Bog Miroslav Mandić Bog

46855 - 46887

blaženstva

nisam odoleo ovom paru golubova

ni ovom ispupčenju na asfaltu

zbog ušiju sam se stišao i ne kupam se što me još više stišava

kao nosorog

more sam

uši sam

pesma slonova

14:25h

kada ugledam prvog vrapca zapisaću taj trenutak

ne opisivanje – nego potvrđivanje

skrenuo sam u park zbog parka a ne da bih ugledao vrapca

14:30h

ugledao sam dva dok su sletala ka korici hleba u travi

ponekad trava više govori o vrapcima nego sami vrapci

ponekad pišem samo zbog glasa u rečima

ponekad pišem samo zbog boje glasa

otvorio sam usta – samo Tebe želim

sve vreme hodam sporo kao da se kupam

i danas Radost Zdravlje Sloboda Preobražaj

Odanost Ljubav Uspeh sa Mosta Svih Bića

automobil se zaustavio i ona je ušla nasmejana

ja – skromnosti radi

ja – srce svih ja

ja – konkretno udomljuje apstrakciju

ja – apstrakcija ljubi konkretno

ja – sve je dobro

ja – sve treperi

hodam – ja me hoda

pišem – ja me piše

ljubim – ja Te ljubi

u ljudskom društvu sam ništa da bih svima i svemu bio sve

ovaj vučjak me je podsetio da sam u detinjstvu voleo vučjake

žena drži pod ruku čoveka koji teško hoda i

veselo ga bodri a on se smeši stidljivo kao dete

odan sam deci koja su umrla od prevelike ljubavi za svet

ponovo vrapci

voće je slast koju cveće i povrće svima daju

46888 - 46920

blaženstva

ja sam samo Miroslav Mandić – sve ostalo si Tii

vetar vrelog dana

protivrečnosti potvrđuju

pitanje je ljubav

odgovor je nadovezivanje

stavovi pevaju

sada sam izračunao da ovim tempom hodam 3.333 km na sat

ala si moderan brate. znaš kako volim da te vidim.

ti si jedan od retko modernih – kaže muškarac muškarcu

ona ne hoda ulicom – ona plovi kao lađa

nepostojeće potvrđujuće

nagon – tako lepa reč

pupoljkom hodanje

pupoljkom Plava ruža

pupoljkom Plavi film

pupoljkom Knjiga hodanja

pupoljkom lice – sajt

pupoljkom pesma Miroslav Mandić

pupoljkom ja – stvaranje Miroslava Mandića

pupoljkom Bog

ko ili šta – Miroslav Mandić pesma

od koga ili od čega – Boga hodanja

kome ili čemu – Tebi svim bićima

koga ili šta – ružu put

hej – odanosti

s kim ili s čim – licem preobražajem

o kome ili o čemu – sebi pesmi

produžiću do one ulice iznad

majka i ćerka se smeju. radujem se kada se ljudi raduju

ovaj čovek nešto prebira u glavi

njene sveže petunije na terasi

pročitaš li ovo blaženstvo sa ljubavlju doživećeš ljubav za ceo Tvoj život

pročitaš li ovo blaženstvo sa podsmehom

desiće Tii se ljubav u ovom trenutku

sunce prija mom uhu

46921 - 46953

blaženstva

danas bez blaženstva – samo ljubav

vraćam se sa mosta. nisam napisao nijedno blaženstvo.

bilo je blaženstveno. hodao sam sa Brankom Zgonjanin

jaka je vrućina – jako dobro napisano

na ulici prvo grožđe ove godine

okrenem se unazad bez ikakvog razloga

otresa pepeo sa cigarete i briše znoj sa nausnica

značajne su ove reči

veliko je ovo znanje

držimo se za ruke. jedne su to ruke

večni je ovo brak

Bog

žrtva

stvaranje

više ima sveta u ovim rečima nego u celom svetu

više je vazduha u ovim rečima nego u vazduhu

sve ljubavi su u ovim rečima

ljubav je u ovim rečima

polako je u ovim rečima

lišavanjem

reč

dete reči

već sve reči

sve je oživljeno

Miroslavom Mandićem – svakog trena

Miroslavom Mandićem – svuda

Miroslavom Mandićem – svima i svemu

Miroslavom Mandićem – ljubav

Miroslavom Mandićem – večna umetnost

Miroslavom Mandićem – pesma svih bića

Neverovanje u dobijanju traženog od

Boga – hula je na Boga – Jovan Kronštatski

Miroslavom Mandićem – Bog

Miroslavom Mandićem – život

Miroslavom Mandićem – svet bez oruđa i oružja

Miroslavom Mandićem – Gertruda Stejn

Miroslavom Mandićem – Miroslav Mandić

46954 - 46986

blaženstva

i danas bez blaženstva. samo fotografija reke i neba

sporo hodanje zaista zamenjuje kupanje

sporost je milina

milina stvara

jedan čovek štapom skida sasušenu koru sa stabala platana

svemu i svakome se dajem – sve i svako me prima

milinu zovem Miroslav Mandić

sporo hodanje je miroslav mandić hodanje

hodanje je kupanje

hodam – sve se u meni kupa

sada negde divlja svinja jede žir

glavni tok teče od jedne ka drugoj obali bivajući

više ili manje na jednoj ili drugoj strani ili u sredini

ko god je bio glavni tok a ne prati glavni tok nije više u glavnom toku

sećanje-nostalgija-melanholija nisu glavni tok

dogme nisu glavni tok. antidogmatsko još manje

vlast nije glavni tok. kao ni borba za vlast

novac nije glavni tok

glavni tok jeste

vetar rashlađuje vreo dan

ona to voli i sama

ja je muž svih Tii

sva ja su žena jedinom Tii

hodati autom

jedno blaženstvo je dovoljno

sva druga blaženstva su zbog jednog blaženstva

nije – očito da nije

jeste – ljubav jeste

pesma

je

ljubav

volim pesmu pesma je ljubav jer su u njoj i pesma i ljubav

ako između nekoliko blaženstava

dodam još nekoliko biće više blaženstava

kad pređem ovu ulicu biće to još jedan prelazak ulice

pišem jer volim da pišem

pišem jer volim da volim svakog – svako voli da bude voljen

46987 - 47019

blaženstva

ovim subotnjim vetrom

svaka reč je seks svakoj reči

seks je umetnost igre

seks je igra umetnosti

hodanje je seksualno

spajajuće

potrebno joj je da bude lepa

prolaznici su moji bližnji

volim svakoga

ja sam spomenik svačije lepote

neka šipka – i ona je lepa

volim Te čoveče koji preko pešačkog prelaza guraš bicikl

gledamo se vodoskok i ja

ona hladna noć koju smo proveli spavajući

priljubljeni na dunavskom keju u Budimpešti

neka vam je sa srećom – rekao sam ženi koja se sagnula i podigla

novčić – ja sam ga zbog sreće i uzela – rekla mi je sa osmehom

ušao sam u prodavnicu naočara Marije i Dragana

Stanisavljeva u ulici Vuka Karadžića 9 i zahvalio se

vlasnici na čestom i kreativnom aranžiranju izloga

nije važno da li sam sam ili sa nekim. važno je

da je ljubav neprestana i kada sam sam ili sa nekim

ljubav je život svih bića

ljubav je život svih bića za sva bića

ljubav je život svih bića za sva bića u Tebi

svakom mojom rečju neka se svako oseća ljubljen

sve što nije ljubav je dosadno

nagovara je – odbija ga

vijori joj se suknja oko koščatih nogu

isti vetar po mojoj kosi i po ovoj travi

hej oronule fasade

hoćeš da te zamenim. jesi li se umorio

saosećajući pita mladi radnik svog kolegu

ona i njeno kuče su jedno srce

on i njegovo pivo su jedan odmor

ona i njeni zalogaji su jedno prepuštanje

zamisli nju kao njega i videćeš sebe

gde ćeš tamo Lule – pita ona svog psa

on zvižduće sebi i meni za poslednje blaženstvo

47020 - 47052

blaženstva

pogledam je – zapahnula me – istina i lepota ruže

ružom u ponedeljak

šta je ponedeljak ruži. šta je ruža ponedeljku

dok telefonira kosa joj se svetli kao zlato na suncu

lepo se smeši – ona je Miroslav Mandić

hoda dok pevuši – on je Miroslav Mandić

stara žena liže sladoled – i ona je Miroslav Mandić

ispred servisa za popravku mašina za šivenje jedna singer

mašina neprestano radi kao reklama – i ona je Miroslav Mandić

policijac se za trenutak dvoumio i zato nije uspeo da

zviždukom zaustavi auto koji je napravio prekršaj i odjurio

stari čovek se malo zaneo ali se pridržao za korpu za otpatke

kamion-dizalicom radnici zamenjuju

pregorelu sijalicu u Pionirskom parku

lepota ruže me uvek podseti da mislim lepotu

moderno zastareva. najmodernije zastareva najbrže

kinula je

mrtav golub na malim stepenicama

muva zunzara obleće oko ugaženih ringlova

skromnost ovog čoveka me je ozarila

reditelj ljubavi je ljubavlju režiran

pretrčala je ulicu i odmah rastresla kosu da izgleda opušteno

ako ovaj mladić i dalje bude ovako zagledan brzo će

pronaći ono što je već našao a da toga još nije svestan

videti manje-ljubiti više – je dobar recept za hodanje

ovu neprepoznatljivu duhovitost pripisujem njemu

kao njegov pogled lepo je ovo blaženstvo

trči za autobusom ali i proslavlja svoje predivno dupe

volim kada se ljudi slažu i vole

dodao sam fudbal dečaku koji je iz školskog dvorišta izašao po njega

preko ograde bila je jedna od većih senzacija u mom detinjstvu

ući u vodu...

dok sam malopre izgovarao ući u vodu

nisam primetio da mi je tramvaj prišao jako blizu

dam Tii – isceliš me

kao što čuvam diktafon pazeći da mi ne ispadne

iz ruke tako treba da čuvam i uši da se ne pokvase

ovaj zvuk telefona nije za mene

ni ovaj miris pečene paprike nije za mene

ali ovi prolazi kroz pusta letnja dvorišta su moji

47053 - 47085

blaženstva

opet čuvena vrućina a na drugoj strani ulice prijatan hlad

poliva pločnik ispred svoje radnje

ne dvoumim se

Miroslav Mandić – muzika imena

Miroslav Mandić – ime muzike

Miroslav Mandić – zdravlje svim bićima

voleo bih da pročitam ovo što pišem

volim da čitam ovo što pišeš

malopre dva dečaka sa majkom a sada dvojica sa ocem

okean je nepregledan – preplivavam ga u sebi

Svemir je nepojmljiv – ljubim ga u Tebi

šef sale uglednog hotela tera iz bašte staru prosjakinju koja je

za mene najveće gospodstvo koje je ikada boravilo u tom hotelu

ovo

je

delo

herojske

pesme

skrećem za ugao

vetar joj zaleprša zavesu i izbaci je kroz prozor

dubok naklon staroj ženi i starom muškarcu koji putuju biciklovima

jedanaestogodišnji dečak na biciklu mi

je mahnuo. mašem i ja njemu zauvek

dovoljne su mu njegove crvene mokasine

golub je leteo prema meni a ja sam uživao gledajući kako maše krilima

preskačem ovo blaženstvo

zri leto

vrućina iznuruje

saobraćaj zaglušuje

ona dupetom zadivljuje

leto zri

žuri ali uživa u zalogaju u ustima

golubovi su sleteleli ispred mojih nogu zamenivši me sa nekim

14:51h

gledam fotografiju sa početka dvadesetog

veka na kojoj su zgrade Narodnog muzeja i Narodnog

pozorišta i na jednoj i na drugoj zgradi sat pokazuje 10:22h

iz taksija izlazi lepa Italijanka – sačekao ju je – ljube se – čavrljaju

leto zri

hvala – rekao sam ljubaznoj piljarki – e pa kako – odgovorila je

Dragi Miroslave, danas sam čula jednu tužnu vest. Umro je Michael

Zeman, o kome volim da mislim kao o pesniku kojeg sam upoznala na

Forumu Beograd i koji je bio jedan od moderatora ove, kao i mnogih

drugih konferencija u A Soul for Europe organizaciji. Umro je

juče, ne napunivši 51 godinu. Volela bih da uđe u Miroslava Mandića.

sačekao me je mejl Ivane Đokić-Saunderson

e pa kako

47086 - 47118

blaženstva

sve što se događalo

sve što se događa

sve što će se događati

srce je Boga

neiscrpnim

pišem ne zato što reči nešto znače ili

da bi značile nego da jesu i da bi ljubile

već desetak dana su u meni pesme Ane Ahmatove

obradovati se nekom

... Pred lešom Natalije Estemirove očajnički mi naviru iste reči, iste

misli, iste emocije i iste suze kao kad je ubijena moja prijateljica Ana

Politkovska... U Moskvi je počast Nataši, novoj mučenici paloj za istinu,

pored slobodnih duhova iz Memorijala, odala i neumorna Ljudmila

Aleksejevna, 82 godine, jedan od simbola antisovjetskog disidentstva.

U Parizu, tokom kratke ceremonije kod fontane Sen-Mišel, zagrlio sam

Nataliju Gorbanevsku, pesnikinju koja je, sa bebom u naručju, u

avgustu, 1968. na Crvenom trgu protestvovala protiv ruskih tenkova

u pobunjenom Pragu. Zbog toga su je strpali u ludnicu. Nepokolebljive

žene-zmajevi, vi ste odlučnije od divljaštva s kojim se suočavate,

snažnije od nas zgrčenih. Vi spasavate ponos kavkaskih naroda,

dostojanstvo ruske kulture, koja je uvek bila kultura otpora, i ako

naše čovečanstvo ima lice, to lice je vaše. Ana i Nataša, hvala.

Andre Gliksman, Le Monde, 22. 07. 2009.

lice čovečanstva – lice hrabrih žena

lice sveta – jedan jedini put

lice ruže

jedan čovek

stari čovek sedi na školskoj ogradi i uživa u zalogajima kao dete

kao jedan uživaju njih trojica uz pivo

pre nego što zapali cigaretu premešta je sa jednog kraja usana na drugi

jedan golub stojeći umire pored zida

jedan čovek voli monizam

jedan čovek voli dualizam

jedan čovek voli pluralizam

jedan čovek

zri leto

jedna žena. jedan muškarac. jedno dete. jedno leto

zri leto

poljubi mi uvo

za jednu i po sekundu fudbaleri pretrče deset metara

važan je slavuj i važan je okean i važan je Svemir

baš me je ono – čuo sam njene reči u prolazu

ljubim jer volim da ljubim

lepe su joj pegama posute preplanule i ostarele grudi

njena skromnost opčinjava

najprivlačniji su oni koji ne ostavljaju utisak

u ljubičastoj bluzi sa ljubičastim karminom

kako je lepa njena smirenost. seda kosa. mistički osmeh na licu

nisam izašao iz ljudskog društva nego je ljudsko društvo izašlo iz bivstva

zri leto

47119 - 47151

blaženstva

krenuo sam na most

mislim na optužbe i laži koje sam juče čuo o sebi

uvek me to zaboli

uplaši

poništi

ali

važnije je sećanje na one koji su pre mene bili optuženi

tada se posramim jer sam na njih zaboravio

važniji su mi oni i njihova ljubav zbog koje su propatili

posramim se zbog onih koji sada pate a ni ne znam ih

počinjem da osećam zahvalnost prema onima koji su me optužili

na sve ovo su me podsetili

tako počinje ljubav i za njih

mogu mirno da nastavim da hodam ka mostu

ubrzava korak dok prelazi ulicu

moj stil porađa Tvoj

ja omogućavam da svako bude ja

pišem lepo

sve što napišem je dobro

lepo i dobro u Tebi

kod Pravnog tramvajdžijka skreće tramvaj desno

ne borim se za pravo da svako ima svoje pravo – to pravo sam

lepo mi je jer je auto BG 896-152

propustio devojku na pešačkom prelazu

kada je već tako onda ću onom drugom ulicom

a onda sam pomislio da bih mogao 

da napišem roman od hiljadu stranica o

kada je već tako onda ću onom drugom ulicom

volim šljunak. volim pesak

žito i oblake

guštera i puža

iz beskraja sam ovde – iz bezvremenosti sam sada

ljubavi super nam je beba – kaže trudnica

svojoj ljubavi a on joj odmah poljubi ruku

tim pre

podiže haljinu – rashlađuje butine

nežno mislim na pčele i Džona Kasavetisa

častan život – živeti nevinost i ideale detinjstva

47152 - 47184

blaženstva

da li može oko pet ručak za poneti

poslao sam sms

skoro gola. sva preplanula. u zlatnim papučama

u klompama sa perikom na glavi polako uzbrdo

sa šrafcigerom u jednoj ruci i telefonom u drugoj

sve što je sada je oduvek i zauvek

biciklom se lako provlači kroz automobilsku gužvu

naočare su joj pale na vrh nosa pa mora da diže glavu

nešto je ispustio ali se sagnuo i podigao

nema nikoga ali se kroz otvoren prozor čuje muzika

duhu se ne komanduje – duh se ljubi

parčići razbijene betonske ploče

kaldrma po kojoj svaki dan hodam a retko o njoj pišem

a tek asfalt

u parkiranom automobilu dva policajca jedu sendviče u hladu

izašla je iz ulaza. najlon kesu sa

đubretom je bacila u kontejner i produžila dalje

ipak se vraća nazad oblizujući usne

znoj mi se osuo po čelu

već nekoliko godina nosim sedam brojanica na desnoj ruci

u bojama spektra

bojama duge

šarenilo koje volim

ja – sve sam to ja

bio i biću

uživam u devojčicama koje su isto obučene. isti kačketi iste

haljine iste sandale. iste frizure isti baletski hod isto veselo čavrljanje

hodam – hodanje sam

mislim – mišljenje sam

pevam – pevanje sam

umorio sam se. ožedneo

stomak joj se njiše

vrana je poletela i zanjihala električnu žicu

Srađan Valjarević mi je doneo dve Bernhardove

knjige i knjigu o Žan-Žak Rusou. večeras me čeka uživanje

uživam u Srđanu

Ivana mi je donela ručak za poneti. salatu od boranije.

uz ručak za poneti podelili smo i šetnju po mirnim ulicama Liona

47185 - 47217

blaženstva

diktafon se sam uključio i snimio zvuke mojih bolnih koraka

smirujem se

pre pola sata su me uznemirile njegove reči

sujeta mi je buknula

ja nije sujeta

ja sam i on i njegove reči koje su me povredile

mučnina. mučnina nije stvaranje. ali se i od mučnine može stvoriti nešto

dva stabla zelene krimske lipe

podne je. dok fotografišem nebo iznad

reke izgovaram ove reči ljubavi za sva bića

čistač ulica me je pogledao milo. on je ljubav u mojim rečima

prodavačica sladoleda se gleda u ogledalce i

namešta kačket. ona je ljubav u mojim rečima

na licu ove lepe crnkinje sam video isto poreklo svih vrsta

mislim na Anu Dragičević. dvadesetjednogodišnju devojku

koju su zbog njene seksualnosti držali u ludnici pet godina

oduvek sam voleo olovku

i svesku

i crtanje

i pisanje

20:12h

izašao sam napolje i skoro se rasplakao od lepote

tišina njenih ruža

stojim i gledam ljubičasti cvet magnolije

na otvorenom prozoru mali jastuk

zrikavci zriču. miriše orlov nokat

zri orah

kažu da će i ova noć biti jako topla

ipak za desetak dana će se osetiti da je leto otišlo

u cvećari mladić odseca listove sa stabljike ruže

verujem – lebdim

oslanjam se na lebdenje

moja krila su svet

smešim se – setio sam se Bernhardovog pletenja

polako trčim uz ovaj nagib

posle nagiba trčim bočno. preplićem nogama ispred i iza sebe

nastavljam da trčim polako. podižem jednu nogu pa pljesnem šakama

ispod nje. pa drugu jednu pa drugu. okrećem se i trčim unazad. polako

ali trčim. za kraj brzo protrčim pet-šest metara i onda opet polako. i kraj

trčim i uz ove zavojite stepenice u zgradi

47218 - 47250

blaženstva

izašao sam iz Specijalističke ordinacije za dijagnostiku

i lečenje bolesti uva, nosa i grla Dr Dragutinović u

ulici Čingrijina 16. jedan vrabac pije vodu i kupa se

nadam se da će problem sa uvom proći i

da ću se ove godine još kupati u Dunavu

nije važno šta se piše. uvek se nešto piše

nije važno zašto se piše. piše se jer se piše

nije važno ni kako se piše. uvek se nekako piše

mene uzbuđuje ko piše

piše sunce

pišu misli o stvaranju novca

dve nedelje mi je uvo bilo zapušeno i bolelo me

nadao sam se da će proći

proći će je osnovni lek

drugi je savršen lek

ljubav je besmrtni lek

o svim stvarima mislim kao Tomas Bernhard

ako se suviše ponavlja dosadno je. ako

se ne ponavlja uopšte još je dosadnije

lepa je – haljina joj se duž kičme ovlažila od znoja

bolest je vrsta krivice

kada odstranim krivicu bolest nestaje sama

nadam se da ću se kupati

meni voda prija ali ne i mojim ušima

žena čija se haljina ovlažila od znoja pije vodu iza mojih leđa

zbog bola u uvu noćima nisam mogao da spavam

dobro je zdravlje

uvek se postidim i zbunim kada mi se prosjaci zahvale

voleo bih da im kažem hvala vama. nadam se da ću to

naučiti da izgovaram tako da osete dostojanstvo svog bivanja

zahvaljujem se sandalama u kojima uživaju moja gola stopala

zahvaljujem se svačijoj golotinji jer u golotinji je zdravlje

kada bilo koga na ulici gledam kao najlepše

ljudsko stvorenje to i jeste najlepše ljudsko stvorenje

minerali čine svakoga

biljkama žive svi

životinje žive život za sve

ljudi ljube sve

Bog jeste sve

ljubim vas minerali. ljubim vas biljke. ljubim vas životinje. ljubim Te Bože

47251 - 47283

blaženstva

sevnulo je. grmi. hodam

ne da će da pada nego će da – čuo sam reči žene iz dvorišta

hodam kao što gugutke guču

nosi dve prepune najlon kese starog hleba

bilo čiji život je bolja istorija od svih stranica napisane istorije

skromni i pažljivi ljudi su cveće među ljudima

evo i prvih kapi kiše

pokretom desne ruke opisujem oblik teksta koji pišem

pretrčale su ulicu po kiši i mama je rekla ćerki – baš je lepo

nekada blaženstvo nije ništa drugo nego grudi na koje naslonim glavu

kiša je donela nove mirise

zagnjuri usta u veliku krofnu i posle

ugriza šećer u prahu mu prsne po licu

pegava. velikog čela. i posred čela nabrekla vena

kapi kiše po vodi. kapi kiše u vazduhu

mila mi je i kiša i kišino ime

kiša konji

kiša konji knjiga

zajedno su pod kišobranom ali je

njegova košulja na desnom ramenu skroz mokra

ne može da je se nagleda pa se nekoliko puta okreće za njom

kako ide ovo – pita nekog preko telefona

spustio je ciradu sa kamiona i iz nje je pljusnula voda

stala je kiša. jedna kap na naočarima se još nije osušila

krokserice mi proklizavaju po vlažnom asfaltu

ponekad samo melodijom

uvek ritmom

melodičnim ritmom

sve govori da je ljubav

dok trči jako joj se tresu velike

doreci me

sva u belom prelistava knjige

istresam trunje iz krokserica. zbog nečega je grad pun policije

bez trunja i bez policije je lepše hodati

ponosno nosim Biljanin ručak za poneti

47284 - 47316

blaženstva

ova devojka je nekada bila mala kao ova devojčica

dečak pomaže ocu da parkira auto

godinama nisam video da se neko kocka bacajući novčiće ka zidu

staviću obe ruke u džepove da izbacim iz sebe zebnju zbog egzistencije

sa rukama u džepovima se stvara poverenje i osećanje da je sve dobro

znaš šta kaže ova u apoteci. ne razumem doktora... – govori telefonom

dok sam prolazio pored nje i mislio o prolaznicima

i prolaznosti prodavačica pertli me je mudro gledala

prodaje desetak krušaka dva buketa cveća i domaći sapun

jedna stvar svih stvari

ozarena tepa psu lutalici a on sa klupe uživa u njenoj ozarenosti

opada žir

trgla se pred golubovima koji su leteli ka njoj

radost oslobađa

stojim na mostu za Tebe

podići ću ruku u vazduh da vidim kako izgleda

lepa je ruka u vazduhu

jesen polako ulazi u grad

lepa je zelena pletena žica. dodirnuo sam je

i ona i njeno malo dvorište mirišu na vanilu

BG 2314-305 i u njemu Novica Zdravković

kapi kiše na visokim vlatima trave

tiho plačem i mislim na njen topao osmeh

koji joj se pojavljuje pet godina posle silovanja

mjauče mačka. grane se njišu. otvaraju se vrata

sa cigaretom u ustima i velikom torbom u ruci izlazi iz kuće

kišica sipi po ovoj noći

voleo bih da drugo desetogodišnje hodanje bude prožeto zastajanjima

blago hodanje još blaže zastajanje

hodam i zastanem da nešto pogledam

ili samo stojim bez ikakvog razloga

kiša se lepo vidi tek pod svetlošću uličnih svetiljki

zašto je sve tako krhko i lepo

u mraku su joj se zasvetlele bojažljive oči

beli pas u noći

život je sve lepši

47317 - 47349

blaženstva

uvek je nasmejana moja trogodišnja prosjakinja

mislim

mimoilaze se tramvaji a ja u crvenoj majici

velike su i guste krošnje platana čije su grane prošlog proleća posečene

hodam po zidiću kod Tašmajdanskog parka vežbajući ravnotežu

moje noge su lepi konji

kiša je osvežila drveće

već nekoliko dana radim vežbe za oči

da li postoje vežbe za poboljšanje sluha

prodavac starih ploča je strpljiv

snimio je kamerom u pokretu autobus u

pokretu i sada gleda snimljenu fotografiju

volim da fotografišem rečima

duže vreme nisam išao desnom stranom Bulevara i sada uživam u njoj

baš me je gledala

svako moje blaženstvo je pitanje

da li su moja blaženstva odgovori

ovaj velik i snažan čovek je miran kao brdo

izađi i ugledaćeš me

ulica se spušta ka dole a ja gledam horizontalno

sve se meni obraća

i večeras kao i sinoć promiče kiša

lepo je biti na vazduhu

lepo mi je da bi svemu bilo lepo

reč dve i eto lepote

kiša reči i ja – jedno ja

kiša voli kada neko kaže pada kiša

noć se presijava na vlažnim ulicama

reči ostaju a mene više u njima nema

zgodnoj lutki u izlogu baš lepo stoji ovaj plavi kupaći kostim

zaista je uzbudljivo hodati između tramvajskih šina

potrčao sam i uznemirio psa koji je počeo da laje

poskakujem mišićima na radost

prošetati se uveče pola sata je velika stvar

47350 - 47382

blaženstva

sve je u svakoj reči

prosjakova frula u kuvanom kukuruzu

odsečen vrh krastavca zalepljen na čelo prodavačice bresaka

dobro u svemu

eno mi ga kolega. ma jebem i kolegu i tebe. majke ti ga nabijem

reči u prolazu

volim tačku

volim liniju

voleti je početak stvaranja

nezapočeto

nedovršeno

Uzrokom Samog Sebe – tako su sebe nazvali ona i on

devojčica je isplazila jezik na kojem je žvaka i gleda da li ću to primetiti

u plavoj kariranoj košulji sa zatvorenim

plavim kišobranom ulazi u tramvaj

otkine parče kifle u kesi. dva-tri puta je

protrese da ne mrvi i onda je stavi u usta

Tašmajdanski park. Zidić. Ravnoteža.

poskočio sam bez ikakvog razloga

sada sam poskočio da bih opravdao razlog

dečak skače i broji sa koliko skokova može da preskoči ulicu

svako svoje. sve je moje

moje je Tvoje

Tvoje je Bog

Bog svima

Bog svemu

bog

je

bog

hej

život je za čoveka životinja slobode

živela Sanela Stošić

Miroslave ljubi i pisaćeš ljubavlju – Bog

sve što pišem piše Bog jer sve je Bog

kažu da je ovaj dvestogodišnji hrast na

Cvetnom trgu najstarije drvo u Beogradu

the faster way of life!

piše crvenim slovima na zidu

joj kako se zastidela i uvukla u svoja ramena

Čarls Stejn i Gertruda Bukovski

svakim korakom

47383 - 47415

blaženstva

imaš li internet. ako imaš pogledaj lice Hjuberta Selbija

pogotovu pogledaj pod slike. ozarilo me je jutros to lice

taj čovek. taj život

to je ono što Tii govorim o ljubavi

kad vidiš takvo lice ne možeš da ne voliš

prestaješ da misliš

prestaješ i da osećaš

jednostavno ga voliš

jer Tii si u stvari on

toliko je on živeo za Tebe

plavi dečak

crveni dečak

dete dečak

pamte me izlozi pored kojih svakoga dana prolazim

njene plave oči i njegove istetovirane ruke kojima je grli

muž sam zemlji

brat sam vodi

sestra sam vazduhu

otac sam suncu

dete Božije

automobil je prošao kroz crveno i skoro me udario

koliko mi patimo za normalnim svetom. patimo

a da i ne znamo koliko patimo – govori svojoj ženi

dobrota priča najnežnije

ljubav peva najzanosnije i najsmirenije

sve je ljubav. i ovaj otirač ispred kuće broj 7 na Kosančićevom vencu

jebanje – Tii si najnežnija reč – najsvetlije svitanje

kao cveće

kad proguta ovaj zalogaj zapaliće cigaretu koju vrti među prstima

mislim o knjizi koju bih pisao samo sredom

još je dan ali su se upalile ulične svetiljke. bele ovčice u vazduhu

gledam u broj 2 kuće broj dva

nema više plavog bikinija u izlogu

trčim i pevušim. jedan dečak me gleda ispod oka

47416 - 47448

blaženstva

čekajući Te – stvorih Te

čekaš me – ljubim Te

pisati je teško – pevati je lako

pišem pevajući

silazim u podzemni prolaz kod Vuka

u ovom prolazu leti je hladno a zimi toplo

korak po korak – reč po reč – blaženstvo po blaženstvo – blaženstvo

jedini način da budem kao on je da budem kao ja

izdašno

unuk je dirljivo zagrlio dedu

samoća je moj hodački štap

to je to što u mene uđe i onda iz mene izlazi

tišina i letnje popodne u malim ulicama

15:00h

posle mosta umoran ulazim u Stančić

19:35h

izlazim iz Stančića u predvečernju šetnju

dole niz ulicu Milana Rakića preko drveća

crvena pomorandža od velikog sunca

ove godine sam manje pisao o lastama

dodirnem stablo breze. dodirnem stablo platana

sve više sam sve

gledam vetar među granama

istim ulicama pored istih belih ruža

mačkica njuši glistu i povremeno je dodiruje

šapama. glista se uvija. sklupčava. život i život

na uzvišici kod Cvetkove pijace uvek duva vetar

samoća jeste dobar drug

hvala tramvajdžiji koji je zvonio da me upozori

vetar me rasplače

razlike između siromašnih i bogatih su sve veće i veće

razlike između čoveka i robota su sve manje i manje

izvadila je kesu sa bombonama. zasladiće se

sve ljubim

lepo je sve ono što se inače ne primećuje

divno je biti na ovom najsvetijem mestu na svetu

divno je biti u ovom najvažnijem trenutku u vremenu

47449 - 47481

 blaženstva

ljubav se sastoji u tome da se dve samoće štite. da

budu jedna uz drugu. da pozdravljaju jedna drugu – Rilke

17:30h

polako se vraćam u Stančić. ispratio sam

Tibiku Varadija na autobus za Novi Sad

došao je oko pola dvanaest. družili smo se. pričali. hodali

doneo mi je novac za Stančić

mnogo mi to znači

bilo čija podrška me spašava

bili smo zajedno na mostu

pričao sam mu o Pupoljku

dobio njegovu podršku

vodio me je na picu. vegetarijansku sa duplom porcijom sira

volim da stvaram govorom

izgovorene reči me vode

sada hodam polako

ničim da ispunim današnja blaženstva

prelazim ulicu Kneza Miloša pa uzbrdo Nemanjinom

hoće kiša da ljuljne – kaže taksista taksisti

naoblačilo se i dok ne ljuljne biće zapara

uživam u drugom

u njegovom pogledu sam video da uživa u meni

istuširao sam se. daunlodovao fotografije sa mosta

stavio blaženstvo na internet. skuvao tursku kafu. razvrstao

novac koji sam dobio u nekoliko koverata. slušao muziku

pogledao dva-tri bloga. sada sam na ulici

čuju se samo zrikavci

noć je. drveće. svetla. odsjaji. senke

nigde nikog. samo poneki zvuk govori da je negde neko

jako je uzbudljivo iako se ništa ne događa

uzbudljivo je samo postojanje

kada se ništa ne događa osećam kako živi sam život

izvijam telo u stranu da bih proizveo ove reči

sada je vazduh moja muzika

danas sam kupio prvo grožđe

znači mi to što Leonard Koen počinje

svetsku turneju u sedamdeset trećoj godini

svaki trenutak u životu je pravi početak za život

mladić. stranac. pun snage – malo

unezveren me je pitao za autobuse broj 55 i 46

mislim na čaj

47482 - 47514

blaženstva

Tvojim očima pišem ove reči

nekada mi se piše i samo pišem

nekada mi se piše i pišem da volim da pišem

nekada mi se ne piše ali ipak pišem

nekada mi se ne piše pa i ne pišem

pišem ruže

pišem zelenu travu

pišem ćutanje

ćutanje bi da ne pišem

sve su to poljupci

ljubičaste petunije

mršavi crvenokosi mladić

zelena koja se preliva u žutu

ne mogu da im odolim – tim ljubičastim petunijama

zamirišu na leptire – ljubičaste petunije

tek sam u šezdesetoj dečak

dobro brate izvini – kaže dečak dečaku

sinoć sam gledao film o jednom dečaku i plakao

iza mene bezbroj načinjenih koraka

ispred mene nema još nijednog koraka

ako me ugledaš videćeš da ljubim

ako me gledaš osetićeš da Te ljubim

dobar dan – kažem gugutkama u ovom tihom dvorištu

prva kap mi je pala na desnu obrvu a druga na levu

evo je – izgovorilo je nekoliko ljudi na

pijaci za kišu koja je počela da pada

početak padanja kiše je uvek događaj

držim diktafon na dlanu kao da držim vrapčića

svaka reč je tek rođena beba

pružim otvorenu šaku i na njoj držim život na dlanu

cveće voli boje

raduje me što se stari bračni par drži za ruke

neko ih je nazvao i ona razgovara mobilnim ali njega drži za ruku

završila je razgovor i stavila telefon u torbu koju on nosi