AUTOBOGOGRAFIJA

2021-2031 ili do moje smrti
24/7/365

autobogografija su oboženja autobiografijom

autobogografija je autobogografija boga i bog autobogografije

autobogografija je oboženje pevanjem stvaranjem hodanjem 

autobogografija je oboženje ljubavlju slobodom istinom

autobogografija je nadahnuće svakom biću da napiše svoju autobiografiju

 

    Ti
    si

    425219

    pupoljak

    ruža lutanja 3

    31. maj 2025.

    27572. dan mog života

     

     

    miroslav mandić

     

    ruža lutanja 3

     

    lepo je kisnuti i biti

     

    ovu knjigu posvećujem osećanju

    da je svaka stopa na ovoj zemlji čovekov

    dom i da su sve životinje i sve bilje i sve

    vode i svi vetrovi i nebo sa suncem

    mesecom i zvezdama njegovo

    jedno jedino telo i duša

     

     

     

    732/2921

     

    2299  prva rečenica ove knjige je zadnja rečenica knjige peščanik danila kiša

     

    2300  mogu da ti se pohvalim da sam dobio žuljeve na tabanima

    kaže mi dragan stojković sa kojim sam ishodao današnji dan

     

    2301  nije vis već provalija je ono što je strašno rekao je niče

    hodam i pomislim nije provalija već je vis ono što je strašno

     

    2302  zaštitnik treće godine ruže lutanja je leptir

     

    apsolutna ludost običnog

    599. hodanje

    juče sam završio drugu knjigu ruže lutanja

    danas počinjem sa trećom. između te dve knjige

    proći će jedna godina a u stvari ih deli samo jedna noć

    noć koja spaja jučerašnjih 29.185 (22.2 km) koraka koji su

    ostali u drugoj knjizi sa današnjih 31.605 (24.0 km) kojima sam

    otpočeo treću godinu lutanja. lutanje mistikom brojeva. da li sam

    ti već rekao da je lutanje vernost. vernost traganju i nepoznatom

    voleo bih da sam ti svakom svojom reči veran. da osetiš da pišem

    za tebe. da mi je stopalo na zemlji za tebe. da mi je šaka na hartiji

    za tebe. da mi je dah između stranica knjige u tvojim rukama

    pored tvog lica. veran sam ti i veran sam apsolutnoj ludosti

    običnog kojoj je bio posvećen i rajmond rasel učitelj

    marsel dišana. večeras vidim u zadnjoj rečenici

    knjige kiša zaliva hodajuću plavu ružu

    tu sam svete

    beograd 9.11.1993

     

     

     

    733/2920

     

    2303  šta ti misliš da će on doći. ma boli me kurac za njega ribari kod radeckog

     

    2304  čekaj znam ga ja sa zemunskog keja

     

    2305  može trideset maraka i dva piva sa pijace

     

    2306  kao prošle godine u rumuniji zlati se i sija ovaj dan od prezrelog žutog lišća

     

    veličanstveno

    600. hodanje

    uz vatru leži karolina na

    zemlji. starija žena bez stana. stavlja

    drvo po drvo na vatricu sa kojom se greje. obala

    dunava joj je na pet metara. žuto lišće topole pada

    po njoj. lišće ne stavlja na vatru jer joj ga je žao. seda

    je i lepa. vedrina joj izlazi iz svake reči i pokreta. u noći

    donese jorgan i kaže da joj nije hladno. o voljena karolino

    ženo koja spavaš u šumi pod vedrim nebom svaka moja reč i

    svako slovo koje ispisujem padaju na kolena i ljube tvoju dušu

    o bože kako je veliki tvoj put između pada i veličine. hvala

    koracima koji su me danas doveli na obalu dunava do

    karoline. osetio sam kako je bog srećan u meni jer

    sam ga video kako živi i uživa u njoj. tu sam

    svete. zlatim se sa tvojim zlatnim lišćem

    beograd 10.11.1993

     

     

     

    734/2919

     

    2307  prvi hladni dan

     

    2308  vucibatina je zaštitnik nezaštićenih kaže mi narcisa dostanić

     

    2309  niko nema para u džepovima. čekove ne primaju. ništa se

    nema. ništa se ne može. sve je otišlo u kurac. jebe lud zbunjenog

     

    2310  ne da je prvi hladni dan nego sam se smrzao k'o...

     

    osećam i sad hladnoću po člancima

    601. hodanje

    cela današnja priča je priča o hladnoći. temperatura

    je pala na nulu i udružena sa jakim vetrom preokupirala me je

    svakog trenutka. svakog trenutka u svakom delu puta po svakom

    delu tela. pogotovo šake vrat i prepone. a lišće je kao i svake jeseni

    nečuveno lepo. pa onda talasi u dunavu. ko jednom zavoli talase uvek

    će biti slobodan. nošeni vetrom talasi dunava su se kretali ka gardošu

    udarali su po obali i izazivali sreću po mojoj koži. nisam postojao bio sam

    sâm svet. spojen sa svim zvucima jer i sam sam bio zvuk. spojen sa svim

    oblicima koji su se menjali jer i sam sâm bio oblik koji je u stalnoj promeni

    svim zvucima bojama i oblicima u promeni hladnoća je bila so. u hladnoći

    je bilo hladno i hladnoća se zavlačila u drveće kuće pse i tela ljudi

    pred kraj hodanja sam se sasvim otvorio. hodali smo hladnoća

    i ja ruku pod ruku. zlatim se sa tvojim zlatnim

    lišćem. hladnoća me je grejala

    beograd 11.11.1993

     

     

     

    735/2918

     

    2311  duva me nema šta

     

    2312  u grubim vremenima nežnost je spas. nežnost je spas u svim vremenima

     

    2313  na mene utiču još nerođeni umetnici i pesnici

     

    2314  ja prepisujem budućnost

     

    2315  pevati mišljenjem. misliti pevanjem

     

    2316  curi mi nos počinje treća zima

     

    2317  izgoreće mi jaja na hladnoći

     

    2318  ja nisam živela javno i ja ne želim da umrem javno rekla je d.č.

     

    2319  stići će samo onaj koji ide

     

    preko reke tamo. preko reke nazad

    602. hodanje

    po hladnoći s jednog kraja grada na drugi. već sam

    do podvožnjaka. već do studija b. već do pravnog. već do

    novog groblja. već do ofkovog igrališta. već do ulice marijane

    gregoran. već pijemo lozovaču raković i ja našoj dolores za dušu

    u povratku se prepuštam hladnoći. policija čuva mostove. sve više

    ljudi stopira po ulicama. živim četrdeset i četiri godine i sve više vidim

    kako je život odraslih borba za vlast. u siromašnim i propadajućim

    društvima jedino što se vidi je borba za vlast. nestanu sve pozlate i

    ukrasi i ostane samo istruleli skelet vlasti. vlast su konkretni ljudi

    i sada ih vidim kako hodaju ulicama kao smrt i propast

    hladnoća me je grejala. baš tako vlast propast

    beograd 12.11.1993

     

     

     

    736/2917

     

    2320  vetar je stao

     

    2321  crk'o gradski saobraćaj ljudi hodaju gradom

     

    2322  pesma je spas

     

    2323  sve je pesma

     

    2324  će da idem lele će da idem makar da ne stignem

     

    2325  sve leči kineska mudrost

     

    2326  kamen na kamen i nije kamen

     

    zaleđena trava

    603. hodanje

    u hladnom danu i brzom

    hodu telo se ugreje i nastavi kao furuna

    koja se kreće. kod pravnog sam se sreo sa olgicom i

    duškom otišli smo dolores na grob. pred grobljem mnogo

    cveća i miris smrti. dolores čaće zajedno sa bratom titkom

    pušimo zajedno sa dolores. posle po groblju tražimo grob ilije

    savića. pred mrak ulazim u osvetljen prazan grad. odlazim na

    čitanje kod milene bujas. odatle se u dubokoj noći vraćamo nada

    i ja. oko ponoći je pao prvi sneg. mi hodamo sa prekinutim

    razgovorom. oseća se kako kružimo u širokom luku oko

    osnovnih pitanja. između nas je zaleđena trava. kao

    beli kristali sa nekog morskog dna. hodamo po

    ledu u noćnoj tišini naši koraci postaju samo

    zvuk. baš tako vlast propast

    sve je iskušenje

    beograd 13.11.1993

     

     

     

    738/2915

     

    2327  oću kući grafit na betonskom stubu

     

    2328  ptice sleću po drveću i čamcima na dunavu. crne

    vrane na granama. beli galebovi na vodi. svima nam pada veče na oči

     

    pada sneg kroz celu noć

    604. hodanje

    hodao sam zemunskim kejom i čitao

    knjigu kaja. pre toga sam prelazio preko mosta

    i gledao sivilo nad gradom. spuštalo se kao težak dah

    sporo hodanje je najlepše. meko je kao predvečerje. po

    predvečerju su padale ptice. rukom sam se držao (za predvečerje)

    kad ga dodirnem ono me dodirne. tako je bilo noćas sa snegom. nigde

    nije bilo nikog a sneg je padao mnogo i kao i uvek lepo. video sam ga pod

    svetlom na mostu padao je u svim pravcima. padao je po već popadalom

    snegu i dole u dubinu ka reci. sve je samo treperilo. i belina i padanje. gore

    iz neba tiho bez glasa pada ovaj sneg rekao sam tiho. sve je bilo u dodiru

    noć se belela. sve se belilo. kada god bih podigao pogled začudila me je

    lepota padanja snega. sneg je bela kiša. paperjasta sa puno vazduha

    zimska kiša. hodao sam do jutra. sneg je napadao po mojoj kapi

    i ramenima nije bilo razloga da ga otresem samo sam hodao i

    uživao. nosio sam ga kao što je i on mene radovao. sve

    je iskušenje. padao je tako mnogo i tako lepo

    beograd 15.11.1993

     

     

     

    739/2914

     

    2329  u preduzeću soa nebeska sušim mokre čarape

     

    2330  samo sopstvena smrt može biti spas tuđa je uvek greh

     

    2331  tapkam na ž. stanici beograd čekajući voz koji ne dolazi

    u stanici nema nijednog voza. sneg pada i pokriva prazninu

     

    bljuzgavica

    605. hodanje

    dan počinje sa mokrim

    cipelama i čarapama. vlažni sneg

    se pretvorio u bljuzgavicu i nema nade

    da dan provedem u suvom. tri puta sam se

    sušio. na ž. stanici sam skinuo mokre čarape

    i ponovo ih navukao na novinski papir kojim sam

    obavio hladna stopala. vozovi ne dolaze i kasne

    satima. čekao sam novosadski. svi su pomireni sa

    nevoljama. beda je mera stvari. nemoćni ne pomišljaju

    na sopstvenu odgovornost. u vozu osušim noge. mislim

    kako je ovo pravo mesto i vreme za nežnost i dobrotu

    na ž. stanici u novom sadu ne možemo da izađemo iz

    voza jer gomila upada u voz u strahu da neće moći ući

    bljuzgavica mi ponovo smrzne noge treći put danas

    kod slobodana mi tetka nada uspe u lavor puno 

    vrele vode da ugrejem noge. umro je janez

    kocijančić kaže mi slobodan. padao je

    tako mnogo i tako lepo. mokri

    sneg je bio istina

    beograd - novi sad 16.11.1993

     

     

     

    740/2913

     

    2332  mamu im jebem je krilatica nacionalizma

     

    2333  ako hoćeš da budeš srećan jedne noći opij 

    se. jedne godine oženi se. a čitav život gaji bilje

     

    2334  kako je tiho veče pod snegom

     

    2335  u jednom trenutku (koji može da traje i nekoliko

    godina) ceo narod ne računajući 2% ljudi podržava diktatora

     

    2336  hodam sa višnjom petrović (posvećeno višnji)

     

    u ovom gradu sam učio da se daljina zove horizont

    606. hodanje

    kroz grad hodamo branka. davić. bilja. čeda. brane. slobodan i ja. pričamo 

    o fudbalu. sa višnjom popijem litru vina i gledam je lepu dok hoda pored mene

    višnja mi priča o biljkama koje sadi i koje joj nedostaju. priča o zemlji koja joj je

    potrebna rukama. po zaleđenom gradu i pustim ulicama sam hodao do bilje. grad 

    je mali može mi stati pod trepavice. crno pod noktima mi se u detinjstvu skupljalo

    ovde u ovom gradu. u ovom gradu sam učio da se daljina zove horizont. u

    ovom sam gradu zavoleo reč prijateljstvo i osećao reč osuđen. i bilo je

    filmova i umetnosti u ovom gradu. ovde sam gledao pljusak i za 12

    minuta u brzom hodu stizao od kuće do centra. mokri sneg

    je bio istina. srodio se ovaj grad sa svakom

    stopom koju sam ostavio po evropi

    novi sad 17.11.1993

     

     

    i

     

     

    zaštitnik treće godine

    ruže lutanja je leptir

     

     

    lutanje mistikom brojeva. da li sam

    ti već rekao da je lutanje vernost. vernost

    traganju i nepoznatom. voleo bih da sam ti

    svakom svojom reči veran. da osetiš da pišem

    za tebe. da mi je stopalo na zemlji za tebe. da

    mi je šaka na hartiji za tebe. da mi je dah

    između stranica knjige u tvojim

    rukama pored tvog lica

     

     

    o voljena karolino

    ženo koja spavaš u šumi pod

    vedrim nebom svaka moja reč i

    svako slovo koje ispisujem padaju

    na kolena i ljube tvoju dušu... osetio

    sam kako je bog srećan u meni

    jer sam ga video kako živi i

    uživa u njoj

     

     

    pa onda talasi u dunavu. ko jednom zavoli talase uvek će biti slobodan

     

     

    u grubim vremenima nežnost je spas. nežnost je spas u svim vremenima

     

     

    na mene utiču još nerođeni umetnici i pesnici

     

     

    pevati mišljenjem. misliti pevanjem

     

     

    pesma je spas

     

     

    sve je pesma

     

     

    sporo hodanje je najlepše. meko je kao predvečerje

     

     

    u ovom sam gradu zavoleo reč prijateljstvo i osećao reč osuđen

     

     

    i

     

     

    ružo lutanja

    lutanje mistikom

    brojeva. lutati vernošću

    dahom mojih reči

    na tvom licu

     

     

    i

     

     

    ružo lutanja

    na mene tek sad

    utiču još nerođeni

    pesnici umetnici

    i hodači

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja ti si

    prijateljstvo

    osuđenih

     

     

    i

     

     

    ružo lutanja

    tvoja lepota i dobrota

    je u tome jer si stvorena

    i rođena iz nezaštićenosti

    krhkosti osporavanja

    iz nemogućeg

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja

    tvoja

    čednost

    i

    odanost

    su

    večni

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja ti

    si spas i

    tobom je

    sve

    spas

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja ti

    si pesma i

    tobom je

    sve

    pesma

     

     

    i

     

     

    bože

    nežno nežno

    nežno nežno nežno 

    nežno nežno nežno te

    ljuljam na mojim

    grudima

     

     

     

     

     

     

     

    dan posle druge knjige ruže lutanja

    30. maj 2025.

    27571. dan mog života

     

     

    prošla je

    druga godina

    ruže lutanja i 

    završena je

    druga knjiga

    ruže

    lutanja

     

     

    i

     

     

    sada

    ću proleteti

    kroz drugu godinu

    krenimo zajedno

    utroje ružo

    lutanja

     

     

    koračam hamvaša udišem sunce

     

     

    pre četiri dana u nedelju koja je pala između zadnjeg dana prve

    godine i prvog dana druge godine ruže lutanja u rasinariju sam podigao

    spomenik anonimnim snagama ljubavi. monumentul puterii anonime al jubirii 

     

     

    za davanje (muško) je potrebno odsustvo

    sebe. za primanje (žensko) prisustvo sebe 

     

     

    hodanjem proizvodim muziku

     

     

      uvek je ono čemu su se ljudi izrugivali bila budućnost

     

     

    stalno govorim reč bog jer stalno govorim sve

     

     

    mojim telom kruži univerzum. kako da toga budem neprestano svestan

     

     

    gledam ljude. svako biće jedna priča. pesma je već retko ko

     

     

    počinje dizanje (19:27h)

    spomenika anonimnim snagama ljubavi

    noćni sonet - hamvaš

    jelena je kamera

    spomenik anonimnim snagama ljubavi

    hodanje od pravoslavnog do katoličkog božića

     

     

    anonimne snage ljubavi su žive duše - anđeli

    u ljudima. dela koja pletu život kroz ceo kosmos

     

     

    ne dišemo mi vazduh nego ljubav koju su drugi stvorili za nas

     

     

    jednostavnost u mojim knjigama je posvećena nevinima

     

     

    umetnost je celina

     

     

    posle 12 km počinje ruža da radi

     

     

    hodanje je milovanje

     

     

    nikada kraja uzbudljivoj dobroti

     

     

    sa kakvom dubinom zahvalnosti me je gledala mlada

    prosjakinja. najsrećniji sam kada dajem. hvala prosjacima

     

     

    ne živim u svetu živim u hodanju

     

     

    hodam i pišem. ritam prave koraci

     

     

    u hodu teško mogu napisati dužu rečenicu od ove

     

     

    živi se da bi drugi živeli

     

     

    pišem da bih izdržao. izdržavam da bih pisao

     

     

    ja sam kosmopolita

     

     

    još jedan sat pa ću krenuti da hodam

    III spomenik anonimnim snagama ljubavi danilo kiš - proleće

    krećem sa verom da sve zavisi od jednog čoveka jer jedan je čovek sve

     

     

    poći na novi deo puta je jako opasno ali tek sa novim delom puta žive i svi ostali

     

     

    nebom se vidim kako milim. milim nebu i zemlji na radost

     

     

    neprekinutost: sposobnost da se primanje ponavlja i ponavlja

     

     

    umesto prošlosti podvizi

     

     

    hvali se u meni sve 

     

     

    vetar hodanja. koraci sejanja. stopala pletenja

     

     

    umetnost je vernost

     

     

    hodam um mi se razvija prostorom. hodam srce mi se greje vremenom

     

     

    treperi u meni sve što postoji. ja sam sve i zato

    treperim. orfejsko u koraku. u visinama hoda pevanje

     

     

    umor kao ozarenje

     

     

    upravo sam dopešačio 36 kilometara u delu spomenika edvard stahura

    da. edvard stahura. bilo je to hodanje za 36 pravednika koji čuvaju svet

     

     

    primiti dati pevati

     

     

    ja ne bih mogao hodati po zemlji da ne gledam iz visine

    ja ne bih mogao hodati daleko da ne osećam da je sve blizu

     

     

    drage oči što gledate ovu rečenicu grli vas vaš niko

     

     

    kad osetljiva lepa žena klekne i poljubi šake

    umetnika stranca umetnost je ponovo rođena

     

     

    umetnost je ljubljenje

     

     

    tako hodati po zemlji da sve pleše

     

     

    umetnost i ne može biti ništa drugo osim molitve putu do boga

     

     

    u ovoj noći bilo je mnogo ljudi na jednom mestu a na putu dok sam hodao bio sam sam

     

     

    volim one koji ne čuvaju sebe

     

     

    ponavljam da je svet plav ponavljam da je svet jedan da je hodanje muzika

     

     

    nikada nisam video lepšu crvenu boju nego što je ovo polje bulki u daljini 

     

     

    ja sam rekao da sam umetnik pesnik filozof luda monah prosjak lutalica

    i niko ne gleda tu celinu ali mnogi koji se osećaju kompetentnim za neki

    od tih aspekata mi osporavaju baš taj ili ako su dobronamerni onda im

    se sviđa što sam izabrao baš njihov a ostali im nisu važni

     

     

    kako je vrisak. kao je spas

     

     

    kada reaguju na ružu ljudi prvo ispolje strah od njenih 10 godina

     

     

    ptice su željne druženja

     

     

    u svakom koraku su svi koraci

     

     

    muzika jednog muzika tišine

     

     

    juče mi je prvi put u životu doletela ptičica u ruku

     

     

    celim se svetom ne može vladati ali se celom svetu može služiti

     

     

    iz siromaštva dolazi novo pevanje

     

     

    ide čovek. to sam ja

     

     

    lutanje je umetnost spasavanja boga. jer bog je spreman

    i da propadne. u toj njegovoj spremnosti je ljubav božija 

     

     

    ja sam onaj sa kojim počinje

     

     

    nadam se da će doći dan kada će svi reći da sam njihov

     

     

    nisam ja političko biće nego hodačko. hodačko biće koje hoda i peva

     

     

    ritam spašava

     

     

    ruža lutanja. ruža življenja. ruža umetnosti

     

     

    ja želim da delo i iskupljenje idu zajedno

     

     

    tražim snagu u sebi da izdržim u ovom načinu na koji pišem pišem kao

    da se prvi put piše. kada nije potrebno više reći od najjednostavnijeg. kao

    kada se za vodu kaže voda za hodanje hodanje a za iskušenje podneti

    ga i nastaviti... pišem tako da osetiš moju vernost i odanost tebi

     

     

    trošeći svoje telo hranim telo života

     

     

    pišem ovu knjigu sa strpljenjem kojim želim da spojim poeziju roman

    dnevnik i religijsko-mistički tekst. poezija  je lepota i nežnost. roman 

    je humor i muzika. dnevnik je mudrost i iskrenost. religijsko-mistički

     tekst je sloboda i božansko. da li mi to uspeva

     

     

    davanje je primitivniji oblik od primanja

     

     

    svako hodanje po putu je hodočašće samom putu

     

     

    dobrota je najvažnija. dobri ljudi su jači od ratnika

     

     

    sam sam za sve same

     

     

    sve se ružom povezuje

     

     

    danas sam prvi put u životu preplivao dunav... ni na šta velika reka toliko ne liči kao na vatru

     

     

    ja nisam putnik. ja sam vrtlar

     

     

    beskonačan je put kroz samog sebe 

     

     

    već sam negde napisao ali napisaću ponovo hodanje je muški vapaj za nežnošću

     

     

    izgovoriti reč to je kao ishodati put

     

     

    nagon za lutanjem je bog

     

     

    lutanje je traganje za sobom

     

     

    lutanje je strast za odlaženjem

     

     

    lutanje je oblik plesa u vremenu

     

     

    lutanje je deset proleća. deset leta. deset jeseni. deset zima

     

     

    lutanjem biti saradnik bogu u stvaranju

     

     

    lutanje himna bogu

     

     

    lutanje je otkrivanje centra

     

     

    lutanje je religija

     

     

    lutanje je mistika

     

     

    lutanje je desetogodišnje slavljenje jedne sekunde

     

     

    lutanje je mitološko putovanje kroz lepotu

     

     

    toliko je ruža drugačija da nemam sagovornika ni blisku osobu

     

     

    hodam da ne bih bio sam

     

     

    zajedništvo žene i muškarca koje raste u naporu i razumevanju čuva ovaj svet

     

     

    niko oko mene ne shvata moju dužnost da hodam i ne prestanem

     

     

    ma ja sam bre srećan

     

     

    piši kao što hodaš

     

     

    sve će se očistiti lepotom. lepotom božijom u sebi

     

     

    ja sam perač mostova

     

     

    lutanje (umetnost) je čežnja za umetnošću (lutanjem)

     

     

    pesnik gleda svet kao bog pročitao sam hamvaševu rečenicu u njegovoj sobi

     

     

    ruža se traži sa ružom u sebi. do boga se dolazi bogom u sebi

     

     

    večeras vidim u zadnjoj rečenici knjige kiša zaliva hodajuću plavu ružu

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja 2

    za godinu dana

    si starija od ruže

    lutanja 1 i to te

    čini još više

    ružom

    i

    još

    više

    lutanjem

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja ti

    si spomenici

    anonimnim

    snagama

    ljubavi

     

     

    i

     

     

    ružo lutanja

    iako sama ljubav

    sloboda istina si

    svakom i svim

    bićima

     

     

    i

     

     

    bože

    nežno nežno

    nežno nežno nežno 

    nežno nežno nežno te

    ljuljam na mojim

    grudima

     

     

     

     

     

     

     

    svet je reč

    29. maj 2025.

    27570. dan mog života

     

     

    725/2928

     

    2270  jedino utočište je slabost kaže nenad jovanović

    u pesmi slobodan tišma mi otkriva reč ništa

     

    2271  dakle mimo kaže mi nenad jovanović

     

    2272  ma koja je onda njegova zarada kaže prolaznik

     

    2273  pa jel' on zna kaže sat kasnije neki drugi prolaznik

     

    marka je u beogradu 110.000 dinara

    593. hodanje

    prelazim preko mosta. most mi je kuća. kuća nad vodom

    radna soba između dve obale. hodajući preko mosta od svakog

    mosta činim zlatni most. zasukao sam rukave i pružio korak ograda

    promiče pored mene. čekaju me kod mostara nenad jovanović i nenad

    milošević hodamo ka banjici. pogačice jogurt jesen i jesenje jednostavno

    lišće. jednostavno je sve: sada je jednostavno lišće. sa jasnom manjulov

    gledam u daljinu i vetru ka avali. sa lazarom stojanovićem pijem čaj i votku

    na bulevaru revolucije drvoredi natkriljuju predvečerje. kao i oduvek sve

    ono što zaista jeste je sve ono od čega ljudi okreću glavu. nije to ono

    što sam želeo da napišem ali neka ostane. možda to sa

    drvoredima i nije tako loše. tiho teče reka sava

    stanovi se ne greju i zatrpavaju se hranom

    beograd 2. novembar 1993

     

     

     

    726/2927

     

    2274  sa nadom po savskoj dolmi. sami nestali u zajedničkom hodanju

     

    2275  jedan pas hoda sa nama do novog mosta

    kod ostružnice (prestao da se gradi) loveći krtice

     

    2276  ipak spas lepe žene prolaze kroz grad

     

    nada petronijević

    594. hodanje

    hodački dan mi se završava oko

    ponoći. topla mi je noć. pio sam vino sa nenadom

    jovanovićem i nenadom miloševićem a sa nadom sam pio

    vazduh sa dolme. izvesno je da je svet mnogo lepši i bogatiji nego

    što to čovek zna i u mnogo većoj opasnosti nego što je toga svestan 

    ali sve je to već rečeno mnogo puta. i zato ponavljam lepotu po milosti

    božijoj čovek sam hrišćani po delima veliki grešnik po zvanju bogotražitelj

    beskućnik koji luta iz mesta u mesto. od imovine imam samo jednu torbu

    na leđima sa suvim hlebom a pod pazuhom sveto pismo to je sve. promičе

    mi noć preko čela i kose. nadam se i pored velikih nevolja (nevolje su

    zlo). hodam tako promiču i nevolje. stanovi se ne greju i zatrpavaju

    se hranom. nikada reči ne gube ni smisao ni snagu

    beograd 3. novembar 1993

     

     

     

    727/2926

     

    2277  čovek se bori za moć i time gubi sve 

    ostalo u toj pobedi on utire sebi put ka večnoj smrti

     

    2278  manda znači ženski polni organ. od ženskog imena manda nastalo je prezime mandić

     

    2279  ovo nije rečenica na srpskom ovo je rečenica

     

    this is not a sentence in english this is a sentence

     

    ez nem egy magyar mondat ez mondat

     

    kjo nuk është fjali shqip kjo është fjali

     

    esto no es una oración en español esto es una oración

     

    ce n'est pas une proposition en française c'est une proposition

     

    das ist kein deutcher satz das ist ein satz

     

    2280  drvored moj jezik

     

    2281  tragedija nije važna. važno je nevažno

     

    2282  nisam u događaju mladić na pijaci

     

    2283  zašto nema kvasca u čačku rečenica sa televizije

     

    2284  ponovo oko ponoći vidim svetlost to je spasonosni voz

     

    (miroslave razgovarao sam sa savom o rukopisu. sugerisao je za strana imena prvo naša

    transkripcija i u zagradi originalna. tu će biti malo problema sa slovima nemam sva strana

    slova naročito poljska. i u vezi sa datumima misli da su bolja imena meseci od brojeva

    kome je knjiga posvećena imaš li moto podnaslov n.č.). (nebojša ja sam već otišao

    i ne mogu se na tome zadržavati. molim te da to uradiš kako treba. m.)

     

    marka je u beogradu 195.000 dinara

    595. hodanje

    približava se kraj ove knjige. sedamstodvadesetsedam dana

    traje građenje ruže. ostalo je još dvehiljadedevetstodvadesetišest

    dana. nemam uslova za nastavak rada. kako ću i da li ću uspeti da

    ga nastavim. već nekoliko meseci moram da se zadržavam na jednom

    mestu zbog prenoćišta. to narušava osnovnu ideju da svaki dan promenim

    predeo ali povećava lutanje i uvećava besmislenost. ali u besmislenosti se

    uvek krije novi smisao. vrtlog u gradovima je snažan. grad i nije ništa drugo

    nego vrtlog. vavilonija. moja plava ruža time postaje više plava i više ruža

    biti više ruža znači biti više čovek. i zato čovek hoda hoda da bi se našao

    hoda da bi stigao do boga. da bi pronašao ružu. ruža se traži sa ružom

    u sebi. do boga se dolazi bogom u sebi. nikada reči ne gube ni

    smisao ni snagu. (nema zadnje rečenice)

    beograd 4. novembar 1993

     

     

     

    728/2925

     

    2285  za zvuk

     

    2286  sve pare odoše na štampanje para

     

    2287  zahvaljujući novostečenoj ravnodušnosti uvideh da sam

    se tri godine bavio nepotrebnim poslom. valja priznati od toga se živelo

     (imam 26 godina pišem poslednji put) kaže 1961 godine branko vučićević

     

    2288  reč spasa u beogradu: žiralno. svet je reč

     

    marka je u beogradu 280.000 dinara

    596. hodanje

    sa ratkom marić hodam zemunskim kejom do kraja

    tamo gde su letnji i zimski zemunski ribari. probaj je videćeš 

    šta je to kaže konobar za ljutu rakiju koju prodaje. mi smo popili po

    vino. po času vina. sa časom vina među rukama gledali smo dunav

    rečni galebovi su leteli tik iznad vode. na zidu od salonita sam video

    olovkom ispisanu rečenicu ne, ne verujem da se ova rečenica ne čuje

    kasnije smo se vraćali po kiši i pljusku od inflacije. vetar je duvao. noć je

    pala na beograd. svaki dan se ponavljaju iste stvari i kad se već ponavljaju

    neka se ponavljaju. umetnost i jeste ponavljanje neprestano rađanje ni iz

    čega i zato hodam i zato pišem da hodam. nevinost je nepregledna i

    zato vetrovi. vetrovi su mostovi. stalno spominjem vetar da bi vetar

    više bio vetar. (nema zadnje rečenice). sutra je subota

    beograd 5. novembar 1993

     

     

     

    729/2924

     

    2289  dva najizvođenija pisca u jugoslaviji su borhes i beket. borhesova

    istorija beščašća i beketov godo izvode se ovde neprestano u samom životu

     

    2290  stara žena oslonjena o električni stub propušta tramvaj za tramvajem

    jer ne može da uđe ni u jedan. ona je izvanredna glumica u čekanju. svi sve

    čekaju. čekaju plate. čekaju hranu. čekaju rat. čekaju spas. čekaju godoa

     

    2291  stojim na sredini brankovog mosta 16:40 h predvečerje pada na talase i grad. vetar mi

    nosi jaknu i gura me u leđa. dole ispod mene na dnu reke je bela mermerna ploča koju sam

    bacio u vodu na dan proleća 1988 godine. na ploči piše muzej sa jedne strane i biblioteka sa

    druge strane. tako su dole pod vodom venčani slika i reč. (pozdrav nenadu burgiću)

     

    heroji

    597. hodanje

    tuga je hodala kroz mene

    a ja sam hodao kroz topli tmurаn

    dan. čarape nisam oprao pare nisam

    zamenio. otišao sam i nigde nisam stigao ali

    je opet bio vetar. drugu godinu sam hodao jer su

    me pomogli heroji: nada petronijević. mirjana miočinović

    nebojša b. čović. vera varadi. tibika varadi. dejan tomanović

    batrić nenezić. želimir žilnik. zoltan cvitko. soros fondacija

    budimpešta. vera bajić. vesna milović. slavko milekić. dragoljub

    dimitrijević. stevan knežević. dušan todorović. bojan brecelj

    nenad baturan. voja kecman. mirko radojičić. branko kovačević

    anja i vitek. jašek. soros fondacija beograd. mirna milovanović

    ivana baturan. ranko pavić. sanja novaković. lászló füzér. od

    minimuma (2.000 dm mesečno) koji je neophodan za

    normalno rađanje ruže lutanja uspeo sam da sakupim

    četvrtinu novca. sutra je subota. u ponedeljak će

    biti zadnji dan drugog dela knjige ruža lutanja

    beograd 7. novembar 1993

     

     

     

    731/2922

     

    2292  bogato plava voda nad beogradom

     

    2293  naopako krenulo nema rata govori se u narodu

     

    2294  u onoj tamo ima hleba čovek sa beogradskih ulica

     

    2295  ajd' bre sa ulice

     

    2296  kakvu poeziju pišeš. ljubavnu pitao me novi

    poznanik. da sve što pišem je ljubavno odgovorio sam mu

     

    2297  ko će prvi do rečenice kaže nada i mi trčimo za rečenicom

     

    2298  najvažnija stvar u ovome što radim jeste ovo što radim

     

    pogledaj

    598. hodanje

    prolećno sunčan

    dan u kasnoj jeseni. tako

    je bilo do četiri popodne. onda je

    počela da pada kiša. stajao sam pod drvetom

    na ušću i čekao nadu. nada je došla sa šesnaesticom i

    mi smo krenuli ka zemunu. kiša je stala i kod hotela jugoslavije

    miris dunava nas je zapahnuo. pogledaj pokazala mi je rukom nada

    ka beogradu sve je isto kao i u maloj veneciji u londonu prvog dana

    ruže lutanja. da sve je isto od istog rođenog. istim koracima hodano sa

    15.665.946 koraka (12.176 km) kojima sam ovih dve godine slikao plavu

    ružu. ostaje još osam godina. osam nepoznatih godina koje me plaše i

    raduju. oko sedam uveče smo se rastali. nada je otišla na dešavanje

    pod nazivom armatura to je ono što nas spaja a ja sam krenuo preko

    brankovog mosta. kod centra sava je ponovo počela kiša. pozatvarao

    sam džepove da mi ne iskisnu stvari pognuo glavu i nastavio. posle

    pola sata bio sam mokar i više nije bilo razloga za saginjanjem

    podigao sam lice ka kiši i srećan kisnuo. danas vidim srce u

    rasinariju raste. u ponedeljak će biti zadnji dan drugog dela

    knjige ruža lutanja. večeras vidim u zadnjoj rečenici

    knjige kiša zaliva hodajuću plavu ružu

    beograd 8. novembar 1993

     

     

    kraj

    druge knjige

    ruže lutanja

     

     

    i

     

     

    prelazim preko mosta. most mi je kuća

    kuća nad vodom. radna soba između dve obale

     

     

    kao i oduvek sve ono što zaista jeste je sve ono od čega ljudi okreću glavu

     

     

    tragedija nije važna. važno je nevažno

     

     

    biti više ruža znači biti više čovek. i zato čovek hoda hoda

    da bi se našao. hoda da bi stigao do boga. da bi pronašao ružu

    ruža se traži sa ružom u sebi. do boga se dolazi bogom u sebi

     

     

    umetnost i jeste ponavljanje neprestano rađanje

    ni iz čega i zato hodam i zato pišem da hodam

     

     

    najvažnija stvar u ovome što radim jeste ovo što radim

     

     

    večeras vidim u zadnjoj rečenici

    knjige kiša zaliva hodajuću plavu ružu

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja

    ja te sam

    nikad ne bih

    mogao stvoriti

    da nije bilo

    boga

    i

    tebe

     

     

    i

     

     

    ružo lutanja

    snaga tvojih pevanja

    je u mojim koracima i

    tvojim trpljenjima i

    porazima

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja

    svakog dana

    sam te pevao i

    pisao a evo i sada

    se sećam krhkosti

    moje šake i mojih

    reči koji su se

    trudili da

    budu

    ti

     

     

    i

     

     

    ružo lutanja

    podao sam ti se

    ko što se bog podaje

    svemu stvorenom i sada

    se i ti meni podaješ ko što

    se jedino bog podaje

    svakome i svemu

    stvorenom

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja ko što

    je ruža lutanja 1

    ruža početka. ti ružo

    lutanja 2 si ruža

    bez povratka

     

     

    i

     

     

    bože

    nežno nežno

    nežno nežno nežno 

    nežno nežno nežno te

    ljuljam na mojim

    grudima

     

     

     

     

     

     

     

    ja sam perač mostova

    28. maj 2025.

    27569. dan mog života

     

     

    714/2939

     

    2248  so jacob served seven years for rachel and

    they served to him but a few days because he loved her

     

    2249  ja sam perač mostova. 26. oktobra 1991 sa tri žute krpe oprao sam tri

    londonska mosta. london bridge kao most je reč jer london čuva srce viljem blejka

     

    vauxhall bridge kao most je zlato posvećeno dagu

    hamaršeldu i ideji o ujedinjenim ljudima i narodima

     

    westminster bridge kao most mostova posvećeno dušku radoviću. dejvidu bomu. dalai lami

     

    ove žute krpe su kao leptiri koji lete svetom od cveta do sveta

     

    2250  pesma o pranju mostova

     

    ja sam perač mostova

    svi mostovi su važni

    oni preko reke

    i oni od imenice do svakog glagola

    mostovi od jutarnje kafe do toplog kreveta u noći

    svi mostovi se pomalo i stalno prljaju

    prljaju se od upotrebe

    ponekad ih je potrebno oprati

    sa krpom

    mostovi između jutarnjeg istoka i

    predvečernjeg zapada

    sa mekanom krpom

    između boga i čoveka

    između jabukovog korena i jabuke na grani

    sa mekom krpom i nežnošću

    oprati mostove između svog ponašanja i svoje savesti

     

    makadam briše

    586. hodanje

    hodam. to je činjenica. istina

    sama. pomeram se i kosmos pomeram

    kao kad nečiji dah zatreperi dlačice na tvom

    vratu i celo se tvoje telo zatrese od ugođaja. tako

    drhti kosmos od sreće dok hodam. milo mu bilo. milo

    i meni. ali nije sve milina. brige zakriljuju budućnost i

    prostore. i kao što je lepo oprostiti lepo je i pokajati se

    i nikog ne uplašiti i tugu od srca odlepiti. isto tako je

    lepo i brigu pod noge baciti. jer rečeno je sutra će

    se brinuti samo. to treba naučiti. hodam da bih

    to naučio. hodam preko njih i hodam sa njom

    učim se od lepote mosta i reke pod njim

    stojim na njemu i gledam je

    budimpešta 22. oktobar 1993

     

     

     

    715/2938

     

    2251  subota. miriše i proleće i zima

     

    2252  zevnem pored jednog divljeg kestena

     

    2253  sveće po ulici. sećanje na 1956

     

    2254  mnogo je i mnogo će još biti sveća po evropi

     

    ruke u hodanju

    587. hodanje

    kad nešto nosim u rukama

    (danas portfolio i posle susreta sa savom

    babićem fasciklu sa rukopisom ove knjige) kao

    da ne hodam nego kao da sam zatvoren. nešto mi

    smeta. vuče. otima me od sebe. menja mi ritam hodanja

    jer mi zaustavlja kretanje ruku u hodu. da to je problem

    kada mi ruke nisu slobodne. kada ne mogu da se klate

    niti mogu da posegnu u džepove da se tamo meškolje ili

    da slobodno vade svesku i u nju zapisuju. zato mi ništa

    nemoj dati da nosim u rukama. noge hodaju da bi ruke

    bile slobodne. ruke su kao rogovi kod puža. kao rep

    klate se po vazduhu. leva ruka sa desnom nogom

    napred. desna ruka sa levom nogom nazad. učim

    se od lepote mosta i reke pod njim stojim na

    njemu i gledam je. leva desna ruka

    noga i nemaš brige

    budimpešta 23. oktobar 1993

     

     

     

    717/2936

     

    121  lutanje je seme. slike stablo. reči cvet. knjige

    crteži performansi predavanja video radovi plodovi

     

    122  lutanjem se slavi odsustvo

     

    123  lutanje su nervi korenje koje crpe snagu iz neba

     

    124  lutanje je rođeno iz desetogodišnje apstinencije i hodanja

     

    125  lutanje je veliko da bi se posvetilo malom

     

    126  lutanje (umetnost) je čežnja za umetnošću (lutanjem)

     

    127  lutanje je na granici poniženja

     

    128  lutanje je energija zablude

     

    129  lutanje jer će nekome zbog toga biti lakše a nekima čak i mnogo bolje

     

    130  lutanje jer samo je lutanje izvesnost

     

    131  ruža lutanja prikuplja rosu pažljivosti na svojim laticama

     

    132  ruža lutanja je cvet koji se rađa i raste iz boga ne iz prirode

     

     

     

    718/2935

     

    133  ruža lutanja je ušteda postojeće energije i proizvodnja

    nove. skromnošću. velika radna energija je skromnost

     

    134  ruža lutanja je ličnost

     

    135  ruža lutanja je dečiji odlazak od kuće

     

    136  ruža lutanja ruža čuđenja

     

    137  ruža lutanja jer se plašim napora i samoće i zato lutam da se ne bih plašio i bio sam

     

    138  ruža lutanja izdržati u njenom kvalitetu i postojanju i kada niko u nju ne veruje

     

    139  ruža lutanja je šaka i stopalo. šaka pisanja. stopalo hodanja. šaka crtanja

     

    140  ruža lutanja su ptice - posvećeno franji asiškom

     

    141  ruža lutanja je posmatranje predvečerja nad evropom - posvećeno ed rajnhardu

     

    142  ruža lutanja je muzika cvetanja

     

    143  lutanje je odbijanje izvesnosti koja ubija

     

    144  lutanjem te dobijem nepoznatosti moja

     

     

     

    719/2934

     

    2255  više volim da kamenje niko ne dira toro

     

    2256  o bajko kažem ugledavši slepu devojku

     

    2257  ja verujem u božiji zakon ali verujem i u mogućnost da ljudi usavršavaju svoje zakone

     

    2258  na uglu (0:15 h) szépvölgyi út i bécsi u. onaj beli mudri pas igore

     

    katalin keserű

    588. hodanje

    do sada je ružu i moj rad

    najdublje osetila katalin keserű

    idemo dalje katalin. nisam ni danas uspeo

    da se vidim sa šimon čorbom slikarem koji trči

    u umetnosti. kupovao sam opremu za zimu. zelenu

    jaknu. crnu pletenu kapu. crne pletene rukavice. termo

    čarape. sreo sam janoša komesara izložbe naturart prihvatio

    je moj predlog da radim akciju molim pasoš čoveka u kretanju

    i da štampamo pasoš čoveka u kretanju. na proleće. ali sad

    dolazi zima. jakna je topla. žurim da se vidim sa ljiljom i savom

    oko ponoći se polako vraćam. na ulicama nema nikog. tiho

    je. dolazim u praznu sobu. puštam mocarta sedam za sto

    i počinjem da pišem. do sada je najdublje osetila ružu

    i moj rad katalin keserű. i nemaš brige. mislim na

    katalinine oči i ruke dejvida henrija toroa

    budimpešta 27. oktobar 1993

     

     

     

    720/2933

     

    2259  imaš fin korak - kaže mi sava - lako je sa tobom hodati

     

    pesnik gleda svet kao bog

    589. hodanje

    sa savom kroz park do katalin kemény udovice

    bele hamvaša. osamdesetogodišnja žena lepih očiju

    i živog duha. na malom stočiću hamvaševsko posluženje

    kolačići kitnkez i kafa. pesnik gleda svet kao bog pročitao

    sam hamvaševu rečenicu u njegovoj sobi. gledao rukopis

    karnevala. svi rukopisi se čuvaju u kutijama omotanim platnom

    po kome je katalin izvezla kineske brojeve. na jednoj fotografiji

    hamvaš kao moj deda miloš stoji u vratima letnje kuće onako

    kako su oduvek stojali i izgledali ljudi iz ravnice. hamvaš je pisao

    štilom i perom. meditirao je kada je kopao baštu i posle svakog

    reda bi zastajao i zapisivao svoje misli. voleo je da piše napolju

    katalin je gledala moju svesku i objašnjavala mi moj rukopis

    dogovorio sam se sa antalom koji se brine o hamvaševom

    delu da ću ih posetiti u decembru. otićemo na hamvašev

    grob u sentandreji i u letnju kuću i vrt u kojima je radio

    tihi genije. mislim na katalinine oči i ruke dejvida

    henrija toroa. neka vam svaki korak bude

    važan rekao mi je na rastanku antal

    budimpešta 28. oktobar 1993

     

     

     

    721/2932

     

    2260  zlati se zlatno lišće zlatne vinove loze

     

    2261  bele se bele okrečene ograde

     

    2262  mlade šume topole. pesak i dvorište

     

    2263  sunce i jesen nad ravnicom. voz prolazi

    kroz šume i polja. lepota kao da neprestano plače

     

    ž. stanica beograd

    590. hodanje

    po sunčanom danu odlazim iz

    budimpešte. u toplom vozu spavam

    iz normalne zemlje voz ulazi u nenormalnu

    u zemlju napetosti. napetost dolazi od policije u

    maskirnim uniformama. velike gužve na železničkoj

    stanici novi sad i beograd. ne rade međugradski autobusi

    u voz se jedva ulazi. na glavnoj ž. stanici u beogradu jurnjava

    unezverenost. lica. ludilo. nekoliko puta čujem u gužvi ovo je

    kao pred rat. jel ovo rat ljudi. ipak vidim pun mesec u noći

    neka vam svaki korak bude važan rekao mi je na

    rastanku antal. ipak je velika reč

    beograd 29. oktobar 1993

     

     

     

    722/2931

     

    2264  tramvaji u beogradu ofarbani bojama ratne psihologije

     

    2265  dobro je što sam došao u beograd jer se ovde

    sve pa i sunovrat sunovraćuje. ako uspem da me ne povuče

    na dno onda ću barem za toliko atmosferu ublažiti i povući je ka gore

     

    marka je u beogradu 70.000 dinara

    591. hodanje

    po beogradu. svi govore jezikom koji razumem. neko

    kaže ponesi ključ i ja razumem da je neko rekao ponesi

    ključ. na trenutke osetim kako se rat uvukao u grad. ulice su

    prazne bez saobraćaja. vidim im nedogled. prepoznajem prašinu

    u nozdrvama i izmaglicu nad kosančićevim vencem. kod srđana

    valjarevića slušam tomu zdravkovića amaliju rodrigez i dragačevske

    trubače. sa konjarnika hodam do autokomande pa autoputem preko

    gazele. na mostu razmišljam da li da hodam po njegovoj ogradi. šta

     učiniti na ovom prostoru da ne dođe do katastrofe. gledam u mrak

    reke. sa mosta se spuštam ka nadvožnjaku kod brodogradilišta

    pa bulevarom ka bloku 70a u agostina neta 60 prvi sprat

    mala soba dušek po podu. ipak je velika reč

    poljubiti strah i bedu

    beograd 30. oktobar 1993

     

     

     

    724/2929

     

    2266  kako vidi na šta ličiš rečenica u brankovoj ulici

     

    2267  tako da imam sad rečenica iz prizrenske ulice

     

    2268  oćeš da daš jebaću ti majku rečenica sa nemanjine ulice

     

    2269  kakve terazije ovde bre rečenica iz karađorđeve ulice

     

    marka je u beogradu 80.000 dinara

    592. hodanje

    novembarsko toplo sunce. prelazim most preko save. savom

    teku grane i godine. dva kilometra dalje je ušće. uliva se reka u

    reku. sava u dunav. dunav u nebo. moji beogradski koraci u molitvu

    sa nadom hodam kroz uličnu gužvu. dve baklave. u koraku je san i

    prošao je još jedan dan. kupili smo knjigu kaja. kaja je vrsta leptira

    sve vrbe potopljene prolećnim vodama tise. nekoliko drvenih opiljaka

    u travi. pas što trči za svojim gazdom na biciklu. prva menstruacija

    u vrelom žitu. mnogo maslačaka u zelenoj travi i mnogo trave sa

    žutim maslačkom i koprive i koprive. kaja je vrsta leptira

    poljubiti strah i bedu. tiho teče reka sava

    beograd 1. novembar 1993

     

     

    i

     

     

    hodam. to je činjenica. istina sama

    pomeram se i kosmos pomeram kao kad

    nečiji dah zatreperi dlačice na tvom vratu i

    celo se tvoje telo zatrese od ugođaja. tako

    drhti kosmos od sreće dok hodam

     

     

    noge hodaju da bi ruke bile slobodne

     

     

    lutanje (umetnost) je čežnja za umetnošću (lutanjem)

     

     

    ruža lutanja je cvet koji se rađa i raste iz boga ne iz prirode

     

     

    ruža lutanja izdržati u njenom kvalitetu i postojanju i kada niko u nju ne veruje

     

     

    ruža lutanja je šaka i stopalo. šaka pisanja. stopalo hodanja. šaka crtanja

     

     

    do sada je ružu i moj rad najdublje osetila katalin keserű

     

     

    pesnik gleda svet kao bog pročitao sam hamvaševu rečenicu u njegovoj sobi

     

     

    lepota kao da neprestano plače

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja

    pesnikinjo

    moja

     

     

    i

     

     

    bože

    nežno nežno

    nežno nežno nežno 

    nežno nežno nežno te

    ljuljam na mojim

    grudima

     

     

     

     

     

     

     

    ma ja sam bre srećan

    27 maj 2025.

    27568. dan mog života

     

     

    706/2947

     

    2210  polazim na hodanje i srećan sam. osećam da ulazim u polje slobode. u sobu raspusta

     

    2211  sa rukama u džepovima na toplom vetru koji nosi prašinu po bécsi ulici

     

    2212  srednjovečni pijani pijanac u ljuljajućem sporom hodu

    vodi pse na lancu i razgovara sa svojom starom majkom

     

    2213  već nekoliko dana mi penkala teško piše i to mi otežava pisanje

     

    2214  ako uspem da dohodam do 8. XI 2001 godine i napravim plavu ružu na tlu

    evrope uspeću jer sada strpljivo podnosim veliko zagušenje. zaglavilo me pa ne pušta

     

    2215  kako se raduje jedan mali doberman trčeći

    po pesku na obali dunava. evo sada ulazi u vodu

     

    2216  vetar ti donosim u ovu rečenicu da ti miluje

    lice kao što meni nosi kosu i hladi gola ramena

     

    2217  na 3.933 sam kilometru danas i raskrsnici váci ulice i ulice róbert károly

    u XIII kvartu 13 je časova i 7 minuta. krećem da ishodam veliki prsten oko pešte

     

    2218  na uglu sam ulice mestér i ulce könyves kálmán. 14 je časova

    i 56 minuta i 13.022 kilometar. kružni put hungarije je dug 9 km

     

    2219  jednoj baki u ulici mester oko broja 30 neće da stanu taksisti

     

    hungária körút

    579. hodanje

    prašnjavim rukama mladi zidar

    pali sebi cigaru. kupio sam nove crne duboke

    cipele za zimu. 5.980 forinti. da li će me žuljati. to je

    sedma obuća na ruži lutanja. sve ih skupljam kao i ostatke

    drvenih bojica i zarezače. sve je to alat hodačkog zanata. kao

    što je muzej slanina sadržaj gladnih u vojvodini. muzej slanine je

    sintagma bele marijaša sa kojim sam se danas sreo dok je kiša padala

    po toplom predvečerju. pričao mi je o slikarskoj grupi helyettes szomjazók

     (umesto tebe smo žedni). ja sam i danas odalamio svoju porciju hodanja

    gde je tada bio mladi zidar prašnjavih ruku. znoj prašina i umor. sa njima

    se penjem na treći sprat kecske ulice 28 kod damjana igora i ane na

    spavanje. umori me put i snažne slike u glavi koje su se rađale u

    hodu. znoj ideja. kada se završi druga godina ruže lutanja

    opraću je i poslati vesni u london da je ponekad nosi

    u kuću sam doneo kestenje i grožđe

    budimpešta 14. oktobar 1993

     

     

     

    707/2946

     

    2220  budim se posejao po uzbrežjima a pešta se raširila po ravnici

    između im je dunav a na jednom od mostova na sredini stojim ja i gledam

    sinoć je berta rekla da ima sve više ušiju i očiju koje vide i čuju lepotu ovog sveta

     

    2221  hodam u novim cipelama ne bih li ih malo razgazio ali osetim desnu

     

    2222  banalnost napisanog pod brojem 2221 nije veća od banalnosti ratne

    tragedije u kojoj uživa svet od banalne ozbiljnosti vlasti i banalnog nasilja države

     

    2223  sa radosnim i stidljivim osmehom dečak još izdaleka pozdravlja drugove u prolazu

     

    2224  ponovo slepa baka iz 565 hodanja i ponovo me osvetlila iznutra

     

    i ponovo običan dan

    580. hodanje

    i ponovo iskisao na kiši. ponovo mi

    penkala ne piše. ponovo pišem o ponavljanju

    praznih dana i ponovo osetim da su to najvažniji dani

    jer se u njima krije ono što u praznini ne vidimo. to su dani

    koji zavise od mene od moje hrabrosti da ih prihvatim i preobrazim

    obični dani mudrosti. svaki običan dan je rudnik običnosti. jedan običan

    dan je vredniji od svih ratova zajedno. rafiniranost običnog nadmašuje

    svaku spektakularnost. običan dan je krastava žaba u kojoj živi najlepša

    devojka. u običnom danu malo povijen da bih se zaštitio od kiše hodam

    pod drvoredima sa kojih me krupne kaplje časte po kosi vratu i golim

    rukama. pretrčavam ulicu preskačući vodene bare. stojim u crkvenim

    vratima gledam kišu. rukama štitim otvorene džepove prsluka da

    mi ne bi pokisla sveska i blok. u kuću sam doneo kestenje

    i grožđe. u kuću sam doneo sve mokro na sebi

    budimpešta 15. oktobar 1993

     

     

     

    708/2945

     

    2225  da poludim u glavi od dokazivanja da je ruža

    lutanja veliki izvor vizija i rudnik zlata. hvala bogu ja hodam

     

    2226  svetski biznis počiva na poverenju. na stvaranju uvećavanju upošljavanju

    na poslovnom moralu. svetski biznismeni rade na reč. i reč je zakon

     

    2227  tišina na dunavu

     

    2228  noć i vetar na arpad mostu

     

    2229  sreća: gledam u noć

     

    ma ja sam bre srećan

    581. hodanje

    opet posle kiše sunce. bravo sunce

    subota je. bravo i jučerašnja petkova kišo

    pravim veliki luk oko dunava. svaki korak je

    lep i svaki korak gradi put. osećam to tako snažno

    kako da to prenesem drugima. hodanje je graditeljstvo

    muzika građenja. jednostavno ideš kao što jednostavno

    dišeš ili jednostavno spavaš. ja ne hodam ja spavam i

    sanjam kako se rađa i raste plava ruža. plava ruža je

    priča koja priča kako nastaje plava ruža. kestenjem i

    grožđem. poslastičarkom koju sam ugledao kroz

    prozor. glavom koja mi je na momenat htela da

    pukne od energije. tamno plavim hladnim

    vazduhom kojim sam se vraćao i

    bio - bre - srećan. u kuću sam

    doneo sve mokro na sebi

    u kuću sam došao

    da slušam mocarta

    budimpešta 16. oktobar 1993

     

     

     

    710/2943

     

    2230  prvi hladni sivi jesenji dan. sve se sivi. sivilo je veliko kao neizlečiva tuga. ipak uživam

     

    2231  spušta se jedan hladan talas na zemlju sa kišicom koja sipi

     

    2232  promene istog. na petnaestmilionatristaosamdesethiljadadevetstopedesetrećem

    koraku (11.823 km) sam od 9. novembra 1991 godine kada sam krenuo

    u podne iz londona. ista promena

     

    2233  dobio dva pisma. predragovo iz amsterdama i lazino

    iz zrenjanina. čitam ih pod svetlošću benzinske pumpe

     

    piši kao što hodaš

    582. hodanje

    baš se sivi današnji dan. sivilo

    je konstatacija. kao opomena. četrdeset

    dana ovog sivila i ljudi bi poludeli. postali bi

    drugačija stvorenja. vreme je osnovna kuća živim

    bićima. toplota i svetlost koji se menjaju. vetrovi koji

    duvaju. temperatura koja raste. temperatura koja pada

    svetlost koja se otvara i ptice koje sleću na drveće kad

    svetlost nestaje i jedan čovek koji hoda. hoda i prolazi

    danas sam prolazio ispod budimpeštanskih mostova

    metalne konstrukcije se pružaju ka tami između

    mostova ističe topla voda iz kanalizacije oko koje

    se skupljaju rečni galebovi. na jednom mestu veliko

    drvo izvučeno na obalu. neko ga je palio i prenoćište

    oko njega svijao. i jedan čovek koji hoda harmonizirajući

    energije i ritam grada. odlazi niz ulice prelazi put hoda

    preko mostova. prolazi kroz podzemne prolaze

    sa kišom na ramenima i prvi put ove godine

    ohlađenim nosom na licu. u kuću sam

    došao da slušam mocarta. danas

    su i svetla po danu u

    sobama palili

    budimpešta 18. oktobar 1993

     

     

     

    711/2942

     

    2234  današnji dan je kao jučerašnji samo je malo suvlji i hladniji

     

    2235  za istoriju: devet radnica i tri radnika sade šareno cveće

    (žuto plavo ljubičasto bordo belo). ko sadi cveće duša mu cveta

     

    2236  (dunav će se očistiti svojom lepotom)

    sve će se očistiti lepotom lepotom božijom u sebi

     

    2237  miriše zima

     

    2238  ako bog da moram izdržati da ne prestane zvuk

     

    radosne majke ljubim vas

    583. hodanje

    čiste košulje jednostavni džemperi staromodni

    mantili. prosede sede i bele kose. naborana koža

    oko usana. mnogo naočara. po koja drhtava ruka. poneki

    štap. razgledanje fotografija. pričanje po grupama. uglavnom

    smeh. marame na ramenima. to su deset starih žena bivših

    profesorki za stolom u poslastičarnici lukač u andraši ulici. jedno

    društvo je zdravo ako u njemu mladi ljudi imaju slobodu a stari

    ljudi radosti. ja sam uživao gledajući ih. kada se smeju lepe su i

    mlade skoro da im se devojačka nevinost vraća u lice. sve su

    prošle kroz drugi svetski rat. 1956. mnogo bolesti i nesreća

    nepravdi i grubosti. i zato je njihova današnja radost

    spomenik životu. danas su i svetla po danu u

    sobama palili. vraćam se na krevet noć

    je kao da će padati sneg

    budimpešta 19. oktobar 1993

     

     

     

    712/2941

     

    2239  seti se kako bi prošao kroz te predele kao dete od osam godina (mnogo

    više bi video i mnogo dublje osetio) taj nerv za misteriju smo izgubili (i ti). vrati

    ga naporom - u stvari ne znam kako piše mi prijatelj posle čitanja ruže lutanja 1

     

    2240  perspektiva života je u odsustvu perspektive. život i ne postoji osim života u meni

     

    2241  zastanem i gledam kako plavi mladić u ulici martirok prodaje novine automobilistima

     

    2242  kao četrdesetčetvorogodišnjak ja prolazim kroz predele. gradove

    ideje. dušu sveta. prolazim gradeći ružu. verujući lutanju. proslavljajući put

     

    2243  dečače bog te voli. žene te ljube

     

    hodajući ka inju

    584. hodanje

    danas sam završio dan uz vino

    sa igorom. razgovor i pijanstvo kao hodanje

    i zanos. razgovor je put reči su koraci. govorimo

    da bi sebe vodili da bi sledili reči. reči oblikuju svet i

    zato su reči slatke. rečima se ubija i rađa. i zato reči

    treba gajiti. hodati u tišini sa molitvom u srcu i glavi sa

    pesmom na usnama pevajući o ljubavi. ljubeći. tako

    hodam samo neke korake u svom hodanju. slab sam

    i još uvek mali za veliko pevanje. još je u meni mnogo

    prirode i bola. ali danas sam razotkrio svoju prestrogost

    da bio sam i još jesam strog. osetio sam usamljenost i

    bol onih koje sam povredio. strogost je kao i veselost

    neophodna ali ne i prestrogost dragi miroslave kažem

    sebi povlačeći prst o ogradu margit mosta hodajući

    ka inju koje pada. vraćam se na krevet noć je kao

    da će padati sneg. da li me je miroslav čuo

    budimpešta 20. oktobar 1993

     

     

     

    713/2940

     

    2244  već mesec dana povremeno osećam miris

    smrti. slatki duboki miris koji povlači u dubinu

     

    2245  hodam u sivilo četiri je popodne. nad gradom smog i upaljeni farovi

    automobila. još nije noć ali samo što nije. ništa ne pada ali kao da pada

     

    2246  nisam ni znao da toliko volim puteve i mostove

     

    2247  slabiji je jači

     

    čekamo sunce

    585. hodanje

    već četvrti dan očaj dan. iscrpilo

    me. moj stomak sve to prati. moje telo

    je umorno. hodam u sivilo čekajući sunce. prvi

    put u životu sam danas napravio supu od povrća. ta

    toplina i ti sokovi mi tako nedostaju. čeznuo sam za

    supom već dve godine. u šerpu sam stavio ulje. isekao

    jednu šargarepu. stavio četvrtinu karfiola. očistio jedan

    krompir. dolio malo vode i kuvao. na kraju dodao soli malo

    mlevene paprike i mleka. bilo je božanstveno. tako siromašno

    a tako bogato. zažutila se supa kao sunce u tanjiru. hrana

    i jeste svetlost. ta bogata narandžasta šargarepa. taj beli

    karfiol. taj krompir boje krompira. lepota tih mostova koje

    sam danas zagledao. ide čovek i gleda mostove divim

    im se kao i supi. da li me je miroslav čuo

    hodam preko njih i hodam sa njom

    budimpešta 21. oktobar 1993

     

     

    i

     

     

    obični dani mudrosti. svaki običan dan je rudnik

    običnosti. jedan običan dan je vredniji od svih ratova

    zajedno. rafiniranost običnog nadmašuje svaku

    spektakularnost. običan dan je krastava

    žaba u kojoj živi najlepša devojka

     

     

    sreća: gledam u noć

     

     

    svaki korak je lep i svaki korak gradi put. osećam

    to tako snažno kako da to prenesem drugima

     

     

    promene istog... ista promena

     

     

    piši kao što hodaš

     

     

    jedan čovek koji hoda harmonizirajući energije i ritam grada

     

     

    za istoriju: devet radnica i tri radnika sade šareno cveće

    (žuto plavo ljubičasto bordo belo). ko sadi cveće duša mu cveta

     

     

     (dunav će se očistiti svojom lepotom)

    sve će se očistiti lepotom lepotom božijom u sebi

     

     

    jedno društvo je zdravo ako u njemu mladi ljudi imaju slobodu a stari ljudi radosti

     

     

    slabiji je jači

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja

    ponižena

    i

    odbačena

    ti si me

    naučila

    da

    tek

    odbačeni

    nešto

    i

    vredimo

     

     

    i

     

     

    bože

    nežno nežno

    nežno nežno nežno 

    nežno nežno nežno te

    ljuljam na mojim

    grudima

     

     

     

     

     

     

     

    hodam da ne bih bio sam

    26. maj 2025.

    27567. dan mog života

     

     

    694/2959

     

    2177  zemljana staza između fabričke ciglane ograde

    i otpadnog kanala. uz osunčani zid penje se gušter

     

    2178  koncept o mogućnostima ruže lutanja

    tiboru varadiju za njegov sastanak sa g.s.

     

    koncept za balinta sombatija

     

    moja izložba u műcsarnok-u

     

    molim pasoš čoveka u kretanju akcije u trećoj godini ruže

     

    hodanje na svetskoj izložbi 1996

     

    napisati pisma

     

    koncept ponude velikim sponzorima i ministrima kulture u evropskim zemljama

     

    svi mi govore

    569. hodanje

    svi mi govore teško ćeš naći ženu

    koja će krenuti sa tobom. i to me plaši i

    rastužuje. plaši me jer želim da težinu i lepotu

    ruže lutanja delim sa jednom ženom. da u predvečerju

    sa njom razgovaram o polju koje nas okružuje o sutrašnjem

    nebu koje nas očekuje. jer zajedništvo žene i muškarca koje raste

    u naporu i razumevanju čuva ovaj svet. ruža lutanja je traganje za

    mojom izgubljenom polovinom za ženom i njenom toplom svetlošću

    rastužuje me to što mi svi govore jer se tako oduzima sloboda ženi i

    prepisuju joj se samo potreba za sigurnošću i bezbednošću. prepisuje

    joj se sitničavost i sebičnost nedostatak potrebe da se preda visinama i

    moralnoj borbi sa samom sobom. svi mi govore teško ćeš sresti ženu

    koja će krenuti sa tobom a ja hodam oko subotnje ponoći vraćajući

    se mokar po kiši u topli krevet. volim hrabre i nežne žene i

    muškarce. uvek i samo boriti se samim sobom

    voda mi se sliva na kosu

    budimpešta 2. oktobar 1993

     

     

     

    696/2957

     

    hodanje po hladnoj kiši

    570. hodanje

    juče je bila nedelja i malo sam kisnuo

    danas je ponedeljak i kisnuo sam ceo dan

    noge mi se hlade i kuvaju u mokrim čarapama

    i patikama. niz kabanicu mi teče kiša i natapa mi

    pantalone u visini kolena. pada već dva dana i dve

    noći. neprestano. jesenje. padam i rastem. živim na

    koracima proslavljajući put. juče i danas uznemiravajuće

    vesti iz moskve. osećanje opšte pretnje a ja moram da

    hodam. niko oko mene ne shvata moju dužnost da hodam

    i ne prestanem. noćas se neće osušiti patike tako da ću ih

    sutra obuti mokre. i majica i prsluk su mi mokri. samo

    da izdržim. ishodam ispevam. voda mi se sliva na

    kosu. jučerašnja i današnja kiša pada kao

    da nikad neće stati

    budimpešta 4. oktobar 1993

     

     

     

    697/2956

     

    2179  osvanuo je sunčan dan

     

    2180  sada je već noć. tiho je i nije hladno. između ova dva broja stao

    je ceo moj dan. hodanje sa slavkom. sa zoltanom. struganje zuba sa bolovima i

     krvlju. uživanje u dunavu i hodanju preko mosta. dva kolača sa makom jedan grozd

     

    2181  puže vidim te

     

    csókolom

    571. hodanje

    video sam večeras

    đerđa konrada kako je držao

    svoju osamdesetogodišnju majku za

    ruku i pratio je kući. gledao sam to držanje

    za ruke kao svečanost ljubljenja. csókolom - ljubim

    vas javljaju se mađari. ljubiti i samo ljubiti. držati se za

    ruke. tiho govoriti. sporo gledati. prelaziti mostove. neprestano

    prelaziti mostove. gledati reku kako stoji u lepoti i planinu kako

    teče u daljinu. svoje telo nazvati srećom. savijati kolena i hodati

    verovati stopalima i pisati. progledati leđima. postati muzika. u

    jeseni biti jesen. otići sa lišćem i u proleću ponovo propupiti 

    sa lišćem. stavio sam jutros u mokre patike novine da

    popiju vodu. jučerašnja i današnja kiša pada kao da

    nikad neće stati. osušile su se u hodanju

    budimpešta 5. oktobar 1993

     

     

     

    698/2955

     

    2182  kada ja pijem kafu odmah idem u toalet. i zato sam otišao doktoru...

    i dalje nisam čuo razgovor dvojice engleza koji su me obišli na ulici

     

    2183  nekoliko starih ljudi strpljivo stoji i gleda kako dvojica

    starih pecaroša pecaju u jezeru bez dna u frankfurt parku

     

    2184  opet prolazim most (szabadság). vetar sa vode mi hladi telo i misli

     

    2185  na ovom je mestu zimus onaj čovek vukao kartone na skupljanje

     

    2186  prelaziti mostove

     

    izvor i rudnik koji se kreće

    572. hodanje

    prvo sam kupio dva kolača sa makom i

    spuštao se ulicom pasaréti. na semaforu u ulici

    szilágyi erzsébet sam sreo katalin i ištvana krenuli su u

    park da igraju stoni tenis. u ulici villányi sam probao zimsku

    jaknu dolazi zima. na kalvin trgu sam kupio grožđe. na bulevaru

    józsef körút sam svratio u radnju za slikarski pribor. u rákóczi

    ulici sam kupio mali svesku. svratio do deák ferenca i sreo se sa

    bálintom. otišli smo u podrum na vino u ulici huszár. i uz vino je

    padao sumrak i završavao se moj hodački dan. danas sam celo

    vreme u hodanju mislio kako da napišem materijal koji bih slao

    velikim sponzorima. mislio sam i nisam mogao da smislim kako

    da objasnim da sam ja izvor i rudnik koji se kreće. i na kraju

    sam prestao da mislim i objašnjavam samo sam

    bio. osušile su se u hodanju. plovim

    budimpešta 6. oktobar 1993

     

     

     

    699/2954

     

    2187  preselio sam se kod ferenca deaka

     

    2188  krošnje žutećeg lišća se ljuljaju na suncu i vetru

     

    2189  u prolazu gledam u lice jedne žene koja nije lepa. gledam je i vidim da je lepa

     

    2190  250 forinti sišanje

     

    2191  ideja stara dva minuta: hodanje duž francuske za godara i duž nemačke za hercoga

     

    2192  prelaženje ulice

     

    2193  idem na most da me opet produva

     

    živeo čiko

    573. hodanje

    kažem jednom mnogo starom

    čoveku sa kojim se mimoilazim. ponekad mi

    neki ljudi pokrenu usklik saosećanja kao danas ovaj

    stari čovek. ja sam otišao ka mostu a on sporo kao puž

    nekim svojim putem. na mostu sam skinuo svoje majice

    i kupio golom kožom zadnje sunčane zrake. koža je kao

    zemlja široka i kao zemlja osetljiva. sve na ovom svetu je

    osetljivo. sve baš sve. život i jeste prilika da se to shvati

    da se kroz život prolazi kao kroz dečiju sobu u noći 

    da osetljivost bude put kroz vrleti nerazumevanja

    staza kroz strah jednih od drugih. plovim

    na mostu mi vetar prelazi preko grudi

    budimpešta 7. oktobar 1993

     

     

     

    700/2953

     

    2194  hodanje je neprestani lahor

     

    2195  ideja stara 1 minut: platon nosi heraklitovu vatru parmenidu u slavu

     

    dan se završio u tihoj šetnji sa verom varadi

    574. hodanje

    juče i danas mnogo snežnih slika u mojoj glavi. kao da sva snaga

    zemlje izlazi kroz moje korake. rastem kao biljka. u glavi mi raste cvet

    zemlja daje snagu mom koraku kojim ponovo plodim zemlju. oplođena

    zemlja me hrani i ja sejem po nebu. i onda jednog dana iz neba niču

    i rastu plave ruže. plave lutajuće ruže koje nosi vetar. miris se

    širi svetom. miris pažljivosti i pevanja. na mostu mi vetar

    prelazi preko grudi. ka moru radosti

    budimpešta 8. oktobar 1993

     

     

     

    701/2952

     

    2196  sunce se kroz mokro lišće probija ka vlažnom šljunku

     

    2197  osvežena kišama zadnjih dana trava sija mokrim zelenilom

     

    2198  jebote ti tvoji koraci su ko kvantumska energija kaže mi tibika

    kako to misliš pitam ga. ma to je juče objašnjavao nastavnik fizike

     

    2199  e evo ga pokazuje mi tibika rukom po preponama hodački umor koji mu se pojavio

     

    2200  lepa devojka u prolazu kojoj lepota saginje glavu u prelepi stid

     

    sklonio sam se u neka vrata

    575. hodanje

    danas sam hodao sa tibikom. sa nama su hodali

    kiša i sunce. nas dvojica smo bacali kamenje u vodu i

    jedan na drugog vežbajući se rizika. hodanje sa drugim mi

    prolazi brzo. tibika je duhovit dečak i sa njim uživam dok polako

    nižemo kilometre u naše mokre patike. nekoliko ulica je prekriveno

    žutim lišćem. nekoliko ulica pretrčavamo veseli. žuto lišće u nedogled

    probija ustaljenost mojih slika u glavi. nestaju iz mene slike leta

    useljavaju se slike zime. jesen je već tu. na kraju hodanja ponovo jak

    pljusak. predvečerje se smračilo tamnim kišnim oblacima koji su

    pali po drveću. iznad njih mlečno žuto nebo puno vetra. uskoro

    je počeo pomenuti pljusak. sklonio sam se u neka vrata i

    bio srećan pijan od lepote. ka moru radosti

    lepoti me lepota

    budimpešta 9. oktobar 1993

     

     

     

    703/2950

     

    2201  šansa je u tome što se dogodilo

     

    2202  juče sam se preselio kod igora i ane. novi krevet

    novi plafon i zidovi. drugi sapuni i peškiri. drugi isti ja

     

    2203  ponedeljak mi je počeo jutarnjom melanholijom i završio se večernjom samoćom

     

    ponižen. potišten

    576. hodanje

    utučen. hodam. lepoti me

    lepota. izgubljen. a ipak hodam

    budimpešta 11. oktobar 1993.

     

     

     

    704/2949

     

    2204  zelenilo žuti. svetlost se zeleni. to je rana jesen

     

    2205  ja pozdravljam svetlost

     

    bojim se da ćeš ostati sam

    577. hodanje

    hodam pored kuća. mali naspram zidova

    osećam mirise koji dolaze iz otvorenih vrata. kao

    da mi lice liže lice zgrada. kao da me zgrade pozdravljaju

    kao da hodam po istoriji kuća. istoriji svih otvaranja i svih zatvaranja

    vrata. i onda most. na sredini mosta (erzsébet híd) stojim i gledam dunav

    zeleni se u dubini i razvejava mi guste misli u glavi. u poslastičarnici lukač

    pišem pismo šturc janošu autoru izložbe naturart. čovek koji hoda prvo hoda

    kroz sebe. ja sam pejzaž. ja sam drama. ja sam put. ja sam vino koje sam

    do malopre pio sa igorom koji mi je rekao bojim se da ćeš ostati sam

    izgubljen ja ipak hodam. hodam da ne bih bio sam

    budimpešta 12. oktobar 1993

     

     

     

    705/2948

     

    2206  hodam kroz pijacu na kojoj se prodaje cveće

    cveće uvek miriše na smrt. smrt ka kojoj živimo

     

    2207  plavuša sa namirnicama u naručju ne može da otključa

    vrata. dugačka kolona vozila polako napreduje prema moskva teru

     

    2208  preko puta ulice ugledam katalin keserű

     

    2209  treperi mi samoća u leđima

     

    u košulji koju mi je pre dve godine poklonio nenad baturan

    578. hodanje

    u toplom danu znojim se u prljavoj košulji. iz naselja kőbánya ulicom kőbányai pored

    prašnjavih autobusa kojima se dolazi u trgovinu. ljudi u istočnoj evropi jebu ježa da bi

    preživeli. sa svih strana vrebaju ih opasnosti. sele se i ginu. osetljivi kao leptiri lete iznad

    predela koji su se zapalili. najbolje je čoveku da se nije morao roditi i da nije morao

    ugledati svetlosti sunca ali ako se jednom rodio (drugo najbolje) za njega jeste da

    prođe kroz kapije smrti što je moguće brže pročitao sam reči starog grka i slušao

    bone machine tom vejca. to bi bilo sve u danu u kome sam znojem natapao

    moju i tako prljavu izbledelu crnu košulju. hodam da ne bih bio sam

    kada se završi druga godina ruže lutanja opraću je i

    poslati vesni u london da je ponekad nosi

    budimpešta 13. oktobar 1993

     

     

    i

     

     

    zajedništvo žene i muškarca koje raste

    u naporu i razumevanju čuva ovaj svet

     

     

    padam i rastem. živim na koracima proslavljajući put

     

     

    niko oko mene ne shvata moju dužnost da hodam i ne prestanem

     

     

    samo da izdržim. ishodam ispevam

     

     

    ljubiti i samo ljubiti. držati se za ruke. tiho govoriti. sporo gledati

    prelaziti mostove. neprestano prelaziti mostove. gledati reku kako stoji u

    lepoti i planinu kako teče u daljinu. svoje telo nazvati srećom. savijati kolena

    i hodati. verovati stopalima i pisati. progledati leđima. postati muzika

     

     

    sve na ovom svetu je osetljivo. sve baš sve. život i jeste prilika

    da se to shvati. da se kroz život prolazi kao kroz dečiju sobu u noći 

     

     

    i onda jednog dana iz neba niču i rastu

    plave ruže. plave lutajuće ruže koje nosi vetar

     

     

    sklonio sam se u neka vrata i bio srećan pijan od lepote

     

     

    čovek koji hoda prvo hoda kroz sebe

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja

    ti si me

    naučila

    da

    izdržim

    jer

    ti

    si

    sve

    izdržala

     

     

    i

     

     

    bože

    nežno nežno

    nežno nežno nežno 

    nežno nežno nežno te

    ljuljam na mojim

    grudima

     

     

     

     

     

     

     

    nevidljivi tragovi lepote vode me

    24. maj 2025.

    27565. dan mog života

     

     

     

    685/2968

     

    85  lutanje je sveto svetlo svitanja

     

    86  lutanjem biti kuća skitnicama

     

    87  lutanje je svetlost i svetost skitanja

     

    88  lutanje živeti sa vetrom

     

    89  lutanje je posveta putu

     

    90  lutanje je religija

     

    91  lutanje je mistika. miris zemlje. vetar koji nosi mirise sa

    planina i mora. miris skorašnjeg snega i dolazećeg proleća

     

    92  lutanje je projektovanje budućnosti

     

    93  lutanje je njušenje vazduha

     

    94  lutam da bih spavao kao anđeo

     

    95  lutanje deset godina je dovoljno ali i neophodno da bih se uveo u nadnaravno

     

    96  deset godina lutanja jer je jedan plus dva plus tri plus četiri baš deset

     

     

     

    686/2967

     

    97  lutanjem biti protiv svake države svim ljudima na zadovoljstvo

     

    98  lutanje je muzika bokova ribarskih brodica koje su

    krenule u sivilo pučine i po kojima pada oštra kiša

     

    99  lutanjem tražiti ravnice ravnice za poletanje

     

    100  lutanje je posvećeno torou-valdenu

     

    101  lutanje je posvećeno van gogu vaskrsavajućoj snazi umetnosti

     

    102  lutanje je univerzalnost univerzalnost je čarolija

     

    103  lutaću da bih rekao kao i traćim svoje telo u vihoru i prepuštam ga čipkastim

    ritama. zaveštavam sebe zemlji kako bih ponovo izrastao iz trave koju volim

     

    104  lutanje je uređenost vrtloga

     

    105  lutanje je umetnost ljubavi

     

    106  lutanje je radosna vest da ono što jeste jeste i da je lepo

     

    107  lutanje evropom je povratak u egzotičnost poznatog

     

    108  lutanjem se afirmiše kosmička nacija

     

     

     

    687/2966

     

    2157  sa dečakom tibikom posle devet dana odmora hodam i

    lunjam po ulicama budima i pešte. divlji kesten nam pada na glave

     

    2158  malo mače skače i lovi kestenovo lišće koje pada

     

    2159  želeo sam da lepo živim sa tobom

     

    2160  sa srđanom. obilazimo prostitutke na ulicama i pričamo o svakodnevici

     

    2161  igor srđan i ja pijemo flašu vina na klupi u toploj

    noći na nugati stanici. pre dva dana je počela jesen

     

    pada divlji kesten

    564. hodanje

    sa tibikom sam posetio galeriju 56

    gledali smo neba džefrija hendriksa. neba u

    noći sa mesecom i nekoliko pari islikanih plavih cipela

    dubokih cipela sa belim oblacima po njima. nebeske cipele

    to je suština hodanja. hoda se samo po nebu jer zemlja je prvo

    nebo. nebo po kojem se hoda. svaki korak je oblak. svaki korak

    je beo a čitavo hodanje je plavo. sunčeva svetlost u krvi kao u

    soli vinu i hlebu. svetlost sija iz hodanja. kroz plavet hodaju plave

    nebeske cipele. džefrija sam video na mansardi u zemunu pre

    četiri godine ostavio mi je svoju knjigu 100 neba. od tada

    prođoše nebom mnoga neba. mnogi se rodiše i mnogi

    umreše. plavo ostade plavo. ja hodah drugar čičkovima

    kad god dođeš dobro si došao u moju kuću rekao

    mi je ištvan. nevidljivi tragovi lepote vode me

    budimpešta 25. septembar 1993

     

     

     

    689/2964

     

    2162  veče je. idem da vidim dunav

     

    2163  veče je. dunav teče

     

    2164  veče je. dunav teče. kako da osnažim sebe

     

    2165  veče je. dunav teče. kako da osnažim sebe. ipak beskrajnom svemirskom dobrotom

     

    2166  jer ne postoji svemir nego dobrota. tako je rečeno

     

    carpe diem

    565. hodanje

    problemi sa zubima. problemi

    sa ukupnošću. kako sve to ishodati. kako

    se održati na vodi kad ne znam ni gde sam ni

    gde idem samo znam da je još daleko. spas je u meni

    ali ja lutam baš u sebi. kako da dohvatim plodove oproštenja

    i milosti. kako je duboko u sumraku na oktogonu stojala stara

    poluslepa žena i prosila. kako mi se preduboko zahvalila kada

    sam joj stavio u male šake novac. njena zahvalnost mi je za

    trenutak odnela sav moj teret i osvetlila do kraja beskrajni put

    preda mnom. njena zahvalnost je bila kao munja iz neba koja

    zasija i osveti ceo predeo. kad bi ta svetlost bila u meni video

    bih uvek. kada bih svaki dan osećao carpe diem - iskoristiti

    dan. hodaću verujem da hoću. nevidljivi tragovi lepote

    vode me. hvala malim ispruženim šakama

    budimpešta 27. septembar 1993

     

     

     

    690/2963

     

    2167  kada sam pisao ove stranice ili bolje rečeno njihov najveći deo

    živeo sam u šumi sam udaljen milju do najbližeg suseda u kući koju sam

    sagradio na obali jezera valden u konkordu u državi masačusets i izdržavao

    se samo radom svojih ruku. ponovo sam uzeo da čitam toroovog valdena

     

    2168  duboko posle ponoći vraćam se iz studia bela balaž. do malopre smo katalin ištvan i ja

    montirali sliku mog jednokilometarskog hodanja sa muzikom i zvukom iz filma vreme je stalo

     

    nikakav dan

    566. hodanje

    nikakav dan. ne hodam

    nego u hodu nosim brigu o

    budućnosti ruže lutanja. ispratio

    sam na keletiju srđana valjarevića

    otišao je u beograd. u podne sam se video

    sa sandrom dučić i džejmsom. sandra je mlada

    pesnikinja i plesačica. sada živi u kanadi. pre dva

    dana mi je pričala o rimskim pesnicima koji su pisali

    u duhu carpe diem. da živiš i pevaš tako da iskoristiš

    dan. svaki dan. posebno da pretvoriš one dane koji

    su nikakvi u prave dane. dane življenja. ali kako

    ali kako. hvala malim ispruženim šakama. ovu

    sam rečenicu dopisao sutra upomoć

    budimpešta 28. septembar 1993

     

     

     

    691/2962

     

    2169  bol

     

    2170  gazim po mokrom lišću divljeg kestena

     

    2171  došao na spavanje kod želimira žilnika

     

    u velikoj sam opasnosti

    567. hodanje

    kiša je. jesen. hladno. mokre su mi

    čarape. malo se smrzavam. stojim pod jednim

    balkonom i gledam jednu običnu raskrsnicu ulica

    thököly i stefánia. sve je tu. sav gradski život. sve se

    presijava na kiši. premoren sam i preusamljen. jad mi

    prekida tekst. ovu sam rečenicu dopisao sutra upomoć

    da danas sam napisao jučerašnju zadnju rečenicu

    jer me je i jučerašnji i današnji dan slomio

    budimpešta 29. septembar 1993

     

     

     

    692/2961

     

    109  lutanjem se posvetiti samom biću umetnosti

     

    110  lutanje je deset godina rođenih u sekundi

     

    111  lutanje je desetogodišnje slavljenje jedne sekunde

     

    112  lutanje je ulazak u sićušnost

     

    113  lutanje je škrabanje

     

    114  lutanje je mitološko putovanje kroz lepotu

     

    115  lutanje je čežnja za oblikom

     

    116  lutanje je omnia mea mecum porto - sve svoje sobom nosim

     

    117  lutanje sa psima lutalicama

     

    118  lutanje je gutati godinu po godinu

     

    119  lutanje je teturanje

     

    120  lutanje je ćutanje

     

     

     

    693/2960

     

    2172  bože čuvaj me i neka bude volja tvoja

     

    2173  ovih dana je toliko mnogo onespokojavajućih stvari za mene da me ruši kako stigne

     

    2174  posle posete zubaru hodam bezub ulicama budimpešte

     

    2175  preživeo sam užas ovog dana

     

    2176  ulična svetiljka blješti na tramvajskoj šini

     

    svemu dođe kraj rekao je zoltan

    568. hodanje

    raspet između lepote ruže njenog smisla i spasonosne

    snage u njoj na jednoj strani i velike okeanske pustinje na

    drugoj strani hodam stazom koraka. toliko je ruža drugačija da

    nemam sagovornika ni blisku osobu. danas sam na trenutke padao

    u tako dubok očaj da izlaz nisam video nigde. logori neprestani logori

    i baš zbog bezizlaza izlaz postoji. i baš zbog očaja radost postoji. i baš

    zbog odsustva bliske osobe ona postoji. i ja u očaju sam u pustinjskom

    logoru hodam dalje. na kraju dana smo zoltan sedamnaestogodišnji

    mladić i ja pružili jedan drugome ruku sa obećanjem da ćemo se

    uvek boriti sa očajem u nama. da danas sam napisao jučerašnju

    zadnju rečenicu jer me je i jučerašnji i današnji dan

    slomio. uvek i samo boriti se samim sobom

    budimpešta 1. oktobar 1993

     

     

    i

     

     

    lutanje

    je religija

     

     

    lutanje je mistika. miris zemlje. vetar koji nosi mirise sa

    planina i mora. miris skorašnjeg snega i dolazećeg proleća

     

     

    deset godina lutanja jer je jedan plus dva plus tri plus četiri baš deset

     

     

    lutanje je umetnost ljubavi

     

     

    lutanje je radosna vest da ono što jeste jeste i da je lepo

     

     

    kako da osnažim sebe. ipak beskrajnom svemirskom dobrotom

     

     

    njena zahvalnost mi je za trenutak odnela sav moj teret i osvetlila

    do kraja beskrajni put preda mnom. njena zahvalnost je bila kao munja

    iz neba koja zasija i osveti ceo predeo... hvala malim ispruženim šakama

     

     

    lutanje je desetogodišnje slavljenje jedne sekunde

     

     

    lutanje je ulazak u sićušnost

     

     

    lutanje je mitološko putovanje kroz lepotu

     

     

    toliko je ruža drugačija da nemam sagovornika ni blisku osobu

     

     

    uvek i samo boriti se samim sobom

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja

    ti si

    srce

    i

    um

    mog

    lutanja

     

     

    i

     

     

    ružo lutanja

    ti si moji rokovnici

    u kojima sam se skoro

    tri godine pripremao pre

    nego što sam krenuo

    na desetogodišnje

    tvoje i moje

    lutanje

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja ti

    si pomoć

    svakom

    ko

    viče

    upomoć

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja

    ti si sama

    ti

    sama

    ti

    si

    ljubav

    sloboda

    istina

    meni

    samom

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja ti

    si me spasila

    jer si mi samo

    ti verovala

    da sam

    samo

    ja

    ruža

    lutanja

    a

    samo

    ti

    ružo

    lutanja

    ja

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja

    ti si zauvek

    ruža lutanja

    jer nema 

    ruže

    bez

    lutanja

    ni

    lutanja

    bez

    ruže

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja

    zar ne

    zar

    ne

    ružo

    lutanja

    reci

    mi

     

     

    i

     

     

    bože

    nežno nežno

    nežno nežno nežno 

    nežno nežno nežno te

    ljuljam na mojim

    grudima

     

     

     

     

     

     

     

    nagon za lutanjem je bog

    23. maj 2025.

    27564. dan mog života

     

     

    675/2978

     

    2153  patike

    patike su vrsta cipela

    a o cipelema se sve zna. u

    svakom slučaju nema ništa lepše

    od patika. ili bar ništa samostalnije. cipele

    su kao neke ekstrovertirane gaće. iako prate naš

    oblik samo su cipele više mangupi. od njih se učim

    da su spoljašnost i unutrašnjost isto. inače i njih ima

    samo dve. prva-druga prva-druga prva-druga. dok hodaju

    nisu nikad zajedno a uveče u sobi stoje jedna pored druge

    u hodanju su heraklitovske a u sobi parmenidovske. one nisu

    krive za moje žuljeve. prepoznajem to po tome što se nikad

    nisam na njih naljutio. cipele su kao magarci predvodnici. ja

    ih uvek ostavljam na sredini sobe. koga bih ako ne njih. a i

    lepo je bre. one su moj jedini nameštaj. jedan par cipela

    zar je potrebno nešto više. patike se brzo osuše u hodu

    u pauzama hodanja ih izuvam podižem im jezik i

    okrećem prema suncu. patike su savremene

    sandale. kad posle nekoliko dana slučajno

    pogledam njihovo stopalo

    vidim izlizalo se

    (iz rečnika hodanja)

     

    plavo čekanje

    562. hodanje

    ponovo u segedinu u istom

    kampu u istoj sobi. isti recepcioneri

    isti kupači i posetioci bazena. tisa se belasa i

    blešti. stazom kroz šumu zatičem mlade ljubavne

    parove. pored same vode mladić u zelenom kaputu

    stoji oslanjajući se o jednu nogu i razgovara sa plavom

    devojkom koja sedi na pesku. ličilo je na razlaz. grad je

    pun studenata. dovršavao sam slike za hodanja. plivanja

    preplivavanja. slušao radio. pregledao rukopis sa druge

    godine hodanja koji pripremam za štampanje. teško je

    nositi se sa ovom nepoznatom formom. otvorenim

    prostorom i nezaustavljivim vremenom koji žive u

    ovoj knjizi. romanom zemlje i neba. ide. plave

    reči u plavom jeziku plave priče

    o plavoj ruži

    segedin 13. septembar 1993

     

     

     

    676/2977

     

    2154  polazim za budimpeštu. na radiju jedan rumun peva i ja

    ne mogu da krenem zaustavljen njegovim uzbudljivim pevanjem

     

    2155  pevač se zove luiđi kapatresku

     

    2156  dva osnovna razloga koji čine velike krize i

    ratove su: odbijanje promena i nedostatak novih puteva

     

    ištvan

    563. hodanje

    vrućina i vetar mi pale lice

    na putu e-75 segedin - budimpešta

    uberem grožđe usput. prašnjavo slatko

    grožđe. ulepim ruke pa ih ližem i perem o

    oznojano čelo. kad kasnije uberem drugo grožđe uz

    slast osetim i so sa mojih prstiju. da spas i iskupljenje

    dolaze sami. iznenada kao milost. ta velika tajna. tajna

    otvorenosti. otvorenost se zove milost. hodao sam kroz

    vreli dan na putu e-75. prehodao sam 22 km i niko nije

    hteo da mi stane. niko ali ištvan je stao. biolog istraživač

    mađarske akademije. u slobodno vreme arheolog. dva

    nepoznata čoveka u malom prastarom trabantu (sa puno

    kamenja i artefakata iz paleolita) otvoreni jedan prema

    drugom kao dva dečaka. plave reči u plavom jeziku

    plave priče o plavoj ruži. kad god dođeš

    dobro si došao u moju kuću

    rekao mi je ištvan

    budimpešta 14. septembar 1993

     

     

     

    677/2976

     

    dvanaest dana odmora ću u knjizi popuniti sa rečenicama o lutanju

    koje sam pisao od 1. januara 1989 pripremajući se za ružu lutanja

     

    1  lutanje su asocijacije. analogije. metamorfoze. metafore

     

    2  lutanjem su zajedno svesno i nesvesno

     

    3  lutanjem se osnažuju leđa

     

    4  lutanjem uvek biti tu. ja sam ovde

     

    5  lutanjem se hrani srce budalaša nesebične lude

     

    6  lutanje gogena. remboa. vijona. bašoa

     

    7  lutanje je mašta. mašta je susret

     

    8  lutanje je traganje za sobom

     

    9  lutanjem se rada svetlosna ličnost lutalice

     

    10  lutanje je letenje

     

    11  lutanjem ponovo voleti nalete kiše

     

    12  lutanjem nestati biti za drugoga

     

     

     

    678/2975

     

    13  lutanjem gajiti sebe kao ružu

     

    14  nagon za lutanjem je bog

     

    15  lutanje je oslanjanje svoje biti na lutanje

     

    16  lutanje je sjedinjavanje

     

    17  lutanjem primećivati svet

     

    18  lutanje je kretanje. stočarstvo i miris bilja

     

    19  lutanjem rastresti svoje zastoje

     

    20  lutanjem se pridružiti kruženju energije

     

    21  lutanje je kritika sopstvenih doživljaja

     

    22  lutanje je ukidanje želja

     

    23  lutanje je akademija veštine

     

    24  lutanjem se prigrli haos

     

     

     

    679/2874

     

    25  lutanjem se obogaćuje mišljenje

     

    26  lutanje je rudnik lutalica rudar

     

    27  lutanje je čežnja za ostalim

     

    28  lutanje je strast za odlaženjem

     

    29  lutanje taj sever mozga. to ludilo za lepotom. traganje za stilom

     

    30  lutanje je kleknuće na zemlju

     

    31  lutanje je oblik plesa u vremenu

     

    32  lutanjem postajem dom svakome

     

    33  lutanje je prikupljanje tuge

     

    34  lutanje je jutarnje mleko na 80 jezika

     

    35  lutanje je kaligrafija po brdima i dolinama

     

    36  utanje je dodavanje gasa na lutanje

     

     

     

    680/2973

     

    37  lutanje nije istok ni sever ni zapad ni jug jer svet nema strane nego slobodu

     

    38  lutanje je javnost

     

    39  put lutanja je okean

     

    40  lutanje sa neočekivanim

     

    41  lutanjem biti u milion godina staroj prošlosti pripremajući milion godina novu budućnost

     

    42  lutanje je knjiga koja se piše slika koja se hoda

     

    43  lutanje su mogućnosti

     

    44  lutanje je crkva hram koji se kreće

     

    45  lutajućim stopalima ujediniti tlo

     

    46  lutanje je dečiji poljubac iznenadnom gostu

     

    47  lutanje je vaskrsavanje

     

    48  lutanjem u ludilo podviga

     

     

     

    682/2971

     

    49  lutanje je moć zanosa i odsustvo zanosa za moć

     

    50  lutanje je deset proleća. deset leta. deset jeseni. deset zima

     

    51  lutanje je pojedinac uprkos realnosti

     

    52  lutanje. raseljavanje. rasejavanje. semenje koje raznosi vetar

     

    53  lutanjem biti saradnik bogu u stvaranju

     

    54  lutanje je borba za život

     

    55  lutanjem odgovarati na prvo pitanje zašto ne pomažemo bogu

     

    56  lutanje nežnost mišljenja

     

    57  lutanje je cvetajuća ruža koju nosi vetar

     

    58  lutanje je filozofija lutanja

     

    59  lutanje himna bogu

     

    60  lutanje je radost geografije radost zemljinog rukopisa

     

     

     

    683/2970

     

    61  lutanje je otkrivanje centra

     

    62  lutanje je slavljenje periferije

     

    63  lutanje oranje

     

    64  lutanjem razgovarati sam sa sobom

     

    65  lutanje je ikona lutanja

     

    66  lutanje je poljubac

     

    67  lutanje je domovina

     

    68  lutanje su životi poznatih lutalica

     

    69  lutanje nije putovanje

     

    70  lutanjem moliti i hvaliti

     

    71  lutanje je jezik

     

    72  lutanje je vrludanje

     

     

     

    684/2969

     

    73  lutanje je ostvarenje nemogućeg

     

    74  lutaću da bih posle deset godina napisao pesmu o grotovskom

    šulcu. kjerkegoru. kasparu davidu fridrihu. majstor ekhartu. franji asiškom

    terezi avilskoj. hlebnjikovu. montenju. konstantinu nojki. beli hamvašu

     

    75  lutanje je roman

     

    76  lutanje je duša puta

     

    77  lutanjem čistiti zemlju vodu vazduh vatru

     

    78  lutanje je lutanje vremenom

     

    79  lutanje je prikupljanje stida

     

    80  lutanje je traganje za nevinošću

     

    81  lutanjem više biti lao ce. hrist. buda. muhamed

    leonardo. helderlin. stahura. džeger nego krv i meso

     

    82  deset godina lutanja je okeanska radna energija

     

    83  lutanjem biti na plavoj pučini

     

    84  lutanjem biti u zlatnoj pustinji

     

     

    i

     

     

    teško je nositi se sa ovom nepoznatom formom

    otvorenim prostorom i nezaustavljivim vremenom koji

    žive u ovoj knjizi. romanom zemlje i neba... plave

    reči u plavom jeziku plave priče o plavoj ruži

     

     

    lutanje je traganje za sobom

     

     

    lutanjem ponovo voleti nalete kiše

     

     

    lutanjem se pridružiti kruženju energije

     

     

    lutanje je strast za odlaženjem

     

     

    lutanje taj sever mozga. to ludilo za lepotom. traganje za stilom

     

     

    lutanje je oblik plesa u vremenu

     

     

    lutanje je kaligrafija po brdima i dolinama

     

     

    lutanjem biti u milion godina staroj prošlosti pripremajući milion godina novu budućnost

     

     

    lutanje je crkva hram koji se kreće

     

     

    lutajućim stopalima ujediniti tlo

     

     

    lutanje je deset proleća. deset leta. deset jeseni. deset zima

     

     

    lutanjem biti saradnik bogu u stvaranju

     

     

    lutanjem odgovarati na prvo pitanje zašto ne pomažemo bogu

     

     

    lutanje je cvetajuća ruža koju nosi vetar

     

     

    lutanje himna bogu

     

     

    lutanje je otkrivanje centra

     

     

    lutanjem čistiti zemlju vodu vazduh vatru

     

     

    deset godina lutanja je okeanska radna energija

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja

    ti

    si

    moj

    poslednji

    korak

    ka

    heroini

    boginji

    mojoj

     

     

    i

     

     

    bože

    nežno nežno

    nežno nežno nežno 

    nežno nežno nežno te

    ljuljam na mojim

    grudima

     

     

     

     

     

     

     

    beskonačan je put kroz samog sebe

    22. maj 2025.

    27563. dan mog života

     

     

    666/2987

     

    2123  noćas sam u snu imao čudno otkrovenje. rat i krvarenje u ratu

    je zapravo bratimljenje neprijatelja u krvi. krv je jedna i njeno prolivanje

    dovodi do toga da se ona spaja i bez želje njenih vlasnika. tako su sadašnji

    neprijatelji jedni drugima na višem nivou bratstvo. novi narod rođen i nastao iz dva

     

    2124  stojim na sred polja između pomaza i sentandreje. kao kad nadleću

    površinu dunava laste ovde nadleću oranicu. na poljima je konačno i vetar slobodan

     

    2125  posred polja (i bez puta)

     

    pusta u mom srcu

    555. hodanje

    šestošezdesetšestog dana ruže lutanja i

    petstopedestpetog hodanja u staroj kafani u sentandreji

    (23.5 kilometara u telu) sedim uz unikum i pišem subotnji zapis

    na kraju dana. šest sati je uveče sunce je zašlo i već se oseća veče

    dolaze jesen i zima. danas sam hodao po brdima oko sentandreje i

    polju oko pomaza. posetio sam muzej na otvorenom. mađarsko selo iz

    18 i 19 veka. ja tako mnogo osećam to. tu zemlju utabanu. te zemljane

    kuće belim krečom okrečene. krive kuće od naboja sa zemljanim gonkom

    zemljanim podom. zemljanim dvorištem sve je to ravnica. pusta. misterij

    ravnog. monohromija. ja sam sin ravnice. dete pustare. dete svih onih

    uvelih i rascvetalih muškatli zasađenih u saksijama i svih saksijica u

    prozorima. svih onih muškaraca i žena koji su živeli i žive po tim

    belo okrečenim kućama okruženi velikom ravnicom oko sebe

    jer potrebnije je da volimo nego da budemo voljeni

    dolazim do tebe da hodamo zajedno. jer

    čeznemo da postanemo svesni

    onoga što tinja u nama

    sentandreja 4. septembar 1993

     

     

     

    668/2985

     

    2126  noćas sam se u snu dugo i lepo družio sa danilom kišom

     

    2127  čovek je stvaralačko biće (ne političko)

     

    2128  kad se ozbiljno razmisli lako ćemo zaključiti da

    je mik džeger centralna ličnost druge polovine 20. veka

     

    2129  lepa je ta ozbiljnost koja se pojavljuje u hodanju

     

    2130  ulicom emőd (budimpešta) se spustim do dunava

     

    2131  u dugačkom čamcu na suvom posađeno cveće

     

    hvala ti ludviže

    556. hodanje

    krenuo sam iz sentandreje prošao

    kroz budimpeštu i ponovo posle godinu

    dana stigao u dunaujvaroš. u isti kamp koji je sada

    prazan i u kome je hladno. ovde sam prošle godine pomislio

    da bih voleo da plivam dunavom za kjerkegora. i evo to sada

    radim. spuštam se tokom dunava. ja perce na vetru i vodi. ja

    trenutak u večnosti. ja ljubavna priča koja hoda. ja spiritualizacija

    čovečanstva. ja hodač u pejsažima slobode. ja plava vatra. ovde u

    dunaujvarosi sam 285 dana ruže lutanja zapisao razmišljam o ovoj

    knjizi. vidim joj oblik. oblik koji traje. mekih plavih korica. bila je to

    prošlogodišnja šetnja po vrućini šetnja pored jednog odrona iz kog

    su rasle mlade šljive. tako je ovaj grad za mene važan. i sada sam

    ponovo u njemu sa drugim patikama (i ove su pri kraju izlizane) i

    drugim pantalonama (izbledelim na suncu sa belim tragovima znoja)

    prsluk mi je takođe pri kraju (iskidao se na mnogo mesta i onaj krpež

    sa kojim sam ga krpio se iskidao). sat mi je stao. i kao šlag na tortu

    današnjeg hodanja slike moje smrti. velika samoća izvanredna tišina

    klajnova. ne mogu da ugrejem noge pod ćebetom. počinju noćne

    hladnoće. pred ponoć ipak osetim neku tihu sreću čitajući o

    vitgenštajnu koji je živeo siromašno i odbijao i pakete od svoje

    prebogate porodice kada je bio bolestan. kada sam ušao

    u kućicu broj 5 (prošle godine sam bio u kućici broj 9) u

    čaši je bila jedna još ne sasvim sasušena ruža. jer

    čeznemo da postanemo svesni onoga što

    tinja u nama. ljubav nije ono što činim

    već ono što jesam

    dunaujvaroš 6. septembar 1993

     

     

     

    669/2984

     

    2132  noćas sam sanjao veliku biblioteku i diskoteku sa

    knjigama i pločama rokenrol kulture. klasici ovog vremena

     

    2133  jutarnje samoće. zašto živim

     

    2134  pod očima se oseća da je ovo jesenja svetlost. kao da vuče

    malo na srebro. vuče malo na bilo je mudro zapažanje žena-komšinica 

    u mom detinjstvu dok su gledale sveže omolovane sobe jedna drugoj

     

    2135  četiri devojke okopavaju cveće u parku

     

    2136  to hoda osetljivost

     

    kletva

    557. hodanje

    sećam se one mlade

    vitke ponosne kratko ošišane u

    lakoj bluzi u plavim pripojenim farmericama

    uz visoke bokove i duge noge uhvaćene za obe ruke

    nasmejane vaspitačice sa svojom grakćućom povorkom

    dece. bili su kao crkve u ovim krajevima. krst je bila ona a

    dugački brod oni. kretali su se radosni kao patka i pačići vraćajući

    se posle izleta na suvo. okrenuo sam se da ih gledam i posle nekoliko

    trenutaka se okrenula i ona (pamtim joj vrat) kao da je želela da mi

    kaže pamti to smo mi. i rekla mi je i pamtim. pamtim i vest koju sam

    kasnije noću vraćajući se u kamp čuo na mom tranzistoru: šestogodišnju

    devojčicu u bosni je pogodila granata i lekari se bore za njen život. rat je

    laž i mizerija. sve što se ratom i ubijanjem osvoji i oslobodi lažno je

    i prokleto. ni jedan borac i nikakvo herojstvo ne može iskupiti

    devojčicin život. trajaće to još dugo možda i stotinama

    i hiljadama godina ali rat je prošlost. rat je mrtav

    ljubav nije ono što činim već ono što jesam

    rat je mrtav zauvek

    dunaujvaroš 7. septembar 1993

     

     

     

    670/2983

     

    2137  posle plivanja u hladnom dunavu u telu mi se širi nova toplota

     

    2138  there is nothing more pleasant to me than when someone takes my thoughts

    out of my mouth and then so to speak spreds them out in the open vitgenštajn

     

    da volim volim u tome je spas

    558. hodanje

    treći put smo snimali katalin ištvan i ja danas u

    dunaujvarošu. do juče se ovaj grad zvao staljinvaroš. u

    varoši je fabrika metala u koju svake godine dolaze umetnici

    i rade svoje radove. park je pun metalnih skulptura. dunaujvaroš

    je na bregu pa se sa ivice odrona ka dunavu vidi daleko na drugu

    stranu. na drugoj strani su usidreni na desetine dugačkih šlepova. sa

    jednog iz komandne kućice vijori se dim. dim nekog kuvanog ručka. po

    sredini dunava kao i prošle godine plovili su rečni galebovi. suviše sam sam

    i nejak a krenuo sam na daleki put. nepoznati put. put kroz vreme. put promene

    budućnost nastaje sadašnjim nestajanjem. pretapanjem. zalud su opiranja. dunav

    nastaje tako što stalno nestaje. samo kad nestaju narodi i nastaju. krize su posledice

    pokušaja da se promena zaustavi. sva ta deca koju sam i danas gledao po

    zabavištima (i koja se kao i ptice više čuju nego što se vide) nestaće u svom rastu

    za sto godina neće biti živ više niko od ljudi koji žive danas računajući i tek rođene

    bebe. da li je to razlog da se radost rađanja pretvori u radost umiranja. jer moj bol

    je moje zdravlje. toliko je radosti u mom bolu da sam ispunjen ushićenjem peva

    chretieu de troyes. čujem kako iza mojih leđa nema više mojih koraka koji

    me u ovoj toploj noći (pretprošle sam se smrzao) vraćaju u kamp

    rat je mrtav zauvek. na goloj koži osećam noć i lišće dok

    praznim kampom prolazim na pranje zuba

    dunaujvaroš 8. septembar 1993

     

     

     

    671/2982

     

    2139  pred polazak u hladovini koja mi odmara glavu (svake noći ustajem

    i osećam samoću) sedim u kampu na klupi i uživam u pticama i drveću

     

    2140  ali put i ruža me čekaju i ja zabacujem ranac...

     

    2141  iz ulice izlazim na put jedna slika me već dugo proganja: ležim u vesni i dugo plačem

     

    2142  po njivama ljudi vade krompir. stavili 

    marame i kape na glave pognuli se i pune džakove

     

    2143  velika je vrućina došao sam u dunafelvar. ipak se oseća jesen. jesen je

    doba kada se polazi u školu. hodam i mislim o detinjstvu. za mene je prvi razred

    škole bila prva inicijacija ulaska u svet odraslih. sada sam se setio: prvog dana u školi

    su svakog od nas dočekali sa cvetom na klupi. možda je taj cvet seme ruže lutanja

     

    u dunafeldvaru

    559. hodanje

    sve je mirno. tiho. čeka se kiša

    slabo je svetlo u kampu i moj vid koji

    slabi muči se. malopre sam se vratio sa druge

    polovine hodanja. hodao sam ulicama dunafeldvara

    video jednu staru učiteljicu kako je sedela zavaljena u fotelju

    vrlo blizu televizora u boji i gledala ga sa pažnjom. video jednog

    pedesetogodišnjeg muža razdrljene košulje pijanog znoja koji mu je

    svukao sako sa ramena kako se podnapit vraćao kući kasno sa posla

    mladoj devojci sa kojom sam se mimoilazio pod drvećem su zasijale oči

    u mraku. dve komšinice su stajale u vratima na ulici i uživale u razgovoru

    jedan automobilista se zaustavio u centru tražeći put ka kiškerešu. kada

    sam danas po vrelini ulazio u ovaj mali grad bilo je živo sada nema više

    nikog na ulicama. u kampu sam pored dunava. dunav teče nosi. lepo

    ga je gledati to nezaustavljivo kretanje taj put koji sam putuje. na

    goloj koži osećam noć i lišće dok praznim kampom prolazim

    na pranje zuba. beskonačan je put kroz samog sebe 

    dunafelvar 9. semptembar 1993

     

     

     

    672/2981

     

    2144  da ja tragam za jednim cvetom. cvetom svih cvetova. mirisom svog cveća

     

    2145  kada sam izašao iz bungalova naleteo sam nosem na dunav

    kako da ga opišem kažem pevam. to veliko staklo koje stoji i teče u

    meni. kada ga gledam osećam da sva ta voda prolazi kroz mene

     

    2146  najbolji sladoled ove godine u selu dunapataj

     

    2147  upregnuto ždrebе kasa uz kobilu. gazda ga ošine kamdžijom i vikne bazmeg

     

    2148  i danas su se pognuli beru paprike

     

    2149  vetar je u granama. vidim ide taj čovek

     

    2150  već sam negde napisao ali napisaću ponovo hodanje je muški vapaj za nežnošću

     

    ide taj čovek

    560. hodanje

    prepešačio sam danas

    30 kilometara vrućine i vetra. ispekli

    su mi ruke i lice a znoj mi je izjeo međunožje

    no tu sam u baji pred veliki pljusak. kamp sugovice

    je skup pa sam uzeo sobu u starom hotelu dunav (960 ft.)

    starom sa visokim plafonima dugačkim hodnicima siromašnom

    posteljinom i gostima iz hrvatske slovenije srbije. jedna porodica u

    crnini ispred hotela sve govori. posle pljuska pored otvorenog prozora

    u mračnoj sobi ležeći go na krevetu slušam mileta bogdanovića starog

    pevača radio beograda. sve te pesme mi je pevala majka kada sam bio

    mali. imena u pesmama su me podsećala na ljude koji su već umrli. i

    plač je dolazio sam. mnogo ih je mnogo ih je i to saznanje mi uzima dah

    ne mogu da se rashladim. na kom delu puta sam danas izgoreo. mislim

    da je to bilo od kaloče do baje. najlepši deo puta je bio od šolta do

    dunapataja. put izgrađen na nasipu se protezao kroz ravnicu oivičen

    belim kamenim stubovima i vođen banderama koje se pružaju u

    daljinu takmičeći se sa putem ko će dalje. baš je velika kuća taj

    put. toliko je na njemu sve otvoreno da pripada svemu

    nedoglednim poljima paprike na primer. beskonačan

    je put kroz sebe. nekoliko puta sam danas

    video ide taj čovek

    baja 10. septembar 1993

     

     

     

    673/2980

     

    2151  muk

     

    2152  reči

    ne znam zašto

    ali sve je u vezi sa rečima

    reči su slavlje postojanja. izgovoriti

    reč to je kao ishodati put. na drugom hodanju

    za poeziju osetio sam da reči egzistiraju u visini

    kolena. ako je čovek biće po mogućnostima onda je

    to zbog reči. na primer vidim trojicu dečaka u daljini

    na biciklima kako se kreću prema tebi. reč traži reč. o

    rečima se govori rečima. i nikome nije dato samo

    njima da same o sebi govore. verovatno su reči

    anđeli modernije rečeno talasi. postoji samo

    jedna jedina reč i svaka reč se izgovori

    samo jedan jedini put. volim reči

    kad dolaze same

    (iz rečnika hodanja)

     

    neka me čuva

    561. hodanje

    zadnje preplivavanje zadnje

    plivanje i zadnje hodanje u radu koji

    je posvećen serenu kjerkegoru i zove se

    hodanje. plivanje. preplivavanje. otišao sam daleko

    uzvodno i onda nije bilo teško preplivati. a i bilo je toplo

    a bila je i voda. spasonosna voda prijateljskog dunava

    muškarac dunav koga čini žena voda. još jedan rad je

    ostao iza mene. sutra ću dovršiti slike. i onda dalje

    kako. bog zna. bog neka me čuva. nekoliko puta

    sam danas video ide taj čovek. ide

    mohač 11. septembar 1993

     

     

    i

     

     

    na poljima je

    konačno i vetar slobodan

     

     

    sve je to ravnica. pusta. misterij ravnog

    monohromija. ja sam sin ravnice. dete pustare

     

     

    lepa je ta ozbiljnost koja se pojavljuje u hodanju

     

     

    ja perce na vetru i vodi. ja trenutak u večnosti. ja ljubavna priča koja hoda

    ja spiritualizacija čovečanstva. ja hodač u pejsažima slobode. ja plava vatra

     

     

    da volim volim u tome je spas

     

     

    suviše sam sam i nejak a krenuo sam na daleki

    put. nepoznati put. put kroz vreme. put promene

     

     

    sada sam se setio: prvog dana u školi su svakog od nas

    dočekali sa cvetom na klupi. možda je taj cvet seme ruže lutanja

     

     

    već sam negde napisao ali napisaću ponovo hodanje je muški vapaj za nežnošću

     

     

    baš je velika kuća taj put. toliko je na njemu sve otvoreno da pripada svemu

     

     

    nekoliko puta sam danas video ide taj čovek

     

     

    izgovoriti reč to je kao ishodati put

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja

    heroino

    ti

    si

    moj

    prvi

    korak

    ka

    heroju

    mom

     

     

    i

     

     

    bože

    nežno nežno

    nežno nežno nežno 

    nežno nežno nežno te

    ljuljam na mojim

    grudima

     

     

     

     

     

     

     

    sve se ružom povezuje

    21. maj 2025.

    27562. dan mog života

     

     

    658/2995

     

    2077  dva goluba i vrapčić na peronu 8 pravac kesthelj

     

    2078  barem bi to umetnici mogli da razumeju da ne

    postoje umetnici nego samo veliki umetnici i umetnost sama

     

    2079  ne postoje pesnici nego poezija

     

    2080  učtivost. uberem prve šljive i prvi grozd

     

    2081  odanost. tako hodam kestheljem

     

    2082  ovde se atila jožef bacio pod voz pokazuje

    mi balint ž. stanicu koja se sada po njemu pamti

     

    odanost ta velika reč

              548. hodanje

    ustali smo rano balint i ja i otišli za kesthelj

    hodao sam kroz trske i parkom grofa feštetića. balint

    je govorio o meni na skupu oko časopisa magyar műhely

    ja sam hodao pored starih kuća od blata pokrivenim trskom

    dečak iz kampa me je upozorio da pazim kada prolazim pored

    pruge pokazivao je rukom u pravcu šina odakle će doći voz. na

    kraju balint me je predstavio i ja sam govorio da ću sutra plivati

    dunavom kao tautološki gest. o dunavu dunavom. govorio sam

    o vertikali koja spaja kosmičku plavet našeg porekla sa našim

    ovozemaljskim verskim i nacionalnim obeležjima. tu dole ja

    hodam među narodima i zato sam onaj sa kojima sam

    sa mađarima mađar sa tužnima tužan sa radosnima

    radostan. prijatelji moji vi sada vidite kako se pred

    vašim očima rađa jedan novi mađarski umetnik

    rekoh i aplauzom me prijatelji promovisaše u

    mađara. jedno vreme sam danas u ruci

    nosio štap. jedan sat smo kisnuli

    oko ponoći penjući

    se u brdo 

    kesthelj-višegrad 27. avgust 1993

     

     

     

    659/2994

     

    2083  odlazi leto. iz daleka dolaze jesen i zima

     

    2084  sve se kreće

     

    2085  kad ga se već bojim (život) barem ću mu pripasti

     

    2086  za koji minut ću ući u vodu i nadam se preplivati

    dunav (preplivavanje posvećujem artu sombatiju)

     

    2087  sva ta voda sa kojom sam bio voda

     

    2088  srećan sam preplivao sam

     

     reka tisa tiho teče

    549. hodanje

    danas sam prvi put u životu preplivao

    dunav. odmah da kažem odmah sam se mogao

    udaviti. od hladnoće straha i brzine zbog koje smo

    radili (snimali smo video film) u vodi sam izgubio dah

    preseklo me. da je potrajalo još dve tri sekunde udavio bih

    se. ali sam ga ipak preplivao. dunav mi je bio drug. nosio me

    je snažno preplivao sam ga kilometar nizvodno. na sredini je

    dunav velika voda. širina koja dolazi i još većom širinom odlazi

    ako su šumske staze svešteničke dunav je već hristolik i hodanje

    po njemu se pretvara u plivanje. ni na šta velika reka toliko ne liči

    kao na vatru. kršten u vodi spašen u vatri. uveče smo gladni i sretni

    balint i ja slaveći dunav slušali violinistu majstora ciganina jožiku

    svirao nam je i pevao reka tisa tiho teče. sve se ružom

    povezuje. jedan sat smo kisnuli oko ponoći penjući

    se u brdo sve se jedno drugim grli i ljubi

    višegrad 28. avgust 1993

     

     

     

    661/2992

     

    2089  juče na svešteničkoj stazi kroz šumu kojom smo silazili

    ispala mi je flaša sa vodom iz visle. voda je nemirna rekao je balint

     

    2090  jutro je na samoj sam obali dunava. čučnem (obavljam jutarnju dužnost)

    i gledam ga. dunav je kao veliko staklo. stoji. tek neke grane u njemu odaju da on

    teče. sa drveta se čuje jedna gugutka. dečak u daljini baca kamenčiće u vodu

     

    2091  od hodačke radosti pritisnem česmu onu plavu

    (koje su posejane po celoj mađarskoj) da malo voda curi

     

    2092.  u prolazu dečak sa kapom gleda u moju istetoviranu podlakticu leve ruke 

     

    2093  hodam stazicom pored malog dunava žabe uskaču u vodu

     

    dunav hoda uzvodno

    550. hodanje

    niz put pored drveća po suncu. hodam

    iz estergoma do đera. dunav hoda uzvodno. iz

    đera ću se spuštati putem niz dunav. posle sela tat (gde

    sam pritisnuo česmu) vozim se sa jednim austrijancem. da

    mi grožđe. tvrda slatka zlatna pucad. u selu csolnog je kupio

    vinograde i podrume. praviće vino. schöne hungaria kaže mi dok

    prolazimo kroz čista sela. jedemo grožđe i slušamo mocarta. u đeru

    sam ponovo. prošao sam kroz njega u aprilu prošle godine 174 dana

    ruže lutanja. tada sam čitao siorana i boleo me je žulj na malom prstu

    desne noge. sada sam u kampu. čitam crnjanskog kako piše o severnim

    predelima. pišem pisma prijateljima. slušam muziku. crtam prvu od 12

    slika za hodanje. plivanje. preplivanje. u hodu sam čitao tekst o iv klajnu

    kao pesnik vremena kažem klajn je slikar prostora. od subotnje hladnoće

    mi je izašla groznica i stopala su mi sada hladna. kada smo se juče

    rastajali u višegradu balint je rekao biću sa tobom to mi je

    ugrejalo dušu. sve se jedno drugim grli i ljubi. da li

    će se oprane patike osušiti preko noći

    györ 30. avgust 1993

     

     

     

    662/2991

     

    2094  nisu se osušile. osušiće se u hodanju

     

    2095  hodam po šljunkovitoj obali. noge mi pomalo propadaju

    i svaki korak se čuje. dunav je mlečno siv i zelen. kada sunce

    zađe mlečnost se pretvara u gvozdeno sivo i gvozdeno zeleno

     

    2096  prošle godine sam se na prekoj strani (komarno - slovačka) kupao

     

    2097  kroz polje trave. dvadeset metara sa moje

    desne strane je pruga. trideset sa leve dunav

     

    2098  uspenkismi maljeviča. mondrijanova teozofija

    njumanov kabalizam. rajnhartov zen. rozenkrojcerizam iv klajna 

     

    2099  već mesec dana mi je teško da priznam (napišem) da sam

    posle 18 godina ponovo počeo da ubijam komarce. nezaštićen u

    novim prenoćištima nisam mogao noću da spavam od njihovog

    zujanja i uboda. razdražili bi me do kidanja. nemoć me je pobedila

     

    2100  krenuo sam kroz visoke koprive ali su mi pantalone već

    posle nekoliko metara bile mokre pa sam se vratio gore na prugu

     

    2101  posle kiše pod jakim suncem vedrim nebom iznad i tamnim koje je

    palo iznad svetlozelenog drveća na jugu mokri asfalt se presijava i plavi

     

    2102  opet se smračilo i počinje kiša u daljini na

    horizontu vidim sve je nestalo iza sive kišne zavese

     

    finta telom u levo i onda punom snažno pod prečku

    551. hodanje

    ceo dan su se smenjivali sunce i kiša. ponovo kroz godinu dana susrećem i

    berem šljive. uzbrao sam i jedan grozd. poslao pisma prijateljima iz sela almasfuzito u

    kome je fabrika boksita pa se naokolo sve crveni. hodao sam prugom i setio se pruge u

    francuskoj kojom sam jednog dana hodao na četvrtom hodanju za poeziju od artura remboa

    do vilijem blejka. uveče u kampu čitam hiperborejce crnjanskog. i on priča tako što prepleće

    krajeve sa krajevima. predele sa predelima. slike i sećanja iz jedne zemlje sa sećanjima i

    slikama iz neke druge zemlje. kada sam ušao u estergom koji se iz daljine ne vidi ali se

    njegova kupolasta katedrala na dunavu čuje i vidi iz daleka sinulo je ponovo sunce.

    umoran pri ulasku u kamp sa ruksakom na leđima i najlon kesom sa hranom u ruci

    gledao sam kako mladi ljudi igraju fudbal. odmah sam primetio niskog napadača

    iz plavog tima i onda sam sa uživanjem samo njega gledao. trčao je lako i

    kretao se po celom terenu tražeći slobodan prostor i loptu. ako bi uspeli

    da mu je dodaju gol je odmah visio u vazduhu. lopta mu se lepila za

    noge i on je snažnim fintama tela izbacivao braniča na jednu

    stranu a on bi iz mesta silovito povukao loptu na drugu. da

    li će se oprane patike osušiti preko noći. gledao

    sam ga kao dete tako sam i ja nekad

    igrao fudbal

    estergom 31. avgust 1993

     

     

     

    663/2990

     

    2103  kao dete sam gledao starije kojima sam se divio kao juče

    onom fudbaleru. divio sam se savi droćkalu. lazi bančilu. perici šerifu

    bati čarugi. stevici ašetu. radetu pacovu. junacima iz moje ulice. i onda sa

    godinama je išlo redom: godar. vitgenštajn... divljenjem se raste. divljenjem se živi

     

    2104  snimamo hodanje po estergomu katalin ištvan i ja. prvi kadar

    je dugi hod pod drvoredom starih kestena. taj čovek stalno dolazi

     

    2105  kad usnimimo sve po estergomu beremo grožđe

    usput. idemo u domoš tamo ću ponovo preplivati dunav

     

    2106  ovde je dunav uzan ali i za toliko brži

     

    2107  preplivao sam. ali to je zaista opasno. voda je

    hladna. ja sam neuk plivač dunava a dunav jak

     

    2108  u nađmarošu utopljen svom odećom koju

    imam čekam trajekt i pijem unikum da se ugrejem

     

    2109  na drugoj strani žuti autobus ide za budimpeštu. sunce

    se nekoliko puta sa njegovih stakala prelomi i zasija u dunavu

     

    2110  dok zapisujem sliku sa autobusom jedna

    žena iza mojih leđa kaže nekom serbus đurika

     

    molitva u vodi laste nad dunavom

    552. hodanje

    i danas sam preplivao dunav. iz sela domoš na drugu

    stranu u blizini nađmaroša. teško i zaista opasno i još zaistije

    veličanstveno druženje sa velikom vodom. gledao sam šake dok

    su se probijale kroz vodu kako se ispred mog lica skupljaju u molitvi

    i onda se rastavljaju kroz vodenu masu. pod vodom šake su se belele

    i održavale mi pažnju kao i plave planine uzvodno. na mestu na kome

    sam ga preplivao dunav teče u snažnoj krivini i teško je bilo probiti se

    kroz vodu koja me je nosila nazad ka obali sa koje sam krenuo. jak

    vetar je podizao talase i oni su mi nekoliko puta uleteli u usta. hladnoća

    mi je oduzimala dah i plašila me. kad sam izašao iz vode sat jedan

    nisam mogao da se ugrejem. nisam ali sve što sam video bilo je

    lepo. sve. kao da sam gledao i video prvi put. one spojene ruke

    u vodi su bile molitva za svet. gledao sam ga kao dete tako

    sam i ja nekad igrao fudbal. mojim telom disao je dunav

    višegrad 1. septembar 1993

     

     

     

    664/2989

     

    2111  idem ka obali dunava ka šuštanju lišća u granama

     

    2112  kao pravi muškarac (na šesnaestom kilometru)

    svraćam u seosku kafanu popiću 5 decija unikuma

     

    2113  volim što idem ovim ulicama

     

    2114  sve ove stare vrbe na samoj obali dunava. koliko

    se samo talasa one sećaju, o drugome da ne govorimo

     

    2115  gde god se može ja skrećem sa asfalta na obalu pa hodam kroz šume i šiblje

     

    2116  na ovom šljunku ti bi mogla čuti moje korake

     

    2117  svetlost se promenila kao da sam u nekom drugom danu

     

    gramatika ljudskog jezika

    553. hodanje

    najteži deo ruže lutanja je njeno trajanje

    odsustvo garancije da će me život poslužiti u

    tome. dok razmišljam o smrti i dovršavam svoj unikum

    (u međuvremenu je sunce zašlo za oblake) iz kuće izlazi

    ona tipična ravničarska domaćica. stomak joj se kao ponos

    spojio sa velikim grudima (kao da nosi ordenja) a veliki guzovi

    su kao pečat lokalne opštine o garanciji najvišeg kvaliteta. kada

    sam izlazio iz kafane poneo sam orah koji mi je pao na sto. daleko

    je crkva u višegradu. daleko ali nogu pred nogu sad sam kod nje

    dok sam hodao pored samog dunava probijajući se kroz polomljene

    vrbe pale u vodu setio sam se kako je spomenka prijateljica vere vardi

    koja živi u americi rekla posle čitanja prve knjige sa ruže lutanja: umorio

    se posustaje. ja se nisam umorio ja sam sam. ja ne posustajem ja

    bauljam. još se nisam podigao od šoka prvog dana. prvog dana

    ruže u koju sam krenuo bez vozila (prenoćišta i radionice)

    bez novca i sasvim sam. a tako nisam planirao tako

    se ne može raditi ovaj rad. u mom telu disao je

    dunav. mojim telom još živi šok početka

    višegrad 2. septembar 1993

     

     

     

    665/2988

     

    2118  već treći dan susrećem na putu tri para pedesetogodišnjih nemaca

    obučeni su obično na običnim biciklovima. sada su zastali i većaju gde i kako dalje

     

    2119  mala crkva na dunavu. oko nje trava ispred

    razbokoreno drvo. obilazim je. zašto crkve nisu ovako male

     

    2120  ja nisam putnik. ja sam vrtlar

     

    2121  vrtlar

    je ljubavnik

    ljubavnik jer

    ljubi

    (iz rečnika hodanja)

     

    2122  lepa kiša pada na sentandreju

     

     

    kad bi me čula da im kažem. šapnem...

    554. hodanje

    danas smo drugi put snimali katalin ištvan i ja. hodao sam

    sentandrejskim ulicama. stare male kuće uronule u zemlju. dugi red

    prozora. kaldrme i cveće. visoki korov pored dunava. uglovi malih ulica

    iza kojih su uglovi drugih malih ulica iza kojih su novi mali uglovi i nove male

    ulice. ulične stepenice. zavese i prozori i život iza zavesa. krovovi kuća ulegnuti

    od vremena i vetrova. staro drvo i česma na uglu. tamno nebo nad sentandrejskim

    crkvama i gustim zelenilom na obali dunava. i uskoro kiša. hodao sam pored pruge

    a jedan dugi kadar snimljen iz voza me je ostavljao u hodanju po kišnoj sentandreji

    kad ostanem sam mislim o umiranju. te misli me zatvaraju i rastužuju. ali to je tako

    i dunav često misli na umiranje. kako je tek deci koja se plaše smrti. nešto o tome

    znam jer bejah takvo dete. neka deca su najusamljenija stvorenja na ovom svetu

    kad bi me čula da im kažem šapnem sa vama sam. u mom telu još živi šok

    početka. dolazim do tebe da hodamo zajedno

    sentandreja 3. septembar 1993

     

     

    i

     

     

    barem bi to umetnici

    mogli da razumeju da ne

    postoje umetnici nego samo

    veliki umetnici i umetnost sama

     

     

    srećan sam preplivao sam

     

     

    danas sam prvi put u životu preplivao dunav...

    ni na šta velika reka toliko ne liči kao na vatru

     

     

    i danas sam preplivao dunav. iz sela domoš na drugu stranu u blizini nađmaroša

    teško i zaista opasno i još zaistije veličanstveno druženje sa velikom vodom

     

     

    one spojene ruke u vodi su bile molitva

    za svet... mojim telom disao je dunav

     

     

    najteži deo ruže lutanja je njeno trajanje. odsustvo garancije da će me život poslužiti u tome

     

     

    ja nisam putnik. ja sam vrtlar

     

     

    neka deca su najusamljenija stvorenja na ovom svetu

    kad bi me čula da im kažem šapnem sa vama sam

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja ti

    si heroina

    svakog

    heroja

    ružo

    lutanja

    ti si heroj

    podavanja

    bogu

     

     

    i

     

     

    bože

    nežno nežno

    nežno nežno nežno 

    nežno nežno nežno te

    ljuljam na mojim

    grudima

     

     

     

     

     

     

     

    svako hodanje po putu je hodočašće samom putu

    20 maj 2025.

    27561. dan mog života

     

     

    649/3004

     

    2053  ništa samo tuga vrućina i koraci

     

    2054  gramatika ljudskosti

     

    2055  dobrota je najvažnija. dobri ljudi su jači od ratnika

     

    2056  33.302 koraka danas

     

    da. gramatika života

    540. hodanje

    kada sam zapisao ništa samo tuga

    vrućina i koraci ugledao sam slike života u

    radničkim stanovima naređanim u dugačkim sivim

    zgradama u naselju gyárdiilő. sva su vrata i prozori otvoreni

    u želji da se promajama rashlade prostorije ovih kutija. priroda

    malih stanova je takva da u njima živi sve više ljudi koliko su oni

    manji. mirisi iz njih mirišu na siromaštvo na zdravlje za vreme ručka

    i na bolest od vlage i prašine u popodnevima. ipak je život pre svega

    priča ili pesma. novac. poreklo. rađanje i umiranje. kašike i kombinezoni

    posečeni nokti. viljuške i klozeti. javne i tajne ljubavi. izgovorene i prećutane

    mržnje. i kad se pod svim tim podvuče crta zbir je jedna priča. kao da sve

    postoji zbog te jedne pesme. lepa žena sa mnogo tragova te pesme na licu

    sa cigaretom u ruci oslonjena na ogradu zabija se pogledom u mene. tri

    metra dalje stari komšija sa vezanim kučetom razgovara sa drugom

    komšinicom koja stoji na pločniku ispod ograde i umiljava se kučetu

    stavljajući svoju kosu kroz ogradu u njegove šape. lepa žena ostaje

    na ogradi kao na palubi velikog raspadajućeg broda koji plovi ka

    pučini da bi tamo pod velikim nebom kao svedokom nestao

    pod velikom vodom. nestao u dubinu priče. suzan

    zontag došla u sarajevo. ja hodam dalje

    kao dim iz njenih usta

    budimpešta 18. avgust 1993

     

     

     

    650/3003

     

    2057  ja sam odisej koji pripoveda ono što mu se

    događa sada. pogotovo kada mu se ništa ne događa

     

    2058  moje telo proslavlja sva ostala tela

     

    2059  ja so

     

    2060  ja sok

     

    tako su guste i ulice na pola puta

    541. hodanje

    i danas je stranica sveske koju ispunjavam svakog dana

    (na kraju dana) prazna. baš isto kao što je i dan bio prazan

    pre moga hodanja. a evo i stranica više nije toliko prazna. ipak se

    šaka malo ugreje od pisanja kao i noge u hodanju. šta dalje da pišem

    isto je kao i gde dalje da hodam. između početka u kome se susreću

    svežina i tvrdoća i kraja u kome su zajedno umor i mir neprimetna je

    sredina koja se opire svakoj jasnoći i određenosti. sredina je neka

    praznina u koju može sve da stane i zato ona nije ništa jer je ona sve

    tako su guste i ulice na pola puta koje me negde vode kroz koje prolazim

    odlazeći oznojen na centralni evropski univerzitet gde ću u pola sedam

    govoriti studentima o ruži lutanja. kupujem dve jabuke. sa jednom vlažim

    suva usta i grlo a drugu nosim da je za vreme predavanja bacim u nebo

    i da ona tamo za trenutak bude jabuka u nebu. i bila je. bez obzira što

    se ova vratila iz neba i pala u moje šake ona je tamo i ostala jer je

    postala slika ruže u nebu. ja hodam dalje kao dim iz njenih

    usta. jabuku sam posle plavog neba ostavio u

    zelenoj travi crvenu

    budimpešta 19. avgust 1993

     

     

     

    651/3002

     

    2061  ovo je jedanaesta sveska u kojima od januara 1989 pišem o ruži lutanja. još nisam

    krenuo na hodanje. osećam neku finu tugu. ova je sveska na kocke. tuga je na linije

     

    2062  petak je ulice su prazne. u mađarskoj je danas

    praznik. ni kurve danas ne rade vidim nema ih na ulicama

     

    2063  ne znam da li si nekad gledao asfalt po ulicama. flekav

    polupan. ispisan. ispišan. utisnut. isparan. ulubljen. posran psećim govnima

    okrunjen. pogledaj ga on je živ. i nije kriv. i njegovoj deci neko majku jebe

     

    2064  verovatno si se nekad osećala sama. jesi

    onda možeš osetiti samoću u ovoj rečenici

     

    sam sam za sve same

    542. hodanje

    ako to može biti uteha vama samim uteha

    meni samom. a mislim da može zašto ne bi moglo

    kad već može samoća zašto ne bi mogla i uteha. ko nam

    brani. sami znamo da nam niko ne brani. uostalom zašto bi

    nam neko branio kada sami sebi to činimo. ali zašto onda sebi ne

    bismo učinili i utehu. lepo se utešimo pa možemo dalje sami. nekako

    možemo biti još više sami jer smo utešeni možemo se čak radovati

    koju čak popiti onako u zdravlje. ili kasnije čak i neku šalu na

    svoju račun napraviti. pa tu smo da jedni drugima pomognemo a ako

    nema nikog tu smo da sami sebi pomognemo. prvo smo tužni i sami i

    onda se utešimo pa se čak obradujemo koju i popijemo i po koju šalu

    napravimo sami sa sobom i šta ćeš više prošao dan vreme je da se

    krene na spavanje posle tako lepog dana. da u krevetu sa licem

    na mekanom jastuku mislimo o velikom moru koje je samo ili o

    nekoj planinskoj stazi kojom više niko ne ide. jabuku sam

    posle plavog neba ostavio u zelenu travu crvenu

    spavati u jednoj jedinoj okeanskoj duši

    budimpešta 20. avgust 1993

     

     

     

    652/3001

     

    2065  svi dečaci ovog sveta

    hodanje sa svim iskušenjima i

    činjenica da sam hodanjem otišao

    daleko načinili su od mene dečaka

    izgubljenog dečaka. dečaka koji je

    prihvatio da povratka kući nema i

    tako kao dečak video sam da sve

    žudi vraćanju. dečaštvu. nevinosti

    dečačkoj. jedan dečak je isto što i

    svi dečaci ovog sveta. dečak je

    nevinost koja strada. dečak još

    nije zver. svi dečaci ovog sveta

    lutaju. oni se spremaju. oni

    vole da se druže. dečaci

    ovog sveta su na neki

    način već mrtvi

    (iz rečnika hodanja)

     

    tabani ljubite

    543. hodanje

    otišao i vratio se prošao dan

    dunav je gusto zelen žut i siv. gledao

    sam ga sa margit mosta i mislio na polja pšenice

    na nedogled zlatne pšenice koja dozreva na suncu

    ne mogu da se setim gde sam danas hodao. radujem

    se tome jer to znači da sam nestajao da sam se spajao sa

    kućama. asfaltom. sa sobom. noge mogu i same da hodaju

    pustiš ih i one idu i nestaju. noge same poznaju put. put je

    nogama kuća. noge su putu deca. pre petnaest godina u isto

    vreme kada sam otkrio drveće osećao sam kako je veliko nasilje

    naneseno zemlji zalivanjem asfalta po njoj. zemlja je tako zatvorena

    ne može da diše. danima sam osećao bol i ugušenost gušio sam se

    zajedno sa zemljom. gde god bih pogledao zemlja je bila pokrivena

    radovao sam se svakom napuklom asfaltu. onom vrludavom pucanju

    koje je napravilo korenje nekog velikog drveta. asfalt se izvitoperio i

    popucao postao prirodan oblikovao se po drvetovom rastu. ili one

    trave koje su u pukotinama asfalta izrasle. od onda ja hodočastim

    zemlju milujem je svakim korakom. milujem je kao svoju majku 

    i ženu. zemlja je kao i vazduh. kad nogama stanemo na

    zemlju kao da dišemo. noge su pluća zemlji. spavati

    u jednoj jedinoj okeanskoj duši. zemljo

    vazduše vodo i vatro moja

    budimpešta 21. avgust 1993

     

     

     

    654/2999

     

    2066  kralj je put

     

    između brda se mirno probija dunav

    544. hodanje

    od juče sve do poslepodne osećao sam se kao govno

    bilo je razloga za to (zubi) i mislio sam da pišem o tome i

    zato sam odmah i napisao ovaj red. ali mi se svidela ta prva

    rečenica i sada bih voleo da pišem o njoj. ona počinje polako i

    onda se lučno proteže u informaciju o vremenu u kome se nešto

    događalo. od juče sve do poslepodne padao je sneg na primer

    od juče sve do poslepodne nije stigao voz na primer. ili od juče sve

    do poslepodne naš junak se osećao kao govno. on uopšte još ne

    saopštava zašto ali to kao da i nije važno važno je ovo osećanje

    kao govno. i baš tako kao naš junak isto tako sam se osećao i ja

    ali samo do poslepodne jer predveče smo se balint i ja popeli

    kroz šumu ka višegradu. kroz šumu smo nekoliko puta

    ugledali. ugledali i nastavljali da se penjemo. zemljo

    vazduše vodo i vatro moja. ugledali u

    velikoj okuci dunav

    višegrad 23. avgust 1993

     

     

     

    655/2998

     

    2067  o toj žudnji da se nekud ode i odande gde smo najsretniji

    čitam crnjanskog hodajući ka višegradu i odmah ono fantastično uvek

    sam imao želju da nestanem u daljini. da otputujem da napustim da ostavim

     

    2068  izvini balinte sam sam pojeo pola kile grožđa usput. hteo sam

    posle da kupim grožđe i tebi ali su obe radnje u višegradu bile zatvorene

     

    2069  jedna jedina ruža visoka kao ja u dunavskom selu dunabogdány

     

    2070  da li osećaš da je dunav pet metara sa moje desne strane

     

    2071  da li i ti čuješ ribare kako se dozivaju sa druge strane dunava

     

    posle godinu dana ponovo orasi

    545. hodanje

    hodanje putem je uzbudljivije nego hodanje gradom

    putem se izdužujem protežem njegovom dužinom. vuče

    me vodi me druži se sa mnom kada se uspavam on skrene

    prostor nenaseljen ljudima je jedinstveniji. u prvom planu je drveće

    u drugom planu je širina kojoj nema mere širina koja se širi planinama

    u nestajanju. i onda uvek i svuda nebo. kao da se postoji zbog neba. a

    nebo je plavo i prazno. orasima uz put počinje da puca zelena ljuska i

    zreli orasi izviruju vidim ih sa nekoliko metara dok hodam. prolazim

    kroz mala dunavska sela. čista su i ponosna na svoje stare kuće sa

    početka prošlog veka. dunav je tu blizu. čujem glasove sa vode

    pred sumrak se penjemo u brdo ka hotelu silvanus. znoj mi

    obliva lice vratio sam se sa 26 km u nogama i telu

    ugledah u velikoj okuci dunav. u noći je posle

    više od mesec dana počela kiša

    višegrad 24. avgust 1993

     

     

     

    656/2997

     

    2072  možda bi ti pomislio da je tišina a to je tiha kiša

     

    2073  ovo (što sam prhnuo ustima) znači kako je put lep

     

    2074  pogledam ga sa visine onako velikog

    prostranog i pitam se na kiši da li je dunav reka ili more

     

    2075  bože dunave

     

    dve čaše muškotaja za kišicu. dunav. umetnost i put

    546. hodanje

    čim sam krenuo krenula je i lagana kišica. spuštao sam se ka dunavu pre

    nego što sam ga ugledao gledao sam brda kako se pretapaju jedno u drugo

    spavam u hotelu silvanus. silvanus je bog zaštitnik šuma i polja. kišica moja mala

    drugarica. pre nego što sam krenuo popio sam dve čaše vina sa balintom. zlatno

    gusto vino kao ulje. nije bilo sunca ali je sunce sijalo u vinu. sunce nije ni nad

    dunavom ali su nad dunavom letele laste. uzeo sam vodu dunava u flašu za moj

    mali spomenik anonimnim rekama ljubavi. vislo vltavo dunave pomažite ako boga

    znate. evo ih sada sve tri vode zajedno na stolu u sobi. u drugom delu hodanja

    mi se pridružio balint. hodali smo kroz šumu šumskim putevima. ja nisam još

    u stanju da prenesem lepotu i magiju puta. njegovu sveštenost. ono kad se

    pojavi iza neke okuke neočekivan lep i mudar. svako hodanje po putu

    je hodočašće samom putu. u noći je posle više od mesec dana

    počela kiša. pri povratku celim putem u brda pratila na je

    ona ista kišica sa kojom sam danas počeo hodanje

    višegrad 25. avgust 1993

     

     

     

    657/2996

     

    2076  irony go home

     

    pitanjima mi odmiče put

    547. hodanje

    sa šalamon kule u višegradu gde smo danas

    postavljali radove gledao sam dunav. (izložba dunav

    műcsarnok). u subotu ću ga preplivati prvi put u životu. iz

    visine dunav kao da ne teče samo se prostire kao carski put

    dunav snaga. dunav hiljade očiju koje su ga gledale. dunav sva

    hiljadugodišnja voda koja se ponavlja koja nije nestala. kažem ja sam

    dunav. plivaću ga plivaće me. dunav put hodaće me. i danas je stalo u

    mene 20 kilometara puta. uveče smo balint i ja stigli u budimpeštu. ujutro

    ćemo za kesthelj. usput sam kupio jedan grozd i korigovao tekst iz poljske

    tako se putevi spajaju preklapaju. glavom sam u poznanju nogama u

    sentandreji. drugi put će biti obrnuto. hej sada se spojiše reči put i drugi put

    ista reč različito značenje. već koji put se pitam koji je ovo put. koliko puta

    će moje srce još da zaluta. još onoliko puta koliko je i drumova. dalje se

    svira i sutra nastavlja da hoda. pri povratku celim putem u brda

    pratila nas je ona ista kišica sa kojom sam danas počeo

    hodanje. jedno vreme sam danas u ruci nosio štap

    budimpešta 26. avgust 1993

     

     

    i

     

     

    dobrota je najvažnija

    dobri ljudi su jači od ratnika

     

     

    kao da sve postoji zbog te jedne pesme

     

     

    moje telo proslavlja sva ostala tela

     

     

    šta dalje da pišem isto je kao i gde dalje da hodam

     

     

    sam sam za sve same

     

     

    noge mogu i same da hodaju pustiš ih i one idu i nestaju

    noge same poznaju put. put je nogama kuća. noge su putu deca

     

     

    od onda ja hodočastim zemlju. milujem je svakim korakom milujem je kao svoju 

    majku i ženu... kad nogama stanemo na zemlju kao da dišemo. noge su pluća zemlji

     

     

    nije bilo sunca ali je sunce sijalo u vinu

     

     

    irony go home

     

     

    barem bi to umetnici mogli da razumeju da ne postoje

    umetnici nego samo veliki umetnici i umetnost sama

     

     

    i

     

     

    ružo lutanja

    ti si moj um koji

    žudi za svojim srcem

    i svojim telom koje i nije

    ništa i niko drugi nego

    sam bog

     

     

    i

     

     

    bože

    nežno nežno

    nežno nežno nežno 

    nežno nežno nežno te

    ljuljam na mojim

    grudima

     

     

     

     

     

     

     

    svako ko daje sebe neka je svet

    19. maj 2025.

    27560. dan mog života

     

     

    638/3015

     

    2028  široke ulice pune drveća na periferiji budimpešte. dok ovo

    zapisujem ispred mene su dve žene. približavam im se. obilazim ih

    čujem im glasove iza mojih leđa. ispred mene sada nema nikog

     

    2029  kao da sam juče umro. osećam to po miru koji nastupa posle velike patnje

     

    2030  tačnost je krivotvorenje zagrmeo sam od radosti kada sam pročitao

    ovu vajthedovu sintagmu. vrlo je blizu mom osećanju da su argumenti laži

     

    u naselju wekertelep osećam žal za celovitošću

    531. hodanje

    odhodam i zavučem se u malu ulicu prepunu zelenila i tamo u miru

    uživam u miru periferije. u jednostavnim kućama i baštama i ogradama

    preko kojih se prebacuje dvorišno drveće. na trenutak se osećam spokojan i

    zaštićen u tim ulicama u kojima ulazim u novogodišnju noć 1915 u kojoj se oko

    11 uveče vitgenštajn izdvojio sa bielerom sa oficirske svečanosti da nastave svoje

    razgovore i kada su ih oko 4 ujutru našli u vatrenom razgovoru njih dvojica su

    pitali da li je već ponoć. ja ulazim u to vreme kroz parčiće papira koje sam iskidao

    iz knjige i tako ih presavijene lakše čitam u hodu. kao da me tekst vodi jer je u

    mojim rukama ispred mog tela i on prvi nailazi na vazduh koji se širi oko nas

    jer kaže d. h. lorens ne nedostaje nam ni ljudskosti ni subjektivnosti ono

    što nam nedostaje jeste kosmički život sunca u nama i meseca u

    nama. ako možeš hodaj i preživi. neka te vode zvezde

    budimpešta 7. avgust 1993

     

     

     

    640/3013

     

    2031  jer tako mora da korača žena hazima hikmeta

    hazim hikmet

     

    2032  andrea batorfi iz múcsarnoka mi kupila drvene i vodene bojice i akvarel

    papir. nadam se da ću u radu hodanje. plivanje. preplivavanje nacrtati 12 lepih crteža

     

    nema nikakvog razloga

    532. hodanje

    ne reći ništa složenije od jednostavnosti

    disanja i hodanja. i zato nema razloga ni mom

    hodanju kao što nema razloga mom disanju. ili bolje

    rečeno dišem da bih živeo i hodam da bih živeo. da bi se

    proslavila večnost taj vrt boga potrebno je slaviti večnost

    života. i zato hodaj čoveče iako život nije večnost (i) život je

    tvoj dom. i nemoj misliti da su ulice ulice. gradovi gradovi. ljudi

    ljudi. geografija geografija. žena koja se danas sama udarala po

    bokovima da je ona žena koja se udara po bokovima. ne ne. to je

    sve samo život i ti devetoavgustovski čoveče hodaš po životu

    milo ti bilo ili se nebo crvenilo tvoje je da hodaš. i da ne hodaš

    ništa više od te jednostavnosti. i da ne bude ništa što će te

    odvojiti od tih koraka koji hodaju ka svemu. neka te

    vode zvezde. pa reči i jesu zvezdani put

    budimpešta 9. avgust 1993

     

     

     

    641/3012

     

    2033  voleo bih da mi neko popuši

    kaže čarls bukovski u pesmi bezglasna

    briga plave ljubičice. lepotu ovog

    stiha neću objašnjavati

     

    2034  duboke joj oči crno ispijeno lice staroj ljubljenoj prosjakinji

     

    2035  kako je samo muškarčevo mesto pored

    jedne žene kojoj je mesto pored jednog muškarca

     

    kad bi ta bogata voda ušla u moje telo

    533. hodanje

    da slažem se nije to hodanje više je to kruženje. više je

    to neko cvetanje nego kruženje. jeste ja hodam ali iza mojih

    koraka cveta ruža. a šta je to ruža. ona je nevidljivost. prisustvo

    nevidljivog. prisustvo koje se oseti tu blizu tek kao nečiji dah. i tamo

    daleko iza planine gde će se moje oči susresti sa nečim iako ne znam

    sa čime. plava ruža raste iza svakog koraka jer koraci su joj zemlja u koju

    je bačeno njeno seme u kojima ona pušta svoje korenje koji hranu uzimaju

    iz kretanja. i zato hodam jer hranim. hranim jednu plavu nevidljivu ružu koja

    raste. kao sve ove šljive breskve lubenice jabuke banane paprike paradajz

    koji su tako sazreli i tako puni slatke vode u sebi ali ja nemam onih papira

    i onih metalnih kružića koji se moraju dati da bi ta bogata voda ušla u

    moje telo. raste ruža a moji su džepovi prazni. pa reči i jesu

    zvezdani put. u praznim džepovima ima mnogo mesta

    budimpešta 10. avgust 1993

     

     

     

    642/3011

     

    2036  puno ljudi. hrane. odeće. saobraćaja. zgrada. seksa. to je grad

     

    2037  čekam veru ispred poslastičarnice lukač

    u andrašijevoj ulici i čitam knjigu o vitgenštajnu

     

    2038  vera nije došla a treba još kružiti kružiti

     

    onako pust spustio sam ruku ka preponama i šapnuo hej salaši

    534. hodanje

    prvi put u životu sam ušao u seksi radnju. u kabini ubacio 20 forinti i 10 sekundi gledao

    veličanstveno. kao na dlanu gola nepoznatost mi se pokazivala. bog neka je blagoslovi

    izašao sam na ulicu. neka je blagoslovi. svako ko daje sebe neka je svet. neka je svetica

    ona koja mi se za 20 forinti pokazivala koja je spremna da se upusti u moju strast bol i

    samoću. nosile su me noge i moje uspaljene misli. moja žudnja za telom žene. moja

    žudnja za ženom i primanjem za tim neodgonetljivim spajanjem u toploti nežnih

    vlaženja. to spajanje je herojstvo jedino. i zato sam bio miran hodajući sam

    jer nisam sam u meni je pesma. divljenje prema ženi. divljenje koje slavim

    hodanjem pored mirnih kuća u noći. budimpeštanska noć se meko lepi

    za mene i ja se osećam zaštićen u ogromnoj nezaštićenosti kojoj

    sam izložen. ja se radujem jer ljubav živi u meni. osećam je dok

    hodam. osećam da ljubavlju plodim sve žensko. muškarac

    sam i svoju ljubav nosim svetom. svaki moj korak je

    spajanje i molitva. u praznim džepovima ima

    mnogo mesta. hleb nasušni

    budimpešta 11. avgust 1993

     

     

     

    643/3010

     

    2039  u ponedeljak sam počeo da pišem jedno ljubavno pismo koje možda nikad neće doći

    onoj kojoj je upućeno i zato ono pripada i rečniku hodanja pod nazivom ljubavno pismo

     

    2040  ljubavno pismo

    kako mi nedostaje tvoje lice

    tvoj veliki nos. tvoje lice je za mene

    čitav svet. tvoja kruta kosa. kada ga

    gledam osećam mir jer ceo svet je pred

    mojim očima. kako mi nedostaju tvoje

    oči da me gledaju da ih gledam

    kako me gledaju...

    (iz rečnika hodanja)

     

    zri grožđe

    535. hodanje

    dani prolaze. hleb

    nasušni. bože spasi me

    budimpešta 12. avgust 1993

     

     

     

    644/3009

     

    2041  razgovarao sa prijateljicom pokušao da joj objasnim

    svoju situaciju nisam uspeo. dahom kojim sam objašnjavao ostajao

    sam svaki trenutak sve više bez daha. to je onaj momenat kada sam

    suočen sa osećanjem da ne postoji više nikakva šansa za mene

     

    2042  najteže je kad sve uradiš kako treba i ipak propadaš. ili je to sreća

     

    2043  na svom limenom lončiću u zatvoru terezijenštat gavrilo princip je urezao

    sledeći zapis ko hoće da živi mora umreti. ko je spreman da umre večno će živeti

     

    zakrpa

    536. hodanje

    ispražnjen sa osećanjem

    da nema mogućnosti za moj rad

    hodam preko lanchida. dunav treperi zlatnim

    sjajem milujući mi slepoočnice. tako je mnogo

    osporavanja tako mnogo ponižavanja. da li sve to

    mogu podneti. i da li je smisao u podnošenju tolikog

    podnošenja. ruža raste na velikoj odgovornosti. za

    odgovornost je potrebna budnost. za budnost ode sva

    snaga. sva snaga da bi zlatom trepereli talasi na dunavu

    koji čine ružu. bezizlaznost mi preti samo da me ne uhvati

    panika. u parku leže ljudi. sitni pijanac pujda svog velikog

    psa na malog psa krupnog vlasnika. dunav je kažu zagađen

    danas su mi promenili posteljinu i peškire. kada bih se sada

    mogao setiti neke smešne slike. možda mojih zakrpljenih

    pantalona među nogama koje sam sinoć krpio skoro jedan

    sat. nije zakrpa smešna nego ja koji sedim go na krevetu sa

    naočarima i nabadam po beloj zakrpi i crnim pantalonama

    ušivajući ih četvorostrukim koncem da duže izdrži

    možda to i nije smešno možda je to malo tužno

    možda to nije tužno možda je to samo

    krpljenje. bože spasi me. krpljenje

    velika stvar

    budimpešta 13. avgust 1993

     

     

     

    645/3008

     

    2044  psihologija svojim otkrićima omogućava psiholozima da truju svet

     

    2045  sada je baš (8. maja 1919) poginuo u avionskoj nesreći david

    pinset prvi i jedini vitgenštajnov prijatelj. izlazim na hellerovu ulicu

     

    2046  ponovo sam u hellerovoj ulici ali posle 15 km u nogama i vrelim suncem u meni

    zakrpa u pantalonama mi češe znojave butine. žuti tramvaj 29 se zlati na praznoj ulici

     

    2047  za mene prozno umetničko delo postoji samo utoliko ukoliko mi pribavlja ono

    što ću odsečno nazvati estetskim blaženstvom to jest osećanje da sam nekako negde

    povezan sa drugim stanjima postojanja gde je umetnost (radoznalost nežnost dobrota

    zanos) pravilo. nema mnogo takvih knjiga. sve ostalo je ili aktuelno đubre ili ono što neki

    nazivaju literaturom ideja a to vrlo često predstavlja aktuelno đubre u vidu ogromnih

    blokova gipsa koji se brižljivo prenose iz epohe u epohu dok se ne pojavi neko s

    čekićem pa valjano odalami balzaka gorkog mana ovih 88 reči mi je mirno

    izgovorio nabokov dok smo prolazili üllői ulicom tražeći hlad

     

    roman o ruži

    537. hodanje

    odhodao sam na ostrvo

    čepel. jedan pas koji je čuvao brdo

    lubenica je skočio iznenada na mene dok sam

    čitao u hodu. lanac mu nije omogućio da me dosegne

    ali me je toliko uplašio da me je oslobodio dela napetosti

    kroz sve dlake na mom telu celom kožom izlazio je nagomilani

    strah i briga. vreo dan me je sušio brzo. lepo osećanje slobode je to

    hodanje po kiši ili snegu. nema ti druge pa ti ostaje sloboda i radost da

    prođeš ono što ti se ne prolazi. ali da nisam prošao možda ne bih susreo

    nabokovljeve reči koje su me obradovale jer ih je izrekao afirmišući moj

    rad koji afirmiše radoznalost nežnost dobrotu zanos. svako leto sa

    ženom nabokov je odlazio u lov na leptire a ja evo već drugo leto lovim

    prazninu sa bezbrojnim primerima radoznalosti. neotkrivenim nežnostima

    retkim primerima neprimećene dobrote. lutajućim rojevima zanosa koji se

    motaju oko znojavog lica hodača ližući po belim tragovima čiste soli

    koja hrani i svedoči kako raste ruža i roman o ruži. osamdesetiosam

    vladimirovih koraka i 32.017 miroslavljevih reči (24 km) u jednoj

    vreloj božijoj suboti. krpljenje velika stvar. whereof one

    cannot speak thereof one must be silent

    budimpešta 14. avgust 1993

     

     

     

    647/3006

     

    2048  snažnim vodenim topom sa visoke dizalice u sedam

    uveče ljudi zalivaju drveće na brdu ispod citadele. tako treba

     

    2049  ako ti je korak dužine 75 cm onda hodaš

     

    7 km na sat ako hodaš kao da od nekog bežiš

     

    6 km na sat ako za nekim jako žuriš

     

    5 km na sat ako hodaš normalno

     

    4 km na sat ako hodaš sa nekim u lakom razgovoru

     

    3 km na sat ako razgledaš u hodu

     

    2 km na sat ako se razvlačiš kao umorna i žedna deca u letnjim danima

     

    onaj drugi most vodi na keleti stanicu

    538. hodanje

    družio sam se sa drugarima tiborom varadijem. želimirom

    žilnikom i vrućinom. od kojih mi je vrućina najstariji drug sećam

    je se po nepodnošljivoj žeđi i ispeklim dečačkim tabanima na vrelom

    asfaltu. danas mi se zavukla u grlo i čelo. grlo suši čelo vlaži. običan dan

    obično hodanje preko moskva tera dunavskim kejom preko petőfi hida. ulicama

    baross. aurora. deri. miksa. mátyás terom po kojima mlade prostitutke razgolićeno

    i nametljivo prodaju svoja tela. letnja vrućina je isterala ukućane iz kuća i oni zajedno

    sa kurvama uživaju na ulici naglas navijajući u pecanju mušterija. deca koja se igraju

    na ulici primećuju ove neobične devojke i rastu sa njima. načičkane gomile penzionera

    u parkovima igraju šah za kamenim stolovima. danas sam čuo kako je sudija r. r. (koji

    me je u ime naroda osudio 23. februara 1972 na godinu dana zatvora) pre godinu

    dana rekao prijatelju pa ne mislite valjda da sam ja stvarno mislio da je on

    kriv. whereof one cannot speak thereof one must be silent

    nogu pred nogu i kroz današnji dan

    budimpešta 16. avgust 1993

     

     

     

    648/3005

     

    2050  lepota čezne za dobrotom. ja čeznem za dobrotom

     

    2051  vidim jednog dečaka u narandžastim gaćama

    do kolena i prljavoj beloj majici kako žuri i briše suze

     

    2052  kad neka situacija zagolica maštu treba napustiti pisanje o njoj

     

    deca su potoci. tela su obale

    539. hodanje

    vrućina ne odstupa. traje. suši. opija. sve se

    usporava u vazduhu se razbaškarila zagađenost

    umorila se od neprestanog zagađivanja pa se odmara po

    svemu što se kreće i po svemu što se ne kreće. dve lepotice 

    u parku se ne kreću leže i sunčaju svoje velike grudi i kosmičke

    osunčane guzeve. dečak koji je brisao suze zadnji put ih je ubrisao

    ulazeći u prodavnicu. kroz otvorena vrata sam ga video kako je

    zamenjivao prazne flaše piva. zašto je on plakao. sećam se i moje

    se telo seća suza kojima sam tugovao kao dete. suze na suze. tuga

    u dečakovom telu je odmah dotakla tugu u mom telu. telo obale. kao

    i pre neki dan kada sam ugledao usamljenu devojčicu kako se igrala

    na hladnom crkvenom stepeništu. deca potoci. danas mi je igor

    pričao o lepoti bele pulsirajuće pupčane vrpce kojom se hranio

    tada već pet minuta stari dečak damjan živeći zaštićen pre toga

    devet meseci u aninom telu. bela pupčana vrpca je bila kao

    iznenadni sneg koji je 470 dana ruže lutanja pao dok smo

    igor i ja hodali ka planinama. nogu pred nogu i kroz

    današnji dan. suzan zontag došla u sarajevo

    budimpešta 17. avgust 1993

     

     

    i

     

     

    i zato hodam jer

    hranim. hranim jednu

    plavu nevidljivu ružu

    koja raste

     

     

    to spajanje je herojstvo jedino

     

     

    ja se radujem jer ljubav živi u meni. osećam

    je dok hodam. osećam da ljubavlju plodim 

    sve žensko. muškarac sam i svoju ljubav

    nosim svetom. svaki moj korak je

    spajanje i molitva

     

     

    ruža raste na velikoj odgovornosti. za odgovornost

    je potrebna budnost. za budnost ode sva snaga

     

     

    ja evo već drugo leto lovim

    prazninu sa bezbrojnim primerima

    radoznalosti. neotkrivenim nežnostima

    retkim primerima neprimećene dobrote

    lutajućim rojevima zanosa koji se motaju

    oko znojavog lica hodača ližući po belim

    tragovima čiste soli koja hrani i svedoči

    kako raste ruža i roman o ruži

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja

    ljubim

    ti

    tabane

    svih

    tvojih

    tabananja

    i

    tamburanja

     

     

    i

     

     

    bože

    nežno nežno

    nežno nežno nežno 

    nežno nežno nežno te

    ljuljam na mojim

    grudima

     

     

     

     

     

     

    trošeći svoje telo hranim telo života

    17. maj 2025.

    27558. dan mog života

     

     

    630/3023

     

    1996  vreo dan čitam vitgenštajna ponovo posećujem grob franca kafke

     

    1997  desetak mladih ljudi na kafkinom grobu i jedna beba. jedan slikar vodenim bojama...

     

    1998  hodajući ulicama londona 1914 pred rat rasel je bio iznenađen kako

    su obični ljudi žene i muškarci uživali u očekivanju rata. da da. to je to

     

    1999  jedna breskva 5.5 korune. druga breskva 9.5

    korune. treća breskva 7.5 korune. između sunce i znoj

     

    zadnjeg vikenda

    524. hodanje

    zadnjeg vikenda u julu mesecu 1914

    godine kada je austro-ugarska objavila rat srbiji

    vitgenštajn je razgovarao sa ludvigom fon fikerom o novcu

    koji je odlučio da pokloni talentovanim ljudima zamolivši fikera

    da napravi izbor. najveći deo novca su dobili rilke trakl i dalago. ja

    sam se spuštao ka vltavi znojeći se i misleći na sutrašnje hodanje

    prelazio sam preko železničkog mosta jedna dugonoga mlada žena

    mi je dolazila u susret. mimoišli smo se na polovini mosta. okrenuo

     sam se za njom u rukama su mi bile stranice iz vitgenštajnove

    biografije. vltava je tekla sporo. njene duge noge su zauvek

    nestajale iz mog života. kako se susreću ljudi i događaji to

    je jedna od stvari o kojoj ne treba razmišljati nego u

    tome uživati. pišem tako da osetiš moju vernost

    i odanost tebi. već 23 godine osećam kako

    je vitgenštajn novac dao i meni

    prag 30. jul 1993

     

     

     

    631/3022

     

    2000  kad se vratim sa hodanja pogledaću u prvu knjigu ruža lutanja šta sam zapisao

    pod brojem 1000. brojevi ne prestajte. povezujte. pevajte. (ruže oko tramvajskih šina

    na ž. stanici u segedinu zapisao sam pod brojem 1000. 325 dana ruže lutanja)

     

    2001  izlazim iz linije crvenog metroa i tek onda primetim da je žena

    koju sam gledao u metrou luda. gledao sam je jer je imala čisto pametno

    lice i bila obučena na neki siromašan i elegantan način. i onda sam video

    kako hodajući staje na neke ploče a neke izbegava. kako propušta putnike 

    na pokretnim stepenicama i onda se iznenada priključuje. čista matematika

    možda je ona jedan od 36 pravednika koji čuvaju svet

     

    2002  novi veliki pano sa tipom koji reklamira camel. vidim ga u njegovom putovanju kroz

    prašumu u svim zemljama kroz koje sam hodao. postao mi je prijatelj i saveznik u hodanju

     

    2003  počinjem da hodam 36 kilometara za bosnu u botaničkoj bašti

     

    2004  trošeći svoje telo hranim telo života

    (posvećeno svim ljudima i svemu živom i neživom u bosni)

     

    2005  svako se telo hrani iz života i zato je potrebno hraniti život

     

    2006  vetar liže travu i kosu dečaka

     

    2007  suva kora otpada sa drveća

     

    2008  nekoliko deda hoda sa unucima po bašti

     

    2009  ljudi me primećuju i misle da sam čuvar botaničke bašte

     

    2010  više od tri sata ćutim. u međuvremenu je padala kiša. čuvao sam kišu

     

    2011  ćutim jer se mučim. daleko je bilo 36 kilometara. sada na 25 kilometru je malo lakše

     

    2012  ishodao sam ih

     

    2013  hodam do vltave a po kamenoj kaldrmi blešti sunce

     

    2014  telo

    telo je telo duha. telom

    se izražava mera i zato se

    jedino telom stiže do boga. da li je

    to njegova krivica to uspravljanje kada

    se posle dva sata hodanja telo zagreje i

    prokrvi milina je biti u njemu. ni u čemu se

    sloboda ne može dodirnuti kao u tom ugrejanom

    telu. ja sam u njemu ali ono je ogromno nema mu

    granice. moje telo je spojeno sa svetom. dobra tela

    stvaraju dobre ljude. sva tela su dobra. volim svoje

    telo jer mi ono dozvoljava da ga maltretiram do smrti

    ne buni se. ponekad u toku dana ja ga spustim da

    legne i da se odmori od mene. tada osećam kako

    me boli. boli da preboli. telo je obnavljanje

    transformator. mir. mir svetu. kako ono

    ponekad žudi za telom žene

    (iz rečnika hodanja)

     

    jebeš zemlju koja bosne nema

    525. hodanje

    36 kilometara hodanja po botaničkoj bašti u pragu

    tiho je jutro u kuhinji jesike horvatove odakle polazim na

    hodanje. tridesetšest pravednika čuvaju ovaj svet čuvaju a 

    da to ni ne znaju. ovo je za mene jedno od najlepših predanja o

    ljudskoj suštini i suštini bivanja. zato ću hodati 36 kilometara. hodaću

    za bosnu. kad kažem za bosnu mislim na sve ljude u njoj i na sve živo

    i sve neživo u njoj. kad kažem bosna mislim i da će ona preživeti i da će

    svi u njoj živeti misleći da je bosna ono što svako od njih misli da je bosna

    kad kažem bosna mogu reći i dete ili svet ili bilo šta drugo. hodaću po

    botaničkoj bašti jer je u njoj svet biljaka iz celog sveta. to zajedništvo to

    mnoštvo različitog a tako istog. to veliko i malo zajedno. ta briga ljudi o bilju

    i ta zemlja koja hrani i ta voda koja hrani i to bilje koje raste i raste sve je to

    na jednom mestu i to je pravo mesto da u njemu hodam za bosnu. finoća

    biljaka i njihova osetljivost su najbolji za poruku. poruka je rast i život

    su nezadrživi. i otišao sam iz tihe kuhinje i ne bez muke ishodao

    današnji dan. sada me boli telo. svi moji današnji koraci su

    ponavljali jebeš zemlju koja bosne nema. već 23 godine

    osećam kako je vitgenštajn novac dao i meni

    jebeš zemlju koja bosne nema

    prag 31. jul 1993

     

     

     

    633/3020

     

    2015  pišem ovu knjigu sa strpljenjem kojim želim da spojim poeziju roman dnevnik i

    religijsko-mistički tekst. poezija je lepota i nežnost. roman je humor i muzika. dnevnik je

    mudrost i iskrenost. religijsko-mistički tekst je sloboda i božansko. da li mi to uspeva

     

    noć je punog meseca

    526. hodanje

    ponovo pišem u vozu. polazak u 22:43

    876 kruna. voz broj 375 prag - budimpešta

    noć je. voz piči kroz noć. voz krevet druga klasa. u

    kupeu sa dve mlade nemice koje spavaju. noć je topla 

     kroz otvoren prozor ulazi sveži vazduh hladi mi bosa stopala

    danas na hodanju ništa samo hodanje. hoda čovek sve u šesnajst

    dan vreo ali su me spašavale one strane ulica koje su bile u hladu

    vitgenštajn je u ratu. prijavio se sam otišao da bi se spasao. bio licem

    u lice sa smrću. ja ne verujem u rat. rat je kao fenomen iscrpljen. rat

    živi kao prošlost. ničija smrt ne može doneti nikome pobedu. samo

    bog stvaralaštvo i rađanje. ponavljam bog stvaralaštvo i rađanje

    ja ne verujem u ideju o neprijatelju. ja verujem u jedan jedini

    i jedinstven život. o tome peva ruža lutanja. jebeš zemlju

    koja bosne nema. kroz prozor voza vidim i u tamnoj

    noći je uvek negde neko svetlo 

    voz prag-budimpešta 2. avgust 1993

     

     

     

    634/3019

     

    2016  leto u budimpešti. varadijevi stari prijatelji. znoj i mađarski jezik

     

    2017  uvek kad promenim zemlju i jezik malo bludim

    a i neispavan sam što jeste jeste da se ne lažemo

     

    paralelno jutro

    527. hodanje

    jutros sam iz voza gledao dunav

    kako je bio dostojanstven u ovoj ravnici. u

    jednom trenutku paralelno sasvim blizu jedno

    drugom su se pružali reka put i pruga. uživao sam u

    njihovoj lepoti. zamisli reku. zamisli put i zamisli prugu

    samo ih zamisli. ja ne želim ništa drugo nego da ti osetiš

    tu vodu koja se kreće samo napred i napred. da osetiš put

    po kome velikom brzinom vozila idu u jednom pravcu a druga

    vozila isto takvom brzinom idu u drugom pravcu. zamisli tu

    blizinu kojom se mimoilaze. zamisli sva ta srca koja onako

    mala kao pesnica kucaju pri tim brzinama. zamisli neki

    mocartov koncert za klarinet u tim kolima. kažem

    samo zamisli. kroz prozor voza vidim i u tamnoj

    noći je uvek negde neko svetlo. a o vozu

    da ni ne govorimo

    budimpešta 3. avgust 1993

     

     

     

    635/3018

     

    2018  još jednom su se tu dokazali naši hrabri... još jednom su potvrdili da je

    politika našeg... smejemo se tibika i ja ovim rečenicama kojih je puno u udžbenicima

     

    2019  miriše debela hladovina

     

    2020  davanje je primitivniji oblik od primanja

     

    agata. alicija. jacek. anka. vitek i remek u budimpešti

    528. hodanje

    pun mesec sija a pomažu mu zvezde pevaju jacek vitek anka i agata na dunavskom

    keju u budimpešti. moji varšavski prijatelji koje susretoh u jednoj sporednoj ulici danas

    petnaest minuta smo se smejali od čuđenja kako smo se tačno u minut sreli na tom mestu

    za koje nismo ni znali da postoji. nisam digao glavu ka nebu i zahvalio se ali to sam osećao

    i evo ih sada pevaju sa strašću sa kojom uvek pevaju moje oči još ne znaju samo se

    pretvaraju. a bio je topao današnji dan hodao sam sa tibikom. kako je on lep dečak. na 7

    8 kilometru i vrućinčini je pomislio ovog puta neću izdržati ali mi to nije rekao nego je

    hodao dalje i onda mi je tu rečenicu koja ga je kolebala rekao na 20 kilometru

    kada smo posao obavili. bravo muzičari. bravo dečače. a o vozu da i ne

    govorim. duboko u noć vraćam se na spavanje

    budimpešta 4. avgust 1993

     

     

     

    636/3017

     

    2021  i jesam da bih bio svi ljudi

     

    2022  odakle dolazi toplota odatle dolazim i ja

     

    2023  stojim na beogradskom keju u budimpešti i slušam kako i ovo veče

    jacek vitek anja i agata sviraju i pevaju. remek i alicija su u pozadini oslonjeni

    na ogradu. tramvaji na ovom delu trase voze polako. letnje večeri pored vode

    ne znam zašto sam se baš sada setio geze čata. verovatno jer sam

    osetio kako je i on ovim kejom hodao pre 80 godina

     

    jedna je ruža rekao je sinoć vitek

    529. hodanje

    gledajući jednu devojku iz australije kako je slušala

    muziku viteka jaceka anje i agate i videvši ono što joj je bilo na

    licu osetio sam čovek je apsolutno kosmičko biće. naše postojanje

    ovde je dokaz o postojanju kosmosa koji nas rađa i na ovoj planeti

    zemlji. dok smo slušali muziku doktor ahmet iz istanbula koji živi na 50

    metara kod drugog mosta na bosforu je rekao ne znam zašto ali dok ih

    slušam suze mi krenu same. tako je to izgleda sa suzama. i meni suze

    kreću same. danas sam saznao da je 3. novembra1914 georg trakl

    umro od prevelike doze kokaina između ostalog čekajući da ga

    vitgenštajn poseti u bolnici koji je i došao dva dana posle

    traklovog odlaska. duboko u noć vraćam se na

    spavanje. gde ste devojčice traže vas dečaci

    budimpešta 5. avgust 1993

     

     

     

    637/3016

     

    2024  izgleda da sam ipak živ. posle toliko odbijanja kako se može uopšte živeti

     

    2025  sve boli od usamljenosti. po ovoj ulici sam zimus gazio

    neki drugi sneg sada kao i onda sam gazim sivi topli asfalt

     

    2026  razbijen naiđem na ulice u kojima rade prostitutke. mlada u

    belom pripijenom dresu osmehuje se šoferu kamiona pozivajući ga

     

    2027  preselio sam se u ulicu ruže broj 5 u đački dom. u malu belu bolesničku sobu

     

    više od toga ne mogu

    530. hodanje

    više od toga ne mogu danas mi je

    stiglo u pismu. više od toga ne mogu refren

    je koji se svuda čuje. da li je to stvarna mera ili je

    to način da se sačuva postojeće stanje stvari. ko to

    zna. tek više od toga ne mogu stavlja me u situaciju da

    takođe više ne mogu. to jest da sledi kraj ili da ne znam

    kako da nastavim (only trough a miracle can my work

    succeed kaže ludvig vitgenštajn). tek ljubio bih je ljubio

    bih je i sve što ona jeste bih ljubio. ljubio od ljubavi se

    ubio. eto ti život pa hodaj po njemu. hodaj po tom

    blatu od nemoći. hodaj po toj pustoši od ljubavi

    hodaj dok te svet odbija. ako možeš hodaj

    više od toga. gde ste devojčice traže vas

    dečaci. ako možeš hodaj i preživi

    budimpešta 6. avgust 1993

     

     

    i

     

     

    već 23 godine osećam kako

    je vitgenštajn novac dao i meni

       

     

    brojevi ne prestajte. povezujte. pevajte

     

     

    pišem ovu knjigu sa strpljenjem kojim želim da spojim

    poeziju roman dnevnik i religijsko-mistički tekst. poezija 

    je lepota i nežnost. roman je humor i muzika. dnevnik

    je mudrost i iskrenost. religijsko-mistički tekst je

    sloboda i božansko. da li mi to uspeva

     

    ja ne verujem u rat. rat je kao fenomen iscrpljen. rat živi

    kao prošlost. ničija smrt ne može doneti nikome pobedu...

    ja ne verujem u ideju o neprijatelju. ja verujem u jedan

    jedini i jedinstven život. o tome peva ruža lutanja

     

     

    davanje je primitivniji oblik od primanja

     

     

    i jesam da bih bio svi ljudi

     

     

    i

     

     

    ružo lutanja

    ti si moja gertruda

    stejn i moj ludvig

    vitgenštajn još iz

    mladosti

    moje

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja ti si

    venčanje

    reči

    i

    broja

     

     

    i

     

     

    ružo lutanja

    ti si 37 pravednica

    koja čuvaš neguješ

    i ljubiš ovaj i onaj

    svet

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja

    ti si večni

    mir svih

    bića

    u

    svakom

    biću

     

     

    i

     

     

    ružo lutanja

    sestro ubogih ti

    si sećanje na

    bratstvo

    ubogih

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja

    ti si

    čednost

    lepote

    lutanja

    i

    odanost

    dobrote

    ruže

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja

    ti si

    besmrtno

    iskupljenje

    ružom

    i

    iskupljenje

    besmrtnošću

    lutanja

     

     

    i

     

     

    bože

    nežno nežno

    nežno nežno nežno 

    nežno nežno nežno te

    ljuljam na mojim

    grudima

     

     

     

     

     

     

    ja sam onaj sa kojim počinje

    16. maj 2025.

    27557. dan mog života

     

     

    619/3034

     

    1969  ja sam onaj sa kojim počinje

     

    1970  nadam se da će doći dan kada će svi reći da sam njihov

     

    1971  olovke

    olovke su moja zajednica

    olovke u boji. one govore o spektru

    mene spektar privlači ja se od njega učim

    od lude do sveca. od plave do crvene i žute

    od perverzije do sakralnosti i natrag do lišća

    treperenja. sve leluja rekla bi ona. olovke zarezujem

    nožićem a ponekad se dok hodam polome srca a meni

    žao da ih bacim pa ih nepotrebno čuvam. kada se vratim

    sa hodanja većina olovaka se prepolovi. nestale su u

    slikama. u nemačkoj sam kupio osamnaest nijansi plave

    i petnaest nijansi zelene. udruženje mojih olovaka je

    jedino udruženje čiji sam član. radosni član. njihove

    kongrese (ona besomučna i nežna trljanja po

    hartiji) podržavam potpuno. olovkama u

    boji crtam samo crteže sa hodanja

    (iz rečnika hodanja)

     

    rečenice su mi nekad tvrde od stida

    517. hodanje

    odužilo se hodanje u toplom danu sa temperaturom

    koja me znoji. košulja mi je mokra. gledam vltavu i tražim

    mesto gde da uzmem vodu iz nje i gde da uspem vislu u nju

    mokra je. telo se napreže da izdrži. veliki labud se nakostrešio 

    dok sam prolazio pored njega. dobio sam lepo pismo od

    g. arpada genca predsednika mađarske. po koja krupna

    kap kiše završava ovaj dan. nekad kad se zemlji 

    ne spava. po koja krupna kap kiše

    prag 19. jul 1993

     

     

     

    620/3033

     

    bolestan

     

    vitamin c

    po koja krupna kap kiše. jedna za drugom

    prag 20. jul 1993

     

     

     

    621/3032

     

    bolestan

     

    čaj od šipka

    jedna za drugom. rečenice su kao kiše

    prag 21. jul 1993

     

     

     

    622/3031 

     

    bolestan

     

    superpyrin

    rečenice su kao kiše. rečenice za rečenicom kao kaplje za kapljom

    prag 22. jul 1993

     

     

     

    623/3030

     

    1972  posle tri dana ponovo hodanje. hodanje je zaštita

     

    1973  gledam zeleno voće na drveću

     

    1974  još da je malo viši svašta bi izvadio iz velikih kontejnera za đubre ovaj stari čovek

     

    oči ulice

    518. hodanje

    hodam. ćutim. posmatram

    crtam. čitam. korigujem tekstove

    upadam jednom patikom u blato. brišem

    znoj sa čela. odem u zatvorenu ulicu pa se vraćam

    brišem patike o travu. kupujem dve breskve. zavezujem

    pertlu oslonivši nogu na drvenu saksiju. gledam koliko sam

    kilometara prešao. gledam vltavu. uzberem jednu jabuku. pitam

    koliko košta karta do budimpešte. prepoznajem ulice prodavnice

    zgrade mostove slapove crkve. sunce (znojim se). oblačno sa vetrom

    (malo mi je hladno) već se skupljaju ljudi za večerašnji koncert igija

    popa. ulazim u šesti sat hodanja. osećam umor. gledam kako dva

    mladića gledaju u lepe noge i zadnjicu mlade devojke ali sve

    više i ja gledam u nju. rečenica za rečenicom kao kaplje

    za kapljom. ali nam je brzo nestala sa očiju i

    ulice i ušla u jednu kuću

    prag 23. jul 1993

     

     

     

    624/3029

     

    1975  žena uči malo kuće da joj se vrati

     

    1976  isto kao i po lišću vetar prelazi po njenoj kosi

     

    1977  hteo je da zavije cigaru ali mu je duvan ispao. spava 

    starac na klupi ipak duvanski papir mu još treperi među prstima

     

    1978  hodam botaničkom baštom. žao me je što život nisam

    posvetio bilju ali nadam se da ga posvećujem milju. (samo za

    svedočanstvo pčele doleću na medonosno bilje gledam ih kako

    rade po majčinoj dušici. na lavandi veliki braon bordo leptir)

     

    1979  nisam ja političko biće nego hodačko. hodačko biće koje hoda i peva

     

    1980  niz veslo curi i kaplje voda u vltavu

     

    1981  sve što vredi u životu ili je zabranjeno ili se deblja 

    od toga ili je amoralno dozvolila mi je jesika da je citiram

     

    predeli i prostranstva utisnuti u bilje

    519. hodanje

    bogat unutrašnji život se budi u meni s vremena na vreme

    i tada se rađaju nove slike nove ideje nove odluke. popunjava

    se novi deo u mozaiku. luk mosta se uvećava. danas mi se sve

    to otvorilo za vreme hodanja u botaničkoj bašti. snaga zemlje. vode

    vlage. svog bilja. predela i prostranstava koji su utisnuti u razne vrste

    drveća. kaktusa. velikih listova. vodenih cvetova. sva ta snaga mi

    se pokazala kao slika svemira. jedinstvenost. ali nam je brzo

    nestala sa očiju i ulice i ušla u jednu kuću. hodaću

    ponovo po ovoj botaničkoj bašti

    prag 24. jul 1993

     

     

     

    626/3027

     

    1982  ritam spašava

     

    1983  na svakom koraku podrhtavaju joj njeni mladi mišići

     

    1984. ritam

    (u ovom izdanju rečnika koje ja imam ritma nema nigde

    izgleda da se izgubio. ne znam kako da to rešimo - n.č.)

    (iz rečnika hodanja)

     

    eto razloga mom pisanju

    520. hodanje

    sasvim je sigurno da nemam svakog dana

    razloga da pišem ali je takođe tačno da ja ni svakog

    dana nemam razloga da hodam pa ipak hodam. i kao što

    se to bezrazložno hodanje svaki dan ipak pretvori u postojanje i

    samim tim se osmisli i nađe svoju bezrazložnost ne u razložnosti

    nego u samom postojanju tako se i ovi tekstovi na kraju utapaju u

    knjigu koja ni o čemu drugom i ne govori nego o samom svom

    postojanju. postojanje jedne knjige koja postoji jer govori o

    postojanju. hodaću ponovo po ovoj botaničkoj bašti

    eto razloga mom hodanju

    prag 26. jul 1993

     

     

     

    627/3026

     

    1985  nekoliko crvenih tramvaja (strašnice

    nadraži br. 24) parkiranih u zelenom luku drvoreda

     

    1986  u ružičnjaku. ruže su kultivirane visoko pa cvetaju visoko na drveću

     

    1987  korigujem hodanje iz budimpešte. priđe mi jedan englez i pita

    kako da dođe do kampa. izvinim mu se jer nisam iz budimpešte. (izvini prag)

     

    1988  šišanje. 58 kruna

     

    još tri hiljade i dvadeset šest dana

    521. hodanje

    kad krenem na hodanje odmoran sam i čist. i onda korak

    po korak umor i znoj čine svoje. ja između lutam. postajem

    ruža. eto razloga mom hodanju. koren su mi koraci. stabljike telo

    trnje nevolje. cvet motivi hodanja. tragovi koraka miris ruže ukupni

    fizički mentalni i duhovni procesi na ruži lutanja. tako se postaje ruža

    ruža lutanja. ruža življenja. ruža umetnosti. tako hodam i posrćem

    tako dečakom postajem. verujući u svaki od 3.026 dana koji su

    preda mnom. verujući da ruža iz glave cveta. verujući da cveta

    iz onoga što radim. verujući u ono što radim i kada sam slab

    i kada sumnjam i kada me sujeta baca glavom o zid i kada

    me stidovi poništavaju. strahovi unižavaju. uplašena

    savest parališe. eto razloga mom hodanju

    krenuću i sutra

    prag 27. jul 1993

     

     

     

    628/3025

     

    1989  mislim da u nemačkoj u vreme od 1918 do 1933

    godine a posebno 1933 nisu toliko zakazale mase nemačkog

    naroda već upravo inteligencija. mislio sam da je krajnje vreme da se

    taj deo građanstva upozori na svoje političke obaveze reči su hansa šola

     

    1990  nažalost inteligencija uvek zakazuje

     

    1991  hodaj miroslave

     

    savest ruže

    522. hodanje

    prolazio sam danas malim

    ulicama u kojima nema nikog a samo

    na pedesetak ili stotinu metara od glavnih ulica

    oko staromjestskih namesti prepuno sveta. kao što

    voda teče birajući najlakši put i ljudi se tako kreću u želji

    da se uliju što pre u more gomile. hodao sam ponovo po

    botaničkoj bašti pripremajući se za subotnje hodanje. hodao

    sam ulicama rumunskom. jugoslovenskom. poljskom. francuskom

    ruskom. hodao sam kao i svaki dan ja koji svojim hodanjem pravim

    ružu na tlu evrope. boja ruže lutanja je plava jer su plave ruže simbol

    nestvarnog jer se od plavog neba plavi i cela zemlja. od neba plavih

    mora i plavih okeana (lotreamonovog okeana) plavi se plava zemlja

    kažem hodao sam ja plava ruža i sa uzbuđenjem saznao za belu ružu

    koju su činili sestra i brat sofija i hans šol i kristof probst poubijani

    22. II 1943 jer su apelovali na akademske građane podsećajući

    ih na njihove političke obaveze. obaveze savesti prema

    diktaturi adolfa hitlera. krenuću i sutra. savest

    je lepota lepota savest

    prag 28. jul 1993

     

     

     

    629/3024

     

    1992  velika količina mojih misli i duhovnog života

    ostaje u prostoru oko mene. tako se hrani okolina

     

    1993  osam uveče još je sunce visoko. hodam mirnim čistim naseljima

    strašnice malešice na periferiji praga. punoća dana koja sluti predvečernji

    spokoj. spokoj u gradu je tih ne čuje se. u prirodi se čuje odjekuje kosmosom

     

    1994  kosmos vasiona svemir nijedna od ovih

    reči ne govori o mom osećanju te velike plaveti 

     

    1995  ja želim da delo i iskupljenje idu zajedno

     

    veran sam ti

    523. hodanje

    odem niz ulice i vratim se

    uz ulice. kupim jedne čarape i kartu

    za budimpeštu. između se sretnem sa mirom

    erdevički i odemo na kupanje. prvi put ove godine

    golo telo na suncu i vazduhu. prvi put u vodi. mislim da

    sam mnogo pisao o vodama ove godine ali je tek sada osećam

    po celom telu. oslobađa me. sa mirom pričam o prvoj knjizi ruže

    lutanja. popodne je tiho. all the propositions of logic are generalizations

    of tautologies and all generalizations of tautologies are propositions of

    logic. there are no other logical propositions. i regard this as definitive)

    piše vitgenštajn raselu 1913. vraćajući se okupan i osunčan večernjim

    suncem tražim snagu u sebi da izdržim u ovom načinu na koji pišem

    pišem kao da se prvi put piše. kada nije potrebno više reći od

    najjednostavnijeg. kao kada se za vodu kaže voda. za

    hodanje hodanje. a za iskušenje podneti ga i nastaviti

    savest je lepota lepota savest. pišem tako

    da osetiš moju vernost i odanost tebi

    prag 29. jul 1993

     

     

    i

     

     

    nadam se da će doći dan

    kada će svi reći da sam njihov

     

     

    nisam ja političko biće nego hodačko. hodačko biće koje hoda i peva

     

     

    ritam spašava

     

     

    i kao što se to bezrazložno hodanje svaki

    dan ipak pretvori u postojanje i samim tim se

    osmisli i nađe svoju bezrazložnost ne u razložnosti

    nego u samom postojanju tako se i ovi tekstovi na kraju

    utapaju u knjigu koja ni o čemu drugom i ne govori

    nego o samom svom postojanju. postojanje jedne

    knjige koja postoji jer govori o postojanju

     

     

    ruža lutanja

    ruža življenja

    ruža umetnosti

     

     

    savest je lepota lepota savest

     

     

    velika količina mojih misli i duhovnog života

    ostaje u prostoru oko mene. tako se hrani okolina

     

     

    punoća dana koja sluti predvečernji

    spokoj. spokoj u gradu je tih ne čuje se

    u prirodi se čuje odjekuje kosmosom

     

     

    kosmos vasiona svemir

    nijedna od ovih reči ne govori 

    o mom osećanju te velike plaveti 

     

     

    ja želim da delo i iskupljenje idu zajedno

     

     

    tražim snagu u sebi da izdržim

    u ovom načinu na koji pišem pišem kao

    da se prvi put piše. kada nije potrebno više

    reći od najjednostavnijeg. kao kada se za

    vodu kaže voda za hodanje hodanje a

    za iskušenje podneti ga i nastaviti...

    pišem tako da osetiš moju

    vernost i odanost tebi

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja

    izdrži izdrži

    i sve i svakog

    u sebi čuvaj

    neguj i

    ljubi

     

     

    i

     

     

    bože

    nežno nežno

    nežno nežno nežno 

    nežno nežno nežno te

    ljuljam na mojim

    grudima

     

     

     

     

     

     

     

    ide čovek. to sam ja

    15. maj 2025.

    27556. dan mog života

     

     

    608/3045

     

    1939  na zemlji se zeleni zeleno na nebu se plavi plavo

    tridesetak crnih vrana u zelenom. u plavom grozdovi belih oblaka

     

    1940  kad staro drvo još raste punom snagom a iznutra već više ne postoji

     

    1941  kad takvo drvo ljudi leče i zalečе

     

    o nikakvom petru panu ovde nije reč

    508. hodanje

    ide čovek. to sam ja. kao i svaki drugi čovek ali nije

    ovaj se raspada od nekog nedefinisanog bola. da stvarno

    šta me to tako pati. odsustvo ljubavi i sujeta. odsustvo je kao

    pustinja i zato ja hodam pustinjom. sujeta je put ka večnoj smrti i

    zato ja hodam i umirem. sve u svemu ide čovek ulicama varšave a

    on u stvari ide ulicama pustinje i on u stvari umire ipak treba reći i

    rađa se. uostalom ovo je spomenik anonimnim snagama ljubavi

    a patnja anonimnih je uvek bila velika. i ovaj se spomenik zove

    stahura. a stahura je bio siroče. zašto. koga je to voleo koga

    iskupljivao kome se molio. koliko je plaveti potrebno da bi

    se ublažila samoća. peva elvis kostelo. da stignem do

    kreveta i sna. i danas kao juče

    varšava 8. jul 1993

     

     

     

    609/3044

     

    1942  ptica u kljunu odnosi hranu. počinjem da čitam 42

    teksta iz ruže lutanja za 42 godine edvarda stahure. prvo ću čitati

    ovom drvetu (14:50 h) na mirnoj površini vode. plavom drveću...

     

    1943  iscrpljenost

     

    1944  već petu noć je ovde u sobi na prenoćištu mark

    momak iz holandije. putuje i piše svoju prvu knjigu

     

    i jedna kap je pala u vodu

    509. hodanje

    išao sam da čitam drveću. travama. mirnoj

    površini vode i četrdesetdvema godinama edvarda

    stahure. prvo sam čitao jednom drvetu zagrlio sam ga

    i govorio mu reči koje sam napisao u londonu. čitao sam

    velikoj površini trave. nekolikim klupama. kanti za đubre. na

    malom mostu sam čitao lokvanjima i trskama tekstove koje

    sam napisao u atini. suze su mi krenule i jedna kap je pala u

    vodu. i onda sam odustao. osetio sam da je bolje da odustanem

    da je to u mojoj iscrpljenosti prirodnije i krenuo sam da se vraćam

    u širokom luku. kupio sam pola kile trešanja i gaće za kupanje. na

    mokotovu je policija okružila ceo kvart jer je neko opet napao

    jednu ženu. vuk drašković i njegova žena su pušteni iz

    zatvora. svakodnevno hodanje je napor a samoća u

    tome još veća. i danas kao juče. osetio sam

    da je bolje da odustanem

    varšava 9. jul 1993

     

     

     

    610/3043

     

    1945  hodam kroz šumu. na radiju čujem stevana tontića

    govori u berlinu o svom životu u ratnom sarajevu. bol užas...

     

    1946  zašto ja toliko žudim za ženom

     

    kilo trešanja 14.000 zlota

    510. hodanje

    vreo dan hodam kroz nova betonska naselja

    znojim se. snaga mi se malo vratila. ulazim u šumu

    skidam majicu i osetim prijatnost po koži. šumske staze su

    tihe i u njima spava prijatnost. lišće i grane me grebu po čelu i

    grudima. izlazim iz šume u polja. polja blešte na suncu. zri pšenica

    neverovatno daleko odem a ipak se vratim. ne izgubim se. čudno

    lepo. kao konj koga sam gledao. napadaju ga mušice i on ih repom

    i podrhtavanjem mišića tera. puno muva mu je bilo na donjim

    očnim kapcima. krenuo je ka meni zastao i gledao me

    osetio sam da je bolje da odustanem. video sam

    danas mladi kupus kako se rascvetava

    varšava 10. jul 1993

     

     

     

    612/3041

     

    1947  lutanje je umetnost spasavanja boga. jer bog je

    spreman i da propadne. u toj njegovoj spremnosti je ljubav božija 

     

    1948  stojim i gledam kako konj jede travu i cveće na ogradi

     

    1949  kad sam se vratio u sobu mark mi je doneo

    žutu ružu i stavio u flašu sa vodom i napisao

     

    ova ruža će polako uvenuti

    a tvoja će postati sve jača

     

    hoće ako izdržim. malopre

    sam osetio ne mogu više

    poludeću. zapisujem

    to da ne bih

     

    obrasle trskom i prepune lokvanja

    511. hodanje

    hodao sam oko velike vodene bare obrasle trskom i

    prepune lokvanja. ljudi su pecali. patka je vodila u vodu pačiće

    ptice su nadletale vodu. drveće je bujalo u visinu i zelenilo. voda

    tamna. barska. stojeća voda koja se čisti sama sobom. znam taj

    miris iz detinjstva. miris vodenog bilja i tople vlage u vazduhu. baru

    nisam mogao obići jer je visoka trava bila pod vodom od jakih kiša

    vratio sam se istim putem i sve je bilo u istom stanju kao i malopre

    mladi pecaroš oslonjen o svoj mali auto gledao je netremice dva

    pera u vodi. stari pecaroš je čučao i polako bacao u vodu mrvice

    hleba. jedan gospodin sa naočarima je sedeo na maloj stolici

     sa gumenim čizmama u vodi. bio je ponedeljak 12. jula 1993

    godine i mogao je to biti bilo koji dan. bilo kada u prošlosti

    ili budućnosti. video sam mladi kupus kako se

    rascvetava. kako me odmara ova rečenica

    o ponedeljku 12. julu 1993 godine

    varšava 12. jul 1993

     

     

     

    613/3040

     

    1950  i spas dolazi u trenutku

     

    1951  zeleno narandžasta štofana kravata na grudima starog

    gospodina i njegov slamnati šešir. vetar duva i njemu i meni

     

    1952  spuštam svoje desno rame okrećem se unazad podižem

    glavu i zabacujem pogled u crne teške oblake nad varšavom

     

    1953  kupio sam knjigu rej monka o vitgenštajnu (636 str.)

    da bih učio engleski. povremeno ću izveštavati o ludvigu

     

    sve na njenom licu piše

    512. hodanje

    kupio sam knjigu o vitgenštajnu i počeo

    da je čitam. engleski mi je loš jer sam ga uvek

    učio sam i nikad nisam razgovarao. ali ipak razumem

    jer mnogo reči često znači jednu misao i kada razumem tu

    misao sve reči ne moram ni da znam. i nogu pred nogu stigao

    sam do janeka. porazgovarali se malo i ja sam krenuo nazad na

    mokotov. osećam bolove u telu od umora ali to su prijatni bolovi

    tu sam a već sam otišao. ostavio sam dosta varšavi. nići će nići

    će. šta ću zateći u pragu. starija žena sa blagim licem. prija mi

    da je gledam. oči su joj čiste telo već malo povijeno. njeno

    lice je moj učitelj. osećam se lepo što sam prošao pored

    nje. kako me odmara ova rečenica o ponedeljku

    12. julu 1993 godine. baš pored nje

    varšava 13. jul 1993

     

     

     

    614/3039

     

    1954  hladno je. dečak hoda u kratkim pantalonama. da li je i njemu hladno

     

    1955  noćas putujem za prag. jutros sam spakovao sve stvari. napisao

    pisma. kolike su moje šanse. ipak je sve stalo u ranac. u torbi su moji radovi

    sa ruže. ne svi neki su u atini neki u pragu neki u budimpešti neki u londonu

     

    1956  13:45. u dve polulitarske flaše sam uzeo

    vodu iz visle. da odnesem vislu vltavi i dunavu

     

    1957  samo da posmatram koru drveća pa bi život već imao smisla

     

    1958  starija žena ulazi u autobus vidim joj lepe listove nogu isprskane kišom

     

    1959  po ovim predelima uskoro će pasti noć

     

    mili

    513. hodanje

    mili stahura odlazim vozom

    broj 200 karta 745.000 zlota za prag

    predveče je noć polako pada ali na obodu

    zapada crveni se crvena linija sunca. mislim na tvoju

    potrebu da budeš siroče. gledam u ovaj pejsaž poljske u

    sumraku i mislim i pejsaž je siroče. pruža se pruža a nigde

    nikog. kao da i postoji da bi nekog sreo našao ali nigde nikog

    livade šume putevi bandere nastavljaju da traže nekog pružajući

    se kroz prostor nigde nikog. noć od prozorskog stakla pravi ogledalo

    i ja sada vidim umesto pejsaža svoje lice u prozoru. siroče sam ja

    miroslav mandić koji putuje vozom broj 200 iz varšave za prag. sada

    je već duboka noć. u kupeu dve sredovečne poljakinje polazeći na

    redovnu švercersku turu neprestano razgovaraju srećne i zadovoljne

    jer nisu platile carinu. mlada francuskinja ne može da spava od

    njihovog razgovora pa ispušta vazduh ljutnje sa željom da ih

    prekine ali ne uspeva. ni ovde u češkoj kao ni tamo u

    poljskoj. mili stahura bilo je ovih dva i po meseca

    radosti i bola u meni. nekog tihog a zanosnog

    hodačkog pevanja. baš pored nje. baš

    onakvog kakvo i treba da bude

    pevanje tebi mili

    moj sted

    voz varšava-prag 14. jul 1993

     

     

     

    615/3038

     

    1960  neispavan hodam prepodnevnim ulicama praga. izloženost izloženost izloženost

     

    1961  sve mi je ovde poznato. prošle godine je ostalo mnogo mojih koraka po ovim ulicama

     

    1962  ulice su pune mladih iz celog sveta sa plastičnim

    flašama za vodu koju nose pod miškom kaže jesika

     

    sa jesikom

    514. hodanje

    stigao sam jutros u prag

    torba sa radovima i ranac mi otkidaju

    rame. u ruci nosim tri flaše sa vodom iz visle

    visla u pragu. prag je barokni stari grad. stari gradovi

    su bogati kao ruža. na malom prostoru živi sve. ulice krivudaju

    zgrade se bokore svaka lepša jedna od druge. kao da je sve

    sačinjeno od tajnih mesta i tajnih poruka. varšava je široka nova

     ali varšava je bila sva porušena kaže jesika dok hodamo. sporo smo

    hodali pričajući jer sporo pričajući mi smo hodali. pozorište. filozofski

    zgrada primenjenih umetnosti. trg jana palaha. ja ipak mislim da je jan

    palah spasio čehe i slovake. kao što mene spašava svakodnevni 

    umor. nestajanje u umoru nestajanje u osećanju moja sudbina je

    povezana sa sudbinom ostalih živih bića koja naseljavaju ovu

    planetu. baš onakvog kakvo i treba da bude pevanje tebi

    mili moj sted. večeras sam čitao moja prošlogodišnja

    pisma jesiki u kojima sam pročitao ove

    reči henrija milera

    prag 15. jul 1993

     

     

     

    616/3037

     

    1963  bez namere lutajući sa kišom dođoh na grob dr. franca kafke. i 

    opet neko donosi cveće. preko puta groba na zidu sećanje na maksa broda

     

    1964  pored kafke vitgenštajnova rečenica just improve

    yourself that is all you can do to improve the world

     

    1965  potrebu za hranom spavanjem imam od najranijeg detinjstva

    ali od onda osećam i potrebu da budem sve bolje i bolje humano biće

     

    1966  ja sam oduvek osećao svoju posebnost ali moj stid i neka

    unutrašnja sporost su od mene načinili čoveka čije su šanse nikakve

    (mislim dok se po kišici penjem šajfertovom ulicom prema kubelikovoj)

     

    a za nju sam i navijao

    515. hodanje

    krenuo sam i vratio se po kiši. između

    je bilo sunca i voćnog jogurta. dve banane sam

    kupio na istom mestu kao i prošle godine i prijale su

    mi mnogo. između je bio i jedan prolaz pored zida i žičane

    ograde pun guma. bila je i nevolja sa mojom penkalom koja

    je iz nekakvog razloga prestala da piše. ispustio sam dve kapi

    crnog mastila na zemlju da je navlažim ali i dalje nije pisala

    umorila se. i na kraju, lutajući dođoh do otvorenog teniskog

    turnira prag 93 i prvi put u životu gledah tenis u živo. osećao

    sam se neizmerno srećan kao dete kome se ne vraća kući

    večeras sam čitao moja prošlogodišnja pisma jesiki u

    kojima sam pročitao ove reči henrija milera

    medvedeva je pobedila 2:1

    prag 16. jul 1993

     

     

     

    617/3036

    1967  izašao sam na ulicu. blagi vazduh šuštanje lišća i ja rekoh ovoje bajka od lepote

     

    1968  našao sam žutu tenisku lopticu i loptao je u hodu o zemlju

     

    blagi vetar je ipak izbacio zavesu kroz prozor

    516. hodanje

    zaista se hodanje kreće napred i zaista se na kraju pretvori u kruženje

    danas sam prvo napravio jedan luk od 13.5 kilometara a posle sa jesikom

    još jedan od 11 kilometara. prvi je bio na istok a drugi na zapad. dnevna

    svetlost je bila čista i videla se dugo. u pola devet smo jesika i ja sedeli na

    karlovom mostu i bilo je kao da je pet popodne. bili smo slobodni i uživali

    smo u onome što gledamo. gledanje fizički podseća na plivanje. oseća

    se fizičko zadovoljstvo u očima koje gledaju i uživaju. a videlo se tako

    dugo večeras kao da zemlja nije htela da spava. da tako dođu nekad

    neki dani. ova nedelja je počela ponedeljkom koji je mogao biti

    bilo koji dan bilo kada a završila sa danom koji tako nekad

    dođe. medvedeva je pobedila 2:1. nekad

    kad se zemlji ne spava

    prag 17. jul 1993

     

     

    i

     

     

    išao sam

    da čitam drveću

     

     

    lutanje je umetnost spasavanja boga. jer bog je spreman

    i da propadne. u toj njegovoj spremnosti je ljubav božija 

     

     

    kad sam se vratio u sobu mark mi je doneo

    žutu ružu i stavio u flašu sa vodom i napisao

     

    ova ruža će polako uvenuti

    a tvoja će postati sve jača

     

     

    i spas dolazi u trenutku

     

     

    njeno lice je moj učitelj

     

     

    samo da posmatram koru drveća pa bi život već imao smisla

     

     

    pored kafke vitgenštajnova rečenica just improve

    yourself that is all you can do to improve the world

     

     

    izašao sam na ulicu. blagi vazduh šuštanje lišća i ja rekoh ovo je bajka od lepote

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja

    ti i jesi

    bajka

     

    bajka

    od

    lepote

     

     

    i

     

     

    bože

    nežno nežno

    nežno nežno nežno 

    nežno nežno nežno te

    ljuljam na mojim

    grudima

     

     

     

     

     

     

     

    celim se svetom ne može vladati ali se celom svetu može služiti

     14. maj 2025.

    27555. dan mog života

     

     

    599/3054

     

    1908  šta misliš o ljudima sa zvezde pitala me je stahurina prijateljica

     

    1909  priča o odiseju. odisej o odisejadi. odisej o sebi ruži. homer džojs mandić

     

    1910  tri puta oj oj oj je znak poljskih skinheda

     

    michal aniol veselost u čistom obliku

    500. hodanje

    hodao sam sa dečakom mikelanđelom. odmaram se u

    druženju sa mladima kod njih je sve u čistim formama. radost je

    u obliku radosti ljutnja u obliku ljutnje. i pre svega njihova privrženost

    michal aniol je veseo dečak i ja uživam u načinu na koji on nosi kapu

    u policijskim pričama koje mi priča u imitiranju zvuka pucnja iz desetak

    vrsta pištolja. kupi dva voćna jogurta da mi jedan i kaže važno je nešto

    kvalitetno pojesti. prolazili smo kroz bašte i brali trešnje kupine maline i

    zelene jabuke. na kraju je mikelanđelo uzbrao žito i davao jedno zrno

    meni i jedno sebi. bol u desnoj tetivi iznad pete je na momenat bio jak

    višnje su bile kiselo slatke a mikelanđelo je pevao skautske pesme

    evo i sada dok pišem bol je jak. opominje me traži odmor. jer

    pivo je skupo inače a jeftin život sve jeftiniji inače. ne

    okrećući se mikelanđelo je odlazio i pozdravljao

    me trepćući fotografskim blicem

    varšava 29. jun 1993

     

     

     

    600/3053

     

    1911  svako jutro pre nego što ustanem skupljam nežnost u toplom krevetu

     

    1912  opet sam stao na puža. kako je strašan taj zvuk

     

    1913  kako su slatke i vodene trešnje. u malom kamionetu...

     

    1914  blatnjavi put mi je prekinuo pisanje prethodne rečenice

     

    1915  he (charlie chaplin) broke every language barrier because he never spoke a word

     

    veruj sebi miroslave kažem sam sebi

    jer nikada se ni u čemu ne uzdaješ u sebe

    501. hodanje

    kada sam krenuo bio je tmuran dan i sporedne ulice su bile

    tihe. hodao sam polako čuvajući tetivu desne noge. na početku

    hodanja je uvek lepo. čisto telo. nova snaga. nove trave koje crtam

    video sam dva vrapca kako se kupaju u vodi. dorota mi je dala pismo

    iz kelna koje me je uznemirilо. jednostavno hodam da napravim ružu

    ovde u evropi koja je živo biće sa svim živim bićima koja žive u njoj

    ovde u evropi zidam most između drugog i trećeg milenujima. ovde

    u evropi slavim život. hodam i to činim. ostaje mi da to činim i da

    verujem da ću to učiniti. stvoriti novu lepotu i pevanje obnoviti

    ne okrećući se mikelanđelo je odlazio i pozdravljao me

    trepćući fotografskim blicom. iz siromaštva

    dolazi novo pevanje

    varšava 30. jun 1993

     

     

     

    601/3052

     

    1916  proces je stvar koja bi trebala da bude zaštićena

     

    1917  čitam pesmu džeka keruaka rembo

    peške hoda rembo preko alpskih

    prevoja tragajući za detelinom i zečevima

     

    skuvaću ti supu od graška rekao mi je

    noćas u snu nečiji glas

     

    1918  celim se svetom ne može vladati ali se celom svetu može služiti

     

    1919  drugi put me danas napadaju psi. vlasnici kao da to podrazumevaju

     

    1920  snaga i krećuća lepota tamno plavog oblaka koji polako pada na varšavu

     

    1921  vuk drašković stupio u štrajk glađu do smrti čujem na radiju

     

    1922  plavo nema dimenzija. plavo označava najvažniji oblik spiritualnosti

     

    hodao sam kroz polja jeo žito

    502. hodanje

    hodao sam kroz polja jeo žito gledao ptice zavlačio

    se u voćnjak berući krupne maline hodao šumskom stazom

    pitao se zašto sve to radim. čitao biografiju čarli čaplina i tekst o

    ezri paundu. čaplin mi greje dušu koraci telo. video sam pogrbljenu

    baku kako se polako spušta niz vododerinu a robert muzil je video

    jednu ženu kroz prozor u ranom jutru pa mi kaže nikada ni sa jednom

    ženom neću biti tako blizak kao sa ovom nepoznatom čiji koraci sada

    nestaju sve dublje u mom uhu. jedna ptica dugo peva iznad mene u

    vazduhu. zove me nešto mi govori. stanem i gledam je ona polako

    počne da se spušta na put na kome stojim. gledam je ona mirno

    stoji krenem polako ka njoj ona poleti ka žitu ja odem do mesta

    gde je stajala. ne vidim trag ali uveče pročitam kod paula klea

    napušta se ovostrani svet i gradi se sa druge strane. gde

    je celina još moguća. apstrakcija. što je svet jezovitiji

    (kao upravo sada) to je umetnost apstraktnija dok

    sretan svet donosi ovostranu umetnost. iz

    siromaštva dolazi novo pevanje. kad

    bih znao adresu one ptičice

    varšava 1. jul 1993

     

     

     

    602/3051

     

    1923  kako je čovek nemoćno biće. istovremeno prolazno i večno

    dok hodam po periferiji mokotowa ugledam ih nekoliko. jedno sedi 

    na travi sa rukama obgrlivši noge. drugo vuče kolica. četvoro ih u

    hladu razgovara. eno ih još dvoje izlaze iz bašte jedno se zavlači u

    drvo i bere višnjice. svaki orah je višlji od njih. svaki oblak je belji

    i plavlji od njih. svaka muva zna da leti a niko od njih

     

    1924  ponekad od ruže pomislim da je okean. i onda pogledam i vidim da jeste

     

    1925  prašnjav oznojan umoran to je hodanje

     

    1926  jedna od najlepših stvari do sada u mom životu je bila

    kada sam gledao kaju moju majku kako razgovara sa lastama

     

    draga ptičice

    503. hodanje

    ti si bar videla kako sam

    se rasplakao danas gledajući te. stajala

    si na električnoj žici a ja sam stajao ispod tebe i

    zviždukao ti. mahnuo sam rukom od sreće i zaplakao

    kako ste vi krhka bića. lepa. nebeska zaista. a ja sam hodao

    zemljom i danas iako u tom hodanju ima nešto od letenja. krenem

    pa kud me odnese. ne može se baš jako daleko jer se telo umori ali

    napravi ono jedan dobar luk. kada sam krenuo svež i odmoran poželeo

    sam se postepenosti kojom me umor obuzima i poželeo sam se umora

    i postepenost je prilazila i umor me je uzimao. umor je vrsta nežnosti

    blagi bol koji me odvodi u san. tako je i bilo kada sam se vratio. bio

    sam žedan i gladan ali od žeđi sam malo jeo. posle tuširanja sam 

    legao i odmah zaspao osećajući umorno telo. da hodanje je

    sejanje. metamorfoza - metafora - koraci - analogije. kao

    što tebe ptičice sretnem iznenada kao milost tako neka

    se i lepota sloboda humor i mudrost pojavljuju u

    ovoj knjizi. kad bih znao adresu one ptičice

    da ali šta kad ne znam

    varšava 2. jul 1993

     

     

     

    603/3050

     

    1927  čekam u redu za vodu subota je. ali ovde ipak vode ima a u sarajevu je nema

    ovde je sunčan i vetrovit dan a u zatvoru u beogradu vuk drašković štrajkuje glađu do smrti

     

    1928  subota

     

    1929  kad pročitam nešto istinsko. nekakvu lepu pesmu odmah bih

    poleteo da ljubim ruke onom koji je to napisao. odmah bih tri dana bio

    njegov rob. jer znam koliko ga je to moralo koštati govori mi uz uho stahura

     

    umor humor

    504. hodanje

    hvala bogu tetiva mi je

    izdržala i ovu nedelju hodanja

    nadam se da će se sutra odmoriti. nedelju

    čekam kao vodu. jedino sam tada za koji čas

    opušten u sebi u glavi. pokušavam da ništa ne radim

    samo slušam muziku čitam i spavam. današnji dan je

    prošao i to je njegov istorijski značaj. sećam se one žene

    u kupaćem kostimu koja je sa naočarima i rukavicama čistila

    zemlju i mirisa marihuane sa klupe u parku pored koje sam prošao

    vreme je bilo sparno i pomalo tmurno. leto je četrdesetičetiri mi je

    godine. skoro dve godine jedne ruže. 13.221.082 koraka (10195.5

    kilometara). mnogo nadanja i malo ispunjenja. nadam se da neću

    poludeti ili se ubiti iako sve više slutim šta bi to bilo. i kao što mnogi

    ne razumeju matematiku ja ne razumem nasilje. građanin sam

    sveta kao što oseća i čarli čaplin i čini mi se da je humor cvet

    umora. i tamo gde nema umora nema ni humora. ni

    matematike. da ali šta kad ne znam. u jedan

    džep umor u drugi matematiku

    pa put pod noge

    varšava 3. jul 1993

     

     

     

    605/3048

     

    1930  ponedeljak je. gledam kako vrabac lovi zasad neuhvatljivog leptira

     

    1931  sam sam. teško mi je to. ne želim da budem sam

     

    na noge za poeziju reklo bi se

    505. hodanje

    tako sam pomislio pre neki dan. a danas pustoš

    od sumnje i brige. idem sve vidim ali kako dalje ne vidim

    novca nema i nema zaštite. ruža raste i sada je treba kultivirati

    oblikovati. ali gde kako. ne znam. to je kao da ponestaje vazduha

    i da se nemam gde skloniti jer vazduha nema nigde i samo ga još

    više gubim tražeći ga. da li to znači skorašnji kraj. berem višnje a

    pronađem deset krupnih već ispucalih trešanja tako slatkih i punih

    soka majko moja. idem ka gradu tamo odmah po ulicama prosjaci 

    i lepe žene. go sam do pojasa. sunce mi peče kožu. tražim hlad

    lepljive šake čistim znojem sa čela. opet moram na dno u misterij

    dna jer dno je odsustvo dna samo padanje. ja bih da hodam ne

    bih da padam. ponavljam hodanjem ružu da gradim. plavu

    ružu. u jedan džep humor u drugi matematiku pa put

    pod noge. zar moram da budem sam

    varšava 5. jul 1993

     

     

     

    606/3047

     

    1932  šest i petnaest ujutru. probudio sam se da zapišem reči borisa

    pasternaka koje sam sanjao ništa nije tako vredno u životu kao onaj

    trenutak u kome se jasno vidi budućnost. u kome tačno znamo šta i kako

    treba dalje a taj trenutak mi se javio večeras na mojoj književnoj večeri

    koja me je na svom početku toliko ponizila. deset godina sam čekao

    da mi se osvetli moj budući put a sada to znam moja dušo

    kiša pada hladno mi je vraćam se u krevet

     

    1933  četrnaest i pet. kiša je ovo nije san. radnici zidaju kuću

    od juče su podigli zid u visini grudi. sve više me uzbuđuju radnici

     

    1934  sivi se nebo. ne bih ne bih voleo da budem sam

     

    1935  jutrošnji san me je uzbudiо jer je bio obraćanje duši

     

    možda je i to nešto

    506. hodanje

    kiša i vetar sporo napredujem. zastanem

    i gledam kip marije vidim kišu kako pada po

    njenoj marami i za trenutak sam srećan. i onda

    opet samoća. plete mi se oko nogu. ja pokušavam

    nogama da pletem a samoća se upliće u pletenje. kad

    bolje pomislim možda je i samoća nešto nešto više od onih

    koji su rekli da će doći a nikada nisu a ja sam ih čekao jer su

    rekli. ipak se miran vraćam na spavanje. pola devet je uveče

    i sunce se pojavljuje posle kišnog dana. idem po vodu. boli me

    stomak. pijem toplo mleko jer ja sam dete. izgubljeno dete koje

    traži svoju kuću koja još ne postoji. da ja ne razumem ovaj svet

    ne razumem naciju državu. ja svet vidim drugačije nego mnogi

    ljudi. vidim kao raskošnu promenu kao neprestanu radost

    življenja ukupnog života. hodam sa verom u to i osećam

    kako sam u tome sam. zar moram da budem sam

    nisi sam kažem sam sebi da bih izdržao

    varšava 6. jul 1993

     

     

     

    607/3046

     

    1936  sve više je ruža u opasnosti. unutrašnja opasnost

    večna velika opasnost življenja. da ja se bojim. da ali i to je lepota

    ne znam kolike su moje šanse. koliko za smrt a koliko za uspeh ali

    osećam i sa ovim koracima činim sve ono što zavisi od mene

     

    1937  nemam nacionalno ili rasno osećanje. a većina ljudi

    i institucija te sabijaju u to. kad pomislim kome pripadam ja

    osećam kao čarli čaplin ili albert ajnštajn. ja osećam da

    pripadam nekoj ukupnosti nekom smislu postojanja

     

    1938  devetnaest i četrdesetdva. očajan sam ali treći

    put za ovo vreme u varšavi ugledam dugu nad njom

     

    oh

    507. hodanje

    oh oh kako se mučim

    o kako se nebo danas natmurilo

    i kiša padala po lokvanjima i lišću koje je

    šumilo u parku kao zeleno more. i čemu uopšte

    služi ovo kukanje. to su mrvice spasa. to su zvezde

    koje me vode kroz tamnu noć. emigracija. izbeglice

    zbegovi. seobe. migracije. progonjenost. tamničenje

    masakriranje. gladovanje. štrajkovi glađu do smrti

    samospaljivanje. zatomljavanje. terorizam. borba protiv

    terorizma. rasizam. nacionalizam. mržnja. osveta. kampovi

    prihvatilišta. logori. palice. gumeni metkovi. atomsko oružje

    otrovi. istoriju pišu pobednici. sujeta. nemoć me baca na

    zemlju po kojoj hodam. prolazim pored dve devojčice

    nikoga ne osuđivati prihvatiti krivicu na sebe oh kako

    je to teško. ne mogu da podnesem urličem u sebi

    (i nastavljam da hodam). ponižen do smrti. hodam

    nemam šta da pišem. nisi sam kažem sam

    sebi da bih izdržao. da stignem

    do kreveta i sna

    varšava 7. jul 1993

     

     

    i

     

     

    iz siromaštva

    dolazi novo

    pevanje

     

     

    ponekad od ruže pomislim da je okean. i onda pogledam i vidim da jeste

     

     

    prašnjav oznojan umoran to je hodanje

     

     

    jedna od najlepših stvari do sada u mom životu je bilo

    kada sam gledao kaju moju majku kako razgovara sa lastama

     

     

    ja sam hodao zemljom i danas iako u tom hodanju

    ima nešto od letenja. krenem pa kud me odnese

     

     

    da hodanje je sejanje

    metamorfoza - metafora - koraci - analogije

     

     

    u jedan džep umor u drugi matematiku pa put pod noge

     

     

    u jedan džep humor u drugi matematiku pa put pod noge

     

     

    ja svet vidim drugačije nego mnogi ljudi. vidim kao raskošnu promenu kao neprestanu

    radost življenja ukupnog života. hodam sa verom u to i osećam kako sam u tome sam

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja

    i sada si

    sama

    ruža

    za

    sve

    i

    svakog

     

     

    i

     

     

    bože

    nežno nežno

    nežno nežno nežno 

    nežno nežno nežno te

    ljuljam na mojim

    grudima

     

     

     

     

     

     

    umetnost je krhkost pomislih

    13 maj 2025.

    27554. dan mog života

     

     

    589/3064

     

    1867  crtež za valdeka

     

    1868  sedim sa valdekom i matijušom. otac i sin. mnogo

    emocija kao bogatstvo ruže kao pustinja kao molitva 

     

    1869  hodam da bih uvećao lepotu ruže ja ružin sluga

     

    1870  ja kao i svakog dana na kraju hodanja umoran

     

    1871  zašto ruža lutanja. da bi mi reči same pevale

     

    1872  šofer autobusa 131 na okretištu izašao napolje sedi na klupi i puši

     

    i have a dream

    492. hodanje

    sedim na klupi autobuske linije 8

    u 23:02 i evo ga dolazi. ulazim. prošao

    je još jedan dan. još 29.805 koraka je nanizano

    na hodačkoj liniji ruže. u gradu sam sreo rafala i kaju

    poslao pismo u london. dobio pismo iz kelna. sve je u

    znaku početka hodanja u akciji molim pašoš čoveka u

    kretanju. pod zamkom ujazdovskim hodaću 7 dana na

    plavoj mapi evrope. hodaću po plavom jer nebo je plavo i

    more je plavo od neba i mora čitava se zemlja plavi. hodaću

    po plavoj evropi masirajući joj umorna leđa kao kad dete gazi

    po leđima svoga oca. hodaću od dna do vrha poljskog društva

    jer hodanje po zemlji je hodanje i po vertikali i zato molim decu

    da dođu i sa mnom hodaju. i molim predsednika poljske leha

    valensu da dođe i hoda sa mnom. hodaću plavom evropom

    kroz skepsu i strah koji parališe promene. hodaću sa

    ozbiljnošću kojom su hodali hodočasnici. hodaću

    poetikom edvarda stahure stanujem živim tamo

    gde sam. hodaću vitalizmom trava pevanjem

    kojim je volt vitmen ispevao novu ameriku

    onako kako deca uče tenis. kako trče

    srne. onako kako se topi led

    varšava 19. jun 1993

     

     

     

    591/3062

     

    1873  crtež za seiji shimoda

     

    1874  za petnaest minuta počinjem da hodam u akciji molim

    pasoš čoveka u kretanju. neka me sve čuva. neka sve bude

     

    1875  stojim na islandu i počinjem. nema nikoga svi su se razbežali

    da pripreme sve za otvaranje. osećam vetar po mojoj odeći. molim se

     

    1876  molim gospodstvo sveta znači ceo svet da hoda sa mnom

    u predvečerje na igranku. zaplešimo zajedno. muzika počinje

     

    1877  prići. prilaziti. biti strpljiv

     

    21. jun 1993. 591/3062 varšava

    493. hodanje

    počeo sam danas da hodam za pasoš čoveka

    u kretanju. hodam na malom prostoru ispod zamka

    ujazdovski. parkom se širi muzika naroda evrope. hodanje

    je vrtlog i pirueta u visinu. portugalski fado me nosi. deca vide to

    je evropa. širi se plava boja po tlu i evropa raste pod mojim stopalima

    stopala rade grade. brinem se da li će mapa biti iscrtana do 18 časova

    i ta briga sve kvari. i osećam sve te kilometre kako zvone u vapaju. u

    svakom koraku su svi koraci i ja počinjem da masiram imena turske

     bugarske portugalije danske finske alpa dunava loare. sve je to

    jedno pored drugog i ljudi su tu i svi osećamo kako smo tu a

    tamo od gore mi se ni ne vidimo kao da ni ne postojimo a

    tu smo kao šapatom. kako trče srne. onako kako

    se topi led. da baš tako šapatom

    varšava 21. jun 1993

     

     

     

    592/3061

     

    1878  kopno je veliki talas

     

    1879  čovekova sloboda je u slobodi da zamoli ali avaj čovek se stidi da moli

     

    1880  niebjeska mapa europy namalowana na agrykoli miała obwód równy 200 krokom

    mojego przyjaciela rafała lub 752 moich stóp piše michał anioł moj novi prijatelj dečak

     

    1881  bog mi te je dao rekla mi je beata

     

    1882  hodam iza šesnaestogodišnje marte i gledam njen hod. umetnost je krhkost pomislih

     

    1883  još visoko u nebu sunce počinje da pada iako sve blešti od svetlosti

     

    marta kiełczewska - umetnost je krhkost

    494. hodanje

    danas je bilo lepo na plavoj mapi evrope. počelo je sa majklom

    nojmanom i mojom molitvom na islandu. prilazili su mi mnogi i hodali

    sa mnom. osamdesetogodišnji gospodin mi se poklonio. dva dečaka su

    skakali iz skandinavije u englesku. i skoro da su doskočili. jedna devojka

    je trčala u ritmu po obodima evrope i zadivljen njenim lakim skokovima

    počeo sam da trčim za njom. jedna novinarka mi je posle razgovora

    donela vodu sok i keks. u nebo se širila pesma iz bugarske sicilije

    litvanije. sunce mi je peklo lice. ponekad bih gledao labudove u

     vodi. jedan prst u patiki me je žuljao a drugi je počeo da krvari

    sedamdesetpetogodišnji prijatelj je izvadio knjigu iz džepa

    i rekao mi a posebno će biti lepo vaše hodanje na jesen

    na knjizi sam video dva imena česlav miloš i simon

    vejl. sada vi ste ovde poljak. da baš tako

    šapatom. rekao je svoje osećanje

    opisujući moje osećanje

    varšava 22. jun 1993

     

     

     

    593/3060

     

    1884  pada kiša. dolazim na plavu mapu. neko je bacio dve flaše crvene

    boje na prostor bosne. da li je to agresija ili saučestvovanje. boli velika slika

     

    1885  trojica dečaka mladića gaze po crvenoj boji i

    raznose tragove. posle vidim napisali su a bosnia krwawi

     

    1886  ruža lutanja je krik sličan onom kojim je edvard munk

    otpočeo 20 vek. krikom kojim dozivam osnovno pravo da budem

    humano biće kome je svaka stopa na zemlji njegov dom kome su

    svi ljudi i sve životinje i sve bilje i sve vode i svi vetrovi i nebo sa

    suncem mesecom i zvezdama njegovo jedno jedino telo i duša

     

    odgovornost - responsibility - odpowiedzialność

    495. hodanje

    šok. neko je bacio dve flaše crvene boje na prostor bosne. boja se

    rasprskala i sitnim kapljicama poprskala i druge prostore. nekoliko

    mladih je iz zabave takođe gazilo po crvenoj boji i ostavljalo tragove

    pre godinu dana sam u malacky video natpis smrt... ali nisam zapisao

    kome da bi se uznemirenost smirivala. želeo sam i želim afirmaciju

    kretanja i plaveti. to mi se čini da je put koji vodi dalje. to i činim. ništa

    više i ništa manje. dugo je danas sa mnom hodala šesnaestogodišnja

    marta. dziękuję ci odważna kobieto. hodao sam bez muzike ali

    muzika je bila u koracima u ruži u nevinosti koja je hodala. iz

    plavog tla raste palata prozirnosti u njoj sam mislio o

    dišanovom velikom staklu koje je puklo u prenošenju

    a dišan rekao tek sada je staklo završeno. rekao

    je svoje osećanje opisujući moje. tek sa

    ovom crvenom plavo se plavi

    varšava 23. jun 1993

     

     

     

    594/3059

     

    1887  chodzę sam i nie mam nic swojego je današnji

    naslov u novinama o miroslavu mandiću koji luta

     

    1888  po kiši na plavom tlu remek i ja hodamo i

    plešemo. varšava više nikada neće biti ono što je bila

     

    1889  odneli su zvučnike i muziku. institucije su

    opremljene za umetnost samo ako ne pada kiša

     

    1890  nigde nikog hodam sam sa zvucima i svim koracima

     

    1891  crvena mrlja na bosni. tamo gde je crvena boja prekrila

    travu trava deluje zastrašujuće jer mnogo liči na krv. mene je zao

    što mi vinovnik(ci) nije predložio da okupimo ljude ovde u evropi 

    i napravimo veliku molitvu koja bi odjeknula i gasila vatru

     

    1892  umetnost treba da pali vatru u srcima. treba znati upaliti vatru kada je hladno i

    da bi skuvali pasulj. ali kad vatra bukti kako je ugasiti kako je ne širiti dalje kako kako

     

    1893  sunce polako izlazi. sam na plavoj evropi okružen

    vodom zelenilom drveća i nebom osetim ovo je himna otvorenom

     

    1894  često se kaže za nešto novo to je razbijanje formi forme su žive i ne mogu se razbiti

     

    1895  jašo svira violinu na plavoj mapi ja plešem

     

    muzika jednog muzika tišine

    496. hodanje

    kiša je opet odnela zvučnike i opet hodam bez

    muzike tako je i bolje jer tako više egzistira muzika

    tišine. jer i muzika je najviše kada je odsutna. jer i prostor je

    najviše kada ga nema. hodam na velikoj plavoj mapi evrope koja

    je tako mala. hodam ograđen slikom ograđen idejom ograđen vrtlogom

    i plamenom ruže. sloboda je ravnopravna sa rastom. neminovnost rasta

    izbiranje slobode. ruža raste iz ovog malog prostora ka velikom prostoru

    i oba prostora me troše i porađaju iz mene vrtlog i plamen. toliko o tome

    pričajući sa jednim posetiocem o mom radu rekao sam hodaću do

    2001 godine ako bog da. u kog boga veruje pan pitao je. u 

    jednog odgovorio sam. da ali u kog. u jednog. znam

    ali u kog jednog. u jednog. a razumem rekao je

    tek sa ovom crvenom plavo se plavi

    rekao je rekao sam

    varšava 24. jun 1993

     

     

     

    595/3058

     

    1896  da sam 20 godina mlađa odmah bi pošla sa vama rekla mi je ...

     

    1897  kako me je veliko zagrlila marta. zagrlila i otišla za london

     

    1898  katarasta mi je donela ružin pupoljak. zaboli smo ga u sredinu evrope

     

    1899  zaboravio sam da napišem juče mi je prvi put u životu doletela ptičica u ruku

     

    dolores čače ili o radosti

    497. hodanje

    otišla je dolores i ne govorim ništa o apsurdu

    ali govorim o radosti. radost je nedostižna i zato nam

    pada u naručje sama kao milost kao zrela svetlost na grudi

    i dalje teku reke i dalje se slučajno susreću prijatelji. radost je

    pala u lice dolores moje prijateljice sa mora. a more ne umire

    talasi ne prestaju. život je neodgonetljiv i zato se živi. uostalom

    živi se i umire se da bi se živele radosti življenja. strast ekstatične

    savesti. kad malo bolje razmislim svako je odlaženje dolaženje

    rekao sam rekao je. uzmimo na primer život za primer

    varšava 25. jun 1993

     

     

     

    596/3057

     

    1900  imam 44 godine. umrli su već mnogi u mom životu

    život i jeste pokušaj da se razume ono što se ne može prihvatiti

     

    1901  imam 44 godine i to je isuviše kasno da bih se penjao

    na vrh. ali je pravo vreme da budem na vrhu. na vrhu sam

    vrh ta tajna dubine. prostranstva. nedohvatljivog a mogućeg

     

    1902  imam 44 godine stahuri je bilo 42

    radovaćemo se bez ljutnje

    tugovaćemo uredno

    poći ćemo ka poljanama

    peva stahura

     

    prohodati kroz ludilo uplašenih tela

    498. hodanje

    ceo dan pada kiša i skoro svih šest sati hodam sam

    mislim o tom londonskom pismu koje me već treći put

    odbija. takva su vremena ili pisma danas. a kiša pada i

    ja moram dalje. odmičem a da se to ne vidi. jer vidi se. na

    kraju hodanja dolaze novi i stari prijatelji i nas devetoro

    stojimo na sred evrope i kisnemo na jakoj kiši. petstotog

    dana sam osetio i napisao mirišu konji. sada miriše

    vazduh i kiša. vidim je kako se sliva po licima ovih

    mladih žena. sve i da nije ovaj život je lep

    uzmimo na primer život za primer

    ruža nije putovanje ruža

    je kretanje

    varšava 26. jun 1993

     

     

     

    598/3055

     

    1903  juče se završilo sedmodnevno hodanje po plavoj mapi evrope. nastavlja se

     

    1904  da li i ova iscrpljenost i samoća pripadaju lepoti ruže

     

    1905  vratio sam se ponovo u sobu rafala oleha. perem

    čarape gaće majicu košulju lečim tetivu na desnoj nozi

     

    1906  ja sam dolazio svaki dan ovde i video on hoda i kada je sam i po kiši to je

    molitva rekao je juče agnješki jedan čovek za moje hodanje po plavoj mapi evrope

     

    1907  geografske karte

    karte su kao neki povratak sebi

    verujem im. kada na kraju dana gledam

    pređeni put u tih pet-šest prohodanih santimetara

    osetim nežnost. ah ona krivina. uh nisam znao da je

    toliko blizu. nikada ne gledam u karte pre polaska na

    hodanje. nikada se ne pitam kojim ću putem ići. misliti

    o tome unapred bilo bi ružno bilo bi u tome neke

    sebične skepse. a na samom hodanju gledam u

    kartu samo za taj dan. koristim karte 1:200.000

    iako ih pazim od stalne upotrebe uvek se 

    iskidaju na prevojima. držim ih u

    džepu da su mi uvek pri ruci

    (iz rečnika hodanja)

     

    kao da umetnost živi u scenama umetnosti

    499. hodanje

    malo ću hodati da se ne bih raspao od iscrpljenosti i da ne bih izgoreo

    od samoće. hodam kroz bezizlaz. sunčano je popodne. danas počinjem

    da pišem u novu poljsku svesku prošla je kupljena u rumuniji. hodam kroz

    polja visoke trave bulke uljana repica visoki ovas nigde nikog nigde nikog i

    zato dve devojke sa psom jazavičarem i jedan stariji par zaljubljenih. tamo

    gde nema nikog skoro uvek ima nekog jer uvek neko voli da ode tamo gde

    nema nikog. ovde gde nema nikog sada je nas petoro. odmaraju me ova

    polja i ovi poljski putevi. ravna su i bez ijednog drveta sunce i nebo su

    jedini vidik. a sada kroz moj prozor vidim komšinicu kako kosi travu

    u dvorištu. kao da život živi u scenama života. na uglu moje

    ulice zelene pijači piva neprestano piju pivo. jeftinije je

    u ovom sklepu. ruža nije putovanje ruža je kretanje

    jer pivo je skupo inače a jeftini život sve

    jeftiniji inače

    varšava 28. jun 1993

     

     

    i

     

     

    zašto ruža lutanja. da bi mi reči same pevale

     

     

    molim gospodstvo sveta znači ceo svet da hoda sa mnom

     

     

    u svakom koraku su svi koraci

     

     

    sam na plavoj evropi okružen vodom zelenilom

    drveća i nebom osetim ovo je himna otvorenom

     

     

    jašo svira violinu na plavoj mapi ja plešem

     

     

    muzika jednog muzika tišine

     

     

    juče mi je prvi put u životu doletela ptičica u ruku

     

     

    ruža nije putovanje ruža je kretanje

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja

    ti si sve

    više

    ruža

    ruža

    pevanja

    stvaranja

    hodanja

     

     

    i

     

     

    bože

    nežno nežno

    nežno nežno nežno 

    nežno nežno nežno te

    ljuljam na mojim

    grudima

     

     

     

     

     

     

    da je kuća čovekov put

    12. maj 2025.

    27553. dan mog života

     

     

    579/3074

     

    1840  zeleno polje mlade raži se uliva u zeleni obod

    guste šume. tek tek ponegde crvene bulke ospu zelenilo

     

    1841  nikada nisam video lepšu crvenu boju nego što je ovo polje bulki u daljini 

     

    1842  hodam bos po nasipu kroz visoku travu. izgubim jednu čarapu

    vratim se nađem je nastavim osetim tabani se mreškaju hteli bi ponovo u patike 

     

    polje bulki

    483. hodanje

    uputio sam se na periferiju

    kroz polja. ubrzo sam bio u šumi. na

    šumskim stazama sa malo sunčeve svetlosti i

    puno komaraca. prelazio sam vodu preko prelaza od

    dasaka guma i ostalog đubreta. bio je to prelaz kakav se

    pravi na svim periferijama u kojima ljudi poznaju svaku stazicu

    svaki bregić. deo koji je potopljen vodom ali se ne vidi od trave

    putić koji te vodi u šumu ili putić koji te vodi preko vode. bio je to

    veličanstveni prelaz na veličanstvenoj periferiji. ljudi su ovde znali

    svaku stopu zemlje a ja ni jednu. ali ja sam im se pridružio mudrosti

    njihovoj kojom pecaju. strpljivosti njihovoj kojom okopavaju. studioznosti

    njihovoj kojom stoje pod drvetom i gledaju kako je drvo rodilo. pridružio

    sam im se i okupao se u toj jednostavnosti. i onda polje bulki sa živom

    crvenom bojom snage velikih monohromija apstraktnih majstora

    dečaci su skakali i prskali se u vodi do kolena u jezeru

    powsikowskie. veličanstveni prelaz maestralno

    polje bulki na običnoj periferiji na jugu

    varšave pored visle

    varšava 9. jun 1993

     

     

     

    580/3073

     

    1843  velimir hlebnjikov i iv klajn jutros sam ih osetio jako

     

    1844  vrapčić brže sleti nego golub na mrvice hleba koje im bacam

     

    1845  gost u kuću bog u kuću kažu poljaci. veličanstveno

     

    1846  da je kuća čovekov put

     

    warszawa centralna

    484. hodanje

    krenuo sam kasno iz kuće bio

    sam gladan i žedan. nisam imao promenjenih

    para i sve sam to želeo da obavim u hodanju. ali

    ulice su bile puste radnje su bile zatvorene. znači opet

    je neki praznik. znači opet se nešto događa o čemu stranac

    ne zna ništa. stomak mi je krčao ali naravno na ž. stanici je

    bilo svega. to je ta snaga ž. s. to su ta mesta koja su živa jer

    poštuju prirodu kretanja. na ulici je bilo malo ljudi gotovo

    samo golubovi i vrapci i stranci koji razgledaju grad. iduće

    godine na današnji dan biće 945 dan ruže lutanja

    veličanstveni prelaz maestralno polje bulki na

    običnoj periferiji na jugu varšave pored

    visle. gost u kuću bog u kuću

    varšava 10. jun 1993

     

     

     

    581/3072

     

    1847  nevolje su đavo. prepreke bog

     

    1848  uzbrah i pojedoh prve trešnje

     

    1849  stojim između dva drveta. na jednom jedna ptičica

    na drugom druga. peva jedna peva druga. izdužene su sa

    dužim kljunom i žuto-zelenom bojom na grudima. ja čitam karlosa

    fuentesa koji govori o don kihotu. (taj sam hodajući ovde pored visle)

    o napetosti između sveta analogije koji pokušava da oživi don kihot

    i sveta diferencijacija u kome se kreće i u kome ga čitaju toliki

    različiti čitaoci. ptica analogija i ptičica diferencijacija

     

    but very few

    485. hodanje

    po pesku po travi. po asfaltu

    po vodi sa znojem go. vazduhom

    koji mi je hladio butine. sa slatkim sokom

    prvih trešanja. sa dilemom da li da se okupam

    u visli ili ne jer kažu da je zagađena. sa bosim

    stopalima koja uživaju da hodaju po travi i utabanoj

    zemlji nasipa. sa vodom iz arterskih bunara kojom sam

    gasio žeđ jer se ona može piti za razliku od vode iz

    varšavskog vodovoda koja se ne može piti. učeći

    engleski danas sam naučio i all girls are good-looking

    some are pretty a few but very few are beautiful. danas

    sam završio i čitanje briljantnog tomasa bernharda koji

    piše zadihano baš kao što sam kaže hodao sam isuviše

    brzo i nisam dok sam hodao imao dovoljno vazduha...

    bernhard piše kao da je samo jednom udahnuo i sa

    tim jednim udahom kao u ronjenju on ispiše ceo

    roman. gost u kuću bog u kuću. po

    pesku po travi po prašini

    varšava 11. jun 1993

     

     

     

    582/3071

     

    1850  udahnuti izdahnuti. dobro izdahnuti. živimo 

    u starom svetu i zato ipak sve počinje sa izdahom

     

    1851  krik se pretvara u muk. glas se iscepao

    nestaje. tišina je. spas ipak dolazi milošću. radost je

     

    1852  ja sam rekao da sam umetnik pesnik filozof luda monah

    prosjak lutalica i niko ne gleda tu celinu ali mnogi koji se osećaju

    kompetentnim za neki od tih aspekata mi osporavaju baš taj 

    ili ako su dobronamerni onda im se sviđa što sam 

    izabrao baš njihov a ostali im nisu važni

     

    iskupljujte vreme

    486. hodanje

    kada reaguju na ružu ljudi prvo

    ispolje strah od njenih 10 godina. ljudi se

    plaše vremena jer treba da ga iskupe pretvore

    u večnost. ali kako (kako je vrisak. kao je spas). vreme

    je teško i ljudi beže od njega beže u prolaznost. izbegavaju

    ga i zato je i vreme prolazno skoro kao i da ga nema. lako

    teško je. bilo je oko ponoći, kisnuo sam i prelazio sam preko

    gradske poljane. naspram uličnih svetiljki video sam kako vetar

    nosi kišu. sa kose mi se slivala voda u desno uho. držao sam ruke

    na stomaku da ga ugrejem. po golim rukama mi nije bilo mnogo

    hladno. osećao sam mokru majicu na leđima. sretan sam

    jer prolazim preko te poljane pomislih. po pesku po travi

    po prašini. kako je muzički bogato ono pomislih

    u bernhardovom gubitniku i ja pomislih

    varšava 12. jun 1993

     

     

     

    584/3069

     

    1853  greh uništavati - grešnike spasavati. grešnike spasavati

     

    1854  poljska specijalnost su pesme tuge i nade. jer nema smisla

    protestovati protiv sudbine sudbinu treba opisati čitam valdemara

    holdovskog u njegovoj sobi. uči me dve stvari

     

    1. niko u evropi ne jebe ko bugari

     

    2. svaka tica lepo poje

       ali kos ali kos

       i domaćin dobro jebe

       ali gost ali gost

     

    1855  posao je da mi smrde noge

     

    i odjednom posle kišnog dana kasna sunčeva svetlost

    487. hodanje

    nižu se dani koraci kilometri. probudio sam se u rano jutro ustreptao. zabrinut

    pred naporima koji me čekaju pred otvorenošću koja me otvara. anka i marćin

    moji domaćini su dobri prema meni i to mi prija. patike mi se raspadaju i to mi 

    ne prija jer mi je sada desna napravila žulj na peti. anka i marćin hvala vam. ne

    kupujem nove jer se plašim da trošim postojeće pare a novih para nema a kiša

    pada. volim da se zahvalim. izbljuvati gordost kaže maksim ispovednik. oko

    ponoći se vraćam alejom wilanowskom i ulicom sv. bonifacego. umoran

    sam to same noge hodaju jer nemaju drugog izbora. setim se konja kako

    su se polako nogu pred nogu u predvečerje vraćali sa oranja. mi smo

    sedeli na kolima umorni jer smo zajedno sa konjima ceo dan špartali

    po brazdama. i konji i mi smo umorni ali oni su još hodali i do

    kuće. kako je muzički bogato ono pomislih u

    bernhardovom gubitniku i ja pomislih

    poštovanje svim konjima

    varšava 14. jun 1993

     

     

     

    585/3068

     

    1856  prodavac kupina kiša je pokriva kupine

     

    1857  sva tela su po prirodi svojoj nepokretna. pokreću se pak dušom

     

    samo polako samo polako

    488. hodanje

    ona stara velika žena koja je našla u korpi

    za otpatke koru od lubenice i počela da je jede a

    sok joj je curio niz bradu. ja sam tražio pantalone stare

    su mi se raspale. dvoje starih gaćica su dobile rupe. kupio

    sam i novu odličnu svesku za svakodnevno pisanje. hodao

    sam po svakodnevnici jednog muškarca kome su potrebne

    pantalone gaće i sveska. život koji održava život. jedna

    devojka je nosila belu ružu na dugačkoj stabljici. čuo sam da

    je umro dejvid bom. malopre sam probao gaćice čini mi

    se da će biti dobre. pranje čarapa gaća majica kose

    namazao sam stopala kremom jer su mi pete malo

    popucale. poštovanje  svim konjima. kako je

    mojim stopalima kako bosni ponosnoj

    varšava 15. jun 1993

     

     

     

    586/3067

     

    1858  šeste patike na ruži lutanja 1.320.000 zlota

     

    1859  skupili smo se u pabu hookie pookie. došli su i jašo i ana i

    vitek i adam i jacek i dariuš i pesma i igra su se nadvili kroz celu noć

     

    plava zemljo moj plavi svete

    489. hodanje

    razgovarao sam sa majdom stopa i video sam

    nekoliko berešovih radova. pripremamo se za akciju

    molim pašoš čoveka u kretanju i nervoza polako ulazi

    i u uši. ali preplivaće se. remek je strpljivo preveo starog

    čoveka preko ulice. dok sam hodao parkom setio sam se da

    rad dunav-hodanje-plivanje-preplivavanje posvetim serenu

    kjerkegoru i tako taj isti rad ponovim 2001 godine ponavljajući

    kjerkegorovu ideju o ponavljanju. šaka i stopalo. zemlja i nebo

    borhes i ruža. uveče sam video veliku knjigu pasoš čoveka u

    kretanju koju su mi napravili blanka i biba a janek piekarczyk

    je doneo svoj prvi broj novina galois. kako je mojim

    stopalima kako bosni ponosnoj. u novim

    patikama žulj je prestao da radi

    varšava 16. jun 1993

     

     

     

    587/3066

     

    1860  prolazim parkom idem na konferenciju za štampu u centar

    umetnosti u zamak ujazdowski (direktor wojciech krukowski). jedna ptica

    je doletela blizu do mojih nogu. stao sam i gledao je. podigla je glavu ka meni

    kao kad žena podigne pogled istovremeno zabacujući kosu unazad. posle je

    vidim kako leti oko glave jednog starog čoveka (najvažniji čovek u varšavi

    pomislio sam). oh kako sam mu se lepo nasmejao i on meni

     

    1861  pričao sam o ovoj ptičici i ovom čoveku na konferenciji i jedna žena se

    mnogo radovala ovoj priči na licu sam joj prepoznao onu istu radost kao kod ptičice

     

    1862  ipak sam dobio šamar od adama mihnjika (koji je to po redu šamar na ruži ružo moja)

     

    1863  oh kako me je lepo gledala stara baka prodavačica cveća u podzemnom

    prolazu (al. jerozolimskie i marszalkowska) dok sam hodao i zviždukao

     

    lepo poljaci ljube ženama ruke

    490. hodanje

    teško kišno nebo nad samom varšavom. na obodima

    grada nebo je prozračno. evo je počinje. sklonio sam se

    stojim i gledam je kako pada. da li sam već rekao kako uživam u

    mojim novim pantalonama mekane su i miluju mi noge kupio sam

    ih juče evo kiša prestaje. polazim. malopre sam osetio spuštajući se

    ulicom belwederskom ptice su željne druženja. a sada sam pomislio

    ova moja knjiga je ispovedaonica. mogu u njoj da priznam baš me

    zaboleo današnji šamar ali ništa mislim možda mi donese sreću

    govoriti je umetnost. savršena umetnost. reči dolaze iz mojih

    stopala i odlaze u prostor kao muzika. u novim patikama

    žulj je prestao da radi. rečima rađam plave slike

    varšava 17. jun 1993

     

     

     

    588/3065

     

    1864  tuga je povezana sa zlopamćenjem - uči me maksim ispovednik

    ili verom hodimo a ne znanjem. ili mišljenje da se nešto zna ne dopušta

    da se napreduje u znanju. ili gordost je sastavljena iz dva neznanja: od

    neznanja božanske veličine i neznanja ljudske ništavnosti. i zaista

    što više neko širi vidik neznanja sve se više smiruje

     

    1865  stara žena sa naočarima prodaje na

    jednoj stolici malo hleba malo cveća malo krompira

     

    1866  gledam šemu građenja budućeg metroa u varšavi

    jedan veseli podnapiti par komentariše sporo građenje metroa

    obraćajući mi se. kažem da ne razumem poljski. pitaju me odakle

    sam kažem iz jugoslavije. a ne to ne može kažu. da li sam iz srbije

    hrvatske bosne pitaju. ja kažem iz evrope sam. oni pitaju gde živim

    ja kažem ovde. ovo je poljska kažu. ja kažem ovo je zemlja i tako

    redom sve dok me iz milošte nije udario pesnicom u stomak

     

    veran prijatelj moćna zaštita

    491. hodanje

    hodao sam okolo varšave. varšava je uznemirena

    jer je u po bela dana neko udario četiri žene metalnom

    šipkom (dve su preminule). izvršilac nije uhvaćen. strah

    vlada gradom ozlojeđenost u gradu. gledam u pedometar on

    polako beleži kilometre ali evo ipak sam već na sedamnaestom

    zastanem na teniskom igralištu sednem na istrulele drvene klupe

    gledališta i gledam kako se uče prvim teniskim udarcima dečaci

    i devojčice. kupio sam knjigu o martinu luteru kingu da bih učio

    engleski i tri puta mi se stegnulo srce kad sam čitao o hrabrim

    gestovima mrs. rose parks. martinovog oca. belih ljudi koji

    su stavljali znak jednakosti na telo podržavajući pokret

    martina lutera kinga. telo mi se umorilo. ako ružen

    budeš blagosiljao učio me je maksim ispovednik

    učim se kako da se pokajem kako da priznam

    kako da omekšam tvrde delove u sebi

    rečima rađam plave slike. onako

    kako deca uče tenis

    varšava 18. jun 1993

     

     

     

     

     

     

     

    da ja volim one koji ne čuvaju sebe

    10. maj 2025.

    27551. dan mog života

     

     

    572/3081

     

    1815  snagu mi daju mrtvi i nevini

     

    1816  šibamo brzim iz poznanja do varšave

    agnješka remek adam i ja. poljska se zeleni mi spavamo

     

    1817  u poznanju sam juče video spomenik na kome su bile samo godine

     

    1956

    1968

    1970

    1976

    1981

    1990

     

    1818  u beogradu su juče ponovo bile krvave demonstracije kao 1991

     

    1819  kako me odmara ova klupa na kojoj ležim. dve široke

    daske. topla. u hladu. zavučena od očiju. dugačka. sa naslonom na koji

    oslonim desnu nogu. glavu stavim na knjigu i moje telo se odmara na njoj

     

    predivna klupa

    477. hodanje

    kroz park. okupan sa telom koje

    miriše hodajući na kraj samog sebe a na

    kraju parka spasonosna klupa. klupa me odmara

    spašava. uveče dobijem pismo u kome mi žena koju

    sam molio da dođe i da me spase kaže da spasa nema

    a klupa. da ja volim one koji ne čuvaju sebe. oni su anđeli

    njihova žrtva je pesma anđeoska. oni su kao klupa na kojoj

    ležim rukom pokrivenih očiju slušajući ptice i vevericu koja

    traži hranu. malo me umorio malo do smrti ceo svet koji

    se probudio i živi u meni. ja nisam samo dubok kao

    more ili visok kao planina ja sam i ova klupa. osetio

    sam noćas krv u pevačkim srcima. na meni leži

    jedan čovek hodač-pevač odmara se

    varšava 2. jun 1993

     

     

     

    573/3080

     

    1820  iscepan od tuge i nemoći prelazim tramvajske šine u ulici

    walska i osetim šljunak šine pragove električne žice i kažem to je to

     

    1821  vidim nevidljive tragove klečanja kod prolaznika

     

    janek piekarczyk

    478. hodanje

    običan dan po običnim ulicama

    ne sećam se ničega što sam video. ne

    ipak se sećam. i onog čoveka i onog mladića i

    one stare žene i onog čoveka sa psom i mlade majke

    sa grudima punih mleka. starih železničkih vagona za

    stanovanje. konobarice za šankom na kome sam pisao o

    predivnoj klupi. lice joj je bilo široko osuto krupnim pegama

    čistila je police i flaše sa pićima. saginjala se i na prstima

    dohvatala najviše police. i stigao sam kod gospođe grozdane

    na gustu supu i knedle sa šljivama. i otišao sam na ulicu i

    slučajno sreo janeka piekarczyka o kome će biti još reči u

    ovim knjigama. odhodali smo do remeka uzeo sam svoje

    stvari i preselio se kod ize u potkowu. na meni leži

    jedan čovek hodač-pevač odmara se. u velikoj

    staroj vili ću se smrzavati celu noć

    potkowa lesna 3. jun 1993

     

     

     

    574/3079

     

    1822  smrzavao sam se celu noć pod jednim ćebetom u

    staroj kući u šumi ali u snu me je jedna nepoznata žena odvela

    u krevet skinula svoju odeću i privukla me na svoje toplo golo telo

     

    1823  punu čašu crvenog vina (zasijalo se na suncu) usuo mi je iz svoje

    torbe ulični prolaznik edek-leh iz wilna. popio sam mu za njegovo zdravlje

     

    1824  krava se sama otelila na njivi. dok liže tele koje leži u

    brazdi i još ne može da stane na noge posteljica joj visi puna krvi

     

    kravlji liz

    479. hodanje

    krenuo sam pored pruge

    i tamo i nazad ishodao današnji

    dan. patika mi je pukla i već treći dan

    mi pravi žulj na levoj peti. uz prugu je tiho

    prelazio sam sa jedne strane na drugu tražeći

    lepšu stazu. ništa se posebno nije događalo ipak

    popio sam vino sa nepoznatim čovekom. jedna krava

    se otelila na njivi dok sam prolazio. živeli oboje. drugi

    čovek je hteo da kupi moj mali tranzistor koji sam slušao

    i ništa više ali sasvim dovoljno. jer čuo sam i po koju pticu

    mrave nisam video a mogao bih se kladiti da ih je bilo

    jednog zeca sam video. znoj mi je natopio lice i vrat

    i taj znoj je miris ruže miris promene. u velikoj

    staroj vili ću se smrzavati celu noć. tele još

    nije moglo da stane na noge a krava

    ga je lizala neprestano

    potkova lesna 4. jun 1993

     

     

     

    575/3078

     

    1825  čitam prvih sto glava o ljubavi maksima ispovednika na izlasku

    iz potkove lesne i čujem peva elvis prisli. oh kako to ide zajedno

     

    1826  vrt umesto lavirinta

     

    1827  posti i bdi. pevaj i moli se. i o svakom

    čoveku uvek dobro misli sveti maksim ispovednik

     

    1828  subota popodne letargija na ulicama na dugoj i pravoj

    tramvajskoj liniji (koszykowa ulica) šljunak deluje kao pustinja

     

    1829  gospodine hanaj gospodine rafael i gospodine strug ruža je divljenje mladim ljudima

     

    1830  ponekad umetnost je čovekova borba za put božiji

     

    1831  oči su izvori suštine

     

    1832  ptice spasa

     

    1833  pevanje ptica

    ptice lebde i nadleću ponore

    ptice sam otkrio tek na četvrtom hodanju

    za pticama sam zažudeo pre dvadeset godina u

    mitrovačkoj kaznionici čitajući pisma iz zatvora roze

    luksemburg u kojima ona piše o njima. pre desetak

    godina sam napisao ničeansku rečenicu nadam se muzici i

    kao da mi se ona u ovih deset godina ostvarila. sada zapisujem

    nadam se pticama. verujem letenju. i pevanju. ptice su me i ranije

    zvale ali ih nisam čuo. ja sam sada sasvim siguran da su me one

    odabrale i da me već koju godinu uče svom govoru a da to još

    ni ne znam. ptičiji putevi. strujanja. kretanje u svim pravcima

    plavet. čudno je kako su ptice male. ptice su cveće među

    životinjama. ko će ih sve popamtiti. ko će tek naučiti

    gramatiku njihovog govora. male ptičice kao da

    drhte a ne da lete i izgleda da im

    nikada nije zima

    (iz rečnika hodanja)

     

    da mi jezik bude kao trava

    480. hodanje

    krenuo sam iz potkowe ka varšavi pored

    pruge sa svetim maksimom ispovednikom

    zaparan dan (i trava je topla pored pruge). staza

    nestaje i nastaje. hodao sam i video stvari vrlo jasno

    jer se stvari po prirodi stvari mogu videti samo jasno

    ja ne hodam nego se plavim. ja ne postojim nego postoji

    plavetnilo. plavo svepostojanje. ja ponavljam da je svet plav

    ponavljam da je svet jedan da je hodanje muzika. ponavljam i

    ponavljaću jer ja nisam ovog popodneva znao da ću se toliko

    napiti noćas. tako sam bio pijan samo nekoliko puta u životu

    vatra i vrtlog u telu koje se bori i pada. ruža i jeste plava

    plavi vrtlog i plavi plamen. tele još nije moglo da stane

    na noge a krava ga je lizala neprestano. plamen u

    visinu vrtlog u dubinu ruža na putu

    varšava 5. jun 1993

     

     

     

    577/3076

     

    1834  leluja se na vetru mlada trešnja. svetlo crveni plodovi počinju da joj zru

     

    1835  vraćam se na novo prenoćište u ulici zelenoj 34a. vetar u granama

    osećam ga po celom svom telu. vetar se ne vidi ali miriše i oseti se po telu i duši

     

    1836  dva mala crvena poštanska sandučeta

     

    punim penkalu mastilom

    481. hodanje

    ruža lutanja je lutanje vetru u slavu. osetio

    sam ga danas nekoliko puta i odmah sam bio

    manje sam. hodao sam širokim alejama varšave i

    kao svako u varšavi osetio sam snagu širokih ulica

    novac se tanji. vesti su loše a treba hodati hodati. kupio

    sam danas prašak za pranje i lepo oprao svoje dve majice

    u sobi sam rafala olécha sedim za stolom i pišem. lepo je

    sedeti za stolom i pisati ali odoh da spavam. spavanje

    mi je tako potrebno. odoh odoh spavanju u zagrljaj

    plamen u visinu vrtlog u dubinu ruža na putu

    molim se za odmor koji će mi u noći doći

    varšava 7. jun 1993

     

     

     

    578/3075

     

    1837  bagrem zamenjuje lipu

     

    1838  stanem i gledam gusti bokor ruža

    kultiviran sa vinovom lozom. kako lepo: ruže i grožđe

     

    1839  ličnost koja se oseća najbolje

    najudobnije u vlastitoj domovini nežni je početnik

    osoba koja svugde oseća da je kod kuće tek je nešto

    interesantnija i kompleksnija. jedino se osoba koja

    oseća da je u izgnanstvu bilo gde i svuda uključujući tu

    i vlastitu domovinu može nazvati savršenim čovekom

     

    divno. ponoviću još jednom

     

    1839  ličnost koja se oseća najbolje

    najudobnije u vlastitoj domovini nežni je početnik

    osoba koja svugde oseća da je kod kuće tek je nešto

    interesantnija i kompleksnija. jedino se osoba koja

    oseća da je u izgnanstvu bilo gde i svuda uključujući tu

    i vlastitu domovinu može nazvati savršenim čovekom

     

    moj drug

    482. hodanje

    pri povratku sam gledao

    crnog psa kako luta ulicama. ličilo

    je da ipak zna gde ide mada se na poneki

    zvuk trzao i tada se činilo da ga lutanje juri. moj

    drug je otišao prema jugu a ja ulicom powsiska na

    sever. da li mene lutanje juri ili vučе. da li dolazi od

    nazad ili od napred ili ja naprosto hodam. naprosto

    hodam i ponekad čitam. crtam trave evrope. skidam 

    i oblačim majicu. stanem i gledam veliku površinu

    vode prekrivenu gustim lokvanjima. stajao sam

    danas nekoliko puta i gledao ptice. male male

    na granama. molim se za odmor koji će mi

    u noći doći. dečaci su skakali i prskali

    se u vodi do kolena u jezeru

    powsinkowskie

    varšava 8. jun 1993

     

     

    i

     

     

    snagu mi daju

    mrtvi i nevini

     

     

    malo me umorio malo do smrti ceo svet koji se probudio i živi u meni

    ja nisam samo dubok kao more ili visok kao planina ja sam i ova klupa

     

     

    znoj mi je natopio lice i vrat i taj znoj je miris ruže. miris promene

     

     

    gospodine hanaj gospodine rafael i gospodine strug ruža je divljenje mladim ljudima

     

     

    ponekad umetnost je čovekova borba za put božiji

     

     

    oči su izvori suštine

     

     

    ptice spasa

     

     

    ponavljam da je svet plav ponavljam da je svet jedan da je hodanje muzika

     

     

    ruža i jeste plava plavi vrtlog i plavi plamen

    plamen u visinu. vrtlog u dubinu. ruža na putu

     

     

    ruža lutanja je lutanje vetru u slavu. osetio sam

    ga danas nekoliko puta i odmah sam bio manje sam

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja

    ti si kravlji liz

    kojim dižeš na

    noge sva bića

    svemira

     

     

    i

     

     

    ružo lutanja

    ti si pradetinjstvo

    mladosti svih

    bića

     

     

    i

     

     

    ružo lutanja

    nadam se muzici

     

    ružo lutanja

    nadam se pticama

     

    ružo lutanja

    nadam se ruži lutanja

     

     

    i

     

     

    ružo lutanja

    zaista jedino se osoba

     koja oseća da je u izgnanstvu

    bilo gde i svuda uključujući tu i

    vlastitu domovinu može nazvati

    savršenim čovekom. bićem

    ruže lutanja

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja i sad

    crtam kosmičke

    trave evrope pa

    nek se i to

    zna

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja

    ti

    si

    još

    onda

    bila

    bože

    nežno nežno

    nežno nežno nežno 

    nežno nežno nežno te

    ljuljam na mojim

    grudima

     

     

    i

     

     

    bože

    nežno nežno

    nežno nežno nežno 

    nežno nežno nežno te

    ljuljam na mojim

    grudima

     

     

     

     

     

     

     

    tako hodati po zemlji da sve pleše

    9. maj 2025.

    27550. dan mog života

     

     

    563/3090

     

    1775  matilda je devojčica ona je moj saveznik

     

    1776  knjige su nezaustavljiva ispovest rekao je edvard stahura

     

    1777  gledam šulcove autoportrete. na jednom iz 1938 kiš liči

    na šulca. na drugom iz 1930 šulc sa zatvorenim očima i studijom 

    leve šake u prvom planu. malo klonule šake kao vrbe na obali visle

     

    1778  mušice su mi zasule lice kao u vejavici sneg

     

    1779  umetnost i ne može biti ništa drugo osim molitve putu do

    boga. tako smo sinoć uz vino čitali da govori i stahura. nežni stahura

     

    redovno na kraju dana čeka me umor

    469. hodanje

    živim u varšavi. na ulicama činim gradove. činim ulice. prelazim

    vislu pa se vraćam drugim mostom na kome je zabranjen prelaz

    pešacima. tamo sam pa sam na sasvim drugom kraju. uveče mi kaže

    radek da me je dva puta video iz kola. gulim tabane mada su mi sada

    tabani u redu ali patike su već pri kraju. ošišao sam se. 107.000 zlota

    kupio novi kaiš za sat 100.000 zlota. gledao izložbu bruna šulca 10.000

    zlota. kako je šulc bio jedan šulc uzbudio sam se. veliki umetnici su

    priča u kojoj  živi mnogo ljudi. šulc je tako mnogo ljudi. i istrčao

    sam da stignem u džez klub akvarijum. tamo su odvojeno

    sedeli jer se još nisu poznavali remek i janek

    ovde je kraj grada. tiha iscrpljenost

    varšava 24. maj 1993

     

     

     

    564/3089

     

    1780  prva vrata ljubavi su paradoks. druga vrata

    ljubavi su neuhvatljivost. treća vrata ljubavi su ljubav

     

    1781  smejem se. vidim sebe kako prolazim kroz pasaže i

    dvorišta varšave bez ikakvog razloga osim onog da ruža raste 

     

    1782  kada ga je stahura nazivao bela lokomotiva ili čudesna

    stranputica bog se radovao i stahuri i stahurinim nazivima

     

    1783  znati znači biti stahura

     

    1784  moje lutanje to je zbir toma sojera. vladimira i pocoa. šarla. i hiljade drugih dečaka

     

    1785  zaustavila je auto posmatra da li će ovde da

    prošeta psa. ne neće. odlazi dalje pas u kolima laje

     

    otišlo vino u krv

    470. hodanje

    na visli su pecaroši pecali i družili

    se sa sebi sličnima. žene su šetale pse. do

    mene je doleteo vrapčić tražeći hranu. šetao sam

    polako i vrteo se po centru varšave. video sam nekoliko

    tipičnih gradskih scena iz ljubavnog života. nesrećnog

    života narkomanske mladeži. penzionerskog šepurenja po

    toplom danu. dvojicu mladića kako su sa rančevima trčali da

    stignu na voz. vojnici su čuvali ulaze u vojne zgrade a trojica

    dečaka su hodali po ogradi u parku. mlada devojka je vikala

    na svog ljubavnika pedesetogodišnjaka a kada se on

    okrenuo i prestao da razgovara sa njom ona je

    trčala oko njega preklinjući ga da se pomire

    tiha iscrpljenost. neprimetno

    ponavljanje

    varšava 25. maj 1993

     

     

     

    565/3088

     

    1786  otac prosi a dvojicom sinova malih dečaka koji mu se motaju oko glave i vrata

     

    1787  mladić zaražen aids-om sa kartonskom

    tablom na grudima polako spušta glavu prema zemlji

     

    1788  mlada devojka zaražena aids-om prosi

     

    1789  čovek sa kolicima prosi za protezu

     

    molitva

    471. hodanje

    na ulicama život ulice

    ulice su zamršeni deo puta. ulicama

    se odlazi u skrivenu pećinu po hranu i krevet

    kada produžiš nekom dugom ulicom do njenog kraja

    ona će te odvesti na kraj grada. ali ako skrećeš iz ulice

    u ulicu uglavnom ćeš se vrteti u krug. na ulicama je lepo

    prelaziti ulice. sa sunca u hlad. sa puste strane na onu

    kojom prolazi lepa žena ili dečak sa torbom na leđima

    koji cunja po zemlji. kao da u toj gradskoj zamršenosti

    narkomanija visi u vazduhu ili iz zemlje raste ono

    što se zove teško je živeti. neprimetno

    ponavljanje. hodam ulicama

    varšava 26. maj 1993

     

     

     

    566/3087

     

    1790  lep stari pan. u kiosku već trešnje i bog zna kako i odakle grožđe

     

    1791  jednog čoveka stiglo pa sere uz drvo drugi stao ispred njega da ga malo zakloni

     

    1792  vidim ga a sada ga i osetim polje kamilice u varšavi

     

    1793  žena što hoda pored mene u džins jakni i

    platnenim pantalonama zastaje i pripaljuje cigaretu

     

    ulicom zwirki i wigury

    472. hodanje

    zahladilo. hodam pod kišnim drvoredima

    ka aerodromu. skrećem jer imam sastanak sa

    prijateljima a hodao bih dalje dalje u nedogled i zato

    sam posle sastanka ponovo krenuo. bilo mi je hladno

    mislio sam da se vratim. uvek te prepreke ti razlozi za

    odustajanje za vraćanje u toplo okrilje. oh kako mi treba

    to okrilje ali ja dobro znam da je ono tu gde sam sada. tu

    na ulici na kojoj mi je hladno. toliko je sada krhko i maleno

    da u njemu ima mesta samo za toplinu. kada se uguraš

    u sada izguraš toplinu. ej i onda se beži nazad u toplo

    okrilje kojeg nema. ali put je tu. hodam ulicama

    neprestajuća sadašnjosti rekla bi

    gertruda stejn

    varšava 27. maj 1993

     

     

     

    567/3086

     

    1794  samoća. kako izgledam. ponekad se pogledam u ogledalo čudna

    stvar smešna i žalosna. stidim se da priznam stidim se i ja dragi bruno šulc

     

    1795  u jankovu spustim glavu u travu i udišem

    miris i toplotu zemlje. setim se setim se detinjstva

     

    1796  jedan čovek u gusto zelenoj travi napasa bele guske

     

    1797  crvene muškatle u prozoru u selu pupki još 10 km do mostkowa

     

    1798  svet će bit spašen jer gledam sedam moćnih žena

    kako lete u plesu po prostoru seljačkog pozorišta vegajty

     

    vegajty

    473. hodanje

    pored mene sedi ukrajinska

    glumica ołena. duboka je noć u seljačkom

    pozorištu vegajty. hodao sam danas kroz šumu

    i slušao ptice. video oh kako snažnog konja i dva

    psa kako su jurili zeca. nisu ga uhvatili daleko bilo

    kažem sada je duboka noć i opet ne verujem da se ne

    čuje ono što se ovde događa. pogotovo žene. kažem

    pogotovo žene. one su tako bezvremene i zanosne. silne

    u predavanju. lake u letenju koracima kroz vazduh. kao i

    uvek živi se u sudbonosnom vremenu. tako protiče i ova

    noć. napolju kiša pada i sveće polako trnu. sviće dan

    muzičari ne prestaju ni žene ne prestaju. u ovoj noći

    bilo je mnogo ljudi na jednom mestu a na putu dok

    sam hodao bio sam sam. svanulo je magla je nad

    šumom. probudila se vlažna noć. neprestajuća

    sadašnjost rekla bi gertruda stejn. na

    igrajućim prstima kroz noć

    lako i polako

    wegajty 28. maj 1993

     

     

     

    568/3085

     

    1799  pored peskovitog puta tri hrasta

     

    1800  metalnom kipu hrista na ulasku u vegajty vreme

    otkinulo obe ruke u ramenima i sada vise i klate se na vetru same

     

    1801  dok sam zapisivao scenu sa hristom priđu mi dva

    mlada bika i evo već po drugi put naskaču jedan na drugog sa

    izbačenim udovima sa kojih kaplju svetle kapljice mlade muškosti

     

    1802  boli me koliko si lepa

     

    1803  hodamo na proplanak. hodamo u obliku srca. jašio peva

    ovo je moja pesma

    koja te obuzme muzikom

    kao detešce nežnim

    zagrljajem ljubavi

    dodirnuće tvoje telo

    kao poljubac

    kao poljubac

    blagoslova...

    mutka ga prati na klarinetu. srce raste

     

    1804  skupili smo naših 40 srca u jedno jedino. u našim telima teče oko150 l krvi

    i sada ovde na ovom zelenom brdu kuca jedno veliko more sa 150 l crvene krvi

     

    to im snaga zore daje snagu

    474. hodanje

    opet u dubokoj noći zapisujem tekst na kraju dana

    pevaju pet starih žena iz nowograda. u prostoru za pozorište

    leže ljudi po podu. sede na klupama. u ovom trenutku jacek i vitek

    počinju oštru svirku na harmonici i violini a u prostor uleće agafia i

    małgorzata. osetim kako mi vetar od njihove igre rashlađuje obraze

    hodao sam danas kroz polja pod oblacima. sve je bilo zeleno i plavo

    hodali smo kasnije jedno srce od 150 litara krvi. veliko srce koje se

    penje na zeleno brdo. srce sveta je kao i svako drugo srce radi samo

    ali mu je potrebna svežina i pomoć. nova krv nove pumpe. nova krv

    se rađa. rađali smo je idejom da se nova krv rađa tu životom. kada

    sve što postoji živi u nečijem tu životu u nekome ko oseća postojanje

    svega u sebi. ko oseća postojanje svega u sebi i trenutak kada on to

    oseća stvaraju novu krv. nove pumpe su oblik i delo i mi smo napravili

    oblik srca hodajući u dve grupe penjući se na brdo. duvao je vetar i

    bilo je hladno. u jednoj grupi pevao je jašo. u drugoj je mutka pratila

    jašovu pesmu svirajući klarinet. sada tamo u wegajtu kuca jedno

    novo srce sveta. posle sam produžio za jonkovo i tamo popio jednu

    votku u seoskoj kafani. jedna mala ptičica nije odletela sa puta i ja

    sam joj prišao vrlo blizu i gledao kako joj se nadimaju grudi. ništa

    bez cveća i ptica. opet je dan. svi sviraju i igraju. to im snaga

    zore daje snagu. na igrajućim prstima kroz noć lako i

    polako. muzika ne prestaje jedan od onih koji

    leže na podu i spavaju sam ja

    wegajty 29. maj 1993

     

     

     

    570/3083

     

    1805  pogledam u pedometar on mi pokaže 7.777

    kilometara pređenih danas. odmah sam se zahvalio bogu

     

    1806  volim zagađenost gradova (osetim je na mostu bolesława

    chrobrega) jer u gradovima živim sa njom. i zagađenost je moj bližnji

     

    1807  tako hodati po zemlji da sve pleše

     

    1808  stari delovi u gradovima su začađavljeni kao musava deca

     

    1809  za jedan sat će početi večera za ružu u međunarodnom centru za umetnost u

    poznanju a ja sam umoran. stojim oslonjen o metalni stub za vodu i mislim na stahuru

     

    1810  dvadesetčetiri kilometra. mokre čarape. zevam. sam sam i spava mi se

     

    1811  ljudi su doneli ruže. plačem

     

    kolacja dla róży

    475. hodanje

    gde god pogledam bokori se

    nebo nad poznanjem. vetar (i njen hod)

    joj neprestano plete suknju oko njenih nogu

    malo kisnem ali se na vreme sklonim od velikog pljuska

    ne mnogo ali već prepoznajem delove poznanja. popodne

    iscrpljen legnem na klupu i spavam pola sata kao spas. nebo

    nada mnom svežina po golim stopalima. uveče večera za ružu

    to je peti deo spomenika edvard stahura. tak. edvard stahura

    sa stahurinom idejom ja sam tvoj bližnji. bilo je puno ljudi i dok

    su oni jeli ja sam im govorio o ruži lutanja kao kad u manastiru

    jedan monah čita bibliju monasima koji jedu. adam. mesec

    ana i vitek. darek i mariuš i jašo pevaju. alicija je napravila

    instalaciju a joane i mince performans. muzika ne prestaje

    jedan od onih koji leže na podu i spavaju sam ja. neko je

    zabo ružu u pesak eno je sama na visokoj peteljci u

    velikoj podrumskoj prostoriji kao topla vatra

    poznanj 30. maj 1993

     

     

     

    571/3082

     

    1812  umazani dečko automehaničar nosi u ruci

    brisač za kišu ulazi u malu prodavnicu autodelova

     

    1813  mlada pijana ili drogirana devojka plače i klekne i osloni

    glavu na kolena plavog mladića na starom trgu u poznanju

     

    1814  devojka od pre jednog sata leži na klupi bez svesti. glava joj visi u

    praznom. počeo je njen pad. da li do dna ili će u jednom trenutku padanje stati

     

    nek živi svitanje

    476. hodanje

    rekla je alicija jaceku. iscrpljenost

    u glavi i telu koja ne može da se skupi

    nego kao ceo poznanj hoda poznanjem. hodam

    pored warte. na warti scene sa reke kao na svim rekama

    sveta od kada je sveta i veka. ljudi šetaju. pecaju sa dugim

    i kratkim štapovima. dvoje mladih se zaklonilo u travi i tamo

    se ljubi do besvesti. jedan beskućnik leži na suncu i spava i

    ja bih samo spavao. dugo i tiho spavao negde sklonjen od

    sveta ali ja sam bio duboko u svetu. prolazim kroz jedan

    parkić dečak udara loptu glavom. mislim potrebno je uvećati

    srce sveta. i sa novim srcem bratstva ubogih koje su noćas

    oformili moji mladi prijatelji pevači. neko je zabo ružu u

    pesak eno je sama na visokoj peteljci u velikoj

    podrumskoj prostoriji kao topla vatra

    osetio sam noćas krv u

    pevačkim srcima

    poznanj 1. jun 1993

     

     

    i

     

     

    umetnost

    i ne može biti

    ništa drugo osim

    molitve putu do

    boga

     

     

    veliki umetnici su priča u kojoj  živi mnogo ljudi

     

     

    u ovoj noći bilo je mnogo ljudi na jednom mestu a na putu dok sam hodao bio sam sam

     

     

    veliko srce koje se penje na zeleno brdo

     

     

    ko oseća postojanje svega u sebi i trenutak kada on to oseća stvaraju novu krv

     

     

    potrebno je uvećati srce sveta

     

     

    i

     

     

    ružo

    lutanja

    ponovo

    bih

    te

    ponovio

    i

    zauvek

    ponavljao

     

     

    i

     

     

    bože

    nežno nežno

    nežno nežno nežno 

    nežno nežno nežno te

    ljuljam na mojim

    grudima

     

     

     

     

     

     

     

    Stranice