Bog Miroslav Mandić Bog

legao sam na drvenu klupu da bih pisao

plavo nebo bez oblaka

jedan pas dahće u prolazu

trava klija

kažu da će posle dugog toplog leta i ove tople jeseni zima biti jako jako hladna

dišem

vazduh je još hladan ali ga sunčevi zraci sve više greju

premestio sam se na drugu klupu da me toplo drvo klupe ugreje

još me bole rebra

nema ničeg svetijeg od samog života

od bilo čijeg života

pa i od mog života

zato pišući o mom životu pišem o bilo čijem životu i o samom životu

polifonija

svaka reč je sam život

jer život je

lepota život je

u život je

dobroti život je

je život je

a život je

dobro život je

i život je

lepo život je

jedno život je

su život je

svako biće je dobro

svako biće je lepo

svako biće zna ko je dobro

svako biće zna ko je lepo

svako biće Bogom je

svako biće Bogu je

bog

bogu

bogom

sam

razvedrila me je jesenja ruj koju sam ugledao sa mosta

divan je mar prirode

i prava linija na mostu me je uzbudila i obradovala

ono što je promena u prirodnom svetu to je prava linija u pojmovnom

smiruju me kućice na splavovima

vetar nad rekom je hladniji i snažniji

jedan čamac plovi nizvodno. drugi prelazi sa obale na obalu

već nekoliko dana se mučim sa sobom. dok nisam ugledao jesenju ruj nisam mogao ništa da napišem

sada dok gledam u reku sve je dobro

veliko. jednostavno. iskreno

ljubav za Tolstoja

čamac koji je prešao na drugu stranu reke već se vraća nazad

baš prija ovaj hladan vazduh

četiri crna psa se izležavaju na suncu

spašava me to što povratka nema

povratak je u nastavljanju napred

sve vidljivo nosi trag svoga vremena

nevidljivo je bez tragova i vremena

čulno nastaje i propada

umnim vaskrsava

poslednja četiri blaženstva sam napisao stojeći pored otkinutog žutog cveta na asfaltu

ponekad jedino što mogu da uradim za ovaj svet jeste da se zgadim nad sobom

zgađenost nad sobom oslobađa

mreška se i svetluca površina reke

namreškana površina reke je vodeni zen vrt

zakonitost po kojoj stvari jesu je dobrota

zakonitost po kojoj se događaju sve stvari je lepota

jako mi nedostaje neko

pošto nema nikog gledam oko sebe i sve što vidim mi je neko

ja sam neko ko nekom jako nedostaje

na drvetu koje pluta rekom odmaraju se dva galeba

oba galeba su poletela i sada se oko drveta šire talasi

jako su dobri ti talasi

blaženstva i jesu talasi kojima se na površini postojanja mreškaju lepota i dobrota zajedno

magla

kako je sada Nadežda Tolokonjikova koja je poslata na izdržavanje

kazne u region Mordovija udaljen petsto kilometara od Moskve

kako je sada Marija Aljohina koja je poslata na izdržavanje kazne 

u region Perma udaljen hiljadu četiristo kilometara od Moskve

kako je sada Džulijan Asanž zatočen u ambasadi Ekvadora u Londonu

kako je sada bilo ko ko je nevin zatvoren a za njega se ni ne zna

kada sam počeo da pišem Miroslava Mandića Nadeždi je bila četrnaesta

danas je Nadežda Himna slobode svih bića

nikada više ne bih voleo da idem u zatvor iako ne

znam da li bih mogao živeti da nisam bio u zatvoru

slobodu sam otkrio i doživeo u zatvoru

slobodu za drugog i slobodu za sva bića

crvene ruže su mirno i slobodno cvetale u zatvorskom dvorištu

male ptice su preko zidina sletale u zatvor

slobodu kojom sam postao vegetarijanac

 slobodu kojom sam se odrekao vlasništva 

radnici gradskog zelenila kopaju rupe za nove sadnice

da nisam bio u zatvoru ne bih otkrio da sam za sve na

ovom svetu kriv ja i da na ovom svetu sve zavisi od mene

prihvatanje krivice i odgovornosti vodi slobodi koja je već u meni

tom slobodom sam zavoleo drugog

tom slobodom volim sva bića

užasava to što se skoro ništa spolja ne može učiniti na ovom svetu

užasava to što su mnoge grozne stvari uklonjene još groznijim nasiljem

što mnoge dobre stvari počivaju na legalnom nasilju i ravnodušnosti

gledam travu i ona me ozaruje

ozaruje me mirna površina jezera

ozaruje me šljunak

ozaruje me vaskrsenje Hristovo

ozaruje me jer svako biće vaskrsava

provereno nedokazivošću 

nikada i ni prema kome osveta

uvek i za svakoga vaskrsenje

hodam spokojno i polako za oslobađanje Nadežde Marije i Džulijana

hodam spokojno i polako kroz šumu za oslobađanje nevino zatvorenih

za oslobađanje životinja od ljudi i ukidanje svih lanaca kojima su one vezane

za oslobađanje ljubavi u Tvom srcu koja će osloboditi sva bića

svetlucaju i svetlucaju se kapi kiše na travi

odu gušteri izađu puževi

solidarnosti među ljudima nema jer nema ni solidarnosti čoveka sa drugim vrstama

čovek čini ogromne zločine prema čoveku ali su nebrojeno puta veći

zločini koje čovek čini prema životinjama biljkama zemlji vodi vazduhu...

verujem da je čovek vrsta koja je stvorena da prestane

sa ubijanjem i da tako sa njom nestane i ubijanje samo

ljudska prava su ništavna ako ne postoje prava svih bića

dobrota želi da živi u svakom biću

lepota želi da živi u svakom biću

uskratim li to dobroti dobrota neće živeti u meni

uskratim li to lepoti lepota neće živeti u meni

sva bića žive u meni i u svim bićima

sve ono što uradim svim bićima u sebi istovremeno radim i svim bićima u svetu

osmeh kojim se sada osmehujem svim bićima u sebi širi se svim bićima u svetu

nekada sva bića u meni pomažu svim bićima u svetu

nekada sva bića u svetu pomažu svim bićima u meni

ako je dobro svim bićima u meni dobro je i svim bićima u svetu

ako je lepo svim svim bićima u meni lepo je i svim bićima u svetu

zar ne

bog

je

i

pesma

i

pevanje

pevam li pesma sam

pesma li sam pevanje sam

hodanjem ujedinjujem pesmu i pevanje

pesmom

i

pevanjem

sam

i

sam

bog

Bog jeste

ja jesam

Bog ljubi

ja ljubim

Tii potvrđuješ. Tii se pridružuješ

zar ne

popodne je. magla se digla. sinulo je sunce. uskoro će predvečerje

u mladosti se instiktivno živi u sada i zato se sve to pamti u starosti

u starosti se umno živi i zato se sada ne pamti nego se odmah pretvara u večnost

nekom sam neko

vraćam se. smiren. spokojan. samom sebi sam neko ko mi nedostaje

svake godine u svakoj knjizi Miroslav Mandić 26. oktobra u dvadesetom blaženstvu

napišem Robert Valzer. ove godine u osmoj knjizi evo i samog Roberta Valzera

sa sobom ću završiti čim završim sa pesništvom. laku noć

ja sam najusijaniji čovek iznutra

od glumačkog poziva nema ništa... ali ako Bog da biću veliki pesnik

niko nema pravo da se prema meni ponaša kao da me poznaje

pisanje je za njega bilo neka vrsta umiranja, on je, dok je pisao imao izvestan osećaj umiranja

da, važno je samo putovanje u sebe samog

bio sam usred svog totalnog neuspeha i morao sam da mu dam za pravo

od bezuspešnih napora sam se na izvestan način razboleo

mislim da pesnik mora s vremena na vreme svoju glavu da zagnjuri u tamu, u misteriozno

jednog dana sam uočio da me pravi nervoznim da

odmah idem perom, da bih se smirio, počeo sam da se služim

metodom olovke, što je najverovatnije duži put, dodatni napor. pošto

je taj napor na određen način izgledao kao zadovoljstvo, činilo mi se da

ću tako ozdraviti. između ostalog mi se činilo da sa olovkom mogu da radim

više sanjarski, mirnije, lagodnije, pametnije, činilo mi se da opisani način

rada za mene prerasta u svojevrsnu sreću

ti si srećan jer skromnost je sama po sebi sreća

kada bi ovakvi pesnici kao što je Valzer pripadali vodećim umovima, ne bi bilo ratova

Herman Hese

u stvari ljubavi, svaka bezuspešenost je skoro nešto kao blagoslov

lepa i interesantna knjiga mi je važna dok nije objavljena

svaka knjiga koja je štampana, za pesnika je grob, zar ne

tada sam preduzeo nekoliko glupavih pokušaja da sebi oduzmem

život. ali nije mi polazilo za rukom da ljudski napravim ni omču

u stvari, ja bi trebalo da budem sasvim sam na svetu

iz moje neblagosiljane malenkosti

u mojoj okolini je uvek bilo zavera, da bi se odbila gamad kao što sam ja

Robert Valzer

povučenost je jedino oružje koje posedujem

nikada ni u periodima najvećeg siromaštva nisam dozvolio da me društvo kupi

uvek je bolje lično činiti dobro, nego ga prihvatati

bez ljubavi čovek je izgubljen

mnoge je neuspeh prerano oterao u grob

zar na neki način i uspešan pisac nije ubica

Cirišani nisu primetili moje pesme. u to vreme svi su oduševljeno

uzdisali za Heseom. pustili su da se sroljam niz padinu njegovog uspeha

svi su ti srdačni ljudi koji veruju da mogu da upravljaju sa

mnom i da me kritikuju, Heseovi obožavaoci. oni mi ne veruju

za njih postoji samo ili-ili: ili pišeš kao Hese, ili ostaješ gubitnik

tako ekstremistički me procenjuju. nemaju poverenja u moj

rad. to je razlog zbog kog sam završio u lečilištu

da, neuspeh je ljuta, opasna zmija. ona neprestano pokušava da uguši ono pravo i orginalno u umetniku

smejanje i ćutanje, to je ono najbolje što se može uraditi

čovek mora da bude sposoban da podnese i nešto smrada

preminuli, koji je ležao na gomili snega, je pesnik, oduševljen

zimom, i veselom igrom pahuljica — pravi pesnik, koji je poput

deteta tragao za svetom mira, čistote i ljubavi

ako Vas nisu uvredili ovi redovi, onda to raduje Roberta Valzera

kad nije bolje gore je

to divno je

divno i istinito

pre dve nedelje u subotnjem jutru pao sam u kadi i jako povredio rebra na levoj strani

na psu rana rasla na psu i zarasla

ipak bol ne prestaje

opet je subota

ići mi je ići

pesmom pesmom

pesmom istinom

pesmom slobodom

hodam a baš boli

da li su to rebra polomljena

do sada me nije bolelo preko dana i dok hodam nego samo noću i to dok ležim na strani

danas me prvi put boli u hodanju

bol

ometa. snuždi. utuče

nisam baš nekakav subotnji ulični pas ili sam baš zato

što nisam nekakav subotnji ulični pas pravi subotnji ulični pas

duva topla košava

trudim se da se što više prepustim toplom vetru

subotnji ulični pas napušta ulice u centru grada i kreće ka Čukaričkoj padini

ulični pas je sam i zato mu se pridružujem kod železničke stanice

kada osećam da sam suviše sam ulični psi u meni mi se uvek pridruže

sada kada vidim da je ulični pas sam ja se njemu pridružujem

kada sam već govorio o svojim bolovima u rebrima lepo je da spomenem bolove drugih

bolove ljudi

hej ljudi u bolovima

bolove životinja

hej životinje u bolovima

bolove biljaka

hej biljke u bolovima

bolove minerala

hej minerali u bolovima

bolove manjina

hej manjine u bolovima

zahvalan sam blaženstvima jer bolje je sa bolovima i blaženstvima nego sa bolovima bez blaženstava

kada sam ugledao ovog dobrog šesnaestogodišnjaka pomislio

sam kako sam uvek voleo mangupe ali mnogo više dobre dečake

mangupi su retki a dobri dečaci još ređi

dok sam razmišljao o mangupima i dobrima ugledao sam jednu

stazicu i osetio za mene je spasonosno to što sam zavoleo stazicu

stazica mangupe preobražava u dobre a dobre u Boga

kamen spoticanja

poklonjenje Kamenu spoticanja Gintera Demniga

poklonjenje svakom imenu na Kamenu spoticanja

Kamen spoticanja i kamen spoticanja jedan su kamen

svaki dan je kamen spoticanja

Cigani moji ljubljeni

pogledam li Cigana u lice vidim sebe

vidim lice Boga

pesma

cigan

je

ime

božije

cigan

je

ne mogu biti ako nisam Cigan

Cigan je kamen spoticanja

pesma

kamen

je

spoticanja

kamen sažetost

orgazam

samo

cigan

samo

bog

sedeći na motornoj prikolici Cigan je protrljao šake i dodao

kutiju cigara Ciganki do sebe da mu zapali jednu. zapalila je

zeleno se upalilo. ona mu stavlja cigaru u usta. kreću na rad

nekada pesma nije ništa drugo nego priznanje da je nemoguće pevati ono o čemu se peva

nekada život nije ništa drugo nego priznanje da je nemoguće živeti sam život

posle priznanja dolazi pevanje

posle priznanja dolazi življenje

peva

pesma

živi život

hladan vetar na mom licu

evo i osmeha u kome su sve moje muke ovog trenutka preobražene u radost

ništa nije tako opasno i strašno kao biti Cigan i biti pesma

ništa nije tako dobro i spasonosno kao biti Cigan i biti pesma

Cigan sam Tii prijatelju moj

Ciganka si mi prijateljice moja

drum

sloboda

ljubav

pesma

Bog

Cigan

ja sam Ciganka Ciganinu

Cigan ne postoji bez Ciganke

Ciganka bez Cigana

Cigan je ljubav

Ciganka ljubav ljubavi

kao svest o svesti

kao što posle svesti dolazi svest o svesti a posle svesti o svesti svest

tako i posle ljubavi dolazi ljubav ljubavi a posle ljubav ljubavi ljubav

jedan dva jedan

ja Tii ja

to zna Ciganka i to je Ciganka

živeti od ljubavi

živeti za ljubav

crno-metalnoplavo perje gavranovo

kao što ne mogu biti ako nisam Cigan

tako ne mogu biti Cigan ako nisam Ciganka

drumovanje drumovanje

tamburanje tamburanje

prepuštanje prepuštanju

nezaštićenost nezaštićenosti

kao što se zemlja prepušta vodi

voda vazduhu

vazduh svetlosti

svetlost svetlosti

Božijoj

sve moje reči vi ste moja Ciganka

svi moji brojevi vi ste moja Ciganka

sva moja bića vi ste moja Ciganka

tri Ciganke su postojale u mom životu. stara Ciganka u

detinjstvu u Novom Sadu. mlada Ciganka sa malim detetom u krilu

preko puta Vladičinog dvora u Novom Sadu. mlada Ciganka sa malim detetom

u naručju na uglu ulice iznad Đerma u Beogradu. sve tri su bile prosjakinje

ljubav zauvek za sve tri

rad za sebe i svoju porodicu se preobražava u prošenje. prošenje u rad za drugoga

hodam pored jezera a misli mi lutaju sa Cigankom

Ciganka kupa Cigana u sebi. Ciganku kupa ime Cigan

razmišljam kako me je u mladosti umetnost spasila od ljudskog života

povela sobom i kao neka Ciganka prevela u sve život i život svih bića

pesma je moj Cigan

umetnost je moja Ciganka

hodanje su Ciganka i Cigan zajedno u meni na putu

narod bez države

najdivniji narod

narod života samog

narod vetrova

nebeski narod na zemlji

savest u još neprobuđenoj savesti drugih naroda

narod tabana i šaka

bosonogi

narod dece

dečiji narod

od malena sam slušao sve najružnije o njima

ništa od toga što sam slušao nisam doživeo

sve te ružne priče o njima su priče o onima koji ih pričaju

narodi koji imaju države imaju vojsku i proizvode oružje i smrt

Cigani su nenaoružani

lepota

Cigani su beli cvetovi lokvanja

dobrota

Cigani su ptice nebeske koje kruže oblikom ruže

Cigani

ne ideje već pojedinosti Vilijama Karlosa Vilijamsa

Cigani – uvek kad grune muzika

Cigani – od bačenosti hleb nasušni

Cigani – od odbačenosti hleb nadnaravni

jebite se jebeni i voljeni

ko se jebe ne ubija

Cigani su rudari života

svakodnevno u svakodnevici svakoga dana

rudare ogromne količine života i rude životom samim

Cigani su zelena zemlja plavo nebo i crveni točak

koji se neprestano kreće u srcu svakog slobodnog bića

nijedno veliko carstvo nije dostojno ciganskog carstva života samog

Cigani su kao Bog. da ih nema trebalo bi ih izmisliti

Cigani su stranci među narodima i podsećaju sve druge

narode da su i oni stranci među narodima životinja biljaka i minerala

imati je velika strast. nemati još mnogo veća

Cigani

nemati ništa a biti sve

nikada jednu pesmu nisam ovoliko puta slušao kao ovu koju neprestano vrtim

ne mogu da je se naslušam

ono kad grunu basovi posle zviždukanja

neprestano ljuljanje

Ejmin glas koji se propinje i ponire

prateći glasovi

nežnost koja se kovitla

umiljatost koja se upliće

jevrejsko cigansko

krajevi istog hodačkog štapa

drum drum

ritam žudnje

glas čežnje

srce na putu

srce na dlanu

srce u jeziku

drumuj drumuj voljeno

ni u čemu se nevidljivo ne vidi tako jasno kao u najvidljivijem koje niko ne vidi

hej blistavilo cigansko si

hej jednostavnosti ciganska si

život je neprestani koncert života

život je neprestano skakanje u naručje života

život je neprestano preobražavanje sebičnosti u nesebičnost samog života

krećem se da ne bi bilo povređivanja

krećem se da ne bi bilo samopovređivanja

život i smrt se neprestano prepliću u jednom jedinom životu

u jednoj jedinoj ljubavi

srešćemo se mi ponovo srešćemo

ciganski

samo voleći

jedna muva leti kroz vazduh u Prvoj kući svih bića

drumuj drumuj cigansko drumuj drumuj

putevima lepote

drumuj

tab tab tab

dram dram dram

drum drum drum

tabananjem

tamburanjem

drumovanjem

ciganski — pesmom

pesmom se čuva jezik

pesmom se oplemenjuje život

pesmom se neguje duh

pesmom srce peva da je svako važan kao sve

pesmom um romori da svako daje život za sve

pesmom se Bog raduje samom Sebi

tab tab tab

dram dram dram

drum drum drum

Cigani ne bi trebalo da postanu kao oni drugi

nego bi oni drugi trebalo da postanu kao Cigani

opada lišće

od proletos do sada drvo je hranilo lišće. od sada će opalo lišće hraniti drvo

pesma je najciganskije kod Cigana

što sam stariji pesma mi je sve važnija

što je Planeta starija pesma je sve važnija

pesma drugo je

prelazim ulicu pesma je

dva vrapčića u travi pesma su

čovek sa mobilnim telefonom u jednoj i sa savijenim novinama u drugoj ruci pesma je

drum koraci ritam ruža ne znam šta više pesma je

volim da pevam jednom rečju

svitanjem

svakom rečju

svićućom

dečak je zatvorio oči i pokušava da hoda

i ja sam zatvorio oči. mirišu lavanda i ruzmarin

prvo sam upoznao Roberta. pre godinu dana. muvao se po

tržnom centru na Padini. sreli smo se kod prodavnice zdrave hrane

zamolio je da mu nešto kupim. izabrao je slane štapiće

kada sam se posle pola godine doselio na Padinu češće sam ga viđao i tako je to počelo sa tom divnom decom Božijom

tab tab tab

dram dram dram

drum drum drum

subota. dan psa lutalice. poslednji dan pisanja Ciganima

radujem se i suboti i psu i lutanju i pisanju i Ciganima

radujem se pisanju deci koju susrećem skoro svakog dana na Padini

Robertu Ediju Ersanu Sebastijanu Kemalu Kemani Vidanu

Muji Jasmini... susrećem ih u prolazu dok prose ili skupljaju hartiju

dragi Roberte Edi Ersane Sebastijane Kemale Kemana Vidane Mujo Jasmina...

ja sam pesnik a moji susreti sa vama su moje pesme

tako si Tii Roberte moja pesma

tako si Tii Edi moja pesma

tako si Tii Ersane moja pesma

tako si Tii Sebastijane moja pesma

tako si Tii Kemale moja pesma

tako si Tii Kemana moja pesma

tako si Tii Vidane moja pesma

tako si Tii Mujo moja pesma

tako si Tii Jasmina moja pesma

kad god Te ugledam srce mi zatreperi i zapeva Tvoju pesmu

Roberte Edi Ersane Sebastijane Kemale Kemana Vidane

Mujo Jasmina... u Tebi osim srca kuca i Tvoja pesma

želim Tii da je živiš i pevaš svakoga dana

želim Tii da je pevaš u zdravlju lepoti i dobroti celog života

želim Tii da ispuniš sve ono što Bog očekuje od Tebe i zbog

čega Te je stvorio baš takvog kakav si — jedna i jedan jedini takav na svetu

Roberte Edi Ersane Sebastijane Kemale Kemana Vidane Mujo Jasmina...

Roberte Edi Ersane Sebastijane Kemale Kemana

Vidane Mujo Jasmina... raduj se svakom danu

od svakog dana napravi jednu svoju pesmu

želim Tii da svakog dana pogledaš u nebo

želim Tii da svakoga dana osetiš ljubav za zemlju na kojoj stojiš

želim Tii da svakoga dana dok piješ vodu osetiš dečiju radost

želim Tii da u svakom Tvom zalogaju uživaš i saosećaš sa onima koji nemaju

želim Tii da sa svakim udahom vazduha osetiš sreću u celom telu

želim Tii da otkriješ svoje blago koje Te skriveno čeka

budi najbolja najzdravija i najbogatija osoba na svetu i svima

pokaži šta znači biti najbolja najzdravija i najbogatija osoba na svetu

Roberte Edi Ersane Sebastijane Kemale Kemana Vidane Mujo Jasmina...

telo neka Tii uvek bude čisto i neka miriše na Tvoju dušu

srce neka Tii uvek bude puno ljubavi za sve

mozak neka Ti uvek bude smiren jednostavan i veseo

Roberte Edi Ersane Sebastijane Kemale Kemana

Vidane Mujo Jasmina... cela planeta Zemlja sa svim zvezdama

pripada Tebi i zato brini o njima kao što sam osetio da brineš o meni

Roberte Edi Ersane Sebastijane Kemale Kemana

Vidane Mujo Jasmina... neka Te ova pesma čuva svakog

dana i neka Tii daje snagu kroz ceo život i na kraju Te proslavi dragi

Roberte Edi Ersane Sebastijane Kemale Kemana Vidane Mujo Jasmina...

ovu pesmu ću odštampati i uz čokoladu upakovati

u koverat sa imenom i pokloniti svakom posebno

pisanje je svetlost prisustva

pevanje svetlost sama

pesma

svetlosti

u

bokovima

ljuljanja

pišem da bi uvek osetio da sam tu

samo za Tebe

pevam

da

bi

doživela

da

sam

ti

Tii si moja pesma

pevajući Svemir ljubavi

sve je dobro baš kao što je sve dobro

sve je ljubav

utroba jedne jedine ljubavi

ponedeljak ljubavi

tek prohodalo novorođenče

večna umetnost pupoljka

pupoljak Miroslav Mandić

hodanje stvaranje pevanje

svakog trenutka svuda i svemu ljubav

večna umetnost u pesmi svih bića

pe

me

du

pevaj me dušo

jedna jedina dušo svih bića u svakom biću

to

što

sada

osećaš

je

preobražaj

koji

od

Tebe

čini

moju

pesmu

sveljubavi

seks — čudo Božije

novac — svetinja Božija

Bog — ljubav Boga

ne podrazumevam podrazumevanja

ništa čistije od seksa

ništa nesebičnije od novca

ništa jednostavnije nego Bogom

na modelu na kome radim i pevam svaki dan Miroslava Mandića piše

M I N E R A L I M A

33 blaženstva za ponedeljak

B I L J K A M A

33 blaženstva za utorak

Ž I V O T I N J A M A

33 blaženstva za sredu

D U H O V I M A   P R I R O D E

33 blaženstva za četvrtak

L J U D I M A

33 blaženstva za petak

V I Š O J   I N T E L I G E N C I J I

33 blaženstva za subotu

neshvatljivo preobražava

jednostavnost oplemenjuje

hodam pored jezera i fotoaparatom lovim galebe

juče sam napisao leti galebe leti

danas bih voleo da napišem leti galeb leti

dok lovim galebove vidim kako lete golubi vrane vrapci leptiri

srce u meni kliče

leti lišće leti

leti kamenje leti

leti odanost leti

leti neposustajanje leti

leti nerazumljivo leti

leti seks leti

leti novac leti

leti nebo leti

leti let leti

leti Pupoljak hodanja leti

teško je fotografisati bića u letu. pogotovo

jer fotografišem aparatom koji sporo izoštrava

svaka fotografija koju napravim je neka vrsta pesme

upravo sam pomislio da napravim seriju od 33 fotografije sa brojevima

iza reči kovitlanje kovitlanje  

volim kada su sva znanja u jednom jedinom znanju

volim kada su sve ljubavi u jednoj jedinoj ljubavi

sve

pesme

u

jednoj

jedinoj

pesmi

kada sva znanja nisu u jednom jedinom znanju to i nisu znanja nego struke

kada sve ljubavi nisu u jednoj jedinoj ljubavi to i nije ljubav nego sebičnost

kada sve pesme nisu u jednoj jedinoj pesmi to i nisu pesme nego kultura

voleo bih kada bi svi stručni termini bili zamenjeni istovetnošću

voleo bih kada bi se sve ljubavi preobratile u vaskrsenje svih ljubavi

voleo bih kada bi se sve pesme živele u pesmi života samog

odoh

da

te

volim

pogledah u travu i osetih da je volim — da volim Tebe

kad volim travu volim Tebe

kad volim Tebe volim travu

ugledah baricu i osetih da je volim — da volim Tebe

kad volim baricu volim Tebe

kad volim Tebe volim baricu

gledam i sve što gledam volim — volim Tebe

kad volim Tebe volim sve

kad volim sve volim Tebe

volim travu jer trava je

volim baricu jer barica je

volim sve jer sve je

volim Tebe jer si ja

mladić koji mi dolazi u susret se sagnuo i podigao

dinar. bićeš bogat — rekoh mu. od skoro sam to počeo

da radim. do sada se nisam saginjao — odgovorio je

danas je rođendan Nadeždi Tolokonjikovoj

volim Te Nadežda

sloboda se kao i uragan Sendi začne u jednom

trenutku na jednom mestu u jednom događaju

sloboda već začeta u srcu Nadeždinom je

sloboda ruši okove

uragan je hrlenje u kome se oslobađaju sva potisnuta hrlenja

sloboda je začeta i u srcu Džulijana Asanža iako je Džulijan Asanž takođe zatvoren

volim Te Džulijane

sloboda radost je

kad god osetim slobodu oslobađam se i oslobađam

sloboda kojom Te ljubim je ljubav koja Te oslobađa

suzama Te ljubim moja Džipsi

lepota u ličnoj borbi za slobodu je ista lepota kao i u seksualnom predavanju

put samo put

moja osetljivost je sve veća

samoća sve odanija

samoća je utočište odanih i istovetnih

blaženstva su golotinja

i kad ništa ne kažem reči govore sve

i ako nešto prećutim prećutkivanje me peva

evo i ovo lice stare žene sam mogao prećutati

blaženstvo koje sledi je divno

... bit Traktatusa je etička... moj rad se sastoji od dvaju delova: jednog koji je

iznesen ovde i svega onog što nisam zapisao. a upravo je taj drugi deo važan...

Ludvig Vitgenštajn

polako se spuštam niz Bulevar da se od Tvojih povreda zalečim

hladan sunčan dan. jesenje boje platana me opijaju

ova vrana me je podsetila na vranu od pre neki

dan koja je sakrila orah u travi i prekrila ga lišćem

otpuštam povrede i prepuštam se ulici

ulica je čudo. festival tela i lica. festival nade i očaja

smešim se ulici

uživam i već mogu da Tii se zahvalim na povredama

uživam što postoji knjiga kao što je Traktatus

da li sam nekada napisao reč ševrludanje

ispod asfalta sjaj stare kaldrme sija kao jedna pesma

sunce mi greje hladne nozdrve

na pola sam puta. umorio sam se. polako ću uz reku Savu

pozvaću dobrotu da mi se pridruži

sećam se kako sam se na Ruži lutanja kada bih iznemogao prepuštao umoru i on me je nosio

i dijamanti se istope pred umorom dobrotom i ljubavlju

nežno mislim na milione i milione ljudi koji su radili teške fizičke poslove

da bih bio dostojan svih tih ljudi i sam rudarim 86400 trenutaka svakoga dana

da bih se zahvalio svim tim pesnicima rada pevam im svakoga dana 86400 pesama

 mislim na razne načine kojima su ljudi oslobađali druge od teškog ropskog rada

jedan od najboljih načina je ćutanje

nikada nisam radio ono što su ljudi očekivali da radim

ali sam zato radio gradove. radio ljubav. radio bezbrižnost

radio bezrazložnost. radio istovetnost. radio osmeh...

posle tih mnogih načina sve se na kraju svelo na hodanje stvaranje i pevanje 

a hodanje stvaranje i pevanje na jednu jedinu pesmu koja sve peva

ljubim Te Džipsi 

danas je Dan svih bića

rođendan Velimira Hlebnjikova

dan kada sam pre četrdeset godina otišao u zatvor

dan kada sam pre dvadeset jednu godinu krenuo na Ružu lutanja

slušam crnog jebača majki gospodina Andre Vilijamsa

što pre napolje

na put od prohujalih četrdeset godina života

četrdeset godina od života stvarati pesmu

četrdeset godina od pesme stvarati život

napolje na grljenje hodanjem

hodanje je jebanje sa svime što me okružuje a sve me okružuje

sve je počelo nekom vrstom smrti koju sam doživeo u zatvoru i

preporađanjem koje su mi doneli vegetarijanstvo nenasilje i sve druge

odluke koje sam doneo u zatvoru. odluke su me čuvale vodile i vode kroz život

nastavilo se ljubavnim bolom koji me je uvek podsećao da budem dostojan ljubavi

i onda prvi korak na velikom putu nevidljivog i strpljenje u vidljivom na velikom putu

deset godina umiranja mog ja dovelo me je do proleća i otkrovenja ja samog ja

odlukom za hodanje preuzeo sam na sebe sve

ono što svi ljudi urade za nekoliko hiljada godina

molitvom je počelo približavanje Bogu i preobražavanje u Boga

Ruža lutanja me je odvela u srce Svemira i svemir srca svih bića

Tvoje neprestano prisustvo svih četrdeset godina iako Te još nema

minđuša jednog jedinog i jedne jedine ljubavi u levom uhu

knjigom Miroslav Mandić su počela poistovećivanja svega sa svime i svakog sa svakim

čednošću samoće sam otkrio samoću u čedima svih bića

ljubim vas odbegla deco

hram ljubavi u istetoviranoj reči ljubav na mojoj desnoj slepoočnici

majka i otac i sestra i brat i ćerka i sin sam svim bićima

Pupoljak

Bog

starenje

i posle čedrdeset godina evo me u lepoti ove rečenice

za sve ove godine nisam mogao biti čovek da sam živeo kao ljudi

ne bih bio čovek ni da sam nastavio da budem samo čovek a ne i Bog

sada

sam

bog

sada kada sam Bog i Tii si Bog i sve je Bog

Bog je Bog

jedan

bog

jedna

pesma

jedan

pupoljak

sinoć sam slušao Džon Koltrejna

koja divota slušati Džon Koltrejna

Bog

Bog

bluz

Bog

džez

Bog

rok

Bog

hip hop

Bog

elektro

Bog

Bog

bulevar muzike

što pre napolje na Bulevar u muziku hodanja

9:58h

kod Cvetkove sam pijace. sad spuštanje niz Bulevar

subotnji pas lutalica zamahuje repom ljubeći sva bića

mislim Boga i pomislim na glistu u zemlji

kojoj je lepo i osetim kako je od toga i meni lepo

ne verovati u Boga nego biti Bog

ne verovati da me ljubiš nego biti ljubljenje

ljubim sve one koji su verovali nadali se i ljubili Boga da bih i ja bio Bog

glista Bog

nežno gledam sve pored čega prolazim i osećam da je taj nežni pogled Bog

pogledaj nežno po stvarima i osetićeš da to gleda Bog

divno je kad pevam Bogu a još divnije kad pevam Boga

hodanje me čini čovekom

stvaranje anđelom

pesma Bogom

sunce mi greje leđa i psu u meni je toplo

na ovom uglu je prosila moja Ciganka Ružica

sad kafica novine i uživancija — kaže jedna starija žena drugoj

u ovom kiosku kod Đerma je najbolji ražani hleb u gradu

pred poštom su dugački redovi jer stigla je penzija kažu

trubač sedi na ulici i prosi tužnim melodijama

čovek iza mene neprestano govori sam sa sobom

dok se spuštam niz Balkansku razmišljam

da li da krenem Savskom ili Sarajevskom

Sarajevska je pitomija pa ću njom. podigao sam kragnu

pojavio mi se osmeh na licu i to bi bilo to za ovu subotu

ponovo čitam Kazivanje jednog bogotražitelja

milina

muzika iznad muzike

dobrota Boga od bilo koga i bilo čega stvori Boga

trepereći sve treperi

Bog treperi Boga u svakom biću

gledam golubove kako čupkaju travu i osetim treperenje Boga u njima

gledam lišće platana i osetim treperenje Boga u njemu

gledam žuto lišće oraha i osetim treperenje Boga u njemu

u čemu god da je Bog to je Bog

pisac Kazivanja je anoniman

obožavam anonimne

Miroslav Mandić je slava svih anonimnih

imenom Miroslav Mandić se čistim od Miroslava Mandića i postajem ime Boga

svačije ime slavi bezimene

bezimenost služi imenu

ime proslavlja bezimenost

voljeni moj bogoljupče i bogotražitelju ljubim Te

Tii si svetlost u stvarima

sve svetli i svako svetli

idem

pevaš

me

hej hej hej

svaka

reč

je

pesma

svetlosti

u

bilo

kojoj

stvari

 11:38h

došao sam gradskim autobusom na kraj Sremčice

nikada nisam bio u Sremčici

lepo mi je biti tu gde nikad nisam bio

srećan sam što sam negde

suza mi klizi niz lice

radujem se putu preda mnom

od mnogo utisaka ne dolazi mi nijedna reč

kada reči ne kazuju ništa onda ukazuju sve

sve je hladnije a i to je tako divno

valovita brdašca na rubu Sremčice nestaju u magli koja se spojila sa sivilom neba

dok ovo čitaš prolazim pored ulice Čitačka

u Sremčici mislim na Tebe Nadeždu Džulijana i bogotražitelja

od svih ovih utisaka u Sremčici mogao bih napisati

knjižurinu ali umesto svih tih reči samo dve počinje kišica

kroz dvesta-trista godina od svega ovoga neće ostati ni traga

sve će se pretvoriti u dobrotu i lepotu nevidljivog i neizrecivog

kako sam srećan što nemam kuću

kako sam srećan što se družim sa ovom kišicom

kako sam srećan jer me ove reči pevaju

kapljice kiše na ekranu mog diktafona

hodam — zagrli se

stvaram — ljubi se

pevam — jebi se

sa leve strane puta više nema kuća pa je vetar sve jači i zasipa me sitnom kišom

izlazim iz Sremčice

Sremčicu sam prošao sa 7645 koraka za šezdeset sedam minuta

sam na putu

biti na putu znači biti u seksu samog života

seksu ljubavi svih bića koja se prepliću i vrtlože nad putem

biti na putu je venčanje zanosa i smiraja

biti na putu je zagrljaj verom nadom i ljubavlju

u Železniku sam

jebote kako je dobro i u Železniku

iz Železnika skrećem ka Obrenovačkom putu

neprestana sam slava Božija

pesma Bog

jure automobili. niko neće da stane. baš je divno