje pastir puteva i vetra

kovačica 5.12.1994

 

 

 

1124/2529

 

3441  posle tri kilometra od kovačice čujem zvona njene crkve

 

3442  u sakulama se krave vraćaju sa polja i ulaze u selo

 

3443  mrak. već više od jednog sata kisnem. čujem kišu. šušti

po poljima. jakna mi se natapa. hladno mi je po ramenima. mrak

 

naravno

920. hodanje

ležim u maloj hotelskoj

sobi u kovačici. sada je toplo

a bilo mi je hladno jer sam kisnuo i

hodao po mraku. kada sam danas krenuo

bleštalo je sunce. prošao sam kroz jedanaest

sela ali me je noć uhvatila u sakulama. sledeći

sat i po sam hodao po kiši i mraku. nisam kisnuo

bio sam kišnjenje. niko nije hteo da me poveze

onda mi je neočekivano stala jedna žena i povezla

do kovačice. zahvalio sam joj se i rekao žene su

hrabrije. naravno rekla je. hodam dalje

pastir puteva i vetra. naravno

kažem i ja

kovačica 6.12.1994

 

 

 

1125/2528

 

3444  izlazim iz padine i čujem zvona velike crkve. crkve su izrasla krv

 

3445  bilo je kišno jutro kada sam krenuo. sada

sija sunce. to je taj napon dana kroz koji prolazim

 

3446  volim što rumuni žive u vojvodini

 

3447  i juče i danas mi petu časti jedan častan žulj

 

ala bride

921. hodanje

hodao sam okolo

deliblatske peščare. video

rumunska sela i debeli sloj lesa

iznad ali bunara. hodam i svaki dan

je isto isto a neponovljivo. umori mi se

telo i mozak. putevi ravnica i koraci. i već

pada noć. kada sam ušao u kovačicu

dočekala su me snažna zvona velike

crkve. naravno kažem i ja

bride mi pete

kovačica 7.12.1994

 

 

 

1126/2527

 

3448  hladan vetar i sivi dan. sasvim dovoljno da budem sam

 

3449  crne vrane na crnoj preoranoj zemlji. blešti sunce na oboje

 

3450  pritisne me ranac i dugi put nemam ni za šta da se uhvatim nego za ove reči

 

3451  koliko ima koraka do onog znaka. evo 222 koraka. hodao sam ih dva minuta

i šest sekundi. 222 koraka isto kao između grobova vide crnjanski i miloša crnjanskog

 

bruje moje pete

922. hodanje

juče sam napisao da bride moje

pete. danas osetim bruje. loše su mi

cipele i teško hodam. banat je jedna velika

pustara. kad sunce izađe suva trava na pustarama

se zazlati. zazlati se od sećanja. čarobno je hodati

putevima na kojima nema nikoga. hodajući osetim da

sam tu i ja zlatna vlat koja hoda. lepa su sela pored

kanala i ona kroz koja se ne može proći nego se

samo do njih može doći. i lepe su crkve što zvone

i dostojanstveno stoje u predelu. bride mi

pete. uče me hodanju i podnošenju

vršac 8.12.1994

 

 

 

1127/2526

 

3452  tmuri se nebo. miriše vlaga. ulazim u vršac

 

3453  ljudi skupljaju drveće i vuku na biciklima

 

3454  tri gugutke na električnoj žici me obraduju. gledam ih i one gledaju mene

 

po švapskim selima

923. hodanje

hodao sam kroz stara sela razbacana

po brdašcima. po selima i malim ulicama

pored oronulih kuća. zagledajući u male prozore

iza kojih se čuva i sabira život ljudi. sve su to bila

švapska sela u koja su se kasnije doselili kolonisti

sedamnaest naroda živi u gudurici. sa kuzma jožefom

slovencem sam popio kafu u njegovoj kući. sada iz

sobe 406 hotela srbija gledam vlažni asfalt i jednu

devojku kako prekrštenih ruku prelazi ulicu. uče

me hodanju i podnošenju. hodam bosonog

po sobi da izmasiram umorne tabane

vršac 9.12.1994

 

 

 

1128/2525

 

3455  izlazim iz vršca. prate me ornamenti na starim kućama. prošlost mi prolazi pored ušiju

 

uzmi me

924. hodanje

krenuo sam iz vršca

i kisnuo. bio u kurcu. bolje da

mislim o ruži. ruža je svetlost događanja

ruža je najsličnija krvi. ruža je snaga kretanja

snaga među nogama. ruža je podne i dve reči

uzmi me. ruža je dosegnuto smirenje. slućena dubina

srce u utrobi. dodiri u vlažnoj tami. lirika cvetanja. tako

sam mislio i kisnuo kroz vlajkovac pavliš uljmu i susreo

se sa mladim ciganinom koji je pešačio iz vršca. tamo

mu se žena porađa u bolnici ne može da ga izbaci

hodam bosonog po sobi da izmasiram umorne

tabane. ruža kaže tvoja sam uzmi me

novi sad 10.12.1994

 

 

 

1130/2523

 

3456  sunčan decembarski dan. ponedeljak se kao i svaki dan zove ići dalje ići dalje

 

3457  gladan sam

 

3458  male kuće u doroslovu

 

3459  na roza kući u ulici petefi šandora broj 104 u doroslovu malo žuto poštansko sanduče

 

poklonjenje u predelu

925. hodanje

znojim se u decembru. uživam u malim

kućama u selu doroslovu. kao ponor ruže 

se crvenilo nebo kada je pala noć. svaki dan

se poklonim negde u predelu. poklonim se svoj

deci ovog veka. pognem glavu. ćutim. danas sam

to uradio u žitnom polju. nigde nije bilo nikoga samo

moja senka što se pružila po mladom žitu. sada u

sobi slušam tišinu. gledam je. tišina liči na sobu

ruža kaže tvoja sam uzmi me. kada bih

sada imao jabuku pojeo bih je

banja junaković 12.12.1994

 

 

 

1131/2522

 

3460  o blažena blizina. tvoje usne na mojim usnama

 

3461  da li su mi noge od olova od ovog toplog dana

 

3462  boje dana sa predvečerjem prelaze u boje

noći. oštrina u zagasitosti. zapad još nije utrnuo

 

3463  crvena linija na horizontu. iznad nje svetlo plava. tamo je apatin

 

zru

926. hodanje

bio je lep dan ali

su mi noge bile teške

možda jer je u blizini ratište

jer je proleće usred zime. bleštalo

je sunce. vojvodina je otvorena ravnica

koju su naselili mnogi narodi. vojvodina je

voćnjak. ravnica iz koje se izdižu nevidljive

planine do neba. kad bih sada imao

jabuku pojeo bih je. zru na ovom

kasnom jesenjem suncu

svi narodi u njoj

banja junaković 13.12.1994

 

 

 

1132/2521

 

3464  živi život pesnika kažu koraci koji me vode

 

3465  sretno na putu kaže mi labus

 

3466  da čuvamo puteve kažem labusu

 

put mi je fabrička hala

927. hodanje

juče prolećni dan danas hladni

vetar koji sluti i donosi sneg. ljudi se

povlače pod vetrom i zavlače u kapute

i kape. jedno od zadovoljstava na hodanjima

su razgovori sa ljudima kao malopre sa miroslavom

labusom. šofer dvadeset četiri godine. vozi po kamionskim

stazama što život znače. uzbudila me njegova ljubav prema

putu. put mi je fabrička hala kaže u njemu radim. više voli put

nego hleba da jede. brat moj. izlazim iz apatina zadnji red

kuća me štiti od vetra. tamo van naselja vetrovi duvaju

slobodno. vetru je sloboda put. zru na ovom kasnom

jesenjem suncu svi narodi u njoj. kod ove belo

okrečene kuće u lenjinovoj 47 u apatinu

završavam ovaj tekst

banja junaković 14.12.1994

 

 

 

1133/2520

 

3467  na vetru vrapci lete kao ribice

 

3468  sunčano jutro vetar stao. noćas se stegao led po vodi. mraz po travi

 

3469  već dva sata hladan vetar mi ućutkuje misao

 

3470  ono tamo kilometar dva je crkva u mađarskoj

 

3471  zastanem i gledam starost žutog lesa koji je

doleteo bog zna od kada bog zna od kuda ovde

 

3472  ovde sam da i ti čuješ kako šušti suva trska

 

u tem somboru

928. hodanje

ulazim u sombor. sombor je

pun drveća. starih i lepih kuća. neko

ih je u nekim drugim vremenima sazidao. još

malo me deli od dobre sobe. smrzao sam se danas

nebo se plavilo a sunce se zelenilo u svojoj hladnoj

svetlosti. trske su se povijale a zemlja bila crna i mekana

sam sam bio u predelu. sam sam ušao u sombor u njegove

ulice. gledam svetlost pada po žutim ornamentima stare

kuće. po njima ostavljam tragove svoga gledanja. kod

ove belo okrečene kuće u lenjinovoj 47 u apatinu

završavam ovaj tekst. volim što

sam u somboru

sombor 15.12.1994

 

 

i

 

 

bio sam sretan jer pišem knjigu

u kojoj je njen junak i berkov živa

 

 

hodam dalje pastir puteva i vetra

 

 

čarobno je hodati putevima na kojima nema nikoga

hodajući osetim da sam tu i ja. zlatna vlat koja hoda

 

 

svaki dan se poklonim negde u predelu. poklonim se svoj deci

ovog veka. pognem glavu. ćutim. danas sam to uradio u žitnom polju

 

 

vetru je sloboda put

 

 

i

 

 

ružo

lutanja oh

kako smo bili

jedno i sami

na praznim

putevima

ruže

lutanja

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ti

si žena koja si

se preobrazila

u boginju

 

 

i

 

 

ružo lutanja

svakim korakom

bili smo poklonjenje

svemu što nas je

okruživalo

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

činila si me

pesnikom

i

umetnikom

a

ja

tebe

pesmom

i

umetnošću

ruže

lutanja

 

 

i

 

 

ružo lutanja

više smo voleli

i volimo put nego

hleba da jedemo

jer put i jeste

hleb

 

 

i

 

 

ružo lutanja

evo i sad u 13:35

12. jula 2025 verujem da

su sve reči u tebi večnost ruže

lutanja koja luta za dobrotom

i lepotom u svakom i svim

bićima  svemira

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

predahni pa

da se predaš

zauvek bogu i

svim bićima

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

11. jul 2025.

27613. dan mog života

 

 

1110/2543

 

3404  prva magla ove godine. hodam od bačkog dušanova ka senti. da nemam

sećanje pomislio bih da je svet gusta belina magle iza koje ne postoji ništa

 

3405  u banatu sam. magla je nestala i kasno jesenje sunce me prati kroz mokrin

 

na kolima sa konjem od mokrina do kikinde

908. hodanje

tiho je. hodam ulicama kikinde. sa drveća kaplje vlaga. iz gradske

kafane se čuje pevačica. večeras je slobodan tišma posle sedam

godina ponovno pevao. bilo je to uzbudljivo pevanje. kao kad

dugo prolazi voz. kao kad peva prijateljstvo. peva pod

tišinom ruže. nadam se da ću se noćas odmoriti

kroz noćnu maglu ugledam mesec

kikinda 22.11.1994

 

 

 

1111/2542

 

3406  i danas je magla. spustila se po poljima kao pamuk

 

3407  ugledam starog čoveka ispred mene. hoda polako. pored njega hoda stari pas

 

3408  jata ptica nisko preleću iznad moje glave. čujem

zvuk njihovih krila. vidim na kosi mi se pohvatalo inje

 

3409  dva sata sam sporo hodao sa decom od iđoša do sajana. jedna devojčica je viknula

na rastanku sutra ćemo pitati direktoricu da pođemo sa vama. svi su oni sada krila u meni

 

jasmina nikolin učenica

iz iđoša

909. hodanje

hodao sam po magli. po magli je 

isto kao i po suncu snegu kiši. sličnosti su

veće od razlika ali sličnosti ne vidimo. tako mislim

isto je začudnije od različitog. tako hodam sa decom

iz škole u iđošu proveo sam dva nežna sata. zbog

te nežnosti nije teško podnositi ono što je teško

kroz noćnu maglu ugledam mesec

čekam vas deco i sutra

kikinda 23.11.1994

 

 

 

1112/2541

 

3410  danas se sunce probilo kroz maglu

 

3411  hodam gledam i nemam komentara

 

3412  ključevi

tuđi ključevi u džepu

mi govore da sam na

putu jer svoje nemam

(iz rečnika hodanja)

 

tužan ružan

910. hodanje

hodao sam ravnicom i

maglom koju je oko podneva

zamenila hladnoća. uvukao sam

šake u rukave i stisnut u ramenima

hodao od sela do sela. kako je dan

prolazio bio sam sve više ružan jer

sam bio sve više tužan. čekam 

vas deco i sutra. magla moja

sestra po jutrima

kikinda 24.11.1994

 

 

 

1113/2540

 

3413  osvanuo je sunčan dan. krećem iz kikinde ka

senti. jesen sve više pada po ulicama. tu sam da bih otišao

 

crno more

911. hodanje

prošao sam danas put

od kikinde do sente. od bočara do

padeja put je krivudao kroz atare. preorana

zemlja je ličila na talase. svuda oko mene je

bilo more crnih brazdi. crno more što rađa. pred

sentom na banatskoj strani su me čekali olga kovačev

i sabo atila. mostom smo prešli u bačku u sentu mali

grad na tisi. uveče je olga govorila o gradovima koji žive

pored reke čiji ljudi osećaju proticanje i o gradovima kroz

koje ne protiče reka gde ljudi osećaju da je vreme stalo

noć se završila u tihim ulicama padala mi je po

umornim kapcima. magla moja sestra po

jutrima. ko je jednom pio tisinu vodu

njega srce vuče nazad tisi

senta 25.11.1994

 

 

 

1114/2539

 

3414  hodali smo olga marija peter karolj i ja od jednog do drugog velikog drveta. bila je to

posveta poklonјenje tim starim bićima koja su tako duboko u zemlji i tako visoko u nebu

 

3415  hodamo zemlјanim putevima na kojima su mnogi tragovi

olga kaže tetovirana zemlјa. peter kaže puno je pečatirana. karolj

za sto pedeset metara počinje teritorija koju zovu zadnja oaza u senti

 

3416  ulazimo u trešnjevac. ulaženje je misterija

 

3417  u trešnjevcu smo stavili 26 belih stolica po glavnoj ulici i

na njih po čašu crnog vina. hodao sam od stolice do stolice i ispijao

gutlјaj vina nazdravlјajući za 26 nacija koje žive na tlu vojvodine

 

nas petoro

912. hodanje

trideset pet kilometara

smo slupali olga kovačev i ja

u tetive i mišiće. divan dan i divna

zemlјa. njive pustare i guske to je

vojvodina rekao je peter. ne može se

ništa videti bez pešačenja rekao je karolj

o putu i bazanju se može puno govoriti rekla

je olga. marija ruža je ćutala ovo joj je bilo prvo

duže hodanje. posle po noći kada je nestalo

sunce i temperatura pala za deset stepeni olga i

ja smo hodali i prema senti i prema subotici. u

oba pravca da bi uvećali šansu da negde

stignemo. ko je jednom pio tisinu vodu njega

srce vuče nazad tisi. ništa nismo jeli celog

dana ali je bar svežeg vazduha

bilo puno rekla je olga

senta 26.11.1994

 

 

 

1116/2537

 

3418  prolazim kroz sela to je moj znak

 

3419  ispred kuće u ulici maršala tita broj 74 u bačkom petrovom

selu dve bordо jesenje ruže još u pupoljku. nastavlјam ka poljima

 

3420  da li se sve više u moje srce uselјava svet ili se moje srce sve

više uselјava u svet. kao da jedno pripada jednoj a drugo drugoj nozi

 

a hotel ni ne postoji

913. hodanje

ulazim u centar bečeja. ne znam da

li će biti slobodnih soba u hotelu za koji

sam čuo da postoji. uvek ta nepoznatost

preda mnom ogoljuje me čini nesigurnim

kao da hodam u prazninu. toliko nestanem

da pristanem. to je umiranje i novo rađanje

ništa nismo jeli celog dana ali je bar

svežeg vazduha bilo puno rekla

je olga. već sam rekao: to je

prolaženje kroz ružu

bečej 28.11.1994

 

 

 

1117/2536

 

3421  osvanuo je sunčan dan. prelazim preko mosta i

brane kod novog bečeja. sunce blešti u kovitlajućoj vodi tise

 

3422  rečni galebovi lete nad tisom i golubovi stoje na ogradi mosta. preda mnom je banat

 

3423  jedino moćniji može da promeni i prevaziđe asimetriju odnosa snaga

 

3424  gledajući crkvu u kumanima pomislih crkve su planinski sneg u ravnici

 

zemlja i ja

914. hodanje

puste su ulice i putevi

prošao sam kroz kumane

melence elemir i novi bečej. po

desetak minuta sam bio sam na putu

linija horizonta ispred linija horizonta iza

samo zemlja i ja. duvao je vetar sutra će

verovatno stati. sijalo je sunce. bleštala

je crkva u kumanima. bleštale su njive

preorane. bili smo praznik zemlja i ja

već sam rekao: to je prolaženje

kroz ružu. zemljo volim te

bečej 29.11.1994

 

 

 

1118/2535

 

3425  volim šankove u životu stajala bih pored njih stalno kaže rajka sredojević

 

3426  cela priča je u svetlosti. sve što postoji postoji da bi se kupalo u svetlosti

 

3427  kada čuju naše korake fazani odleću u polje

 

3428  u banatskom dvoru iznad drvoreda crveni se (da li

je već noć) nebo. u njegovoj svetlosti vidi se dim iz odžaka. dok

rajka i ja stojimo u večeri u kojoj je sve hladnije nekom je toplo

 

posle sam još tri sata hodao po noći sam

915. hodanje

neispavan smrznut eto tako se završava ovaj dan. mrak je

gust kao oblak. pevušim poslušnom telu. ceo dan na nogama

hodao sam sa rajkom sredojević. gledali smo crne vrane. nas

dvoje vrapčića dva. smejali se smejali i pri kraju smrzavali

nismo jeli ništa ceo dan. rajka je otišla u novi sad a ja

za bečej. zemljo volim te. da tamo prenoćim

bečej 30.11.1994

 

 

 

1119/2534

 

3429  kako je lepo ujutru odmah izaći na put. odmah

druženje sa hladnim sunčanim danom i otvorenim poljima

 

3430  jedna jedina reč ravnica

 

ravnica jedna jedina rečenica

916. hodanje

u hotelskoj sobi 201 u zrenjaninu zapisujem

ovaj tekst. zovem ih tekstovi na kraju dana. pišem

ih već više od tri godine. pišem uvek o istom: hodanju

i trenucima pre spavanja. hodanje spavanje. hodam

nigde spavam svugde. napolju sam na vetru sada pod

toplim ćebetom. napolju gledam ovde žmurim. napolju

pasem ovde preživam. ovde krećem u san da bih i

sutra hodao. da tamo prenoćim. još i sad

blešti sunce po asfaltu u mojim očima

zrenjanin 1.12.1994

 

 

 

1120/2533

 

3431  hodam pored bare u kojoj su suve trske. nema

ni daška vetra. sunce je i hladno je. po bari noćašnji led

 

3432  kada posmatram sebe dok hodam uvek prvo vidim ramena kako se kreću

zatim ruke. njišu se. desna ruka leva noga. leva ruka desna noga. savršenstvo zar ne

 

3433  hodam pored begeja u kasnom popodnevnom

suncu. sve što želim da ti kažem je to da sam ovde

 

sećam se

917. hodanje

po hladnom i sunčanom

danu sam hodao do srpskog itebeja

sećam se trski i čoveka koji ih je sekao

sećam se sunca crvenog sunca ka kojem sam

hodao. sećam se praznog puta na kome pola sata

nije bilo nikoga. sećam se graktanja morki na nasipu

pored begeja. sećam se mirnog begeja koji je ipak tekao

iako su ga odsekli i zaustavili. sve se u njemu ogledalo. vrbe

trava oblaci. guske su plovile po vodi. sećam se dečaka koji

me je proveo kroz svoje dvorište da me ne uplaši njegov pas

sećam se siromaštva u tom dvorištu. sećam se dečakovog

lica stidljivog uplašenog i radosnog. i opet se sećam tih trski

suvih mirnih izraslih u čekanju. sećam se naših priča večeras

o ljudskim pravima i pravima svih bića. o pravu planete da

sačuva život bez obzira šta o tome mislili ljudi. još i

sada blešti sunce po asfaltu u mojim očima

sećam se novih prijatelja sa kojima

se ovaj svet čini mnogo velik

zrenjanin 2.12.1994

 

 

 

1121/2532

 

3434  sunčan hladan dan. hodam sa radivojem ka mužlji

tamo nas čekaju valerija i olga. hodaćemo okolo po poljima

 

3435  ema luci žena sa kojom sam malopre pričao je rekla kad nisi ništa onda si sve

 

3436  veliko ogromno jato galebova sleće iza traktora

koji preorаva zemlju i tu kao u morskom talasu traži hranu

 

3437  uh da je tu nada petronijević da kaže uh kaže olga

 

3438  krov možeš da napraviš od trske kaže valerija

 

dečak jovica

918. hodanje

hodali smo oko velike vode

olga kovačev valerija lacko i ja. u

ečki smo sreli mudru ženu emu luci. kod

belog blata smo sreli dečaka konstantin jovicu

lepog i siromašnog. uzbudio me desetominutni

susret sa njim. krenuo je biciklom da u susednom

selu kupi ćaletu rakiju. pegice su mu se osule po

licu. sijaju njegove zelene oči i u ovoj rečenici

sećam se novih prijatelja sa kojima se ovaj

svet čini mnogo velik. jovice volim te

zrenjanin 3.12.1994

 

 

i

 

 

isto je

začudnije od različitog

 

 

ulazimo u trešnjevac. ulaženje je misterija

 

 

toliko nestanem da pristanem. to je umiranje i novo rađanje

 

 

po desetak minuta sam bio sam na putu. linija

horizonta ispred linija horizonta iza. samo zemlja i ja

 

 

cela priča je u svetlosti. sve što postoji postoji da bi se kupalo u svetlosti

 

 

kada posmatram sebe dok hodam uvek prvo vidim ramena kako se kreću. zatim

ruke. njišu se. desna ruka leva noga. leva ruka desna noga. savršenstvo zar ne

 

 

ema luci žena sa kojom sam malopre pričao je rekla kad nisi ništa onda si sve

 

 

kod belog blata smo sreli dečaka konstantin jovicu lepog i siromašnog. uzbudio

me desetominutni susret sa njim. krenuo je biciklom da u susednom selu kupi ćaletu

rakiju. pegice su mu se osule po licu. sijaju njegove zelene oči i u ovoj rečenici

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

jer nisam

ja nego ti. i

ne ti nego

bog. i tako

smo

bogom

i

ja

ja

i

ti

ruža

lutanja

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

10. jul 2025.

27612. dan mog života

 

 

miroslav mandić

 

ruža lutanja 4

 

ti tebe tebi tobom

 

ovu knjigu posvećujem 

tebi

 

 

 

1097/2556

 

3368  ono što mi izgleda divno i što bih hteo da napišem to je knjiga ni o čemu

knjiga bez veze sa spoljnim koja bi se držala sama od sebe unutarnjom snagom

svog stila kao što zemlja lebdi a ništa je ne podupire. knjiga koja ne bi imala skoro

nikakav predmet ili bar u kojoj bi predmet bio skoro nevidljiv ako je to moguće

najlepša su dela ona u kojima ima najmanje sadržaja. što god se reč više

prilјubi i nestane utoliko je sve lepše. verujem da je budućnost

umetnosti na tim putevima kaže mi flober

 

3369  ulazim u sela izlazim iz sela

 

3370  nisam ja ni za šta pa krenuh da vidim zašta sam čujem u prolazu

 

3371  sunčan i tih dan. okolo mene su salaši

 

3372  knjiga se nastavlјa bez predaha

 

ustanak ustajanje

897. hodanje

treći je dan od stodnevnog hodanja

kroz sva sela vojvodine. družim se sa

praznim poljima. družim se sa golubovima 

i zujanjem elektrovoda. družim se sa knjigom

nikolaja fjodorova o vaskrsenju. na moju veliku

radost on govori o uspravnom hodu kao najvećem

čovekovom ustanku. družim se sa ljudima. svi

su napustili svoje poslove jer više ne mogu

od njih da žive i sada švercuju naftom

prošlo je pola pet. u kući do plavog

ugla u srbobranu ću prenoćiti

srbobran 9.11.1994

 

 

 

1098/2555

 

3373  polazim iz srbobrana sa kodaljovom i bartokovom

fotografijom sa njihovih putovanja ka izvorima muzike

 

3374  fotografisao sam dušana majstorovića desetogodišnjeg dečaka na ulici u zmajevu

 

3375  fotografisao sam lice jednog konja na ulazu

u bačko dobro polje. gledao me je kao prijatelj

 

kao ptica

898. hodanje

pada veče tišina je po

poljima. sami smo zagasito plavo

i ja. i jedna ptica. gledam je kako polako

nestaje. sada je više ne vidim. gledam, ali

to je opet samo plavet. hodam po sredini

puta sebi na radost. u kući do plavog

ugla u srbobranu ću prenoćiti. kao

ptica umor nestaje u mom telu

vrbas 10.11.1994

 

 

 

1099/2554

 

3376  posečeno polje kukuruza se presijava i zlati na

suncu pored kukuruznog polja preorana njiva. crni dijamant

 

3377  nešto mi svetluca pred očima. to se svetlost

sunčeva prelama na pramenima moje kose

 

brzo se približava veče

899. hodanje

stojim na glavnoj ulici u vrbasu pred diskotekom

rio. čekam rajku sredojević. tiha je i topla noć. odmorio

sam se malo. danas sam prošao kroz nekoliko sela ali

sam uglavnom hodao pored kanala. tiha voda pecaroši i 

toplo sunce koje oko tri popodne nestaje. juče sam upoznao

milutina obradovića i do malopre hodao ulicama vrbasa sa

njim. u vrbasu sam nekada igrao fudbal i spavao u hotelu

bačka. sada me u njemu u sobi 211 čeka crno vino

kao ptica umor nestaje u mom telu

ugledah je dolazi rajka

vrbas 11.11.1994

 

 

 

1100/2553

 

3378  juče pretoplo danas prohladno između je ruža

 

3379  iako me promene ometaju baš su one predivne

 

3380  navikne se čovek i sve nestane u lepoti puta. ide mi pogled tamo gde ničeg

nema ka tim pustarama tamo gde je blato kaže mi rajka sredojević sa kojom hodam

 

letnji blatnjavi putevi

900. hodanje

hodao sam danas sa rajkom sredojević

krenuli smo iz vrbasa i preko kule. lipara. bajše

bačke topole. malog iđoša. lovćenca. feketića. ponovo

stigli u vrbas. padala je kiša i bilo je hladno. udvoje i

hladnoća manje boli. u lipar smo stigli u trenutku kad

je počinjala fudbalska utakmica. u bačkoj topoli smo

popili votku i čaj. već posle tri bio je gusti sumrak

kiša sumrak i nas dvoje na putu. ugledah je

dolazi rajka. sada u sobi bez struje

zapisujem ovaj tekst

vrbas 12.11.1994

 

 

 

1102/2551

 

3381  ponedeljak. bol u tetivi. sporo hodam da je ne uznemirim

 

3382  jedna muva se sunča na latici bordo ruže

 

3383  stigao sam u pivnice do kuće vojislava dudića starog školskog druga

 

malo dalje jedna cigla

901. hodanje

vraćam se sa hodanja. u miletićevoj

ulici u pivnicama uživam u zatravljenim

delovima trotoara. jedna gugutka stoji na orahu

na kome više nema lišća. još je dan. žuti se jesenja

svetlost. stara žena u vratima preko puta ulice me

ljubopitljivo gleda. dobar dan kaže mi druga dok vozi

polako bicikl. sada na ulici nema nikoga samo se čuju

vrapci. malo dalje je jedna cigla obrasla mahovinom

oslonjena na bedem. mahovina pliš u ulicama

detinjstva. polako se približavam mladom petlu

da ga fotografišem. sada u sobi bez struje

zapisujem ovaj tekst. da li ga i ti vidiš

pivnice 14.11.1994

 

 

 

1103/2550

 

3384  iz pivnica me prate guske

 

3385  iz centra telečke pravom ulicom niz koju se

zlate breze vidi se širina polja van sela. to je to. napred

 

3386  za putnika koji upada u lavirint cilj je da dopre do središne

odaje do kripte misterija. no kada se do nje dopre on mora iz nje izaći

i vratiti se u spoljni svet u suštini se dakle mora ponovo roditi. takva je

sadržina svih misterioznih religija i svih sekta koji posmatraju putovanje

kroz lavirint kao nužni proces metamorfoza iz kojih se pomalja novi

čovek. ukoliko je putovanje teže utoliko se vernik više preobražava

pa tokom ovog bezputokaznog posvećivanja stiče svoje novo ja

 

tišina praznih hotelskih soba

902. hodanje

u toploj sobi 220 hotela panonija u bačkoj topoli

nikada neću moći opisati tišinu praznih hotelskih soba

to je tišina koja govori o beskućništvu i zaspalim lastama

čujem zvona bačkotopolske crkve u deset uveče. bol u tetivi je

nestajao. razgovarao sam u kući jožefa dimovića ciganina

i fotografisao njegovu lepu ženu veru. ravnica je ravna

strpljiva i sama. da li ga i ti vidiš. reči su

isto što i ravnica

bačka topola 15.11.1994

 

 

 

1104/2549

 

3387  pada kiša. polazim. treba biti sretan kada pada kiša

 

3388  ja sam ritam hodanja ritam bivanja

 

3389  jedna baka u devet i pedeset po kiši je izašla na ulicu da izbaci prljavu vodu

 

3390  zavrnuo sam mokre rukave da me ne hlade i u

seoskoj kafani u utrinama pijem vino i slušam mađarsku muziku

 

3391  kišnjenje je učiteljica trpeljivosti

 

oh

903. hodanje

kako sam danas

kisnuo k'o jablan. jakna mi je

bila natopljena vodom. duvao je hladan

vetar i nosio kišu sa moje leve strane. jedna

žena na biciklu se vraćala u selo. bože zašto

kisnem. ipak nije li to dar. kiša je posle stala pa

sam se sušio u hodu. sa ladislavom lerincem

nadzornim organom za građenje puta između

kavila i utrina popio sam vino. kada sam se

vratio u bačku topolu sijalo je sunce a ja

sam se tresao od zime. reči su isto što 

i ravnica sada me čeka noć da se

u njoj ugrejem

bačka topola 16.11.1994

 

 

 

1105/2548

 

3392  u dvanaest minuta do dva probilo se kroz teške

oblake raskošno sunce. blešti po preoranoj crnoj zemlji

 

3393  teški ranac mi oblikuje ramena i mišljenje

 

3394  pre neki dan sam ukrao glavicu kupusa. ovu sada pod

miškom našao sam deset metara unazad. sladak je i pun vode

 

3395  u travi je malo crno mače

 

vidim

904. hodanje

meko je palo veče

po poljima. prostori ćute i

vreme spava. velika je sreća biti

sada na putu. okrećem se unazad i

gledam crvenilo na nebu. vidim svoje

oči kako gledaju. osetim da ništa ne

osećam. volim bandere mirno drveće i

ovo mesto. sada me čeka noć da se

u njoj ugrejem. prijatelju dođi

ruski krstur 17.11.1994

 

 

 

1106/2547

 

3396  srce je veliko baš onoliko koliko ga noge odnesu po svetu

 

3397  zemlja je uvek u nebu. zemlja pada zemlji

 

3398  proslaviti lepotu napisao sam pod brojem 66 na današnji

dan pre tri godine u engleskoj. proslaviti lepotu zapisujem i danas

 

hajnel i ušumović

905. hodanje

odmaram telo u hotelskoj sobi

409 u subotici. prošao sam kroz nekoliko

mesta. sećam se pačira i bajmoka. u bajmoku

u centru sela sam kupio grožđe. do kraja sela su

me pratila dva dečaka hajnel danijel i ušumović

zoran. uživao sam sa njima. oni su kao ja ja sam

kao oni. njihovo srce i moje noge. njihovo

detinjstvo i moja pesma postojanja

prijatelju dođi. vojvodina

ravnica stara

subotica 18.11.1994

 

 

 

1107/2546

 

3399  peva hladnoća ove subote

 

3400  dve desetogodišnje devojčice hodaju ispred mene i igraju

se na praznom putu. najlepše je na praznom putu jer hodanje je plesanje

 

3401  iščupaj svoje srce i baci ga na put da ga put odvede bogu

 

pevanje i maraton

906. hodanje

subota. tihe subotičke ulice. završava

se i današnji dan. hodali smo držeći se za ruke

od triglava do gradske biblioteke. hodali smo ćutali

i sećali se slavka matkovića mi njegovi prijatelji. hodanje

se zove pevanje i maraton i posvećeno je čatu gezu

deže kostolanjiju danilu kišu i slavku matkoviću

večnim subotičanima. vojvodina ravnica

stara. nebo je lepa stvar

subotica 19.11.1994

 

 

 

1109/2544

 

3402  ponedeljnikom osećam svežinu u telu jer mi ga nedelja odmori

 

3403  kaže mi ante rudinski zavidim ti na slobodi. a

sloboda nije moja ona je postojanje koje me zove. i tebe

 

trske na severu bačke

907. hodanje

bio je lep dan. hodao sam istočno

oko subotice i posle južno i zapadno. drugu

polovinu dana sam hodao sa olgom kovačev

sa njom sam prvi put hodao 170 danu ruže lutanja

sada se vraćam u hotel patria na spavanje. u ovom

hotelu sam '86 dovršio roman ne, ne verujem da se

ova rečenica ne čuje. sada ulazim u lift vozi me na

četvrti sprat. otvaram vrata i hodnikom dolazim do

sobe 409. ključ u vratima mrak u sobi. nebo je

lepa stvar. nadam se da ću se noćas odmoriti

subotica 21.11.1994

 

 

i

 

 

družim se sa knjigom nikolaja fjodorova o vaskrsenju. na moju veliku

radost on govori o uspravnom hodu kao najvećem čovekovom ustanku

 

 

pada kiša. polazim. treba biti sretan kada pada kiša

 

 

ja sam ritam hodanja ritam bivanja

 

 

teški ranac mi oblikuje ramena i mišljenje

 

 

meko je palo veče po poljima. prostori ćute i vreme spava. velika je sreća biti sada na putu

 

 

prijatelju dođi

 

 

srce je veliko baš onoliko koliko ga noge odnesu po svetu

 

 

najlepše je na praznom putu jer hodanje je plesanje

 

 

iščupaj svoje srce i baci ga na put da ga put odvede bogu

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti si krv

nenasilja

srce

mira

i

um

boga

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

9. jul 2025.

27611. dan mog života

 

 

prošla je

treća godina

ruže lutanja i 

završena je

treća knjiga

ruže

lutanja

 

 

i

 

 

sada

ću proleteti

kroz treću godinu

krenimo zajedno

utroje ružo

lutanja

 

 

lutanje mistikom brojeva

 

 

u grubim vremenima nežnost je spas. nežnost je spas u svim vremenima

 

 

na mene utiču još nerođeni umetnici i pesnici

 

 

hodam kreće se svet

 

 

mislio sam o dobroti i nevinosti koji vode i čuvaju ovaj svet

 

 

svet je jedinstveno živo biće. ja sam samo jedna dlačica na 

tom velikom telu. dlačica koja hoda u čijem nosu su svi mirisi

 

 

život u dvoje je pesma. hodao sam  tu pesmu i danas sam

 

 

prži običnost

 

 

svi se boje vremena

 

 

lepota je usamljenost

 

 

kad me boli telo od ljubavi za drugog

 

 

pa ja i hodam da nikome ne bih smetao

 

 

jer je i pisanje put popravljanja sopstvene duše

 

 

korak je uvek spor jer se samo sporošću dostiže nedostižno

 

 

koliko sam slabiji i neviniji sve više verujem u slabost i nevinost

 

 

u 20 kilometara mog dnevnog hodanja ima 26.320 koraka

26.000 zrna pšenice staje u jedan kilogram žita. tako svaki dan

hodajući posejem kilogram ružine pšenice jer ruža je hleb duši

 

 

kao da svoje lice umivam licima drugih

 

 

ja sam pesnik jer hodam

 

 

sutra treba opet povući i odvaliti novi deo puta. putujem put koji

ne vodi nigde. put kojim se gradi ruža put kojim slavim postojanje

 

 

ružino seme koje nosi vetar traži plodnu zemlju za svoje prve žilice u nebu

 

 

hodam jer sam pesnik

 

 

ja sam mistik jer hodam. jer sam hodajući hodan. jer nema ništa između boga i mene

 

 

sve što napišem napisao je jedan dečak

 

 

religioznost hodanja se uvećava običnošću kroz koju hodam

 

 

ličnost ne pristaje na odrastanje u važećim modelima društvenih pravila

 

 

savršenstvo ne poznaje moć

 

 

život je mnogo više od stradanja

 

 

ne postoji pobednička obala i obala poraženih nego samo reka života koja neprestano teče

 

 

mislim o telu svojih knjiga

 

 

ko počisti drugom put kao da mu je lice umio

 

 

svete molim te i sutra za još jedan ples

 

 

hodanje je telo muzike

 

 

ja sam čuvar puta

 

 

osetio sam u jednom trenutku da mi je hod lep

 

 

svaki dan živeti ka novom detinjstvu

 

 

na kraju hodanja hodam vitak kao jablan

 

 

lepo je biti bez obzira šta to značilo. jebote pa ja to i činim

 

 

sve je (život) bog. sve je (umetnost) lepo

 

 

ja sam umetnik ruže. učenik puta. ljubavnik lutanja

 

 

pričanje u ovoj knjizi nastaje iz totalne nepoznatosti preda mnom

 

 

prošao je još jedan dan (čista misterija). prošao sam još

jednu prepreku (božije delo). hvala preprekama. hvala nogama

koje me nose. brojevima koji me vode. rečima koje sledim

 

 

reci ja i idi u svet

 

 

običnost hodanja je uslov za čudo običnosti

 

 

ja jesam prošlost. velika prošlost od milion godina ali moj sledeći

korak je u budućnosti. maloj budućnosti. sledećoj nepoznatoj sekundi

 

 

u svakom jeziku postoji prajezik njemu hodam u zagrljaj

 

 

izložen do spasa

 

 

ići dalje. dalje u život. dalje u umetnost

 

 

hodam iz prostora u vreme iz vremena u prostor

 

 

umro bih od svetskog bola da u 21 nisam krenuo na put

 

 

nedostaje tako malo a treba podneti tako mnogo

 

 

najsrećniji sam kada samo postojim

 

 

život je neminovan kao pupoljak

 

 

pupoljci su cveće nevidljivog

 

 

danas sam pre hodanja metlom očistio evropu

 

 

doći će vreme kada će u skupštinama sedeti i životinje i biljke. doći će

vreme kada će se na izborima glasati za nekog od kandidata ljudi životinja biljaka

voda vazduha zemlje neba. doći će vreme kada će se knjige pisati na jezicima svih

bića i stvari. kada će zajedničku pesmu pevati leptiri dečaci i prolećni potoci

 

 

ja verujem da se život i ovaj svet čuvaju sami

 

 

ruža je religija stvaralačkog

 

 

da majstorstvo detalja ne ugrozi majstorstvo celine

 

 

hej svete ja sam i danas tu

 

 

biti veran otadžbini koja se zove život

 

 

uvek volim kad napišem ovako jednostavne stvari i jednostavne rečenice

 

 

anđeo je dvoje

 

 

kiša pada. grmi.  ja mirno hodam. kako je to lepo

 

 

ruža je vihor. ruža je vir

 

 

ipak je moje hodanje samo lepota

 

 

danas ljubiti sutra biti

 

 

otkriti sopstvenu odgovornost

 

 

hodanje u dvoje je sreća

 

 

uvek i iznova verovati u ono u šta drugi ne veruju da je moguće

 

 

hodati i samo hvaliti

 

 

na kolena čoveče

 

 

to je jednostavnost koja mi daje snagu

 

 

svaka uzaludnost je teška jer uzaludnost pretvara nemoguće u moguće

 

 

bili smo sretni jer se u našim kostima i krvi odmarao bog

 

 

pogledam u daljinu niz put i pomislim put je savest

 

 

nova forma je znak nezavisnosti

 

 

uvek kažem pljusak je moje detinjstvo

 

 

moj mozak pliva u vodi kretanja. moje telo postaje domaćin svetu

 

 

strpljenjem kojim svako jutro broj preostalih hodanja sa desne

strane prelazi na levu stranu gde su moji do sada ishodani dani

 

 

u butinama mi je pesma

 

 

kako je teško svakog dana uraditi ovu istu jednostavnu stvar

 

 

od te bosonogosti nema udobnije obuće. niti ima veće slobode od uživanja u lepoti

ženskog tela koje gledam dok hoda u predelu. žena hoda kao savršena lepota mlade kobile

 

 

jedino što imam je to što ništa nemam

 

 

ja sam kralj bezrazložnosti 

 

 

zbog toga ovaj čovek hoda misleći da je budućnost u

stvaralaštvu i saradnji svih bića. u prestajanju ubijanja

 

 

niko ne razume da hodam bez prestanka iz dana u dan

 

 

za koji dan će biti hiljadu dana od kako sam krenuo

nisam mogao znati da će biti ovako teško ali ni ovako lepo

 

 

čitav svet nosim u sebi

 

 

u očima ti se vide hiljade kilometara

 

 

jer sam rečima davao drugima snagu da vide kako je put nemogućeg jedini put

 

 

dužnost je u svom srcu promeniti rat u stvaralaštvo

 

 

moji koraci su neprestajuće brojanice

 

 

moje srce kuca u ritmu reči

 

 

ja sam se učio od reči... kada sam sam na putu često su sa mnom jedino reči

 

 

u koga ćemo ući ako ne jedni u druge

 

 

ludilo za kosmosom bogom i običnošću

 

 

najviše volim reč bog

 

 

ova devojčica koja klečeći prosi je moj današnji bog

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

bila si mi

boginja a ja

tebi tvoje

čedo

bog

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

lepa

si

do

nepodnošljivosti

 

 

i

 

 

ružo lutanja

verovao sam ti 

i ti si mi uzvratila

vodeći me bogu i

preobražavajući

me u boga

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

verovao

sam ti 

a

sad

ti

verujem

i

ljubim

te

još

više

 

 

i

 

 

ružo lutanja

rađali smo zajedno

i umirali zajedno sad

zajedno vaskrsavamo

svako i sva bića

svemira

 

 

i

 

 

ružo lutanja

bog je jedan. ljubav

je jedna. život je jedan

pesma je jedna. umetnost

je jedna. hodanje je jedno

ruža lutanja je jedna

bog i amin

bog

 

 

i

 

 

ružo lutanja

krhkost i nemoć

tvoja su me čuvale

i vodile i sad me

čuvaju i vode 

amin i bog

bog

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima