AUTOBOGOGRAFIJA

3. jun 2021.

26114. dan mog života

 

 

sa verande

vinogradarske

kuće sam gledao

u brdo i u njemu

osetio pticu koju

sam video 

srcem

 

 

i

 

 

naslikao sam

jedan okean i u

njemu veliki krug koji

je predstavljao kap jer

sav okean je u jednoj

jedinoj kapi

 

 

i

 

 

tu u

vinogradarskoj

kući aleksandra tišme

sam pročitao upotrebu čoveka

aleksandra tišme koga sam sad

poznavao pa su mi njegove

reči u knjizi bile čudesnlje

i mnogo življe

 

 

i

 

 

već sam

sedam godina

fotografisao lice

jednom mesečno

već tri godine sam

svakog dana nacrtao

jedan list preplićući

linije jednu preko

druge i tako

spajao sve

sa svim

 

 

i

 

 

bila mi je 28

godina i istekao je

četvrti period od sedam

godina u kome mi se dogodilo

ono čudesno miroslav mandić jebe

svima mater. period u kome sam prekinuo

sa umetnošću filmom studijama grupom kod

period u kome sam otpočeo rad sa svojim licem u

kome sam napisao tekst pesma o filmu zbog koga

sam otišao u zatvor. u kome sam posle zatvora

doneo odluku da ću krenuti u nebo a ne u

ljudsko društvo. u kome sam doživeo

velike ljubavne patnje i započeo

prvi veliki desetogodišnji

put slikom lišće

drvo života

 

 

i

 

 

bile su

to sedam godina

u kojima sam imao

najveću snagu a ta snaga

je bolno mučena od ljubavi

jer snaga se u ljubav

preobražavala

 

 

i

 

 

bile su

to godine koje

sam provodio sa

leni rifenštal. suzan

zontag. fridrihom

helderlinom

 

 

i

 

 

ulrike majnhof

herbertom markuzeom

rolanom bartom. džeri

rabinom. ebi hofmanom

gudrun enslin

 

 

i

 

 

bob dilanom

lovin spunful. žan

pol sartrom. fjodorom

mihailovičem dostojevskim

mahatmom gandijem. lavom

nikolajevičem tolstojem

gotfridom kelerom

 

 

i

 

 

isusom hristom

morisom meterlnikom

budom. muhamedom

danilom kišom. žerar de

nervalom. francom

kafkom. rozom

luksemburg

 

 

i

 

 

pjerom

žozefom prudonom

maks štirnerom. peterom

kropotkinom. ramakrišnom

albertom ajnštajnom

blezom paskalom

 

 

i

 

 

johanom krojfom

hermanom heseom

kasijusom klejom

 

 

i

 

 

majstor ekhartom

karl gustav jungom

rudolfom štajnerom

sandrom botičelijem

 

 

i

 

 

poglavicom sijetla

tomazom albinonijem

martinom luterom kingom

angelusom silesijusom

jovanom tucakovim

braćom limburg

 

 

i

 

 

dante gabriel

rosetijem. vernerom

hajzenbergom. aleksandrom

tišmom. isakom biševis

singerom

 

 

i

 

 

erihom fromom

leonardom koenom

čarlsom bukovskim

petem handkeom

 

 

i

 

 

džidu

krišnamurtijem

georgijem ivanovičem

gurđijevim. don huanom

karlosa kastenede

milovanom danojlićem

majkom terezom

 

 

i

 

 

divio

sam im se

i uživao u

njima

 

 

i

 

 

bilo je

važno da 

ostanem

na putu

 

 

i

 

 

put je bio

stazica na kojoj

nije bilo nikog ali

koju su stvorili mnogi

koji su bili sami

na stazi

 

 

i

 

 

na stazi

autobogografije

koju sam pisao već

sedam godina a

da to nisam ni

znao

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 2. jun 2021.

26113. dan mog života

 

 

bio sam u

središtu pustinjskih

godina.ono što je bilo

samoubistvo u sedamnaestim

to su bile pustinjske godine u

dvadesetpetim. ogromna snaga

potrošena u ništa da bi se

nadam se preobrazila

u sve

 

 

i

 

 

pustinjske

godine su bile

odricanja od 

sebe i sveta

 

 

i

 

 

bila je to

strašna borba

da ništa ne radim

odricanje kao rad

kao borba. o tome

bih tek voleo da

pevam

 

 

i

 

 

zver 

koja se sama

pripitomljuje ali

bogu. zver koja ne

proždire nikog ali

ljubi svakog

 

 

i

 

 

vera

u nebo i

vrline a ne

uspeh

 

 

i

 

 

posle

zatvora mi je

mnogo pomoglo i

značilo druženje sa

tada dvogodišnjim

stevom dragašem

koga sam zvao

džo bak

 

 

i

 

 

džo bak 

je sin ljube i

mog druga bore

dragaša sa kojim

sam bio miljim sa

ljubicom kosovac

sada je džo bak

već bio dečak

 

 

i

 

 

družio

sam se sa pajom

blaškovićem iz moje

ulice koji je uskoro

kupio vinograd

 

 

i

 

 

kupili

smo kuću za

zajednički život

prvo smo u njoj živeli

braila ista dušan lučka

elijon gregor i božidar

koji je dolazio za

vikend

 

 

i

 

 

posle

nekoliko meseci

sam napustio porodicu

bistrih potoka i nastavio

sam u nepoznatom kog

sam se plašio i koje me

je privlačilo. bilo je to

nebo za koje sam

se odlučio posle

zatvora

 

 

i

 

 

dolazio

sam u zrenjanin

kod laze crkvenjakova

a laza je rekao reka je

divna stvar

 

 

i

 

 

21. aprila 1977

sam počeo da pišem

sonetni venac koji sam

nazvao čvor. pisao sam ga

svakog dana od 21. aprila do

16. novembra. 210 dana

koliko sonetni venac

ima stihova

 

 

i

 

 

dara zličić

me je upoznala sa

aleksandrom tišmom

i on mi je ponudio da

boravim u vinogradskoj

kući njegovih roditelja

u fruškoj gori na

popovici

 

 

i

 

 

sa slobodanom

tišmom sam njegovim

folcvagenom krenuo do

mirka radojičića u bojište kod

nevesinja pa smo sva trojica

jadranskom magistralom

veselo produžili do pirana 

grožnjana šempas

ljubljane

 

 

i

 

 

krajem

septembra sam se

doselio na popovicu

u vinogradarsku kuću

i tu sam video pticu

daleko u brdu

 

 

i

 

 

trčao sam po

šumskim stazama

i opalom lišću

 

 

i

 

 

te godine

sam otkrio

drveće

 

 

i

 

 

patio zbog zemlje

jer je ljudi kopaju da bi

je betonirali i sebi napravili

zgrade za život. jer po njoj

bacaju vreli asfalt na njene 

oči i dušu da bi napravili

puteve za svoje

automobile

 

 

i

 

 

nezadovoljan

sam sobom jer 

mi ne uspeva da

budem sam

 

 

i

 

 

na

poleđini

lišća sam

zapisao

 

 

i

 

 

laza

crkvenjakov 

je rekao reka je

 divna stvar

7. januar 1977

 

 

i

 

 

boli me

srce razlog je u

samom životu

11. januar 1977

 

 

i

 

 

početak

pisanja sonetnog

venca čvor

21. april 1977

 

 

i

 

 

banalnost

je u sitničavoj

neodlučnosti

30. april 1977

 

 

i

 

 

lepa

rečenica je

nestala. brdo

je tu

27. juli 1977

 

 

i

 

 

ponižen

zapevao sam

pisanje je

lek

13. avgust 1977

 

 

i

 

 

za

siromaštvo

30. avgust 1977

 

 

i

 

 

došao

sam kući seo

na krevet i

plakao

23. septembar 1977

 

 

i

 

 

ćutanje

je velik

nauk

25. septembar

 

 

i

 

 

video sam

pticu daleko

u brdu

5. oktobar 1977

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

1. jun 2021.

26112. dan mog života

 

 

čim

sam napustio

gradilište otišao sam

u porodicu iz šempasa

komunu marike i marka

pogačnika i njihovih

ćerki ajre nike

i ane

 

 

i

 

 

jako

sam uživao

igrajući se sa

nike

 

 

i

 

 

hteo sam

da živim poštenije

bez svojih interesa

i zato komune

 

 

i

 

 

sami smo

tražili neko

mesto i kuću da

u njoj živimo svi

zajedno

 

 

i

 

 

ponovo sam

otišao u šempas

da tamo živim ali

sam izdržao

samo dve

nedelje

 

 

i

 

 

otišao sam

na more u mali

lošinj mesto mog ranog

puberteta i na brodu doživeo

ogromnu količinu nostalgije

jer sam osetio da mi je

život iako mi je bila

tek 27. već

prošao

 

 

i

 

 

bio sam

poražen. prljav

osećao sam da ne

želim da odrastem

jer odrastanje vodi 

u pokvarenost

 

 

i

 

 

žudeo

sam za

čednošću i

dobrotom

 

 

i

 

 

jednog dana

u velikom očaju

sam rekao sebi

biću dobar

 

 

i

 

 

da nisam

krenuo ka novoj

čednosti i da se

nisam zavetovao

dobroti ubio

bih se

 

 

i

 

 

čednost je

bila preda

mnom a ne

iza mene

 

 

i

 

 

i opet

je prošao

juni

 

 

i

 

 

prozor

u patrijarha

čarnojevića 19 je

uvek bio otvoren

za decu koja su

dolazila da

pričaju sa

mnom

 

 

i

 

 

napravio

sam moju ličnu

kartu. zavet dobroti. na

jednoj strani fotografija

deteta na umoru od gladi

a na drugoj veselo

bogato dete

 

 

i

 

 

tresao

sam tepihe

prao prozore

ponekom očistio

stan. nekom uneo

ugalj. nekom

okopao

baštu

 

 

i

 

 

bio je to

početak fiktivne

ekonomije. početak

ekonomije savesti. pupoljka

i umetnosti novca i svega

onog što novac čini tako

seksualnim čistim i

čestitim

 

 

i

 

 

odricanja

uzdržavanje od

umetnosti do bola

i poništenja. početak

trčanja. razlaz sa

komunama

 

 

i

 

 

počeo sam

da trčim. ne

više sa loptom

i sa igračima

nego bez

lopte i

sam

 

 

i

 

 

trčanjem

je počeo moj

rad sa voljom

božijom

 

 

i

 

 

uzaludnost

koja spašava i pas

odin i pas džeki pišta koji

se pridružio u trčanju odinu

i meni i poginuo jer je od

radosti druženja 

zaboravio na

sebe

 

 

i

 

 

pesma

o tome kako

vetrovi duvaju

mojom dolinom

 

 

i

 

 

na

poleđini

lišća sam

zapisao

 

 

i

 

 

šempas

carica nike

1+1 = 3

8. januar 1976

 

 

i

 

 

kineska

lirika

5. februar 1976

 

 

i

 

 

način na

koji se rukuje

sanja novaković

24. februar 1976

 

 

i

 

 

fiktivna

ekonomija

3. mart 1976

 

 

i

 

 

odricanje

od čoveka

5. mart 1976

 

 

i

 

 

društvo

je uzrok

zločina

2. april 1976

 

 

i

 

 

savest

mi nije

čista

27. april 1976

 

 

i

 

 

šempas

škola o starom

kamenju

2. juni 1976

 

 

i

 

 

prošao

je juni

30. juni 1976

 

 

i

 

 

izoliranost

samoća. držim 

se i padam. čistoća

pisanog jezika

28. novembar 1976

 

 

i

 

 

poginuo

džeki pišta bio

je jedan tužan pas

lutalica. lutalica se ne

sme odomaćiti

30. novembar 1976

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

31. maj 2021.

26111. dan mog života

 

 

zbog duške

sam odlučio da

se zaposlim. ljubav

se prekinula a usledila

je velika ljubavna patnja

i odlazak na gradilište

nova samoća i ljubav

za bulke koja je

ostala 

 

 

i

 

 

joj koja

samoća i bol

samo vetar i

cigare 

 

 

i

 

 

pustoš polja

pored mora ostalo

mi je samo da krenem

i da se više nikad ne

zaustavim

 

 

i

 

 

umesto da

sam otišao da

radim za dušku

otišao sam na

gradilište da se

izložim mom

potpunom

porazu

 

 

i

 

 

bilo je tako

teško da je bilo

neponovljivo

veličanstveno

 

 

i

 

 

bilo

je tako 

da sam postao

onaj koji obnavlja

reči da bi reči

bile bog

 

 

i

 

 

reči koje

jesu reči kojima

govori vetar zemlja

radnici muškost koja

umire u samoj

sebi

 

 

i

 

 

sećam se

onog vetra pored

mora kad sam se ispeo

na mali brežuljak i sve 

što sam osećao je bilo

strujanje svemira koji

patio za duškom

 

 

i

 

 

patnja je 

predvorje velike

ljubavi. zavet

ljubavi oduvek

i zauvek

 

 

i

 

 

ko

ljubi

samo

ljubi

 

 

i

 

 

godinu dana

sam bio na gradilištu

gradili smo sisteme za

navodnjavanje. pola godine

u opuzenu pored mora i pola

godine u ravnici banata

u velikoj gredi

 

 

i

 

 

gradilište

je bila vrsta kazne

vetar samoće. bujanje

života. odluka da

krenem ka novoj

nevinosti

 

 

i

 

 

posle vojske 

i zatvora sad je

sledilo gradilište. bilo

nas je četrdesetak

kopali smo rovove u koje

smo postavljali cevi za

navodnjavanje

 

 

i

 

 

bio sam

zamenik šefa

gradilišta. nisam imao

pojma o poslu niti sam to

želeo da radim. bio sam

korektan ali odsutan jer

sam samo patio za

duškom

 

 

i

 

 

spasavali su

me vetar i radnici

u njima sam uživao

spavali smo u barakama

pušio sam. crtao lišće. a na

srebrnim papirićima od cigareta

sam pisao tekstove kao

tekstove za povraćanje. da

sad pušim i sad bih opet

tako pisao 

 

 

i

 

 

ludilo pisanja

u nepisanju. kanali

vetar. zemlja. hodao

sam poljima mereći

ih geodetski. sam

u predelu 

 

 

i

 

 

na

poleđini

lišća sam

zapisao

 

 

i

 

 

opuzen

gradilište 

8. januar 1975

 

 

i

 

 

gađenje na

svoj položaj i

dešavanja u

meni

18. mart 1975

 

 

i

 

 

duška i

jedan novi svet ka

mrtvima. duboko protiv

pravila društvenih

odnosa

22. mart 1975

 

 

i

 

 

ludilo

za tobom

only you

25. mart 1975

 

 

i

 

 

teško mi

je podneti

da mi nećeš

biti žena

ti

15. april 1975

 

 

i

 

 

velika greda

novo gradilište

17. maj 1975

 

 

i

 

 

jasna

statijan

od nagorelih

trava roj

bin

7. juni 1975

 

 

i

 

 

bog

je

1. septembar 1975 

 

 

i

 

 

dao

otkaz na

posao

7. decembar 1975

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

29. maj 2021.

26109. dan mog života

 

 

lišće

drvo života

je moj prvi

korak

 

 

i

 

 

eros

boga

erosa

 

 

i

 

 

lišće

drvo života

prva desetogodišnja

slika je ljubav za

nerve vlati i

niti

 

 

i

 

 

lišće

drvo života

je rajsko drvo

života koje čini

život svih bića

a koje čuvaju

heruvimi

 

 

i

 

 

drvom

života i

život je

bog

 

 

i

 

 

lišće

drvo života

je sve promenilo

ne da bi sve ostalo

isto nego da bi sve

ponovo bilo

bog

 

 

i

 

 

lišće

drvo života

je živo čudo

kome sam se

podavao deset

godina svakog

ubogog dana 

božijeg

 

 

i

 

 

lišće

drvo života

je iskustvo boga

iako tada još nisam

ništa znao o bogu

osim toga što sam

u zatvoru krenuo

k njemu i to

direktno  

 

 

i

 

 

k bogu

licem k licu

bez posrednika

znanja rituala

crkve

 

 

i

 

 

lišće

drvo života

je moja zahvalnost

duški jer je bila sve ono

što sam očekivao od jedne

žene. zahvalnost i što me je

ostavila da bih otkrio veliki put

desetogodišnji i desetogodišnju

veliku sliku lišće - drvo života

majku i oca moje druge

desetogodišnje

slike trave

 

 

i

 

 

ženu i

muža moje treće

desetogodišnje slike

plave ruže

 

 

i

 

 

ćerku i

sina moje četvrte

desetogodišnje slike

vaskrsenje koju sad

stvaram

 

 

i

 

 

lišće

drvo života

je raj

 

 

i

 

 

lišće

drvo života

je čudo koje se

dogodilo i koje niko

niti je prepoznao niti

je video kao celinu

čudo u koje još

više verujem

 

 

i

 

 

jednog

dana će svi

listov iizbledeti

jer sam ih radio

flomasterima u

tom trenutku

najobičnijim

sredstvom

 

 

i

 

 

lišće

drvo života je

sve što nestaje u

novom nastajanju

i to božijem

 

 

i

 

 

lišće

drvo života

je sva tehnika

i majstorstvo koji 

se čednosti 

klanjaju

 

 

i

 

 

lišće

drvo života

je sve ono što

je u ovom trenu i

sve ono što želim

da u ovom trenu

lišće bude 

 

 

i

 

 

lišće

drvo života

drvo boga

je

 

 

i

 

 

lišće

drvo života je

miroslav mandić

jebe svima mater i

pesma o filmu i crvena

sveska i podignuta ruka

u zatvoru i tekstovi za

povraćanje i sve ono

što bilo ko i bilo

kad jeste

 

 

i

 

 

lišće

drvo života

je očito nevidljivo

i očito herojstvo

strpljivosti

 

 

i

 

 

1939. deset

godina pre nego što

sam se rodio sejmon

kirlijan je otkrio kirlijanovu

fotografiju koja me je inspirisala

da desetogodišnjim svakodnevnim

vidljivim crtanjem lišća stvaram

vidljivo i nevidljivo lišće

drvo života

 

 

i

 

 

1975. kad

je benoa mandelbrot

skovao reč fraktal ja sam

krenuo na desetogodišnji

put lišće - drvo života

 

 

i

 

 

list po list

korak po korak

svet se uvećavao

uvećao se izvesnošću

nevidljivog. nevidljivo me je

ispunjavalo. kao što sam znao

da me u jabuci čeka slatki sok

znao sam da mi se iza vidljivog

smeši svet nevidljivog. budilo se

čulo strpljenja. šarenilo svetlosti

nevidljivo se ne može gledati ali

se može videti. treperi. osećao

sam se slobodnijim. zaštićen

pripadnošću nevidljivom

mogao sam da se u

potpunosti

podam

 

 

i

 

 

dan po dan

posle deset godina

slika je bila završena

putovanje takođe. u prvom

koraku je izvesnost i svih ostalih

koraka. snaga izvora. nevinost

početka. prvi korak je pionir

podviga. bog voli pionire

najveće počinje

najmanjim

 

 

i

 

 

lišće

drvo života

moja voljena prva

desetogodišnja

slika

1975-1985 

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

28. maj 2021.

26108. dan mog života

 

 

bol za

duškom

je bila

velika

 

 

i

 

 

čim bih

pomislio na dušku

odmah bih krenuo dalje

ne želeći da me usamljenost

sustigne u mestu dok stojim

napisao sam u ne, ne verujem

da se ova rečenica

ne čuje

 

 

i

 

 

i pored

ljubavne patnje

ili možda baš zbog

velike ljubavne patnje

osećao sam žudnju za

velikim životom i još

većim nepoznatim

stvaralaštvom

zauvek

 

 

i

 

 

treba

da radim

nešto što može 

da uradi svako. obično

svakodnevno. ni manje ni

više. korak po korak. nešto

što počinje prvim korakom. i

krenuo sam. kada sam posle

trideset pet godina pogledao

unazad video sam da to što

sam uradio niko drugi nije

mogao da stvori. niko

drugi sem boga

bog

 

 

i

 

 

to što

može svako

to mogu samo ja

hram svih bića

vaskrsenje

nenasilje

pesma

bog

ti

 

 

i

 

 

u dvadeset

petoj godini sam

krenuo na veliki

desetogodišnji

put

 

 

i

 

 

bila je

to moja prva

desetogodišnja slika

lišće - drvo života

1975-1985

 

 

i

 

 

deset

godina sam

crtao svakog

dana jedan

list

 

 

i

 

 

prepustio

sam se večnom

drvetu života a ne

smrtnom drvetu

znanja

 

 

i

 

 

svakog

dana bih na

hameru formata

9x17 nacrtao jedan

list. sitno kružeći

i pleteći strpljivo

po hartiji

 

 

i

 

 

u

početku

mi je to ličilo

na strukturu

pčelinjeg

saća

 

 

i

 

crtao sam

raznim bojama

flomastera i posle

sat sat i po bih

nacrtao list

 

 

i

 

 

jednostavna

propozicija me je

preobražavala. treba

da crtam uvek što sitnije

i to svim bojama jer svaka je

boja lepa i pri tome da nema

belih površina jer bi me one

iskušavale da strpljivost

zamenim estetskim i

stvaranjem iz

lenjosti 

 

 

i

 

 

samo

bez ikakve

improvizacije

molim

 

 

i

 

 

svakodnevna

desetogodišnja

strpljivost me je

poduhvatljivala

preobražavala

poistovećivala

 

 

i

 

 

prvi crtež

lista sam nacrtao

početkom decembra 1974

i to u jeku izbezumljujućeg

ljubavnog bola. sedeo sam 

na stolici u kajinoj sobi a na

kolenima mi je bio hamer

po kome sam počeo

da crtam

 

 

i

 

 

crtao

sam mozak

i srce moje

ljubavi

 

 

i

 

 

minicuznost

kojom sam ostavljao

tragove na beloj hartiji me

je smirivala i prefinjavala a

ta prefinjenost ne samo da 

je lakše podnosila moju 

ljubavnu bol nego

me je je vodila 

ljubavi

 

 

i

 

 

posle nekoliko

dana sam nacrtao

još jedan list i ta lepota

koja je nastajala sama od

sebe i pred mojim očima me

je navela da počnem da mislim

da je sad vreme da napravim

prvi korak u mom slobodnom

trajanju a ne u neslobodnom

i prinudnom trajanju kao u

vojsci ili zatvoru gde 

sam brojao

dane

 

 

i

 

 

opčinjavao

me je put. i to

veliki put

 

 

i

 

 

p

p u t

t

 

 

i

 

 

put

taoa i tao

put

 

 

i

 

 

uzbuđivala me

je kineska izreka i

put od hiljadu milja

počinje prvim

korakom

 

 

i

 

 

žudeo sam

da krenem na

taj veliki put ali

nisam smeo da

napravim prvi

korak

 

 

i

 

 

prvi korak

je sve ali baš zato 

što je prvi i što nema

ništa lakše nego načiniti

samo taj jedan korak taj

prvi korak je jako težak

jer posle njega više

nema povratka u

matericu

 

 

i

 

 

posle

prvog koraka

ništa više nije isto 

jer prvi korak baš kao

istovetnost potvrđuje

božije stvaranje

i boga

 

 

i

 

 

prvi korak

me je vodio

sledećem koraku

a svaki sledeći korak

sledećem koraku i tako

sve do poslednjeg koraka

i do čudesne spoznaje da

su u prvom koraku već svi

koraci i da je svaki korak

prvi korak a svaki prvi

korak venčanje svih

koraka u jednoj

jedinoj muzici

boga

 

 

i

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

27. maj 2021.

26107. dan mog života

 

 

u

proleće

1974. sam se

jako zaljubio

u dušku 

 

 

i

 

 

nikad mi

se niko nije

tako sviđao

kao duška

 

 

i

 

 

nikad ni

jednu ženu

nisam toliko

idealizirao

 

i

 

 

duškin

veliki nos

je bio

čudesan

 

 

i

 

 

duškina

kratka kruta

narandžasto

crvena kosa

 

 

i

 

 

duškina

bledo plava 

letnja haljina na

bele tufne

 

 

i

 

 

duškina

široka ramena

punije grudi

i hod

 

 

i

 

 

duškino

blago šuškanje

u govoru 

 

 

i

 

 

fotografisao

sam duškino lice 

u pomeranju od

jednog profila

do drugog

 

 

i

 

 

crtao

sam joj

pičku

 

 

i

 

zvao

sam je

lika

 

 

i

 

 

na

ruci sam

istetovirao

slovo d cvet

i reč leto

 

 

i

 

 

duša mi

je žudela za

duškom

 

 

i

 

 

duška

je bila

duša

 

 

i

 

 

duška

je lutanje 

za drugom

polovinom

moje duše

 

 

i

 

 

lutanje

za bogom

jedne jedine

duše svih

duša

 

 

i

 

 

to je

žudnja od

rađanja do

smrti

 

 

i

 

 

to je

žudnja

svakog

trena

 

 

i

 

 

ovo tebi

je tatutološki rad

koji sam napravio za

dušku. na velikom papiru

sam napisao ovo tebi i to

ovo tebi sam razvukao pred

nebom na krovu kuće u

čarnojevićevoj 19

 

 

i

 

 

sa mojim

obradom lončarom

sam išao u nemačku da

kupimo mašinu za pravljenje

lončarije a celim putem su nas

pratile crvene bulke pored puta

i te bulke su bile moja duška

a moja ljubav za bulke je

moja odanost duški

zauvek

 

 

i

 

 

neprestano

sam se opirao

bilo kakvom pisanju

i stvaranju ali sam ipak

ponekad nešto pisao a te

tekstove sam nazvao

tekstovi nizašta

 

 

i

 

 

tekstovi

nizašta su bolno

strastvena pisanja

o pisanju nepisanju i

odricanju od

umetnosti

 

 

i

 

 

jednom sam

tekstove nizašta dao

duški da ih pročita a ona

mi je rekla da je posle

čitanja povraćala pa ih

zato zovem i tekstovi

za povraćanje

 

 

i

 

 

jednom sam

kupio duški ploču

sa mocartovom muzikom

sa piano koncertom no 21 

elvira madigan i kad sam tu

muziku čuo u hercegovom

kasparu hauzeru sve se

spojilo u jednu jedinu

ljubav

 

 

i

 

 

kad je počelo

odvajanje između

nas jednom sam duški

pored dunava rekao

da ću se ubiti

 

 

i

 

 

nisam

se ubio

ali sam

umro

 

 

i

 

 

duška je

došla da živi u

patrijarha černojevića

19 ali je njena majka došla

po nju i odvela je kući

u bačku palanku

na dunavu

 

 

i

 

 

duška se

vratila svom

bivšem momku

hvala bogu

 

 

i

 

 

poslednji

put sam dušku

gledao dok hoda

niz ulicu i kako iza

ugla skreće u

svoj život

 

 

i

 

 

duška

je velika

ljubav kojom

bog stvara i

peva

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

26. maj 2021.

26106. dan mog života

 

 

posle

manastira

te jeseni sam

upoznao

ljilju

 

 

i

 

 

bila

je to ona

devojka koju

sam primetio u

gradu još pre

četiri pet

godina

 

 

i

 

 

ali sada

smo otišli

zajedno u

bioskop

 

 

i

 

 

pričao

sam joj o mojim

zanosima i mom

uzbuđenju ženom i

zajedničkoj ljubavi

žene i muškarca

kao jedinoj

revoluciji

 

 

i

 

 

pričao sam

joj o kratkoj kosi

džin siberg u filmu

do poslednjeg daha

žan lik godara i kad smo

se sutra videli ljilja je

došla sa kratkom

kosom

 

 

i

 

 

to

je bilo

to

 

 

i

 

 

bio

sam na

kolenima

od

sreće

 

 

i

 

 

mesto

sreće zauvek

bila je to sreća

sledeća dva meseca

kad se sve završilo

u mom slomu

i bolu

 

 

i

 

 

sa ljiljom

sam otkrio moju

zavisnost i ranjivost od

žene i mojih osećanja

povređenih jebenom

sujetom

 

 

i

 

 

ali

svako ko

me je povredo

bogu me je vodio

a svako koga sam 

ja povredio me je u

boga preobrazio

i to je bog

 

 

i

 

 

bog

bog bog

bog

 

 

i

 

 

ljubiti

ljubiti mi je

bilo i ostalo

zauvek

 

 

i

 

 

biti meta

samom sebi

i pogoditi boga

u sebi i sebe

u bogu

 

 

i

 

 

branje

lekovitog bilja

sušenje u sobi i

mirisni čajevi

 

 

i

 

 

svi su me

navodili da se

odreknem onoga

u šta sam verovao

i za čega sam

se odlučio

 

 

i

 

 

žudeo

sam za nekim

ko će me podržati

a ta žudnja se sve

više uvećavala i

uveća se sve

više i više

 

 

i

 

 

sad

baš i baš

sad

 

 

i

 

 

nevidljiva

borba sa samim

sobom je najteža

i najčudesnija

borba

 

 

i

 

 

nema me

nevidljiv za druge 

posmatrao sam se i

odvajao od porodice

ali i od zemljine

teže

 

 

i

 

 

od odluke

da krenem u

nebo živeo

sam i živim

u nebu

 

 

i

 

 

nebo

je početak

i pesma

 

 

i

 

 

bog

je pesma

i pesma je

bog

 

 

i

 

 

ostalo mi

je da samo

jesam i da se

izborim da

jesam

 

 

i

 

 

ostalo mi je

da sam pesma

jer jesam i da 

jesam jer sam

pesma

 

 

i

 

 

ostalo mi je

da sam umetnost

jer jesam i da jesam

jer sam umetnost

 

 

i

 

 

bila

je to sve

beskorisna

borba za

beskorisno

 

 

i

 

 

fizički

poslovi su

me čuvali od

klonuća

 

 

i

 

 

u lončarskoj

radionici sa glinom

znojem i majstorom

obradom sam dočekao

i to duškino proleće

1974

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

25. maj 2021.

26105. dan mog života

 

 

posle

zatvora je bilo i

zaumno i razumno

da se najnežnije poklonim

manastirima tom sestrinstvu

koje ljubi svu svoju braću u

zatvorima baš kao što svo

bratstvo u zatvorima ljubi

svo svoje sestrinstvo

u manastirima

 

 

i

 

 

zatvor i

manastir

su naličje

istog

 

 

i

 

 

u

zatvoru se

sloboda otkriva u

manastiru se sloboda

živi. u zatvoru se kazna

izdržava u manastiru se

samoodricanjem iskupljuje

 u zatvoru se žudi za

radošću a u manastiru

se radošću moli

za svačiju

radost

 

 

i

 

 

u zatvoru

sam žudeo 

za manastirom

kao što su za

manastirom

žudeli i dišan

i vitgenštajn

 

 

i

 

 

ali nije

bilo manastira

svih bića niti manastira

boa mia boamiamaaboa

maa boa koji evo nastade u

ovom trenu za sve one koji

žude za prostorom boga

prostorom ljubavi

slobode istine

svih bića

 

 

i

 

 

tako smo

miša živanović i ja

krenuli da posetimo

neke manastire

u srbiji

 

 

i

 

 

prvo smo

krenuli ka žičii

tu sam pred samim

manastirom ležeći na travi

u jesenjoj pastorali pored

potoka sa ovcama i opalim

orasima nasumice otvorio

novi zavet i pročitao

sudbonosne reči

za mene

 

 

i

 

 

ištite

i daće vam se

tražite i naći ćete

kucajte i otvoriće vam

se. jer svaki koji ište

prima i koji traži nalazi

i koji kuca otvara 

mu se

matej 7, 7 i 8

 

 

i

 

 

te

reči kao

da su bile

upućene

meni

 

 

i

 

 

kao

da mi se

sam bog

obratio

 

 

i

 

 

ištite

i daće vam se

tražite i naći ćete

kucajte i otvoriće vam

se. jer svaki koji ište

prima i koji traži nalazi

i koji kuca otvara mu

se me je potreslo

do srži

 

 

i

 

 

ištite

je srž

boga

 

 

i

 

 

u dečanima nas

je jedan živopisan i

čudesni monah počastio

rakijom i orasima a na moje

pitanje kako se monasi nose

sa seksualnom energijom

odgovorio da je to jako teško

ali da on sve te žene koje

mu dolaze u manastir

vidi kao rođene 

sestre na

odru

 

 

i

 

 

spavali smo na

pijačnim tezgama u

starinskom hanu u čijem

prizemlju je bilo svratište

i za konje i za krave

 

 

i

 

 

najčudesniji

događaj za mene

je bio kad nas je jedna

albanska porodica na kosovu

primila na prenoćište a devojčica

od deset dvanaest godina nam je

u znak gostoprimstva nama

neznancima oprala

noge

 

 

i

 

 

ta

devojčica

je srce moje

autobogografije

i srce moje i moj

večni manastir

 

 

i

 

 

jedanaest

godina kasnije kad

sam u leto 1984. hodao

prvo hodanje za poeziju

jedna devojka mi je dok sam

premoren od dugog hodanja po

vrućini ležao na pesku pored

mora prišla i bez i jedne reči

mi uzela cipele i odnela

ih u svoju kuću

i očistila

 

 

i

 

 

devojka

koja mi je

očistila cipele je

kao i devojčica koja

mi je strancu oprala noge

samo srce autobiografije

živog boga pa i ove

autobogografije

 

 

i

 

 

zaista

amin jeste

a jeste je

amin

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

24. maj 2021.

26104. dan mog života

 

 

u zatvoru

sam doneo neke

odluke sa kojima

sam izašao iz

zatvora

 

 

i

 

 

te

odluke su

bile izlazak

iz zatvora

čoveka

 

 

i

 

 

sa tim

odlukama 

sam živeo

i živim

 

 

i

 

 

biti

strpljiv ta

meka mila

snaga

 

 

i

 

 

nenasil je

me je opčinilo u

zatvoru. nenasilje je

vrsta nežnosti. nenasilje

sam osećao kao milost kao

put ka drugome. podao sam

se opčinjavajućem svetu

ne-ljudskog žudeći da

mi nenasilje umesto 

 krvi teče u žilama

amin amin

amin

 

 

i

 

 

beskućništvo

je odgovornost prema

slobodi. beskućništvo je

nenasilno. beskućništvo

je briga za kuću boga

za jednu jedinu kuću

svih bića 

 

 

i

 

 

davati krv

oh kako sam se

sledećih osam godina

radovao dok sam tu

krv božiju davao

nepoznatima

 

 

i

 

 

siromaštvo

odlučio sam se za

siromaštvo i da trošim

snagu na saosećanje sa

siromašnima i lepotom

siromaštva u svemu

i svakome

 

 

i

 

 

ne kupovati

odeću i što manje

se baviti sobom

u bilo čemu

 

 

i

 

 

vegetarijanstvo

mi je najviše pomoglo jer

da nisam postao vegetarijanac

i obeležio se vegetarijanstvom ubio

bih se zato što ne bih ni mogao 

niti bih želeo da učestvujem

u toj količini ćovekovih

ubistava drugih

vrsta

 

 

i

 

 

ne zaposliti

se nego se posvetiti

ne raditi za novac nego

darivati i izložiti se milosti

darivanja drugih i biti

dostojan svih svetih

prosjaka

 

 

i

 

 

skratiti korak

pripitomiti svoju

agresivnost. vinuti

se u smirenje

i zanose

 

 

i

 

 

ćutati

oh to je tako

dobro i teško

ćutanje je

muzika

 

 

i

 

 

ne govoriti

jezikom obrazovanih

ljudi. odvojiti se od vagine

i pičku slaviti. odvojiti se od

penisa i kurac pevati. podati

se jeziku čednih i odanih

jeziku i pesmi svakog

slova i svake reči

jer rečju boga

svako je

bog

 

 

i

 

 

ne posedovati

odlučio sam se da

ništa ne posedujem

bila je to zrelost mladog 

čoveka i odgovornost za

samo postojanje svih

i baš svakog

 

 

i

 

 

podeliti knjige

pomisao na to me je

mučila jer su mi knjige

bile sve a kada sam odlučio

da ih podelim osetio sam

slast neposedovanja

i lišavanja

 

 

i

 

 

ne posećivati

kulturne manifestacije

ostati po strani. u sebi

biti sve za svakog

i sve

 

 

i

 

 

ne čitati

knjige bio je

to odmor u glavi

sam krenuti do

novih nivoa

svesti

 

 

i

 

 

skromnost

snagu i divljinu

sujete smirivati u

tišini i blaženoj

skromnosti

 

 

i

 

 

brinuti o

drugima. uživati

u drugima kao što

sam nekad uživao

u filmovima

 

 

i

 

 

biti na strani

odbačenih i živeti

saosećajući sa njima

hvala vam ljubljeni moji

odbačeni vi ste jedino

živo gospodstvo ovog

sveta. čuvari svesti

i savesti

 

 

i

 

 

biti neposlušan

prema policiji i tajnim

društvima. dostojanstvo

graditi na idealima i na

putu ispunjavati dužnost

građanina da bude

neposlušan

 

 

i

 

 

ne gledati

se u ogledalu

joj sestro moja

što je to dobra

stvar

 

 

i

 

 

ostalo

mi je da živim

odluke koje sam

doneo i da se borim

za ono u šta sam

verovao

 

 

i

 

 

odluka

je veran

jebežljivi

drug

 

 

i

 

 

odluka

je iskra

zraka

 

 

i

 

 

odluka

je bog u

bogu

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

22. maj 2021.

26102. dan mog života

 

 

i došao

je 9. avgust

1973. dan izlaska

iz zatvora

 

 

i

 

 

posle devet

meseci bio sam

na slobodi

 

 

i

 

 

kretati

se gde god i

kad god hoćeš

hej čoveče

hej

 

 

i

 

 

bilo je

leto i vreo

dan

 

 

i

 

 

mirisao

je kuvani

paradajs

 

 

i

 

 

sve je

bilo obično

i spokojno

 

 

i

 

 

na

autobuskoj

stanici sam kupio

dopisnicu adresirao

je na miroslav mandić

patrijarha čarnojevića

19. 21000 novi sad i

na poleđini napisao

sebi da sam upravo

izašao iz zatvora

samo da se

zna

 

 

i

 

 

ušao sam

u autobus za novi

sad. nadao sam se da 

će me ona sačekati. da ću

se radovati prijateljima

božidaru kaji i da ću se

kupati u voljenom i

dunavu

 

 

i

 

 

bio sam

ćelav. mlad

snažan a život

mi je već bio

obeležen

 

 

i

 

 

onda

mi se u

jednom trenu

desila odluka koja

me je iskorenila iz 

života i u boga

ukorenila

 

 

i

 

 

u knjizi ne, ne

verujem da se ova

rečenica ne čuje taj trenutak

sam ovako opisao autobus izlazi

iz krivine i iznenada. tu. na tom delu

puta život je nestao. ugledao sam nebo

bilo je pred mojim licem. hteo sam da uđem

u njega. hteo sam da budem slobodan. da

hodam iznad zelenih šuma i da se više

nikad ne vratim. tu. na tom delu puta

u toj krivini osetio sam da ne želim

da se popravim. ja sam tražio

čudo a zatvor mi je pomogao

da ga osetim i pripadnem

svemu onome što

nisu ljudi

 

 

i

 

 

u kratkoj

autobiografiji na

sajtu piše u autobusu

sam. upravo sam izašao iz

zatvora. dvadeset četvrta mi je

spuštamo se niz frušku goru. prepun

sam snage i želja. niko i ništa. bez

ikakve šanse. gledajući kroz prozor u

nebo odjednom osetih život je nestao

želim u nebo. ocu svom. majci u

meni. slobodi na radost

nebom je počelo

moje hodanje

 

 

i

 

 

bog

plavo nebo

iznad zelenila

šuma fruške

gore 

 

 

i

 

 

to nebo

to plavetnilo ta

dobrota i ta lepota

su me pozvali

sebi

 

 

i

 

 

1

je bog

2 je život

biraj

 

 

i

 

 

sine

moj ljubav si

sloboda si istina si

biraj i ja sam izabrao

boga u dvadeset četvrtoj

tog 9. avgusta 1973. na

dan izlaska iz

zatvora 

 

 

i

 

 

bilo je to

otkrovenje. nebo

me je povuklo sebi

i ja sam mu se

podao

 

 

i

 

 

život

je umro i

preobrazio

se u ljubav

i boga

 

 

i

 

 

kasnije jei

ljubav umrla da bi

se u boga preobrazila

ali to je bilo kasnije 8. marta

1983. kad sam u trenu

odlučio hodaću

 

 

i

 

 

taj

trenutak

plavog neba je bio i

kraj petnaestogodišnjeg

puta od 15. avgusta 1958. i

milomirovog odlaska u nebo

i 9. avgusta 1973. i mog

odlaska u nebo. put od

9-njeg dečaka do

24-njeg čoveka

 

 

i

 

 

pre odlaska

kući kupio sam

muslin za kaju kao

sećanje na najlakšu

muslinsku haljinu

roze luksemburg

u zatvoru

 

 

i

 

 

ona me

nije sačekala

a čedi drči sam

predveče na uglu

temerinske i kisačke

rekao sad verujem

jedino deci i

mrtvima

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

21. maj 2021.

26101. dan mog života

 

 

devet

meseci u

zatvoru je

moje drugo

rođenje

 

 

i

 

 

zatvor je

začeo boga

u meni

 

 

i

 

 

zatvor

je kruna moje

dotadašnje umetnosti

i mog prekida sa

umetnošću

 

 

i

 

 

zatvor

je ono isto

uzbuđenje koje

sam osećao

gledajući

filmove

 

 

i

 

 

zatvor je

bio zamena za

odlazak u život i

put u evropu

 

 

i

 

 

zatvor

je živi tekst

pesme o

filmu

 

 

i

 

 

zatvor je

moja zahvalnost

za ruže i ptice u

zatvoru koje su me

lepoti i slobodi

otvorile

 

 

i

 

 

zatvor

me je lišio

ljudskih prava i

tako mi pomogao

da se odvojim od

antropocentrizma

i samo ljudskih

zakona

 

 

i

 

 

zatvor je

moja zahvalnost

za hodanje muziku

i zelenu salatu za

kojima sam žudeo

u zatvoru

 

 

i

 

 

zatvor je

moja zahvalnost

za zatvorenike u koje sam

se zaljubio jer su oni robijali i

za sve one koji nikad neće biti

u zatvoru a zaslužili su to još

mnogo više nego oni koji su

zatvoreni. ljubav za sve

odbačene obeležene

i nemoćne

 

 

i

 

 

zahvalan

sam zatvoru jer

me je oslobodio

važnosti

 

 

i

 

 

zatvor je

moja zahvalnost

za odluke koje sam

doneo u zatvoru

 

 

i

 

 

zatvor je

moja zahvalnost

za zločin koji se u kaznu

preobražava. kazna koja se u

slobodu preobražava. sloboda

koja se u ljubav preobražava

ljubav koja se u boga

preobrazi

 

 

i

 

 

zatvor je

moja zahvanost

kajinom zatvoru u

koji me je terala za

kaznu u detinjstvu

 

 

i

 

 

zatvor je

moja zahvalnost

samoći u kojoj sam

i danas oslobađajući

svakog od zatvora

samoće

 

 

i

 

 

zahvalan sam

mom zatvorskom

imenu 9094 koje me

je od mog imena

odvojilo i posle 48

godina do imena

bo

mi

bomimabo

ma

bo

dovelo

 

 

i

 

 

u zatvoru

sam u jednu kovertu

počeo da skupljam fotografije

čuvenih ljudi kojima sam se divio

prvo je to bila fotografija jedne kurve

pa tolstojeva fotografija i fotografija

danila kiša. kad bi se u zatvoru osećao

i suviše sam otvorio sam tu kovertu sa

njihovim licima. kad sam izašao iz

zatvora fotografije divljenih sam

stavljao u jednu crvenu kutiju

koja je sad u pupoljku

pahulji

 

 

i

 

 

ponekad biti

u zatvoru nije ništa

drugo nego biti živa sloboda

baš kao što je mržnja ponekad

živa ljubav ili kao što je siromaštvo

uvek samo bogatstvo ili kao što je

bolest ponekad živo zdravlje a

smrt samo žudnja za

vaskrsenjem

 

 

i

 

 

u zatvoru sam

uradio jedan mali

umetnčki rad koji mi je

puno značio i vodio

me i vodi me i 

dalje

 

 

i

 

 

čučao sam

na prolećnom

suncu oslonjen na

zatvorsku zgradu

i podigao ruku

k nebu

 

 

i

 

 

sa podignutom

rukom i otvorenom

šakom k nebu rekao

sam to je umetnost

zašto. zato što to

niko nije video

 

 

i

 

 

velika

nežnost i

poverenje u

nebo i umetnost

neba. poverenje u

put bez povratka

put ka svim

bićima

 

 

i

 

 

ljubav

je sloboda

sloboda je

istina

 

 

i

 

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

20. maj 2021.

26100. dan mog života

 

 

kakav

strah i kakva

borba za život ali

ne brini izdržaćeš ti

i to ljubljena moja

i ti ljubljeni

moj

 

 

i

 

 

kad sam

u februaru 1972

osuđen za tekst pesma

o filmu slavko bogdanović

je napisao tekst kojim se

pobunio i zbog toga je

i sam osuđen

 

 

i

 

 

to

je bila

potvrda

umetnosti

grupe

kod

 

 

i

 

 

potvrda

umetnosti

koja je oduvek

i zauvek ljubav

sloboda i

istina

 

 

i

 

 

jednog

dana početkom

1973. sam u zatvoru

dobio papirić od jednog

od mojih podbarčanina na

kome je pisalo ja sam tu

u karantinu prebacili

su me iz zatvora

u bosni

 

 

i

 

 

jebote

moj slavko

bogdanović je

tu sa mnom u

zatvoru. bio je

to najsrećniji

dan u mom

životu 

 

 

i

 

 

zaista

video sam

slavka kako mi

maše iza rešetaka

 u karantinu. mahnuo 

sam i ja njemu. oh

kakvo čudo. živi

film. pesma

živa

 

 

i

 

 

slavka su

prebacili u drugu

sobu i prvi put smo

se videli jednog

popodneva u

biblioteci

 

 

i

 

 

oh koja sreća

oh koja umetnost. oh

koja nematerijalna umetnost

oh koja konceptualna umetnost

oh koja radikalna umetnost

oh koja večna umetnost

 

 

i

 

 

slavko i ja

smo se družili 

u zatvoru. delili

ono što nas je 

ushićivalo i u

umetnosti

grupe

kod

 

 

i

 

 

bio sam

srećan zbog

slavka iako smo se

sve više razilazili u

svojim stavovima

i uverenjima

 

 

i

 

 

jedno jutro

dok sam sedeo 

na doručku video

sam slavka kako me

unezvereno traži

pogledom

 

 

i

 

 

čim smo

izašli sa doručka

na putu do radionice

rekao mi je sinoć se nešto

desilo ne mogu da ti kažem

šta ali ostajemo na astralnoj

vezi. nisam pokušavao da

mi kaže o čemu je reč

jer se osetilo da ne

sme ili ne može

da mi kaže

 

 

i

 

 

ostao

sam sam

neznajući o

čemu je

reč

 

 

i

 

 

kad sam

otišao do mog

radnog mesta počela

je paranoja i najveći

užas u mom

životu

 

 

i

 

 

mislio

sam i mislio

šta se to sinoć

dogodilo i pomislio

da će me tog dana

ubiti i da to slavko

zna ali da nije

želeo da mi

kaže

 

 

i

 

 

onda

me je uhvatio

još veći užas a to

je da slavko zna a da

ne može da mi kaže

da su kaja i božidar

već poubijani

 

i

 

 

na kraju

od užasa koji je

trajao pola sata sat

to što slavko zna a neće

i ne može da mi kaže je

da je počeo atomski rat 

i smak sveta i da će

bombe uskoro

pasti i na

zatvor

 

 

i

 

 

da 

to je

to

 

 

i

 

 

to

je bio

zatvor

 

 

i

 

 

to

je bio

život

 

 

i

 

 

to je

bila umetnost

zatvora i zatvora

u umetnosti

boga

mi

 

 

i

 

 

slavko i ja

smo se sve više

razilazili a poslednjih

meseca dva dana više

nismo ni razgovarali

niti se viđali

 

 

i

 

 

slavko

hvala ti za

najsrećniji dan

u mom životu

ljubav moja

za tebe je

večna

 

 

i

 

 

b

b  o  g

g

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

19. maj 2021.

26099. dan mog života

 

 

imao sam

u zatvoru jednu

svesku i u njoj sam

zapisivao tek ponešto

ostajući odan tekstu

i energiji teksta a ne

mojim zatvorskim

emocijama

 

 

i

 

 

mnogo sam

čitao u zatvoru jer je

u zatvoru bila biblioteka

koju je vodio mangup kića 

a ja sam mu malo pomagao

u slaganju knjiga i tako se

susretao sa mnogim

knjigama

 

 

i

 

 

dok sam

se bavio umetnošću

bio sam otvoren za novu

radikalnu aktuelnu umetnost

sada sam se otvorio za sve

pogotovo za velike energije

velikih večnih tema kod

velikih pisaca

 

 

i

 

 

srcem sam

pročitao zločin i

kaznu dostojevskog i

sudbonosno saosećao sa

raskoljnikovim u zatvoru i

njegovim preobražajem do

kojeg je došlo i velikom

ljubavlju sonje u koju

sam se zaljubio

zauvek

 

 

i

 

 

pročitao sam

život pčela morisa

materlinika jednu od

najlepših knjiga koju

sam ikad pročitao

 

 

i

 

 

pčele

 

 

i

 

 

pročitao sam

gandija koji me je

opčinio nenasiljem

i pasivnim otporom

kojima je oslobodio

indiju od engleskog

kolonijalizma

 

 

i

 

 

toro

tolstoj

gandi

 

 

i

 

 

u zatvoru sam

doživeo da je moja

krivica mnogo veća i

dublja od one zbog 

koje sam osuđen

 

 

i

 

 

krivicu teksta

pesme o filmuz bog

koga sam osuđen ne

da nisam osećao nego

sam mislio da je to

dobro što sam

ga napisao 

 

 

i

 

 

osećao sam

zahvalnost prema tom

osećanju krivice baš kao

i gandi koji se zahvaljivao

svojim sudijama na presudi

a oni su mu se izvinjavali

i počinjali da plaču

 

 

i

 

 

nikad se nisam

osećao krivim za ono

zbog čega sam osuđen ali

sam u zatvoru milošću hrista

gandija muhameda dostojevskog

tolstoja rolana ramakrišne nervala

kafke poa kelera meterlnika lao

cea koje sam čitao u zatvoru i

sa njima se družio otkrio

moju mnogo veću

krivicu

 

 

i

 

 

krivicu

prvog čoveka

krivicu jer sam

uopšte rođen

i živ

 

 

i

 

 

bilo je

nepodnošljivo 

i to me je spasilo

kriza na smrt. osećao

sam i zapisao moja

snaga je bolno

mučena od

ljubavi

 

 

i

 

 

moja

snaga je bolno

mučena od ljubavi

kako je to bilo bolno

i kako je baš to bila

živa  ljubav

boga

 

 

i

 

 

ljubav je

preobražavala

moju snagu i moj

život da se bogu

obrate

 

 

i

 

 

razapinjali

su me sa jedne

strane postojeće društvo

koje zovem policija a sa druge

strane elite koje zovem tajna

društva ja sam pak krenuo 

pravo i to direktno baš

bogu i samo

bogu

 

 

i

 

 

počela je

borba u meni

samom

 

 

i

 

 

kriza na

smrt a borba

za život. na jednom

papiriću sam zapisao

ne, ne verujem da se

ova rečenica ne čujei

to će trinaest godina

kasnije postati naslov

moje treće knjige

voljene

 

 

i

 

 

1

ne, ne

verujem da se

ova rečenica ne

čuje je vapaj

odbačenih

 

 

i

 

 

2

ne, ne

verujem da se

ova rečenica ne

čuje je vera

uprkos

 

 

i

 

 

3

ne, ne

verujem da se

ova rečenica ne

čuje je cveće

prkos

 

 

i

 

 

4

ne, ne

verujem da se

ova rečenica ne

čuje je dete koje veruje

da je bog jer šta bi inače

dete drugo znalo nego

da je bog jer i jeste

samo bog

 

 

i

 

 

5

ne, ne

verujem da se

ova rečenica ne

čuje su oduvek i

zauvek moja

nada vera

i ljubav 

 

 

i

 

 

6

ne, ne

verujem da se

ova rečenica ne

čuje je seks

boga 

 

 

i

 

 

7

ne, ne

verujem da se

ova rečenica ne

čuje je novac

boga

 

 

i

 

 

8

ne, ne

verujem da se

ova rečenica ne

čuje je autobogografija

rečenice ne, ne verujem

da se ova rečenica

ne čuje

 

 

i

 

 

9

ne, ne

verujem da se

ova rečenica ne

čuje su devet meseci

mog strogog zatvora u

robijašnici koje sam

pošteno odrobijao

da bi svako biće

bogom živelo

i ljubilo

amin

 

i

 

 

amin

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

18. maj 2021.

26098. dan mog života

 

 

svakog dana

su pristizali novi

zatvorenici a drugi su

odvođeni iz karantina

na odsluženje kazne

po zatvorskim

zgradama

 

 

i

 

 

posle

dvadesetak

dana u karantinu

prebačen sam u

prvu zgradu

 

 

i

 

 

iz tog

karantina mi

je ostao jedan

autoportret koji

sam u toj ćeliji

nacrtao

 

 

i

 

 

kad

sam ušao u

prvu sobu šok

bila je to ogromna

prostorija sa preko

stotinu zatvorenih

ljudi svih godina

i uzrasta

 

 

i

 

 

zbog dužine

sobe delovalo je kao

da je plafon priljubljen za

pod klaustrofobično do bola

baš onako kako i treba

da je u zatvoru

 

 

i

 

 

jedan red

kreveta je bio do

jednog zida drugi red

kreveta do drugog zida

kreveti su bili na sprat i

spojeni jedan do drugog a

između je bio zajednički 

prostor koji smo zvali blok

a ispod donjeg kreveta je

bio mali kofer u kome

su nam bile lične

stvari

 

 

i

 

 

između

kreveta je bio

dugačak niz

spojenih stolova

sa drvenim

klupama

 

 

i

 

 

na dnu

prostorije je

bila mala prostorija

gde smo se umivali i

brijali ali i pušili a do

umivaonika su bili

pisoari sa dva

klozeta

 

 

i

 

 

u jednom

od dva klozeta je 

neko nacrtao kuću 

koju sam precrtao i

čuvam je u pupoljku

pahulji kao remek

delo slobode

 

 

i

 

 

dobio

sam ležaj u

šorkanovom bloku i to

na gornjem krevetu. iznad

je bio prozor sa rešetkama iza

koga je bilo dvorišno svetlo pa

sam mogao da čitam knjige i

kad se ugasi svetlo

u sobi

 

 

i

 

 

određen

sam na rad

u felgaškom

odelenju 

 

 

i

 

 

proizvodili smo

felne za automobile a

ja sam na jednom točku

koji se vrteo sa šipkom na

kojoj bio metal od vidije

strugao ivice felni

 

 

i

 

 

ustajali smo na

jako zvono oko pet 

šest sati i posle nameštanja

kreveta i umivanja postrojavali

smo se pored kreveta dok 

su stražari sa palicom

prolazili pored nas

i brojali nas

 

 

i

 

 

brojali

su nas po

desetak puta

na dan

 

 

i

 

 

broj

samo

broj

 

 

i

 

 

posle

brojanja smo

išli na doručak a

posle doručka odmah

u radionicu. za vreme

posla smo išli na ručak

i vraćali se na posao

a oko tri sata smo

se posle posla

vraćali u

sobu

 

 

i

 

 

posle

posla smo

mogli sat jedan da

spavamo u krevetu

ili da izađemo u

dvorište na

šetnju 

 

 

i

 

 

oko

sedam

su nas vodili

na večeru i posle

večere smo ostajali

zatvoreni do

jutra

 

 

i

 

 

vreme do

gašenja svetla

u devet uveče smo

provodili ispred tevea

u pušionici ili sedeći

na klupama

 

 

i

 

 

tako

danima

mesecima

godinama

zauvek

 

 

i

 

 

moja

kazna je bila

mala i stideo sam

se zbog toga jer je 

mnogo zatvorenika tu

bilo već godinama

a ostaće tu još

godinama u

večnost

 

 

i

 

 

u zatvoru 

nisam nikad

bio vezivan tučen

mučen silovan ali

zatvor je užasno

mesto

 

 

i

 

 

u zatvoru

više ne postojiš

zatvor je vrsta smrti

kazna koja se nosi

vreme koje ubija

zatvorenici koji

su bolni i

teški

 

 

i

 

 

zidine

stražari

kazna

 

 

i

 

 

hej

bože

voljeni

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

17. maj 2021.

26097. dan mog života

 

 

odugovlačio

sam sa polaskom

u sremsku mitrovicu

u zatvor čekajući da

se neko pojavi ali

nije bilo nikog

 

 

i

 

 

krenuo sam

prvo u grad da kupim

peškir i da možda nekog

susretnem ali opet nikog nije

bilo i kod knjižare gde sam

kupio crvenu svesku sam ušao

u gradski autobus do autobuske

stanice i tada sam osetio ne

samo da nikog neću sresti

nego da nepovratno

odlazim

 

 

i

 

 

stigao

sam u sremsku

mitrovicu i pitao

prolaznike gde 

je zatvor

 

 

i

 

 

ped

upravnom

zgradom zatvora

koja ne liči na zatvor

nego na neku gimnaziju

pitao sam nekog gde

da uđem jer sam 

došao u zatvor

 

 

i

 

 

došao

sam u zatvor da

odslužim devet meseci

strogog zatvora jer mi je

kazna na žalbu advokata

smanjena sa godinu

dana na devet

meseci

 

 

i

 

 

došao sam

u utrobu svog drugog

devetomesečnog rođenja 

što sam osvestio tek 15 godina

kasnije kad sam devet meseci 

u muzeju savremene umetnosti

devet meseci javno pisao čoveka

koji piše što je bilo moje treće

devetomesečno

 rođenje

 

 

i

 

 

službenik u

upravnoj zgradi je

uzeo moje generalije

i vikao na mene zbog

moje nacionalne

neopredeljenosti

 

 

i

 

 

kad su

se otvorila

metalna vrata na

ogromnom zidu do

upravne zgrade

zatvor me je

progutao

 

 

i

 

 

vodio

me jedan

komandir preko

velikog dvorište

punog ruža

 

 

i

 

 

sve je bilo

zastrašujuće

obično a ruže

prelepe

 

 

i

 

 

komandir

me je odveo

u treću zgradu

u kojoj su mlađi

zatvorenici ali je

tu bio i karantin

za tek pristgle

zatvorenike

 

 

i

 

 

tu

u karantinu

sam proveo

dvadesetak

dana

 

 

i

 

 

u jednoj

sobi sam pred

komandirom skinuo

svoje civilnu odeću i

obukao robijaško

odelo

 

 

i

 

 

fotografisali

su me i dali mi

zatvorsko ime

9094. od tad

sam postao

samo

broj

 

 

i

 

 

onda su 

me odveli u moju

ćeliju u kojoj su već

bila dvojica zatvorenika

i te zlokobne rešetke

na prozorima

 

 

i

 

 

kasnije je

u ćeliju ušao

jedan zatvorenik

povratnik raspitujući

se o meni i uplašio

me je svojim

pretnjama

 

 

i

 

 

kao u svim

susretima sa

nepozntim ljudima

prvo imam strah a

posle vidim da su

to takođe samo

uplašeni ljudi

 

 

i

 

 

pred

veče su nas

tridesetak karantinca

odveli na večeru. bili su

to sve obični ljudi sa

strašnim pičama

i kaznama

 

 

i

 

 

u devet uveče

se ugasilo svetlo

legao sam na gornji

gvozdeni krevet i tu

proveo prvu noć

u zatvoru

 

 

i

 

 

sve oko

mene je bilo

nepoznato

i preteće

 

 

i

 

 

sklupčan

u krevetu samo

sam samog sebe

poznavao i ostalo

mi je da se još

više uvučem

u sebe

 

 

i

 

 

iako sam

osećao strah oko

sebe u krevetu sam

doživeo neki mir i da

mi je u životu dovoljno

da imam samo jedno

malo mesto za

spavanje

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

15. maj 2021.

26095. dan mog života

 

 

posle

dva meseca

stražarenja šuma

je skroz ozelenela

kao veliki okean

zelenog

 

 

i

 

 

nisam bio

ni vojnik ni osuđenik

bio sam u rajskoj gustini

prirode. bio sam u samom

prisustvu boga iako tad

to još nisam znao

 

 

i

 

 

kao mladić 

na stražarskom

mestu sam pročitao

mladića dostojevskog

i uživao u strujanju

koje sam osećao

u čitanju

 

 

i

 

 

na

stražarskom

mestu sam u glavi

pisao borhesovske

priče i zaplete

 

 

i

 

 

stražareći

sam od jednog

notesa na kocke

stvorio roman pod

naslovom žan

pol sartr

 

 

i

 

 

vojska

a pogotovo

stražarenje

me je učilo

strpljenju

 

 

i

 

 

kad su 

došli mladi

vojnici mene

su prebacili

u sisak

 

 

i

 

 

u sisku

sam radio u

magacinu hrane

koji je bio van

kasarne

 

 

i

 

 

svaki dan

sam izlazio iz

kasarne i prolazio

siskom do magacina

i tako sam na jednom

zidu ugledao kako je

velikim slovima na

zidu bilo ispisano

gurso i bodoin

 

 

i

 

 

nikad nisam

saznao ko su ili

šta to gurso i bodoin

znači ali sam uživao 

u gursou i bodoin i

zamišljao ih kao

ljubavni par

 

 

i

 

 

gurso i bodoin

su postali junaci

mog života jer je i

sam moj život sve

više postajao

junak

 

 

i

 

 

i jednog

dana neočekivano

mesec dana pre kraja

vojnog roka je stigao

poziv za odsluženje 

zatvorske kazne 

 

 

i

 

 

u vojsci su

mi rekli da je ovim i

moj vojni rok završen

ali su me oni ipak posle

šest godina pozvali da

doslužim mesec dana

vojnog roka

 

 

i

 

 

radovao

me je izlazak

iz vojske iako me

je za koji dan čekao

odlazak na robiju u

 zatvor u sremsku

mitrovicu

 

 

i

 

 

jednog

dana sam otišao

u sremsku kamenicu

na trening fruškogorca

i tamo mi je u jednom

slalomu kroz dvojicu

igrača pukao

meniskus

 

 

i

 

 

jedva

sam hodao a

čekao me je

zatvor

 

 

i

 

 

kao i kad

sam odlazio u

vojsku ni sad se

o zatvoru nisam

kod nikog ništa

raspitao 

 

 

i

 

 

bilo

mi je

samo

otići

 

 

i

 

 

bilo

mi je otići u

pičku materinu

u pičku božiju

amin

 

 

i

 

 

bližnji

su saosećali

sa mnom ali i

zazirali od

mene

 

 

i

 

 

obeleženost

služi da osudi

obeleženog ali i

da sve ostale 

zastrašuje

i plaši

 

 

i

 

 

bolje je

osvestiti da

ne bi osuđivali

a ne osuditi da 

bi se tek onda

osvestili

 

 

i

 

 

čekao

sam tih par

dana pa da

krenem u

zatvor

 

 

i

 

 

došao

je i taj slavni

9. novembar

1972

 

 

i

 

 

bio je

prelep sunčani

dan. jesenji dan

dvadeset druge

jeseni u mom

životu

 

 

i

 

 

nije bilo

nikog samo

kazna i ja

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

14. maj 2021.

26094. dan mog života

 

 

dvadeset

druga mi je

a već sam

osuđen

 

 

i

 

 

dete

dečak mladić

a već osuđen jer

to su zakoni ovog

sveta da su sva

deca dečaci i

mladići već

osuđeni

 

 

i

 

 

osuđen

sam jer ruža

je bog i put je

bog i bog je

ruža i bog

je put

 

 

i

 

 

vratio

sam se u

kasarnu da

odslužim

vojni

rok

 

 

i

 

 

moja

generacija je

završila obuku i

poslata na granice

u pograničnu službu

a mene su ostavili u

kasarni sa starim

vojnicima i novim

desetarima

 

 

i

 

 

pošto više

nije bilo vojnika

za stražarenje sledeća

dva meseca sam proveo

stražareći u šumi na

nekoliko kilometara

od kasarne

 

 

i

 

 

dva sata

na straži pa onda

četiri sata odmora pa

opet dva sata na straži i

tako u krug dve nedelje

onda dva tri dana na

oporavak i sređivanje

u kasarni pa opet

na dve nedelje

stražarenja

 

 

i

 

 

bilo

je naporno

ali sam tu na

stražarskom mestu

doživeo neke od

najlepših trenutaka

u mom životu do

tada

 

 

i

 

video

sam buđenja

proleća

 

 

i

 

 

otkrio

pupoljke i

pupljenje

 

 

i

 

 

pred

očima mi

se odvijao

film

 

 

i

 

 

film

pupljenje

je delo

boga

 

 

i

 

 

pupoljci su

zamenili umetnost

i poveli me ka večnoj

umetnosti i zato moje

ukupno delo nazvah

pupoljak. pupoljak

pahulja

 

 

i

 

 

pupoljče

pahuljo ti si

slava boga i

svih pahulja

i pupoljaka

božijih

 

 

i

 

 

proleće

je prolistalo

u meni

 

 

i

 

 

u meni

se rodio novi

život. život za

živote drugih

bića

 

 

i

 

 

pupoljci su

se odjednom

pojavili i bili su

misleniji od svega

ostalog do tada

u mom životu

bili su mladi

bog

 

 

i

 

 

pupljenje

pupoljaka me je

otvorilo i ogolilo a

pupoljcima je moje

srce propupelo

bogu

 

 

i

 

 

pupoljci

su početak

mog duhovnog

rađanja

 

 

i

 

 

stajao

bih na straži

i gledao u šumu

oko mene. bila je

još zima i grane

drveća su bile

gole

 

 

i

 

 

posmatrao

sam golo granje a

drveće je posmatralo

mene. nisam gledao

ništa a video sam

sve

 

 

i

 

 

video sam

neprimetnu 

i božansku

postepenost

 

 

i

 

 

postepenost

ozelenjavanja

drveća i cele

šume

 

 

i

 

 

posmatranje

postepenosti je

vrh posmatranja

živa teorija u

pupljenju

 

 

i

 

 

kasnije sam

svakog proleća

pokušavao da ugledam

rađanje pupoljaka ali nikad

nisam uspeo u tome. gledao

sam u grane drveća da ih

ugledam kako se probijaju

iz kore drveća ali njih nije

bilo a kada bih ponovo

pogledao u granje

pupoljci su se

već pojavili

 

 

i

 

 

bila je

to misterija

neprimećenog

i neprimećeno

prisustvo

boga 

 

 

i

 

 

pupoljci su

me spasavali

od presude koju

sam doživeo 

 

 

i

 

 

sve vreme

sam se borio sa

osećanjem krivice i

gušio se u samom sebi

ali priroda mi je sa svojim

pupoljcima polako prišla

sačuvala me i blago

me povela dalje

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

13. maj 2021.

26093. dan mog života

 

 

u

decembru

mi je u kasarnu

stigao poziv na

isleđenje od javnog

tužioca u novom

sadu

 

 

i

 

 

prijatelji

su mi govorili

da će se sve završiti

kod javnog tužioca i da

on nema na osnovu

čega da podigne

optužnicu

 

 

i

 

 

razgovor

sa javnim tužiocem

je bio prijatan i mislio

sam da on neće podići

optužnicu protiv

mene

 

 

i

 

 

vratio

sam se u

kasarnu i ipak

u februaru dobio

poziv na suđenje

u novom sadu

 

 

i

 

 

bio sam

uplašen i

miran

 

 

i

 

 

malo se

toga sećam sa

suđenja ne zato što

sam to potisnuo nego

zato što nisam osećao

da je sve to u vezi

sa mnom

 

 

i

 

 

mene su

zanimali film i

umetnost a ne

politika

 

 

i

 

 

stajao sam

u vojničkom odelu

pred sudijom i punom

malom sudnicom

 

 

i

 

 

odgovarao

sam na pitanja i

video da sve to nema

veze sa mojom strašću

za filmom umetnošću

i jezikom

 

 

i

 

 

nisam 

se držao ni

pokunjeno ni

hrabro

 

 

i

 

 

važno

mi je bilo

da kažem

da ruža je

ruža je

ruža

 

 

i

 

 

ne samo

da mi je to bilo

važno da kažem i

da sam to rekao sudiji

nego mi je to i danas

važno pa to i ovog

trena pevam

 

 

i

 

 

ruža

je ruža je

ruža

 

 

i

 

 

na pauzi

pre presude

su me prijatelji

bodrili i nadali se

da će presuda biti

oslobađajuća

ali nije

 

 

i

 

 

proglašen sam

krivim i u ime naroda

osuđen za dva dela na

osamnaest meseci koja

kad su se spojila sam

osuđen na godinu

dana strogog

zatvora

 

 

i

 

 

dva

dela su bila

uznemiravanje

javnosti i uvreda

predsednika

države

 

 

i

 

 

sudija

je prilikom

izricanja presude

rekao da sam 

osuđen i drugima

za primer

 

 

i

 

 

ljudi oko

mene su me

bodrili a i sami

su bili uplašeni

a kako i ne

bi

 

 

i

 

 

ubrzo

sam ostao

sam i otišao

u patrijarha

čarnojevića

19

 

 

i

 

 

kaja je

bila u stanu

iščekujući rezultat

suđenja. sada je ona

bila majka ne samo

svoga sina nego

i svoga sina

osuđenika

 

 

i

 

 

jer

svaka

majka je i

majka božija i

majka svoga

osuđenog

sina

 

 

i

 

 

a

svaki

sin je već

osuđen

 

 

i

 

 

onda su

počela jako

da me bole

jaja

 

 

i

 

 

jaja

pesme

jaja filma i

jaja umetnosti

su osuđena i

to su osećala

i moja jaja

 

 

i

 

 

miroslav mandić

osuđen na godinu

dana zatvora je bila

vest sutra u svim

novinama

 

 

i

 

 

sve što

je pisalo u tim

novinskim vestima

nisam osećao da ima

veze sa mnom nego sa

nekim miroslavom

mandićem koga su eto

oni uspešno osudili 

u ime naroda

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

12. maj 2021.

26092. dan mog života

 

 

bio je

septembar 

1971. čekao sam 

kraj meseca da

odem u vojsku

 

 

i

 

 

pred

odlazak u vojsku

sam ostavio slavku

tri primerka teksta

pesme o filmu da 

ga odnese u uj

simpozion

 

 

i

 

 

nikoga nije

bilo kada sam

to veče odlazio

u vojsku

 

 

i

 

 

sedeo

sam miran

u kući sa kajom

do polaska voza

i onda se uputio

ka železničkoj

stanici

 

 

i

 

 

prolazio

sam pored kuća

pod uličnim svetijkama

i senkama lišća sa

drveća

 

 

i

 

 

ujutru sam

bio u petrinji

pred kasarnom

prepunom regruta

sve su nas popisali

istuširali i obukli u

vojnička odela

i čizme

 

 

i 

 

 

bili su

to mladići skoro

deca koja su došla

iz cele jugoslavije da

se uče da ubijaju

i budu ubijani

 

 

i

 

 

vojska mi

je bila i ostala

potpuno strana ali

duboko saosećam sa

svakim vojnikom bilo

koje i bilo čije vojske

na ovom svetu

 

 

i

 

 

uživao sam

i saosećao sa

svim tim mladićima

njihovim tugama i

srećama

 

 

i

 

 

vojnik

je kažu stalno

gladan. stalno mu

se spava i stalno

mu je hladno

 

 

i

 

 

oružje

disciplina

subordinacija

agresivnost

drugarstvo

 

 

i

 

 

rano

ustajanje na

znak trube. nameštanje

kreveta. toalet. istrčavanje na

krug na trčanje i fizičko vežbanje

vraćanje na brijanje i spremanje za

stroj. odlazak na doručak. postrojavanje

i prebrojavanje. raporti. pozdrav. strojevi i

marševski korak. časovi obuke na poligonu

ili učionici. delenje pošte. odlazak na ručak

kratak odmor. ponovo obuka. večera

gledanje teve dnevnika. čišćenje

čizama. toalet i odlazak na

spavanje. gašenje svetla

na znak trube

 

 

i

 

 

delio

sam sa

svim vojnicima

zajednički život ali

sam ipak živeo u

mom svetu

 

 

i

 

 

u

svetu

mira. svetu

bez rata. svetu

bez oružja i

ubijanja

 

 

i

 

 

odbio

sam da

idem na kurs

za desetara

 

 

i

 

 

očekivao

sam da mi

prijatelji jave

da je objavljen

tekst pesma

o filmu

 

 

i

 

 

zaista su

javili ali kroz par

dana su mi javili i da

je časopis zabranjen

zbog pesme o

filmu

 

 

i

 

 

jednog

dana dok smo

bili postrojeni na

krugu i slušali obuku

došao je desetar iz komande

i rekao potporučniku da

pusti vojnika mandića

da pođe sa njim

u komandu

 

 

i

 

 

u komandi su

me sačekala dva

oficira bezbednosti i

razgovarali ljubazno sa

mnom raspitujući se

o meni i mom

delovanju

 

 

i

 

 

mislili

su da je

andergraund

neka organizacija

kojoj pripadam pa

sam im objašnajvao

da je andergraund

samo stil 

 

 

i

 

 

umetnost

je opasna baš

zato što je

bezopasna

 

 

i

 

 

meta

obeležen

sam

 

 

i

 

 

meta za

odstrel u

kasarni kao

u kavezu

 

 

i

 

 

sam

slomljen

izdržati mi

je samo mi

je izdržati

sam

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima