AUTOBOGOGRAFIJA

18. mart 2021.

26037. dan mog života

 

 

dok je

postajao još

stari kanal sa dolmom

i igralištem slavije na njemu

su se skupljali mangupi. uživao

sam u snazi i lepoti tih mladića

bili su to zamba. kisko. crni

i još mnogi drugi a među

njima radivoj brankov

zvani rada doraka

 

 

i

 

 

rada doraka

je uskoro ubijen

na korzou ispred

prodavnice

uzor

 

 

i

 

 

šljivacpla

vikali su drugari

doraki da se ne boji

pištolja koji je izvadio

mladić i rada je poleteo

ka njemu i naleteo na

pravi pištolj koji ga

je usmrtio

 

 

i

 

 

kad sam

posle nekoliko

meseci na ulici video

kako se radini drugovi

pozdravljaju sa duletom

radinim rođenim bratom

osetio sam onu istu

svečanost i dobrotu

kao i posle smrti

milomirove 

 

 

i

 

 

gledao

sam prokopavanje

velikog kanala dunav

tisa dunav na kome

smo se uskoro i

kupali

 

 

i

 

 

tih dana je

počelo zatrpavanje

malog kanala i igrališta

slavije jer se gradio

novi most na

dunavu 

 

 

i

 

 

pesak je

nanošen izbacivanjem

vode iz dunava kroz dugačke

metalne cevi i kada je nanešeno

mnogo peska stotinak tumpera

koje su vukli po jedan konj

neprestano je kružilo 

raznoseći pesak

 

 

i

 

 

tako je

nestalo igralište

slavije a preko njega

je prešao nasip od peska

na koji su bili postavljeni

železnički pragovi sa šinama

za voz jer je dole na dunavu

građen novi lučni železnički

most koga su nazvali

žeželjev most

 

 

i

 

 

kao i svake

godine sezona

klikeranja je počinjala

u februaru na tri jerarha

kad se povukao sneg

a zemlja bila meka

za bušenje rupe

za klikere

 

 

i

 

 

u junu se

završila škola

i period od četiri

razreda školovanja

sa mojom voljenom

učiteljicom jelicom

aleksić

 

 

i

 

 

imao

sam sve petice

u sva četiri razreda

jer mi je prijalo da me

uči jelica aleksić. posle

nje mi više nije prijalo

da učim ono što me je

škola učila nego ono

za čim su žudeli

moja duša i

moj um

 

 

i

 

 

kaja

kojoj je bila

33 godina i koja 

je već dve godine

bila udovica je

želela da budem

harmonikaš

 

 

i

 

 

kupila mi

je harmoniku i

našla čoveka da

me podučava ali 

ja nisam bio za

to rođen

 

 

i

 

 

raspust

smo proveli

u tarašu a ja

sve snažniji i

snažniji sam

išao sa uja

živom na

oranje

 

 

i

 

 

sledeće

leto sam već

dok je uja živa

ležao u hladu pod

kolima i sam orao

držeći čvrsto plug

sa kajasima oko 

vrata i liskom i

putkom

 

 

i

 

 

pri kraju

avgusta počela

je 18. olimpijada

u rimu prva koju

sam pratio

 

 

i

 

 

ceo svet

je čuo i govorio

o vilmi rudolf koja

je osvojila zlatnu medalju

u trčanju na 100 i 200 metara

iako do svoje 12 godine

uopšte nije mogla

da hoda zbog

paralize

 

 

i

 

 

abebe bikila

je osvojio zlatnu

medalju u maratonu

iako je trčao bos

 

 

i

 

 

sam život se

polako pretvarao

u svakodnevnu

olimpijadu

života

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

17. mart 2021.

26036. dan mog života

 

 

sledećih

godinu dve sam

ako kaje ne bi bilo kod

kuće na vreme posle posla

oko pola osam uveče izvirivao

kroz prozor gledajući niz ulicu

da je vidim kako dolazi jer

sam se bojao da će

se i ona ubiti

 

 

i

 

 

sećam

se kako sam

idem u školu i vučem

prst po zidovima kuća i

mislim na matematiku

smrti jer ću sledeći

umreti baš ja

 

 

i

 

 

uskoro

je kaja iznajmila

našu spavaću sobu

dvema podstanarkama

jedna od njih kajka je

bila kajina prijateljica

još iz čuruga

 

 

i

 

 

kajka je

radila u štampariji

izdavačke kuće forum

pa mi je donosila dečije

novine i stripove i pre

nego što se pojave

u prodaji

 

 

i

 

 

nedeljom

je kajka dolazila u

moj krevet da zajedno 

slušamo dečiji radio

program

 

 

i

 

 

bilo je

to sa kajkom

tako nežno toplo

i lepo kao nekada

sa milomirom

 

 

i

 

 

kajka

je bila višlja i

krupnija od kaje i

bilo mi je divno pored

njenog velikog tela i

njenih bokorećih

mirisa pupeti

 

 

i

 

 

žene

su me naučile

pesmi uživanju i

umetnosti. muškarci

fudbalu trpljenju i

mišljenju

 

 

i

 

 

voleo sam

da skačem skok

u dalj iz mesta i svaki

put bih skočio dalje

od prethodne

crte

 

 

i

 

 

na ulici

bih od nekog

pokupio po koju reč

na šatrovačkom sve dok

dnogje nada samni i

amsa govrioopro

trovačkiši

 

 

i

 

 

sad

sam se setio

kaja mi je jednog

dana za rođendan kupila

jedan mali šah i evo

odmah sam počeo

da plačem

 

 

i

 

 

da

đorđe

marjanović je

meni bio jako 

važan

 

 

i

 

 

jednog dana

kada smo izašli

iz škole i krenuli kući

moj drug pidža i ja smo

se sporečkali. pidža je

bio sitniji i niži od mene

i pričalo se da je kusin

vanbračni sin. kuse

čuvenog domara

slavije

 

 

i

 

 

mislio

sam da ću ga

lako srušiti jer sam

se dobro rvao. ali ne

samo da je on mene

sapleo nego je meni

i naprsla leva noga

ispod kolena

 

 

i

 

 

osetio 

sam jak bol i sa

mojim jaukanjem

se naš sukob

završio

 

 

i

 

 

poskakujući

na jednoj nozi

okružen devojčicama

koje su išle u mom

pravcu sam jedva

stigao do

kuće

 

 

i 

 

 

kada

me je kaja

ugledala rekao

sam mama ja sam

polomio nogu a ona

je odmah rekla

znala sam

 

 

i

 

 

rekla mi

je sad moraš

sam da ideš u

bolnicu autobusom

jer moram da idem

u preduzeće da ti

overim knjižicu

 

 

i

 

 

tako sam

sa polomljenom

nogom otišao sam a

vratili smo se zajedno

ali sa gipsom od

polovine butine

pa sve do

prstiju

 

 

i

 

 

kad sam

posle dvadesetak

godina ponovo video pidžu

jako sam mu se obradovao

kao i on meni. bio je nizak snažan

obučen u novo plavo odelo sa mašnom

znao je da sam bio u zatvoru zbog

čega sam osetio da me poštuje

a i rekao mi je ja sam

višestruki robijaš

povratnik

 

 

i

 

 

videli

smo se nekoliko

puta. pričao mi je kako

je krao jahte na moru gnjurajući

do njih. a za jednog druga robijaša

je rekao on je niko i ništa on nema

ni jednu ideju. a čovek koji

nema ideju nije

čovek

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

16. mart 2021.

26035. dan mog života

 

 

grobovi

dudin grob je

bio pored njegovog

oca. u petom šestom

redu ukoso je bio ljiljin

grob. devojčice koja je

umrla u četvrtoj godini

a u sledećem redu je

bio milomirov

grob

 

 

i

 

 

čitao

sam sve

više i uživao

u tim pričama i

živeo sa njima

i u njima

 

 

i

 

 

osim

fudbala sve

više sam uživao

da slušam muziku

zvali smo je

zabavna

 

 

i

 

 

domaća i

strana muzika

prvo italijanska pa

francuska šansona

a polako sve i više i 

više američka 

muzika pogotovo

rokenrol

 

 

i

 

 

telo

je raslo

bogu

 

 

i

 

 

pisao sam

pisma dedi i majkici

dragi deda i ostali kako

ste vi. mi smo dobro koje

i vama želimo. mama ide na

posao a boško i ja u školu

onda bih na plavoj koverti

napisao adresu a na

poleđini našu

adresu

 

 

i

 

 

kaja je

bila ponosna

što znam da pišem

pisma i hvalila se

komšinicama

 

 

i

 

 

jednog dana

posle fudbalske

utakmice na slaviji

bobariš podbarski

mangup je nokautirao

prodavca semenki i on

je pao kao pokošen. to

je zato što je buzer

šaptali su ljudi

 

 

i

 

 

na jednoj

utakmici slavije

i temerina potukli

su se navijači pa su

slavijaši jer ih je bilo

više po celoj dolmi

jurili temerince

 

 

i

 

 

na raspustu

nas je kaja poslala

u taraš kod deda ise

i nine i njihovog

sina uja žive

 

 

i

 

 

bilo je puno

dece igrali smo 

se po prašini. topali

smo se blatom. jeli

lubenice ohlađene

u bunaru

 

 

i

 

 

pogotovo

sam uživao da

idem sa deda isom

ili uja živom na kolima

sa konjima po

ataru

 

 

i

 

 

putko i liska

putko je bio mlađi

i malo veći a liska je

bila kobila i malo niža

on je lenj. ona vuče ali

kad se zaglavim u blatu

on to može da izvuče a

ne ona pričao je

uja živa

 

 

i

 

 

uživao

sam u putku

i liski i njihovim

jakim bokovima

i veštini sa kojom

su u pokretu pa

čak i trčeći

pišali i

srali

 

 

i

 

 

jednog

avgustovskog

vrelog dana je počelo

jako nevreme u tarašu sa

grmljavinom i gromovima

i tog dana se pročulo da

je grom ubio ženu i

muža na polju

 

 

i

 

 

posle

njihove sahrane

sam u noći video

kako je pala zvezda sa

neba i ja sam odmah

pomislio kaja

je umrla

 

 

i

 

 

matematika

smrti se pokrenula

i ujutru sam počeo da

plačem i ponavljam da

hoću odmah kući ne

govoreći zašto

 

 

i

 

 

sve

vreme

sam živeo u

užasu od pomisli

da je sad i kaja

mrtva

 

 

i

 

 

neprestano

sam plakao sve

dok nas uja živa

nije odveo u

novi sad

 

 

i

 

 

kad smo

došli u gvožđar

na kajin posao i kad

sam ugledao kaju živu

viknuo sam od radosti i užasa

mama a kaja me je odmah

počela grditi što smo se

vratili ranije nego

što je trebalo

 

 

i

 

 

kaja je

bila hvala bogu

živa ali ja sam bio

osramoćen jer sam

bio plačljivko

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

15. mart 2021.

26034. dan mog života

 

 

kad sam

pre sedam dana

na ovom mestu pevao

stvarao hodao o pokopu

milomira kad mi je bila 9

godina tog dana ali sad

u 72 sam izgubio svest

i pao na beton u

samoposluzi

 

 

i

 

 

od udarca 

sam povredio 

kičmu pa od bola

jedva sedim u stolici

i ovo pevam stvaram

hodam bez uživanja

u pevanju stvaranju

hodanju jer me

bol sprečava

da uživam

 

 

i

 

 

eh

kukavica

života. heroj

smisla

 

 

i

 

 

idem sad

da legnem da

malo odmorim

kičmu pa ću videti

koliko ću danas

dogurati

 

 

i

 

 

najviše sam

voleo da slušam

radio drame četvrtkom

u pola devet uveče. bilo

je kao gledanje filmova

samo intimnije. sećam

se zvukova kiša

i koraka u

noći

 

 

i

 

 

u

školskom

dvorištu niko 

nije mogao da

me uhvati dok

smo se

vijali

 

 

i

 

 

sa dečacima

sam igrao fudbal

i razne druge igre a

sa devojčicama se

vraćao iz škole i

dugo pričao na

ćoškovima

ulica

 

 

i

 

 

i kad sam

jednog prolećnog

ponedeljka došao u

školu svi su uplašeni

pričali da je duda moj

dobri drug iz klupe 

juče ubijen

 

 

i

 

 

kad

smo ušli u

razred i ustali

da pozdravimo

učiteljicu ona nam je

uplakana rekla deco

nema nam više našeg

dude a mi smo svi

uglas počeli da

plačemo

 

 

i

 

 

dudu

je u nedelju

slučajno u igri iz

flober puške ubio

naš stariji drug

iz razreda

ćira

 

 

i

 

 

bio sam

tužan jer dude

nije bilo više pored

mene u klupi ali sam

saosećao i sa ćirom

koji je sam veći od svih

nas sedeo sam u

zadnjoj klupi

 

 

i

 

 

kasnije nam

je učiteljica rekla

da svi napišemo

oproštajni govor 

za dudu

 

 

i

 

 

učiteljica je

izabrala sastav

mirjane vesić a mene

je izabrala da ga ja

pročitam sutra

na grobu

 

 

i

 

 

sutra 

smo svi u tišini

u povorci dvoje po

dvoje otišli na almaško

groblje i ja sam nad malim

sandukom i pred otvorenom

rakom pročitao oproštajne

reči za našeg bucmastog 

skoro uvek nasmejanog

druga dušana mišića

dude

 

 

i

 

 

dečak

nad grobom

dečaka

 

 

i

 

 

matematika smrti

1957. je umro otac

dušana mišića dude

1958. se ubio moj otac

1959. je dudu nesrećnim

slučajem u igri ubio naš

drug ćira. dve sledeće

godine sam bio siguran

da sam sledeći za

umiranje

ja

 

 

i

 

 

tu

matematiku

smrti nisam smeo

nikom da kažem i tim

je ona bila i teža

i izvesnija

 

 

i

 

 

počele

su samoće

mog života

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

13. mart 2021.

26032. dan mog života

 

 

posle smrti

milomira mandića

njegov otac milun mandić

govorio je kaji mandić kajo

sada si ti tvojoj deci i otac i

majka. bilo je u tome nečeg

nadnaravnog ali tako

blaženog

 

 

i

 

 

otac je

umro za mene

naučio me umiranju

otud mene u umetnosti

svetinjom siromaštva

i ivicom puta

 

 

i

 

 

za milomirom

su ostale njegove stvari

koje su polako nestajale

njegova odela. njegov kaput

njegov mantil. njegove košulje

njegove kravate. njegove cipele

njegovi ulošci za cipele. njegov

šešir njegova službena kožna

torba. njegova četkica za

brijanje. njegov rukopis

njegove gaće i čarape

kojih se uopšte

i ne sećam

 

 

i

 

 

za 20 dana

sam pošao u

treći razred

 

 

i

 

 

za 20 dana

su u milomirovom

preduzeću gvožđar

zaposlili kaju kao

spremačicu

 

 

i

 

 

od

domaćice

i glavne u kući

kaja je postala

spremačica

 

 

i

 

 

najgora

sam poslednja 

sam u preduzeću

često je s bolom

govorila

kaja 

 

 

i

 

 

počela su

kajina rana ustajanja

u 4 ujutru da bi pre dolaska

ljudi na posao otvorila prozore

i jošj ednom prebrisala prašinu

po stolovima pa ponovni

odlazak na posao

u 2 sata do

7 uveče

 

 

i

 

 

učiteljica jelica

aleksić je stavila dušana

mišića dudu i mene da sedimo

zajedno u klupi. verovatno

zato što su nam obojici

umrli očevi

 

 

i

 

 

u trećem

razredu su nam

dodali istoriju. geografiju

poznavanje prirode. ručni

rad. i na polugodištu i na

kraju godine sam iz svih

predmeta imao 5

 

 

i

 

 

almaško groblje

je postalo važno mesto

mog života sa jorgovanima

nad grobovima sa šebojem sa

ciglama na groblju sa čuvarima

groblja sa imenima na grobovima sa

pričama i pesmama na spomenicima

i kasnije biciklom koji sam naslanjao

na grobljanski zid sa kantom kojom

sam zalivao cveće na milomirovom

grobu groblje kojim sam se

zavetovao dobroti i

milomirovoj smrti

usred leta

 

 

i

 

 

osim groblja

jednom je školska

drugarica nama trojici

četvorici pokazala na 

pruzi svoju picu i tako

se život nastavio

 

 

i

 

 

saša cvejić

drugar iz razreda

i pionirski prvak u

džudou mi je pokazao

očev detektivski pištolj

na ormanu u ulici

svetosavskoj

 

 

i

 

 

nasuprot

smrti bio je

život

 

 

i

 

 

trčanje

trčanje i samo

trčanje mi je davalo

snagu i radost i

vraćalo me

u život

 

 

i

 

 

trčanje

skakanje u

vodu plivanje 

hej koji život

hej

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

12. mart 2021.

26031. dan mog života

 

 

očevo

samoubistvo je 

bilo preporađajuće

i užasno. umetnost

žrtvovanja i pesma

vaskrsenja

 

 

i

 

 

otac 

me odlučio

da budem

otac

 

 

i

 

 

muž

majci. otac

bratu

 

 

i

 

 

nikad

nisam krivio

milomira za

samoubistvo

 

 

i

 

 

uvek sam

to osećao kao

neku božiju

misteriju

 

 

i

 

 

kao žrtvu

jednog čoveka

preosetljivog za život

i čoveka hrabrog

za ljubav

 

 

i

 

 

jer

milomirovo

samoubistvo je

za mene delo

ljubavi

 

 

i

 

 

život

je postao

mnogo teži ali

i mnogo mnogo

smisleniji

 

 

i

 

 

dobrota je

bila u vazduhu

udisao sam

je

 

 

i

  

 

iz kajinih

kukajućih reči 

da si nam ti mile

sada živ pa da nemamo

ništa zauvek sam shvatio

da živeti znači nemati

a imati znači

biti mrtav

 

 

i

 

 

živeti

i samo ljubiti

ljubiti i samo

biti bog

 

 

i

 

 

kao da je

vaskrsnula

u meni očeva

energija. telo je

raslo i imalo

sve više

snage

 

 

i

 

 

trčanje

trčanje trčanje

osećao sam radost

u stvarima ali se

ozbiljnost uvukla

u svaki dan

 

 

i

 

 

uzbuđivao

sam se dobrotom

zavetovao sam

joj se

 

 

i

 

 

zavoleo sam

siromaštvo mirisalo

je na tužne oči. majčina

rana ustajanja i umor su

bili neprestana opomena

da živeti znači biti

u opasnosti

 

 

i

 

 

opasnost

me je probudila

zauvek

 

 

i

 

 

budnim

očima se vidi

lepota

 

 

i

 

 

tajna

mi se otkrila

svaki trenutak

je svečanost

 

 

i

 

 

meni je

moj otac svojim

samoubistvom dao

snagu da se u mladosti

ne ubijem nego da se sam

preobražavam podvizima

pevanjem stvaranjem

i postanem

bog

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

11. mart 2021.

26030. dan mog života

 

 

posle

smrti je

zavladala

dobrota

 

 

i

 

 

kaja

je postala

udovica

 

 

i

 

 

ja sam

postao sin

samoubice

 

 

i

 

 

milomirje

postao slava

boga i otac

svemira

 

 

i

 

 

crnina

kaja je bila

sva u crnini

godinu

dana

 

 

i

 

 

crninom

se žalost

čuvala i

negovala

 

 

i

 

 

sutradan

smo odmah

otišli na

groblje

 

 

i

 

 

kad 

smo krenuli

ka groblju kaja

je počela da plače

a i nas dvojica

sa njom

 

 

i

 

 

kad

smo ušli u

groblje plač

se uvećao

 

 

i

 

 

išli smo

grobljanskom

stazom od cigala

kojom sam kasnije

godinama dolazio

do milomirovog

groba

 

 

i

 

 

grob

je bio prekriven

vencima i cvećem

kaja je jako plakala

i obraćala se svom

mužu kao da

je živ

 

 

i

 

 

kaja mu je

donela darove

zapalila cigaretu za 

njega i stavila na njegov

krst da može da puši i

to je radila uvek kad bi

došla na miletov

grob

 

 

i

 

 

posle

su krenuli

pomeni. nedelja

dana. četrdeset dana

pola godine. godinu

dana

 

 

i

 

 

na godišnjicu

milomiru je podignut

spomenik. podigli su ga

otac i stričevi i svi su došli

iz lučana i opet je bilo

bolnog narikanja

bol i samo

bol

 

 

i

 

 

radio

nismo palili

godinu dana

bio je prekriven

krpom da ga

ne bi ni

videli

 

 

i

 

 

u sobi

je vladala

tišina. ozbiljnost

i ta prelepa dobrota

koja se širila posle

milomirove

smrti

 

 

i

 

 

dobrota

je ta stvar koja

seksualno ujedinjava

život i smrt. kao da bez

smrti nema dobrote a

kao da ni smrt nije

smrt nego samo

dobrota

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

10. mart 2021.

26029. dan mog života

 

 

posle

groblja

ljudi su došli

u patrijarha

čarnojevića

19

 

 

i

 

 

kuća je bila

puna ljudi a kaja

je stalno kroz plač

govorila mile da si

nam ti sad živ pa

da mi nemamo

ništa

 

 

i

 

 

ali

to više

nije vredelo

ništa jer mileta

više nije

bilo

 

 

i

 

 

mile da si

nam ti sada živ

pa da mi nemamo

ništa je bila treća

velika mudrost

mog dečaštva

 

 

i

 

 

prva mudrost

je neka niko nikog

ne utišava neka se svako

utiša sam učiteljice jelice aleksić

druga je bila milomirovo jedno

ti kajanje ne gine i treća mile

da si nam ti sad živ pa

da mi nemamo

ništa

 

 

i

 

 

ljudi su

polako posle

sahrane odlazili

pa i uja živa kajin brat 

od ujaka koji se na rastanku

sa kajom pozdravio i nešto

joj je šapnuo a ona mu

rekla ma idi živo i

nasmejala se

 

 

i

 

 

te žive

uja živine

nepoznate reči

su napravile mali

predah u užasu od 

kog se više nije moglo 

živeti ali sad se pojavio 

osmeh na kajinom licu 

usred bola i to evo sad 

znam da se bog života 

javio da je bog živ

a ne život

 

 

i

 

 

uja živine

nepoznate reči i

kajin osmeh su me

vodili kroz iskušenja

i nevolje života

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

9. mart 2021.

26028. dan mog života

 

 

tuga

i užas su

dolazili u

talasima

 

 

i

 

 

sada

je sledio

novi užas

sahrana

 

 

i

 

 

pokop

milomira

 

 

i

 

 

bilo

je puno

ljudi

 

 

i

 

 

kaja 

u crnini

je stalno

plakala

 

 

i

 

 

groblje

stigli smo do

groblja koje je

od tada postalo

moj drugi

dom

 

 

i

 

 

mrtvačnica

sa sandukom u

kome je ležao

milomir

 

 

i

 

 

vrućina

crnina sveće

šimširi

 

 

i

 

 

kumova ćerka

me je izdvojila da ne

budem izložen užasu

sahrane i odvela me

da vidim iskopanu

milomirovu

raku

 

 

i

 

 

izneli su

sanduk iz

mrtvačnice i

otvorili ga da

 ljudi poslednji

put vide lice

milomira

 

 

i

 

 

milomira sina

milunovog. najstarijeg

brata ljubiši mirjani duli

obradu. muža kajinog

oca božidara i

miroslava

 

 

i

 

 

milomir

otac

svemira

 

 

i

 

 

milomir je

ležao u sanduku

negovo veselo lice

je sad bilo ukočeno

mirno bledo i

odsutno

 

 

i

 

 

kao da

je boravio u

nekom drugom

nepoznatom

svetu

 

 

i

 

 

kaja

je plakala

boško je plakao

i ja sam plakao nad 

otvorenim sandukom

u kome je ležao

milomir a nije

nas čuo

 

 

i

 

 

stric obrad

je nad kovčegom

dao zavet da će se

brinuti o kaji i nama

dvojici. što je i činio

i svoj zavet bratu

ispunio

 

 

i

 

 

povorka

je polako

krenula ka

otvorenoj

raci

 

 

i

 

 

opet 

novi užas

pred rakom i

zapomaganje

i jauci od

užasa

 

 

i

 

 

poslednji

najužasniji

čin spuštanja

kovčega u

raku

 

 

i

 

 

trenuci

u

kojima 

sanduk

polako 

klizi

u

zemlju

 

 

i

 

 

trenutak

kad sanduka

više nije bilo i

kad je spušten

duboko u

zemlju

 

 

i

 

 

bacanje

grumenja

zemlje na

sanduk

 

 

i

 

 

milomir mandić

1921-1958

 

 

i

 

 

milomire

 

 

i

 

 

kraj

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

8. mart 2021.

26027. dan mog života

 

 

nastavili smo

da se igramo. boško

nije imao pojma da

nam je otac mrtav. sve

vreme sam se trudio

da to ne sazna

 

 

i

 

 

uskoro sam

na uličnom bunaru

čuo kako je neko nekom

rekao jeste čuli da je

kajin mile umro

 

 

i

 

 

tata je

mrtav. kako

zašto

 

 

i

 

 

sva deca

i odrasli su bili

pažljiviji prema

bošku i meni

 

 

i

 

 

boška sam

stalno držao

pored sebe da

mu neko ne bi

rekao šta se

desilo

 

 

i

 

 

uja steva

nas je odveo

kod njega

 

 

i

 

 

jeli smo

lubenice sve je

bilo normalno osim

nepodnošljivog

užasa u

meni

 

 

i

 

 

ne znam

da li je neko

primetio da znam

da je smrt svuda

oko nas a i u

meni

 

 

i

 

 

ta zavera

ćutanja je bila

nepodnošljivo

bolna

 

 

i

 

 

sam

 

 

i

 

 

bila je vrućina

leto avgustovsko

život je kipteo

od života

 

 

i

 

 

napetost i

iščekivanje su

se okončali tek oko

šest uveče kad sam

ponovo ugledao škodu

iz koje je kaja izašla

ali sad uplakana i 

sva u crnini

 

 

i

 

 

udovica

 

 

i

 

 

tog trenutka

sam odrastao

i postao otac

bošku

 

 

i

 

 

dotrčao sam

do kaje a boško

koji je trčao iza

mene je vikao

mama zašto

plačeš

 

 

i

 

 

boško

tata je

pao

 

 

i

 

 

u trenutku 

sam osetio olakšanje

jer tata je samo pao a to

nije ništa strašno jer i sam

sam mnogo puta pao

a evo još sam živ

 

 

i

 

 

bilo je to

samo trenutak

olakšanja. soba je

odjednom bila puna

ljudi vriske i plača

sve je bilo jasno

tata više nije

živ

 

 

i

 

 

ne sećam 

se ničega više

tog dana. sve je

bio samo užas i

sve je bilo novo

i nepoznato

 

 

i

 

 

znam samo

da je milomir tu

noć proveo sam

u mrtvačnici i u

mrtvačkom

sanduku

 

 

i

 

 

tog

15. avgusta

1958. je pukao

mozak jednog

dečaka

 

 

i

 

 

tog

dana se u

mom mozgu

začeo bog

 

 

i

 

 

milomir se

ubio da bih ja

postao bog. to

delo velikog

oca je

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

6. mart 2021.

26025. dan mog života

 

 

negde oko

tri četiri noću

autobus se zaustavio

na odmaralištu i ja sam

se probudio i kroz prozor

autobusa video kako je

na noćnom nebu pala

jedna zvezda

padalica

 

 

i

 

 

15. avgust

je 56. dan leta

a od 15. avgusta

1958. 15. avgust

 je najvažniji dan

u godini za

mene

 

 

i

 

 

15

avgusta

1958. se ubio

milomir

 

 

i

 

 

bilo mi

je osam i po

godina milomiru

tek trideset

sedma

 

 

i

 

 

sve je

počelo zvezdom

padalicom jer je u to

vreme milomir skočio

kroz prozor hotela

venac u šapcu

na beton

 

 

i

 

 

kad smo

ujutru oko sedam

stigli na autobusku

stanicu kod futoške

pijace milomir nas

nije sačekao. čeka

nas kod kuće

pomislio

sam

 

 

i

 

 

u

tramvaju na

krivini ulazeći u

temerinsku ulicu

mislim kako ću se

žaliti tati jer me je

kaja tukla na

moru

 

 

i

 

 

kod

kuće

milomira

nema

 

 

i

 

 

ulazimo

u stan i

zloslutna

praznina

 

 

i

 

 

mile se

ranije vratio

iz banje pa je

otišao poslom

do šapca rekle

su nam naše

komšije

 

 

i

 

 

izlazim na

ulicu da se igram

sa decom. i hej evo

milomirove škode i

tate. prošišali su 

pored nas

 

 

i

 

 

trčim za

automobilom

i vičem tata

tata tata

 

 

i

 

 

škoda

staje pred kućom

ali iz nje ne izlazi tata

nego čika mića starčević

i još neki ljudi iz tatinog

preduzeća i ulaze

u dvorište

 

 

i

 

 

kad sam

dotrčao do kuće

u dvorištu sam

čuo kajin

vrisak

 

 

i

 

 

odmah

sam znao

moj otac je

mrtav

 

 

i

 

 

kaja je izašla

sa ljudima iz tatinog

preduzeća i rekla mi

da ide nekim poslom sa

njima a otišla je u šabac

da preuzme očevo

mrtvo telo

 

 

i

 

 

pazi na

boška rekla

mi je i ušla u

automobil 

 

 

i

 

 

ostao

sam

sam

 

 

i

 

 

sledili

su deset

najstrašnijih

sati u mom

životu

 

 

i

 

 

deset sati

iščekivanja da

se kaja vrati i

saznam šta

je istina

 

 

i

 

 

znao sam

da je otac

mrtav a nikog

nisam smeo

da pitam

to

 

 

i

 

 

uskoro su

svi oko mene

znali da je milomir

mrtav ali niko nije

smeo da mi

to kaže

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

5. mart 2021.

26024. dan mog života

 

 

te

1957. je

umro otac

dušana mišića

dude sa kojim

sam kasnije

sedeo u

klupi

 

 

i

 

 

fudbal

je postajao

sve važniji

u životu

 

 

i

 

 

milomir je

sa oduševljenjem

pričao o fudbalerima

pre svega o rajku mitiću

i crvenoj zvezdi. o rajkovom

dropkik šutu kojim je mitić

davao golove i njegovom

ferpleju. od tada sam

opčinjen ferplejom

 

 

i

 

 

početkom te

pedeset osme milomir

je pričao i o tejloru centarforu

mančester junajteda koji je davao

golove glavom. sećam se fotografije 

iz novina igrača koji leti kroz vazduh

sa isturenim grudima i glavom

viši od ostalih igrača

postiže gol

goool

 

 

i

 

 

mančester

junajted je došao u

beograd na utakmicu sa

crvenom zvezdom odigrali su

nerešeno 3:3 a na povratku

kući su imali avionsku

nesreću u kojoj je

poginuo i tomi 

 tejlor

 

 

i

 

 

svake nedelje

smo slušali prenos

fudbalskih utakmica i

čuvenog voditelja

radivoja markovića

 

 

i

 

 

tog proleća

sam polomio

ruku bacajući se

za loptom

 

 

i

 

 

tri nedelje

sam nosio gips i

kad sam ga skinuo

ruka je bila ukočena

i savijena. dva tri meseca

su trajala bolna teglenja

ruke sve dok se nije

vratila u normalan

položaj

 

 

i

 

 

sve sam

više uživao u

čitanju i uzbuđenju

kad donesem knjigu

iz biblioteke i počnem

da je čitam i da ulazim

u taj novi svet u koji

me je knjiga

vodila

 

 

i

 

 

divio sam

se milomirovom

rukopisu a pogotovo

lepoti njegovog

 potpisa

 

 

i

 

 

bilo je

čudesno

nagnuti se

nad svesku i

truditi se da

lepo pišem

sa debelim

i tankim

linijama

 

 

i

 

 

isto

uzbuđenje

sam osećao i

pred praznim

akvarel papirom

po kome sam

crtao i bojio

ga

 

 

i

 

 

učiteljica

nas ja učila i

pokazivala nam 

da kad uzmemo jedan

prutić lako ga možemo

polomiti ali kada spojimo

deset prutića zajedno onda

ne možemo da ih slomimo

i da su to radili fašisti a da

i mi treba da smo tako

složni kao ti

prutići

 

 

i

 

 

pele

na šestom

svetskom fudbalskom

prvenstvu u švedskoj zablistao 

je osamnaestogodišnji edson arantes

do nascimento poznatiji kao pele

najbolji igrač u istoriji fudbala

od tada je za mene mera

svih stvari bio

najbolji

 

 

i

 

 

jedno ti

kajanje ne gine

govorio je milomir

i to je bila druga

velika mudrost

u životu

 

 

i

 

 

kaja

boško i ja

smo otišli na more

a milomir je ostao da

ide u matarušku banju

jer mu more nije

prijalo

 

 

i

 

 

kaja je

ustajala rano

i iz sandoline

vadila morske

zvezde

 

 

i

 

 

i na moru 

u sindikalnom

odmaralištu sam

glumio bioskop a i

tamo nas je kaja tukla

ali da se ne bi čulo

odvela bi nas 

u borovu

šumu

 

 

i

 

 

milomir nam je

pisao i rekao da

slušamo mamu i da

ako budemo dobri da

ćemo opet putovati svi

kolima po srbiji. a meni

je rekao da i dalje

vežbam i istežem

ruku

 

 

i

 

 

posle dve

nedelje na moru

čamcem smo se prebacili

do crkvenice a otatle do

rijeke jer nam je autobus

za novi sad polazio

u šest uveče

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

4. mart 2021.

26023. dan mog života

 

 

posle četiri

i po meseca se

završilo prvo polugodište

trajalo je od 6. septembra do

15 januara i onda je sledila 

dodela đačkih knjižica. imao

sam sve 5 osim 4 iz

pevanja

 

 

i

 

 

zimski

odmor je

trajao dve

nedelje

 

 

i

 

 

drugo

polugodište je

trajalo od februara

do 20. juna. sada sam

imao sve petice. i opet je

sve završeno dodelom

đačke knjižice koju

je potpisao

milomir 

 

 

i

 

 

letnji

raspust

je trajao od 

20. juna do 6

septembra

 

 

i

 

 

svo četvoro

smo ponekad

odlazili u grad na

puding preliven

malinama ili to

čudo od slasti

 sladoled

 

 

i

 

 

išli smo svo

četvoro na more

u šilo na ostrvu krk

gde je milomirov

gvožđar imao

odmaralište

 

 

i

 

 

došla

je jesen

1957

 

 

i

 

 

čekanje u

redu da se u

knjižarama kupe

udžbenici sveske

i ostali pribor

 

 

i

 

 

u drugom

razredu je bukvar

zamenila čitanka a i

dobili smo još jedan

predmet lepo

pisanje

 

 

i

 

 

lepo pisanje

je osnova svih

mojih pisanja

 

 

i

 

 

van škole smo

imali kružoke na kojima

smo dodatno učili i pomagali

jedni drugima u učenju. kružoci

su se organizovali po našim

kućama. u mom kružoku su

bili milan krnjajić. marica

domjanić. dragica žikić

i mira vesić

 

 

i

 

 

te jeseni 

se sećam berbe

grožđa u našem malom

vinogradu na padini sremske

kamenice. dok su ljudi brali 

grožđe ležao sam pod orahom

i zatvorenih očiju maštao o

mnogo golih žena koje

igraju oko moje

glave

 

 

i

 

 

kosmatost

dlakave noge

žena. najlon čarape

guzevi. sise. bio je to

program napaljenosti na

ženu sa kojom se ustaje i

leže. naziranje pičke u trouglu

među nogama. dlakave pazuhe

guzevi koji se valjaju kroz ulicu

i noge koje se šire dok hodaju

dupeta jednog jedinog smisla

jebačine rane seksualnosti

čijoj čednosti nema

kraja u srcu

 dečaka

 

 

i

 

 

škola je

počela crvenim

pionirskim maramama

svi smo bili titovi pioniri

tito na podbari nije ni

postojao a u školi

tito je bio baš

glavni

 

 

i

 

 

kaja me je

učlanila i vodila u

partizan koji je bio u gradu

na časove gimnastike a jednog

dana me je ostavila da se sam

vratim kući. tek kasnije mi je rekla 

da je ona sve vreme gledala šta

ću raditi kad izađem iz sale

i da li ću znati da se

sam vratim

kući

 

 

i

 

 

to vraćanje

kući mi je pomoglo

da sam odlazim i da se

sam vraćam iz biblioteke u

dunavskoj ulici. kosovskom

lađarskom danas aleksandra

tišme. zlatnom gredom. save

vukovića. svetosavskom

almaškom. tekelijinom

sve do kuće 

 

 

i

 

 

čitanjem

knjiga sam se

odvojio od života

i otpočeo moj 

život po

knjizi

 

 

i

 

 

u drugom

razredu sam se

jednom posvađao

sa celim razredom

i tako otpočeo

moj put

 

 

i

 

 

ljubica

kosovac

devojčica

drug

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

3. mart 2021.

26022. dan mog života

 

 

uveče

sam spremio

torbu za školu. bila

je to kožna torba sa

ručkom. nosio sam je

pod miškom ili sa

obe ruke na

leđima

 

 

i

 

 

u torbi je

bilo carstvo

sveske. na široke

i uzane linije. sveske

na kocke. prazne sveske

bukvar. peratonica a u njoj

olovke i bojice prvo samo

drvene a posle i vodene

a na kraju i tempere

gumica. trougao

lenjir. zarezivač

šestar

 

 

i

 

 

mala

računaljka

kao i ona velika

koja je stojala

pored table

 

 

i

 

 

užina

sa jabukom

i prutićima sa

kojima smo

brojali

 

 

i

 

 

sveske i

bukvar su bili

umotani modroplavim

pakpapirom na kome je

bila nalepnica sa mojim

imenom i imenom

sveske

 

 

i

 

 

u školu

sam išao sam

a vraćao sam se sa

devojčicama i dečacima

koji su živeli u mom kraju

na uglu sam skrenuo u

tekelijinu. prošao jug

bogdanovu. bele

njive i došao 

do škole

 

 

i

 

 

na uglu

 gundulićeve

ulice moja škola

ivan gundulić

 

 

i

 

 

svi razredi 

od prvog do osmog

su stajali u redovima

pred ulazom čekajući da ih

dežurni učitelj ili nastavnik

prozove i pusti da uđu u

školu. prvo su puštali

nas prvake

 

 

i

 

 

u prvom 

razredu smo

imali pet predmeta

plus vladanje. bili su

to srpskohrvatski

crtanje. pevanje

matematika 

fiskultura

 

 

i

 

 

pre

pisanja smo

učili da pišemo

prave kose krive

i oble linije. one

su nas vodile

do slova 

 

 

i

 

 

učili smo

da pišemo

ćirilicom

 

 

i

 

 

učili smo

azbuku. a. b

v. g. d. đ. e. ž. z

i. j. k . l. lj. m. n. nj

o. p. r. s. t. ć. u. f

h. c. č. dž

š

 

 

i

 

 

abecedu

a. b. c. č. ć. d

dž. đ. e. f. g. h. i. 

j. k. l. lj. m. n. nj. o

p. r. s. š. t. u. v. z. ž

sa latinicom smo

učili od drugog

razreda

 

 

i

 

 

velika i

mala slova

tačka. zarez. znak

pitanja. znak uzvika

izgovaranje slova

učenje napamet

i recitovanje

 

 

i

 

 

jezik

je slovo

matematika

je broj

 

 

i

 

 

prvo smo

učili da brojimo

do deset pa posle

do dvadeset i na

kraju čak do

sto

 

 

i

 

 

prvo 

smo sabirali i

oduzimali a onda

množili i delili

 

 

i

 

 

tablica množenja

napamet. 1x1 = 1

2x2 = 4. 3x3 = 9. 4

x4 = 16. 5x5 = 25. 6x

6 = 36. 7x7 = 49. 8x8 =

64. 9x9 = 81. 10x10 

=100. hej

 

 

i

 

 

crtali smo

u blokovima 2

i 3 a u kasnijim

razredima i u

bloku broj

5

 

 

i

 

 

najviše

sam voleo da

crtam kuću sa

tarabom. na kući

su bila vrata prozori

crepovi odžak dim i

putić koji je vodio

do vrata. iznad

kuće nebo sa

oblacima i

suncem

 

 

i

 

 

pevali smo

do re mi fa so

la si do i pesme

svi zajedno a 

i sami

 

 

i

 

 

fiskultura je

bila najzanimljivija

jer smo se slobodno

smejali i cerekali do

mile volje

 

 

i

 

 

bukvar

je bio čudo

sve nas je učio

što smo trebali

da naučimo i to

sve slovo po

slovo

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

2. mart 2021.

26021. dan mog života

 

 

učionica

je bila velika sa

velikim prozorima

i velikim vratima i

drvenim podom

premazanim

katranom 

 

 

i

 

 

na zidovima

su bile fotografije

marksa engelsa i lenjina

velike geografske karte srbije

i jugoslavije. panoi sa vrstama

biljaka i životinja. čiviluk

sa našim kaputima

 

 

i

 

 

velika

školska tabla na

tronošcu je stajala

u blizini učiteljicinog

stola. na donjem delu

table su stajale bele

krede i veliki

sunđer

 

 

i

 

 

u uglu

učionice je

bila velika

furuna

 

 

i

 

 

skamije

su bile posebna

vrsta klupi za dvoje

u kojima su sto i sedište

spojeni. sto je bio blago nagnut 

a na sredini je bila rupa za mastilo

pri vrhu je bilo blago udubljenje

da se u njemu drže olovke

ispod klupe je bila daska

na kojoj smo držali

naše đačke

torbe

 

 

i

 

 

jelica aleksić je

sedela za izdvojenim

stolom ispred nas u beloj

bluzi i teget plisiranoj suknji 

sa dnevnikom na stolu

taj dnevnik nas je

ocenjivao

 

 

i

 

 

kad je

jelica aleksić

ušla na čas svi

smo ustali i rekli

joj ako se dobro

sećam u glas

 zdravo

 

 

i

 

 

jelica aleksić 

nam je odgovorila

zdravo sedite i mi

smo seli a ona  je 

otvorila dnevnik i

počela nešto da

zapisuje u

njega

 

 

i

 

 

da li

su svi tu

pitala je jelica

aleksić. a dežurni

je javljao ako nekoga

nema na času jer je

ostao kod kuće

zbog bolesti

 

 

i

 

 

sedeli 

smo u parovima

devojčice i dečaci

mirni i nemirni. dobri i

loši đaci. oni koji sede

napred i oni koji sede

nazad. ma čudo

od jarića

 

 

i

 

 

sedeli

smo ispravno

sa prekrštenim

rukama iza

leđa

 

 

i

 

 

dizali smo

ruku sa dva prsta

kao znak da želimo

da nešto kažemo ili

odgovorimo na

učiteljicino

pitanje

 

 

i

 

 

ako bi

nas učiteljica

prozvala ustali

bi i stali pored

klupe i glasno

odgovarali

 

 

i

 

 

u početku

je jelica aleksić

često iz dnevnika

azbučnim redom

čitala naša imena i

prezimena pa smo

tako naučili kako

se ko zove

 

 

i

 

 

čas

je trajao 

45 minuta

imali smo

četiri časa

dnevno

 

 

i

 

 

odmor

između časova

su bili odmori. kratki

od po 5 minuta i veliki

od 15 minuta na kome

smo izlazili na školsko

dvorište i užinali belu

kafu hleb i žuti sir

koji je stizao iz

amerike kao

pomoć

 

 

i

 

 

školsko

zvono je visilo 

u hodniku i domar

je sa njim zvonio

početak i kraj

časa

 

 

i

 

 

posle

poslednjeg

časa smo se 

brzo pakovali

oblačili se i

istrčavali

napolje

 

 

i

 

 

oh

napolju

oh kući

oh

 

 

i

 

 

a

u kući 

domaći

zadatak i

važnost

jer sam

prvak

 

 

i

 

 

sutra

ponovo

u školu

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

1. mart 2021.

 26020. dan mog života

 

 

prvi dan u

školi su nas na

klupama sačekali

crveni karanfili ili

crvene ruže ne

sećam se

više

 

 

i

 

 

devojčice i

dečaci. bilo nas

je pola pola. njih

petnaest i nas

petnaest

 

 

i

 

 

čudo

jarića

 

 

i

 

 

učiteljica

jelica aleksić 

srednjih godina

je bila srce svega

boginja. mršava

lepog osmeha

bistre i jasne

pameti

 

 

i

 

 

jelica aleksić

mi je sledeće četiri

godine bila oslonac

svetionik. voleo sam

je i sad je volim a i

ona je volela

mene

 

 

i

 

 

škola

bez ljubavi je

ništavilo

 

 

i

 

 

sve

što sam u

svom školovanju

naučio naučio sam

od moje učiteljice jelice

aleksić. pogotovo u

prvom razredu i

to prvog dana

škole

 

 

i

 

 

prvi dan

škole je moja

škola za prvi

put

 

 

i

 

 

prvi

put je

svaki

put

 

 

i

 

 

uskoro sam

od jelice aleksić

naučio prvu i za

mene najveću

mudrost u

životu

 

 

i

 

 

kad bi

ušla u razred

još je trajao žamor a

najpametniji su šaptali

tišina ušla je učiteljica

a onda je jelica aleksić

rekla neka niko nikog

ne utišava nego

neka svako 

sam sebe

utiša

 

 

i

 

 

da

neka

niko nikog

ne utišava nego

neka svako 

sam sebe

utiša

 

 

i

 

 

bože

hvala ti

na jelici

aleksić

 

 

i

 

 

u slavu

jelice aleksić

uvek sam sam

sebe utišavao i

evo utišavam

se i sad

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

27. februar 2021.

26018. dan mog života

 

 

u 72

godini sam a

ovde mi upravo

ističe tek prvih

sedam

 

 

i

 

 

onda još

nije bilo ovo

što je sad kao

što ovog što je

sad neće biti u

onome što će

nam tek

biti

 

 

i

 

 

ali

dobrote

je uvek bilo

i dobrote će uvek

biti a gde je dobrota

tu je i lepota a gde je

lepota tu je i ljubav a

gde je ljubav tu je i

sloboda a gde je

sloboda tu je

i istina

 

 

i

 

 

sedam

godina sam

bio dete a sad

postajem 

dečak

 

 

i

 

 

život je

neprestano

preobražavanje

neprestana

promena

 

 

i

 

 

da li ću uspeti 

ne samo da završim

autobogografiju nego

da li ću uopšte uspeti da

živim još deset godina koliko

bih voleo da pevam stvaram

hodam autobogografiju

ružu pupoljak bog

svemirskog hodača

vaskrsnuće

lice

 

 

i

 

 

 

dobro 

bi bilo da se

radujem svakog

dana i svakog dana

osećam da sam

uspeh boga

 

 

i

 

 

ne bojati

se boga nego

ga ljubiti i eto

me odmah

bogom

 

 

i

 

 

ne bojati

se otvorene

autobogografije

otvorenog kruga

otvorene lopte i

autobogografija

je već tu i to

odmah

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

26. februar 2021.

26017. dan mog života

 

 

zabavištem

se završio prvi

krug života od

sedam godina

 

 

i

 

 

pre nego

što školom

počnem da pevam

stvaram hodam drugih

sedam godina napraviću

malu pauzu za predah

prvo sa sadržajem za

autobogografiju i

razmišljanjima o

javljanjima

 

 

i

 

 

sadržaj

 

1

1949-1956

detinjstvo

 

 

2

1956-1963

dečaštvo

 

 

3

1963-1970

mladićstvo

 

 

4

1970-1977

umetnost. prekid

sa umetnošću. zatvor

odluke. iskorenjivanja

i pustinjske

godine

 

 

5

1977-1984

ponovo

umetnost i

hodanje

 

 

6

1984-1991

preobražavanja

 

 

7

1991-1998

ruža

lutanja

 

 

8

1998-2005

večna

umetnost

 

 

9

2005-2012

bog

miroslav

mandić

bog

 

 

10

2012-2019

pupoljak

hodanja

 

 

11

2019-2026

autobogografija

ruža pupoljak bog

svemirski hodač

lice. veskrsenje

 

 

12

2026-2033

ja

sam ti si

ja sam

bog

i

bog

bogom bogu

bog

 

 

13

bog

 

 

14

seks

 

 

15

novac

 

 

16

ja

 

 

17

senzibiliteti

 

 

18

pupoljak

pahulja

 

 

19

večna

umetnost

 

 

20

divljenja

 

 

21

bo

mi

bomimabo

ma

bo

 

prvi pesnik

svakog bića i

poslednji pesnik

svih bića

 

jedan jedini

umetnik svemira i 

svaki umetnik

bića

 

najbolji hodač 

boga i najgori

hodač

boga

 

 

22

pojmovi

 

 

i

 

 

voleo

bih da 

pevam stvaram

hodam autobogografiju

svakog dana sem nedelje

sledećih deset godina

ritmom svemira

i svih bića 

 

 

i

 

 

prvih 12

poglavlja su

dvanaest krugova

po sedam godina

mog života

 

 

i

 

 

drugih 10

poglavlja čine

deset stvari koje

su za mene

najvažnije

 

 

i

 

 

ljubim

te bože

ljubim

 

 

i

 

 

bože

neka bude

volja tvoja

 

 

i

 

 

ljubim

te bože

ljubim

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

25. februar 2021.

26016. dan mog života

 

 

u ranom

detinjstvu sam se

suočavao sa kajom

milomirom sobom ulicom

decom podbarom sada je

to bilo zabavište. sasvim

druga i drugačija

priča

 

 

i

 

 

bila mi je

šesta godina i

počelo je ozbiljno

pripitomljavanje

deteta u meni

 

 

i

 

 

u zabavištu

su nas učili da se

sneg crta kružićima

i zaista su kružići ličili

na sporo padanje

snega

 

 

i

 

 

kiša

se crtala

sa kosim

linijama

 

 

i

 

 

sunce 

kao krug

sa linijama

oko njega

 

 

i

 

 

učili su

nas da bele

visibabe rastu u šumi

kad ode sneg. pokazivali

nam magnet i o koji čiviluk

da okačimo svoj kaput. da

vezujemo pertle i da

nema boga

 

 

i

 

 

učili su nas

da se držimo za

ruke. da se igramo

da se svrstavamo i

da stanemo u krug

da pevamo i da

prvo kažemo

ime a onda

prezime

 

 

i

 

 

a evo kako su

nas učili da uđemo

kod nekog. izašao sam u

hodnik i trebalo je da kucam

na vrata i uđem tek kad mi se

kaže slobodno. imao sam tremu

da zakucam i od treme nisam čuo

da je neko rekao slobodno pa nisam

znao šta da radim. hteo sam odmah da

pobegnem kući. zakucao sam ponovo i 

prislonio uvo na vrata i zaista čuo kako je

neko viknuo slobodno. ušao sam unutra

i rekao dobar dan ni neznajući kome to

govorim. stideo sam se jer su me svi

gledali. i onda je vaspitačica rekla

dobro je sedi na svoje mesto

kad sam došao kući učio

sam majku kako se

ulazi kod nekog

onako kako

treba

 

 

i

 

 

jednom sam se u

zabavištu upišao i da

me ne bi otkrili odmah

sam ustao i rekao vaspitačici

da mi je mama rekla da moram

da idem kući jer treba da idemo

u čurug. slagao sam kao iz topa

vaspitačica me je pustila. išao sam

ulicom sa olakšanjem. nisu mi smetale

mokre pantalone ali me je polako sve

više i više bio stid. ni sam ne znam od

čega sam se više stideo od toga što

sam se upišao ili što sam slagao

mokraćom sam se upišao

po svom telu a lažju

po svojoj duši

 

 

i

 

 

u 

to vreme

sam postao

i bioskop

 

 

i

 

 

kad kaja

nije bila u kući

i kad bih pomerio

sto a mlađi brat seo

na kauč počeo sam 

da glumim i budem

živi bioskop

 

 

i

 

 

valjao sam se

po podu. skakao. vrištao

plakao. padao. urlikao. pričao na

svim jezicima pogotovo na kaubojskom

imitirao životinjske glasove. jahao konje. rvao

se sa neprijateljima. vozio automobile avione

tenkove. ispravljao pištolj od kartona ako se iskrivio

stezao zube ako bih se udario o špic stola. udarao se

pesnicom u bradu i padao kao klada. skrivao bih se i virio

iza ugla koga je glumio orman. brzinom munje sam vadio

revolver iz pojasa. sa ženom i svojom decom obučenom

u krzno gradio sam kuću od drveta negde u šumi pored

jezera. moj pas vučjak me je voleo i bio mi veran. bio sam

najpravedniji čovek na svetu. mirio sam se sa indijancima

delio bih svoje bogatstvo sa siromasima. bio lukaviji od

prevaranata brži od najbržih. voleo sam svoju decu

i crnce. bio sam jako jak jako lep i jako pametan

brkovi su mi pojačavali onaj muževni osmeh sa

podignutim obrvama. sivi očev šešir je bio kao

kaubojski. bacao sam noževe strahovito

brzo i precizno. osećao sam vetrić

dok mi podiže kosu a ja ustajem

posle velike pičkaže u kojoj

sam sve ladno

prebio

 

 

i

 

 

sve

je bilo tako

istinito da i danas

živim od tog filma

koji se zove

bioskop

 

 

i

 

 

brat 

je po sat dva

gledao netrepćući

a na kraju filma je i

platio ulaznicu za

bioskop

 

 

i

 

 

izvođenje

bioskopa je trajalo

nekoliko godina ali je

počelo u vreme zabavišta 

kao i igra konja. stavio bih

oko vrata i ispod pazuha

brata kanap kojim sam ga

kajasio kao konja baš

onako kao što je i

borica mene

 

 

i

 

 

najnežnija

slika iz zabavišta

je kad idemo ulicama

dvoje po dvoje držeći

se za ruke u drugo

zabavište

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

24. februar 2021.

26015. dan mog života

 

 

podbara mog

detinjstva. ždrebad

koja su hodala vezana

za taljige. konjska govna

na putu. cvrkut ptica u rano

jutro. venčanja i sahrane

magla. polupani prozori

branje kamilice

branje lipe

 

 

i

 

 

piti hladne

špricere. rashladiti

lubenice. ugrejati vodu

na suncu. popraviti šupu

raširiti veš. štedeti struju

kucati na prozor. naćuliti

uši. ogovarati. istresti

nos. oprati uši

 

 

i

 

 

testeraši

guranje tragača

miris konjskih štala

indijanska vatra kad

se zavrće koža. mosa

kad se udara nekog po

ušima. prstenac kad se

prst gurne nekom u

dupe. zaustavljanje

daha. navlačenja

glavića. mišići

na rukama

grč

 

 

i

 

 

obrisati prašinu

plašiti se pijavica

češati se gde te svrbi

opsovati kočijaški. pišati

uz tarabu. pogledati kroz

prozor. ukucati ekser. ošišati

se. oprati noge. otvoriti prozore

izribati šporet. pustiti da se kuva

skloniti makaze. ubaciti drvo. doneti

ugalj. potpaliti vatru. okaditi sobu. veš

oplaviti. sunđer iscediti. napuniti kofu

krpu isprati. baciti đubre. očešljati se

golicati se. praviti se lud. pokriti se

ozebsti. razboleti se. napariti se

i preznojati. ključ ostaviti pod

otirač. uživati u rukopisu

kasno leći. odmoriti se

ustati sabajle

21

jun

2015

 

 

i

 

 

ne misli

miroslave ljubi i

svega ćeš se setiti 

pasulja kod tetka danilke

fudbala u gongu kod tefere

kartanja kod save droćkala

na čardaku. besomučno

jastučenje kod laze

bančila

 

 

i

 

 

savo droćkalo

ovo je pesma tebi

zbog toga kako si jeo

grožđe na tvom čardaku

dok ste igrali farbla a ja

u vama uživao kao

u bogovima

27

jun

2015

 

 

i

 

 

tu

u patrijarha

čarnojevićeva 19

sam bio ja. niko i sve. ja

koje se mučilo i uživalo da

postane ja. ja boga. bio sam

sam sa sobom a evo i sad sam

sam. isti i onaj i ovaj. nozdrve boga

nešto što nikad niko nije bio. neko

ko je samo to što jeste. prašina. reč

stid. udrobljeni hleb u zaslađenom

mleku. koža. napaljenost i bolovi

bivanja. ja boga. bog ja. samo

u bogu sam sve. pevajući i

ljubeći sva ja. ja ja. moja

jaja tvog i mog 

ja

5

decembar

2015

 

 

i

 

 

stigoh do

zabavišta. i

detinjstvo je

završeno

 

 

i

 

 

prapoverenje

kad mislim o sebi

kao detetu osećam da

sam rastao sa poverenjem

i onome što me je uplašilo

sam verovao da treba da

me uplaši. kao hodač u

snu bezbrižno sam

prelazio preko

ponora 

 

 

i

 

 

poreklo

niti argumenti

niti logika nego 

humor svetlosti jer

sunčano poreklo

mi je u rođenju

bogme

 

 

i

 

 

ako

se vratim

do prvog oblika

videću svoje telo u

muzici oblaka. dogodio

sam se pre rođenja. rađam

se čuđenjem. ne mogavši da

se načudim lepoti bivanja

uvek se ponovo rađam

da bih bivanje lepote

iznova proslavio

bogme

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima