AUTOBOGOGRAFIJA

22. oktobar 2025.

27716. dan mog života

 

 

miroslav mandić

 

ruža lutanja 7

 

polaganim blažen tumaranjem

 

ovu knjigu posvećujem:

zemlji i svemiru

 

 

 

2194/1459

 

6161  kroz rešetke na prozorima ženskog doma u nikolajevskoj gleda me mlada devojka

 

6162  topla je i vlažna noć

 

6163  pod svetiljkama dok se sve presijava od vlage izgovaram ovu rečenicu

 

6164  bez priče. bez cilja. bez poruke. bez namere. bez pravila 

bez strasti. bez želja. kao zemlja. kao nebo. kao voda. kao vetrovi

 

6165  pisanje: slovo postade telo da bi se proslavilo telo

 

nevinim očima

1803. hodanje

ulazim u knjigu kao što sam danas

ulazio u dan. bio u njemu. na kraju hodanja

dan je nestao. spustila se noć. tu dok kisnem

ističe poslednja stranica knjige nestaju koraci

po vlažnom putu... vreme je da se noć

okrene kao stranica knjige

novi sad 10.11.1997

 

 

 

2195/1458

 

6166  blešti sunce u vlažnom danu. toplo je liči na proleće a nije kasna je jesen. sunčevu

svetlost pojačava belina oblaka. skupljam kapke da bih zaštitio oči od jake svetlosti

 

6167  pored dunava drveće je golo bez lišća jedino se još krošnje vrba žute

 

6168  drhtim kroz noge mi struji strah izazvan napadom tri psa koja su me malopre

opkolili. zverskom riknjavom koja je pokuljala iz mene uspeo sam da ih oteram

 

tečem

1804. hodanje

to sunce sa kojim sam

počeo da hodam pre podne po podne

zapada nad gradom. u međuvremenu se bilo

oblačilo tmurilo i počela je da pada kiša. još

kilometar dva do kraja hodanja. opet je sve vedro

nebo plavo oblaci se bele na obodu neba. malo

hramljem zbog ahilove tetive. da li od prolećnog dana

tek iscrpljen sam. spava mi se. jedna plavokosa žena

sa dve najlonke kese u rukama mi dolazi u susret

veselo zvižduće. hodajući svetom tečem kroz njega

kao krv. hodanjem prokrvljujem svoje telo. ružom

lutanja prokrvljujem svet. ruža se širi svojim

laticama i raste uvis i dubinu. vreme je da

se noć okrene kao stranica knjige

na ravnom po stepenicama

iskušenja

novi sad 11.11.1997

 

 

 

2196/1457

 

6169  toplo je ali tmurno ne pada ali je vlažno

 

6170  ljudi se boje sebe. blizine

 

6171  vrane lete nisko nad krovovima u rumenci

 

6172  očima klizim u daljinu po obodu fruške gore koracima klizim niz put

 

6173  kao pas gospodaru telo mi se raduje drugim telima

 

6174  prohladan vazduh prazan put ptice nad glavom kako sam sretan

 

6175  iz sivog dana u predveče zasija nisko crveno sunce sa

zapada. sada je sve u plamenu. a na jugu deo duge nestaje u sivilu

 

telo telima

1805. hodanje

palo je veče ulazim na detelinaru

periferiju severnog dela grada. ulična svetla

su upaljena. biće to jedna od sreda uveče. noćno

nebo pa još oblačno a počinje vetar. dovoljno

za jezu. dovoljno za sreću. na ravnom po

stepenicama iskušenja. jeza to je

život mamljen drugim životom

novi sad 12.11.1997

 

 

 

2197/1456

 

6176  noćas do četiri ujutru. puno smo razgovarali mnogo

pušili. sada na suncu osećam znoj neispavanosti

 

6177  kao što ne rađa seme koje ne umre tako ni reč koja ne umre u tebi ne stvara

 

6178  miroslave šaljem ti deset mojih slika o laingu

razbaci ih kroz knjigu. tvoj slobodan tišma

 

6179  ronald d. laing I

večeri jedne jeseni 70 godine

u beogradu u restoranu zagreb u ogledalu

videh oči nekog čoveka

razbijene sasvim

ali iza ipak beše pogled

ali gde i kako

da li sam bio ja

 

biti seme

1806. hodanje

kada je sunce zašlo lako

obučen smrzavao sam se. trpeo

nastavljao. i drugima je hladno. da da i

drugima je hladno. neispavanost mi je otežala

noge vilice pleća i ruke. kako je slatko biti od

napora umoran. kako je lepo biti od ljubavi

potrošen. biti žito pod nečijim zubima. biti

seme ovih dana posejano. jeza to je

život mamljen drugim životom

biti pa biti sve

novi sad 13.11.1997

 

 

 

2198/1455

 

6180  sve je ogolelo. nema više lišća na granama topole

 

6181  sipi vlaga pada noć duva vetar hladno je svuda je jeza

 

6182  stavio sam ruke na leđa navukao kapu. žmirim. dremam u hodu

 

6183  kovitlaju se i grakću vrane gnezdeći se u visokim krošnjama

jablanova. dok preleću sa jedne strane puta na drugu nebo se zacrni

 

6184  ronald d. laing II

ne mogu da se setim vremena i prostora

prizor iz nekog sad iznad lavaboa

u kuhinji potonuo

ali ja sam čitao ja

šizofrenija kao poslednja istina o čoveku

ili pretposlednja

(shizakliza)

nepostojanje stvarnosti kao doživljaj

ali ko to oseća ili zna

ko je taj nepostojeći pale...

sam na svetu u kuhinji, u predsoblju mračnom

 

stopljen isto što sam i svi obrisi u predelu

1807. hodanje

ćutim. biti pa biti sve. samo ćutim

novi sad 14.11.1997

 

 

 

2199/1454

 

6185  po dubokom lišću gazimo tanja medić i ja na šumskoj stazi u fruškoj gori

 

6186  da nisam kao mladić zavoleo magarca (i postao) ne

bih onako jasno video kako su ljudi magarci a da to ni ne znaju

 

6187  suvo lišće liči da teče po strmoj šumskoj stazi kao nabujali potoci u proleću

 

6188  ronald d. laing III

ne preduprediti

ne sačuvati snagu u onome što prethodi

odlazak jakosti: umnožavanje

kao rasipanje

domišljatost roditelja kao nemar

dete kao pas majčin pas

velika majka snežna kraljica

najbezazlenija igra kao najopasnija

nejedan

razbacati glasove

stajati brojati

 

hodali po suvom lišću

1808. hodanje

sivilo današnjeg dana se ne menja

sve stoji. dan koji tako lepo pristaje suboti

u knjizi najčešće spominjem subote ne samo

zato što ću se posle njih odmoriti nego što su

subote tužne skoro kao nedelje. samo

ćutim tužne kao očekivanje

novi sad 15.11.1997

 

 

 

2201/1452

 

išti ono kaže mirko novković

1809. hodanje

po mraku hodam sa mirkom novkovićem od rumenke ka novom sadu

mirko je zvonar u rumenki: kad umre neko mlad u selu onda bake kažu da i zvona

tužno zvone. svaki dan zvonim u sedam ujutru i u tri po podne. u sedam sati je jutrenje a

u tri je večernje. od tri zvona tad zvonim samo malo zvono dva minuta. pred svaku liturgiju

nedeljom ili za praznike velikim zvonom pozivam vernike na službu. kad neko umre u selu

to se zove oglašaj. muški oglašaj je tri puta zvonjenje na veliko zvono i onda četvrti put

preglasim u sva tri. ženski oglašaj je dva puta u veliko i onda preglasim u sva tri to znači 

da je umrlo žensko. kad vetar jako duva od kisača petrovca sa severozapada onda se

zvuk zvona raširi. zimi zvona zvone nekako stisnuto i ugušeno a leti je zvuk pun i stvarno

zvoni. uvek kad zvonim veliko zvono uvek srce mi se ozari. ja nisam čuo čuvena

čuruška zvona al meni su moja rumenačka lepa. tužne kao očekivanje. sad dolazi

zima ali kad počne proleće i kad mi zamiriše zemlja a ja zazvonim i znam da

me čuju svi oni po poljima što rade ja ću biti najsrećniji čovek na svetu

novi sad 17.11.1997.

 

 

 

2202/1451

 

6189  pada sneg. lepo pada. neka pada. i padaće. sneg

 

6190  sneži mi u očima sneg koji prvi put pada

 

6191  hodanjem ljubim zemlju po kojoj hodam dok sneg pada po ovoj pustari

 

6192  zemlji sigurno prija da je ljube nežna stopala kao što su tvoja. poslednji put kad smo

bili zajedno primetio sam da te gledam a gledala sam kako imaš lepa i nežna stopala

verovatno i meka ne znam ali znam da izgledaju nežnije od mojih napisala mi je i v

 

na tvom telu najnežnije su šake i stopala

1810. hodanje

uz sneg kružio sam obodom grada. sad dolazi zima ali kad

počne proleće i kad mi zamiriše zemlja a ja zazvonim i znam

de me čuju svi oni po poljima što rade ja ću biti najsrećniji čovek

na svetu. vlažno promiče mokri sneg pale se svetla po ulicama

novi sad 18.11.1997

 

 

 

2203/1450

 

hodanje sa vesnom milović

1811. hodanje

vesna živi u londonu. leči ljude masažom. nismo

se razumeli ni dovoljno slagali pred moj polazak na

desetogodišnje hodanje. vesna je želela da krene na ružu

a otkrila je london i ostala u njemu. danas je bilo lepo. dvoje

ljudi žena i muškarac koji nisu uspeli razišli se doživeli poraz

lepo su se družili. to je uteha. bilo je hladno. vesnu su od

hladnoće bolele butine. volim što leči. rađa zdravlje za druge

brišem nos dok koracima izmičem današnjem hodanju. ja zemlja

jer zemljom hodam. ja voda spajajući se sa drugim. ja vatra

goreći da se ljubav u srcima ne ugasi. ja vazduh hodajući

nevidljivim lestvicama. vlažno promiče mokri sneg pale

se svetla po ulicama. ja skramica leda

koja se pojavila ove večeri

novi sad 19.11.1997

 

 

i

 

 

hodanjem prokrvljujem svoje telo

ružom lutanja prokrvljujem svet

 

 

ljudi se boje sebe. blizine

 

 

kao što ne rađa seme koje ne umre tako ni reč koja ne umre u tebi ne stvara

 

 

kako je lepo biti od ljubavi potrošen

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ti

si rumenačka

zvona mirka

novkovića

mog

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

21. oktobar 2025.

27715. dan mog života

 

 

prošla je

šesta godina

ruže lutanja i 

završena je

šesta knjiga

ruže

lutanja

 

 

i

 

 

sada

ću proleteti

kroz šestu godinu

krenimo zajedno

utroje ružo

lutanja

 

 

lutanjem osmeh zaraditi

 

 

herojstvo preobraziti u nežnost

 

 

da nije života u rečima života ne bi ni bilo 

 

 

sve znanje se nalazi u rečima

 

 

reči su nomadi

 

 

lice zemlje i moje lice to je jedno lice

 

 

evo ga to je taj ritam

 

 

ima li šta lepše nego hodati pored mlade hrabre lepe žene

 

 

veliki hodači: bašo. brus četvin. marina abramović. kenet vajt. vim venders

verner hercog. lajoš kašak. martin hajdeger. dositej obradović. aleksandar

tišma. hristos. buda. muhamed. gandi. hamiš fulton. ričard long

 

 

kako je sretan čovek koji hoda

 

 

hodanje je preispitivanje

 

 

izlazim iz subotice ulazim na put: sad počinje bajka

 

 

šetnja je susret sa poznatim. hodanje sa nepoznatim

 

 

telo bi da bude zajedno

 

 

ja sam život koji hoda

 

 

na otvorenom putu sam kao u svojoj kući. prostranstvo mi je blisko

 

 

ko ljubi ne boji se da živi

 

 

počinje kišica - veliki događaj

 

 

dužnost biti lepota sveta

 

 

koraci su mi ples

 

 

lepota sveta je moj put do tebe

 

 

u meni živi umetnost

 

 

nije potrebno ništa više nego biti na ovom vetru

 

 

jedna lasta čini proleće

 

 

priroda je dom kosmosu čovek dobroti

 

 

šumske staze su uske. umetnost je biti na njima

 

 

postupnost je čudo

 

 

vetar čini da postajem svako

 

 

mnogo komfora malo šansi za život

 

 

telo čezne za drugim telom. rođeni smo u telu da bi se spojili sa drugim telom

 

 

bliskih mi nema nepoznati su uteha

 

 

osetim: pesma sam

 

 

bez našeg venčanja planeta će se raspasti

 

 

svaki mi je korak usna koja ljubi

 

 

hodam nevinom ljubavi prema svim bićima

 

 

hiljade godina bih živeo sa jednom ženom... slaganje je umetnost

 

 

kako je lepo biti dobar čovek

 

 

sve koje sam ljubio i dalje ljubim

 

 

ne reći mnogo a reći sve

 

 

smejem se nisam ovako zamišljao svoje desetogodišnje hodanje. mislio sam prolaziću

kroz sve zemlje evrope. mislio sam imaću podršku novac. neću biti sam. znao sam 

da će biti teško ali ne baš ovoliko... ali ono je bila samo zamisao a ovo jeste ruža

 

 

evo izvire iz mene sreća. njišem se srećna sam luda

 

 

svaki korak početak sveta

 

 

živeti zar nije to: život dati

 

 

pitam se zašto sam sam. osetim iskorenjen sam. iskorenjenost uslov za novi svet

 

 

kada oslabim ojačaću

 

 

mislim na siromašne gladne bedne ponižene. bez

saosećanja sa njima život mi ne bi vredeo ništa

 

 

ja u trenutku

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

u tebi

sam

a

i

u

sebi

ujedinio

pevanje

stvaranje

hodanje

 

 

i

 

 

ružo lutanja u

svakom danu su

bile svih 10 godina i

to je bilo nepodnošljvo

teško ali ti si bila tren

u kome je sve bilo

i ozarujuće

lako

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti si moje

čedo

ja

sam

tvoj

pupoljak

 

 

i

 

 

ružo lutanja

ja sam pevao

ti si stvarala a

zajedno smo

bili muzika

hodanja

 

 

i

 

 

ružo

ružo

lutanja

u meni se

začinjala

mala

pesma

a

u

tebi

je

pupela

večna

umetnost

a

eno

ga

i

aleksandar

tišma

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

bol u tvom

srcu je bio i

moj bol

u

grudima

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

venčani ti i

ja venčavali

smo sve i

svakog

oko

nas

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

biti dobar na

ovom svetu

od prvog

dana to

si bila

ti

svih

deset

godina

 

 

i

 

 

ružo lutanja

ko si bila ti i ko sam

bio ja to je seks tvoj i moj

jedan jedini seks koji spaja

ujedinjuje venčava i

preobražava

sva bića

u

boga

 

 

i

 

 

ružo lutanja

bili smo sunce

knjige koje nema

knjige o čoveku koji

je deset godina svakog

dana pisao o svom

desetogodišnjem

svakodnevnom

hodanju

pa

smo

je

onda

ti

i

ja

ishodali

i

napisali

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

hodali smo i

lutali iz zaveta

dobroti i to

je sve

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

da bili smo 

baš to ti i ja

zemlja i nebo

savršenstvo

muškarca

i

žene

 

 

i

 

 

ružo lutanja

evropa je nestajala

zatvarajući se pred

tobom i preda mnom

ali je vaskrsavala

na titelskom

bregu

u

panonskoj

ravnici

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

 

ruža

je

žena

 

put

je

bog

 

lutanje

je

umetnost

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

upravo sam

sleteo u lisabon

biću u njemu

36 dana

je

početak

moje

nikad

napisane

knjige

koju

će

drugi

pisati

neprestano

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

uživanje

je

čedo

velikog

truda

podviga

i

napora

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ti si

isceljuća ruža

i nadahnjujuće

lutanje svakome

kome je stalo

do sebe

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

20. oktobar 2025.

27714. dan mog života

 

 

2180/1473

 

6114  nigde nikog

mnoga hodanja su mi prošla u osećanju

i predelima za koje se može reći nigde nikog

iako se kaže nigde nikog ipak je tu sve osim ljudi

kilometrima se ne sretne čovek takva su moja hodanja

ali i tu gde nisu ljudi i to zovu njihovo. njihov kraj njihova

zemlja njihova država. njihovo a nema ih. tu u njihovom

družim se bez njih sa svim ostalim. jedan sam. jedan što

hoda uz trske po kiši sa lišćem. kad vetar duva. kad mirisi

se šire kad se mračno nebo na zemlju stušti. nigde nikog

znači i da su se svi zavukli po kućama jamama zaklonima

skrivaju se od jakih kiša hladnoće vrućine vetra. ali

baš je tada najčudnije biti napolju tada i tu

kad nigde nikog nema

(iz rečnika hodanja)

 

bolestan

o suboti pisano u ponedeljak. da mi

kao u psa srce bude toplo i odano

novi sad 27.10.1997

 

 

 

2181/1472

 

6115  sreća - poistovećivanje

ovde tamo svuda. trojica. ovde sam. biću tamo

hodaću svuda. ovde sam prožimanjem. tamo odlaženjem

svuda zanosom. srećan sam kad mi se svet otkriva. otkriva

mi se kad mu se otvorim. tada u svemu osetim ličnost. to su

trenuci pre izgovaranja imena. pre nego se obratim. obraćanje je

put preobraženja. tako prolazim kroz predele gde se boja vinskog

taloga zemlje ludački sukobljava sa prljavožutom bojom žita

kao i danas dok sam prolazio ispod krošanja obranih oraha kroz

koje je duvao vetar. bili smo tu orasi i ja okruženi njivama i svim

tim oblicima. kao da sam bio u tajni da sve što jeste jednostavno

biva. da smo svi povezani istom krvlju postojanja. kao da je

sve što jeste i ja koji sam bio jesam i biću samo

jedna suza koja blago klizi niz lice boga

(iz rečnika hodanja)

 

bolestan

da mi kao u psa srce bude toplo i odano

hrabro nežno na putu tvoje srce

novi sad 28.10.1997

 

 

 

2182/1471

 

6116  sreda. danas u nemačkoj hoda i slobodan beštić

poslaće mi tekst sa hodanja pa ćemo ih imati zajedno u knjizi

 

6117  sunce po travi slana. noćas je temperatura bila ispod

nule. ponovo sam na putu nadam se da sam bolest preležao

 

6118  prvi put ove jeseni vidim led

 

6119  potrebno je još dve nedelje neprestano lepog vremena pa da se

završe svi poslovi na zemlji kaže mi čovek sa kojim sam malopre razgovarao

 

6120  ajd uradi nešto lepo sad je pozna jesen kaže mi čovek

s kojim sam se na prikolici vozio od bašaida do druge duži

 

6121  izlazim iz bašaida pored puta šest jablanova. pola četiri je. sve se žuti u izmaglici

malopre sam napravio fotografiju za dvanaesti poslednji plakat rada pretvoriti bol u radost

 

troje petoro šestoro

1793. hodanje

bašaid je iza mene. na putu sam

put je prazan vodi ka horizontu kao da sam

na kraju sveta. sam na svetu. samo zemlja nebo i

ja živimo svoj život. živeti svoj život znači biti u odnosu

odnos je iskra. ruža sada. ruža ovde. nebu zemlji i meni

se pridružuje predvečerje sa njim i hladniji vazduh

već nas je petoro. hrabro nežno na putu tvoje

srce. i tišina je tu sve je jedno u drugome

zrenjanin 29.10.1997

 

 

 

2182/1471 (slobodan beštić)

 

6122  hodamo urša ralikar glumica iz zagreba i ja

slobodan beštić glumac iz beograda. gde danas hoda miroslav

 

6123  zeami kaže da je tajna cveta glume u nevidljivoj lepoti

lepoti uzvišene trajne. tajanstvene otmenosti i mira u prolaznosti

 

6124  cvet glume je stanje duha. ove reči ostavljamo po šumskoj stazi kao trag

 

6125  unutarnja lepota ljudskih duša koje glumac

kroz sebe ispoveda vidimo ratne rane povređujući ih. boli

 

6126  luka i andrej naši sinovi vršnjaci igraju iste igre. vole iste

stvari. među njima grob. stegnuta grla i oči pune vrućih suza. vrućica

 

6127  na kraju hodanja smrzle ruke nose hranu. glad. osmeh

 

insomnia - siže za malu priču

1793. hodanje

evropa. oko nas pašnjaci konji sunce tereni za

golf. prvi susret glumaca zagreba sarajeva beograda

teskoba. čekamo. prve zajedničke kafe. balkanski rituali

života i smrti. suve oprezne reči. neočekivane duboke i

mirne ili histerične i prolazne. reči reči reči. ćutanje

hrabro nežno na putu tvoje srce. jesti hleb u tišini

dizeldorf-ratingen 29.10.1997

 

 

 

2183/1470

 

6128  na nekim delovima puta lišće popadalo duboko kao sneg

 

6129  juče posle 25 prepešačenih kilometara smrzao sam se u zrenjaninu čekajući

sat i po autobus. noćas su mi noge bile užarene od hladnoće koja se pretvarala u

toplotu. posle jučerašnjeg smrzavanja i bola u ahilovoj tetivi negujem se sunčanim

stranama ulica. hodam sporo prepušten hladnom vazduhu i zelenoj sunčevoj svetlosti

 

6130  jesen. smiraj. početak hladnoća i povlačenja. put u unutrašnjost. introvertno doba

 

6131  jesen nema više cveća na balkonima

 

6132  njišu se breze budi se sever u mozgu

 

jesenji ružičnjak

1794. hodanje

potamnela je mahovina na kamenju

lišće je palo po lišću. ohladili su se zidovi i asfalt

i kada ga ima sunca je manje. sve više je slojeva odela

po ljudima. koraci šušte po lišću. u parku okresane ruže

zemljom zagrnute. svako se telo priprema da spava

ruže ruže hladni mirisi. i tišina je tu sve je jedno

u drugome. u jeseni počinje zimski san

novi sad 30.10.1997

 

 

 

2184/1469

 

6133  kako divan oblačan dan prepun vetra. negde u blizini je sneg

 

6134  kako su trske lepe na vetru

 

6135  leti lišće. u knjizi koju čitam na zadnjoj stranici neko je napisao ruža lutanja

je put života koji traži samog sebe. put ruže je put lepote izazova i skrivenog bola

života. uzbudio sam se kada sam ovo našao u knjizi. ko je to napisao

 

6136  ratnikov zadatak je da prekine sve sukobe i borbu

 

6137  vetar iznad vode je uvek jak. moja odeća leprša kao zastava koja se kida na vetru

 

vetar

1795. hodanje

telo mi se napilo vetra

i na ovoj stranici možeš ga videti

po granama čuti njegov huk. razbarušene

ptice obleću gore-dole oko crkvenog tornja nošene

njegovom snagom. duvao mi je u lice leđa i grudi ali ja

sam sada još više blag. i kada mi se na kraju hodanja

skromni čovek onako dirljivo sklanjao sa moga puta

suze u mojim očima nisu više bile samo od vetra

potekle su iz njegove nežne duše. u jeseni

počinje zimski san. umesto kamenčića

donosim ti vetar i suze sa puta

novi sad 31.10.1997

 

 

 

2185/1468

 

6138  posle onog hodanja titelskim bregom hoću

da hodam sto kilometara kaže mi tanja medić

 

6139  ne neću ništa da ti kažem za knjigu pošto sam ti toliko toga već rekla dodaje

 

prilaženje

1796. hodanje

tanja je iza mene dok pišem

na kaldrmisanom putu od kovilja ka

budisavi. pala je noć. hodali smo od šangaja

do kovilja. u kovilju popili kafu. kelner je prvi put u

životu video da žena plaća. ispred nas su retka svetla

na horizontu. to je budisava. i sa jedne i sa druge strane

puta u njivama po mraku vide se svetla kombajna. lepo smo

hodali lepo se družili srećni kao dva magarca. uvek sam srećan

kada sam zajedno sa ženom na putu. na horizontu ka šajkašu

gori vatra. verovatno upaljena suva kukuruzovina. sve je tako

jednostavno čarolija i jeste čarolija jer je samo to. umesto

kamenčića donosim ti vetar i suze sa puta

onaj koji prilazi spašava

budisava 1.11.1997

 

 

 

2187/1466

 

6140  čekao sam poznanika nije došao krenuo sam

kasnije već umoran. od nekud iz daleka uvukla se tuga

 

6141  kao stidljivom i uplašenom detetu telo mi se

približava zidovima kuća pored kojih prolazim

 

6142  tišina po praznim ulicama salajke starom delu na periferiji grada

 

baš tako nekako meko

1797. hodanje

sve vreme hodanja bila je u meni tuga. mala

fina detinja tuga. baš kao što su mirno bez vetra

visile grane i lišće breza. baš kao što je stari čovek metlom

čistio ulicu i podigao pogled dok sam mu prilazio gledajući šta

to pišem. ta tuga je bila nežna i ja sam počeo da joj se smešim

bila je i nužna i nežna slična belom dimu iz odžaka stare kuće

broj 6 u ulici đorđa zličića. pa ptice koje su počele da se gnezde

po drveću u ulici lukijana mušickog jer počela je da pada

noć. onaj koji prilazi spašava. tiho tiše nežno

novi sad 3.11.1997

 

 

 

2188/1465

 

6143  tiho radosno plačem od lepog toplog dana

 

6144  mirna voda kanala

 

6145  miris sasušenih biljki

 

6146  tišina. sunce. hodam kanalom sa tanjom medić. njeno treće

hodanje ka njenom 75 kilometru. skinula je jaknu vezala je oko kukova

ponekad kao devojčica zamaše rukavima koji joj vise preko šaka

 

6147  kroz sasušenu trsku svetluca sunčeva svetlost

 

6148  sa meke trave (oh kako meke) skrećemo ka putu preko polja

tu ugledamo dvanaestogodišnjeg dečaka kako po njivi traži zaostale klipove

kukuruza i baca ih garavog lica stidljiv u kola koja vuče konj. pitam ga zar mu nije

teško da tako mlad već radi. kaže nije moram da skupljam jer i konj mora da jede

 

osećati tuđu glad

1798. hodanje

dan je bio mek kao trava. voda mirna

kao slaganje. hodali smo i uzbudljivo pričali

stidljivo pričali o stidu. baš onako kako prođe

svaki dan. tiho tiše nežno. dan kad na

vetru podrhtava ružin pupoljak

novi sad 4.11.1997

 

 

 

2189/1464

 

6149  dok ljuštim grejpfrut koji je donela tanja nikolić

ona naglas čita vajningera. moralni način i ples

 

6150  i danas meka trava i mirna površina kanala

 

ako severno ne pada kiša prosto ćemo

otići na jug gde pada rekao je nomad

1799. hodanje

na razmeđi dana i noći sam završavam hodanje

kad se zaređaju dani većeg intenziteta sa prepuno reči

koje potvrđuju i grade u takvim danima sam potpuno iscrpljen u

stanju ljubavi. humusa. hodam i bludim. samo sam duh. već nekoliko

dana lete ptice. slepoočnice. dan kad na vetru podrhtava ružin

pupoljak. sivi se sivi sivi žuto preostalo lišće

novi sad 5.11.1997

 

 

 

2190/1463

 

6151  hodati deset godina svaki dan

ne znam kako je hodati deset godina svaki dan

ja sam do sada hodao šest. još na putu

od ja hoću ka neka bude

(iz rečnika hodanja)

 

6152  topli vetar u sivosvetlom danu

 

danas

1800. hodanje

mi kaže tanja medić da čitanje

jednog dela ruže lutanja traje pet šest

sati koliko i jedno moje hodanje. sve ono što

zapišem za tristotinak godišnjih hodanja može

se pročitati za vreme jednog od njih. tako se iza

svake reči u ovim knjigama nalazi tristo puta

veća energija. sivi se sivi sivi žuto preostalo

lišće. jedna godina za jedno hodanje

novi sad 6.11.1997

 

 

 

2191/1462

 

6153  na uskoj stazi u fruškoj gori tanja medić i ja sednemo na složena

posečena drva i pijemo vino na njenom devedesetom kilometru hodanja

polako pada mrak. još je lišća na drveću. ostatak vina tanja sipa zemlji

 

6154  svuda oko nas se zeleno pretvara u žuto i žuti se i u sumraku

 

6155  još tri kilometra do kraja. na tridesetom sam se rastao sa tanjom. ishodala je

sto pet kilometara za ružu. butine su mi ugrejane od napora. telo spokojno u umoru

strpljenjem i spokojem ću hodati do kraja. napuklim glasom izgovaram ove reči

 

pili smo vina jeli jabuke

1801. hodanje

hodali smo po fruškoj gori. šumskim stazama

pune su lišća. svetložutim krošnjama zasvođeno

nebo. posle trideset tri kilometra na sto metara pred

stanom, sam seo na klupu zapalio cigaru. izdišem-pišem

desnu nogu sam prebacio preko leve da bih oslobodio

napon u tetivi. ističem. jedna godina za jedno

hodanje. volim hrabre i nežne ljude

novi sad 7.11.1997

 

 

 

2192/1461

 

6156  izlazim iz zrenjanina srce viče žedna je tebe duša moja za tobom čezne telo moje

 

6157  u blizini sam mosta na tisi. prošlo je pet. potpuni mrak

pada kiša. čujem je po jakni. čavrlja. natapa ružu. biljke hodaju

 

6158  pognute glave zbog kiše sa toplim grudima i tihim zanosom prelazim

most. mislim na helderlina i njegovog hiperiona. himne bogovima i bolovima

 

6159  samo sam nevinost u kišnjenju

 

6160  sam sam ja nisam sam

 

na kraju knjige

1802. hodanje

pada kiša na poslednjoj stranici

mokra odeća se lepi za kožu. malo mi je

hladno. mrak je. farovi. pada. lepo pada kako

sam srećan. ističe šesta godina ruže. knjiga ističe

baš tu. svedočim vetar nosi kišu po putu. svedočim

toplota i nežnost postoje. niče pupoljak u srcu. vazduh

miriše na ribu. sam a znam ti si sa mnom. čujem

guske u letu. volim hrabre i nežne ljude. tu dok

kisnem ističe poslednja stranica knjige

nestaju koraci po vlažnom putu

na putu zrenjanin - novi sad 8.11.1997

 

 

kraj

šeste knjige

ruže lutanja

 

 

objavljivanje ove knjige i realizaciju ruže lutanja u šestoj godini su omogućili

 

vojislav dudić. anja čović. aleksandar tišma. ista mandić. gaga udovičić. saša

vidaković. saša eremić. bane krstić. familija varadi. vera varadi. nenad baturan

dušan kirćanski. vesna milović. tanja nikolić. zoran kolundžija. branislav

grubački. dragan sakan. dragana erdevički. minja janković

 

 

i

 

 

izlazim iz zrenjanina srce viče žedna 

je tebe duša moja za tobom čezne telo moje

 

 

samo sam nevinost u kišnjenju

 

 

sam a znam ti si sa mnom

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

sve više

uživam

u

tebi

jer

ti

si

ružo

lutanja

stvorena

za

svačije

uživanje

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

uživanje

je

čedo

velikog

truda

podviga

i

napora

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

uzbuđen

sam tobom

širim nozdrve

i njištim

volim

te

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

dirljivo

je

sve

 

još

dirljiviji

svako

 

 

i

 

 

ružo lutanja

ti i ja smo večno i

večni nomadi pesme

života u umetnosti

života pesme

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ti si

isceljujuća ruža

i nadahnjujuće

lutanje svakome

kome je stalo

do sebe

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

gola

go

 

to

smo

ti

i

ja

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

18. oktobar 2025.

27712. dan mog života

 

 

2168/1485

 

6080  hladan vazduh. prvi put jakna. iskrzana stara. i rukavice već pocepane

 

6081  ovce se skupile u gomilu ne pasu. magarac je sa njima

tridesetak metara dalje čobanin na hladnom vetru spava. zabo je

čobanski štap miran je dva crna psa pulija čuvaju njega i njegovo stado

 

6082  hodam prugom prava je ko strela

 

6083  iako je voz bio već dovoljno blizu instinkt me je

opomenuo da se na vreme okrenem primetim ga i sklonim se

 

6084  pet-šest kilometara dalje pozajmljujem upaljač drugom čobaninu da zapali

cigaru. istom onom koji me je juče po kiši i dva-tri kilometra dalje od današnjeg mesta

pitao koliko je sati. pola tri rekao sam mu juče. pola četiri rekao sam mu danas

 

ko po nebu

1783. hodanje

počinju hladni dani. miriše

hladnoća. nozdrve njuše daljinu. celo

telo se pretvara u uši očekujući promenu

dolazak hladnih vetrova i snega uvek nešto

govori da i negde drugde svet postoji. sunce

koje je na kraju dana sinulo samo je potvrdilo

hladnoću. kišnjenja će još biti. dolazi

vreme za zimske ruže

novi sad 15.10.1997

 

 

 

2169/1484

 

6085  od rane zore je granulo sunce. i ceo dan je sijalo. u 16:10 sunca više nema

 

6086  umor me smanjuje. uranjam u zemlju. ramena i ruke mi se slivaju niz kičmu i bedra

kroz butine do stopala. unosim toplotu i sunčevu svetlost u korenje jedne prastare prve

hodačke ruže. kad bejaše samo lepota. samo ruža lepote. ruža večne sadašnjosti

 

6087  prelazim most zagledao sam se u vodu i nekoliko

pecaroša na obali. primetim: počeo sam da pevam

 

6088  u susret mi dolazi čovek bez obe ruke do lakata. dok se mimoilazimo

na uskoj stazi ponizno povije ramena i skloni se u stranu. put srca

 

dok se mimoilazimo

1784. hodanje

pevao sam. otiče život. uliva se. bez brige

uliva se. bez straha uliva se. dolazi vreme

za zimske ruže. pada blagi sumrak

čovek ulazi u grad i peva uliva se

novi sad 16.10.1997

 

 

 

2170/1483

 

6089  pisanje je označavanje dakle poništavanje stari najstariji muški

zanat na svetu kaže mi pred polazak na hodanje slobodan tišma

 

6090  sunce zađe. brrr stežem se. sunce izađe milina

opuštam se. tako dišem tako mi telo pulsira

 

6091  al sad: nema sunca

 

6092  drugi obraz je najveća snaga kaže mi dragan pavlović

 

ritmovi

1785. hodanje

pola kilograma grožđa u ruci

u stanu hleb. biće to večera - završen

dan. ruža i grožđe. u nosu hladnoća. kamenčići

u patici. mračnom uskom stazom kroz dvorište

mačka beži u šipražje. pola kilograma grožđa u

ruci večera. ruža u srcu. život je san. pada blagi

sumrak čovek ulazi u grad i peva uliva se

pola kilograma hladnog grožđa

i crni hleb

novi sad 17.10.1997

 

 

 

2171/1482

 

6093  da ja sam dobra kaže mi tatjana medić na ulasku u mošorin

 

tanja medić

1786. hodanje

šajkaš. mošorin. vilovo. šajkaš

25 kilometara po lepom danu sa

tatjanom medić. oko i po titelskom bregu

breg je nastao vetrom koji je naneo prašinu iz

daljine. pojeli smo po jabuku sedeći nasred zaravni

uskoro sa naše desne strane smo ugledali samo

zemlju i nebo. ona crna i ono plavo. savršenstvo

ništa više i ništa manje samo dve stvari. žena i

muškarac. ona crna i ono plavo. okrepila me je

ta elementarnost. na kraju od vilova nošeni

predvečerjem stigli smo po mraku u šajkaš

pola kilograma hladnog grožđa i crni

hleb. samo meko i nežno

kroz surduk života

novi sad 18.10.1997

 

 

 

2173/1480

 

6094  bez ikakvih senzacija samo toplo sunce i hodanje

 

6095  sve: srcem

 

6096  tri simbola u ruži lutanja su:

 

ruža

put

lutanje

 

ruža je žena

put je bog

lutanje je umetnost

 

po pesku

1787. hodanje

ovih dana čitam pesnike da

bi mi reči drugih ušle u krv. tako

 (moje) telo ima značenje tajne kaže

jedan od njih. pesma je pevanje u ovom

svetu o onom svetu. drugom. onaj svet u

ovom svetu živi u nevažnom. odbačenom

neprimećenom. beznačajnom. hodam

bilo gde. samo meko i nežno kroz

surduk života. bilo gde bilo

kad bilo ko vrt to je to

novi sad 20.10.1997

 

 

 

2174/1479

 

6097  čitam novinski dodatak posvećen današnjem otvaranju sajma knjiga. ređaju se reči

kao: trans. hiper. post. meta. simulakrum. virtuelno. treš. kemp. auto. porno. žanr. koncept

retro. multi. net. narcizam. profet. sajber. multi. urbano. tekstualno. kontekstualno

intertekstualno. metatekstualno. osamdesete. devedesete. kada sam završio sa čitanjem

digao sam pogled i ugledao put koji se zalelujao pre nego što je nestao iza šljivika

 

6098  nastavljam dalje kroz visoki korov suve čičkove osušenu metliku

 

6099  danas sam hodao za trinaestogodišnjeg dečaka koga je sinoć u centru beograda

nogama ubila grupa mladih nasilnika polomivši mu vrat. ubili ga jer je druge boje kože

 

hodanje za dušana jovanovića

1788. hodanje

bio sam tužan prolazeći kroz grad. tako drugačiji i

tako sam. onda sam se otrovao čitanjem. ali sada na

kraju dok osećam butine prepone i blago treperenje

stomačnih mišića osećam se lepo. upravo je prošla

pored mene lepa žena. ponovo sam u gradu. smog

izmaglica. gradski splin. upravo tu ponovo počinje

da me hvata tuga. bilo gde bilo kad bilo ko

vrt to je to. tu idemo dalje

novi sad 21.10.1997

 

 

 

2175/1478

 

6100  juče je sahranjen dečak dušan jovanović

 

6101  u sumraku kod batajnice osetim: svež vazduh hladan vetar milinu i slast

 

6102  mrak me uhvatio na putu pa se vraćam ka centru batajnice da

uhvatim autobus za novi sad. u džepu mi je knjiga: srce u hrišćanskoj i

indijskoj mistici i knjiga razgovora sa tarkovskim. uživaću u njima

 

6103  i juče i danas sam mislio na knjigu koju bih voleo da napišem o lisabonu i koja bi

počinjala: zovem se miroslav mandić. upravo sam sleteo u lisabon. biću u njemu 36 dana

 

ližboa

1789. hodanje

i tužan sam i radostan

pun snage i umoran. hladno je

ali sam raskopčao jaknu. ponižen i

slobodan. gubitnik i bezbrižnik. dunav

teče vetar mi nosi kosu. na tamnom nebu

tek po koja zvezda. oblačna je noć

hladne su mi šake. tu idemo dalje

stopala od hodanja ugrejana

novi sad 22.10.1997

 

 

 

2176/1477

 

6104  tmurno. sivo. lep dan da ugrejem srce

 

6105  polako tone pada ka zemlji predvečerje. i moje današnje

hodanje kao kamen kroz vodu tone ka kraju. svakim trenutkom biće

sve tamnije sve više mrak. sve dok se sve ne pretvori u noć

 

plavo srce

1790. hodanje

hodao sam obroncima fruške

gore sa tanjom nikolić iz aranđelovca

oh šta smo sve pričali. u vinogradima je

ponegde još preostao neki grozd. na jednom

drvetu je bilo još šljiva. i onda na kraju ta punoća

predvečerja. svet između. smiraj. kad se odškrinu

vrata cvetanja ka drugim svetovima. stopala

od hodanja ugrejana. srce crveno žuto

plavoljubičasto zeleno plavo

novi sad 23.10.1997

 

 

 

2177/1476

 

6106  sivlji tmurniji hladniji. u hladnom stanu sam

se već smrzao grebe me grlo. prvi put pletena kapa na glavi

 

6107  kroz suze od vetra kristalno titra pesoin tekst pred mojim očima

 

6108  na obali tri pecaroša a pored njih bele guske

 

6109  hodam mokrim peskom ponegde blatnjavim od velikih kamionskih guma

utovarivač ubacuje šljunak u kipere. treba li prevoz zemljak pita me jedan mladić

 

6110  čitam pesou. srećan srećan

 

pesoa. ližboa. amalija rodrigež

1791. hodanje

vraćam se prolazim pored almaške crkve. uživao

čitajući pesou. mislio o hodanju lisabonom. ali ja nemam

novaca skoro ni da jedem. preko požutelog lišća oraha pored

tornja nikolajevske crkve izišlo je bledozeleno sunce. nad ulicom

zlatne grede su se nadvile dve široke krošnje kestena. nadvile

dovoljno za sreću. kako pesoa lepo piše o ruži i cveću. a ja

jednu plavu ružu nevidljivu u trajanju ružu od koraka i godišnjih

doba jednu takvu ružu lutanja eto hodam. srce crveno žuto

plavoljubičasto zeleno plavo. ruža kontinent

plava ruža bliska nebu i morima

novi sad 24.10.1997

 

 

 

2178/1475

 

6111  sunčano ali i hladnije. na nogama sam ali ne baš i zdrav. noćas sam

se borio da se ne razbolim. subota je. da li će mi nedelja biti dovoljna za oporavak

 

6112  dimnjak toplane

 

6113  moj pogled je bistar poput suncokreta. navikao sam da hodam drumovima gledajući

pri tom i levo i desno, i da se katkad osvrnem unazad... a ono što vidim svakoga časa to još

nikada ranije video nisa, i savršeno sam toga svestan... čitam fernanda pesou

 

hodanje ka bolesti

1792. hodanje

ovaj tekst za subotu nisam napisao u

subotu. pišem ga dva dana kasnije ali više

ničega ne mogu da se setim. ono što je prošlo

prošlo je. bila je to subota u kojoj sam bio bolestan

danas je ponedeljak i danas sam bolestan. ali ovo

je priča o suboti koju pišem u ponedeljak. to retko

radim inače ne bih mogao ništa napisati. ruža

kontinent plava ruža bliska nebu i morima

o suboti pisano u ponedeljak

novi sad 25.10.1997

 

 

i

 

 

unosim toplotu i sunčevu svetlost u korenje jedne prastare prve hodačke

ruže. kad bejaše samo lepota. samo ruža lepote. ruža večne sadašnjosti

 

 

sve: srcem

 

 

tri simbola u ruži lutanja su:

 

ruža

put

lutanje

 

ruža je žena

put je bog

lutanje je umetnost

 

 

hodanje za dušana jovanovića... juče je sahranjen dečak dušan jovanović

 

 

ruža kontinent plava ruža bliska nebu i morima

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

da bili smo 

baš to ti i ja

baldisani na

kraju dana

uz

slatko

grožđe

i

crni

hleb

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

da bili smo 

baš to ti i ja

zemlja i nebo

savršenstvo

muškarca

i

žene

 

 

i

 

 

ružo lutanja

evropa je nestajala

zatvarajući se pred

tobom i preda mnom

ali je vaskrsavala

na titelskom

bregu

u

panonskoj

ravnici

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

 

ruža

je

žena

 

put

je

bog

 

lutanje

je

umetnost

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

tek sada

svako

tvoje

i

moje

ondašnje

sada

živi

u

tvom

i

mom

budućem

sada

 

 

i

 

 

ružo

lutanja i

tebi i meni je

zauvek živeti za

dečaka dušana

jovanovića

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

upravo sam

sleteo u lisabon

biću u njemu

36 dana

je

početak

moje

nikad

napisane

knjige

koju

će

drugi

pisati

neprestano

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

17. oktobar 2025.

27711. dan mog života

 

 

2156/1497

 

6034  noćašnja kiša je izbistrila i rashladila dan. po prohladnim

ulicama već punim opalog lišća pada sunčeva svetlost i duva vetar

 

6035  dan se zasvetlio od beline oblaka 

 

6036  juče sam čuo za mladog čoveka koji čita knjigu ruža lutanja samo u hodanju 

 

6037  ovu pesmu o vetru pišem izgovarajući reči u njegovom ritmu 

 

6038  ponovo sam u gradu još ne pada vetar i dalje

duva na nebu još traje igra svetloplavih i tamnih oblaka

 

pod teškim nebom

1773. hodanje

na kraju dana se razvedrilo. stao je

i vetar. nije padalo. odložilo se. mirno je

istuširan ugrejan toplom vodom kroz otvorena

vrata terase gledam u sunce koje se probija kroz

visoki jablan. sunce jenjava može se otvorenih očiju

gledati u njega. jablan se njiše i povremeno ga zakriljuje

kao da maše njegovom odlasku. mirno sam tekao kao

voda dunava. mašem i ja sa dna stranice sutra

ćemo na drugoj početi sa vrha 

novi sad 3.10.1997

 

 

 

2157/1496

 

6039  rano je jutro. hodajući preko mosta hodam ka suncu. nebo je plavo skoro bez

oblaka. za pet-šest sati sunce će biti posred neba iznad glava ljudi drveća i zgrada

 

6040  na proplancima iznad petrovaradina ubrao sam jedan grozd sladak i hladan

 

6041  na putu posutom parčićima crepa mislim na siromašne gladne bedne

ponižene. bez saosećanja sa njima život mi ne bi vredeo ništa. tako sam

mislio i ugledao velikog puža dok je sporo sporo sporo prelazio put

 

hvala bednima gladnima poniženima

1774. hodanje

hodanje je počelo sa mladim suncem i hladnim jutrom. na

kraju je dan otoplio. ušao sam u topli kafić u petrovaradinu

da uz espreso završim današnje hodanje. popio sam kafu

bila je lepljiva i gusta. okrepila me je učinilo mi se da nisam

sam. ponovo prelazim most. sunce mi je iznad temena. opet

se razvedrilo blag dan. dunav je siv a uzvodno površina

mu se svetluca i blešti. prešao sam most među uličnim

drvoredima sam. subota kraj. mašem i ja sa dna

stranice sutra ćemo na drugoj početi sa

vrha. progonjeni odbačeni slabi

sa vama sam

novi sad 4.10.1997

 

 

 

2159/1494

 

6042  na ulicama sam. sunčan dan puno ljudi. đaci su na odmoru

užinaju. na autobuskim stanicama puno ljudi vraćaju se s posla. na hodanje

obično krećem oko 11 sati. danas sam se dogovorio sa prijateljicom da krenem

u dva. u pola dva su mi javili da zbog smrtnog slučaja neće doći. osetio sam da

neću imati snage da ishodam dan. iako mi prosek dnevnog hodanja od 20 kilometara

i 603 metara omogućava da pedeset dana ne hodam i da posle toga prosek bude 20

kilometara svaki put kada ne ishodam 20 km osećam se bedno. jadno. borim se sa

sobom sve dok me ta borba ne izmori i izgori nevolju ili dok ne naslutim da je borba

uzaludna i da umesto osećanja bede i krivice treba da pronađem zadovoljstvo

koje će me oraspoložiti i povratiti snagu za sutrašnji izazov

 

6043  trg je u hladu prazan. ponovo sam na suncu pravo mesto da kažem:

 

utakmica - poraz

1775. hodanje

fudbalske utakmice se obično igraju

subotom i nedeljom. ja sam današnju sa

ponedeljkom izgubio. progonjeni odbačeni

slabi sa vama sam. ipak bezbrižno slušam

ulične svirače mladog gitaristu

i devojku flautistkinju

novi sad 6.10.1997

 

 

 

2160/1493

 

6044  ne znam kako će biti danas ali juče sam bio samo kuče koje tiho tiho cvili

 

6045  dva dečaka sede na betonskom luku mosta dok brod tegljač plovi ispod njih

 

6046  jako sunce znoj mi se sliva niz leđa gušter beži u travu

 

6047  rojevi mušica oko glave i prepuni kamioni repe

 

6048  na sredini sam dugačke blage krivine. preda mnom ona nestaje u travi

a iza mene u kukuruzu. u ravnici putevi se šire sporo teku lenjo kao velike reke

 

6049  sunce blešti sa belih površina mlade krave šarulje

 

6050  izlazim iz zrenjanina podižem glavu sa artoove knjige o van

gogu stavljam je u džep po očima mi fijukne jarosna svetlost sunca

 

nikad više

1776. hodanje

nikad više neću biti isti

jer mi je u džepu artoova

knjiga o van gogu. kad pomislim

na nju raznežim se do prskanja. nikad

više isti jer isti sam kao i njih dvojica. ipak

bezbrižno slušam ulične svirače mladog

gitaristu i devojku flautistkinju. preda

mnom je sunce duboko gusto

zlatno ulje

zrenjanin 7.10.1997

 

 

 

2161/1492

 

6051  topao dan natečena tetiva hodam slikajući

svih ovih godina slike koje je video i van gog

 

6052  van gog po artou: to je žarka istina sunca u dva sata posle podne

to je leskanje mokrog travnjaka vlati žitnoga polja koje spremno čeka. plan žita

povijenog pod vetrom a nad njim krila jedne jedine ptice postavljene poput zareza

vršak klasa na vršku klasa i sve je rečeno. da bi učinio da šiklja uskovitlana snaga

element iščupan iz samoga srca. u kome njegova sunca mora da su naposletku bila

sve što se okretalo i radosno obasjavalo. platno s toliko stuštenim nebom koje kao

da je naslikano upravo u trenutku kada se oslobađao postojanja. to je leskanje

mokroga travnjaka vlati žitnoga polja koje spremno čeka da bude isporučeno

 

6053  ozvučeni automobil najavljuje popodnevne cirkuske predstave

 

hramljući slikajući

1777. hodanje

hramljući sa grožđem u najlon kesi

što će mi biti uz hleb današnji ručak završavam

hodanje u letnjim pantalonama na kojima se još

vide tragovi morske soli. preda mnom je sunce

duboko gusto zlatno ulje. sveti tekst ikona

slikati srcem pisati stopalima

novi sad 8.10.1997

 

 

 

2162/1491

 

6054  u nemiru i strahu mislim da bih svoj život ispunio jedino da sam se odvažio na

javnu ispovest otkrivajući prevaru svoju i svoga doba... piše u pesmi zadatak časlav miloš

 

6055  kako pored dunava miriše osušena kamilica 

 

6056  spustio sam se do vode. hodam po mokrom pesku. dunav je miran

blagi talasi ljuljuškaju zrnca peska male ribice mreškaju površinu vode

 

6057  jedna starija žena leži obučena na suvom pesku i sluša vesti sa tranzistora

 

6058  ja u trenutku

 

obale grada

1778. hodanje

veliki dunav i obala grada me

podseti na vermerovu sliku pogled

na delft. na mirnoću trenutka. jednog trenutka

na periferiji vremena. preko starog mosta kome

se približavam prolaze automobili i ljudi. fruška

gora obeležava horizont. već u senci mirisi se

smiruju čekajući noć. sveti tekst ikona slikati

srcem pisati stopalima. prešao sam

most sunce je potonulo

tajnovitost pada

na grad

novi sad 9.10.1997

 

 

 

2163/1490

 

6059  dok sam izlazio iz grada tri puta su mi se obratili prolaznici

 

6060  put od meke polegle trave olakšava moj

hod. od prirode učimo mudrost i lepotu davanja

 

6061  pod mostom klize divlje patke. kišne kapi

prave krugove na vodi. nepomičnost u kretanju

 

6062  glumac hoda za pesnika

utiskujem mir u telo puta. miriše život

 

6063  nebo nad vajmarom. osvrćem se tražim anđela

u crnom kaputu. sipi kiša u tišini. umorio sam se

 

6064  srcem i telom ispunjavam prostor od vajmara do novog sada

 

nebo nad vajmarom

1779. hodanje

hodao sam ka vajmaru. kako se nežno

grad pretvorio u polje. i tek tada sam osetio kako

me prati. držeći mi ruku na ramenu šaputao mi je

nešto. kiša. mir. miriše na život. moje drugo hodanje

čitavo nebo se uliva u mene. u ružu. od mene do tebe

miroslave. hodam za miroslava mandića. darujem

ono što jesam ne ono što imam. prešao sam

most sunce je potonulo tajnovitost

pada na grad. miriše život

erfurt 10.10.1997

 

 

 

2164/1489

 

6065  juče je umesto mene u nemačkoj hodao i pisao glumac slobodan beštić

 

6066  noćas je pala kiša temperatura je pala novo lišće je palo. tek

pri kraju dana se ponovo javilo sunce. danima sam sam. čitam pesnike i

mistike noću pre nego zaspim. mislim o umiranju. o dva sveta. o onom u

kome sam i o onom u kome ću jednom biti. sada se život podrazumeva i sve

što jeste se podrazumeva a jednom ništa od toga neće biti. a biće. mislim o ruži

 

6067  sinoć sam saznao za d. l. andrejeva pesnika mističara koji je stvorio učenje

o ruži sveta učenje o sjedinjenju svih svetskih religija i o njegovoj knjizi pod istim

naslovom ruža sveta koju je napisao 1958 posle izlaska iz tamnice. mislim o ruži

lutanja. o lutanju. pokušavam da se setim misli i osećanja koje sam imao

kada sam prvi put osetio ideju lutanja. bila su to osećanja

slobode vetra plesa i pevanja u širokom luku

 

lutanje čednost

1780. hodanje

vazduh je hladan i oštar nemoguće

ga je kupiti potkupiti. mislim o lutanju. vidim

sliku u kojoj se prepliću plavo u nebu sa plavim

okeana. njihovo prožimanje je lutanje. plava ruža

miriše život. lutanje od ja hoću ka neka bude

novi sad 11.10.1997

 

 

 

2166/1487

 

6068  noćas sam u snu vikao ko sam ja ko sam ja. hoću napolje hoću napolje

 

6069  sve je mokro od jučerašnjih jakih kiša. zahladilo je. na

kanalu nema nijednog pecaroša. veliki tamni oblak zakrilio sunce

a svetlost njegovih kosih zraka kao lepeza pada nad fruškom gorom

 

6070  na vetru kroz visoku travu pod stablima oraha pored vinove loze

kukuruzišta poljskim travnatim putem idem izbegavajući bare i blato na njemu

 

6071 ptice se čuju nisko u letu

 

6072  tamnoplavi modri crni beli crvenkasti tirkiz oblaci i neprestano koraci koraci koraci

 

6073  u pola šest je blesnulo sunce. njegova svetlost po jablanima

travi beloj zgradi nebu na istoku crvenim ciglama vlažnom vazduhu

njegova svetlost je boje lišća na orasima. njegova svetlost je njegova svetlost

 

prilika pralika

1781. hodanje

i danas sam iskoristio priliku

da budem čovek u pejzažu. božija lutalica

prozračen hladnim vetrom. prilika da budem

ruža energije. ruža u pokretu. lutanje od ja hoću

ka neka bude. prilika da ružom koraka nazovem

ružu da ružom puteva postanem ruža

novi sad 13.10.1997

 

 

 

2167/1486

 

6074  pada kiša poneo sam kišobran. prvi put za ovih šest godina hodam sa kišobranom

ipak on štiti. manje ću biti mokar. zauzima mi jednu ruku ali šta ću kad pada kiša

 

6075  kiša je a i hladno je. pod kišobranom mogu čitati knjigu i po kiši

 

6076  kiša neprestano pada kišobran me štiti ali od kolena sam mokar kao voda

 

6077  ugrejali su me vrapci koji su odlepršali i ponovo

se vratili (pošto sam prošao) na mokre stabljike kukuruza

 

6078  još jedna najdublja bara na putu koju moram pregaziti hodajući na petama

 

6079  prvi put ne hodam pod oblacima nego pod kišobranom

 

pada kiša poneo sam kišobran

1782. hodanje

kisnem i na kraju. kisnuo sam sve vreme. bilo

mi je hladno ali sam se šalio sa sobom i tako grejao

održavao raspoloženje. ne pitajući se o smislu kišnjenja

jer da ga nema ne bi kišnjenja ni bilo. začudo tetiva me

nije bolela a za hladnoću ćemo još videti: ugrej se anđele

prilika da ružom koraka nazovem ružu da ružom

puteva postanem ruža. kišnjenja će još biti

novi sad 14.10.1997

 

 

i

 

 

ovu pesmu o vetru pišem

izgovarajući reči u njegovom ritmu 

 

 

mislim na siromašne gladne bedne ponižene. bez

saosećanja sa njima život mi ne bi vredeo ništa

 

 

nikad više neću biti isti jer mi je u džepu artoova knjiga o van gogu. kad pomislim

na nju raznežim se do prskanja. nikad više isti jer isti sam kao i njih dvojica

 

 

ja u trenutku

 

 

sveti tekst. ikona. slikati srcem pisati stopalima

 

 

danima sam sam. čitam pesnike i mistike noću pre nego zaspim 

 

 

i

 

 

ružo lutanja

napori i lutanje

sun nam pomogli

u svesaosećanju

pogotovo sa svima

odbačenima. meni

najvoljenijima 

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

16. oktobar 2025.

27710. dan mog života

 

 

2145/1508

 

5991  novosadskim ulicama jesen je boli me zub

 

5992  intenzitet i neprestanost lepote kroz koju sam prolazio u subotnjem

noćnom hodanju je zamenjena ovim današnjim ponedeljnikovim bolom i svakidašnjicom

novosadskih ulica. ljudi ulaze u automobile zalupe vrata pale motore i kreću

 

5993  zidarske skele. zarđala armatura. gomila crvenih cigala. prašnjavi

godinama parkirani automobil. čovek sa kačketom na biciklu uvlači zadnji dim cigare

 

5994  majka pretrčava ulicu držeći dečaka za ruku

deca u školskom dvorištu na velikom odmoru

 

zgrade bulevar

1763. hodanje

ispražnjen. mislio sam na slobodana

beštića sa kojim sam se lepo družio i hodao

cetinjem. pričao mi je o lutajućem jevrejinu. skrivenom

pravednom dobrostivom čoveku koji luta svetom i skuplja

dobra dela ljudska i predaje ih srcu sveta. pričao mi o velikom

igraču nježinskom koji je hodao po selima švajcarske i svakom

čoveku kojeg bi sreo pričao da je bog ljubav i da ga treba

voleti kao i život. zadnji dim cigare ispražnjenost mi je

mera. umetnost je tako živa. kako bol zuba

podnose životinje

novi sad 22.9.1997

 

 

 

2146/1507

 

5995  pred očima su ostala jedino još polja kukuruza

ljuske su mu požutele osušio se čeka na branje

 

5996  slično zlatnim poljima žita sada se žute polja kukuruza i spajaju sa

svetloplavim nebom. žutoj plavoj jedva vidljiv pridružuje se čuruški toranj crkve

 

5997  zevam sunce mi ulazi u usta

 

5998  bol zuba me troši grči lice ne mogu da se prepustim

gubim snagu suši mi usne odvlači mi pažnju od okruženja

 

5999  al je pripržilo mamu mu jebem rekao je malopre jedan šofer

 

posle polja pored zidova

1764. hodanje

prohladno veče. zub me ne boli. veseliji

sam. odmorniji. skloniji. skloniji sutrašnjem danu

danas je bilo vrelo rekao je i šofer. lepa je ruža

nevidljiva tim vidljivija. ona je ono baš što si ti

zamisliš li je sebe ćeš videti. kao i ti ruža je

disanje. kako bol zuba podnose životinje

ruža samosvesti stopala na putu

novi sad 23.9.1997

 

 

 

2147/1506

 

6000  reči mogu biti divne stvari

 

6001  prolazim pored visokog korova na kanalskoj dolmi. kanalska

voda je sva u cvetanju. preko mosta prelazi veliki kamion. sunce mi je

iznad glave a korov se njiše na vetru. da i slike mogu biti divna stvar

 

6002  miriše voda kanala a vetar mi nanese u lice

miris ugrejale trave. da i mirisi mogu biti divna stvar

 

6003  koraci mi upadaju u gustu meku travu nastavljaju po zrnastom

asfaltu i parkingu od prašine i šljunka. da i dodiri mogu biti divna stvar

 

6004  kevće pas iza mojih leđa a ispred neprestani zvuci automobila. škripa

autobusa koji se zaustavlja. zvuci kamenčića koje šutiram po betonskim

pločama. da i zvuci mogu biti divna stvar

 

6005  žvaćem hrastov list. opor i pomalo gorak ispunjava

me svojim sokom. da i ukusi mogu biti divna stvar

 

tako su mi

1765. hodanje

lutale misli na kraju hodanja

i onda su sledile zgrade. prohladno

veče. senke po ulicama. upaljeni

prozori. ruža samosvesti

stopala na putu

volim nedorečeno

novi sad 24.9.1997

 

 

 

2148/1505

 

6006  ponoć je jučerašnje hodanje sam završio pre dva sata i sada

krećem da se sretnem sa tanjom nikolić pa da zajedno hodamo kroz noć

 

6007  noć je topla i oblačna bez mesečine sve je meko gusto 

 

6008  vlage je sve više u nozdrvama

 

6009  nežno je jer sve spava 

 

6010  blizu je šest uskoro će dan. neuhvatljivo svanjiva 

 

6011  toplosivo nebo se pretvorilo u duboko duboko tamno čelično hladno plavo 

 

noćno hodanje

1766. hodanje

hodanje noću odmara. vazduh

je svežiji tišina veća. nema mnogo da

se vidi pa se i ne gleda. sve se pretvori u

nekoliko nijansi tamnoplavog. svetlijeg i tamnijeg

bez promena noć stoji. dugo stoji ništa se ne menja

nikada se ništa neće dogoditi. i onda pred jutro prvo

zahladi. zatim odnekud svanjiva. svetlost novog dana

je osetljiva. krhka. tek tu. sve se ponovo prepoznaje

dokopali smo se kopna. volim nedorečeno

posle ponoći po oblačnoj noći idem

novi sad 25.9.1997 

 

 

 

2149/1504

 

6012  potopljen milionima koraka ruže na trgu pišem o okeanu

 

6013  okean

okean je jedna od nekoliko

reči koja mi pomaže da izrazim osećanje 

celine i povezanosti svih stvari u svetu. čedo

uranjanje. krštenje dubinama i prostranstvom. kuća

bisera i izvor vetrova. u svaku vodu u koju uđem već

sam u njemu. kada hodam u mnoštvu i posmatram ga

bilo to u gradovima ili u pejzažu osećam: u okeanu sam

volim okeane letnje vrućine. okean višednevnih kiša

okean samoće. okean bezgraničnog obitavanja u

srcu. nikada nisam hodao njim. ali stalno pod

njim nebom okeanskim. okean rosa na cvetu

zemlje. vodeni putevi okeanskih struja

veliki talasi. oluje. potopljeni brodovi

mir i tišina. samo plavet sunce

i so. veliko plavo koraka

( iz rečnika hodanja )

 

na trgu

1767 hodanje

posle ponoći po

oblačnoj noći idem

ne znam šta znači

ali kažem zvezde

mi dajte

novi sad 26.9.1997 

 

 

 

2150/1503

 

6014  meni je tek ljubav prema jednom muškarcu otvorila srce i ljubav

za boga kaže mi nevena simin sa kojom izlazim iz novog sada ka

zrenjaninu dotle sam bila primitivno neslojevito biće ateista 

 

6015  kada sam bila devojčica od desetak godina pročitala sam u knjizi svoje

majke dok višnje procvetaju o tome kako se ona vraćala iz logora u nemačkoj

i kako je bez obzira na sve užase kroz koje je prošla hodala sa drugovima po

otvorenom putu i pevala. to je to. ići sredinom puta i pevati priča mi nevena 

 

sredinom puta

1768. hodanje

hodao sam 30 kilometara sa nevenom

simin. sprema se da iduće godine hodočasti na

himalajima. želela je da vidi koliko ima snage. hodali

smo i pričali. prolazili pored kanala obraslog trskom

palackama i lokvanjima. brali smo orahe. vreme se stalno

menjalo. tmurilo i razvedravalo. kao što se i put menjao

bučni putevi. dolmski put u tišini. uski pored vode. kroz

šumu. blage uzbrdice. meka zemlja. asfalt. ulice. u

zadnjim metrima u pasažu kroz koji sam prolazio

zamirisao je tamjan. ne znam šta znači ali kažem

zvezde mi dajte. svečanosti lutalice 

novi sad 27.9.1997 

 

 

 

2152/1501

 

6016  prvi dan posle leta prelazim na sunčanu stranu ulice da se ugrejem 

 

6017  izlazim iz zrenjanina gledam uokolo šta bih zapisao

i posle dvadesetak minuta primetim da sve vreme pevam

 

6018  ukus i pucanje pucadi slankamenke u ustima koju sam malopre ubrao podseti me

na detinjstvo u kome sam odlazio na čardak save droćkala koji je sa svojim drugovima

dečacima starijim od mene igrao farbla i šnapsa. dok se kartao sava droćkalo je jeo

slankamenku muljajući je po ustima sa takvom slašću da ju je oslastio i meni za ceo život

 

6019  eno sunce. moji drugari sunce i mesec jedan dođe a jedan ode kaže tibor gal 

 

slankamenka

1769. hodanje

dvaput sam silazio sa puta da bih

ubrao grožđe. napunio bih šake i usput ga

jeo neopranog. vreme je za grožđe. za mesec

 dana i njega više neće biti. noć u kojoj pišem ove

redove je tiha. tiho se opraštam od današnjeg

dana. svečanosti lutalice. sunce još

puni slašću neobrano grožđe

novi sad 29.9.1997

 

 

 

2153/1500

 

6020  sa sašom stojanovićem izlazim iz bačkog gradišta

hodamo ka bečeju. pravimo fotografiju za rad pretvoriti bol u radost

 

6021  gledam u nebo pa mi je lepo ali među ljudima ne

mogu da udahnem slobodno vazduh kaže mi saša stojanović

 

6022  ulazimo u bečej. celim putem su nam

automobili pičili pored ušiju a nebo nam pretilo kišom

 

6023  u centru bečeja počela je da pada prva jesenja kiša. mokri asfalt još miriše na leto

 

6024  kiša me podseti na onu sa kraja zime kada sam

kisnuo na ovim putevima i osećao starost kišnjenja 

 

ruža kap

1770. hodanje

trske kamioni tmurno nebo

pokupljeni orasi ribnjak seoske crkve i

kilometri kilometri. ali ono što je obeležilo

današnje hodanje to je nekoliko usamljenih

ruža koje sam video na putu ka bečeju. pogotovo

onu ispred stare ruinirane kuće na prodaju. sva u

korovu sijala je jedna ruža. dolazi zima a ruže

su još tu. sunce još puni slašću neobrano

grožđe. ruže mi dajte 

bečej 30.9.1997 

 

 

 

2154/1499

 

6025  ugodno hodanje gradom. ulice automobili svetlost prošarana lišćem koje opada

 

6026  hodam sporo dobroljubivo

 

6027  u vazduhu uznemirenost i pretnje na nekoliko

neuralgičnih mesta. izbori. policija. šetnje u prištini. šetnje u beogradu

 

6028  mrtva osećajnost (nesaosećajnost). mrtve ideje

(ideologije). živi novac (kriminalizacija). ne dozvoljavaju nicanje travki

 

6029  juče na putu između bačkog gradišta i bečeja u susret nam je

dolazio jedan mlađi čovek sa torbom na leđima obeležen beskućništvom

i lutanjem. evo ga i ovde sedi na klupi u centru novog sada

 

6030  na svakom koraku manifestacije rumenog i žutog

galerija jeseni pravo doba za ispovesti pokajanje opraštanje

 

po galeriji

1771. hodanje

ne ogrešiti se o duh. svaki greh

i hula oprostiće se ljudima a na duha

svetoga hula se neće oprostiti ljudima. iako ko

reče reč na sina čovečijeg oprostiće mu se a

koji reče na duha svetoga neće mu se oprostiti

ni na ovome svetu ni na onome. predati se

umnom srcu. čovek dete lutalica. ruže

mi dajte. jesen je s rumenilom

odlaze svi plodovi

novi sad 1.10.1997 

 

 

 

2155/1498

 

6031  već dugo dugo bez novaca. dugo dugo sa pasošem s kojim

se ne može mrdnuti. dugo dugo hodam. škrabam oko novoga sada. pod

takvim uslovima ruža evrope se odvija samo na jednom njenom malom delu

tu gde mi je prenoćište besplatno. na jednoj neuralgičnoj tački sveta

 

6032  svetao bez sunca topao dan. neuznemirena vetrom klizi površina

dunava. dunav miriše na rečno dno. mulj i pesak koji se valjaju sporije od vode

 

6033  neophodni su mi i ovakvi neobavezujući dani. ne

hodanje nego šetnje. obnavlja se telo u odsustvu napora

 

lakoća kojom sve postoji

1772. hodanje

hodao sam sporo a na keju nisam ni primetio

kako se sporost širila sve dok jednog trenutka

nisam stao bez svoje volje i spokojan seo na ivicu

dunavskog keja. i bio tu. jednostavno samo sam

bio tu. jesen je s rumenilom odlaze svi plodovi

mirno sam tekao kao voda dunava

novi sad 2.10.1997 

 

 

i

 

 

hodanje noću odmara. vazduh je svežiji tišina

veća. nema mnogo da se vidi pa se i ne gleda

 

 

potopljen milionima koraka ruže na trgu pišem o okeanu

 

 

neophodni su mi i ovakvi neobavezujući dani. ne

hodanje nego šetnje. obnavlja se telo u odsustvu napora

 

 

i

 

 

ružo lutanja

i danas dok sam

hodao dolmom od

pupinovog mosta do

pančevačkog mosta

mislio sam na tebe

i osećao sam se

ko da sam

i

danas

bio

na

ruži

lutanja

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

15. oktobar 2025.

27709. dan mog života

 

 

2134/1519

 

5941  po obodima krošnji počinje da se žuti lišće topole

 

5942  iz daljine sa sveže preoranih brazdi gleda me jedan pas šarov

 

5943  u tišini na sporednom putu čuju se samo moji koraci koji broje

 

5944  prođoše pored mene sa četvoro zaprežnih kola prodavci lubenica. veseli su pevaju

 

5945  trinaest stepeni šesnaest časova dvadeset šest

minuta sunce je još visoko palim cigaru na šesnaestom kilometru

 

5946 ja sam zanosno stopalo što ljubi zemlju

 

među stablima

1754. hodanje

primičem se dunavu i kraju hodanja

miriše velika voda. (ugledao sam aleksandra

tišmu. prekidam tekst.) vratio sam se sa aleksandrom

kilometar-dva unazad sporo hodali i pričali o svemu

dvadeset i četiri kilometra. kupio sam tri jaja

gladan sam žedan sam i to je sve. ušao

sam. lepo se osećam kad samo

kažem i to je sve

novi sad 11.9.1997

 

 

 

2135/1518

 

5947  12. septembar na 12 kilometru sam seo na zatravljeni put. umorio

sam se. retko kada zastanem i sednem u pejzažu. prija mi. gledam zelenilo

visoke trave ispred mene i drveće koje se diže iznad glavnog puta. posle

zapisa ću leći. gledati u nebo. biti slika čoveka koji spava u travi

 

5948  žedan sam grožđa

 

5949  kako su mi umorne butine

 

kroz šumu i trave

1755. hodanje

današnje sunce je bilo još jače

od jučerašnjeg a vazduh topliji pa sam

se ponovo znojio. rudario po vrućini. baš

onako radnički. prenosio svetlost sunčevu od

podneva do predvečerja. činio sam nebu ono

isto što nebo čini meni. lepo se osećam

kad samo kažem i to je sve. čovek

sam put ruža lutanje

novi sad 12.9.1997

 

 

 

2136/1517

 

5950  ima i ovakvih dana. izašao sam žureći iz kuće da bih se sreo sa zoricom kovačić

zaboravio sam pedometar ali ima i ovakvih dana. no ja znam daljine i znam koliko ću

kilometara prepešačiti. umoran sam od reči koje sam govorio zorici. ali ima i takvih dana u

kojima sve iskustvo koje sam stekao hodajući pod nebom na zemlji iskazujem rečima koje

govorim drugome. gledajući ga u lice. svet je bezbrojan ali život počiva samo na našem

odnosu tvom i mom putujući ka zanosu. igrolikosti. upućujući se mi stvorenja stvoritelju da

bi putem povratka napredovali da bi stvarali. igroliki da bi igrali i bili igrani. jer ima i

takvih dana u kojima mi je gorki ukus od cigara u grlu gorak kao najlekovitiji lek

 

5951  hiljade godina su potrebne da se stvori poluga

dobrote koja će pokrenuti nove količine ljubavi

 

gradom

1756. hodanje

hodajući bleskasto na kraju

današnjeg hodanja ne šegačim se i

ne zevzečim da bih omalovažio život i

ovu subotu. ne. prelazeći ulicu gluvarim i

lelemudim ali vidim život je radost. i zato

prepuštam sebe dalje s mirom. čovek

sam put ruža lutanje. oh kako

te nežno volim ja

novi sad 13.9.1997

 

 

 

2138/1515

 

5952  prepodne je bilo oblačno i kišno popodne

sunčano i toplo. hodam sa violetom opet mnogo pričam

 

5953  telo je dobrota. osećanja se ne boje. mišljenje je hrabro. volja je ljubav

 

5954  violeta hoda iza mene meni je lice rumeno od sunca

 

5955  voljom zalivam ružu. mišljenjem obrezujem. osećanjima hranim. telom je rađam

 

između nas put

1757. hodanje

sa 25 kilometara sam ušao

u voz. putovaću kroz noć. sutra ću

biti na cetinju. nastaviti hodanje. gledam

kroz prozor u mrak ne piše mi se. među

ljudima sam ćuti mi se. u daljini poneko svetlo

na nebu retka zvezda. oh kako te nežno volim

ja. pružam kondukteru kartu čekaću jutro

voz. novi sad - cetinje 15.9.1997

 

 

 

2139/1514

 

5956  jutro je sunce se već diglo. izašao sam iz podgorice idem ka cetinju okružen

sam brdima i naravno da se ona u daljini plave. vazduh kamen voda sve se to plavi

 

5957  jedna krava brsti lišće nara ja berem plavo-ljubičaste smokve

 

5958  hodajući kotlinama i planinama osećam se kao da hodam po morskom dnu

 

5959  kako su zasijale svetloplave oči mršave oronule

starice u crnom dok je izlazila iz svoje kuće na cetinju

 

prema planinama

1758. hodanje

mediteran od ranog jutra. cetinje mirno

grad u brdu. došao sam na cetinjski bijenale

umetnici pripremaju svoje radove. nedruštven sam

uostalom ja hodam uokolo. i tamo gde nema nikog neko

je. posećujem krivine na putu i stene na kojima sam prošli

put kisnuo. ćutim. mnogo ćutim ili pričam samo sa jednom

osobom. skromnost i nežnost sa kojima živim u ruži nisu

prisutni u društvenim odnosima. to me rastužuje i čini

slabim. ali kada osetim sveži vazduh i vidim trave

kako se tanke i oštre lelujaju pored belih stena

veseo sam. pružam kondukteru kartu

čekaću jutro. kada oslabim

ojačaću

cetinje 16.9.1997

 

 

 

2140/1513

 

5960  svaki dan me dočekuje nebo. količine neba

 

5961  spuštam se serpentinama ka moru. budva na

dlanu. kroz topli vazduh se širi miris primorskog bilja

 

5962  more je ravno kao i ravnica. na horizontu je plavlje od svetlijeg neba

 

5963  bio sam petnaest minuta u moru a bio bih satima danima godinama

 

morska balerina

1759. hodanje

seo sam zapalio cigaru gledam u

more i pišem tekst za današnji dan. brbori

more ispod mene i peni. ispred je pučina a iza

leđa kamen što se diže ka nebu (pisanje mi je

prekinuo aljoša arsenjev stari prijatelj koji je slučajno

došao da sedne ovde gde sam ja već sedeo). ljudi se

vraćaju sa plaže. vraćam se na cetinje. ulazim u cetinje

taj gradić okružen brdima. nad lovćenom se nebo kao

vatra crveni. mislim na ruske hodočasnike lutalice o

kojima mi je pričao aljoša. mislim o njihovim zavetima

kada oslabim ojačaću. o nikolaju fjodorovu koji je

50 godina jeo samo hleb i čaj... zavet kad

mirno spavaju nezaštićeni

cetinje 17.9.1997

 

 

 

2141/1512

 

5964  u trenucima kad nema saobraćaja na putu uvek mi se pridružuje neki leptir

 

5965  znojeći se na usponu uživam u zelenim brdima

preda mnom prelivaju se jedni u druge bujni oblici. zeleno telo

se proteže i njiše i kad skupi snagu zatalasano se diže ka nebu

 

5966  savest je zakon božiji u nama rekao mi je monah

benedikt u manastiru podostrog iz koga sada odlazim

 

monah benedikt

1760. hodanje

na jedanaestom kilometru ka budvi

povezao me je električar koji radi struju u

starom manastiru podostrog. otišao sam s njim

i tu sreo mladog monaha benedikta. putovao je živeo

i radio po celom svetu pre nego što se zamonašio. malopre

sam izašao iz mora. plivao sam polako i bio dugo u mirnoj

vodi. more me je kupalo i blažilo kao i razgovor sa monahom

benediktom. lepota vode i monahovih očiju su me čuvali

ispovedao sam im se. kada mi je na rastanku monah

benedikt rekao neka te bog čuva i anđeli vode i

prate zaplakao sam. o nikolaju fjodorovu koji

je 50 godina jeo samo hleb i čaj... zavet

kad mirno spavaju nezaštićeni

dobrota je neizmerna

svako to

oseća

budva 18.9.1997

 

 

 

2142/1511

 

5967  živeo je kratko a umro je davno rekao mi

je era milivojević da bi voleo da mu ove reči pišu na grobu

 

5968  hodamo slobodan beštić i ja ka lovćenu. volim što smo se jutros sreli ovde na

cetinju. mislio sam ovih dana na tebe. stalno čitam ružu lutanja jer je ona za mene velika

knjiga - majka. učiteljica života kojoj se ponekad molim i koja me kada sam suviše obuzet

dnevnim poslom podigne a kada sam suviše u nebu vrati zemlji priča mi slobodan

 

5969  sunce polako zapada strmina nas nosi vraćamo

se. život je stanje uma zapiši kaže mi slobodan

 

slobodan beštić

1761. hodanje

hodao sam sa slobodanom beštićem ka

lovćenu. nizali smo zajednički svoje korake u

nisku bisera. sunčanu brojanicu. zelenilo lišća na

drveću počinje da se šara, prelama u žuto-crveno

podrhtavaju boje u krošnjama. uspon nije bio težak jer

je vazduh bio svež a sunce prozračno. tek u povratku se

sve ugrejalo i sunce otežalo. prvi put sam razgovarao sa

slobodanom a pričali smo nežno jer bili smo zajedno

u prirodi na putu za trpezom života. jeli hranu

prijateljstva. dobrota je neizmerna svako to

oseća. da li ću se odmoriti do ponoći

cetinje 19.9.1997

 

 

 

2143/1510

 

5970  pola jedan noću krećem iz podgorice do cetinja

trideset i tri kilometra preda mnom. hodaću kroz noć svitanje i dan

 

5971  na svakih sedam-osam koraka bacim papirić sa jednom rečju iz teksta

orfej bele hamvaša. ove noći će biti posejano orfejsko učenje na ovom putu

 

5972  padaju reči na put

 

5973  jedan i petnaest. počinje prvi uspon. posle jučerašnjih 22

kilometra nisam spavao. već sada osećam zamor. da li ću izdržati

 

5974  tišina. cvrčci. mesečina. put. zvezde. ja. bajka

 

5975  bajka je živa

 

5976  lepota noći je neopisiva i zato te samo zovem da uđeš u nju

 

5977  dva sata i petnaest minuta upravo je pala jedna zvezda

 

5978  noć čuva kao majka

 

5979  i planine spavaju

 

5980  o ružo u noći milost lepote hrani nas

 

5981  dvadeset do pet na pola sam puta. na mesečini put se beli

 

5982  još je noć ali nebo je svetlije. neuhvatljiva razlika

 

5983  primetim: lice mi je ozareno. to je ta priča o zanosu. zanosna priča o životu

 

5984  pred svitanje zamirisala je majčina dušica

 

5985  reči lete iz moje šake

 

5986  dvadeseti kilometar

 

5987  okrenem se vidim reči leže na putu kao mrvice hleba zalutalim ili izgladnelim pticama

 

5988  sedam i dvadeset. sunce mi sija iza leđa hladno je nestala je čarolija noći

 

5989  pola devet na cetinju sam. stao sam i zapalio cigaru okrenuo se i

gledam pređeni put planine i skadarsko jezero koje se kupa u sunčanoj magli

 

5990  dogovorio sam se sa princem nikolom petrovićem da mi se pridruži. da li će princ doći

 

hodanje princa i pesnika - orfejsko

1762. hodanje

princ nije došao. sačekali su me mladen lompar i slobodan beštić

i mesec koji je bledeo u danu. kako je bilo lepo. meka duboka noć

kako mali korak uspe da prođe takvu daljinu. nosila me je lepota

da li ću se odmoriti do ponoći. umetnost je tako živa

cetinje 20.9.1997

 

 

i

 

 

ja sam zanosno

stopalo što ljubi zemlju

 

 

lepo se osećam kad samo kažem i to je sve

 

 

hiljade godina su potrebne da se stvori poluga

dobrote koja će pokrenuti nove količine ljubavi

 

 

kada oslabim ojačaću

 

 

na svakih sedam-osam koraka bacim papirić sa jednom rečju iz teksta

orfej bele hamvaša. ove noći će biti posejano orfejsko učenje na ovom putu

 

 

padaju reči na put

 

 

noć čuva kao majka

 

 

pred svitanje zamirisala je majčina dušica

 

 

okrenem se vidim reči leže na putu kao mrvice hleba zalutalim ili izgladnelim pticama

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

hodali smo i

lutali iz zaveta

dobroti i to

je sve

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

14. oktobar 2025.

27708. dan mog života

 

 

2120/1533

 

5903  volim ovaj drvored u titelu

 

5904  prija mi hladovina parka u perlezu

 

5905  farkaždin crkva široke ulice u kojima se oseća snaga banata

 

5906  kovačica gugutke spava selo u popodnevnoj toploti

 

5907  na električnim žicama pored puta na kome nema vozila stoje dve gugutke. to to

 

5908  guske pasu travu a stare žene ispred svojih kuća sede na klupama u jarkovcu

 

5909  u zrenjaninu sam predvečerje je oseća se toplota iz asfalta i kuća

 

padaju mi na lice snopovi sunčeve svetlosti

1742. hodanje

ruža lutanja je vapaj za srodnom dušom. dušom koja se otisnula koja

se ne boji dušom koja rađa dobrotu. ostajem sam kao što su i sva polja ostala

sama. oaza je božiji dar. još odjekuje u meni krik sa puta o gde si srodna dušo

zrenjanin 28.8.1997

 

 

 

2121/1532

 

5910  još sam na ulicama grada prilika da se sklonim

od iznenadnog pljuska. stojim zaštićen i gledam

 

5911  kiša nošena jakim vetrom. igraju se kiša i vetar

odmeravaju svoju snagu. vazduh je postao svež otvara oči

 

vitezi lutalice

1743. hodanje

današnja kiša i vetar su spustili

temperaturu. tako se u naletima priprema

 jesen nema više leta. što je bilo bilo je. hodanje

završavam gledajući sa mosta niske oblake prepune

vode kako su natkrilili obronke fruške gore. mislim na

kineske viteze lutalice koji su živeli sa osećanjem

sveprisutne saradnje. mislim na svako srce koje želi da

bude srce sveta. nema zagonetke ljubav pobeđuje

još odjekuje u meni krik sa puta o gde si

srodna dušo. jedan čamac se spušta

niz reku ploveći u noć

novi sad 29.8.1997

 

 

 

2122/1531

 

 

da li ću izdržati

1744. hodanje

vetar. jedan čamac se

spušta niz reku ploveći

u noć. sam

novi sad 30.8.1997

 

 

 

2124/1529

 

5912  1. septembar izlazim iz novog sada a desetak guštera mi prelazi

preko puta. ne znam da li sam do sada pisao o njima. podsećaju me svojom

starošću na dubinu muke koju nosim u sebi. raspetost. kako je bilo teško preći

današnjih 5.5 kilometara. jad sam bio ja. propast sam bio ja. besmisao sam

bio ja. nije imalo smisla da nastavim hodanje a još gore bi bilo da

odustanem gušteri su mi pomogli. gmizaću i ja

 

5913  osmi kilometar titra u meni snaga

 

5914  dvanaesti kilometar. na nogama sam

 

5915  šesnaesti kilometar. umoran sam ali mi se

povratila snaga. ali ali. kako se sve lako izgubi

 

5916  dvadeseti kilometar. umor me je donekle lišio

bede sa početka hodanja. ali kako će biti sutra

 

5917  dvadeset treći kilometar. za danas dosta

 

eto

1745. hodanje

uplašen od sopstvene

nemoći završio sam današnje

hodanje. a kako ću ja to dalje ne

smem ni da mislim o tome. ne

smem da mislim. ne smem da

mislim. ne smem da mislim

sam. predajem se

volji tvojoj

novi sad 1.9.1997

 

 

 

2125/1528

 

5918  ne gubite iz vida da u svakom od nas ima nepoznatih mogućnosti da u hodu

stičemo snage kaže ivo andrić. to mi je do sada uvek i pomagalo da li će i ubuduće

 

5919  dvanaesti kilometar. posmatram hodanje. zadnja noga se podiže u vazduh

kao da se čupa iz zemlje. iskorenjivanje. oranje. prevrtanje zemlje. obnavljanje

 

5920  kako bi mi pomogla knjiga koju je čovek pisao svaki

dan o svom svakodnevnom desetogodišnjem hodanju

 

5921  na ozbiljnom licu mirnom kao kamen

osunčanom suncem iz očiju mi sija blagi osmeh

 

knjiga koje nema

1746. hodanje

svaki delić tela oseća umor. u blagom

luku zaobilazim ljude sa kojima se mimoilazim

pažljivo se spuštam niz strminu koja me vodi preko

puta. pažljivo silazim sa bankina i na njih se pažljivo

penjem. nežno gledam kosače koji na ulazu u grad

kose pored puta. kada osećam celo telo osećam

celo nebo i celu zemlju. od istog smo. kretanjem

začarani ne znajući jedno za drugo. predajem

se volji tvojoj. podrhtavam

novi sad 2.9.1997

 

 

 

2126/1527

 

5922  trubi mi kamion sklanjam se u travu. eto to je moj posao

 

5923  u hladovini vazduh mi je za trenutak osvežio lice i nozdrve

 

5924  da ne osećam dobrotu i ljubav ne bih sve ovo mogao podneti

 

zagrlim vas

1747. hodanje

da me neko zagrli i

onda da dugo plačem

podrhtavam. svi krhki

hodam za vas

novi sad 3.9.1997

 

 

 

2127/1526

 

5925  hodam ulicama ka periferiji grada

 

5926  prostor preda mnom. prepodne je dan se još diže hodanje ću

završiti kad dan bude posustao. pravo mesto da zapišem geteovu

rečenicu koju sam pročitao pred polazak moj prostor to je vreme

 

5927  koren plave ruže koju gajim svaki dan je vreme u prostoru

koji pređem. plavi cvet cveta u prostoru sačinjenom od vremena u kome

svaka moja ćelija svojim rađanjem trajanjem i umiranjem hrani ružu

 

vreme se umotava

1748. hodanje

toplo veče sa svežim vetrićem

svi hodaju još letnje obučeni a osećaju

se skorašnji dani zime. vreme se umotava

samo u sebe. teče razgovor. postoji nešto

opojno u životu. cveta cvetanje duše. nešto

što izmiče. nečije neprestano prisustvo

zimski dani u letnjim večerima. svi

krhki hodam za vas. cveće

koje čeka

novi sad 4.9.1997

 

 

 

2128/1525

 

5928  zvuk dva para nogu. kao nekad konji u detinjstvu. hodamo nenad

jovanović i ja. mogao si i žeđ da spomeneš u ovom zapisu kaže nenad

 

5929  a kaži mi te ljubavne patnje da li se to oseti u ruži lutanja

pitam nenada. oseti se kako da ne. da da da. to je dobro

 

zagrljaj nenadu jovanoviću

1749. hodanje

hodali smo zajedno dolmom do kovilja. videli

malu zmiju. pričali o filmovima pisanju ispravnom

putu. o mišljenju koje je jednostavno kao planina

pa da put je tu: biti biti sa odbačenima. radostan i

nevin u raskošnom srcu sveta. pevajte vetrovi

cveće koje čeka. stupamo kroz stablo

kovilj 5.9.1997

 

 

 

2129/1524

 

5930  umrla je majka tereza sahranjena princeza dajana. služenje. volim cveće

 

5931  počinje da žuti

 

5932  baš ono što i ja značim travama

 

5933  visoko lete laste spušta se predvečerje noge

me još nose suza sam koja teče uz lice ka majci energiji

 

lice je očitovanje nevidljivog. smisao sveta zrači sa lica sveta

1750. hodanje

dan se skratio u ovom trenutku ponovo gledam sunce kako zapada za šumu pored reke

tise. iznad mene je mlad mesec. današnje slikanje plave ruže je završeno. u ruži

su ostale reči i moje telo. stupamo kroz stablo. ovo stanje tela sa kojim

zapisujem zadnju rečenicu pripada odmoru i nedelji

novi sad 6.9.1997

 

 

 

2131/1522

 

5934  prija a znači. sunce i ja. kao da kažem kamenčić i sunce

 

5935  sunce sija ja hodam. greje me. ja pišem knjigu o

tome. iza leđa mi je a u rečenici sunce mi je pred očima

 

5936  sunce je daleko a svi ga vide jasno. svi znaju za sunce. sunce je tako blizu

 

sija sunce

1751. hodanje

i danas sija sunce pomislio

sam kada sam ga ugledao. kasnije

sam sporo hodao po suncu. napisao nekoliko

rečenica o njemu. mislio kako bi se umesto reči

sunce mogla reći reč dobrota a umesto reči ljubav

reč svemir. završavajući hodanje zanesen razmišljao

sam o romanu čija bi prva rečenica bila i danas sija

sunce. bio bi to roman o uzbudljivom neprestanom

sijanju sunca. kao što reka nanosi mulj i pesak sunce

nanosi svetlost i život u život. u zanosu neprestano

teče reka sunčeva. ovo stanje tela sa kojim

zapisujem zadnju rečenicu pripada odmoru i

nedelji. sunce vraćam se uskom stazom

novi sad 8.9.1997

 

 

 

2132/1521

 

5937  i danas je sunce. vidim njegovu svetlost dok obasjava gusti beli

dim koji kulja iz fabrike za hemijsku preradu đubriva na periferiji novog sada

 

šljunkovito

1752. hodanje

na zadnjem kilometru pišem

tekst na kraju dana. zaćutao sam se

danas i samo hodao. povremeno sam

želeo nešto da zapišem ali mi se nije dalo

vraćao sam se tišini. obnavljanju. samo sam

se razmenjivao. (duga pauza) opet sam zaćutao

nisam ni primetio kako sam prestao da pišem. lutao

sam gledao u travu zurio u nebo. prijalo mi je

pogotovo dunav. umornom i oznojenom dunav mi je

bio svežina. kada sam već želeo da napišem zadnju

rečenicu mimoišao sam se sa jednim leptirom

proleteo mi je pored čela zatreptao mi po

mislima. sunce vraćam se uskom stazom

zadnja rečenica pa odoh u ćutanje

novi sad 9.9.1997

 

 

 

2133/1520

 

5938  probudio sam se noćas u pola pet. ustao popio vodu

pojeo hleb sa margarinom upalio televizor i gledao kraj filma

zatim sam napravio kafu izašao s njom na terasu bilo je prohladno

od noćašnje kiše zapalio cigaru - svitanje - bilo je božanstveno

 

5939  sunce a hladan vetar. i tako družimo se klima i ja

 

5940  lepo mi je dremam u hodu. vazduh je čist i svež sklapam oči

 

iza mene kamion

1753. hodanje

njiše se bor: samo smo. iz daljine

vidim na terasi veš koji sam jutros oprao. još

pada po njemu izbledela sunčeva svetlost. crvene

se muškatle. otključavam vrata vidim sebe u staklu

lice mi je umorno. iz poštanskog sandučeta vadim

novine. ulazim u lift. pritiskam četvrti sprat

otključavam vrata stana. zadnja rečenica

pa odoh u ćutanje. ušao sam

novi sad 10.9.1997

 

 

i

 

 

mislim na svako srce koje želi da bude

srce sveta. nema zagonetke ljubav pobeđuje

 

 

kako bi mi pomogla knjiga koju je čovek pisao svaki dan o svom

svakodnevnom desetogodišnjem hodanju. knjiga koje nema

 

 

da ne osećam dobrotu i ljubav ne bih sve ovo mogao podneti

 

 

svi krhki hodam za vas

 

 

i danas sija sunce pomislio sam kada sam ga ugledao

 

 

probudio sam se noćas u pola pet. ustao popio vodu. pojeo hleb sa margarinom

upalio televizor i gledao kraj filma zatim sam napravio kafu izašao s njom na terasu

bilo je prohladno od noćašnje kiše zapalio cigaru - svitanje - bilo je božanstveno

 

 

i

 

 

ružo lutanja

bili smo sunce

knjige koje nema

knjige o čoveku koji

je deset godina svakog

dana pisao o svom

desetogodišnjem

svakodnevnom

hodanju

pa

smo

je

onda

ti

i

ja

ishodali

i

napisali

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

13. oktobar 2025.

27707. dan mog života

 

 

2107/1546

 

5869  vreo sunčan dan se pretvorio u tmurno toplo predvečerje

hodam polako zrenjaninskim ulicama mek kao topli vazduh

 

dovoljno

1731. hodanje

noć je prija. hoda ljudsko biće

prelazim most. svetla i farovi automobila

osvetljavaju grad. posmatram ljude snažna su

to bića bez svesti zašto su tu. moraju izživeti svoj

život zato su rođeni. na kraju dana ipak utihne

sve. ludo posrećilo ti se. nadam se da sam

i danas ostavio malo pažljivosti u svetu

zrenjanin 15.8.1997

 

 

 

2108/1545

 

5870  kao da se priroda u ovoj omorini priprema za skorašnje jesenje hladnoće

 

5871  da ne pevam nevino u svetu ne bi nevinosti ni bilo

da nema nevinosti u svetu ne bi je bilo ni u mojim rečima

 

5872  po širokoj pustari trava se žuti. miriše toplota iz nje

 

5873  vetar sa polja ponese i zakovitla prašinu ka nebu

 

5874  kako se zažuti zaplavi zabeli poneki cvet u travi

 

hraneći život

1732. hodanje

omorina. izmaglica od vlage na

horizontu. negde u visini se priprema

kiša. subotom se sve i putevi ulenji i opusti

cedi se život iz mene. sve je u kruženju. ne

postoje tako lepe reči da iskažu koliko je svet

lep. nadam se da sam i danas ostavio malo

pažljivosti u svetu. put odlazi to sam ja

novi sad 16.8.1997

 

 

 

2110/1543

 

5875  tražim izgubljene tragove. nedefinisane. one koji me čekaju. ne

bih mogao ni korak napraviti da ne verujem da svaki korak već svoj trag zna

 

5876  nek ti bude svak pri ruci i bog kaže mi malopre jedan čovek 

 

5877  kao i mnogih dana i danas sam na putu. idem

samo da uberem koju šljivu. (o kako su bile slatke)

 

5878  okružen sam poljima koja se šire u nedogled. sve je mnogo

uzbudljivije od prethodne rečenice o poljima koja me okružuju i šire se u

nedogled ali ja sam je napisao da bi se u njoj osetila uzbudljivost u kojoj sam

 

jeste

1733. hodanje

sve što me okružuje

jeste. to vidim i osećam. jeste

bez sumnje. jeste samo tako što

jeste. i stara guma odbačena u travi 

i folijica popijenog andola i staklići po

asfaltu i zemlji i sve što bih spomenuo tu

je i jeste. uzmemo li samo zrnce onog što

jeste i mi ćemo biti. put odlazi to sam ja

nema više ni višanja ni trešanja ni

jagoda ali će ih opet jednom biti

novi sad 18.8.1997

 

 

 

2111/1542

 

5879  sedim na obali kanala na drugoj jedna krava pase travu. ja pasem

svoje ružne misli koje su me zaustavile. ipak prija mi dok sedim na suncu. ružne

misli i osećanja od jutros su me bacile u nepodnošljivost samog sebe. pažnju mi

odvlače gušteri koji se kreću po kamenitoj obali. ribice u vodi mi prođu kroz mozak

pomislim na svoja hodanja i to me uzbudi. taj čovek koji luta slaveći lepotu

 

šetnja

1734. hodanje

samo sam šetao. imao

potrebu da vrištim od samoće

ipak sam bio dovoljno priseban da se

prepustim i u današnjoj opasnosti sačuvam

svakog trenutka okean me može potopiti

pustinja progutati. priznajem sopstvenu

gadost ne branim se. neka bude volja

božija. nema više ni višanja ni

trešanja ni jagoda ali će ih

opet jednom biti. kidam

uvele latice

ruže

novi sad 19.8.1997

 

 

 

2112/1541

 

5880  pešačkom stazom pored naftagasa. asfalt je okrunjen ispucan sa rupama

u kojima je pesak. svetluca se beli šljunak u njemu. ponekad prođe i koji mrav. asfalt

je siv i ovde senka žičane ograde je na njemu. ponegde oivičen plišanom mahovinom

ponegde sparušenom travom. prostire se kao dugi ćilim hodam po njemu. delovi sa

više katrana su tamniji pukotine u njemu su veće. kada se približim mestu na kome

se mnogo više kreću ljudi svuda zatičem đubre. sada hodam po putu ovde je

asfalt tvrđi i uglačaniji od automobilskih guma. asfalt sa sitnijim šljunkom je

kao gumena masa onaj sa krupnijim liči na kamenu podlogu

 

nije šala

1735. hodanje

sve do pred kraj iscrpljivao

me je očaj. hodao sam a sve mi se

činilo uzaludno (čini mi se da reč uzaludno

do sada nisam napisao u knjizi). sada bih mogao

da se tom osećanju podsmehnem ali dok je trajalo

bio sam nemoćan da mu se oduprem. gledao sam ali

nisam mogao da vidim dan koji me je okruživao. zagasitu

svetlost vetar po biljkama. sva sreća da mi je telo bilo

odmorno i radilo svoj posao. kidam uvele latice ruže

jer u kakvim tminama sred kakvih sve opasnosti

prolazi ono malo što nam je dato života

novi sad 20.8.1997

 

 

 

2113/1540

 

5881  prošlo je podne hodam asfaltom o kome sam juče pisao. tek sam

na petom kilometru a osmi novembar 2001 je još daleko. deset godina

tako mnogo i tako malo u obilju vremena. zrno sam u žrvnju energija

 

5882  često sam na ruži lutanja bio u krizama bez novca bez izlaza

tada mi je pomagala pomisao da će mi neko pomoći i videti svoj

interes u promociji hodanja i ruže. ta nada mi je davala snagu

podizala me je. osvežavala. sada više ne pomišljam na to

trudim se da izdržim. to i ništa više

 

5883  čujem kako dišem 

 

5884  uskoro ću preći most na kanalu svratiti da

kupim paradajz i kutiju cigara i to bi za danas bilo sve

 

svaki korak početak sveta

1736. hodanje

hodanje je prošlo brzo i lako. setio sam se pesme

časlava miloša o trenutku u kome jedna žena u vinogradu

bere grozd ili tako nešto i visokih talasa atlantskog okeana u magli

dok sam stajao na visećem mostu u mestu koje se zove kraj sveta u

južnoj engleskoj. umor u butinama je svedočio o svim grozdovima i

talasima. jer u kakvim tminama sred kakvih sve opasnosti prolazi

ono malo što nam je dato života. na kraju sam nogu povukao

po zemlji i gledao kako vetar odnosi prašinu

novi sad 21.8.1997

 

 

 

2114/1539

 

5885  toplo je ali iz zemlje i vazduha izbija promena

dolazi zima. snage kruženja idu nadole i unutra

 

5886  članak u novinama me podseti da živim u državi čije su granice zatvorene i spolja

i iznutra. nije me to onespokojilo kao nekad nego me podsetilo na svu lepotu koju mogu

da vidim svaki dan ovde. bilo gde. zelenilo lišća poprima srebrnastu boju i to je sve

 

5887  boje dobijaju na bogatstvu. bezbroj belih pužića ispelih oko vlati trave. vetar mi

miluje oznojeno čelo kad pogledam u visoko drveće počnem tiho da plačem od lepote

 

5888  idem nogu pred nogu pored puta i pušim cigaru. kada

sam napisao prethodnu rečenicu zasmejao sam se od slobode

 

5889  lepotu jedne rečenice čini ona sama

 

paučina po golim nogama

1737. hodanje

kroz šumu. spojena gornjim granama drveća

su napravila svod nad stazom. na izlasku iz šume

pored puta spava jedan mladić lutalica. ponovo sam

na suncu po putu belom od prašine. na kraju sam nogu

povukao po zemlji i gledao kako vetar odnosi prašinu

kao što lepota čini svet lepota čini i svaku rečenicu i

ovu u kojoj žena u plavom mantilu sa rukavicama

bere koprive i stavlja ih u veliki džak

novi sad 22.8.1997

 

 

 

2115/1538

 

5890  sedam je uveče. posle 29 kilometara stojim na putu stopirajući za novi sad. na

drugoj strani je zorica kovačić stopira za beograd. viče mi lepo smo hodali napiši i lep tekst

 

inđija - stari slankamen

1738. hodanje

hramljem ahilova tetiva preciznije od

pedometra pamti 30 kilometara koje je nosila 

ne opterećujem se time da napišem lep tekst o

lepom hodanju jer i moje ispijene oči od umora su

tekst. završavam hodajući polako gledajući dugačku

reku ptica koje lete prema zapadu... kao što lepota

čini svet lepota čini i svaku rečenicu i ovu u kojoj

žena u plavom mantilu sa rukavicama bere

koprive i stavlja ih u veliki džak. kako su

bile slatke šljive koje smo brali usput

novi sad 23.8.1997

 

 

 

2117/1536

 

5891  za ovih nekoliko dana posečen je veliki jabučnjak pored

starog puta za kać. lišće je počelo da se suši i sada se iz daljine crveni

 

5892  slabi sunčeva svetlost malo je tužno. suncokret 

se sparušio pocrnio žutog je nestalo. još je tužnije

 

5893  napisao sam tužno ali ništa nije tužno nego se energije stišavaju menjaju

 

nešto što još uvek

1739. hodanje

hodajući svaki dan postajem

čovek koji hoda. čovek koji hodajući

rađa plavi cvet. i juče (koren) i danas (trn) i

sutra (ruža). simbol nije znak koji skriva nešto što

je svakome poznato. njegovo značenje nije takve

prirode. naprotiv on je pokušaj da se pomoću

analogije rasvetli nešto što još uvek u potpunosti

pripada oblasti nepoznatog ili nečeg što treba tek

da nastane piše jung. kako su bile slatke šljive

koje smo brali usput. ja sam plava

ruža noćas će padati kiša

novi sad 25.8.1997

 

 

 

2118/1535

 

5894  pljusak je počeo oko ponoći ugasio sam svetlo 

i seo pred otvorenom terasom zapalio cigaru i gledao 

 

5895  tako je bilo noćas. danas opet sunce. vrućina. samo u blizini sunca jedan tamni oblak

 

5896  uskoro će hladnoće a pantalone. uskoro će kiše a

duboke patike. uskoro će sneg a jakna. baš tako ali ipak ne brinem

kad pomislim na siromaštvo i bedu mnogih ljudi već mi je i na vrućini hladno 

 

5897  kad dođu hladnoće od saosećanja sa njima neće mi biti hladno

 

plemenita stvar

1740. hodanje

vraćam se ništa važno ali mirno i lepo

lice je bilo prisutno noge su nosile. oznojio

sam se i misli su mi lutale po svim danima

lutanja koji su iza mene. kako je korak plemenita

stvar. teče kao voda. koraci mi pokreću celo telo

kreće se jedna ljudska vlat. ja sam plava ruža

noćas će padati kiša. kreće se jedan duh

lelujajući sa duhovima svih bića

novi sad 26.8.1997

 

 

 

2119/1534

 

5898  sipi svetlost sipe beli cvetovi po zelenoj travi

 

5899  živeti zar nije to: život dati

 

5900  sa praznog puta oko koga su prazna polja i nebo ulazim u gužvu beogradskih

ulica. tu su samo zgrade i ljudi. mravinjak želja i nada. ambicija i posustalosti

 

5901  ponovo na putu sam. nedogled nebo jednostavnosti

 

5902  lepota: oaza iskorenjenih

 

oaza

1741. hodanje

sam na putu sam. pitam se

zašto sam sam. osetim iskorenjen 

sam. iskorenjenost uslov za novi svet. nevinost

u predelima bola. prolazio sam šakom kroz kosu

i gledao sunce. i ono je samo: svesnost. sunce i ja

sami odlazimo u noć među zvezde. uhvatim se za

jaja da ih sačuvam od jake samoće. oznojenih

leđa nastavljam. kreće se jedan duh lelujajući

sa duhovima svih bića. oaza je božiji dar

beograd 27.8.1997

 

 

i

 

 

da ne pevam nevino u svetu ne bi nevinosti ni bilo

da nema nevinosti u svetu ne bi je bilo ni u mojim rečima

 

 

ne bih mogao ni korak napraviti da ne verujem da svaki korak već svoj trag zna

 

 

trudim se da izdržim. to i ništa više

 

 

na kraju sam nogu povukao po zemlji i gledao kako vetar odnosi prašinu

 

 

živeti zar nije to: život dati

 

 

pitam se zašto sam sam. osetim iskorenjen sam. iskorenjenost uslov za novi svet

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

iskorenjivao

sam se a tebe

sam ukorenjivao u

nebo. sebe sam

oboživao

u

bogu

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima