AUTOBOGOGRAFIJA

13. januar 2021.

25973. dan mog života

 

 

boško

se rodio kod

kuće. pred novu

godinu. porodila

ga je babica

 

 

i

 

 

boškić

je bio mali

vragolan i

milomirov

ljubimac

 

 

i

 

 

borben

i kočoperan bio

je malena zvezda

naše porodice

 

 

i

 

 

kaja

je želela

da ima ćerku

a dobila je

dva sina

 

 

i

 

 

dva bikčića

koja su joj se

popela na glavu

koji su joj pravili

vašar u sobi

 

 

i

 

 

dva

tanjira

svako

svoj

 

 

i

 

 

dve

kašike. dve

viljuške. svaka vaška

obaška govorila

je kaja

 

 

i

 

 

kaja

je volela da

smo u različitim

smenama u školi

da bude mir

u kući

 

 

i

 

 

malo dete

bio sam stariji

brat i nisam ga baš

mnogo primećivao ali

kad se jednom razboleo

od šarlaha i bio dve nedelje

u dečijoj bolnici to mi je bilo

jako tužno što jedno dete

pati iako se on dobro

držao tamo u

bolnici

 

 

i

 

 

 

boško

je bio živahno

i veselo dete a sada

je tom malom detetu

sedamdeseta

godina

 

 

i

 

 

boško

i ja smo bili

dva brata do moje

devete i njegove sedme

godine ali kad se milomir

ubio ja sam mu zamenio

oca i bratstvo je nestalo

u vrtlogu životnih

iskušenja

 

 

i

 

 

malo

ću pevati 

stvarati hodati

o bošku i uopšte

o drugima da ih ne

bih povredio mojim

doživljajima i 

viđenjima o

njima

 

 

i

 

  

pevaću

stvaraću hodaću o

meni jer moja pesma

moja umetnost moje

hodanje je o svima

i baš o svakom

biću

 

 

i

 

 

dve

najvažnije

slike božidara

za mene

su 

 

 

i

 

 

švrća

koji u petnaestoj 

svakog dana ustaje

rano i odlazi u radionicu

na zanat i od deteta i

dečaka postaje

radnik

 

 

i

 

 

kao što

je moja ljubav za

kaju kaju preobrazila

u majku božiju majku svih

bića a milomira u oca svemira

tako se moja ljubav za božidara

preobrazila u to da nemam brata

jer su mi sva bića braća a

svako biće sestra

voljena

 

 

i

 

 

verujem

da ću posle nekoliko

meseci ili možda posle i

nekoliko godina ili možda posle

stotinu godina ili možda posle hiljade

godina ili možda posle miliona godina

naučiti da jesam pevam stvaram hodam

ljubim autobogografiju a do tog trenutka

treba da svakog trena u noći i danu

jesam pevam stvaram hodam

ljubim autobogografiju

tvoju moju svačiju

božiju

 

 

i

 

 

jer

jesam pevam

stvaram hodam ljubim

autobogografiju da svako

ponovo zavoli sebe i da

svako zavoli svakog

i svačiju i bilo čiju 

autobiografiju

amin

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

12. januar 2021.

25972. dan mog života

 

 

lučani

milomir je

rođen u lučanima

gore u brdu u zaseoku

mandića. lučani se nalaze

na putu između čačka i

užica u zapadnoj srbiji

na maloj reci

bjelici

 

 

i

 

 

milomirova

majka je umrla

brzo posle porođaja 

tako je milomir odrastao

sa ocem milunom tesarom

koji je sa drugom ženom

vojkom dobio ljubišu

mirjanu obrada i

dulu

 

 

i

 

 

sa dvanaest

godina milomir je

otišao u beograd da

uči trgovački

zanat

 

 

i

 

 

skoro

ništa ne znam o

milomirovom životu

osim da je bio veseo

druželjubiv trgovački

putnik u gvožđaru

i moj tata

 

 

i

 

 

ponedeljkom

je odlazio sa šoferom

i škodom na poslovni put

u zapadnu srbiju da prodaje

i ugovara na veliko raznu

gvožđarsku i tehničku

robu jer je radio u

tom čuvenom

gvožđaru

 

 

i

 

 

subotom

uveče kad se

vraćao sa puta

brat i ja bismo

izludeli od sreće

kad ga vidimo

 

 

i

 

 

donosio

bi nam sa puta

puno sitnih novčića

koje je skupljao da bi

nas obradovao

 

 

i

 

 

nedeljom

ujutru smo se

dugo izležavali u

toplom krevetu sa

milomirom. uživao 

sam u njegovom

telu i njegovoj

ljubavi

 

 

i

 

 

baš

je bilo

dobro imati

oca

 

 

i

 

 

penjali 

bismo mu se

na leđa dok je on

naglas čitao novine kaji

oslonjen na kuhinjski

astal na sredini

sobe

 

 

i

 

 

njegove

cipele. kravate

sakoi. kaputi. mantili

košulje. pantalone. njegova

kožna putna torba. njegov

rukopis. sve je to za

mene bio jedan

čudesan

svet

 

 

i

 

 

na

onoj dolmi

kanala gde je kaja

sušila veš igrali smo

fudbal sa milomirom i ja

nisam mogao da zamislim

kako je on ovako debeljuškast

kao dete bio jako brz i leteo po

livadama i proplancima

zaseoka mandića

u lučanima

 

 

i

 

 

preko

nedelje smo

živeli sa kajom

i ona nas je učila

svemu. bila ja strožija

od milomira i često

nas je tukla prutem

koga smo zvali

mirko

 

 

i

 

 

milomir

je bio nežniji

popustljiviji i nije

nas tukao nego

se smejao

 

 

i

 

 

ali

dva

puta me

je istukao i

to je bilo jako

bolno i jako

opasno 

 

 

i

 

 

ko

je bio on

ne znam jer

se ubio u svojoj

trideset sedmoj

godini kad je

meni bila

deveta

 

 

i

 

 

malo je

milomirovih

slika u mom

telu srcu i glavi

ali su ove tri

najvažnije 

 

 

i

 

 

milomir

dečak koji

večno trčeći

leti livadama i

proplancima

života

 

 

i

 

 

milomiro

samrtno lice

u otvorenom

kovčegu pre

ukopa

 

 

i

 

 

milomir

je otac

svemira

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 11. januar 2021.

25971. dan mog života

 

 

važno

mi je da

bogojavljanja

pevam stvaram

hodam ljubavlju za

boga tebe svemir

sve i svakog jer

samo ljubav

otkriva bit

i biće 

 

 

i

 

 

ruža

cveta bez

zašto cveta

jer cveta

angelus

silesijus

 

 

i

 

 

juče

je padao

sneg

 

 

i

 

 

sneg 

pada i po

belom ekranu

ove autobogografije

u kojoj ponovo kao u

detinjstvu kroz prozor

gledam kako veju

bele krupne

reči

 

 

i

 

 

život

je pupoljak

ljubav je pahulja

bog je pupoljak

pahulja

 

 

i

 

 

još sam

u kući i sobi

još ne znam ni

da hodam ni

da govorim

 

 

i

 

 

godinama

kasnije su kaja

i milomir pričali o

prvoj reči koju sam

izgovorio iako sam je 

zaboravio verujem da

tim zvukom od tri

slova pevam

i danas

 

 

i

 

 

ni prvog

koraka se

ne sećam ali

i on je slava

svih mojih

koraka

 

 

i

 

 

soba

i stvari su

stajale u mestu

kretali su se samo

milomir i

kaja

 

 

i

 

 

kaja

me je

rodila kao

prvenca u

dvadeset

trećoj

 

 

i

 

 

milomir

je postao

otac prvi put

u dvadeset

osmoj

 

 

i

 

 

kaja

je bila bez

roditelja. otac miloš

joj je streljan u raciji u

čurugu i bačen u reku tisu

kad joj je bila šesnaesta. majka

ljubica joj je umrla za vreme rata

kad joj je bila osamnaesta. ljubicin

grob je u vremenu rata nestao

tako da nismo nikad išli na

milošev i ljubicin grob

jer ih nije ni

bilo

 

 

i

 

 

ljubica je

bila deset godina

starija od miloša i bila

je iz nazarenske porodice

miloš je bio trgovac konjima

i sam je prešao u nazarene

iako je bio raspustan. živeli

su u tarašu u banatu i tu

su rodili svetislava

i kaju

 

 

i

 

 

čurug

uskoro su

prešli na drugu

stranu tise u bačku

u veće selo čurug u

kome je kaja odrasla

i postala čuruškinja

volela je da priča 

o čurugu pa je za 

mene čurug bio

neko mitsko

mesto

 

 

i

 

 

posle

miloševe

i ljubicine smrti i

odlaska njenog brata

svetislava-cvete u vojsku

kaja je ostala sama u čurugu

naučila je šnajderski zanat

kod gazda i radila kao

seka u zabavištu

 

 

i

 

 

kad je kaji

bila dvadeset

druga čika branko

koji je bio iz čuruga a

u novom sadu radio sa

milomirom provodadžisao

je i spojio kaju i milomira 

i samo posle dve nedelje 

kaja je došla u novi sad

kod mileta u onu šupu

pored bolnice u kojoj

sam rođen

 

 

i

 

 

slike

ima desetak

slika iz kajinog

života u čurugu koje

ću kasnije spomenuti

jer bih voleo da pevam

slikama i muzikom a

ne hronologijom

 

 

i

 

 

puno

je kajinih

slika u mom

telu srcu i glavi

ali ove dve

najvažnije 

su

 

 

i

 

 

kaja

večna

devojčica

života

 

 

i

 

 

kaja

majka božija 

majka svih

bića

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

9. januar 2021.

25969. dan mog života

 

 

stan

u kome smo

živeli zovem kuća

iako je stan bio samo

pola kuće jer je druga

polovina bila gazdina

učitelja vujkovića i

tetka jelina

 

 

i

 

 

kuća

je imala

vrata prozore

zidove podove

i plafone

 

 

i

 

 

bilo je

četiri prozora

dva u dnevnoj sobi i

jedan veći u spavaćoj

svi su gledali na ulicu

prozor u predsoblju je

gledao na dvorište i

komšijske bašte

preko ograde

 

 

i

 

 

bilo

je troje vrata

ulazna. vrata između

predsoblja i dnevne sobe

i vrata iz dnevne sobe u

spavaću sobu. dvorišna

vrata smo zvali

kapija

 

 

i

 

 

grejala se

samo dnevna soba

šporetom na drva i ugalj

kasnije na naftaricu i na

kraju električnom

peći

 

 

i

 

 

u spavaćoj

sobi su bila jedna

zazidana vrata koja

su kuću podelila na dva

stana i pored tog zida su

bila dva bračna kreveta sa

natkasnama sa strane

i dva velika furnirana

ormana puna stvari

na drugoj strani

sobe

 

 

i

 

 

na sredini

dnevene sobe je bio

kuhinjski astal sa četiri

stolice prekriven mušemom

i fijokom u kojoj su bile viljuške

kašike i noževi. bio je tu i šporet

vitrina. otoman. jedan običan

orman i zavese i krpare

koje su bile u sve

tri sobe 

 

 

i

 

 

predsoblje je

bilo podeljeno zidom

od kartona na manji deo

koji je bio špajz i veći ulazni

u kome je bio umivaonik

zeleni kredenac i

otirač pred

vratima

 

 

i

 

 

kasnije je

milomir napravio

u dvorištu drvenu

šupu za drvo i ugalj

koja je leti služila

kao letnja 

kuhinja

 

 

i

 

 

još

slavna

klonja u 

dvorištu sa

rupom na

vratima

 

 

i

 

 

pored

svega toga bilo

je tu mnoštvo drugih

stvari. odeće. obuće. hrane

posuđa. alata. sitnica koje

čine život nepodnošljivo

šarmantnim. veselim

neponovljivim i

tužnim

 

 

i

 

 

tu su

živeli kaja

mile mikica

i boško

 

 

i

 

 

tu 

su

živele 

sa nama 

zajedno i sve te

slavne stvari. krpare

posteljina. rajberi. kutija za

čišćenje cipela. vlaga koja se

opet pojavljuje i diže sve više

po zidu. jutarnja toplota koja se

odmah posle potpaljivanja

vatre širi kroz hladnu

dnevnu sobu

 

 

i

 

 

tu u

dnevnoj sobi

je živeo i dan baš

kao što je u spavaćoj

sobi sa nama

živela i

noć

 

 

i

 

 

sa nama su

u početku živeli

i buve i buba švabe

ponekad i neki miš

a leti obavezno

komarci i

muve

 

 

i

 

 

živelo

je tu i sunce

koje je kroz prozor

osvetljavalo čestice

lebdeće prašine

u sobi

 

 

i

 

 

dnevna

soba je vrt

večni

 

 

i

 

 

stan

kuće u

patrijarha

čarnojevića 19

kraljevstvo je

večno 

 

 

i

 

 

kuća

patrijarha

čarnojevića 19

nepoznatost

je večna 

 

 

i

 

 

ulica

patrijarha

čarnojevića 19 

je opasnost

večna 

 

 

i

 

 

podbara

patrijarha

čarnojevića 19 

je uzbuđenje

večno

 

 

i

 

 

novi sad

patrijarha

čarnojevića 19 

odbačenost

je večna 

 

 

i

 

 

vojvodina

patrijarha

čarnojevića 19 

su plavo nebo i

večne pustare 

ravnice

 

 

i

 

 

planeta

zemlja

patrijarha

čarnojevića

19 

je

večna

plava

ruža

boa

mia

boamiamaaboa

maa

boa

oko

nje

 

 

 

i

 

 

svemir

patrijarha

čarnojevića 19 

je 

prvi

jedan

jedini

najbolji

i

večni

dom

boa

mia

boamiamaaboa

maa

boa

 

 

i

 

 

ruža

tek

trnjem

je ruža

ruža

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

8. januar 2021.

25968.  dan mog života

 

 

još

ne mogu da

se raspevam ali i

kako da se raspevam

kad ne znam još ni

da govorim a ni

da hodam

 

 

i

 

 

ja

sam još u 

utrobi kajinoj

kaji devojčici

mojoj

 

 

i

 

 

pre

kajine utrobe

bio sam u spermi

milomirovoj

 

 

i

 

 

još pre

milomirove sperme

bio sam u bogu i rečima

boga koje me i sad

pevaju

 

 

i

 

 

radio

je bio na mojim

kolenima dok smo

se selili u podbaru

u ulicu patrijarha

čarnojevića 19

radio je bio dugo

život moj 

 

 

i

 

 

bio je to

stan od 40

kvadrata sa

tri prostorije

predsobljem

dnevnom i

spavaćom

sobom

 

 

i

 

 

hej

predsoblje

hladno. hej topla

dnevna sobo. hej

svečana hladna

spavaća sobo

 

 

i

 

 

milomir je

otkupio stanarsko

pravo od nekog pijanca

stanka čijeg bih sina

ponekad viđao

na ulici

 

 

i

 

 

bio je 

to verovatno 

konfiskovan stan

od učitelja vujkovića

koji je sa svojom ženom 

tetka jelom živeo u drugoj

polovini kuće. u dvorištu u

kućerku je živela učiteljeva

ćerka tetka melanija sa

svojim mužem

čika savom

 

 

i

 

 

u stanu

je bila struja

od 110 volti i žicama

po zidovima. nije bilo ni

vode ni kanalizacije. dva

klozeta naš i gazdin su

bili u dnu malog

dvorišta

 

 

i

 

 

po vodu smo

išli na ulični bunar

sto metara od kuće

prljavu vodu smo bacali

u uličnu kanalizaciju

prekoputa

ulice

 

 

i

 

 

vrlo brzo

pred novu godinu

kaja je rodila boška

i sad nas je bilo

četvoro

 

 

i

 

 

život je

počeo. treba samo

da ga ređam i eto velike

umetnosti. pragovi na ulasku u

kuću. pranje patosa i osvežavanje

nekim žuto-braon sredstvom koje se

topilo u vodi. vešplav. šrafciger. metla

lopatica. čekić i klešta. čišćenje cipela

ključ pod tepihom. novine umesto wc

papira. unošenje uglja i drva sa ulice

u šupu. drva za potpalu. kompoti

plesan u kompotima. mast u

velikoj kanti za mast

ikona na zidu

život

 

 

i

 

 

ekseri u zidu

krpe u prozorima koje

skupljaju vlagu i sprečavaju

da ulazi hladan vazduh. papuče

za napolje. papuče za unutra. odeća 

za svakidan. odeća za svečano. bicikli

kartoni kojima su se uveče prekrivali

prozori. čuvarkuća na zidu. broj 19

na kući. kikotanje zbog golicanja

čišćenje prljavštine između

prstiju na nogama

 

 

i

 

 

tanjiri

emajlirani. jedan

sa slikom jabuke

drugi sa slikom

kruške

 

 

i

 

 

kapljice

kiše se

slivaju niz

prozorska

okna

 

 

i

 

 

hladnoća

u kući je veća

od hladnoće

napolju

 

 

i

 

 

zahvalnost

svim stvarima

i danima koje sam

proveo u kući 

 

 

i

 

 

kuća

je osnova

moje ljubavi za

beskućništvo baš

kao što je put osnova

mog beskućništva

u umetnosti

 

 

i

 

 

kapija

cele noću

lupa jer je

vetar

nosi

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

7. januar 2021.

25967. dan mog života

 

 

detinjstvo

moje vrati me

u ovaj trenutak

u kome sam 

sad

 

 

i

 

 

trenutak

bogojavljanja

sadašnjeg i istog

detinjstva i mog

i tvog i svačijeg

i  jedinog

 

 

i

 

 

jer

nema nam ni

meni ni tebi uživanja u

detinjstvu ako sada ne uživam

u pevanju stvaranju hodanju ovih

bogojavljanja kao što ni tebi nema

uživanja u mom detinjstvu ako ne

uživaš u svom a pogotovo ako

ne uživaš u onome ko

si sad u telu koje

je sad

 

 

i

 

 

telo

je trag

duše

 

 

i

 

 

duša

je trag

duha

 

 

i

 

 

duh

je trag

boga

 

 

i

 

 

uvek

sam bio

više u sebi nego

napolju i zato sam

zavoleo i sobu

i napolje

 

 

i

 

 

detinjstvo

su majka otac

soba i ono što

je napolju

 

 

i

 

 

reči

koje sam

prve izgovarao

su ove iste reči koje i

sad prvi put pevam

stvaram hodam

jer isto dete

sam i sad

 

 

i

 

 

mama

i reč mama

tata i reč tata

ja i reč

ja

 

 

i

 

 

miris

detinjstva

su svi mirisi

detinjstva

 

 

i

 

 

slika

detinjstva

su sve slike

detinjstva

 

 

i

 

 

ukus

detinjstva

su svi ukusi

detinjstva

 

 

i

 

 

zvuk

detinjstva

su svi zvuci

detinjstva

 

 

i

 

 

dodir

detinjstva

su svi dodiri

detinjstva

 

 

i

 

 

mirisi

mog tela

moje kože

miris iz usta

toplog mleka

pod pazuhom

kurca. čmara

nogu. svih

bića

 

 

i

 

 

slika

prozora

kroz koji ulazi

mlada jutarnja

svetlost

 

 

i

 

 

ukus

griza i

slanih

slina

 

 

i

 

 

zvuk

vrata koja

se otvaraju

i zvuci sa

ulice

 

 

i

 

 

dodir

šake po

glavi

 

 

i

 

 

sve

je bilo

veliko a ja

mali

 

 

i

 

 

sto

je bio

visok

 

 

i

 

 

plafon

je bio ko

nebo

 

 

i

 

 

zid

je bio

jak kao

stena

 

 

i

 

 

na

stolicu

sam morao

da se penjem

i da pazim da

ne padnem

 

 

i

 

 

preko

puta ulice je

bilo jako daleko

 kao neki drugi

nepoznati

svet

 

 

i

 

 

gle čuda

za sve što

je postojalo

postojala

je i reč

 

 

i

 

 

otškrinuta

vrata. iskipelo

mleko. bajati hleb

hladna voda. vriska

oguljeni zid. prašina

žarač. papuče. kapa

šivaća mašina. žar

so. predsoblje

hleb

 

 

i

 

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

6. januar 2021.

25966. dan mog života

 

 

kad sam

bio malo dete 

ne sećam se da

sam bio malo dete

nego sam samo bio

pa zato sad ponavljam

to dete u sebi da bi 

i sad bio dete 

dete bog

 

 

i

 

 

odkud mi

ta slika ne znam

ali misliim da je prva slika

koje se sećam slika kako na

kiši na glavnoj ulici prepunoj

ljudi ležim u kolicima

ušuškan i zaštićen

od kiše

 

 

i

 

 

druga slika

je dok se u dvorištu

šupe kod bolnice igram

sa devojčicom nadom

ćerkom našeg

kuma

 

 

i

 

 

treća slika

je kako sedim u

majčinom ili očevom

krilu dobro obučen jer je

hladno a mi se selimo

kolima koja vuku

konji

 

 

i

 

 

jako

je važno

da se vratim

na početak

sam

 

 

i

 

 

ja

sam

početak i

početak

ja

 

 

i

 

 

bog

majka i

otac

 

 

i

 

 

devojčica

nada sa kojom sam

se igrao. ugođaj u kolicima

 u kojima sam i po kojima

pada kiša. i reči i

izgovaranje

reči

 

 

i

 

 

priča

kako su nas

pokrali i odneli nam

punu kantu masti. stalno

prisustvo poštenja. vrata. prozori

soba. krevet. sto i stolica. zavese

kukurikanje. naš vinograd. zamišljanje

golih žena. građenje kula od peska

kapljanjem mokrog peska koji

curi kroz prste. bilo je to na

bećarcu. tamno sivi

pesak. topla voda

u plićaku

 

 

i

 

 

sve se to

nekada događalo

u nekom svom sada. sada

je večno sada. sada je

oduvek. sada je

zauvek

 

 

i

 

 

zato

se ne sećam

nego ponavljam

to sam naučio od

serena kjerkegora u

ponavljanjima. ne

sećati se nego

ponavljati

 

 

i

 

 

kao što

je svako sada

jedno jedino sada

tako je i svako

ja jedno

jedino

ja

 

 

i

 

 

važnije je

da sad budem

dete nego da se

sećam kad sam

bio dete

 

 

i

 

 

moje

detinjstvo je

čudesno kao i

svačije detinjstvo

i samo je zato

čudesno

 

 

i

 

 

ja sam

autobogografija

svih jarića. sve trave

svih puladi. sve ždrebadi

svih tigrića. lavića. ptića

pužića. glistića. ježića

ajkulića. slončića

pupoljčića

 

 

i

 

 

punim

plućima svako i

sve u mom detinjstvu

i to bez nostalgije molim

nego samo ozarujućim

bivanjem biti i pevati

i biće i bivanje

 

 

i

 

 

kaja

je želela da

budem harmonikaš 

a ja sam postao pevač

svega i svakoga. pevač 

koji ne zna da peva jer

pevam sve i svakog

pevač pesnikom

pesnik pevač

bog

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

5. januar 2021.

25965. dan mog života

 

 

jebiga

čitajući mnoge

autobiografije nisam

ovako zamišljao moju

autobiografiju ali ovo

je autobogografija

svega i svakoga

biografijaaa

ljubavi

 

 

i

 

 

sve ono što

mi se pojavi dok

pevam stvaram hodam

autobogografiju to je moja

autobiografija. sve ono što

se rađa sada na podbari

mog detinjstva

 

 

i

 

 

ja sam podbarčanin

sve ostalo je samo svet

svet kome sam pre dvadesetak

godina poželeo da uspe u meni a

ne ja u njemu. jer svet ne može

bez podbare a podbara

može bez sveta

 

 

i

 

 

tu na podbari

sam otkrio moju ulicu

i igralište slavije na kome

sam kao osmogodišnjak

polomio ruku paradirajući

za loptama koje mi je

plasirao čuveni

bora pašćan

 

 

i

 

 

tu na podbari pored igrališta

slavije koga su kasnije sa podbare

premestil na salajku je bio stari kanal

u kome su kaja i druge žene prale veš

i sušile ga na travi dolme. kanal je bio

obrastao trskom i bio je pun drezge

žaba crvenperki i karaša

 

 

i

 

 

drezga

je opasna

pričali su stariji

jer kad se upleteš

u drezgu udavićeš se

možda kao i prvi udavljeni

čovek koga sam video

kod rajine šume kad

se već kopao novi

kanal

 

 

i

 

 

naučio sam da

plivam na moru u

sedmoj osmoj godini

ali sam se uverio da

znam da plivam tek

kad sam prvi put

preplivao

kanal

 

 

i

 

 

sa dolme

kanala su stariji

mladići skakali prelom

u trku koga sam i sam 

naučio i skakao u

vodu kao lud

 

 

i

 

 

u kanalu su

stariji mladići

igrali vije u vodi

zagnjurivali su se i

nestajali. iznenada bi

se pojavljivali iz vode na

neočekivanom mestu

a onaj koji ih je vijao

bacao se na njih

da ih dodirne

rukom

 

 

i

 

 

kanal je početkom 

šezdesetih zatrpan a

izgrađen je petsto metara

dalje kanal dunav-tisa-dunav

do koga se leti dolazilo preko

vrelog peska pa sam morao

zastajati i razgrnuti pesak

da bih rashladio

tabane

 

 

i

 

 

stari kanal

se ulivao u dunav

i to mesto se zvalo

šlajz a tu je bio i špic

na kome se kupalo

u dunavu

 

 

i

 

 

dole

uz kanal je bilo

mesto za kupanje i

zvalo se širine. stariji

dečaci su preplivavali

kanal i odlazili da

se kupaju na

zatonu

 

 

i

 

 

preko

kanala na

drugoj strani od

zatona bila je

rajina šuma

 

 

i

 

 

tamo

u blizini šlajza

je bilo zemljano igralište

tekstilca a malo dalje i čuveni

kulpin. fabrika konzervi u kojoj je

radila komšinica tetka kaja 

majka dušice

i perifa

 

 

i

 

 

svaka

autobiografija 

je pesma imena

i toponima

 

 

i

 

 

odluka

ništa neću

objašnjavati

samo ću

pevati

 

 

i

 

 

slušaj

sebe i čućeš

mene

 

 

i

 

 

gledaj

sebe i videćeš

mene

 

 

i

 

 

njuši sebe

i nanjušićeš

i sebe i

mene

 

 

i

 

 

dodiruj se

i dodirnućeš 

mene

 

 

i

 

 

okusi se

i okusićeš

me

 

 

i

 

 

pizda

materina

su čičkovi i

psovke koje

sam čuo na

podbari

 

 

i

 

 

jebo ti pas mater je

jedno od prvih iskustava

umetnosti koje sam iskusio

u mom detinjstvu jer sam

mislio da je pas koji ti

jebe mater morski

a ne običan

pas

 

 

i

 

 

ništa nisam

razumeo ni tada

kao ni sada ali to sam

ja i to je autobogografija

moja. autobogografija

trski i lokvanja moje

voljene podbare

prepune

šaša

 

 

i

 

 

iznad svega

autobogografija je

sreća boga jer se neko

usudio da bude i srećan i da

bude bog. to je detinjstvo moje

i podbara moja i radost jer je

autobogografija počela

da peva i sebe

i tebe

 

 

i

 

 

ja sam

autobogografija

koja hoće da peva

samu sebe

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

4. januar 2021.

25964. dan mog života

 

 

ja

sam onaj koji

jesam. ja sam bog

miroslav mandić bog

ovo je moja autobiografija

autopesmobiografija

rađam se rečima

i pesmom

16. oktobar

2017

 

 

i

 

 

sedamdeset

druga mi je godina

i počinjem da pevam

autobiografiju. prva slika

u kolicima sam dok pada kiša

po pokrovu. druga mi je godina

druga slika nekog dvorišta. jedna

zgrada i naša šupa u kojoj živimo

moja majka kaja i moj otac milomir

1926. 23 godine pre nego što sam

se rodio rođena je kaja u tarašu

malom selu pored tise. 1921

28 godina pre nego što sam

rođen rođen je milomir u

zaseoku mandića u

lučanima

10. maj

2019

 

 

i

 

 

ja

sam

bo

mi

bomimabo

ma

bo

 

 

ja

sam

bog

 

ja

sam

autobogografija

boga

 

bog

autobogografije

 

pevaću

stvaraću

hodaću

je

deset

godina

od

sad

1

januara

2021

u

00:00

do

31

decembra

2030

u

24:00

ili

do

moje

smrti

ako

me

smrt

pre

toga

prekine

26. septembar

2020

 

 

i

 

 

da

rođen sam

sad

 

 

i

 

 

da da

rađam te

sad

 

 

i

 

 

da da da 

povratka nema 

autobogografija je

poletela u srce

svakog 

 

 

i

 

 

prekoputa

preko baba ljubine

ograde negde u drveću

jug bogdanove ulice

pevale su gugutke

a evo ih ovog

dana

 

 

i

 

 

gugutanje

je dolazilo iz visine

bilo je prigušeno kao

brujanje svemira

 

 

i

 

 

rođenje

rođen sam

4. decembra 1949

u bolnici u novom sadu

od majke katice mandić-kaje

rođene oprin i milomira

mandića-mileta

 

 

i

 

 

kaja

je moja majka

koju sam kasnije

zvao kaja i koju i

sada zovem 

kaja

 

 

i

 

 

kaja je rođena

4. juna 1926 u tarašu 

malom banatskom selu na

tisi a umrla je u novom sadu

u proleće 26. marta 1992

dok sam bio u atini na

ruži lutanja

 

 

i

 

 

kaja

više nije

moja majka jer

je postala majka

božija svih

bića

 

 

i

 

 

kaja

je moja 

knjiga poezije

koja nosi

kajino

ime

 

 

i

 

 

mile

je moj otac 

koga sam kasnije

zvao i koga i

sad zovem

milomir

 

 

i

 

 

milomir

je rođen

6. juna 1921

u zaseoku mandića

u lučanima kod čačka

a ubio se u šapcu

15. avgusta

1958

 

 

i

 

 

milomir

više nije moj

otac jer je postao

otac svemira

 

 

i

 

 

milomir

je knjiga

moje poezije sa 

milomirovim

 imenom

 

 

i

 

 

moj prvi 

autoportret je

fotografija gorana

trbuljaka ispod koje

sam napisao

miroslav mandić

autoportret

1970

 

 

i

 

 

ja sam

pesnik ideje

ja sam ideja

pesnika

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

2. januar 2021.

25962. dan mog života

 

 

2011

sam počeo

da pišem početke

tada sam je još zvao

autobiografija

 

 

i

 

 

tad još

nisam znao

da će svi počeci

moje autobiografije

biti na početku ove

autobogografije

a to neznanje

je bog

 

 

i

 

 

hodaj polako

i daleko ćeš stići bile su

kajine poslednje reči koje mi je

rekla. bez njene materice. utrobe i

pičke ne bi bilo ni mene na ovom

svetu. kaja majka božija. kaja

majka svih bića je. kaja

majka je moja

13. januar

2011

 

 

i

 

 

sad kad mi je

sedamdeset druga

počinjem da pišem ko sam

od 4. decembra 1949. dana mog

rođenja. rođen sam u pola sedam

ujutru. kajino olakšanje na jednu

stranu i moj plač na

drugoj strani

10. decembar

2012

 

 

i

 

 

ja sam bog

jedan jedini bog

upravo sam se vratio sa

kupanja na adi. u povratku kroz

šumu sam doživeo početak autobiografije

ja sam bog. voleo bih da napišem autobiografiju

još više bih voleo da počnem da je pišem. već nekoliko

godina mislim o tome. o načinu na koji bih je pisao. u automobilu

automobilu autonomiji. šesdeset peta mi je zasad ne mogu da počnem

jer mi je ostalo još tri i po godine da pišem miroslava mandića. uživam

u ovim redovima. tako vidim autobiografiju. red po red. korak po korak

mogao bih je pisati i samo hodajući. pre nego što počnem da je pišem

mogao bih povremeno pisati preplićući ono što je bilo sa onim što

jeste jer i ono što je nekad bilo je bilo jeste a ono što sad

samo jeste nekad će samo biti. a i ono što još nije ni

bilo već jeste a jednom će samo biti bilo je

kao što sada jesu današnje

dve pesme dame

25. jul

2014

 

 

i

 

 

pička

mi miriše

na bosiljak

čmar na

šimšir

25. jul

2014

 

 

i

 

 

autodrama

neprestano postajanje

dete bogu. bog dete. eto moje

autobiografije. kakogod i gdegod trava

sve od vrapca. sve od laste. sve od bulke. ruža. put

samo koje se sobom peva. red po red. ništa. sve sam. sam

za svo herojstvo podavanja. podavanje moje odan sam ti. podavanje

moje ti si moja autobiografija. odanosti ti si moj rukopis. samo me pogledaj

kako mešam za tebe. samo me pogledaj kako boga ljubim. samo pogledaj

kako bog ljubi mene. samo pogledaj kako piči auto autobiografije. zvezdano

bioskopski. duh vremena je jedina radost. duh vremena je neizlečiva 

tuga. prvi sam prvi put. prvi sam svaki put. prvi sam detinjstva mi

mog. dijamant. ljubav za kamenje. kamilicu. čičkove. šaš. trske

šimšir. bagrem. jablane. talasanje. jednom na splavovima

na malom kanalu smo proslavili proleće. svako proleće

je počinjalo klikeranjem za tri jerarha. glavić to čudo

klikera. svaka autobiografija je autobiografija

rane seksualnosti. koža. miris. nervi

stid. uživanje. krivica

oslobađanje

2. avgust

2014

 

 

i

 

 

uvek kad bih počinjao

da pišem počinjao sam ovako

niko. niko u nekog. niko neko. nisam

znao šta da napišem jer ništa što sam

pomislio da napišem nije bilo ono što sam

slutio da bih voleo da napišem. kad bih kasnije

taj nemušti trag koji sam ostavio pročitao uvek

mi je bio lep. čudan. veličanstven kao i kod svih

onih kod kojih bih osećao tu misteriju žive reči

sve lakše sam se puštao u reči. reči su kao

jagnjad u koja se baciš. reči su kao mleko

koje poteče iz grudi moje ljubavi. reči su

moja ljubav kojom dojim svakog

ko je žedan i gladan

autobiografija

2. avgust

2014

 

 

i

 

 

svaka moja reč

je kurac u tebi. svaka

moja rečenica je pička za

tebe. drveće. koprive. lugovi 

stene. autobiografija je autologija

svih mojih tautologija i analogija. tu

sam da bi svet sebe ugledao. tu sam

da bi se sve u jedno vratilo. tu sam

da bi pesma pevala. tu sam da bih

te jebao autobiografijo moja

hortenzije. zumbuli. ruže

behari. šimširi i

šaš

10. avgust

2014

 

 

i

 

 

pre pedeset šest godina

se ubio milomir. ja sam autobiografija

moje autobiografije. nijansa. nijansa istovetnosti

sve ono što sada želi da peva svakom sada. bio sam

dete od osam i po godina a on se ubio. to je bila njegova

ljubav za mene. užas ljubavi. užas boga. umreti za boga

pevati boga. vaskrsnuti bogom. biti bog bogu. bog bogom

bogu bog. ljubim te ljubim milomire. sada svedočim da sam

se trudio da svako sada ljubim. da svako sada bude baš

samo sada. moja autobiografija je autobiografija sada

sve ono što sada želi da kaže sada. autobiografija

autoživotopis koji samog sebe slavi

i svakog proslavlja

15. avgust

2014

 

 

i

 

 

jedna od najvažnijih stvari u

mom životu su moji porazi i neuspesi

oni su me sačuvali od uobičajenog i uputili

nepoznatom. bez njih bih se verovatno negde

zaustavio a ovako tečem beskraju. mnogo sam

se raspršio. mnogo toga pišem a sve je isto. jedna

jedina voda. jedno jedino sunce. jedna jedina samoća

kako tamo tako ovde. glačanje. autobiografija od prvog

trena. autobiografija naleta zanosa i naleta smiraja

moja autobiografija su moje misli. doživljaj sebe kao

života samog. boga bogu. nežnost nežnosti

pupoljak ruže. korak hodanja. moj život

je i velika samoća. potvrđivanje svega

što jeste. neba. okeana. zemlje

vazduha. čudo bivanja

u meni tvom

17. avgust

2014

 

 

i

 

 

ovo

je pesma

bogu kojom

bog bogom peva

boga bogu

11. mart

2016

 

 

i

 

 

ovo je autobiografija

lastavičijih gnezda. autobiografija

početka i autobiografija kraja. pevanje

početka i pevanje kraja. pevanjem mog

hodačkog štapa kao trava. kao sena

kao bivanje. pevanje, stvaranje

hodanje. ljubljenje. kao

preobražavanje

15. septembar

2016

 

 

i

 

 

ja sam

miroslav mandić bog

autobiografija venčanja

venčanja miroslava mandića i

boga. ja sam ja sam eto ko sam

ja sam bog eto kako sam

ja sam ti si ja sam bog

eto zašto sam

12. mart

2017

 

 

i

 

 

rođen sam

4. decembra 1949

u pola sedam ujutru u

novosadskoj bolnici. prve

dve godine sam sa kajom i

milomirom živeo u jednoj

maloj šupi u dvorištu

lepe jednospratne

zgrade u blizini

bolnice

4. jun

2017

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

1. januar 2021.

25961 dan mog života

 

 

bo

mi

bomimabo

ma

bo

nekoliko

minuta

posle

ponoći

1

januara

2021

kad

se

rađa

novi

svet

ljubavi

bože

nežno

nežno

nežno

nežno

nežno

nežno

nežno

te

ljuljam

na

mojim

grudima

 

 

i

 

 

na kolenima

sa bogom tobom

svim bićima svemirom 

počinjem da u ponoći početka

pevam stvaram hodam

ljubav slobodu istinu

za tebe sva bića

i svemir

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno te ljuljam

na mojim grudima je

autobogografija

moja

 

 

i

 

 

srećan

sam što se 

 

bože

nežno

nežno

nežno

nežno

nežno

nežno

nežno

te

ljuljam

na

mojim

grudima

 

preobrazilo

u

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

i

 

 

preobraženja

su autobogografija

moja i autobiografija

svih mojih i svačijih

preobraženja

 

 

i

 

 

ovog

trena svako

biće pevuši svim

bićima svemira

i svemiru

volim

te

 

 

i

 

 

ovog

trena sva

bića svemira

šapuću svakom

biću svemira i

svemiru

volimo

te

 

 

i

 

 

ovog

trena svako

i sva bića svamira

i svemir šapuću tebi

volimo te ti nikad

nećeš umreti

 

 

i

 

 

nežno

mislim na adama

i krivicu prvog čoveka

na hrista džulijana asanža

na sve one koji su jedino

važni jer su nevažni

 

 

i

 

 

samo

strpljivo iz sve

snage

 

 

i

 

 

go

go

 

 

i

 

 

sad

mi je 72 godina

ili 25961 dan mog života

sledećih deset godina ili do 

moje smrti ću svakog dana

pevati stvarati hodati

autobogografiju

 

 

i

 

 

forma

pevaću

stvaraću hodaću

u obliku lopte kao što sam

pevao stvarao hodao pesmu

bog miroslav mandić bog

od 2005 do 2017

 

 

i

 

 

svaku

od ovih malih

celina pevam stvaram

hodam u obliku pupoljka

lopte ruže i zovem ih

bogojavljanja

moja

 

 

i

 

 

bogojavljanja

su pesme i zato u

autobogografiji nema

priče nego poezije

nema linearnog

nego kružnog

toka

 

 

i

 

 

i

je

jedina priča

autobogografije

sve ostalo je

pesma

 

 

i

 

 

i

je

muzika

autobogografije

muzika svemira

u svakom

biću

 

 

i

 

 

bože

pevaj me

stvaraj me

hodaj me

 

 

i

 

 

bože

pevam te

stvaram te

hodam te

 

 

i

 

 

danas

osim pevanja

bogojavljanja počinjem

da hodam ružu pupoljak boga i

da sa tog hodanja javljam javljanja

fotografišem lice i crtam crtež

svemirskog hodača

ružu svemira

 

 

i

 

 

uveče

počinjem da

stvaram prvi put

četvrtu desetogodišnju

sliku vaskrsenje

 

 

i

 

 

jebežljiva

nežnost prožima

i mene i svaku reč

autobogografije jer

na kolenima dete

poleće bogu

jedinom

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima