AUTOBOGOGRAFIJA

5. februar 2025.

27457. dan mog života

 

 

hajdemo

 

 

od kada sam izašao

iz zatvora sva odeća i sve

cipele koje sam nosio bile su nečije

i tako sam se ja družio sa onima koji su

u toj odeći i u toj obući bivali. jednom bih se

prilagođavao dešnjaku jednom levaku. jednom

onom koji je cipele gazio unutra a drugi put onom

koji je gazio napolje. jednom onom koji je a drugi

put onom koji više i nije. po dunavu su plovile sante

leda i ja sam čitao nadeždu mandeljštam i kada više

nisam mogao da razumem šta se to događalo tamo

gde su se strašne stvari događale ja sam tada dugo

slušao roling stounse. slušao sam ih za svaki slučaj a

posle sam se ispod mosta dok su plovile sante leda

muvao sa jednom našom radnicom u nemačkoj koju

sam dugo milovao jer se ona kaže zaželela nekog

jugovića po celoj sebi. jer ju je od kapitalističkih

ruku već bolelo njeno jugoslovensko telo. i ja

sam uradio onako kako je trebalo. i kao

prema nadeždi mandeljštam i prema

roling stounsima i prema njoj ja

sam bio patriota

 

 

i došlo je

proleće i došla 

je bolest i meni je bio

potreban lek a ne socijalno

i zdravstveno osiguranje. ja

sam tek kasnije shvatio da su

humanisti oni koji brane humaniste

da svako priča svoju priču. petlovi

pričaju petlovima. modernisti misle

modernistički. metaprozaisti

obožavaju metaprozu. političari

izučavaju svoju politiku. ironičari

jedino ne dovode sebe u

pitanje. svi smo

u zatvoru

_____

 

buđenje

brojanje. izlaženje

brojanje. posao. brojanje

ulaženje. brojanje. stojanje

brojanje. šetnja. brojanje. ulaženje

brojanje. večera. brojanje

stojanje. brojanje

spavanje

 

buđenje

brojanje. izlaženje

brojanje. posao. brojanje

ulaženje. brojanje. stojanje

brojanje. šetnja. brojanje. ulaženje

brojanje. večera. brojanje

stojanje. brojanje

spavanje

 

buđenje

brojanje. izlaženje

brojanje. posao. brojanje

ulaženje. brojanje. stojanje

brojanje. šetnja. brojanje. ulaženje

brojanje. večera. brojanje

stojanje. brojanje

spavanje

_____

 

 

za svaki slučaj

i dok je još vreme

spominjem moj žuti jorgan

širok je i noću ne moram da

brinem da li sam pokriven ili

ne. barem noću da ne

brinem. barem u snu

da ne mislim

_____

 

gledam u nebo

i očima prelazim po

celom plavom svodu

mislim  možda će

mi trebati

_____

 

 

ponovo sam

išao da kopam glinu

u prolećnim jutrima. i gledao

sam polja zasejana pšenicom a

noge sam držao na šoferšajbni

pokušavajući da zaboravim da ću

kroz koji minut biti sav u znoju

kopajući glinu koja se spustila u

dublje slojeve pa smo morali

da je kopamo dužim

kopanjima

 

 

posle ću se u

lončarskoj radionici dva

puta iseći na mašini. sve u svemu

leđa su me rasturala a živci se tanjili. i

tih dana kao da nije bilo drugih informacija

osim onih o umiranju. bližila se trideseta. a

to je već stotinak života nekih kada i ja

rođenih pčela. ali kriza nije

marila za moje uvide

 

 

i kada

sam prvi put bio

u prilici da vidim orahe

pitao sam prijatelja da li će 

mu smetati ako im pevam. i ja

sam pevao. i pesma i orasi su mi

odneli napetost. kao što su polokove

cipele poloku odnosile napetost sa

kojom on nije znao šta bi a one su

znale. prijatelj mi je pričao da on

svoj vinograd uvek orezuje u

istom džemperu. kaže da je

primetio da vinova loza

voli baš taj džemper

jer je boje

grožđa

 

 

uvek sam voleo luđe od mene

 

 

brao sam

matičnjak i nanu

i kamilicu oko manastira

krušedol. biljke su bile moji

prvi učitelji. pogotovo kada

su onako nemo stajale

na suncu

 

 

putovao sam na more

crvenim kombijem. na putu me

je ustopirao robijaš koga su pustili za

vikend. zaustavili smo se u kupresu i pili

smo piva. obojica krivi. on sadašnji i ja bivši

robijaš. pivo nam je prijalo i on mi na

licu mesta ispeva pesmu

 

život ti je

moj miroslave

miro-slave

sveti miro

život ti je

oh mandiću

mando-mladiću

čudo nad čudima

život ti je robija

neshvatljiv zločin

nad ljudima ako

ljudi jošter ima

jer sprema se

strašna zima

 

eto to ti je

od mene steve tontića

zeničkog robijaša sa stanom

u selu kukavice kod kupresa iz

zemlje bosne ponosne. i putuj 

mi dobro. šta ću ti ja

 

 

posle sam

u novom sadu

upoznao mlade ljude

i mi smo se družili i pričali

po celu noć a dan smo ostavljali

ostalima jer ih je po danu i inače bilo

mnogo a noći su bile prazne i u njima

se moglo lakše uplašiti ali mi nismo imali

zašto da se plašimo. mi smo bili drugačiji

i to nismo krili. naša izloženost je bila

definitivna i ja sam zato odlazio

miran kući. strpljiv kao kada

se zaglaviš u liftu pa

vrištiš ili si miran

kao slučaj

 

 

u

zrenjaninu

na jednom uglu

kažem odjednom

i bez razloga

 

ovaj

ugao je

bog

 

 

i kažem

da ne postoje

dva igora i kažem

ne postoji dvaput

izgovorena reč

svaka se reč

kaže prvi

put

 

 

prao sam

prozore za novac

prao sam ih vodom. praškom

 kristalom. svom dnevno-političkom

štampom. gumom za pranje prozora

 buštrević i svim ostalim razlozima zbog

kojih se peru prozori. prao sam njima za

čistiji pogled meni za hleb. i vežbao

sam da vidim plavu prevrnuta šolju

i kada je vidim napišem

 

plava

prevrnuta

šolja

 

 

počele su

nestašice i svi su

počeli da se plaše

svakog. jedna devojka me

je pitala zašto se ljudi plaše

nisam bio siguran da li to znam

ali sam joj rekao da je to zato

što ne menjaju ritam svojih

koraka. i nas dvoje smo

ga promenili i to nas

je zasmejalo

 

 

u

ritopeku

pored dunava

družio sam se sa

dve devojke koje

su satima pevale

južnoameričke pesme

u noći smo pričali o

kečua indijancima

i teroristkinjama. i

uopšte mnogo o

južnoj americi

nama se ponovo

činilo da smo mi

tamo rođeni

tamo negde

na andima

 

 

moj jezik je hotelski

_____

 

buljim u pljuvačku

pljunem pa buljim

lepota je opšte dobro

_____

 

 

na tom

jeziku vidim kako

sa trinaestogodišnjom

devojčicom mojom najboljom

drugaricom jednog junskog poslepodneva

stojim na peskovitoj dini a vetar je počeo da

duva i sve se smračilo a mi bili goli i željni kupanja

i ona imala lepe male grudi u koje sam sa nežnošću

gledao i rekao joj ljubice da li ti znaš koliko si lepa. a

ona je rekla da to nije važno i uhvatila me za ruku i mi

se sjurili niz pesak i skočili zajedno u vodu i počela je

da pada kiša. ubadala nas je po rukama i licu i cela

površina vode bila  je okupana sa mnogo kapi kiše

a voda je bila topla i mi smo se i u vodi držali za

ruke i nikada se nismo poljubili jer mi smo hteli

da budemo drugovi a drugovi se ne maze

nego čuvaju jedno drugo u ovom

neodgovarajućem svetu i ona

je zaista bila lepa i ja sam

rekao da ću je uvek

voleti

 

 

ona je

umrla mlada

nije imala ni devetnaest

godina i ja mislim o njoj kao

da je živa i sada kada je već

sedamnaest godina nema. ali

ja je ponekad sanjam. i ona

je živa. mislim zaista

je živa

 

 

ja sam budala

kao što vidiš slabo

crtam ove ruže. rekao mi

je u zimu 1980 duško rus. i

to je za mene bila izjava godine

i čitao sam isidoru sekulić jer voleo

sam da čitam žene koje su bile lepše

i pametnije od muškaraca. mada su

muškarci bili veće budale. što i nije

tako lako. i nije bilo problema što

su bili budale i voleli moć

nego što su bili

dosadni

 

 

osećao

sam se vraški

uznemiren. možda

su negde pobili mnogo

ptica ili su legalni radili neke

gadne ilegalne stvari. ili su glupi

naučnici još jednom morali da

proveravaju svoju pamet u dokazima

njima nije bilo dovoljno kao pametnim

ljudima da smisle i zamisle sve u

svojoj glavi. ma jebo budale

reče ovčar oslonjen na

ovčarski štap

 

 

nosio

sam

dugački

kaput

teški i topli

stari i iskrzani

smrdljivi i isflekani

ujakov iberciger kaput

bio je jako težak i jako

topao. bio je iskrzan i

bio je smrdljiv. bio je

star i bio je siv. bio

je propao i još ko

nov za nošenje

bio je gotovo

čudo u

ničemu

 

 

i onda sam

otišao i stopirao po

vojvodini. i vojvodina je

bila široka i ravna i na njoj

je bilo proleće a vrbe su se

zelenile pored bara. ja nisam

želeo da budem samo ja. želeo

sam da budem i neko drugi. po

mogućnosti svi drugi. i nisam

znao kako da to budem. i onda

mi se učinilo da se to postiže na

način na koji je rekao stolar

svaki muškarac želi da

stavi svakoj ženi

dao bog

 

 

kupao sam se

noću u dunavu i bio

sam u dunavu mali i plašio

sam se i trebala mi je muzika. i

otišao sam u piran da u moru ponovo

ostavim svoje strahove a kiša je padala

po šatoru i ja sam se pitao kako tapiri vode

ljubav i ponovo sam za novac razvlačio dugački

metalni metar i zabijao kočiće u tvrdu dolmu

a posle posla smo pili pivo i gledali u dunav

kako svetluca kod mačkovog spruda i ulazio

sam u mračne memljive podrume i čistio

ih a u banatu u jednoj praznoj kući

čitao pesnike

 

 

sve je

to bilo u

godini u kojoj

je rokenrol živeo

svojih 25 godina

ja sam bio od

njega stariji

šest

godina

 

 

te jeseni na

ulicama pod lipama

prijateljica mi je pričala

kako su u njenom selu mađari

ubijali srbe a posle im se srbi istom

merom osvetili i kako su tu u njenom

selu ali i u užoj i široj okolini tukli i

zatvarali seljake i mi iako smo

dugo pričali ništa nismo

razumeli

_____

 

samo

će lenja

mašta pored

ovoliko ljudi biti

zainteresovana

za ljude

_____

 

 

i

 

 

u

zrenjaninu

na jednom uglu

kažem odjednom

i bez razloga

 

ovaj

ugao je

bog

 

i

tako

je bog

ušao u

mene

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

4. februar 2024.

27456. dan mog života

 

 

krenuli

 

 

nisam znao

kako da dođem

do prava na život

bilo je užasno to

telo i ta pamet. ta

životinjska vrsta

kojoj sam

pripadao

_____

 

nedelja

ćelavi odlazimo na

umivanje nedelja je. božiji

dan. ćelavi smo i krivi a ipak

se umivamo. osećam leđa kako

vise na meni. nosim ih nogama

koje malo hodaju

_____

 

 

i opet su me

pozvali i ja sam otišao

po drugi put u vojsku. otišao

sam po kiši i zagreb je bio kišovit i

prijatelj nije došao i meni je ostalo da

zapišem ono sam kad prikupljaš kišnu

sipljivu tugu. opet sam bio u nevinom bratstvu

vojska mladih nezaštićenih izgubljenih dečaka koje su

učili da napadaju ubijaju i da se brane. dali su im oružje

i rekli vi ste rođeni da ginete i to vam je sveta dužnost. i 

ja nisam mogao da shvatim taj nauk otaca tu potrebu za

poništavanjem kojom će se stvoriti smisao življenja. uvek

sam mislio da je za život potrebno da se živi i da je za život

potrebno učiti živeti a ne umirati. umiranje je mislio sam

potrebno za smrt a ne za život. to mi se nekako činilo

normalnim. ali dobro. dečaci i mladići su bili lepi i sjajni

mada su svi dečaci i lepi i sjajni. i oni dečaci koji su

ovim dečacima bili neprijatelji kao što su i onim

dečacima ovi dečaci bili neprijatelji jer svi njihovi

i svi naši i svi neprijatelji njihovih dečaka i svi

neprijatelji naših dečaka bili su lepi. i svi

su mislio sam rođeni da žive. ali dobro

bili su zaista sjajni i bili su izgubljeni

i hteli su da isplivaju po svaku

cenu jer tako su ih učili

postajali su muškarci

ratnici

 

 

ujutru

su izlazili iz

svojih velikih soba

na kasarnski krug i sve bi

zamirisalo od njihove mlade

muškosti koja se skupljala u

njihovim ugrejanim mošnicama

u očima su im bile ženke a na

usnama njihove devojke. odsustvo

njihovih devojaka. u ustima su im

visile cigare zbog kojih su jako

kašljali i pljuvali po kasarnskom

betonu. te žuto zelene šlajmove

niko nije skupljao nego su se

tako tu sušili i nestajali

kao i svaka mladost

koja je već

otpisana

_____

 

ujutru mokraćni

smrad. gust kao

marmelada. udara

u nozdrve i pecka u

očima. muškarci su

rođeni za zatvor

_____

 

 

leto je

i ovde u

hrvatskoj i ovde

u kasarnama. u sobi

pijani desetar maltretira

vojsku. adresiram pisma

nepismenim vojnicima pa ih

ukrašavam da bi njihove poruke

bile gorke i slatke. kopamo rovove

za stojeći stav pijemo pivo i jedemo

mnogo napolitanki. najbolji među

nama su bili budalaši jer su nas

stalno zasmejavali i mi nismo ni

znali koliko su nas oni vadili iz

naših dubokih bunara u koje

smo se strmoglavljivali 

čim bi smo ostali na

trenutak sami

 

 

na

poligonu

je padala kiša

baš onako kako

je trebalo. mnogo

i neprestano i

padala je i bila

je neprestana

i blata nije

falilo za

obuku

 

 

mi smo

bili u prvom

planu u drugom

planu su bili pacovi koji

su mokri pretrčavali od

barice do barice. a u nekom

jedanaestom planu ali u drugoj

kategoriji pejsaža devojke su plesale

rokernol. setio sam se šta mi je u zatvoru

rekao krupni zatvoreni bivši pop pogledaj

nekad malo bolje u ptice dok lete na nebu ili

dok prelećeu reku i razumećeš u kakvom

si dupetu oh čoveče rođen. i ne da si

rođen nego ćeš u tom dupetu i živeti

i u blatu nas je spasavala rakija i

budalaši. pogotovo budalaši. i

pogotovo rakija i pogotovo

budalaši. i nije tada

bilo problema ni

u dupetu

 

 

mladi vojnik

miodrag roganović

mi je pričao o svojim konjima

sa kojima je izvlačio drva iz šume

konji su se zvali dorat i mrkov. ali

roganović je tugovao za brnjašom. na

brnjaša je palo drvo i ubilo ga. kaže da je

to bilo strašno videti. konj je osetio da drvo

pada ali je bio vezan i nije mogao da pobegne

nego se propeo na zadnje noge i tako uspravno

sačekao teške bukove grane. kaže da je brnjaša

probio šiljak kroz stomak i da on nije mogao da

ga gleda mrtvog. i kaže da su brnjašu oči

ostale otvorene i da se njemu činilo

kao da ga konj gleda sa

osmehom

 

 

tu u sobi 

sa desetak vojnika

ja nastavljam da živim

svoj život po zatvorenim

muškim društvima. i sanjam

noću onu koja je navlačila

svoje crne najlon čarape dok

se moje studentsko telo

izležavalo u sebi

 

 

vojnik

rade mališić

je onaj vojnik pored

čijeg sam imena zapisao

simpatija svih stvari

 

 

mališić priča

kako nema roditelje

jer su ga oni ostavili u

kartonskoj kutiji pred vratima

jedne stare kuće i kaže moja majka

je zapravo kartonska kutija i zato ja

kada me neko priupita kako ti se zovu

roditelji kažem majka mi se zove

kartonska kutija a otac asfalt

rade je lep ali i već jako star

kao da se sa dvadeset

sprema da umre

 

izdrži

rade mališiću

_____

 

život je onoliko koliko možeš da izdržiš

_____

 

 

i žena kaže:

ne morem nič reći

 

 

i više

nisam jeo

na vojničkom

kazanu nego sam

klonfao tepihе da bih

jeo. i dok bih pičio po

tepihu bio sam veseo

jer mi je krv procurila

na zglobovima prstiju

a na krv je padala

fina prašina sa

kojom bih ja

odlazio sve

dalje i

dalje

 

 

i prašnjav

bih skočio u dunav i

održavao se na površini

vode gledajući unazad kako

preko lukova na mostu veliko

sunce zapada na zapad. sunce je

zapadalo a ja sam plivao po tihoj

površini reke na koju su sletale

munjevite plave laste hvatajući

komarce u letu. i tada sam znao

ništa nije dostojno kupanja

ništa osim novog

kupanja

 

 

verovao sam

u nestale tekstove

u zabranjene i izgorele

knjige. verovao sam u

pretučene i nestale građane

verovao sam da mastilo neće

izbledeti. verovao sam u reku iza

okuke u planinu iza planine. da li

je tebe neko gadno nanervirао u

životu pita me pijani bivši dizač

tegova koga je neko takođe

gadno nanervirао

u životu

 

 

i onda je opet

kao i pre dvadeset

godina pala zvezda. kada

zvezde padaju neko umire. kao

pre dvadeset godina moj otac

video sam tek probuđen jednog

jutra iz autobusa negde kod šida

dok smo se vraćali sa mora

zvezda je zasijala i brzo pala

uveče sam saznao da se

otac ubio tog jutra

 

 

od

onda je

prošlo dvadeset

godina i ja sam za to

vreme rastao po svim

pravilima odrastanja. od

svih pravila sam najviše

voleo ono koje mi niko nije

rekao ako hoću nešto da

kažem treba tada da

govorim sporo i

još sporije

mucam

 

 

jedno od umrlih

u kasnom letu bila

je i stara baka koja je

toliko mnogo hvalila srbe

i sve srpsko da je svima

koji su je slušali samo

zgadila to srpstvo

 

 

kiša je

padala u

ljubljani a ja nisam

mogao da ustanem iz

kreveta od jakih bolova u

leđima. od bolova od kojih je

bolovao i bunjuel koji je biće

zbog te vlage u kostima rekao

kiše stvaraju velike narode

 

možda je zbog tih

bolova u leđima oštrih i

iznenadnih tako oštro rezao

svoje priče. sve je u tim pričama

bila sloboda i sloboda da boli

kao i fantomi u krstima koji

su boleli kako su hteli

 

 

pesma o

luisu bunjuelu beskaputašu

 

rekao je

dostojanstvo vidim

samo u ništavnosti

 

rekao je

živeo zaborav

 

rekao je

užas pred razumljivim

 

rekao je

od tada prihvatam

sve i govorim sebi dobro

spavam sa svojom majkom

pa šta. i skoro odmah me slika

zločina i incesta napušta

prognana mojom

ravnodušnošću

 

rekao je

ponavljajući reči

euhemija d'orsa

sve što nije

tradicija

plagijat

je

 

rekao je

kiša stvara

velike narode

 

 

te jeseni sam

video kako je bršljen

ubio jedan orah. iste te

jeseni sam na autobuskoj

stanici u novom sadu video

jedan nos na ženi. jedan koščati

veliki nos. bio je lep kao svi veliki

nosevi. propustio sam svoj

autobus i otputovao

za njim

 

 

počele su

novembarske kiše

brali smo kukuruz. prijatelj

tvrdi kako je izdajstvo u osnovi

svakog stvaranja. igramo fudbal

po kiši. kod ovčara nožem sečemo

ovčije kiselo mleko. idemo u bioskop

i pomislim kako je život ipak velika

stvar ali prijatelj nije tako mislio nego

je najvećom brzinom usmerio auto

u crkvu i ubio se. ja sam posle

godinama nosio njegove

preostale košulje

 

 

a kada mi je

kasnije neko dao

dugačke gaće za spavanje

u kojima je bilo toplije spavati

ja sam im se radovao kao dete i

osetio sam da sam na pravom

putu kada se još radujem

dugačkim gaćama

_____

 

mogao bih se baviti

realizmom ali u njemu nema

dovoljno realnog. prija poniženost

konačno si definisan. nema dilema

nema izbora.konačno nesloboda

sve je jasno kao palica

_____

 

 

padala je kiša

i pričali smo o dimitriju

mitrinoviću. pričali smo o

zemlji i o umetnosti i pitali se

ako smo pravi kako da nismo u

zatvoru. i pili jaku domaću lozovаču

a noću gledali osvetljenim izlozima alate

i knjige. restrikcija struje po izlozima ulicama

i stanovima počela je tek sledeće godine. još

kasnije je došlo do restrikcije vode i hrane ali

tada su ljudi počeli da oboljevaju od strahova ali

to je sasvim neka druga priča i ja se vraćam na

neki stari novi rokenrol. skakali smo po celu

noć a ujutru bismo išli da kupimo novine i

kifle. i gledali smo kako zaposleni žure

na posao a iz usta im izlazi dim-para

nismo mogli raspoznati. tek bili su

toliko naduvani obavezama

da više nisu mogli da

se spuste

 

 

i

 

 

bio

sam veseo jer

mi je krv procurila

na zglobovima prstiju

a na krv je padala fina

prašina sa kojom bih

ja odlazio sve 

dalje i dalje

sve 

dalje

i

dalje

u

beskraj

u

samo

srce

i

um

boga

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

3. februar 2025.

27455. dan mog života

 

 

krećemo

 

 

učio sam da mislim

na način prirode i način mističara

a to je značilo da nije bilo posredovanja

nego obožavanja. da nije bilo znanja nego

ne-znanja. da nije bilo razloga da ponekad

noć ne provedem u nečijoj mokraći i strpljivo

do jutra sačekam da dođe po mene moj put

da krenem po njemu i da na ravnom delu

hodam ravno a da se na klizavom

delu okliznem

 

 

novi sad je fin grad

nedeljom je prazan i obično je

tada padala neka sitna kiša. i ja sam

obično za ručak jeo običan hleb i obično ništa

više. i onda bih obično izlazio u grad da po kiši

gledam usamljene kako usporeni lutaju gradom

bili su obučeni i vukli se su praznim ulicama čineći

da ulice budu još praznije jer oni su bili prazni i ja

sam bio prazan i ja sam bio sa njima. kako smo se

ludo zabavljali izbegavajući da pogledamo jedni u

druge jer niko nije mislio za sebe da je prazan a

svako je mislio za ostale da su prazni i tu među

praznima svako je mislio da je neko a u

stvari je bio niko i ja sam to znao i 

bio sam ništa. usamljeni

miroslav janišta

 

 

počinjala je jesen i osećao 

sam da je ćutanje velika akcija

 

 

23. septembra 1977 vratio sam se kući i seo na krevet

 

 

živeo sam

na popovici u

fruškoj gori. noću je

vetar jako duvao i udarao

u drvene iskidane šalukatre

kada tako duva po celu noć

skoro si siguran da ga

razumeš zašto toliko

duva kad duva

 

 

tu sam crtao jedno

brdo i video sam u njemu jednu

pticu. noću bih odlazio i krao grožđe. po

danu sam skupljao opale orahe. najeo bih

se grožđa i oraha i napešačio bih se dok se

ne bih zasitio jer u kući nije bilo ničega a

na zemlji je ponekad bilo i suviše

 

 

tu na popovici

saznao sam da su

poubijani gudrun enslin i

andreas bader. i ja sam trčao

po šumskim stazama gledajući u

crveno lišće. i trčao sam po tom lišću i

nisam mogao da ga se nagledam i nisam

mogao da shvatim zar su oni morali biti

ubijeni i zar moraju da umiru najbolji. i gledao

sam u lišće i mislio na njihovu smrt i opet sam

zavoleo ponavljanje. jeseni su se ponavljale. dani

su se ponavljali. more se ponavljalo. lepota se

ponavljala i ponavljanje je ponavljalo. i ja sam

trčao i ponavljao i ponavljao se i ostavljao

svoje stope po šumskim stazama. i

jeo mnogo crvenih jabuka

za gudrun i badera

 

 

negde sam zapisao

što bliže leptiru leptir dalje od tebe

kako i ne bi kada smo leptire skupljali i

od njih pravili kolekcije. a ja bih dao sve

muzeje sveta i sve pisce koji su skupljali

leptire za jednog živog leptira

 

 

putovao sam u beograd

putovao sam u zrenjanin. bio

na fruškoj. ukrali mi bicikl. otpešačio

kanalima do pivnica a na dolmi se derao i

komponovao deranje a kasno novembarsko

sunce mi prljilo lice. zasukao sam rukave

da se i po rukama družim sa

novembrom

 

 

dolazili su hladni dani

i ja sam išao na predavanje

o kafki i pio dosta kafe. oraha

više nije bilo ni grožđa i uskoro

će pasti sneg koji po redu

prvi sneg

 

 

drugi pomreše

ali to se u prošlosti

zbi jer to je doba

(svako to zna)

najpogodnije za smrt

je li moguće da

ja podanik jakuba

almanasura moram

umreti kao što su

ruže i aristotel

morali umreti

 

 

borhesove

sam pesme čitao

u vozu za beograd. u

beogradu sam se napio sa

prijateljem koji je tri godine odležao

u zatvoru. vredelo je napiti se sa prijateljem

u čije sam lice mogao gledati. dugo se nisam

otreznio jer smo uz piće pušili i jake cigare

nisam se istreznio ni u autobusu koji je bio

prepun debelih žena u crnini. kada sam

izašao iz autobusa zamirisala je srbija

i ja sam upao u nabujali potok

jebem ti potok viknuo sam

zapravo meni je bilo

stalo do njega

 

 

davao sam krv

ali krvi je ipak bilo

nije bilo dovoljno slobode

možda ona nikome

nije trebala

 

 

a kako se

sloboda proizvodila

nije bilo recepata. postojao je jedan

klasičan da za slobodu pogineš. ostali su

bili skriveni u nekim pametnim knjigama u nečijim

rukama koje su sa zadovoljstvom pridržavale cigarete u

ustima. slobode je bilo u nijansama svetlosti po predmetima

slobode je bilo u klozetima prepunim govana. slobode je bilo 

u belim zubima nitkova. slobode je bilo u večernjim ritmovima 

i predvečerjima ritova gde su komarci i žabe bile dominantne

pojave. slobode je bilo iza kukavičkih reči koje su izgovorene u

želji da se ostane u naviknutom. jer ljudi su znali da može biti i

gore. i hteli su da sačuvaju makar neslobodu. nekakav komfor

za svoja tela jer su im samo tela i ostala. i jednog jutra je došla

mala žena u moj krevet i bilo je lepo i ja sam poslušao malu

ženu i dugo sam je ljubio a mala je žena ljubila mene i

posle sam dugo ćutao iako sam želeo da ćutim

mnogo duže. i došlo je opet proleće i okrečio

sam moju šumsku kuću i ona se

zabelela na jakom suncu i sve

mi je blještalo pred

očima

 

 

posle smo na

proletnjem suncu pili

vruću rakiju i slušali leonarda

koena. pevao je preko slabih

zvučnika i bio mi je bliži nego

glasovi koje sam slušao

ovde među šajkačama

i čačanskim

šljivama

 

 

posle sam slušao lu rida

pati smit džo vilijamsa i bruka

bentona. bilo je uživanje slušati svoje

zemljake. i došao je pank. radovalo me

je kako je opalio po svemu. a dobro su opalili

bio je to laki zvuk. laki brzi ponavljajući zvuk baš

onakav kakav nam je trebao. bilo je tu mnogo

muzike a mnogi su govorili ali tu nema muzike i

ja sam prvi put video kako su ljudi brzo ostarili

i razumeo sam zašto treba živeti samo do

tridesete. oni više nisu mogli ništa da

prime u sebe. ostalo im je da truju

mladost svoje dece svojom

prošlom mladošću

 

 

onda je došla jedna

drugačija žena. kupila je cigarete

i sok i otišli smo u moju kuću u šumi. voleli

smo se tri dana i tri noći. soka je bilo dosta i ona

je bila pevačica. i njene podatnosti je bilo dosta i

mojih usana za njenom podatnošću je bilo dosta i ona

me je celu noć pokrivala i ja sam je ceo dan ljubio među

noge. jezikom i zubima bio sam svuda po njoj i ušao bih

svuda gde sam stigao. i ja sam je ljubio po njenoj šljivi i

to me je odmaralo i mazio sam je i to me je odmaralo i

pričao sam joj i to me je odmaralo i držao sam je za

ruku i to me je odmaralo i ona me je ljubila i to ju je

odmaralo i grila me je i to ju je odmaralo i bilo ju je

i to ju je odmaralo. i sve smo to dugo i sporo

radili jer mi smo bili umorni. jako umorni

ja robijaš i ona pevačica

 

 

popili smo sve

sokove koji su trebali

našim oznojanim i isušenim

telima i cigara više nije bilo. popušili

smo ih u milovanjima i razgovorima. i mi

smo se rastali. videćemo se još jedne noći

kroz godinu dana. iznenada. i onda smo se voleli

po travi goli na šumskom proplanku sa puno rose i

komaraca i dok je svanjivalo mi smo bili na staroj trešnji

i goli na drvetu jeli slatke vrušteve. kada je sunce počelo

da izlazi ona me je odvezla dole u grad. kupila mi je

burek i poljubila. ostao sam na pločniku kod

miletićevog spomenika u centru novog

sada. bio sam umoran i polako

sam koračao. išao sam

da spavam

 

 

mnogo sam mislio na nju

iako je rekla da to ne radim

mnogo ću razgovarati sa njom i

često ću je tražiti u sebi a kada bih

je našao bilo mi je lakše i nisam mogao

da razumem kako joj je uspelo da mi za

tako kratko vreme da toliko topline i

nežnosti. i pitao sam se zar jedino

kurve imaju ljubavi u sebi

 

 

na nju sam mislio i

kada sam u beogradu pio vodu

iz prljave save da bi tako u sebi i sobom

čistio reku. tu u beogradu sam psovao i jako

sam psovao. zašto je toliko betona i asfalta bačeno

na zemlju. pa ova zemlja nam mora jebati majku

majku prostačku... hej koji nam je vikao sam

koji će magarac njakati za nas. koji će se

konji propinjati i u propinjanju rzati

koji će to mravi u betonu

graditi svoje kuće

 

 

psovao sam

i rešio da ću uvek

psovati jer u psovkama

je jedino još ostalo

molitve

 

 

i

 

 

i ja

sam to

znao i bio

sam ništa

usamljeni

miroslav

janišta

 

 

i

 

 

miroslave

janišta hvala

ti na tvom

životu

 

životu

pesmi

 

 

i

 

 

miroslave

janišta hvala ti

za tvoj život koji je i

sam postao pesma 

o filmu životu koji

se borio da živi

sam život

 

 

i

 

 

miroslave

janišta ti si jedini

bio dostojan onoga

koji se u zatvoru

zvao 9094

 

 

i

 

 

miroslave

janišta da nije bilo

tebe ni miroslav

mandić ne bi

postao

bo

mi

bomimabo

ma

bo

a

bo

mi

bomimabo

ma

bo

 

bog

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

1. februar 2025.

27453. dan mog života

 

 

krećemo

krećemo

 

 

postoje veoma

zli ljudi. i ja ih se plašim i

zato još glasnije vičem da

volim vodene konjice

 

 

na ulicama u

zrenjaninu vidim u

blizini nove autobuske stanice

devojčicu koju su ljudi napili i ona

naslonjena na crveni plastični kiosk prevrnula

oči i besvesna ne-gleda u nebo. malo dalje vidim

kako stidljivi bubuljičavi plavi dečak pokazuje svojoj

majci mesta na kojima on ovde živi za vreme školovanja

sa ponosom pokazuje mesta na kojima je on ostavio

takvu količinu stida iz sebe da mene zaboli celo

telo od njegovog drhtavog hoda kojim se

njegova majka ponosi i ja mislim

dokle

 

 

glad je velika. misli 

se samo onako kako se

jedanput pomislilo

 

 

i mi smo pričali

celu noć. kada je ujutru

ustala sa stolice na stolici je

bilo puno krvi jer nije primetila kako

je dok smo se radovali razumevanjima

dobila svoju obilnu menstruaciju. i ja sam

te zime u njenom malom stanu prvi put osetio

stvarnu prijatnost ženskog sveta. video sam

kako je sve čisto i kako su tanjiri i kašike čisti 

i sve je uvek bilo čisto i mirisalo. i jeli smo 

lepo i ja sam se ubrzo uplašio i izgubio 

u tim mirisima. bio sam u opasnosti

kao pišta

 

 

i ja sam otišao

a prijatelj je rekao

reka je divna stvar

i sišao sam sa puta

i nastavio da hodam

po uskim stazama

jer je tamo bilo

više mesta

 

 

bio sam tužan

jer niko nije video ko je

u meni. u meni je bilo ja. znao

sam da su to osećali osetljivi. možda

njih nije bilo među ljudima ali ih je bilo

među pčelama. insektima. travi i drveću

i ja sam sanjao o jednoj knjizi od koje će

ptice sa većim zadovoljstvom leteti. mene

je interesovalo sve ono što je činilo da

ostrva žive u predstojećem

rasporedu ostrva

 

 

jednog dana sam

pokušao da izbrojim svoja

različita stanja u toku jednog

prepodneva. skoncentrisao sam se i

brojao ih. mislim da ih je bilo oko tri stotine

uplašio sam se od mogućnosti jer to je značilo

da sam ja neka sto na stoti egzistencija. to jest

postojanje ništavila. to jest seo sam na

stolicu i mislio sam kako je

lepa ova stolica

 

 

i zbog svega toga

i ostalog o čemu ne govorim

zapravo uporno ne govorim ja sam

jako lepo razumeo poruku stavi ponegde

zelenu ili tirkizno plavu. razumeo sam je

tako da samo ponegde dodirnem

a da ostalo ostavim tamo

gde i jeste

 

 

zaista mislio sam

kako reka može da ima kraj

pogotovo ako ostane u njenoj kosi

i onda celu noć u mome zagrljaju ona

miriše na nju. pogotovo leti uz

hladno mleko

 

 

kod kuće nema pisama

a poslata su. oni koji ne vole

zvezde trpaju nos u tuđa koverta. na

momente sam ceo u strahu i iz mene lije

znoj. kao da mi neko ulazi u glavu. zašto ne

smem da priznam da su moje misli u mojoj

glavi apsolutno moja stvar. zar samo zato

što je malo onih koji to priznaju

 

 

lagano počinje proleće

i zato razumem dekadenciju

ja siromaški i zatvorski sin

 

 

pojeo si

sve mlade

krompiriće a

ja te ipak

volim

 

 

i nema odavno

krompirića i nema

odavno nje ali je ostala

rečenica. i onda ti dani kada je

sve napor i kada se ljudi razilaze

a da se možda nisu nikad ni spojili ili

da su se spojili a da to nisu ni želeli. i

sada se razilaze iako to ne žele ali ne

mogu da zaustave ono što ih razdvaja

možda zato jer reka više ne miriše

u njihovim nozdrvama

 

 

banalnost je u sitničavoj neodlučnosti

kaže prijatelj

 

 

sve više volim prosjake

oni me oslobađaju strahova

i stida. oni mi otvaraju put ka

nezavisnosti i ja zato krenem

biciklom do tise i bacim u

nju flašu sa porukom

verujem jedino prosjacima

 

 

odem u sremsku mitrovicu. tu

je zatvor. u njemu sam nekad bio i

sada mogu da kažem pustite te ljude. i

namerno dok prolazim pored zatvora čitam

leonarda da vinčija. mislim on je pametniji i

večniji od ovih zidina. a on kaže ako danas ne

možeš da poveruješ u ono u šta juče nisi mogao

poverovati onda ne razumeš život. ako danas

ne možeš verovati u ono u šta si juče verovao

onda si najblaze rečeno loše ostario

 

 

na stolu kasnije vidim

dve ružine stabljike u prozirnoj

flaši kako mirno umiru u prozoru

i mislim kako reči mogu biti bogatije

no što su. a kažu da je jedan muškarac

pitao jednu ženu gde joj je nežnost a da

je ona rekla nemam je. počinjalo je leto

i ja sam posmatrao pesak. fiini pesak

koji dugo dugo. putuje. toliko dugo

a ipak. ne zaboravi. iako se

raspadne. da. je. on

ipak stena

 

 

tih dana sam rekao

uh blizu pa ode i bile su to

možda važne reči. bio je 16. juli

i ja sam živeo u fruškoj gori u šumi

kuća je bila stara i meni su usred

leta zeble i noge i leda

 

 

i tu u fruškoj gori

padala je kiša i to je

sigurno bilo važno

 

 

i onda smo putovali

crvenim folksvagenom na

more i u kolima celim putem

slušali smo mocartove koncerte

za flautu i klarinet. uživali smo u

pričanju iako na našim putevima

još nije bilo panka. u piranu smo

se kupali a prijatelj je vikao

banjarsi banjarsi

 

 

smejali smo se u vodi i

slano more nam je ulazilo u

usta i nije bilo problema jer se

kasetaš nije kvario i mocart je

pičio kao lud i bili smo

ludi i bio je lud

 

 

i u sloveniji je

kiša padala. padala

dobro i obilato i bilo ju je i bila

je. i padala je. a ja sam se dvoumio

da li je mlada ruža stari simbol ili

je ona samo mlada

crvena ruža

 

 

u fruškoj sam

gori i pušim i bole me

pluća i ja se razboljevam

i prestajem da pušim i

tako će biti često

 

 

na rudniku sam

hladovina ublažuje opaku

vrelinu. toplota je spržila travu

sve je tu i prisutno i osećam da postoji

neko ništa koje nije odsutno. i ja mogu da

zapišem ništa je materijalno. i polako se

penjem po jednoj blagoj uzbrdici i osećam

kako pripadam svemu što me okružuje. i

osetim se lepim i uopšte se osetim i

znam da sam dostojan ljubavi

koja me okružuje

 

 

i posle je počela

da pada kiša. neka jako

noćna kiša. i ja sam otvorio prozore

i vrata i šumilo je do posljednje daha. i

kiša se slivala niz travu i nas dvoje smo se

umotali u ćebe. samo bi ponekad sevnulo

i sve bi zatreperilo u svetlosti. i onda bi

odmah sve palo u tamu a kiša je lila

i lila. padala je i lila svu noć

 

 

tu na ovom brdu

prošle zime njoj sa kojom sada

slušam kišu dok smo stajali u snegu

raskopčao sam košulju i iz košulje su ispale

njene grudi i bile su bele kao i sneg. i nju i

grudi i sneg je obasjavao pun beli mesec

i ja sam je gledao i video kako se ona

čudi otkuda toliko grudi na

njenim golim grudima

 

 

i bilo je u nama

tuge i mi smo bili prijatelji

i kiša je lila i padala i padala

i lila lila i padala svu noć

 

 

onda bismo pred jutro

legli jer kiša nije prestajala a

ja sam pljunuo prste i ugasio sveću

i mislio sam kako je to gašenje sasvim

dovoljno za jedan roman. istorijski

čak. historijski baš

 

 

svi su pričali

da se ništa ne može

promeniti i da ništa ne

možeš uraditi sam. ne brini

burazeru svi smo mi ovce i nije

na nama da budemo magarci rekao

mi je jedan pijanac stručnjak u

brzom brojanju lišća na drveću

dok smo čekali 39 kod

autokomande

 

 

vratio sam se u vojvodinu

i video da priroda neprestano radi i

video sam puni žuti mesec nad ravnicom a

okolo je sve bilo plavo. i nisam čuvao tu lepotu

nego sam je izdao i neprijateljima i celom svetu i

nisam mogao da razumem zašto bi ovu rečenicu

i ovu lepotu trebalo čuvati i braniti. kad je baš

nju trebalo svima davati u neograničenim

količinama jer bila je toliko lepa da 

se nije mogla potrošiti

 

 

išao sam u

zrenjanin da se ne

volim i da se ne razumem

nisam bio siguran da sve to

razumem ali sam osećao da će

biti tako i bilo je tako i mi se nismo

voleli i ja sam sve to razumeo. ali

sam ugledao jedan ljubičasti

zrak u hodniku i to mi je

bilo dovoljno

 

 

vreme je trčalo i

ja sam sve više voleo

siromaštvo i pljusnula je kiša

po peskovitoj obali dunava. mi smo

otrčali pod topole i zagrlili se jako i ona

me je uzela na sebe. i bili smo mokri na

mokrom pesku i bilo je razloga da zadovoljimo

ono što smo već tri godine odlagali. posle je

ona vozila preko mosta. kiša je očistila vazduh

i sve se videlo kao na dlanu. ja sam na

mostu gledao prema okuci na

dunavu i mislio

stav = lepo je iz stava

 

 

prijatelj mi je pričao

na terasi kuće u fruškoj gori

gde sam stanovao kako svaku priču

drži nešto posebno drugačije nego u nekoj

drugoj priči i meni su priče ličile na povijene tarabe 

i pomislio sam da napišem priču koja će ličiti na drvenu

tarabu kao baba marinu. da se vidi da je to jedna taraba

ali da se vidi i svaka daska na tarabi i svaki ekser u tarabi

i sve škrabotine po tarabi i sve napukle i iskidane daske

na tarabi. da cela taraba bude iskrivljena i sklona padu

i koliko više sklona padanju  toliko sklonija i pričanju

a i nas dvojica smo pričali cele noći valjda što smo

i mi bili skloni padanju i pred jutro dunuo je blagi

vetar i doneo nam miris bresaka. i otišli

smo u krađu. nije bilo većih razloga

da to ne učinimo

 

 

i

 

 

način na

koji sam živeo

je bio i način na koji

sam pisao ne, ne verujem

da se ova rečenica ne čuje a

onda je baš taj način na koji

sam pisao uticao na to kako

živim a živeo sam kao

da me nema a ko

da sam sve 

 

 

i

 

 

sada osećam

da su te moje pustinjske

godine i nekoliko godina posle

pustinjskih godina bile studije do

poništenja. studije bekorisnosti i

studije nevažnosti i to ko glavnih

pedmeta u svetom ne-znanju i

čednosti ne-nasilja ka kojima

sam krenuo posle izlaska

iz zatvora

 

 

i

 

 

meni je

bilo samo se

prepustiti dobroti

i podati se lepoti

a sve ostalo su

već činile i

dobrota

i

lepota

 

 

i

 

 

bilo je

nepodnošljivo

teško biti ali je od

nepodnošljivo teškog

bilo još mnogo više

uzbudljivo samo biti 

samo biti ono

ko sam

 

 

i

 

 

bivajući

samo ko sam

sve sam više bivao

bog iako ja to tada

još nisam tako

osećao

 

 

i

 

 

bilo mi

je još biti

biti i pevati

pevati

i

stvarati

 

 

i

 

 

bilo mi je

od bolne vere

ne, ne verujem da

se ova rečenica ne čuje

koju sam doživeo u zatvoru

sad van zatvora stvoriti i pevati

jedan roman a više jednu božiju

bluzčinu i pankčinu. jednu nežnu

uspavanku ne, ne verujem

da se ova rečenica

ne čuje

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

31. januar 2025.

27452. dan mog života

 

 

krenimo

krećemo

 

 

kada nisam imao

ni dinara ni jednog jedinog

jebenog dinara i kada nije bilo ni

mogućnosti da ga zaradim i kada sam

bio izložen strahovima umiranja od gladi

i kada sam već počinjao da mirujem da se

ne bih kretanjem istrošio neko bi kucnuo

na prozor i rekao mi doneli su mi tri

tone uglja da li hoćeš

da ih uneseš

 

 

tada bih osetio

da me neko čuva

neki izmišljeni prijatelj

moj drug-čuvar zvao

sam ga ekonomija

 

 

i došla bi žena i rekla

juče je padala kiša i zemlja

iz saksija je isprskala prozore

da li bi došao da mi ih opereš

 

i došao bi čovek i rekao mi

moram da putujem u zagreb

da li hoćeš sa mnom da voziš

 

i došao je moj prijatelj i mi smo išli

da švercujemo preko granice. švercovali 

smo svilene marame i tople pojaseve za

leđa. i došlo je leto i leto je bilo ekonomija

a na pijacama je ostajalo sve ono što

mi je bilo potrebno da bih živeo

 

 

i bolela me

je ta jebena duša

i stare cipele su mi

jako smrdele. bio

sam sam

 

 

družio sam

se sa napuklim asfaltom

koga je stari platan uostalom s

pravom iskrivio i izlomio. družio sam

se sa debelim šrafom u betonu za koji

niko više nije znao zašto je na tom

mestu u betonu zabetoniran

 

 

i koliko sam se

manje družio sa ljudima

toliko sam više bio sa ekserima

i raznim flašama. sa raznim mislima

o broju mehurića u kiseloj vodi sa

pitanjima da li i nokti vole nežnost

i dilema da li se maštom može

nadoknaditi sve ostalo

_____

 

gde su da su

nokti rastu pa rastu

_____

 

 

skupljao sam po

samouslugama papire

zaostale u korpama i kod kuće

bih ih izgužvao i upotrebljavao

umesto toalet papira. mislio sam

dobar sam posao napravio za

dobru zabavu

 

 

nisam pio ali

da jesam dobro bih

cugao. nisam duvao ali

da jesam dobro bih duvao

ovako ostajali su mi sunčevi

zalasci i pitanje kako to da su

oni tako lepi a da je njihovo

prikazivanje tako ružno

tupio sam uglove

 

 

zavoleo sam

poklopce za kanalizaciju

i vodovod. nisam se napijao

ni fiksao ali moje ludilo zbog

toga nije bilo ništa manje

naprotiv. tupio sam uglove

izučavao luk

 

 

bio sam slobodan

i izgubljen. zavlačio sam

prste u mekano telo dobrote

insistirao sam na tome iako

nisam znao zašto. ali tako

je bilo i ja to kažem

 

 

milica je bila mlada

i razorna ali mi se davala

nikad joj nije bilo dosta. kao ni

meni. sve je išlo samo od sebe

a kada je plakala i povraćala od

jakog alkohola ja sam znao

da je društvo uzrok

zločina

 

 

stvari su bile

izoštrene i sklone padu

trebalo je iznositi na svojim

leđima đubre iz samog sebe

bio sam ga prepun i ono mi je

paralo lice. šta je činilo tu

grozotu kada je prljavština

bila samo najmanji

deo mene

 

 

23. maja 1976. video sam jorgovan

 

 

u sloveniji je jednu

devojčicu boleo zub a jedna

amerikanka je plakala kada me

je videla jer sam joj ličio na brata

poginulog u vijetnamu. ona me je posle

pitala zašto se ovde ljudi malo smeju i zašto

su tako prljavi i lenji. ja joj kažem da ljudi ovde

misle da se puno smeju da su čisti i da su vredni

i kažem joj da se ovde još živi na plemenski način 

i da ljudi nemaju predstavu o vremenu u kome

žive da su prilično glupi i netalentovani i da

zbog toga misle kako su pametni i

talentovani i da istina nije nikako

negde na sredini nego ju je

odneo vetar

 

 

i ja mislim neka

svako misli ono što hoće

a ja odoh da gledam koze

jer kažu da koza ima bistru

pamet pa bih mogao od

nje nešto i naučiti

 

 

uhvatim se za glavu

i sve iz nje stavim u džepove

ispraznim je da praznoglav prođem

kroz livadu sa cvećem jer mislim da ću

tada bolje osetiti mirise a da će me cvetno

raznovrsje više naučiti o svemu pa i o ostalom

a mislim da je prava politika ovde u samoći

na livadi među vlatima trave ovde gde

raste cveće zla. tamo to je

dosadno pozorište

 

 

devojčica i ja

ostajemo na livadi da

odspavamo pre nego se popnemo

na vrh brda. trava miriše i zaista lepiri lete

od cveta do cveta. na vrhu brda gledam kako

kiša dolinom iz italije dolazi ka nama. vidim kako iza

sebe ostavlja jedva primetni oblak prašine. približava

nam se i već osećam njen miris u nozdrvama. noću

sam sanjao kenebol ederlija. nisam ga slušao

samo sam sanjao njegovo ime. imena

su čuda i ona su mi dovoljna

 

 

izlazim iz autobusa

na ostrvu sam. malo mesto

nerezine. asfaltiran trg. jedem stari

sendvič osuši me skroz od grla do pete

leto je. pre pet sati na brodu miris mora. spavam

na palubi i mislim kako sam star. dvadeset sedam

godina teče kroz moje žile koje kao i krv kruže po celom

telu. sećam se sećam kako sam kao dete dolazio na

more sada već mnogo pamtim mogu da poredim. čitam u

novinama kako je poginuo jedan od braće alman iz grupe

alman braders bend. prekrižio sam ruke na grudima. glavu

sam stavio na mali zavežljaj. nogama stalno menjam

položaj jer kad se leži na tvrdom vrlo brzo zabole pete

miris mora. ležim a kroz mene piči jedna

od najvećih količina tuge koju

sam u životu popušio

 

 

smokve i velike

količine plave vode. izgoreo

sam na suncu dok sam premoren

spavao na toplom kamenju. pre nego

sam zaspao video sam ženu bez

grudnjaka. bilo je to ponižavajuće

za jednog bednika

 

 

šetam se noću tu

na ostrvu sa žanom francuskinjom

koja živi u jugoslaviji sa jednim varaždincem

uostalom kao i njena majka na barbadosu i njena

baka koja je živela na kubi. kaže da je njihova porodica

takva i da sve njihove žene odlaze da bi živele u drugim

narodima sa drugim ljudima da bi kaže kroz njih prošla

drugačija krv u kojoj će one ostaviti svoju. i ja je volim

celu tu noć iako smo rekli da se nećemo ni dodirnuti

da bi više bolelo i više se pamtilo

 

 

vraćam se kući

i znam da ću pamtiti

to je sve

 

 

tridesetog juna zapisujem

prošao je juni

 

 

gledam krišom

neka hladna metafizika

lutam bosnom. u banja luci

na stanici nije baš prijatno i ja

odlazim na periferiju a pederi se

i ne skrivaju dok se pederišu u

mračnom parku

 

 

spavam u azbestnim

cevima pored vrbasa. neudobno

je ali je noć i malo je opasno i zato je

toplo. nije mi potrebno da tražim svoje korene

znam da stvari počinju ovde (u ovim cevima)

i samo sada (u ovoj bezimenoj noći)

žulja majku mu

 

 

u jajcu buljim u

papirić iz školske sveske

na kocke i vidim na njemu moša

pijade kaže negde u šumi skicira pravila

za jedno novo društvo u kome ja posle

ležim na travi u parku. uzbudljivo je

kako uvek stvari nastaju iz malog i

nepredvidljivog. neprimećenog

 

 

ujutru kod

gornjeg šehera

izgubim džemper i okrećem

se u krug i brojim do deset

stanem i krenem u pravcu u

kojem sam stao. krenuo sam

za suncem kao i onaj dečak iz

najlepše knjige u mom životu

pozdravi nekog. kaže taj

dečak pogledao bih u

sunce i išao u

tom pravcu

 

 

ovakav kakav sam

ja sam sam. hteo bih i ovo

malo što je ostalo da pokidam

toliko mi je teško. i zamišljam da

odem i nestanem. možda bi u

nestanku savest postala plavlja a

crvene krave bi možda zavolele

i ostale boje neba

 

 

jesen je i prijatelj kaže

mislio sam da je život lepši

 

 

kod gospođe olge

tresem tepihe. radim to tri

sata i dobijem 60 dinara. kopam

baštu kod gospođe jele i dobijam 100

dinara. nema razloga da noćas ne gulim

zemlju. kako ću inače osetiti poniženje

poniženih i odbačenost odbačenih

koju i kroz kožu slutim

 

 

i samoća postaje

nežna pod prstima

 

 

u samoći su

sumnje velike. u

sumnjama su samoće

neminovne. a kiše su

svakako. i meseci

utrnuća

 

 

izolacija i novembar

slutim nezavisnost pisanog

jezika. i zato pišem svako veče

svako veče pišem o onome što

sam pisao prošlo veče. i tako

svako veče pišem o istom

 

 

i svako veče je

drugačije ali neprimetno

drugačije. i kako prolaze dani ja

pišem sve više o svemu i o bilo čemu

jer u svakom bilo čemu je reč o svakom

svemu. i više se o ničemu ne brinem jer

vidim da će sve doći na svoje jer

stvari su povezane i među

njima je simpatija

 

 

bio je trideseti novembar

išli smo da trčimo moj pas odin

(tako sam ga nazvao jer kada sam ga

prvi put video i dozivao da sa povređenom

nogom krene za mnom ja sam ga dozivao odi odi

odi i tako je postao odin) i jedan mali pas lutalica koji

se već treći dan odomaćio kod nas u ulici. zvao sam ga

pišta. pišta je uživao kada smo juče sve troje zajedno

trčali i krenuo je sa nama i danas. bio je radostan i u

radovanju se zaboravio. dok smo prelazili put udario ga

je auto. brzo je iskrvario. šofer se nije ni zaustavio

odin je njušio krv. ja sam ga zakopao u visokoj

travi pored puta. zar je on morao poginuti da

bi me opomenuo da povratka nema

da je lutanje večno. da nema

popuštanja. da je kuća

onog koji putuje

putovanje

samo

 

 

i

 

 

tada bih osetio

da me neko čuva. neki

izmišljeni prijatelj. moj drug

čuvar zvao sam ga ekonomija

bila je to fiktivna ekonomija koja

se preobrazila u ekonomiju

savesti a ekonomija savesti

u nekonomiju svesti

i savesti

 

 

i

 

 

tridesetog

juna zapisujem

prošao je juni i to

prošao je juni se 

preobrazilo u

opet juni

svake

godine

 

 

i

 

 

uzbudljivo je

kako uvek stvari

nastaju iz malog i

nepredvidljivog

neprimećenog

i to evo baš

i

sad

 

 

i

 

 

zar je on

morao poginuti

da bi me opomenuo

da povratka nema. da je

lutanje večno. da nema

popuštanja. da je kuća

onog koji putuje

putovanje

samo

slava

psu

pišti

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

31. januar 2025.

 

 

25934

na

reci

u

svitanju

dok

se

isparavaju

i

zelena

trava

i

sivo

plava

reka

06:58

 

 

25935

preokret

je

kad

se

oduševiš

onim

što

nisi

ni

razumeo

ni

voleo

 

 

25936

preobraženje

je

kad

postaneš

bilo

ko

a

pogotovo

neprijatelj

tvoj

jer

u

pupoljku

svih

bića

koji

sam

stvorio

i

posejao

svemirom

nema

neprijatelja

 

 

25937

ako

si

se

nekad

pitao

zašto

je

bog

pesma

koju

bog

ljudima

i

svim

bićima

peva

ko

priču

odgovor

ćeš

naći

u

svakoj

reči

 

 

25938

svaka

reč

muzikom

peva

svaku

reč

 

 

25939

bilo

jednom

je

pesma

kojom

počinje

svaka

priča

 

 

25940

jeste

sad

je

pesma

kojom

počinje

svaka

pesma

 

 

25941

ja

sam

je

pesma

kojom

sam

bog

 

 

25942

svakom

rečju

pesme

ljubav

sam

svakom

i

svim

bićima

 

 

25943

svakom

idejom

umetnosti

sloboda

sam

svakom

i

svim

bićima

 

 

25944

svakim

korakom

muzike

istina

sam

svakom

i

svim

bićima

 

 

25945

hodam

u

toplom

sunčanom

prolećnom

danu

usred

zime

 

 

25946

umetnost

ko

hodanje

je

poklonjenje

svačijem

podvigu

pogotovo

hodačkom

podvigu

jer

hodanje

je

muzika

jednostavnosti

 

 

25947

hodanje

ko

umetnost

je

divljenje

svačijem

bivanju

pogotovo

umetničkom

bivanju

jer

umetnost

je

jednostavnost

muzike

 

 

25948

ja

sam

pesma

podviga

i

podvig

pesme

 

 

25949

ja

sam

umetnost

podviga

i

podvig

umetnosti

 

 

25950

ja

sam

muzika

podviga

i

podvig

umetnosti

 

 

25951

strujim

 

jesam

 

pevam

 

stvaram

 

hodam

 

ljubim

 

vaskrsavam

 

pesmu

 

 

25952

strujim

 

jesam

 

pevam

 

stvaram

 

hodam

 

ljubim

 

vaskrsavam

 

umetnost

 

 

25953

strujim

 

jesam

 

pevam

 

stvaram

 

hodam

 

ljubim

 

vaskrsavam

 

muziku

 

 

25954

bo

mi

bomimabo

ma

bo

tvoja

ljubav

u

meni

moj

bog

u

tebi

 

 

 

 

 

 

 

30. januar 2025.

27451. dan mog života

 

 

krenimo

ukorak

u

 

 

promenio sam

gradilište. uspomene

su bile razorne. ove godine

ne cvetaju bagremi. otišli smo u

banat. tamo su duvali jaki vetrovi i

vrućina je tukla po ravnici. sve je treperilo

trčao sam da bih izbegao rojeve komaraca

po rukama licu i vratu a rekao sam da ih

neću više ubijati. zemlja je bila suva i tvrda

i prepuna tvrdoće u sebi. ptice su bile

uznemirene. pljuskovi su

bili neminovni

 

 

banat je

tajanstveno utočište

nekom starom ludilu. u praznini i

ravnici banata živela je tuga francuskih

robijaša koji su ovde nekada dovođeni da

u peščari grade prugu za bukurešt. robijaši

su tu poumirali i postali banaćani. pomešali

se sa rumunima ciganima i srbima koji

su lutali po ravnici bez svojih planina 

i mađarima koji su pucali bičevima

dok su na konjima

terali svinje

 

 

robijaši su

postali čobani i družili

se jedino sa malim nožem

koji je bio dovoljan da na jakom

suncu ili uz prozirnu dudovu

rakiju sevne smrt na

nečijem vratu

 

 

u banatu

je mnogo blata i

deca se golih dupeta

topaju po ulicama. kome jače

pukne zemljani top taj dobija od

ostalih po šaku blata. deca kao

da su znala da se ovde živi

od zemlje i umire u blatu

blatu u slavu

 

 

i pera je došao

sa mnom u banat

i dalje je bio najvredniji

radnik na gradilištu i opet

izdržljiv kao njegova čantra

za eksere. počeo sam da

volim te ljude ali sam

znao da ću uskoro

otići

 

 

u kuću od drveta

poljsku baraku napravljenu

da se u njoj radnici sklone od

hladnoće i kiše ulazi lep visok

nepismen i do-zla-boga vredan

čovek ulazi da pije vodu. gledam

ga. to je ranđel. hoda umornim

korakom. umorio se taj čovek

umornim gutljajima

pije vodu

 

 

bili smo

u banatu i

pljuskovi su bili

neminovni

 

 

ranđel je bio

nekvalifikovani lopataš

blag kao zasluženi odmor. radio

je uvek najvećom lopatom na gradilištu

lopatao je sporo ali je izbacivao najveće

gomile zemlje. imao je lepo široko i krupno

lice i puno bele kose na glavi. govorio mi je

vi iako sam mu mogao biti sin. on nikada

nije saznao da sam ga voleo i često sa

nežnošću gledao. mislio sam ako

bog postoj ovaj čovek je

božiji sin

 

 

bile su

velike i strašne

vrućine u banatu

i nevreme je odnelo

jednog popodneva

ranđela. ubio ga

je grom

 

 

video sam

po pljusku se vratio

po zaostalu lopatu i jako

je sevnulo i jako puklo i

ranđel je pao. zauvek

kažu da je tog dana i

u sečnju grom ubio

ženu i njeno

dete

 

 

ali sunce je

odmah sinulo

blato je bilo veliko

otpadalo je sa japanki

i upadalo u beton

niko nije na to

pazio

 

 

manojlo manić

mi se žali da mu

je čizma šuplja i da ne

može u rov sa vodom. ja

mu kažem da mora jer poso

je poso. evo ga danas nazebao

je i ne ljuti se nego me pita dokle

danas radimo a ja mu kažem

do pet do pet maniću. i onda

se okrenem i odem tamo

negde dalje da plačem

 

 

nekada je bilo

toliko puno da se

presipalo. presipalo

se u ništa jer je tamo

bilo mnogo mesta

i mi smo pevali

o dobro si se setila

kad si vatru palila

suva drva odozdo

a sirova odozgo

 

 

ne znam da

li sam u banatu

zavoleo prašinu ali

vidim da sam zapisao

o ružo čista prašino

 

 

o prašini

sam mnogo

mislio nekoliko

godina kasnije kada

sam živeo od nje udišući

je pri svakom udarcu prahera

o tepih. bilo je mnogo takvih

dana sa prašinom baš

kao što je i nje bilo

mnogo

 

 

i hodao sam pored

odvodnih kanala u koje

su uskakali žapci kada bi osetili 

da im prilazim. i hodao sam ravnim

nedoglednim prugama banatskim koje

su sporo odlazile prema lecu konaku boki

prema sečnju i đulavcu sve do temišvara. i

svi su govorili kako je sve kanale i sve nasipe

izgradila marija terezija ali ona za koju sam kao

dete mislio da je dobra vila jer je tako mnogo to je

izgradila marija terezija. tek sam kasnije saznao da

je marija terezija ubila i hiljade i hiljade mađara i

srba koji su pod obavezom lopatali i lopatali i

toliko su lopatali da to lopatanje neće više ni

politika ušutkati iako će stalno pokušavati

niti će do kraja zavaditi ove ljude da se

međusobno poubijaju i još jednom

pobiju. zaista me mržnja nije

privlačila. bila je dosadna

 

 

uvek sam želeo

da imam druga i zato

sam dao otkaz. a i tako je

bila zima i mi više nismo mogli da

kopamo. kanali su se zaledili i

banat se pretvorio u vetar

 

 

bila je zima

i ja sam otišao u

sloveniju. tamo su kućni

radnici radili i deca jela

pekmez od brusnica

uzbranih po letnjim

vrućinama

 

 

tu u sloveniji

sam shvatio da je

trebalo da ostanem sa

ženom koja mi se dala

pre polaska voza

u ljubljanu

 

 

kada sam se

vratio više je nisam

mogao naći. posle sam

se samo sećao kako mi je na

brzinu ispričala da je jedne zime

rodila u nemačkoj u nekom velikom

napuštenom mlinu na dan svetoga ilije

i da joj se sin zato zove ilija. ja sam se

čudio zašto je ona stalno dok smo posle

jebanja sedeli u restoranu čekajući

voz na mojim cigaretama

pisala 1+1 = 3

 

 

i stopirao sam

te zime po suvim putevima

izbelelim od mraza i soli. ušao bih

u auto i bilo je toplo i pevao je luj armstrong

i dok je toplota ulazila u mene mislio sam kako

je jedina revolucija u dvadesetom veku afirmacija

lepote crnih ljudi njihovih lica i tela njihove muzike

i njihovih šaka. gledao sam kroz šoferšajbnu u

put koji nam se davao i nestajao pod našim

točkovima. u daljini bih ponegde

ugledao male količine te

jebene radosti

 

 

mislio sam na

južnu ameriku. mislio

sam tamo sigurno nema

logike kad su boje na

njihovim pončoima tako

čiste i žestoke

 

 

i sve sam više

voleo da spavam dugo

ujutru jer su mi se tek u jutarnjim

snovima javljali vitgenštajn i godar

da nastave razgovor iz prethodnog jutra

voleo sam da ih slušam jer su razgovarali

pevajući a nisu znali da pevaju. ali nikada

nisam čuo pesama lepših od njihovih

 

 

teglio sam se

i zavetovao snegu

znao sam da dobro

govno dobro smrdi i

sve mi se činilo da

živiš onoliko

koliko hoćeš

 

 

sneg je bio beo

barem u mojim snovima

ja sam čitao kineske pesnike

i čudio se kako je u njihovim

pesmama jabuka toliko

jabuka iako nema

prideva

 

 

putovao sam u

zrenjanin i tamo smo se

svađali oko rudolfa štajnera 

i igrali smo šah i ja sam tvrdo

tvrdio da je ljubav mekana i da je

najbolje da o mesecu govore

vukovi jer oni najviše

laju na njega

 

 

mene je

interesovala psihologija

guštera i ja sam čitao danojlića i

stalno sam zamišljao kako treba 

putovati i putovati bez

cilja i bez mere

 

 

u zrenjaninu je

njen brat ubio dve žene

i ja sam se osećao kriv i nisam

znao zašto je još onda nisam dovoljno

voleo. zašto je moj život meni bio važniji od

njenog. zašto nisam sa njom i raznosio ugalj

da bi ona mogla da plaća podstanarsku sobicu

jer ona je bila lepa. sada znam da sam ja bez

svesti bio zagledan u njene noge na koje je ona

u rana jutra navlačila crne najlon čarape i žurila

iz moje sobe u koju se uvreče kradom uvukla

a ja ostajao da spavam u toplom krevetu kao

svaki praznoglavi student koji više pati

od svog tromog tela nego od bilo

čega drugog

 

 

i otišao sam

u srbiju i tamo se

pokrivao debelim ponjavama

pod kojima nije bilo zima iako je

kroz zidove duvao vetar i pitao

sam se kome da prodam

svoje telo

 

 

tu u srbiji zimi

pod snegom i leti među

šljivama osetio sam da ljudi

ne postoje. to me nije uplašilo

jer sam već osećao lepotu. bila je

svuda. bila je lepa i postojala je

bez ljudi. što je značilo da se bez

njih itekako može. lako može

tačno. potvrdio je

jedan jelen

 

 

opet će proleće

pošli smo da kopamo

glinu. ujutru je još bio mraz

gline je nestajalo pa smo je morali

tražiti u dubljim slojevima. prvo bismo

kopali običnu zemlju i izbacivali je a kada

bismo došli do gline jedan od nas bi je razbijao

krampom a drugi bi je onako raspadnutu krtu i

suvu ubacivao u kombi. kombi bi od tereta seo

na dupe i jedva bi se ispeo na put. ali majstoru

je trebalo mnogo gline u proleće jer su žene

sa prvim lepim danima presađivale cveće

u veće saksije a te veće saksije su

gutale glinu a ta glina je gutala

našu snagu. za novac

i cveće

 

 

na lončarevom

dvorištu smo prvo mešali

belu i crnu zemlju a zatim je

ulupali u veliku tortu koju smo

posle rezali na trupce i unosili ih u

radionicu. trupci su bili teški po tridesetak

kila i otkidali su leđa. u radionici smo ih mleli

pa sabijali o zemlju. pa mesili pa od njih

kidali komade i pravili lonce za saksije

znoj je lio sa nas i ja sam radio

po principu daj sada

dok umirem

 

 

od majstora sam

svakog dana dobio neki

mali novac koji je bio dovoljan

da zamišljam kako je i malom

novcu potrebno da bude neko i

nešto i ja sam se trudio da

taj novac i bude neko

 

 

dani su prolazili

mnogi od njih u mračnoj

lončarskoj radionici. bio sam

nezaštićen. i na momente je to

bolelo i plašilo me. ali je tako trebalo

da bude. ja sam tako želeo. mislio

sam da je prava stvar ne štititi

sebe. to mi se činilo kao uslov

da se bude sličan cveću

 

 

a mene je

zanimalo cveće

život po cveću. ne po

ljudima pogotovo ne po moćnim

ljudima. mene je privlačila slabost a

ne moć. malo a ne veliko. veverice i

vitki konji i traljave reči i zaludne misli 

i uprljani slonovi i april i bilo koji maj i

svaki juni i bilo koje crveno i svako

plavo i svi cvetovi i sve nijanse

u cvetanju

 

 

nisam imao novac

nisam imao posao. nisam

imao narod. nisam imao svoj

klub. nisam želeo da se definišem

nisam želeo naslednika. nisam želeo

misao o uzroku i posledici. i zato sam

izmislio izmišljeni novac. izmišljenu

ekonomiju. nepostojeću zaštitu

 

 

i zamišljeno je zaživelo

 

 

i

 

 

i

zamišljeno

živi i zamišlja

novo i još

nemišljeno

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

29. januar 2025.

27450. dan mog života

 

 

krenimo

dalje i samo

dalje

 

 

šta je bilo kasnije

 

 

nije me bilo

okretao sam se

a trava je rasla. vidljiva

kao i dani što su prolazili

tu negde među tim danima

bio sam i ja. znao sam to po

treperenju sunca u kafi koju

sam voleo da pijem. život se

nastavlja i neko viče život

 život. šta je život. život

nije ništa

 

 

ali to

ništa sam

ja

 

 

aranka je hodala

dugonoga sa jakim

grudima. hodala je po

mojoj glavi i dodirivala je

rukom kuće pored kojih je

prolazila a ja sam je čekao

pred vratima. ona nije

mogla znati da je u

meni praznina

 

 

imala je

veliki nos. nos

kakav je samo ona

mogla imati. a ja sam

voleo velike noseve i slikao

sam je golu zagledajući svaku

njenu dlačicu među nogama

ona je stalno ćutala a ja

sam sve više govorio

govorio sam kao

ludak

 

 

i jedne

noći nisam hteo

da živim bilo je to

pored nakrivljenog

belog bedema u

bačkoj palanci 

 

 

bila je letnja

noć. na stotinu metara

odatle dunav je mirno tekao

i ostao sam živ. i posle ću uvek

gledati dunav kako strpljivo

podnosi svoju strpljivost

jer on teče. i on teče

 

 

i koliko sam

više postajao ona

tako je brže dolazio

novembar u kome ću

ostati dva-tri sata u mestu

pošto je ona otišla. i ja sam

gledao u ugao iza kojeg je

ona zašla i više je nisam

video iza ugla su dolazili

neki drugi ljudi

 

 

i kada je

ponekad vidim

u svojim očima kako

mi prilazi u plavoj tufnastoj

haljini ja odmah tada krećem

ne želeći da me usamljenost 

sustigne u mestu dok

stojim

 

 

ništa nisam imao

plave iskrpljene farmerice

nisu bile moje. ni cipele nisu bile

moje. ni košulja ni plava ishabana

jakna. i gaće i čarape sam dobio. a

ujakov kaput je bio dvadeset osam

godina star i smrdeo je od upotrebe

dani su bili hladni i bili su pravi

dani znači prolazili su i bili

su prolazni

 

 

rokenrol je bio

loš. cigare su prestali

da uvoze. ljudi su se sakrili

u miran život. mene je tresla

groznica i zato sam stalno hodao

i lutao. samo da nikada ne stanem

mislio sam. i dok hodam uvek ću

gledati ptice rekao sam

 

 

putevi su

bili izrovani i

ličili su na mene

i po njima i po meni

padala je kiša

 

 

možda me

je jedna takva

kiša spasila i ja danas

pišem da sam živ i da

sam preživeo a ne znam

kako mada verovatno

baš kišnjenjem jer

kako bi drugačije

 

 

i otišao

sam da radim

u prepunom kombiju

sa rakijom u nogama i

uglavnom lošim cigaretama

putovali smo na more a bila je

zima. kopačemo zemlju i u nju

polagati azbestne cevi kroz koje

će voda pod pritiskom zalivati

zemlju na kojoj će neki drugi

ljudi zasaditi plantažu

narandži

 

 

zemlju ćemo

kopati rovokopačem

dizalicom lopatama i izrabljivanjem

izrabljivali smo one koji nisu mogli da

dignu glavu pa su zbog toga tako pognuti

rađali mnogo dece koju nisu mogli da ishrane

pa su zato još više saginjali glavu i učili svoju

decu da i ona pripadaju onima čije će glave

biti opet pognute. novaca nije bilo dovoljno

i nije bilo drugih načina osim da

se uzima od njih

 

 

i tako mirni

i poslušni odlazili

smo na posao. jutra su bila

prava valjda od plavog neba

i plavog mora. prevozili smo se

traktorima i malim prikolicama

tresli smo se po makadamskom

putu uz malu neretvu po kojoj

su seljaci u čamcima sporo

veslali ka svojim poljima

 

 

i brda su bila plava

a zemlja prepuna tragova

mora koje je ovde do skora ležalo

plitko i bez svežine. cevi koje smo

montirali su nekada pucale i rov bi se

tada zamuljio velikom količinom blata a

to se nije moglo naplatiti. u nekim jutrima

mraz je zaledio vodu u kanalima i radnici

su ga probijali i u ledenoj vodi montirali

cevovod. bili su to dobri uslovi da

ponovo shvate da su niko i 

ništa samo večiti radnici

 

 

na marendi smo

pili polalitarska mleka i pušili

cigare na jakom vetru. sedeli smo

na sivim radničkim bundama i zajebavali

jedni druge. ostavljali smo tragove doručka

za sobom i odlazili da radimo. ja sam hodao

po još neiskopanoj trasi proveravajući da li su

kolčići koji su vodili rovokopač na svom mestu

i zaputio bih se daleko u polje da budem sam

da se izgubim i iz daljine posmatram kako

poneko vozilo ostavljajući gusto kovitlajući

trag prašine za sobom odlazi ili dolazi 

na gradilište. mi smo radili za

buduće slatke narandže

 

 

brzo je došlo proleće

i ja sam ga počeo piti celim

telom i koliko sam ga više pio

bio sam žedniji i slutio sam da bi

ta žeđ mogla biti sve. proleće me

je bolelo po slepoočnicama i

govorilo mi miroslave kreni

 i ne zaustavljaj se

 

 

ali ja sam

još morao raditi

i štrikao sam vunene

čarape pred muškarcima

jer nisam želeo da budem kao

oni. oni su mi se smejali uostalom

s pravom jer kada je neko od njih

ostao sa mnom sam govorio je

i ja bih to radio da me

nije sramota

 

 

mi smo govorili

siromašnim jezikom

jezikom u kome je bilo

malo reči malo ali

dovoljno. i suviše

dovoljno

 

 

bio je to jezik

koji se govorio sa

dosta ćutanja sa dosta

nemogućnosti da se kaže

da se kaže bilo šta. sa dosta

reči u očima i rukama u pokretu

ramena u šakama sa dosta reči 

u onome što se nikada neće

reći što se nikada nije

ni mislilo

 

 

ponekad sam

osećao da neću izdržati

i da ću verovatno poludeti

jer meni je stalno bio pred

očima ugao iza koga je

ona otišla

 

 

i pera je osećao

da ću poludeti i napijao

se posle posla i pričao mi kako

ga je ona prevarila i kako on ne zna

šta da radi i da je besan i napregnut

kao čelična sajla sa kojom smo

spuštali cevi velikog

profila u rov

 

 

pera je bio

najizdržljiviji radnik

na gradilištu. izdržljiv i

jak kao čantra za eksere a

ekseri su bili veliki i novi. pera

ih je držao u svojim zubima i

svojoj čantri i besno zakivao

u drvene šprajcove koji su

držali duboke rovove da

se zemlja ne bi srušila

na nečiju glavu kad se

već gadno sranje

sručilo na

njegovu

 

 

uveče bismo u

trpezariji barake gledali

televizor. posle večere ostajali

su na stolovima prljavi tanjiri. noću

bi kroz trpezariju u dugačkim gaćama

izlazio poneki radnik da piša u pesak pored

prozora. po tanjirima je ostalo mnogo opušaka

od cigareta a po stolovima prazne flaše piva 

i po koja boca crnog dalmatinskog vina

sve nas je to čekalo preko noći i mi

smo ujutru mogli videti gde

živimo i da smo još tu

 

 

ja sam

noću sanjao

da me ponovo

zatvaraju ali sam se

opirao da uđem jer sam

znao kako se teško izlazi

da se zapravo izlazi tako

što se više nikada

neće izići

 

 

ujutru sam

gledao radnike kako

stavljaju lopate na ramena

i kako su lepi u svojoj nemoći

tada sam se stideo svog zatvora

i svoje bačkopalanačke

ljubavi

 

 

posle posla

bih odlazio na brdo

i gledao vetar kako se igra

po dolini. prvo bih ga čuo a onda

osetio na golim rukama i licu. razumeo

sam koliko je on prisutan a ja ne mogu

da ga vidim i opišem i zato sam

napisao vetre ja te ne vidim

 

 

nisam imao nikoga

i bio sam ništa. ali sam bio

slobodan do besmisla i potreban

mi je bio rizik i pripadao sam svemu

onom što ostali nisu ni primećivali. ostacima

vode u nepokupljenim čašama posle ručka

osušenoj zemlji na lopatama. neupotrebljivim

ekserima u zidu. neizgovorenim rečima

posle slučajnih uvreda

 

 

ja sam

bio ništa i

ništa je bio

moj cilj. cilj

koji je

naravno

bio

ništa

 

 

priroda je bila

moćna i nežna i ja

sam ponekad osećao

kako ludim jer nisam mogao

da podnosim toliko i toliku

prazninu. tada još nisam znao

da ću je zavoleti. i zato jer je

bolelo ja sam pevao

 

 

pušio sam

mali beograd ili div

mali beograd je pušio i bule

dizaličar a ja sam na hartijama

od cigareta negde u polju na vetru

dok je padao mrak. na obali reke. za

vreme prenosa fudbalskih utakmica. dok

su škaripirali zemlju i bacali posteljicu od

peska pod cevi. dok je voda bezrazložno

curila iz česme a kotlić u klozetu nije radio 

i neki od radnika vikao na hodniku jebem

mu boga opet ćemo se pogušiti u ovom

smradu. i dok je on vikao ja sam

pisao pesme na hartijama od

cigareta div i mali

beograd

 

 

jebem

mu boga

opet lepe reči

među ovim ljudima

koji psuju boga. među

ljudima koji psuju boga

zato što im smrdi ono što

su izbacili iz samih sebe ni

ne znajući da bog nema ni

koga da psuje što je takve

smrdljive stvorove

stvorio takođe

iz sebe

 

 

bile su to

takve pesme. bile

su to pesme o dečaku

dečaku koji nije znao da

su životinje i biljke njegova

zemlja bez imena. koji još

nije znao da kaže ja

ne pripadam

nikome

 

 

živeti svoj život

neko je rekao možda u

nekom filmu. kako je to lepo

kako je to strašno! hteo sam to

nekom da kažem ali je to ostalo u

meni. mislio sam da je to istina ali

nisam želeo da neko kaže hej

pa to ti je suviše patetično

 

 

video sam vinovu lozu i čuo sam zaboravi sva pravila

 

video sam smokve i osetio sam u meni ima još radosti

 

video sam vrbe i zapisao sam video sam vrbe

 

 

mnogo sam

mislio na drugačiji život

i uzbuđivala me je hrabrost

hrabrost da se bude meta

hrabrost da se živi

jer

hrabrost je

život i živeti

govorio sam i

hrabrio sebe

 

 

i

 

 

i kada je

ponekad vidim

u svojim očima kako

mi prilazi u plavoj tufnastoj

haljini ja odmah tada krećem

ne želeći da me usamljenost 

sustigne u mestu dok stojim

 

ići mi je ići. dalje i samo

dalje. ići i samo ići

 

 

i

 

 

dalje

i samo

dalje. ići

i samo

ići

 

 

i

 

 

idem

i

 

d

 

 

e

 

 

 

 

m

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

28. januar 2024.

27449. dan mog života

 

 

krenimo

 

 

7 06 1973

danas je

fini hladni s palicom

u rukavu udarao po

potkolenicama robusnog

centarhalfa. robusni je posle

ridao od nemoći i besa i stalno

govorio ala bih ga prebio

ala bih ga prebio

 

 

10 06 1973

vežba iz analize

 

1. službeni nivo zatvora

 

zatvor se pretvorio u

ustanovu za popravljanje

nema tu lanaca. okova. bičevanja

gladi. boga. boga koji kažnjava i koji

prašta. čuvenih bandita. vode koja kaplje

na teme. svi smo isti. svi ličimo na komšije

i skoro smo svi za pohvalu. po nama se može

lako zaključiti da je tek napolju ršum. mi smo

ljudi takvih svojstava da nam svojstva

nisu ni potrebna. nas nije

moralo ni biti

 

 

2. životni nivo zatvora

 

o njemu se nikada ne priča

jer je reč o ljudskoj bedi. nepodnošljivoj

ljudskoj bedi. o halapljivostima. o kukavičluku

o cinkarenju. o noćnim hrkanjima. o seksualnoj

zavisnosti. o smradu tela. o bolestima. o potištenoj

potištenosti. o paloj palosti. mi smo kao žabe koje će

već sledećeg momenta zgaziti onaj koji ih sada posmatra

mi smo nemoćni i jadni. poslušni kao deca u žudnji za

pohvalama. ko se suprotstavio noću bi ga pokupili s

ćebetom i odveli ga u drugi zatvor. o tome se ne

pričaju priče. priče se pričaju o herojima a ovde

nema heroja. oni koji su to paze da to niko ne

sazna. zatvorski heroji su samo palost koja

u efektima brbljanja traži zadovoljenje

za svoju ukroćenu i prodanu

snagu

 

 

3. mistični nivo zatvora

 

mislim da sam ga naslutio

 

 

15 06 1973

zavoleo sam

zatvorsko odelo

i zatvorske cipele

i vrapce. oni mi

dođu kao

drugovi

 

 

21 06 1973

u zatvoru sam

uradio sledeće stvari

zajedno sa mojim prijateljima

 

šklovskim

nisam zakopčavao dugmad

na vrhu košulje pa sam zbog

toga često ribao hodnik

 

gertrudom stejn

prepisao u tri primerka

njenog sezana i to bacio po dvorištu

 

rozom luksemburg

kad izađem kupiću majci muslin da sašije sebi haljinu

 

lao ceom

kad izađem odmah ću napisati sebi pismo

 

kafkom

ispisao desetak stranica u svesci i bacio ih u klozet

 

remboom

napisao na klozetskom zidu artur rembo je pesnik

 

 

24 06 1973

da nisam došao u

zatvor ne bih video zatvor

zatvor je kao rani rokenrol

nepoznata umetnost

_____

 

kad mislim na zatvor

ne sećam se mnogo toga

ne sećam se kašika kojima smo

jeli. viljuške i noževi su bili zabranjeni

ne sećam se nijanse prljavo-zeleno-plave

boje zidova u sobi. ne sećam se od čega je bio

pod. ne sećam se koliko je drveća bilo u dvorištu

ne sećam se filmova koje su nam puštali subotom

(jedan je bio o edvardu grigu). ne sećam se priredbe sa

pevačima koji su nam pevali u dva navrata u velikoj sali

koja je nekada bila crkva. ne sećam se kako je betonirano

dvorište. ne sećam se koliko je prozora bilo u sobi sa jedne

strane a koliko sa druge strane zida. ne sećam se koliko je

više od stotinu kreveta bilo u sobi. ne sećam se kakvi su bili

tanjiri ni kakvi stolovi u trpezariji ni koliko ih je bilo jedino znam

da ih je bilo zaista mnogo i da sam prvog dana na večeri dok

sam još bio u karantinu sa malim brojem zatvorenika shvatio

da je u mitrovici prepuno robijaša. ne sećam se pravih imena

mojih šifriranih drugova ni njihovih matičnih brojeva koje sam

znao jer smo se u šali nekada i sami tako zvali. ne sećam se

boje gaća ni kako smo slagali pidžame. ne sećam se koliko

sam mućki popio kada sam se prvi put drogirao. ne sećam

se svog lica jer ga za celo vreme kazne nisam nijednom

pogledao jer u zatvoru nema ogledala. ne sećam se

sa koliko sam kutija cigara platio svoja dva šišanja

do glave i ne sećam se na kom sam mestu u

zatvoru kriknuo u sebi i ne znajući

da me je taj vrisak spasao ne

ne verujem da se ova

rečenica ne čuje

_____

 

 

9 07 1973

još jedan mesec pa napolje. stojim

na suncu. želeo bih da sam samo telo

_____

 

kada sam izlazio

šorkan koji je onako muški

nokautirao berbera rekao mi 

je ovde sam napunio dve

prepune kofe sperme

_____

 

 

15 07 1973

devet meseci

u zatvoru. kao devet

meseci u majčinoj utrobi

zatvor mu dođe kao

proizvođač života

kad će trudovi

da ispadnem

iz njega

 

 

31 07 1973

sutra će doći majka

daću joj poslednju šibicu

ako je nađu šest sam barem

izneo valjda ću izdržati još ovih

19 dana. željan sam dunava da

skočim u njega. da se zagnjurim

i plivam bez imena i prezimena

bez želje i sećanja

 

 

izlazak

 

 

devet je sati pre podne 

napolju sam. van zidina. sija 

sunce. telo se u momentu umorilo

od širine u kojoj sam se našao. ponašam 

se normalno, a ništa nije normalno. svakim

korakom sam dalje od zatvora. ne okrećem

se. u zatvoru su ostali zatvorenici. možda

će neki novi već danas uskočiti u moje

ostavljene cipele

 

 

koračam pored 

niskih kuća i osećam 

miris kuvanog paradajza 

život je kao i ranije običan

zastrašuje njegova običnost

ipak koračam u njega

 

 

sremska mitrovica 

je kažu stari grad. kažu

još iz rimskog doba. da li je

zbog  starosti u njemu zatvor

i pre rata je tu bio. i verovatno

oduvek. jer zatvor je do užasa

stara stvar. boli i kažnjava

svojom starošću

 

 

prelazim ulicu

dva-tri puta sa jedne

na drugu stranu. niko mi

ne brani. i ništa me ne sprečava

hodam i brojim u sebi. i izbrojim

više od 112. u zatvoru sam mogao

da izbrojim do 112. posle 112 sam

morao da hodam u krug

 

 

na autobuskoj stanici 

kupujem kartu do novog

sada. autobus polazi u 11. seo 

sam za sto u restoranu i naručio

kafu. nisam prestao da pušim

sada me to raduje jer ću 

cigare kupiti na kiosku

 

 

u politici čitam

osuđena nova zavera u

čileu protiv vlade predsednika

aljendea. borusija — real 4:2

necer mora da igra

 

 

pušim i pišem 

dopisnicu na svoju adresu

 

9. avgust 1973 10 i 15

znaš šta miroslave

malopre sam izašao iz

kaznione u sremskoj mitrovici

sa velikim naporom doživljavam

promenu. sve je u toj meri

normalno da sam skroz

naskroz zbunjen

 

 

sutra sam 

dobio prvo pismo 

na slobodi. pišu mi da sam 

malopre izašao iz zatvora 

tek toliko da budem 

siguran

 

 

ulazim u 

autobus. prevreo je i 

smrdi. sednem do prozora 

nepodnošljivo je toplo i nepodnošljivo

smrdi. razumem to kao deo slobode

uostalom svet  je sve ono

što je slučaj

 

 

ćelav sam 

i ličim na nekoga

ko je malopre izašao

iz zatvora. jedina razlika

između nekoga ko liči da je

malopre izašao iz zatvora i

mene je da sam ja zaista

malopre izašao iz

zatvora

 

 

želeo sam

da se nekom dam

sada dok sam mirisao

na zatvor. sad kad sam

tek rođen. ja koji nisam

limun ni u čijim

ustima

 

 

autobus pun

smrada prolazi

pored zatvora. gledam

ga. tu sam devet meseci

gledao kako crvene krave

vole ljubičasto nebo

 

 

vrućina je velika

i većina je velika. bio sam

omamljen i sav u znoju. levom

šakom sam uhvatio desno rame. kroz

mene je strujala bolna ozbiljnost. žena do

mene izašla je malo pre u rumi. zatvorio sam

oči. znao sam da je strpljenje najveća snaga

a meni je trebala snaga. ali ja nisam

znao da uđem u so

 

 

vidim kako

kiša pada na vesninih

i mojih četrnaest godina i kako mi

danima čekamo da se prvi put poljubimo

vidim kako držim radio na kolenima dok se

selimo niz kaldrmisane ulice. meni je dve godine i

konj polako vuče naše stvari. vidim kako majka krikne

i kako je odvode i ona dođe uveče sva u crnini jer je

otac ceo dan mrtav. i vidim kako za vreme sahrane

dečaka od osam godina jedna devojka odvodi da vidi

očevu raku. sećam se nije bilo tako strašno. bio je

neki vetar. posle je bilo strašno kad su spuštali

sanduk. kad neko umre kao da počne

da miriše neka čista dobrota

 

 

autobus se

polako penje na

frušku goru. i drugom

sam se šakom

stisnuo

 

 

vidim kako

pada kiša i kako

sedamnaestogodišnjak

hodam po pljusku koji

mi nabija u oči

 

 

autobus se

spušta niz frušku

goru. žmurim i sve se

jače stežem šakama 

po golim ramenima

 

 

vidim kako

u ponoć u zrenjaninu

sa crnom kapom na očima i

nekoliko rakija u sebi teturam po

sredini ulice i plačem. tražim je. nju

i njene zagrljaje. kad me sustigne

bol za njom ja podignem glavu

u nebo i bez glasa vrištim

 

 

autobus izlazi

iz krivine. i iznenada

tu. na tom delu puta život

je nestao. ugledao sam nebo

bilo je pred mojim licem. hteo 

sam da uđem u njega. hteo

sam da budem slobodan

 

 

da hodam iznad

zelenih šuma i da se

više nikada ne vratim

 

 

tu. na tom delu puta

u toj krivini osetio sam da

ne želim da se popravim. ja

sam tražio čudo a zatvor mi 

je pomogao da ga osetim i

pripadnem svemu onome

što nisu ljudi

 

 

počeli smo

da se spuštamo niz

trandžament. dole se teglio

dunav i širio novi sad. pre devet

meseci sam sa napuklim meniskusom

odatle krenuo u zatvor. sada se vraćam

izašao sam iz autobusa u petrovaradinu

i krenuo sam preko mosta. učim se

da hodam polako

 

 

ćelav sam

i nos mi je napukao i

kriv. telo je mišićavo i znojavo

jake vilice kao da me preporučuju

nevidljivoj avanturi. istetoviran sam

po svim muškim i zatvorskim

pravilima. da boli i da

ostane zauvek

 

 

u

robnoj kući

kupujem muslin

za majku da sašije sebi

haljinu kao iz zatvorske

rečenice roze luksemburg

ovde sad već cveta jorgovan

danas se razvio tako je toplo

da sam morala da obučem

svoju najlakšu muslinsku

haljinu

 

 

u ulici

svetozara markovića

zastanem kod zanatskog

doma i brojim rešetke na

podrumskom prozoru

šest horizontalnih i

osam vertikalnih

 

 

ulazim u

svoju ulicu. ulica je

ista kao i ranije. samo

malo zarasla u život. ali

tako je uvek bilo posle

dužeg odsustvovanja

 

 

preko ograde

u kući broj 8 suši se

veš. isto kao kod flobera

 stolnjaci čaršavi peškiri vise

okolo zakačeni drvenim

štipaljkama za razapete

konopce

 

 

ulazim

u dvorište kuće

broj 19 tu stanujem

dvorišne cigle po kojima

gazim malopre poprskane

vodom zbog velike

vrućine

 

 

i

 

 

  3. mistični nivo zatvora

mislim da sam ga naslutio

i

mislim da mi je on otvorio

uska vrata ka mističkoj ljubavi 

i mističkoj slobodi i mističkoj

istini koji su mi danas jedno

ljubav sloboda istina

 

 

i

 

 

9. avgust 1973 10 i 15

znaš šta miroslave

malopre sam izašao iz

kaznione u sremskoj mitrovici

sa velikim naporom doživljavam

promenu. sve je u toj meri

normalno da sam skroz

naskroz zbunjen

 

zatvore

hvala ti za sve

miroslave hvala

ti što si to sve

izdržao 

 

 

i

 

 

autobus izlazi

iz krivine. i iznenada

tu. na tom delu puta život

je nestao. ugledao sam nebo

bilo je pred mojim licem. hteo 

sam da uđem u njega. hteo

sam da budem slobodan

i

nebo je

postalo moj

svemir. svemir

raj. raj bog

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima