AUTOBOGOGRAFIJA

6. jun 2025.

27578. dan mog života

 

 

785/2868

 

2463  prvi dan nove godine. kiša po praznim ulicama. hej u njima sam ja

 

2464  kiša sivo. hodam bodro. svaki dan je lep pogotovo dani koji nisu

 

2465  prelazim ulicu i radost od crnog kamenog odsjaja me ošine po telu

 

ja idem i idem

642. hodanje

prvi novogodišnji dan je siv ko mali miš

posle noćašnje buke po ulicama sada izrazita tišina

kisnem i ćutim. primetim jednu tužnu devojku na autobuskoj

stanici. čeka pod kišobranom. vratim se da gledam tv emisiju

o sarajevu. slažem se sa devojčicom vragolanom sa sarajevskih

ulica koja je rekla bog je jedan i bog je bog. ima u njenom osećanju

više istine nego kod učenih teologa. posle emisije nastavim hodanje

hodam i kisnem. rukavi jakne su skroz mokri. osećam i mokre pantalone

po kolenima koje se hlade. koleno čudo. idem ne prestajem. stara žena

sa starim psom me propusti da prvi prođem uskim delom ulice. mokra

kaldrma blešti kao bleštavilo. pod kapuljačom kisnem i kao da više

vidim sebe. svoju samoću koja se i danas uputila da koracima 

slika plavu ružu i ovog dana. ja idem i idem po toj beskrajnoj

praznini sadašnjosti u kojoj život jedino i živi. mostovi

su deca ovog sveta. svaki dan se u istom

danu rađa i umire

budimpešta 1.1.1994

 

 

 

787/2866

 

2466  naravno ko bi rekao sunčan dan. jato golubova kljuca travu

savršenstvo sunčanog i toplog dana narušava helikopter koji donosi ranjenike

 

2467  religioznost hodanja se uvećava običnošću kroz koju hodam. sakralnost

najvišeg reda i živi u običnosti. sakrament i jeste svaka sitnica od koje je i bog

digao ruke da bi same sa lutajućim hodočasnikom ponovo vaskrsle. dar bogu

 

2468  kada sam juče u budimpešti gledao pravednog dečaka (sva su deca

pravedna) hteo sam da umrem od snažnog osećanja da je moje detinjstvo nestalo

 

2469  ličnost ne pristaje na odrastanje u važećim modelima društvenih pravila

 

2470  na 200 metara je srđan valjarević susrećemo se na polovini brankovog mosta

 

2471  opijen vazduhom i mirom nad dunavom

 

2472  presijava se svetlost nad rekom i sa vodenim

odsjajem ponovo osvetljava samu sebe opijajući mi oči usput

 

2473  mačka se kreće po čamcima

 

2474  usred zime somče oduševio sam se kad sam ga

video. to nisam doživeo u životu kaže jedan mladi ribar starijem

 

svetlost nad vodom

643. hodanje

sunčan dan sve liči na sreću i mir

sa srđanom se sretnem na mostu pa put pod

noge do radeckog. a tamo popismo litru vina sedeći i

gledajući lepotu reke. dunav je velik proširio se i danas je u

svojoj širini spokojan i miran. velika voda koju od velikog neba deli

linija drvoreda na drugoj obali. sve je bila svetlost nad vodom i onda

je počelo da pada predvečerje. polako i zagasito. padalo je na reku i

na naša tela. već sam to rekao telo je kuća svetu. sedeli smo i

bilo je sve hladnije i vazduh i vino. kod radeckog ribari žive

vekovima. žive kao i svi ribari na ovom mestu pre njih

svaki dan se u istom danu rađa i umire

čamci i voda svetlost i med

beograd 3.1.1994

 

 

 

788/2865

 

2475  savršenstvo ne poznaje moć

 

2476  sredina je sada

 

2477  veče kao u proleću. mir je hrana. hodam sporo

milujem te sa današnjih 22 kilometra po licu čitaoče moj

 

kao ugaženi put

644. hodanje

hodao sam sa đu. zemunski kej

je bio pun ljudi i pasa. nas dvoje smo se

uživeli u ulogu luckastih maturanata i lupetali smo

do mile volje hodajući sve u šesnaest. hodanje sam

nastavio sa slobodanom ilićem. kao psi u lakom trčanju

kružili smo gradom. u budimpešti sam dosta ćutao. ovde više

pričam. prelazili smo preko mosta i rastali se kod bloka 23. nastavio

sam polako sam. po mraku sam nacrtao travu. ruka već sama pravi

energične pokrete kojima iscrtava nezadrživi rast trava. stavio sam

slušalice na uho i slušao vivaldijeva četiri godišnja doba na trećem

programu radio beograda. pio sam svežinu u sporom hodanju

dodirivao sam celim telom toplinu tople večeri. blato preko

travnjaka nastalo gaženjem trave bilo je lepo kao i

muzika. ahilova tetiva nije bolela jer ona je kao

i ugaženi put. čamci i voda svetlost i

med. ugaženost koja me vodi

beograd 4.1.1994

 

 

 

789/2864

 

2478  život je mnogo više od stradanja

 

2479  zemlja leži

 

2480  sa slobodanom tišmom pričam o čelinijevoj

knjizi moj život. o strujanjima života sa stranica knjiga

 

2481  iskrenost (i sporost) je najveća hrabrost

 

plavi luk

645. hodanje

hodao sam sa višnjom preko

novog i starog mosta kroz ribnjak i

na drugu stranu dunava. kod novog sada

dunav kruži i pred petrovaradinskom tvrđavom

pravi veliki spori luk u kome se njegova voda širi kao

jezero. tim lukom smo hodali. iza nas je bila plava fruška

gora koja je padala i nestajala u dunavu. fruška gora se

takođe pružala u luku i njena plavet je kružila sa plavilom

dunava. samo na nebu nisam video taj plavi luk jer nebo

i jeste plavi krug. postojanje je plavo. u ovom plavom

zimskom danu beleo se beli most spajajući frušku

goru i ravnicu na drugoj strani. hodali smo napred

i kružili jer sve što se kreće plave lukove pravi

ugaženost koja me vodi. pažljivošću

se u krugu dodiruje i ljubi

novi sad 5.1.1994

 

 

 

790/2863

 

2482  i juče i danas razgovori sa prijateljima o radu i poslovima koji bi

mogli da poboljšaju uslove za ružu. to mi daje novu snagu ali i novi teret na

leđima i evo žurim žurim žureći od balinta do kebre i odjednom osetim kako

je mnogo žurbe u mom hodu i tada zastanem i spasonosno usporim. čudo

 

odlazim u daljinu

646. hodanje

ravnim putem pored mladih

topola. hodam sa padanjem svetlosti

na obodu se crveni nebo nestalog sunca

ulazim u predvečerje. na putu sam sam. to mi

hladnoća koja počinje sa nestajanjem svetlosti sada

dodiruje dah. osetim je malo i po butinama. od noći koja

se iz visine polako spušta na put osetim hladnoću po leđima

hodam pravim putem koji se polako (jer postojanje je sporo) izdužuje

tako da ga nikada ne možeš stići. jer put je spora kornjača. i dok ga mali

i spor gledam kako se proteže ravnicom i predvečerjem osetim da je

put ideja. da je kao i staro vino sve bolje i bolje koliko je stariji. jer

put se ne kreće nego traje. hodam i vidim sebe kako dolazim iz

daljine do sebe kako prolazim kroz sebe i bez zadržavanja

odlazim u daljinu. pažljivošću se u krugu dodiruje i

ljubi. nogu pred nogu ostavljajući sebe putu

beograd 6.1.1994

 

 

 

791/2862

 

2483  kao da ima malo zlata unutra kaže dečak ocu za treperenje

svetlosti po površini reke. sve što napišem napisao je jedan dečak

 

zvezdarom

647. hodanje

hodanje počinjem iscrpljen

dan je pun svetlosti i letnje topline

devetnaest stepeni u zimi kao milost ili kao

zaborav za jedan grad koji je na kolenima. spuštam

se bulevarom. svi čestitaju jedni drugima božić jer to nisu

pedeset godina radili. sada u tome osećaju radost ali i laku

zajebanciju pokušavajući njome da se podsmevaju sopstvenoj

prošlosti u kojoj su (kao i sada) saginjali glavu. podizali su je samo

da bi ismevali prošlost u kojoj su živeli pognute glave jedino je

podižući kada bi ismevali prošlost u kojoj su živeli pognute glave i

tako u nedogled. u očin kako se to lepo kaže. toliko je mnogo

sramote u prošlosti da niko ne primećuje sramotu današnjeg

življenja. u materinu kako se to takođe lepo kaže. sve do

utrnulih čula sa kojima završavam današnji dan

nogu pred nogu ostavljajući sebe putu. moja

samoća ne želi da bude sama

beograd 7.1.1994

 

 

 

792/2861

 

2484  ne postoji pobednička obala i obala poraženih

nego samo reka života koja neprestano teče

 

2485  hodamo u maloj gomilici do radeckog

 

2486  đu mi je sašila novi prsluk od crne balon svile

 

trag trg

648. hodanje

ljudmila. nenad milošević

olgica. duška. marija vasiljev i igor

vera i igor i ja hodamo do radeckog

hodanje u grupi je slično kretanju stada

ovaca koje vodi čoban. svi se kreću ali se i

zaostaje požuruje odustaje. pričam sa svakim po

malo. sa ljudmilom se dogovaram o dvočasovnom

čitanju knjige ruža lutanja 2 u njenom stanu. duška mi

kaže da hoće da odseče kosu i obrije glavu i predlaže mi

da od toga uradim performans. u povratku ostanem sam sa

marijom i igorom pričajući o našem dvadesetogodišnjem

druženju o  tragovima koji nikada ne nestaju. svratim kod

đu po novi prsluk i ona me isprati preko mosta na drugu

stranu reke. nastavim sam i mislim o performansu sa

šišanjem duškine kose koji će se zvati hrabrost

hrabrost je čudo koje nedostaje. ujutru putujem

za atinu. nedostaje kao i gorkog u ukusima

moja samoća ne želi da bude sama

svaki trag je trg smisla

beograd 8.1.1994

 

 

 

794/2859

 

2487  ponovo u atini. kao da su sada sa mnom i moji noćašnji prijatelji hese i jung

 

2488  prilazim belom olimpijskom stadionu na kome sam 144/3509

dana trčao maraton u atini pod nazivom zaista smrt ne postoji

 

2489  hodam jedan krug oko stadiona i mislim na jingera. da hodam od atine 

do jingera. da se poklonim ovom veku poklanjajući se jingeru patrijarhu života

 

vetar koji oblikuje lica

649. hodanje

u blizini hotela prezident sam ponovo

video ženu od koje sam pre dve godine kupovao

pečeni kesten. stari olimpijski stadion me je opet uzbudio

na trgu omonia gužva kao i prošli put. i ponovo lica grkinja

tamna sa dužim nosom. kao da mesopotamija i egipat žive u tim

nosevima kao da se rađaju iz zemlje i da ih oblikuje vetar koji dolazi sa

mora. prvu reč koju sam prepoznao bila je reč daksi (u redu je). taksisti

primaju više putnika ako idu u istom pravcu. u vazduhu sam prepoznao

trag mojih misli i osećanja od pre dve godine. tada još nije bilo rata u

bosni. to su osećanja jednog uznemirenog lutalice. uznemirenost

koja se kreće od straha do ozarenja. danas je taj lutalica smireniji

zreliji. koreni njegovog lutanja sada već niču i sami. sami

niču u ničemu. svaki trag je trg smisla. došao

sam na krevet u stan marijane i ane

atina 10.1.1994

 

 

 

795/2858

 

2490  beli se atina kao reč kad

 

2491  kad vetar sa mora pokrene talase ka obali

 

kad reči u pesmi postanu pevanje

 

kad posle svučenih bretela na njenim ramenima ostanu tanki tragovi

 

2492  ulicom ahernon a ne znam gde sam

 

2493  mislim o telu svojih knjiga

 

kao i dunav samo šire blešti površina mora

650. hodanje

lepih 30 kilometara sam ishodao danas u atini. vrteo sam se po plaki pa

po brdu filopapou pa po delovima grada u kome je svaka druga kuća srušena

a svaka prva u rušenju. mirisi i buka su mi bili poznati i podsećali su me na atinu

to je miris pomešan od mirisa ribe i mirisa zarđalog metala. to je buka nervoznog

saobraćaja. sa brda se atina beli kao kamenolom. naselje se širi prema vrhu svakog

od tri brda koji je okružuju. kao da beli kameni talas hoće da iskipi iz atinske kotline

prave ulice se slivaju prema moru kao bujice posle velikih kiša. kada neman iz mora

izađe i krene ka atini zalutaće u lavirintu njenih ulica a kada građanin želi da se

oslobodi grada on će pravim ulicama direktno stići na more. tako je grad i

odbrana i zatvor. gradovi su vrtlozi. zvezde na zemlji. u sebe uvlače

sve što kruži oko njih i sve postaje čuveno ime grada. ime koje 

se širi u daljinu da bi se čulo u drugom gradu. gradovi su

braća i sestre jedni drugima. došao sam na krevet

u stan marijane i ane. ideja se rodila ovde

osećam joj telo u mom telu

atina 11.1.1994

 

 

i

 

 

religioznost hodanja se uvećava običnošću kroz

koju hodam. sakralnost najvišeg reda i živi u običnosti

 

 

ličnost ne pristaje na odrastanje u važećim modelima društvenih pravila

 

 

savršenstvo ne poznaje moć

 

 

život je mnogo više od stradanja

 

 

iskrenost (i sporost) je najveća hrabrost

 

 

ne postoji pobednička obala i obala poraženih

nego samo reka života koja neprestano teče

 

 

danas je taj lutalica smireniji zreliji. koreni njegovog 

lutanja sada već niču i sami. sami niču u ničemu

 

 

mislim o telu svojih knjiga

 

 

ideja se rodila ovde osećam joj telo u mom telu

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

bila si

nesebična

jer

si

se

bogu

podavala

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

5. jun 2025.

27577. dan mog života

 

 

775/2878

 

2429  malopre mi je katalin pričala o gradu benares na reci gang u kome

ne postoji nijedan most. sa jedne strane reke je grad a sa druge praznina

 

izgubiti se i ponovo se naći

633. hodanje

pomerio sam današnje hodanje za popodne da

bih mogao da se naspavam. spavanje mi je najvažnije

tu mi se telo obnavlja. u toplom snu. bez spoljašnjih utisaka

odmaraju se konji u meni. sutra treba opet povući i odvaliti novi

deo puta. putujem put koji ne vodi nigde. put kojim se gradi ruža. put

kojim slavim postojanje. iz mojih konja se pari napor. strpljivo spavaju

konji u mojim mišićima kostima nervima volji kolenima tabanima stomaku

pa kad se odmore hodaju kao danas tihim ulicama budima. hodaju tiho

družeći se sa dvorištima pored kojih prolazimo. drug sam svakome ko

hoće da mu budem drug. drug sam konjima u sebi i detetu u sebi

koje se izgubilo koje se plaši jer ne vidi put. drug sam jer

ko će ako ne drug. dete drug. na mostovima je uvek

malo ljudi. drug sam konjima u sebi

budimpešta 22.12.1993

 

 

 

776/2877

 

2430  u ovoj ulici mi je prošle zime bilo hladno

 

2431  neki delovi moje poetike su

 

krug i krst

 

vera u reči

 

neljudsko. sveprisutno

 

bez moći

 

protiv muške kulture. za jedinstvo ženskog i muškog

 

ritam

 

poverenje u postojanje

 

prepuštanje lepoti i dobroti

 

džez i rokenrol

 

sam sam predmet istraživanja

 

čuješ li me dodire

634. hodanje

danas sam se preselio u ulicu gyngyläs 5

mala ulica. običan dan. hodao sam mirno a iz

daljine je dolazila pretnja rata. da li sam ja to hodao

nemoćan ili je nemoć hodala u meni. kako podneti

prekinuću da pišem nastaviću ujutru. evo me ponovo

prespavao sam noć. još malo osećam strujanje u telu

strujanje kao u uplašenom detetu kad se probudi u noći

to je nedostatak dodira. suviše velika otvorenost i

nezaštićenost. ružino seme koje nosi vetar traži plodnu

zemlju za svoje prve žilice u nebu. mislio sam o poetici

brojeva sa kojima pišem priču. o očekivanju koje me

izmara. o iščekivanju da će neko neugodan zakucati

na vrata moga prenoćišta. jebi ga nemoćan sam i

treba da se prepustim tome da nemoć izađe

sama. drug sam konjima u sebi

odmori se čoveče

budimpešta 23.12.1993

 

 

 

777/2876

 

2432  danas je 777 dan ruže lutanja

14. aprila 1994 godine će biti 888 dana

3. avgusta će biti 999 dana

poetika brojeva se nastavlja 23. novembra 1994 sa 1.111 dana ruže lutanja

a onda se godine udalјuju i tek 1997 će biti 2.222 dana

zadnji najveći broj sa istim brojevima 3.333 će biti 24. decembra 2000 godine

ako bog da i ako nisam pogrešno izračunao

 

2433  ulice su prazne pakuju se zadnje tezge

 

2434  posle rastrojstva svih čula u ruži egzistiraju sva. čulo vida mirisa ukusa sluha i dodira

 

2435  svedok sam ove kišice

 

2436  stojim pred izlogom i gledam kasevetisovu knjigu sa njegovim licem dok drži kameru

 

2437  kako lepo lete (odlaze) guske u širokom letačkom klinu

 

2438  ili će čovečanstvo uništiti rat ili će rat uništiti čovečanstvo

čuo sam malopre na radiju. kao i uvek istina je jednostavna

 

druženje

635. hodanje

hodao sam praznim

ulicama i družio se sa oguljenim

ivicama zgrada. fasadama koje su u praznim

ulicama dominirale. sa kapljama na automobilima

mokrim kartonima. lokotima i psećim govnima. svetlećim

natpisima. mrakom u dubinama dvorišta. družio sam se sa

pripremljenom žicom za buduće zvono na vratima. sjajem po

mokroj crnoj površini asfalta. sa suvim delovima ulice. sa

redovima svetiljki. hodao sam i mislio o kretanjima koja se

događaju u ovoj knjizi bez mog znanja. hodao sam i družio

se sa nigde nikog na ulici preostalim crnim zastavama

zvukom krupne kapi koja mi je pala na cipelu i kapljom

koja mi je ohladila čelo. družio sam se sa oglasima

zalepljenim na stubovima. odmori se

čoveče. pruži korak dalje

budimpešta 24.12.1993

 

 

 

778/2875

 

2439  u ovom teškom vremenu za bivšu jugoslaviju

najčestitije i najpametnije su mislile nekoliko žena: ljiljana đurđić...

 

2440  božić subotnje prepodne. sve je vlaga i vetar

 

2441  dunav se preteći podigao samo je metar do puta

 

2442  hodam obalnim stepenicama u nivou dunava

kao da obe obale grada nosim na ramenima

 

2443  reka nosi drveće i granje a nad vodom svetlost

malopre je ličilo na sneg sada na proleće. sve je uvek moguće

 

2444  hodam jer sam pesnik

 

ja sam mistik

636. hodanje

jer hodam. jer sam hodajući

hodan. jer nema ništa između boga i mene

jer nema ništa između njegovog oka i mog između

njegovog srca i mog. jer postoji samo jedno oko i samo

jedno srce. izgovarao sam ove reči na engleskom dok sam

hodao. uzbudile su me i evo sada ih zapisujem i za tebe

kad završim ovaj današnji zapis poješću supu. hladi se

osetiš li joj miris. jedna šargarepa jedan krompir ulje

voda i so. dok sam hodao nije padala kiša ali je sve

bilo puno vode. pre predvečerja se razvedrilo i

tada se još više osetila voda u vazduhu

pruži korak dalje. ja sam pesnik

jer hodam

budimpešta 25.12.1993

 

 

 

780/2873

 

2445  danas je dunav sivožut ali je prestao preteći da raste

 

2446  identitet je traženje

 

2447  14:33 u rakoci ulici. malopre sam izvadio pedometar iz džepa da pogledam koliko

sam kilometara prešao i na pedometru je bilo 11.111 km. pet jedinica meni na radost

 

po toj zemlji hodati

637. hodanje

danas nije padao krupni vlažni sneg

kao juče. danas je padala sitna neprestana

kiša. ramena su mi bila mokra jer je vlaga probila

kroz jaknu. bilo je to hodanje u kišu. ići u kišu i kisnuti

prošao je božić i svi su se ponovo vratili na ulice. hodanje

sam završio sa optimizmom jer mi je hodanje i danas dalo

snagu a u toku dana i na početku hodanja uvek je teško i

besmisleno. svaki dan treba ponovo da poverujem. svaki

dan da ponovo zapevam na koži smisla. da tako sam mislio

poezija je koža kojom je presvučena zemlja. pevati znači

po toj zemlji hodati i nema drugog cilja osim pevanja

osetio sam ga danas u kiši da li će ga biti i sutra

ja sam pesnik jer hodam. pesmo čujemo

se sutra

budimpešta 27.12.1993

 

 

 

781/2872

 

2448  hladan mi je nos

 

2449  sve više

 

nos

638. hodanje

kiša sneg vetar hladno

hodam sa verom. gledamo u dunav

ugledamo mnogo mačaka iza jedne ograde

pričamo o kolačima supama i voću. pričam joj o

triatlonu sportu budućnosti. kada sam pre neki dan

gledao prenos sa jednog takmičenja u triatlonu (plivanje

vožnja biciklom trčanje) plakao sam. obožavam ljude koji

se žrtvuju koji ulažu napor. koliko je samo njihovim naporom

smanjena agresija u svetu. posle sa tiborom pričam o istome 

kažem da je sport danas jedino mesto gde se kvalitet stalno

uvećava. da se od sporta treba učiti novim metodama u

razrešenju entropije. tibor kaže da sport jedino zaslužuje

naziv meritokratije vladavine zaslužnih. i tako je tekao

ovaj današnji dan. osetio sam hladnoću u nosu i to me

brine da mi ne počnu tegobe sa sinusima. držao sam

nos u šaci i izduvavao vazduh da bih ga ugrejao

jednom sam napisao mali delovi patе i zato

sam ga držao. sa nosem sam prošao ovih

13.000 kilometara a da ga nijednom

nisam pitao kako mu je. pesmo

čujemo se sutra. kao što je

život ništa bez ruže

ništa je i bez

zdravog

nosa

budimpešta 28.12.1993

 

 

 

782/2871

 

2450  dunav je žut ali se smanjuje

 

2451  slikari 19 veka su odlazeći u prirodu da je slikaju govorili da idu na motiv

 

2452  upoznah danas ištvana eršija. gorana martinovića. laslo lantoš nije došao

u lukač. čorba šimon nije bio u ateljeu. do prenoćišta je još desetak minuta

 

ko pokuša da nađe neki motiv u ovom pripovedanju

639. hodanje

sa verom sam se našao u blizini marxima. pre toga sam nacrtao travu prolazeći

preko margit mosta napisao sam dunav je žut ali se smanjuje. i dok sam još držao

svesku u ruci i mislio da li da dopišem nešto o njegovoj mirnoj površini vode za razliku

od pre neki dan kada je rastao i nosio sve sa sobom odustao sam i počeo da pipam nos

pipao sam ga da bih video da li je hladan. zaista je gogolj briljantаn pisac pomislio sam na

mostu. ili mark tven pomislim upravo sada. zamisli ti samo kako je on počeo avanture

haklberi fina: ko pokuša da nađe neki motiv u ovom pripovedanju biće sudski proganjan

ko pokuša da nađe neku pouku u njemu biće proteran. ko pokuša da nađe neki zaplet

u njemu biće streljan. po naredbi pisca. za g.g. pečat zapovednika teške artiljerije

i u pravu je. sto puta je u pravu. kao što je život ništa bez ruže ništa je i bez

zdravog nosa. ili to ti je što ti je pa niz reku

budimpešta 29.12.1993

 

 

 

783/2870

 

2453  pada temperatura. spušta se magla. stvar ulazi u kosti

 

2454  telo je kuća svetu. duša domaćin

 

2455  sve je hladnije prelazim most bridi mi po licu srećan sam

 

dečače oprosti i čuvaj nas

640. hodanje

i danas sam jedan deo puta hodao sa verom

hodali smo brzo. telo vuče telo. izgovorene reči prate

naš hod. tela se raduju. već desetak dana nema sunca

u meni je neki lepi mir ali popodne sam ugledao fotografiju

ubijenog  deteta u ratu. užas. neshvatljivo. bol. plač i

nemoć me poništavaju. dečak je mrtav zauvek

zašto. ili to ti je što ti je pa niz reku. zašto

budimpešta 30.12.1993

 

 

 

784/2869

 

2456  lep sunčan dan

 

2457  starija žena širi i ponovo steže prste u šaku

dok stoji i čeka zeleno. teška joj je torba trnu joj prsti

 

2458  oči vide daleko i blizu

 

2459  prekinuo sam hodanje nastaviću ga u 9 uveče. hodaću

po pet mostova budimpešte za novogodišnju noć. biće to molitva

za mrtve i ranjene u ratu na prostoru bivše jugoslavije koji još traje

 

2460  molitva je ova lepota nad dunavom jer lepota se uvek moli

 

2461  sa petefi mosta tri dečaka pišaju u dunav

 

2462  na lanchidu dočekujem ponoć. nekoliko parova se ljube. ljubav za mrtve i ranjene

 

u grlu jer lepota se uvek voli

641.hodanje

hodao sam po pet mostova budimpešte kao

molitvu za sve mrtve i ranjene. pošao sam sa margit

mosta pa prešao lanchid pa eržbet most sabadšag i na

kraju petefi most. i onda sam se vratio ponovo preko svakog

jer mostovima treba prelaziti s jedne strane na drugu i odmah

sa druge na prvu. mostove prelazim dva puta. u ponoć nove

godine sam se zatekao na lanchidu. osećao sam se kao da

sam na mostu. gnezdom nad rekom. stajao sam u grlu

spasa. o mostovima ću još pisati. ali. zašto

mostovi su deca ovog sveta

budimpešta 31.12.1993

 

 

i

 

 

sutra treba opet povući i odvaliti novi deo puta. putujem put koji

ne vodi nigde. put kojim se gradi ruža put kojim slavim postojanje

 

 

neki delovi moje poetike su

 

krug i krst

 

vera u reči

 

neljudsko. sveprisutno

 

bez moći

 

protiv muške kulture. za jedinstvo ženskog i muškog

 

ritam

 

poverenje u postojanje

 

prepuštanje lepoti i dobroti

 

džez i rokenrol

 

sam sam predmet istraživanja

 

 

ružino seme koje nosi vetar traži plodnu zemlju za svoje prve žilice u nebu

 

 

hodam jer sam pesnik

 

 

ja sam mistik jer hodam. jer sam hodajući hodan. jer nema ništa

između boga i mene jer nema ništa između njegovog oka i mog između

njegovog srca i mog. jer postoji samo jedno oko i samo jedno srce

 

 

hodao sam po pet mostova budimpešte kao molitvu za sve mrtve i ranjene... u

ponoć nove godine sam se zatekao na lanchidu. osećao sam se kao da sam na

mostu. gnezdom nad rekom. stajao sam u grlu spasa. mostovi su deca ovog sveta

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

bilo je

božanski

svakog

dana

te

hodati

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

4. jun 2025.

27576. dan mog života

 

 

766/2887

 

2398  polazim. molim se kolenima stomaku mišićima i celom telu da me ne boli. moje

telo je svet. sam bog. lepota tela je lepota čitavog sveta. krhkost tela je krhkost ljubavi

 

2399  vreme prolazi. tu prolaznost treba ljubiti

 

od podneva do ponoći

625. hodanje

suv dan. vreme kao da je stalo. crne zastave

po kućama. na margit mostu red crnih zastava. nešto se

desilo. kad pređem most pogledaću na novinskom kiosku. da

umro je jožef antal premijer mađarske. na ulici slučajno sretnem

lasla lantoša. pričamo o lotrеamonovom okeanu. laslo bi želeo da ga

režira. okean bi uradio sa taj čiem. sporošću. veličina je uvek spora. okean

je kao neko duboko nebo. korak je uvek spor jer se samo sporošću dostiže

nedostižno. samo običnim korakom jer bez svakog koraka onaj prvi bi bio

zaboravljen a poslednji ne bi bio nikad ni napravljen. sve me više uzbuđuju

ti obični koraci ta običnost koja nas okružuje. okean običnosti po kome

hodam. sasvim smo mirno i obično ušli u podrum. balint laslo i ja i pili

vina. pijan sa vinom u koracima vraćao sam se oko ponoći. bilo je

suvo bilo je tiho kao da se mir okeana ulio u mene. prišao mi je

jedan pas i prazna ulica. pa ja i hodam da nikome ne

bih smetao. ostalo mi je samo da se poklonim

budimpešta 13.12.1993

 

 

 

767/2886

 

2400  malopre sam prelazeći preko tramvajskih šina stavio 4.405-ti korak (levom

nogom) na šinu i jak bol u mišiću mi je presekao dah. sada dаhćem i hrаmljеm sa bolom

 

2401  hodam sporo sa bolom. pada predvečerje

 

2402  kažem sebi zapiši: ćuti i hodaj

 

2403  i nastavio sam da hodam

 

dalje ko zna gde

626. hodanje

već sam rekao da me je jak

bol u mišiću častio na samom početku

hodanja. posle sam hodao stužen i spor. bol je

prestao tek pred kraj. na kraju je počela i slaba kišica

evo i sada je čujem na prozoru. svaki dan kada se vratim

sa hodanja lice mi je prljavo od zagađenosti. kada ga umijem

odmah mi je lepše. a tek posle opranih nogu. prati noge i lice

spada u literarni zanat. koliko sam slabiji i neviniji sve više

verujem u slabost i nevinost. koliko jasnije vidim da je život

borba za moć toliko više verujem da život služi da popravimo

svoju dušu. baš onako kako nas uče svi veliki učitelji. baš

onako kako to i traži naša duša. zato ćutim i u pisanju jer

je i pisanje put popravljanja sopstvene duše. i zato u

ovim rečima ja vidim travke šljunak i prašinu na putu

u ovim rečima osećam da su putevi sami i da

me vode. ostalo mi je još samo da se

poklonim. i da hodam dalje

budimpešta 14.12.1993

 

 

 

768/2885

 

2404  ono što me čeka čeka me. ono što te čeka čeka te

 

2405  u pravom trenutku sam prekjuče uzeo tolstojevu knjigu put u život

 

2406  uvek i ponovo jednom se nogom vraćati ka

poniznosti a drugom se nogom paziti gordosti

 

2407  poniznost je poreklo. gordost je učena glupost

 

2408  tek dolaze najlepše godine

 

2409  neka niko ne brine sve će i svi će uvek ostati u igri

 

2410  kao što se bogati opijaju bogatstvom siromašni

se opijaju bedom. u neodgovornosti su ravnopravni

 

ja sam prijatelj

627. hodanje

hodam da bih svima i svemu bio

prijatelj. kao što je nebo svima nebo. mišić

me danas nije boleo i to je bilo dovoljno za sreću

pred parlamentom su se vijorile duge crne zastave i tekle

pripreme za sahranu jožefa antala. dvojica vojnika su čuvali

zastavu. kako je to čudesna stvar da se simbol čuva oružjem. da

se krhkost okruži silom. ali to je samo dokaz da je u ovom životu sve

umetnost i duhovnost. sve dublje emocije se ispoljavaju pevanjem

igranjem. slikom. rečju. i otkud onda rat ubijanje. zašto je to potrebno

zašto ljudi uživaju u tome. ne razumem ne razumem i ne razumem. ne

razumem i divim se dunavu. dok prelazim preko njega uvek ga gledam

svaki dan njegova boja se menja. svaki dan ugledam neki vrtlog u njemu

i svaki put osetim kako je lep. uči me da budem svima prijatelj. da osetim

da u rečima živi prijateljstvo. i da sve reči govore o vernosti postojanju

postojanju i u ovim rečima o neosvetljenim ulicama kroz koje sam

večeras hodao kao u nestajanje. i kad skoro nestanem

pukne bulevar pun svetla. i da hodam dalje

ako želiš ja sam ti prijatelj

budimpešta 15.12.1993

 

 

 

769/2884

 

2411  ja sam samo klitoris rekla mi je prijateljica

kako je to lepo i veliko. u osetljivosti živi čitav svet

 

2412  na moskva teru slučajno sretnem želimira žilnika

pričamo o tome kako nedostaje pokajanja nama ljudima

 

2413  beznadežnost

u mnogim danima osećam

beznadežnost. teško je tada hodati

beznadežnost me zaustavlja i ruši. tada

mi pomažu noge i put i ja nastavljam. hajdemo

sada na beznadežnost rekla mi je jednom jedna

žena i beznadežnost je nestala ali kao što lako nestane

beznadežnost se još lakše pojavi a nema žene koja mi

kaže hajdemo na beznadežnost. beznadežnost je kao

so. slano koje me čuva od bljutavosti. i zato je čuvam

onako kako se čuva so kada je nema. kada me uhvati

beznadežnost umire tako mnogo u meni. umrem

i sam. umrem ali sam baš zato živ. u

beznadežnosti živi spas

(iz rečnika hodanja)

 

vazduhovo telo

628. hodanje

u gradu mi je hodanje iskidano

poslovima koje moram da obavim. to kvari

lepotu neprestajućeg hodanja i dodatni je teret na

mojim leđima. ali sve što jeste neki smisao ima pa verovatno

i ova ulaženja u neke zgrade i izlaženja iz njih. u zgradama je isti

vazduh kao i napolju samo malo ustajaliji. ali nikakvi zidovi vrata i

 prozori ne mogu prekinuti vazduhovo telo koje se prostire i napolju

i unutra kao simbol nevidljivog sveta. jedan deo današnjeg hodanja

onog sa kišom hodao sam sa verom. kiša je padala a mi smo pričali

priče o ljudima i priče koje uče ispravnom životu. isto kao i tolstoj koji

me već neku noć podseća i podseća. podseća me na one iste dubine

koje sam prepoznao čitajući ga kao mladić u zatvoru. podseća me da je

posla tako mnogo za ceo život za svaku godinu za svaki dan za svaku

reč za svaki osećaj svaki pokret. i kao što ništa ne može da pregradi

vazduh ništa ne može da ogradi sekundu od sekunde. osećam ih sve

nanizane unatrag do one u kojoj je tolstoj prepisao reči dostojevskog

živi istinskim životom i imaćeš mnogo protivnika ali i protivnici tvoji

voleće te. mnogo nesreća doneće ti život ali baš njihovim

zaslugama ti ćeš biti srećan i blagoslovićeš život i druge

ćeš primorati da ga blagoslove. ako želiš ja sam ti

prijatelj. čovek je nesrećan jer ne zna

da je srećan

budimpešta 16.12.1993

 

 

 

770/2883

 

2414  danas je sunce i dunav je plav

 

2415  so go now and i will be with your mouth and i will teach you what you shall say

 

2416  samo jedno rozaljubičasto nebo je ostalo od sunčanog dana. rozaljubičasto

koje se pretvara u karmin i oblizuje tamne obronke brda. veče mi prilazi u lice

 

i to je dan

629. hodanje

žurio sam da sa zoltanom

varadijem prelomim tekstove pasoš

čoveka u kretanju i čuvanje sveta. žurio sam

da stignem na susret sa balintom i nisam stigao. i

onda sam se polako vraćao. iscrpljen bolom sa početka

nedelje. iscrpljen idejama koje su mi se rađale i nosile me

u visine. iscrpljen prihvatanjem dubine tolstojevih spoznaja

iscrpljen dugim razgovorima koje vodim u sebi sa vesnom

milović. iscrpljen mračnim perspektivama ratničkog sveta. žurio

sam da se dokopam kreveta i spavao sam tri sata. ustao sam

u osam uveče i nastavio da hodam sledećih osam kilometara

veče je bilo mirno hodao sam po tihim ulicama budima. senke i

svetlost su na trenutke pustošili po svim mojim mislima. ostajala

je samo lepota u tihim ulicama noću. lepota u tišini. ponekad

bi me neki pas ispratio svojim lajanjem. poneko bi mi

rekao jueštét. čovek je nesrećan jer ne zna

da je srećan. ponekad kao i uvek

budimpešta 17.12.1993

 

 

 

771/2882

 

2417  pola osam uveče. subota. noć je. na mostu sam

na margit mostu. dunav treperi i teče. ne omanjuje

 

2418  novih 125 kilometara sam ishodao ove nedelje to je

novih 6 kila pšenice koje sam posejao po ulicama budimpešte

 

sa nepoznatima sa drugima

630. hodanje

sa gaborom sam pravio fotografije za pasoš

čoveka u kretanju. posle sam hodanje nastavio sam

ulice od parlamenta do groblja su bile prazne i na svakih dva

metra je stajao vojnik ili policajac. sahranjivali smo jožefa antala

konji su bili nervozni poneki sa penom na ustima. duga povorka

ljudi je pratila svog premijera. voleo sam što sam na tim prepunim

ulicama bez igde ikoga. sa nepoznatima sa drugima bivajući čovek

koji peva hodajući. sa balintom sam popio dve čaše vina u kafani sa

starosedeocima pijancima. posle osam sati hodanja i bavljenja sa

drugima krenuo sam da dovršim dan. pomislio sam kako me je bol

u mišiću sa početka nedelje napustio ali se on 3 kilometra pred

kraj pojavio. nije mi ostalo ništa drugo nego da nogu pred

nogu bol i ja zajedno odemo na zasluženi nedeljni

odmor. ponekad kao i uvek. bole odmori se

budimpešta 18.12.1993

 

 

 

773/2880

 

2419  u 20 kilometara mog dnevnog hodanja ima 26.320 koraka

26.000 zrna pšenice staje u jedan kilogram žita. tako svaki dan

hodajući posejem kilogram ružine pšenice jer ruža je hleb duši

 

2420  piljar koji me svaki dan ljubazno pozdravlja dok

prolazim pored njegove tezge je obraz ovoga grada

 

umorni ponedeljak

631. hodanje

sa verom sam tražio balon svilu

za moj prsluk. prsluk mi je uz patike najvažniji

deo odeće jer u njegovim mnogim džepovima nosim

sve stvari koje su mi potrebne za hodanje. zimi mi je

dodatak odeći a leti pri velikim vrućinama mi ne smeta jer

je sav samo od džepova. posle sam tražio zarezače. i tako je

prošlo pola hodanja. to su iskušenja svakodnevice. hodanje u

ritmu i karakteru gomile na ulicama. znači nervozno sa puno

zastajanja i ždrakanja. dan je bio topao i tmuran bez sunca i

smoga. hodanje sam nastavio kroz noć ka arpad mostu. više 

mi se pogled odmarao u svetlucanju tla po kome je padala

svetlost uličnih svetiljki. kišica je padala sporo i polako i ja

sam hodao slično kišici. bio sam umoran. ali ja sam svaki

dan umoran. i to nije novost. ali iako nije novost ja sam ga

osećao. umor pomešan sa glađu. kišica mi je padala po

kosi. zarezači su bili u džepu kao i balon svila puter i

mleko. bole odmori se. tiho se spustio u

ružu umorni ponedeljak

budimpešta 20.12.1993

 

 

 

774/2879

 

2421  noćas sam se probudio i mislio mnogo je to još osam godina

kako ću ja to izdržati. da li će to moći da izdrži moje telo. moja duša

 

2422  noge su mi na zemlji da bi mi misli bile u nebu. duša je između

 

2423  postajem jer jesam. jesam jer postajem

 

2424  pet minuta je do 4. pale se ulična svetla. da li danas počinje zima

 

2425  vidim ih iz daljine kreću se kao male svetlosne zmijice tramvaji na mostu

 

2426  slavljenje hristovog rođenja ne ide uz tako mnogo posečenih jelki

 

2427  postoje tri puta u budućnost. prvi je katastrofa. drugi je

globalni teror. treći je globalna demokratija uključujući i zmije

 

2428  vetar

kad mi u svakodnevici

nestane sve i kada od umora

više ništa i ne primećujem tada jasno

osetim nevidljivi vetar. on je prisutnost

pojavljuje se iznenada neočekivano baš ko

što je i daljina iz koje dolazim neočekivana

kada ga osetim po telu osetim ceo svet na

meni. nikada ga ne hvatam u šake ali mu

zagrljaj osećam po celom telu. vetar uvek

lepo miriše. možda vetar i nije ništa

drugo nego miris. početak

 (iz rečnika hodanja)

 

sva ta lica

632. hodanje

sunčan i vlažan dan

se pretvorio u toplo sivilo sa

kišicom. početak zime počinje sa toplim

vetrom. ulice su prepune sklepanih tezgi. sve

se prodaje i sve se kupuje. tako mnogo lica se valja

pred svačijim očima. svako lice je jedan život jedna priča

priče mladih liče jedna na drugu ali ih svako od njih priča glasno

stari ljudi imaju posebne priče ali su one tihe. svako lice pamtim

i sa svakim licem se u kratkom trenutku družim. kao da svoje lice

umivam licima drugih. primetio sam to danas tu gomilu koja me čini

prolaze ljudi jedni pored drugih. taru se. guraju se. svi zastaju i svi se

kreću. jedni idu ovamo drugi onamo. neki žure neki su spori svi su

oblikovani ritmom i prirodom gomile. svi smo kao rod rođeni u maloj

sobi siromaštva. svi se pokazujemo jedni drugima. manekeni i glumci

u filmu života. ova lepa divlja plavuša nam je svima sestra i izazov

kao da ćemo svi početi da se skidamo da bi bili još bliži jedni

drugima jer tu smo u našoj kuhinji življenja. svako je u gomili

važan i niko nije najvažniji. gomila je pravednost u kojoj se

umire s ponosom. u drugoj polovini hodanja sam se

izdvojio i hodao mostovima. na mostovima je uvek

vetar. tiho se spustio u ružu umorni ponedeljak

na mostovima je uvek malo ljudi

budimpešta 21.12.1993

 

 

i

 

 

moje telo je svet. sam bog

lepota tela je lepota čitavog sveta

krhkost tela je krhkost ljubavi

 

 

vreme prolazi. tu prolaznost treba ljubiti

 

 

veličina je uvek spora... korak je uvek spor jer se samo sporošću

dostiže nedostižno. samo običnim korakom jer bez svakog koraka

onaj prvi bi bio zaboravljen a poslednji ne bi bio nikad ni napravljen

sve me više uzbuđuju ti obični koraci ta običnost koja nas

okružuje. okean običnosti po kome hodam

 

 

prati noge i lice spada u literarni zanat

 

 

koliko sam slabiji i neviniji sve više verujem u slabost i nevinost

koliko jasnije vidim da je život borba za moć toliko više verujem da

život služi da popravimo svoju dušu. baš onako kako nas uče svi

veliki učitelji. baš onako kako to i traži naša duša. zato ćutim i

u pisanju jer je i pisanje put popravljanja sopstvene duše

 

 

ja sam samo klitoris rekla mi je prijateljica

kako je to lepo i veliko. u osetljivosti živi čitav svet

 

 

umrem ali sam baš zato živ

 

 

u 20 kilometara mog dnevnog hodanja ima 26.320 koraka

26.000 zrna pšenice staje u jedan kilogram žita. tako svaki dan

hodajući posejem kilogram ružine pšenice jer ruža je hleb duši

 

 

kao da svoje lice umivam licima drugih

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

vođena

lutanjem

postala

si

ruža

nad

ružama

ruža

lutanja

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

3. jun 2025.

27575. dan mog života

 

 

755/2898

 

2362  od umora mi je hladno

 

12.525–ti kilometar

616. hodanje

pred kraj hodanja sam se setio jučerašnje

reči switch. ko danas svičuje taj prolazi. nekad si se

trebao snalaziti danas svičovati. ljudi stalno menjaju šifre i

ko ne zna šifru otpada. tako se eliminišu ljudi itd. današnji dan

nije bio hladan. dan je počeo sa snimanjem 12.525-og kilometra

na ruži lutanja. hodao sam savskim kejom. snimali su goran mića i

šega. ponovo smo videli psa iz 594. hodanja. ponovo je skakao i lovio

krtice. isti pas kao simbol istog nepromenljivog. isti pas kao moja hodačka

porodica. branka vučičevića nisam našao kod kuće. ni ljubu gligorijevića

ali sam prolazio. prolaziti sejati i pisati. sejati pleviti i rasti. kako ne pleviti

kad je u gradu porasla vašljivost i šuga kažu mi. kažem prolaziti. kažem

bilo mi je hladno iako nije bilo hladno. narcisa mi je rekla čoveče umoran

si. da to sam. sava babić mi je rekao nemoj mnogo kukati jer bi inače

mogao pisati samo o tome. savo ako budem mogao da ne kukam

neću kukati. ući miran u kuću da bi u kući bio mir. kako da

ne plevim kad sam osetio radost

beograd 2.12.1993

 

 

 

756/2897

 

2363  kada se sjedine svi mirisi

 

2364  ljudi vole da pojedu tuđe srce. otruju tuđu dušu i pomute tuđ um

 

prijateljice ne spominjem vam imena da vas ne bih uznemiravao

617. hodanje

tek sam pred samo veče uspeo da krenem na hodanje. pre toga sam se viđao sa ljudima

tako je mnogo beznadežnog onespokojavajućeg. sve što je više od umiranja je veliki uspeh

rečeno mi je da više ne pripadam ovde. mene je toplo sunce ipak radovalo. učim se

bezbrižnosti i uspehu. mislio sam na moje prijateljice. sve su same. žive u malim

stanovima. bez ikoga. snažne. željne ljubavi. neljubljene. pametne. hodam sa

njima nežno ih i dugo gledam u lice. vidim njihovu usamljenost kao i ovaj

prav put kojim idem u posetu prijatelju. da li sam danas nekog rastužio

kada sam prelazio most sreo sam peđu neškovića i eru milivojevića

nosili su bure za kupus. sve što se ovde događa je uživanje u

dvoumljenju. i samog me dvoumi od toga me spašavaju

samo koraci. drage prijateljice na putu kojim sam hodao

nije bilo nikoga. pravi put kao i vaš život. u daljini se

nazirao zemun. kako da ne plevim kada sam

osetio radost. posle ponoći lice mi se lepilo

za noć bio sam sretan

beograd 3.12.1993

 

 

 

757/2896

 

2365  5.187 kilometar danas. ostavljam pola jabuke na

milošev grob a sa drugom polovinom i prijateljima hodam do groba

vide crnjanski. na 5.336 kilometru ostavljam drugu polovinu jabuke

 

2366  mnogo iscepanog novca po ulicama

 

2367  danas mi je 44 rođendan. pokušavam da u sporom hodu odmorim noge i telo

 

dvestodvadesetdva koraka

618. hodanje

hodali smo olgica. nenad milošević. narcisa. nenad

jovanović. vera i igor. slobodan i jelena. nada i nebojša. i ja

od miloševog do vidinog groba. 222 koraka ih deli. ishodali smo

ih u tišini hodajući jedan za drugim. vidu i miloša smo spojili našim

hodačkim lancem. 222 koraka je tako mnogo i tako malo. vida i miloš

su sada ponovo venčani sa tri dvojke. u ljubavi. u ljubavi. u ljubavi. uveče

sam čitao razgovor sa katalin kemenji hamvaševom udovicom. život u dvoje

je pesma. hodao sam tu pesmu i danas sam. na brankovom mostu oko pet

popodne voda u baricama nije bila zaleđena. kada sam se približio zemunu

primetio sam skrame novog leda po vodi ali je zemlja i dalje bila vlažna

zemunskim parkom sam već mogao hodati i po zemlji i da se pri tome

ne ukaljam. kada sam stigao do prenoćišta mraz je stegao i smrzao

zemlju kao beton. tako sam hodao sa padom temperature kao

sa drugom najrođenijim. posle ponoći lice mi se lepilo za noć

bio sam sretan. hladnoća je čista kao svaka promena

beograd 4.12.1993

 

 

 

759/2894

 

2368  u budimpešti. došao sam sinoć. spavao sam kod

igora. u krevetu mi je bilo lepo. uhvatio me je strah od ustajanja i

ponovnog izlaska u svet. moja otvorenost i nezaštićenost je prevelika

 

2369  topi se sneg kaplje sa krova. kapljice su vesele. gde ću noćas spavati

 

2370  iz ruke u ruku bacam grudvu snega da odagnam očaj

 

težak dan

619. hodanje

ishodao sam današnji dan

sada sam u crvenom metrou. prenoćište

je 800 forinti. danas sam saznao da je moja velika

nada za pomoć ruži propala. nestanem u nemoći. hodam

po tlu a tla nema. samo ruža pod nogama. sada sam ipak

miran. pitanje je samo da li sve to mogu podneti. čudo je kako

lako i pored nevolja podnosim neizvesnost. neizvesnost uteha sa

neba. neizvesnost i setva na zemlji. bio je sunčan dan. hodao

sam sa verom. tražili smo prenoćište i popili kafu u restoranu njujork

gde je sedeo i pisao endre adi. kad vozi bicikl ispred mene pa se

okrene i uzgred a s pažnjom pogleda da li sam ja ok ja se u

momentu zaljubim u sve muškarce na svetu piše mi prijateljica

o svom 14-togodišnjem sinu. tako mi je jedan dečak

pomogao da se jedna žena zaljubi u mene

hladnoća je čista kao svaka promena

duša štiti dušu

budimpešta 6.12.1993

 

 

 

760/2893

 

2371  noćas sam sanjao nemoć u kolenima. evo i sada ih osećam

 

2372  među ljudima u prepunim ulicama plavet hoda kao miris

 

2373  tri sata je popodne. sivo i vlažno već je skoro

pao mrak. ipak odjednom iz uma mi zamiriše miris proleća

 

2374  prži običnost

 

svedočanstvo o toplini

620. hodanje

mnogo mi misli prolaze kroz glavu dok

hodam. ali sada se ne sećam nijedne. ima neke

pravde u tome što se misli ne mogu prenositi. i kao

što sam ih tamo zaradio koracima ovde ih moram zaraditi

šakom koja se zagreva. ovi tekstovi i jesu svedočanstvo o

toplini. o procesu rađanja topline. i zato su oni kratki. čim ruka

dobije u zaletu i počne toplina vreme je da se prestane. cvet će

već nići i sam. u tebi. pisanje je samo onaj trenutak kada prsne

seme. i zato se prestaje i traži novo semenje. pisanje je traženje

doselio sam se u szeplak u. 13 u drugi kvart. posle 37 dana

u srpskom jeziku sada sam ponovo u mađarskom. sve je isto

samo što jedan razumem a drugi ne razumem. ali oba govore

iste stvari. od tog istog su svi moji koraci. od tog istog je

i svaki put. duša štiti dušu. i svaki trg i svako raskršće

budimpešta 7.12.1993

 

 

 

761/2892

 

2375  ako vidiš beli sneg na ogradi kako se sija na

suncu onda ćeš videti i plavu ružu u blizini snega

 

2376  sa kako velikom brigom je umotana u krpe jedna smokva

 

2377  lepo je u dan se sliti i tu u njemu biti

 

2378  po šumskoj stazi pokrivenoj snegom. po beloj stazi popadalo suvo lišće

 

2379  posle zavoja lepota šumske staze mi je otela uzvik

 

2380  gospodin kameni potporni zid

 

2381  puko asfalt dadu mu naninu

 

2382  viljem baraouz čita žana ženea

 

2383  veliki crni pas mi je preprečio put. stojim i gledam ga. gleda i on mene i ponekad

laje i reži. stojimo i čekamo. on povremeno sklapa i otvara usta. manje laje. prestaje da

reži. polako odlazi prema svojoj kući i pušta me da prođem. hvala ti  kažem mu

 

2384  šume i snežne staze kojima sam danas prolazio sada su samo mrak

 

2385  svi se boje vremena

 

vedrinu zameni umor kao što noć zamenjuje dan

621. hodanje

istopi me umor na kraju hodanja. šaranje po vazduhu. nos mi je na kraju

bio hladan grejao sam ga toplim šakama. šake sam povremeno grejao praveći

grudve od snega. prijala mi je ta hladnoća po rukama koje su se posle bacanje grudve

na neki stub počele grejati same. hodao sam kroz šumu i periferijom budimpešte (još 5 km

posle zadnje tramvajske stanice 56). periferija me je podsećala na nemačka sela. na ulazna

vrata se stavljaju božićni ukrasi. grade se nove kuće onih koji se snalaze u novom vremenu

usput sam čitao novinski članak o vilijemu barauozu. 1955 barouz piše ginzbergu da

iskrenost još nije postigao ni u životu ni u pisanju. u prilog iskrenosti pišem o žudnji

za ženom. današnjoj žudnji onoj istoj sa kojom živim ceo život. da li su one za

mene. lice. telo. seks. lepota. mudrost. zov. ljubav. ili baš one. ne znam

znam samo da danas nisam izgovorio nijednu jedinu reč. i svaki

trg i svako raskršće. lepota je usamljenost

budimpešta 8.12.1993

 

 

 

762/2891

 

2386  umoran od samoće ne mogu da se odmorim

 

2387  samo da se od neuspeha ne začne gorčina u meni

 

2388  jedan suvi list nošen vetrom mi dolazi u susret

 

podvig hermana hesea

622. hodanje

na kraju hodanja je počeo da duva topli vetar

vazduh je bio vlažan osvežavao je današnjih 22 kilometara

u meni. grad se priprema za božićne i novogodišnje praznike. sve

se kupuje i sve se prodaje. prosjaci su takođe na svojim mestima. dvaput

sam prolazio pored par devojčica koje su se tako srećno i razdragano smejale

razgovarajući u hodu. te razdraganosti tako nedostaje. sa uživanjem sam stajao

i gledao ih. jedna dama mi je sporim šepurenjem preprečila put. strpljivo sam je

obišao i osetio radost zbog strpljivosti. jedne davne noći herman hese je do

svitanja mislio o jednom holanđaninu koji ga je to veče iznervirao i izbacio iz

dotle stečenog mira. da bi ga opravdao hese ga je celu noć zamišljao kao

bebu. dečaka. mladića. i u raznim životnim situacijama i pred jutro ga je

razumeo i saosećao sa njim. ovo mi je danas ispričala vera. lepo je

priznati svoje greške i otklanjati ih. veliku je stvar te noći uradio hese

za svet. suvi list koji je dolazio do mene krenuo je iz daljine. stao

sam i čekao ga. dolazio je kao dete. lepota je usamljenost

da li bi ti čitaoče primetio da nedostaje zadnja rečenica

budimpešta 9.12.1993

 

 

 

763/2890

 

2389  vraćaju se dečaci iz škole. onaj najviši jakna

mu je već mala je glavni jer muški pripaljuje cigaru

 

2390  vratio sam se da vidim plavi lanac na zelenoj

kapiji ali u to se diže crni veliki pas sa zelene trave

 

2391  oj zove me ptičica u šumi. to je ona ista šuma i ista staza

od prekjuče. jučerašnje i današnje sunce je otopilo sneg na stazi

 

2392  opet me (ispala mi je penkala) oraspoložio onaj

prekjučerašnji potporni zid. brojaću korake do njega

 

2393  volim sve tramvaje. pogotovo kada sijaju kroz

noć ili kad staju kao ovaj na malu praznu stanicu

 

2394  ako je naša molitva samo mucanje i onda nije

uzalud prevodi mi vera tekst iz crkve na bačanji teru

 

vidim vesnu milović

623. hodanje

stojedanaest koraka je bilo do

potpornog zida. povukao sam prstima po

mahovini koja raste po njemu. dobro je što sam

pomilovao to meko zelenilo. više bi trebalo da se družim

sa ozbiljnim ljudima. olucima na primer. oni su tako važni kad

padaju kiše kad se topi sneg. bez njih bi bilo mnogo problema

koje sada nemamo jer su nam ih oluci otklonili. među ozbiljne ljude

svakako spada i predvečerje nad budimpeštom. zar je moguće da je

ovaj pogled uvek tako lep pitala me je vera dok smo prelazili margit most

u hodu smo pričali o vesni milović koja je u londonu i dok smo pričali o

njoj ja sam je video. krajem avgusta 1982 u zemunskom parku napravila

je ona prvi korak ka velikoj ženi. video sam to. sada je vidim: ona raste

taj rast spašava ovaj svet. jer u ovom svetu moći svet ipak vodi nevinost

o nevinosti sam večeras pričao i kod katali kešeru i sa tom pričom

je nestala ona ružna priča koju sam danas čuo. da li bi ti

čitaoče primetio da nedostaje zadnja rečenica. dobro

je što sam pomilovao to meko zelenilo

budimpešta 10.12.1993

 

 

 

764/2889

 

2395  slatka je koliko je lepa ova zelena mahovina

na ogradi pored koje prolazim počinjući današnje hodanje

 

2396  nije zlato što i ugalj mada svaka čast i uglju

 

2397  kad me boli telo od ljubavi za drugog

 

zar ne bilje moje

624. hodanje

na kraju hodanja posle nekoliko

meseci ponovo bol. ponovo bol u levom

potkolеničnom mišiću. već nekoliko dana osećam

slabost u kolenima i člancima. nadam se da će me sutrašnja

nedelja odmoriti. bolovi su opomena i ritam u životu. jedna

siromašna devojka je prodavala stare novine. vozovi su stajali ali

se u njihovim praznim vagonima osećala daljina i mnogo ljudskih

sudbina. ruža i nije ništa drugo nego sve te sudbine u jednom srcu

koje neprestano hoda. hodam i ovo tmurno i toplo veče. juče sam

čuo kako neki ljudi pričaju da ja inače i ne hodam. zabolelo me je

to i probudilo u noći ali sam se molio i pred jutro od te negativne

emocije nije ostalo ništa. kad bi kad bi te negativne priče uvek

prolazile pored mene. dobro je što nisam čuo ko je pričao

te ružne priče. dobro je što sam pomilovao to meko

zelenilo. pa ja i hodam da nikome ne bih smetao

budimpešta 11.12.1993

 

 

i

 

 

život u dvoje

je pesma. hodao sam 

tu pesmu i danas sam

 

 

prži običnost

 

 

pisanje je samo onaj trenutak kada prsne seme. i zato

se prestaje i traži novo semenje. pisanje je traženje

 

 

svi se boje vremena

 

 

lepota je usamljenost

 

 

kad me boli telo od ljubavi za drugog

 

 

ruža i nije ništa drugo nego sve te sudbine u jednom srcu koje neprestano hoda

 

 

pa ja i hodam da nikome ne bih smetao

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti si uprkos

svega pupela

cvetala

i

bogu

se

predala

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

2. jun 2025.

27574. dan mog života

 

 

741/2912

 

2337  miroslave strpljenja strpljenja. strpljenja u ludilu da ne bi izbio rat

 

2338  sretnem svetlanu hoda ulicama i traži da kupi hleb

 

2339  jer kako kažu žene

poistovetiti se sa samim svetom. sve

što je manje od sveta podređeno je patnji

simon vejl

 

ko se boji ne prima

sonja savić

 

12.567-mi kilometar

607. hodanje

noćas sam sa biljom i bebecom probdeo

noć. novo bdenje mi uvek donese radost baš

kao i u mladosti u kojoj smo u mnogim noćima rasli

u jutarnjem umoru sija žar prijateljstva. pa kad popodne

na dunavskom keju davić snima moje dvanaestominutno

(12.567-mi kilometar) hodanje dok ga kebra i boba guraju

na biciklu mi zapravo snimamo jedan oblik prijateljstva. sa

kebrom razgovaram o londonu. kod slobodana su se skupili

prijatelji. branko je lepo govorio o budizmu. u svakom trenutku

biti budan to i ništa više. pričamo o suverenitetu države kao

osnovnoj civilizacijskoj prepreci. lepo je sedeti sa ljudima koje

voliš. jer u ovom gradu žive i ljudi koji su nas kažnjavali

zabranjivali. tim pre u jutarnjem umoru sija žar prijateljstva

srodio se ovaj grad sa svakom stopom koju sam

ostavio po evropi ja sam radostan

reci nekom to

novi sad 18.11.1993

 

 

 

742/2911

 

2340  radujem se ovoj devojčici kaji (mojoj majci) čiji je grob pokriven snegom

 

2341  mali crni pas pije vodu i liže led

 

2342  kad posle jednog sata otvorim stranicu beležnice mastilo sa

prethodne rečenice se zaledilo i slepilo za suprotnu stranicu sveske

 

2343  ovde leži dečak milomir (moj otac). otišao od kuće za hlebom

u 12-toj godini. 5.574 koraka ga deli od devojčice sa kojom me je rodio

 

2344  strah je prvi stepen crne magije

 

groblja. izlazim iz grada

608. hodanje

slobodan me je pratio bulevarom. pozdravili

smo se i ja sam nastavio do novog groblja. kod kaje

na grobu sam zaplakao ali mi je kroz plač krenula radost

bio sam sretan kaji u slavu. sneg joj je pokrio humku i krst. na

tri mesta kroz sneg je virilo suvo cveće. širina se širila grobljem

krenuo sam na drugo almaško groblje na milomirov grob. tamo mi je

sa tim grobom ostalo celo detinjstvo. za ove dve godine prošao sam

kroz mnoga groblja evrope. svuda je isto. tišina i mir. mrtvi pokriveni

kamenjem zemljom i cvećem. posetio sam i grob dušana mišića sa

kojim sam sedeo u klupi u drugom razredu osnovne škole. dušan se

jednog ponedeljka nije pojavio u školi jer ga je u nedelju prepodne drug

usmrtio u igri. u ponedeljak je učiteljica ušla u razred u crnoj haljini i kroz 

plač rekla nema nam više dušana. uplašeni od smrti svi smo počeli da

plačemo. sutra sam nad otvorenom rakom čitao oproštajne reči svom

drugu. sa kapom na ušima i ledenim vetrom po licu 35 godina

kasnije izašao sam iz grada. sva sreća da vetar niko ne

može da zaustavi. ja sam radostan reci nekom to

mastilo se danas ledilo dok sam pisao

novi sad – beograd 19.11.1993

 

 

 

743/2910

 

2345  dobrota je hrabrost

 

u daljini je lepša i daljina i čovek

609. hodanje

bilo je hladno sa hladnim vetrom i poledicom gde

god da sam krenuo. posle petnaest minuta sam hteo da

odustanem ali sam ipak gurao sledećih četiri sata. sve oko

mene je bilo hladno a moja majica je bila mokra od znoja. dok

sam zapisivao rečenicu dobrota je hrabrost video sam pahulje snega

kako su nežne nežno padale po mojoj ruci i odmah se topile. bilo je u

tom trenutku lepote za ceo dan. kasnije uz sneg mi se pridružio jedan

rundavi pas. hodali smo nasipom. u daljini smo ugledali nekog čoveka

sa nekim čovekom u daljini je lepša i daljina i čovek. neko se dovikivao

sa šlepova na savi. jedan dečak je upregao dva psa u saonice i oni su

ga vukli. mene su vukle noge koje su u nekim koracima proklizavale

mislio sam na pahuljice zastao sam i gledao ih kako su padale na

svetlu. bile su lake i vetar mi ih je nosio u lice. mislio sam o dobroti 

i nevinosti koji vode i čuvaju ovaj svet. mastilo se danas ledilo

dok sam pisao. pod jednim grmom bilo je mnogo vrabaca

beograd 20.11.1993

 

 

 

745/2908

 

bolestan

pod jednim grmom bilo je mnogo vrabaca. realnost je u stvarnoj bedi. istina je u smešku

beograd 22.11.1993

 

 

 

746/2907

 

bolestan

realnost je u stvarnoj bedi. istina je u smešku. najlepša je čorba siromašnih

beograd – gornji milanovac 23.11.1993

 

 

 

747/2906

 

bolestan

najlepša je čorba siromašnih. na tvojoj sam dispoziciji

gornji milanovac 24.11.1993

 

 

 

748/2905

 

2346  posle tri dana nahlade ponovo na putu. osećam je još u nosu i oslabljenom

telu. suvo je oko nule. pred očima mi se belasa sneg po bregovima

 

2347  na put pa misli govorio je boško pajić učitelj iz lučana

 

2348  ovde vlada životna filozofija: praviti se lud

 

2349  primetim i tišinu i tišinu hodanja

 

2350  ene šta će mi to bogati ženo kaže komšinica komšinici koja joj je donela kolače

 

moj nos je more svih mirisa

610. hodanje

hodam spokojno. zaklonjen iza šala navikavam

se na hladan vazduh. već nekoliko dana živim kroz

nos. hladnoća mi udara u oči. vazduh me spaja sa svakom

tačkom na svetu. svet je jedinstveno živo biće. ja sam samo

jedna dlačica na tom velikom telu. dlačica koja hoda u čijem

nosu su svi mirisi. i stigoh u lučane. u lučanima kao i uvek

prepuno posmrtnica po drveću. kao da se ništa drugo ne

događa nego se samo umire. po planinama oko sela sneg

sve je to jedna stvar samo što kiša pada brzo a sneg polako

ostalo je sve isto. na tvojoj sam dispoziciji. da li će ikada

na ovom brdovitom balkanu kultura života prevladati

infantilnu vezanost za smrt

g. milanovac – lučani 25.11.1993

 

 

 

749/2904

 

2351  ljudi se dele na one koji su za ružu ili za lavirint

 

hladnoća ne odstupa beznađe tek

611. hodanje

krenuli smo iz lučana nenad slobodan i ja. dan je

suv i hladan. oko mene su planine i razvejani sneg. u

čačku smo se rastali baš u trenutku kada je sinulo sunce

hodao sam i stopirao do brđana do gornjeg milanovca do

beograda. kasno popodne u beogradu je bilo hladnije nego

stotinu kilometara južnije. sneg je prljav i tvrd kao led. zavukao

sam se iza šala pod kapu sam stavio hartiju i ipak se smrznuo

pred kraj hodanja sam osetio radost i nadu. bilo mi je to potrebno

jer sam već danima okružen hladnoćom i beznađem. možeš to

osetiti po tekstovima koje pišem teško i kao od bede. tim više

su oni vredni. da li će ikada na ovom brdovitom balkanu

kultura života prevladati infantilnu vezanost za smrt

hartija pod kapom me je spasla

lučani – beograd 26.11.1993

 

 

 

750/2903

 

2352  voleo bih da pišem samo o pejzažima rekao mi je malopre nenad jovanović

 

žena sa plavim šalom na punoj mesečini

612. hodanje

hodanje kroz hladno. prelomljen sam na beznađe i uzaludnost

sa nenadom jovanovićem razgovaramo o poeziji. žani moro. piteru

bruku. hodali smo ulicom čarli čaplina pričali o otu horvatu i nebojši

vasоviću. ufalšovao sam celo lice čuvajući se od daljeg nazeba

ponekad šutiram parče suvog snega. kasnije sa nadom hodam

savskom dolmom kroz suvu hladnu noć. na mesečini sam video

nadino lice uvijeno u plavi šal. kroz noć je hodalo lice žene oboje

nas je vodio pun mesec. daljina je bila blizu. bila su to polja

pokrivena snegom. tamo nešto trči rekla je nada. sa leve

strane je bila šuma pored reke. hodali smo dalje i dalje

kroz noć i pejzaž. bili smo pejzaž. dvoje ljudi u noći

sa blizinom koja se zove daljina i snegom koji se

plavio. hartija pod kapom me je spasla. ova

knjiga je počela na 12.177 kilometru

beograd 27.11.1993

 

 

 

752/2901

 

2353  preko zelenih talasa nošenih vetrom beli se sneg na drugoj strani dunava

 

2354  niz zid vidim ulicu koja nestaje iza ogolеlih platana

 

crne obrve kao talasi

613. hodanje

žurim ka zemunskom keju. jedna žena

u prolazu viče nekom muškarcu da ode tamo

(pokazuje mu rukom) jer tamo su ruskinje za one stvari

kod sata na karađorđevom trgu me je čekala slavica. idemo

ka ribarima. dunav je bio lep kao u svojim najboljim danima

odakle je dolazilo zelenilo njegove vode nisam video. na hladnom

vetru gledali smo talase. bili su kao oranje vodu je prekopavao vetar

u vodene brazde sejao sam gledanje. talasi i vetar su se pokazivali

mojim očima. slavičine crne obrve su sekle po mom pogledu. galebovi su

leteli nad kanalizacijom. hodali smo gardošem starim ribarskim naseljem

u kome su ulice uzane da bi umirile vetar. prošli smo ulicom tošin bunar

i rastali se po mraku. sa jelenom sam prešao most a sa srđanom otišao

na večeru kod sаndre i ljudmile. oko ponoći smo srđan i ja stajali kod

ekonomskog fakulteta i gledali kako pada sneg. vejao je polako

nošen vetrom nežno padajući na suvi asfalt. odmah se topio 

ostavljajući mokre tragove. ova knjiga je počela na 12.177

kilometru. do prenoćišta sam hodao sporo baš

onako kako se uvek hoda posle ponoći

beograd 29.11.1993

 

 

 

753/2900

 

2355  reke ima

 

2356  pazi na reku rekla mi je nada kada sam krenuo ka savi

 

2357  hodam kreće se svet

 

2358  ovo su koraci po suvom snegu

 

2359  reka u noći sa crnim drvoredom sivoplavim

nebom nad drvećem i snežna belina preda mnom

 

u takvom hodanju

614. hodanje

danas sam završio korekciju

knjige ruža lutanja 2. kao i hodanje i ove

se knjige kreću. pevaju i pešače. ovo je roman o

ruži. krenuo čovek da hodanjem napravi cvet. cvet koji

grli svet. u ulici proleterskih brigada mislio sam o ulicama u

temišvaru. kod save sam sreo rašu. raša je usvojio dete. to me

je mnogo obradovalo. usvajanje dece je prava budućnost. sa nadom

sam se vraćao belim ulicama. pričali smo o telu i telesnosti od kojih

se plaše ljudi. telo je nevinost zato u telu živi ceo svet. zadnjih osam

kilometara sam hodao sam. uz reku. nije bilo nikog. približavao sam

se ponoći. ponoć je bila tiha korak mi se smirio i smirile su se moje

misli. u takvom hodanju se sve spoji prelije nestane jedno u

drugom. po asfaltu je pao meki sneg. milovao sam ga mojim

tragovima. tišina je meka kao sneg sneg je tih kao tišina

do prenoćišta sam hodao sporo baš onako kako

se uvek hoda posle ponoći. ponoć najveća

dubina svakog jutra

beograd 30.11.1993

 

 

 

754/2899

 

2360  kako zdravlje pita me david albahari. uvek

me nešto pomalo boli kažem mu. bol šeta kaže david

 

2361  ono što je za decu školski raspust to je za odrasle rat

 

pola jabuke traži svoju drugu polovinu

615. hodanje

na današnjem 8.444 kilometru sam ostavio pola jabuke na

grob miloša crnjanskog. druga polovina mi je bila u ruci nosio

sam je na grob njegove žene vide crnjanski. hodao sam sa prijateljima

ali grob nismo našli. smrt ih je rastavila pa ih je teško ponovo spojiti. groblje

se belelo pod snegom. u subotu ćemo ponoviti traganje i spajanje dvoje ljudi

koji su ceo život proveli zajedno. hodajući ka dobračinoj ulici slobodan ilić i 

ja smo pričali o iv klajnu o praznini i prostoru. o nevidljivom koje je kao neki

neprestani san. na kraju hodanja sam hodao sa dugom molitvom. bilo je

lepo. posle svake izgovorene molitvene reči telom mi je prolazila milina

tresao sam šake da brige izađu iz mene bio sam spokojan u prostoru

koji tinja u nespokoju. mislio sam na crnu cipelu sa kojom sam

gurao sneg da bih na crnoj mermernoj ploči pronašao ime

miloša crnjanskog. na slovu š stegao se led. ponoć

najveća dubina svakog jutra. ući miran

u kuću da bi u kući bio mir

beograd 1.12.1993

 

 

i

 

 

strah je prvi

stepen crne magije

 

 

dobrota je hrabrost

 

 

mislio sam o dobroti i nevinosti koji vode i čuvaju ovaj svet

 

 

primetim i tišinu i tišinu hodanja

 

 

svet je jedinstveno živo biće. ja sam samo jedna dlačica na 

tom velikom telu. dlačica koja hoda u čijem nosu su svi mirisi

 

 

ljudi se dele na one koji su za ružu ili za lavirint

 

 

danas sam završio korekciju knjige ruža lutanja 2. kao

i hodanje i ove se knjige kreću. pevaju i pešače. ovo je roman

o ruži. krenuo čovek da hodanjem napravi cvet. cvet koji grli svet

 

 

ono što je za decu školski raspust to je za odrasle rat

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

svako koga

sam

spomenuo

u ruži

lutanja

je

heroj

i

služi

večnosti

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

31. maj 2025.

27572. dan mog života

 

 

miroslav mandić

 

ruža lutanja 3

 

lepo je kisnuti i biti

 

ovu knjigu posvećujem osećanju

da je svaka stopa na ovoj zemlji čovekov

dom i da su sve životinje i sve bilje i sve

vode i svi vetrovi i nebo sa suncem

mesecom i zvezdama njegovo

jedno jedino telo i duša

 

 

 

732/2921

 

2299  prva rečenica ove knjige je zadnja rečenica knjige peščanik danila kiša

 

2300  mogu da ti se pohvalim da sam dobio žuljeve na tabanima

kaže mi dragan stojković sa kojim sam ishodao današnji dan

 

2301  nije vis već provalija je ono što je strašno rekao je niče

hodam i pomislim nije provalija već je vis ono što je strašno

 

2302  zaštitnik treće godine ruže lutanja je leptir

 

apsolutna ludost običnog

599. hodanje

juče sam završio drugu knjigu ruže lutanja

danas počinjem sa trećom. između te dve knjige

proći će jedna godina a u stvari ih deli samo jedna noć

noć koja spaja jučerašnjih 29.185 (22.2 km) koraka koji su

ostali u drugoj knjizi sa današnjih 31.605 (24.0 km) kojima sam

otpočeo treću godinu lutanja. lutanje mistikom brojeva. da li sam

ti već rekao da je lutanje vernost. vernost traganju i nepoznatom

voleo bih da sam ti svakom svojom reči veran. da osetiš da pišem

za tebe. da mi je stopalo na zemlji za tebe. da mi je šaka na hartiji

za tebe. da mi je dah između stranica knjige u tvojim rukama

pored tvog lica. veran sam ti i veran sam apsolutnoj ludosti

običnog kojoj je bio posvećen i rajmond rasel učitelj

marsel dišana. večeras vidim u zadnjoj rečenici

knjige kiša zaliva hodajuću plavu ružu

tu sam svete

beograd 9.11.1993

 

 

 

733/2920

 

2303  šta ti misliš da će on doći. ma boli me kurac za njega ribari kod radeckog

 

2304  čekaj znam ga ja sa zemunskog keja

 

2305  može trideset maraka i dva piva sa pijace

 

2306  kao prošle godine u rumuniji zlati se i sija ovaj dan od prezrelog žutog lišća

 

veličanstveno

600. hodanje

uz vatru leži karolina na

zemlji. starija žena bez stana. stavlja

drvo po drvo na vatricu sa kojom se greje. obala

dunava joj je na pet metara. žuto lišće topole pada

po njoj. lišće ne stavlja na vatru jer joj ga je žao. seda

je i lepa. vedrina joj izlazi iz svake reči i pokreta. u noći

donese jorgan i kaže da joj nije hladno. o voljena karolino

ženo koja spavaš u šumi pod vedrim nebom svaka moja reč i

svako slovo koje ispisujem padaju na kolena i ljube tvoju dušu

o bože kako je veliki tvoj put između pada i veličine. hvala

koracima koji su me danas doveli na obalu dunava do

karoline. osetio sam kako je bog srećan u meni jer

sam ga video kako živi i uživa u njoj. tu sam

svete. zlatim se sa tvojim zlatnim lišćem

beograd 10.11.1993

 

 

 

734/2919

 

2307  prvi hladni dan

 

2308  vucibatina je zaštitnik nezaštićenih kaže mi narcisa dostanić

 

2309  niko nema para u džepovima. čekove ne primaju. ništa se

nema. ništa se ne može. sve je otišlo u kurac. jebe lud zbunjenog

 

2310  ne da je prvi hladni dan nego sam se smrzao k'o...

 

osećam i sad hladnoću po člancima

601. hodanje

cela današnja priča je priča o hladnoći. temperatura

je pala na nulu i udružena sa jakim vetrom preokupirala me je

svakog trenutka. svakog trenutka u svakom delu puta po svakom

delu tela. pogotovo šake vrat i prepone. a lišće je kao i svake jeseni

nečuveno lepo. pa onda talasi u dunavu. ko jednom zavoli talase uvek

će biti slobodan. nošeni vetrom talasi dunava su se kretali ka gardošu

udarali su po obali i izazivali sreću po mojoj koži. nisam postojao bio sam

sâm svet. spojen sa svim zvucima jer i sam sam bio zvuk. spojen sa svim

oblicima koji su se menjali jer i sam sâm bio oblik koji je u stalnoj promeni

svim zvucima bojama i oblicima u promeni hladnoća je bila so. u hladnoći

je bilo hladno i hladnoća se zavlačila u drveće kuće pse i tela ljudi

pred kraj hodanja sam se sasvim otvorio. hodali smo hladnoća

i ja ruku pod ruku. zlatim se sa tvojim zlatnim

lišćem. hladnoća me je grejala

beograd 11.11.1993

 

 

 

735/2918

 

2311  duva me nema šta

 

2312  u grubim vremenima nežnost je spas. nežnost je spas u svim vremenima

 

2313  na mene utiču još nerođeni umetnici i pesnici

 

2314  ja prepisujem budućnost

 

2315  pevati mišljenjem. misliti pevanjem

 

2316  curi mi nos počinje treća zima

 

2317  izgoreće mi jaja na hladnoći

 

2318  ja nisam živela javno i ja ne želim da umrem javno rekla je d.č.

 

2319  stići će samo onaj koji ide

 

preko reke tamo. preko reke nazad

602. hodanje

po hladnoći s jednog kraja grada na drugi. već sam

do podvožnjaka. već do studija b. već do pravnog. već do

novog groblja. već do ofkovog igrališta. već do ulice marijane

gregoran. već pijemo lozovaču raković i ja našoj dolores za dušu

u povratku se prepuštam hladnoći. policija čuva mostove. sve više

ljudi stopira po ulicama. živim četrdeset i četiri godine i sve više vidim

kako je život odraslih borba za vlast. u siromašnim i propadajućim

društvima jedino što se vidi je borba za vlast. nestanu sve pozlate i

ukrasi i ostane samo istruleli skelet vlasti. vlast su konkretni ljudi

i sada ih vidim kako hodaju ulicama kao smrt i propast

hladnoća me je grejala. baš tako vlast propast

beograd 12.11.1993

 

 

 

736/2917

 

2320  vetar je stao

 

2321  crk'o gradski saobraćaj ljudi hodaju gradom

 

2322  pesma je spas

 

2323  sve je pesma

 

2324  će da idem lele će da idem makar da ne stignem

 

2325  sve leči kineska mudrost

 

2326  kamen na kamen i nije kamen

 

zaleđena trava

603. hodanje

u hladnom danu i brzom

hodu telo se ugreje i nastavi kao furuna

koja se kreće. kod pravnog sam se sreo sa olgicom i

duškom otišli smo dolores na grob. pred grobljem mnogo

cveća i miris smrti. dolores čaće zajedno sa bratom titkom

pušimo zajedno sa dolores. posle po groblju tražimo grob ilije

savića. pred mrak ulazim u osvetljen prazan grad. odlazim na

čitanje kod milene bujas. odatle se u dubokoj noći vraćamo nada

i ja. oko ponoći je pao prvi sneg. mi hodamo sa prekinutim

razgovorom. oseća se kako kružimo u širokom luku oko

osnovnih pitanja. između nas je zaleđena trava. kao

beli kristali sa nekog morskog dna. hodamo po

ledu u noćnoj tišini naši koraci postaju samo

zvuk. baš tako vlast propast

sve je iskušenje

beograd 13.11.1993

 

 

 

738/2915

 

2327  oću kući grafit na betonskom stubu

 

2328  ptice sleću po drveću i čamcima na dunavu. crne

vrane na granama. beli galebovi na vodi. svima nam pada veče na oči

 

pada sneg kroz celu noć

604. hodanje

hodao sam zemunskim kejom i čitao

knjigu kaja. pre toga sam prelazio preko mosta

i gledao sivilo nad gradom. spuštalo se kao težak dah

sporo hodanje je najlepše. meko je kao predvečerje. po

predvečerju su padale ptice. rukom sam se držao (za predvečerje)

kad ga dodirnem ono me dodirne. tako je bilo noćas sa snegom. nigde

nije bilo nikog a sneg je padao mnogo i kao i uvek lepo. video sam ga pod

svetlom na mostu padao je u svim pravcima. padao je po već popadalom

snegu i dole u dubinu ka reci. sve je samo treperilo. i belina i padanje. gore

iz neba tiho bez glasa pada ovaj sneg rekao sam tiho. sve je bilo u dodiru

noć se belela. sve se belilo. kada god bih podigao pogled začudila me je

lepota padanja snega. sneg je bela kiša. paperjasta sa puno vazduha

zimska kiša. hodao sam do jutra. sneg je napadao po mojoj kapi

i ramenima nije bilo razloga da ga otresem samo sam hodao i

uživao. nosio sam ga kao što je i on mene radovao. sve

je iskušenje. padao je tako mnogo i tako lepo

beograd 15.11.1993

 

 

 

739/2914

 

2329  u preduzeću soa nebeska sušim mokre čarape

 

2330  samo sopstvena smrt može biti spas tuđa je uvek greh

 

2331  tapkam na ž. stanici beograd čekajući voz koji ne dolazi

u stanici nema nijednog voza. sneg pada i pokriva prazninu

 

bljuzgavica

605. hodanje

dan počinje sa mokrim

cipelama i čarapama. vlažni sneg

se pretvorio u bljuzgavicu i nema nade

da dan provedem u suvom. tri puta sam se

sušio. na ž. stanici sam skinuo mokre čarape

i ponovo ih navukao na novinski papir kojim sam

obavio hladna stopala. vozovi ne dolaze i kasne

satima. čekao sam novosadski. svi su pomireni sa

nevoljama. beda je mera stvari. nemoćni ne pomišljaju

na sopstvenu odgovornost. u vozu osušim noge. mislim

kako je ovo pravo mesto i vreme za nežnost i dobrotu

na ž. stanici u novom sadu ne možemo da izađemo iz

voza jer gomila upada u voz u strahu da neće moći ući

bljuzgavica mi ponovo smrzne noge treći put danas

kod slobodana mi tetka nada uspe u lavor puno 

vrele vode da ugrejem noge. umro je janez

kocijančić kaže mi slobodan. padao je

tako mnogo i tako lepo. mokri

sneg je bio istina

beograd - novi sad 16.11.1993

 

 

 

740/2913

 

2332  mamu im jebem je krilatica nacionalizma

 

2333  ako hoćeš da budeš srećan jedne noći opij 

se. jedne godine oženi se. a čitav život gaji bilje

 

2334  kako je tiho veče pod snegom

 

2335  u jednom trenutku (koji može da traje i nekoliko

godina) ceo narod ne računajući 2% ljudi podržava diktatora

 

2336  hodam sa višnjom petrović (posvećeno višnji)

 

u ovom gradu sam učio da se daljina zove horizont

606. hodanje

kroz grad hodamo branka. davić. bilja. čeda. brane. slobodan i ja. pričamo 

o fudbalu. sa višnjom popijem litru vina i gledam je lepu dok hoda pored mene

višnja mi priča o biljkama koje sadi i koje joj nedostaju. priča o zemlji koja joj je

potrebna rukama. po zaleđenom gradu i pustim ulicama sam hodao do bilje. grad 

je mali može mi stati pod trepavice. crno pod noktima mi se u detinjstvu skupljalo

ovde u ovom gradu. u ovom gradu sam učio da se daljina zove horizont. u

ovom sam gradu zavoleo reč prijateljstvo i osećao reč osuđen. i bilo je

filmova i umetnosti u ovom gradu. ovde sam gledao pljusak i za 12

minuta u brzom hodu stizao od kuće do centra. mokri sneg

je bio istina. srodio se ovaj grad sa svakom

stopom koju sam ostavio po evropi

novi sad 17.11.1993

 

 

i

 

 

zaštitnik treće godine

ruže lutanja je leptir

 

 

lutanje mistikom brojeva. da li sam

ti već rekao da je lutanje vernost. vernost

traganju i nepoznatom. voleo bih da sam ti

svakom svojom reči veran. da osetiš da pišem

za tebe. da mi je stopalo na zemlji za tebe. da

mi je šaka na hartiji za tebe. da mi je dah

između stranica knjige u tvojim

rukama pored tvog lica

 

 

o voljena karolino

ženo koja spavaš u šumi pod

vedrim nebom svaka moja reč i

svako slovo koje ispisujem padaju

na kolena i ljube tvoju dušu... osetio

sam kako je bog srećan u meni

jer sam ga video kako živi i

uživa u njoj

 

 

pa onda talasi u dunavu. ko jednom zavoli talase uvek će biti slobodan

 

 

u grubim vremenima nežnost je spas. nežnost je spas u svim vremenima

 

 

na mene utiču još nerođeni umetnici i pesnici

 

 

pevati mišljenjem. misliti pevanjem

 

 

pesma je spas

 

 

sve je pesma

 

 

sporo hodanje je najlepše. meko je kao predvečerje

 

 

u ovom sam gradu zavoleo reč prijateljstvo i osećao reč osuđen

 

 

i

 

 

ružo lutanja

lutanje mistikom

brojeva. lutati vernošću

dahom mojih reči

na tvom licu

 

 

i

 

 

ružo lutanja

na mene tek sad

utiču još nerođeni

pesnici umetnici

i hodači

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ti si

prijateljstvo

osuđenih

 

 

i

 

 

ružo lutanja

tvoja lepota i dobrota

je u tome jer si stvorena

i rođena iz nezaštićenosti

krhkosti osporavanja

iz nemogućeg

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

tvoja

čednost

i

odanost

su

večni

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ti

si spas i

tobom je

sve

spas

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ti

si pesma i

tobom je

sve

pesma

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

30. maj 2025.

27571. dan mog života

 

 

prošla je

druga godina

ruže lutanja i 

završena je

druga knjiga

ruže

lutanja

 

 

i

 

 

sada

ću proleteti

kroz drugu godinu

krenimo zajedno

utroje ružo

lutanja

 

 

koračam hamvaša udišem sunce

 

 

pre četiri dana u nedelju koja je pala između zadnjeg dana prve

godine i prvog dana druge godine ruže lutanja u rasinariju sam podigao

spomenik anonimnim snagama ljubavi. monumentul puterii anonime al jubirii 

 

 

za davanje (muško) je potrebno odsustvo

sebe. za primanje (žensko) prisustvo sebe 

 

 

hodanjem proizvodim muziku

 

 

  uvek je ono čemu su se ljudi izrugivali bila budućnost

 

 

stalno govorim reč bog jer stalno govorim sve

 

 

mojim telom kruži univerzum. kako da toga budem neprestano svestan

 

 

gledam ljude. svako biće jedna priča. pesma je već retko ko

 

 

počinje dizanje (19:27h)

spomenika anonimnim snagama ljubavi

noćni sonet - hamvaš

jelena je kamera

spomenik anonimnim snagama ljubavi

hodanje od pravoslavnog do katoličkog božića

 

 

anonimne snage ljubavi su žive duše - anđeli

u ljudima. dela koja pletu život kroz ceo kosmos

 

 

ne dišemo mi vazduh nego ljubav koju su drugi stvorili za nas

 

 

jednostavnost u mojim knjigama je posvećena nevinima

 

 

umetnost je celina

 

 

posle 12 km počinje ruža da radi

 

 

hodanje je milovanje

 

 

nikada kraja uzbudljivoj dobroti

 

 

sa kakvom dubinom zahvalnosti me je gledala mlada

prosjakinja. najsrećniji sam kada dajem. hvala prosjacima

 

 

ne živim u svetu živim u hodanju

 

 

hodam i pišem. ritam prave koraci

 

 

u hodu teško mogu napisati dužu rečenicu od ove

 

 

živi se da bi drugi živeli

 

 

pišem da bih izdržao. izdržavam da bih pisao

 

 

ja sam kosmopolita

 

 

još jedan sat pa ću krenuti da hodam

III spomenik anonimnim snagama ljubavi danilo kiš - proleće

krećem sa verom da sve zavisi od jednog čoveka jer jedan je čovek sve

 

 

poći na novi deo puta je jako opasno ali tek sa novim delom puta žive i svi ostali

 

 

nebom se vidim kako milim. milim nebu i zemlji na radost

 

 

neprekinutost: sposobnost da se primanje ponavlja i ponavlja

 

 

umesto prošlosti podvizi

 

 

hvali se u meni sve 

 

 

vetar hodanja. koraci sejanja. stopala pletenja

 

 

umetnost je vernost

 

 

hodam um mi se razvija prostorom. hodam srce mi se greje vremenom

 

 

treperi u meni sve što postoji. ja sam sve i zato

treperim. orfejsko u koraku. u visinama hoda pevanje

 

 

umor kao ozarenje

 

 

upravo sam dopešačio 36 kilometara u delu spomenika edvard stahura

da. edvard stahura. bilo je to hodanje za 36 pravednika koji čuvaju svet

 

 

primiti dati pevati

 

 

ja ne bih mogao hodati po zemlji da ne gledam iz visine

ja ne bih mogao hodati daleko da ne osećam da je sve blizu

 

 

drage oči što gledate ovu rečenicu grli vas vaš niko

 

 

kad osetljiva lepa žena klekne i poljubi šake

umetnika stranca umetnost je ponovo rođena

 

 

umetnost je ljubljenje

 

 

tako hodati po zemlji da sve pleše

 

 

umetnost i ne može biti ništa drugo osim molitve putu do boga

 

 

u ovoj noći bilo je mnogo ljudi na jednom mestu a na putu dok sam hodao bio sam sam

 

 

volim one koji ne čuvaju sebe

 

 

ponavljam da je svet plav ponavljam da je svet jedan da je hodanje muzika

 

 

nikada nisam video lepšu crvenu boju nego što je ovo polje bulki u daljini 

 

 

ja sam rekao da sam umetnik pesnik filozof luda monah prosjak lutalica

i niko ne gleda tu celinu ali mnogi koji se osećaju kompetentnim za neki

od tih aspekata mi osporavaju baš taj ili ako su dobronamerni onda im

se sviđa što sam izabrao baš njihov a ostali im nisu važni

 

 

kako je vrisak. kao je spas

 

 

kada reaguju na ružu ljudi prvo ispolje strah od njenih 10 godina

 

 

ptice su željne druženja

 

 

u svakom koraku su svi koraci

 

 

muzika jednog muzika tišine

 

 

juče mi je prvi put u životu doletela ptičica u ruku

 

 

celim se svetom ne može vladati ali se celom svetu može služiti

 

 

iz siromaštva dolazi novo pevanje

 

 

ide čovek. to sam ja

 

 

lutanje je umetnost spasavanja boga. jer bog je spreman

i da propadne. u toj njegovoj spremnosti je ljubav božija 

 

 

ja sam onaj sa kojim počinje

 

 

nadam se da će doći dan kada će svi reći da sam njihov

 

 

nisam ja političko biće nego hodačko. hodačko biće koje hoda i peva

 

 

ritam spašava

 

 

ruža lutanja. ruža življenja. ruža umetnosti

 

 

ja želim da delo i iskupljenje idu zajedno

 

 

tražim snagu u sebi da izdržim u ovom načinu na koji pišem pišem kao

da se prvi put piše. kada nije potrebno više reći od najjednostavnijeg. kao

kada se za vodu kaže voda za hodanje hodanje a za iskušenje podneti

ga i nastaviti... pišem tako da osetiš moju vernost i odanost tebi

 

 

trošeći svoje telo hranim telo života

 

 

pišem ovu knjigu sa strpljenjem kojim želim da spojim poeziju roman

dnevnik i religijsko-mistički tekst. poezija  je lepota i nežnost. roman 

je humor i muzika. dnevnik je mudrost i iskrenost. religijsko-mistički

 tekst je sloboda i božansko. da li mi to uspeva

 

 

davanje je primitivniji oblik od primanja

 

 

svako hodanje po putu je hodočašće samom putu

 

 

dobrota je najvažnija. dobri ljudi su jači od ratnika

 

 

sam sam za sve same

 

 

sve se ružom povezuje

 

 

danas sam prvi put u životu preplivao dunav... ni na šta velika reka toliko ne liči kao na vatru

 

 

ja nisam putnik. ja sam vrtlar

 

 

beskonačan je put kroz samog sebe 

 

 

već sam negde napisao ali napisaću ponovo hodanje je muški vapaj za nežnošću

 

 

izgovoriti reč to je kao ishodati put

 

 

nagon za lutanjem je bog

 

 

lutanje je traganje za sobom

 

 

lutanje je strast za odlaženjem

 

 

lutanje je oblik plesa u vremenu

 

 

lutanje je deset proleća. deset leta. deset jeseni. deset zima

 

 

lutanjem biti saradnik bogu u stvaranju

 

 

lutanje himna bogu

 

 

lutanje je otkrivanje centra

 

 

lutanje je religija

 

 

lutanje je mistika

 

 

lutanje je desetogodišnje slavljenje jedne sekunde

 

 

lutanje je mitološko putovanje kroz lepotu

 

 

toliko je ruža drugačija da nemam sagovornika ni blisku osobu

 

 

hodam da ne bih bio sam

 

 

zajedništvo žene i muškarca koje raste u naporu i razumevanju čuva ovaj svet

 

 

niko oko mene ne shvata moju dužnost da hodam i ne prestanem

 

 

ma ja sam bre srećan

 

 

piši kao što hodaš

 

 

sve će se očistiti lepotom. lepotom božijom u sebi

 

 

ja sam perač mostova

 

 

lutanje (umetnost) je čežnja za umetnošću (lutanjem)

 

 

pesnik gleda svet kao bog pročitao sam hamvaševu rečenicu u njegovoj sobi

 

 

ruža se traži sa ružom u sebi. do boga se dolazi bogom u sebi

 

 

večeras vidim u zadnjoj rečenici knjige kiša zaliva hodajuću plavu ružu

 

 

i

 

 

ružo

lutanja 2

za godinu dana

si starija od ruže

lutanja 1 i to te

čini još više

ružom

i

još

više

lutanjem

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ti

si spomenici

anonimnim

snagama

ljubavi

 

 

i

 

 

ružo lutanja

iako sama ljubav

sloboda istina si

svakom i svim

bićima

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

29. maj 2025.

27570. dan mog života

 

 

725/2928

 

2270  jedino utočište je slabost kaže nenad jovanović

u pesmi slobodan tišma mi otkriva reč ništa

 

2271  dakle mimo kaže mi nenad jovanović

 

2272  ma koja je onda njegova zarada kaže prolaznik

 

2273  pa jel' on zna kaže sat kasnije neki drugi prolaznik

 

marka je u beogradu 110.000 dinara

593. hodanje

prelazim preko mosta. most mi je kuća. kuća nad vodom

radna soba između dve obale. hodajući preko mosta od svakog

mosta činim zlatni most. zasukao sam rukave i pružio korak ograda

promiče pored mene. čekaju me kod mostara nenad jovanović i nenad

milošević hodamo ka banjici. pogačice jogurt jesen i jesenje jednostavno

lišće. jednostavno je sve: sada je jednostavno lišće. sa jasnom manjulov

gledam u daljinu i vetru ka avali. sa lazarom stojanovićem pijem čaj i votku

na bulevaru revolucije drvoredi natkriljuju predvečerje. kao i oduvek sve

ono što zaista jeste je sve ono od čega ljudi okreću glavu. nije to ono

što sam želeo da napišem ali neka ostane. možda to sa

drvoredima i nije tako loše. tiho teče reka sava

stanovi se ne greju i zatrpavaju se hranom

beograd 2. novembar 1993

 

 

 

726/2927

 

2274  sa nadom po savskoj dolmi. sami nestali u zajedničkom hodanju

 

2275  jedan pas hoda sa nama do novog mosta

kod ostružnice (prestao da se gradi) loveći krtice

 

2276  ipak spas lepe žene prolaze kroz grad

 

nada petronijević

594. hodanje

hodački dan mi se završava oko

ponoći. topla mi je noć. pio sam vino sa nenadom

jovanovićem i nenadom miloševićem a sa nadom sam pio

vazduh sa dolme. izvesno je da je svet mnogo lepši i bogatiji nego

što to čovek zna i u mnogo većoj opasnosti nego što je toga svestan 

ali sve je to već rečeno mnogo puta. i zato ponavljam lepotu po milosti

božijoj čovek sam hrišćani po delima veliki grešnik po zvanju bogotražitelj

beskućnik koji luta iz mesta u mesto. od imovine imam samo jednu torbu

na leđima sa suvim hlebom a pod pazuhom sveto pismo to je sve. promičе

mi noć preko čela i kose. nadam se i pored velikih nevolja (nevolje su

zlo). hodam tako promiču i nevolje. stanovi se ne greju i zatrpavaju

se hranom. nikada reči ne gube ni smisao ni snagu

beograd 3. novembar 1993

 

 

 

727/2926

 

2277  čovek se bori za moć i time gubi sve 

ostalo u toj pobedi on utire sebi put ka večnoj smrti

 

2278  manda znači ženski polni organ. od ženskog imena manda nastalo je prezime mandić

 

2279  ovo nije rečenica na srpskom ovo je rečenica

 

this is not a sentence in english this is a sentence

 

ez nem egy magyar mondat ez mondat

 

kjo nuk është fjali shqip kjo është fjali

 

esto no es una oración en español esto es una oración

 

ce n'est pas une proposition en française c'est une proposition

 

das ist kein deutcher satz das ist ein satz

 

2280  drvored moj jezik

 

2281  tragedija nije važna. važno je nevažno

 

2282  nisam u događaju mladić na pijaci

 

2283  zašto nema kvasca u čačku rečenica sa televizije

 

2284  ponovo oko ponoći vidim svetlost to je spasonosni voz

 

(miroslave razgovarao sam sa savom o rukopisu. sugerisao je za strana imena prvo naša

transkripcija i u zagradi originalna. tu će biti malo problema sa slovima nemam sva strana

slova naročito poljska. i u vezi sa datumima misli da su bolja imena meseci od brojeva

kome je knjiga posvećena imaš li moto podnaslov n.č.). (nebojša ja sam već otišao

i ne mogu se na tome zadržavati. molim te da to uradiš kako treba. m.)

 

marka je u beogradu 195.000 dinara

595. hodanje

približava se kraj ove knjige. sedamstodvadesetsedam dana

traje građenje ruže. ostalo je još dvehiljadedevetstodvadesetišest

dana. nemam uslova za nastavak rada. kako ću i da li ću uspeti da

ga nastavim. već nekoliko meseci moram da se zadržavam na jednom

mestu zbog prenoćišta. to narušava osnovnu ideju da svaki dan promenim

predeo ali povećava lutanje i uvećava besmislenost. ali u besmislenosti se

uvek krije novi smisao. vrtlog u gradovima je snažan. grad i nije ništa drugo

nego vrtlog. vavilonija. moja plava ruža time postaje više plava i više ruža

biti više ruža znači biti više čovek. i zato čovek hoda hoda da bi se našao

hoda da bi stigao do boga. da bi pronašao ružu. ruža se traži sa ružom

u sebi. do boga se dolazi bogom u sebi. nikada reči ne gube ni

smisao ni snagu. (nema zadnje rečenice)

beograd 4. novembar 1993

 

 

 

728/2925

 

2285  za zvuk

 

2286  sve pare odoše na štampanje para

 

2287  zahvaljujući novostečenoj ravnodušnosti uvideh da sam

se tri godine bavio nepotrebnim poslom. valja priznati od toga se živelo

 (imam 26 godina pišem poslednji put) kaže 1961 godine branko vučićević

 

2288  reč spasa u beogradu: žiralno. svet je reč

 

marka je u beogradu 280.000 dinara

596. hodanje

sa ratkom marić hodam zemunskim kejom do kraja

tamo gde su letnji i zimski zemunski ribari. probaj je videćeš 

šta je to kaže konobar za ljutu rakiju koju prodaje. mi smo popili po

vino. po času vina. sa časom vina među rukama gledali smo dunav

rečni galebovi su leteli tik iznad vode. na zidu od salonita sam video

olovkom ispisanu rečenicu ne, ne verujem da se ova rečenica ne čuje

kasnije smo se vraćali po kiši i pljusku od inflacije. vetar je duvao. noć je

pala na beograd. svaki dan se ponavljaju iste stvari i kad se već ponavljaju

neka se ponavljaju. umetnost i jeste ponavljanje neprestano rađanje ni iz

čega i zato hodam i zato pišem da hodam. nevinost je nepregledna i

zato vetrovi. vetrovi su mostovi. stalno spominjem vetar da bi vetar

više bio vetar. (nema zadnje rečenice). sutra je subota

beograd 5. novembar 1993

 

 

 

729/2924

 

2289  dva najizvođenija pisca u jugoslaviji su borhes i beket. borhesova

istorija beščašća i beketov godo izvode se ovde neprestano u samom životu

 

2290  stara žena oslonjena o električni stub propušta tramvaj za tramvajem

jer ne može da uđe ni u jedan. ona je izvanredna glumica u čekanju. svi sve

čekaju. čekaju plate. čekaju hranu. čekaju rat. čekaju spas. čekaju godoa

 

2291  stojim na sredini brankovog mosta 16:40 h predvečerje pada na talase i grad. vetar mi

nosi jaknu i gura me u leđa. dole ispod mene na dnu reke je bela mermerna ploča koju sam

bacio u vodu na dan proleća 1988 godine. na ploči piše muzej sa jedne strane i biblioteka sa

druge strane. tako su dole pod vodom venčani slika i reč. (pozdrav nenadu burgiću)

 

heroji

597. hodanje

tuga je hodala kroz mene

a ja sam hodao kroz topli tmurаn

dan. čarape nisam oprao pare nisam

zamenio. otišao sam i nigde nisam stigao ali

je opet bio vetar. drugu godinu sam hodao jer su

me pomogli heroji: nada petronijević. mirjana miočinović

nebojša b. čović. vera varadi. tibika varadi. dejan tomanović

batrić nenezić. želimir žilnik. zoltan cvitko. soros fondacija

budimpešta. vera bajić. vesna milović. slavko milekić. dragoljub

dimitrijević. stevan knežević. dušan todorović. bojan brecelj

nenad baturan. voja kecman. mirko radojičić. branko kovačević

anja i vitek. jašek. soros fondacija beograd. mirna milovanović

ivana baturan. ranko pavić. sanja novaković. lászló füzér. od

minimuma (2.000 dm mesečno) koji je neophodan za

normalno rađanje ruže lutanja uspeo sam da sakupim

četvrtinu novca. sutra je subota. u ponedeljak će

biti zadnji dan drugog dela knjige ruža lutanja

beograd 7. novembar 1993

 

 

 

731/2922

 

2292  bogato plava voda nad beogradom

 

2293  naopako krenulo nema rata govori se u narodu

 

2294  u onoj tamo ima hleba čovek sa beogradskih ulica

 

2295  ajd' bre sa ulice

 

2296  kakvu poeziju pišeš. ljubavnu pitao me novi

poznanik. da sve što pišem je ljubavno odgovorio sam mu

 

2297  ko će prvi do rečenice kaže nada i mi trčimo za rečenicom

 

2298  najvažnija stvar u ovome što radim jeste ovo što radim

 

pogledaj

598. hodanje

prolećno sunčan

dan u kasnoj jeseni. tako

je bilo do četiri popodne. onda je

počela da pada kiša. stajao sam pod drvetom

na ušću i čekao nadu. nada je došla sa šesnaesticom i

mi smo krenuli ka zemunu. kiša je stala i kod hotela jugoslavije

miris dunava nas je zapahnuo. pogledaj pokazala mi je rukom nada

ka beogradu sve je isto kao i u maloj veneciji u londonu prvog dana

ruže lutanja. da sve je isto od istog rođenog. istim koracima hodano sa

15.665.946 koraka (12.176 km) kojima sam ovih dve godine slikao plavu

ružu. ostaje još osam godina. osam nepoznatih godina koje me plaše i

raduju. oko sedam uveče smo se rastali. nada je otišla na dešavanje

pod nazivom armatura to je ono što nas spaja a ja sam krenuo preko

brankovog mosta. kod centra sava je ponovo počela kiša. pozatvarao

sam džepove da mi ne iskisnu stvari pognuo glavu i nastavio. posle

pola sata bio sam mokar i više nije bilo razloga za saginjanjem

podigao sam lice ka kiši i srećan kisnuo. danas vidim srce u

rasinariju raste. u ponedeljak će biti zadnji dan drugog dela

knjige ruža lutanja. večeras vidim u zadnjoj rečenici

knjige kiša zaliva hodajuću plavu ružu

beograd 8. novembar 1993

 

 

kraj

druge knjige

ruže lutanja

 

 

i

 

 

prelazim preko mosta. most mi je kuća

kuća nad vodom. radna soba između dve obale

 

 

kao i oduvek sve ono što zaista jeste je sve ono od čega ljudi okreću glavu

 

 

tragedija nije važna. važno je nevažno

 

 

biti više ruža znači biti više čovek. i zato čovek hoda hoda

da bi se našao. hoda da bi stigao do boga. da bi pronašao ružu

ruža se traži sa ružom u sebi. do boga se dolazi bogom u sebi

 

 

umetnost i jeste ponavljanje neprestano rađanje

ni iz čega i zato hodam i zato pišem da hodam

 

 

najvažnija stvar u ovome što radim jeste ovo što radim

 

 

večeras vidim u zadnjoj rečenici

knjige kiša zaliva hodajuću plavu ružu

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ja te sam

nikad ne bih

mogao stvoriti

da nije bilo

boga

i

tebe

 

 

i

 

 

ružo lutanja

snaga tvojih pevanja

je u mojim koracima i

tvojim trpljenjima i

porazima

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

svakog dana

sam te pevao i

pisao a evo i sada

se sećam krhkosti

moje šake i mojih

reči koji su se

trudili da

budu

ti

 

 

i

 

 

ružo lutanja

podao sam ti se

ko što se bog podaje

svemu stvorenom i sada

se i ti meni podaješ ko što

se jedino bog podaje

svakome i svemu

stvorenom

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ko što

je ruža lutanja 1

ruža početka. ti ružo

lutanja 2 si ruža

bez povratka

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

28. maj 2025.

27569. dan mog života

 

 

714/2939

 

2248  so jacob served seven years for rachel and

they served to him but a few days because he loved her

 

2249  ja sam perač mostova. 26. oktobra 1991 sa tri žute krpe oprao sam tri

londonska mosta. london bridge kao most je reč jer london čuva srce viljem blejka

 

vauxhall bridge kao most je zlato posvećeno dagu

hamaršeldu i ideji o ujedinjenim ljudima i narodima

 

westminster bridge kao most mostova posvećeno dušku radoviću. dejvidu bomu. dalai lami

 

ove žute krpe su kao leptiri koji lete svetom od cveta do sveta

 

2250  pesma o pranju mostova

 

ja sam perač mostova

svi mostovi su važni

oni preko reke

i oni od imenice do svakog glagola

mostovi od jutarnje kafe do toplog kreveta u noći

svi mostovi se pomalo i stalno prljaju

prljaju se od upotrebe

ponekad ih je potrebno oprati

sa krpom

mostovi između jutarnjeg istoka i

predvečernjeg zapada

sa mekanom krpom

između boga i čoveka

između jabukovog korena i jabuke na grani

sa mekom krpom i nežnošću

oprati mostove između svog ponašanja i svoje savesti

 

makadam briše

586. hodanje

hodam. to je činjenica. istina

sama. pomeram se i kosmos pomeram

kao kad nečiji dah zatreperi dlačice na tvom

vratu i celo se tvoje telo zatrese od ugođaja. tako

drhti kosmos od sreće dok hodam. milo mu bilo. milo

i meni. ali nije sve milina. brige zakriljuju budućnost i

prostore. i kao što je lepo oprostiti lepo je i pokajati se

i nikog ne uplašiti i tugu od srca odlepiti. isto tako je

lepo i brigu pod noge baciti. jer rečeno je sutra će

se brinuti samo. to treba naučiti. hodam da bih

to naučio. hodam preko njih i hodam sa njom

učim se od lepote mosta i reke pod njim

stojim na njemu i gledam je

budimpešta 22. oktobar 1993

 

 

 

715/2938

 

2251  subota. miriše i proleće i zima

 

2252  zevnem pored jednog divljeg kestena

 

2253  sveće po ulici. sećanje na 1956

 

2254  mnogo je i mnogo će još biti sveća po evropi

 

ruke u hodanju

587. hodanje

kad nešto nosim u rukama

(danas portfolio i posle susreta sa savom

babićem fasciklu sa rukopisom ove knjige) kao

da ne hodam nego kao da sam zatvoren. nešto mi

smeta. vuče. otima me od sebe. menja mi ritam hodanja

jer mi zaustavlja kretanje ruku u hodu. da to je problem

kada mi ruke nisu slobodne. kada ne mogu da se klate

niti mogu da posegnu u džepove da se tamo meškolje ili

da slobodno vade svesku i u nju zapisuju. zato mi ništa

nemoj dati da nosim u rukama. noge hodaju da bi ruke

bile slobodne. ruke su kao rogovi kod puža. kao rep

klate se po vazduhu. leva ruka sa desnom nogom

napred. desna ruka sa levom nogom nazad. učim

se od lepote mosta i reke pod njim stojim na

njemu i gledam je. leva desna ruka

noga i nemaš brige

budimpešta 23. oktobar 1993

 

 

 

717/2936

 

121  lutanje je seme. slike stablo. reči cvet. knjige

crteži performansi predavanja video radovi plodovi

 

122  lutanjem se slavi odsustvo

 

123  lutanje su nervi korenje koje crpe snagu iz neba

 

124  lutanje je rođeno iz desetogodišnje apstinencije i hodanja

 

125  lutanje je veliko da bi se posvetilo malom

 

126  lutanje (umetnost) je čežnja za umetnošću (lutanjem)

 

127  lutanje je na granici poniženja

 

128  lutanje je energija zablude

 

129  lutanje jer će nekome zbog toga biti lakše a nekima čak i mnogo bolje

 

130  lutanje jer samo je lutanje izvesnost

 

131  ruža lutanja prikuplja rosu pažljivosti na svojim laticama

 

132  ruža lutanja je cvet koji se rađa i raste iz boga ne iz prirode

 

 

 

718/2935

 

133  ruža lutanja je ušteda postojeće energije i proizvodnja

nove. skromnošću. velika radna energija je skromnost

 

134  ruža lutanja je ličnost

 

135  ruža lutanja je dečiji odlazak od kuće

 

136  ruža lutanja ruža čuđenja

 

137  ruža lutanja jer se plašim napora i samoće i zato lutam da se ne bih plašio i bio sam

 

138  ruža lutanja izdržati u njenom kvalitetu i postojanju i kada niko u nju ne veruje

 

139  ruža lutanja je šaka i stopalo. šaka pisanja. stopalo hodanja. šaka crtanja

 

140  ruža lutanja su ptice - posvećeno franji asiškom

 

141  ruža lutanja je posmatranje predvečerja nad evropom - posvećeno ed rajnhardu

 

142  ruža lutanja je muzika cvetanja

 

143  lutanje je odbijanje izvesnosti koja ubija

 

144  lutanjem te dobijem nepoznatosti moja

 

 

 

719/2934

 

2255  više volim da kamenje niko ne dira toro

 

2256  o bajko kažem ugledavši slepu devojku

 

2257  ja verujem u božiji zakon ali verujem i u mogućnost da ljudi usavršavaju svoje zakone

 

2258  na uglu (0:15 h) szépvölgyi út i bécsi u. onaj beli mudri pas igore

 

katalin keserű

588. hodanje

do sada je ružu i moj rad

najdublje osetila katalin keserű

idemo dalje katalin. nisam ni danas uspeo

da se vidim sa šimon čorbom slikarem koji trči

u umetnosti. kupovao sam opremu za zimu. zelenu

jaknu. crnu pletenu kapu. crne pletene rukavice. termo

čarape. sreo sam janoša komesara izložbe naturart prihvatio

je moj predlog da radim akciju molim pasoš čoveka u kretanju

i da štampamo pasoš čoveka u kretanju. na proleće. ali sad

dolazi zima. jakna je topla. žurim da se vidim sa ljiljom i savom

oko ponoći se polako vraćam. na ulicama nema nikog. tiho

je. dolazim u praznu sobu. puštam mocarta sedam za sto

i počinjem da pišem. do sada je najdublje osetila ružu

i moj rad katalin keserű. i nemaš brige. mislim na

katalinine oči i ruke dejvida henrija toroa

budimpešta 27. oktobar 1993

 

 

 

720/2933

 

2259  imaš fin korak - kaže mi sava - lako je sa tobom hodati

 

pesnik gleda svet kao bog

589. hodanje

sa savom kroz park do katalin kemény udovice

bele hamvaša. osamdesetogodišnja žena lepih očiju

i živog duha. na malom stočiću hamvaševsko posluženje

kolačići kitnkez i kafa. pesnik gleda svet kao bog pročitao

sam hamvaševu rečenicu u njegovoj sobi. gledao rukopis

karnevala. svi rukopisi se čuvaju u kutijama omotanim platnom

po kome je katalin izvezla kineske brojeve. na jednoj fotografiji

hamvaš kao moj deda miloš stoji u vratima letnje kuće onako

kako su oduvek stojali i izgledali ljudi iz ravnice. hamvaš je pisao

štilom i perom. meditirao je kada je kopao baštu i posle svakog

reda bi zastajao i zapisivao svoje misli. voleo je da piše napolju

katalin je gledala moju svesku i objašnjavala mi moj rukopis

dogovorio sam se sa antalom koji se brine o hamvaševom

delu da ću ih posetiti u decembru. otićemo na hamvašev

grob u sentandreji i u letnju kuću i vrt u kojima je radio

tihi genije. mislim na katalinine oči i ruke dejvida

henrija toroa. neka vam svaki korak bude

važan rekao mi je na rastanku antal

budimpešta 28. oktobar 1993

 

 

 

721/2932

 

2260  zlati se zlatno lišće zlatne vinove loze

 

2261  bele se bele okrečene ograde

 

2262  mlade šume topole. pesak i dvorište

 

2263  sunce i jesen nad ravnicom. voz prolazi

kroz šume i polja. lepota kao da neprestano plače

 

ž. stanica beograd

590. hodanje

po sunčanom danu odlazim iz

budimpešte. u toplom vozu spavam

iz normalne zemlje voz ulazi u nenormalnu

u zemlju napetosti. napetost dolazi od policije u

maskirnim uniformama. velike gužve na železničkoj

stanici novi sad i beograd. ne rade međugradski autobusi

u voz se jedva ulazi. na glavnoj ž. stanici u beogradu jurnjava

unezverenost. lica. ludilo. nekoliko puta čujem u gužvi ovo je

kao pred rat. jel ovo rat ljudi. ipak vidim pun mesec u noći

neka vam svaki korak bude važan rekao mi je na

rastanku antal. ipak je velika reč

beograd 29. oktobar 1993

 

 

 

722/2931

 

2264  tramvaji u beogradu ofarbani bojama ratne psihologije

 

2265  dobro je što sam došao u beograd jer se ovde

sve pa i sunovrat sunovraćuje. ako uspem da me ne povuče

na dno onda ću barem za toliko atmosferu ublažiti i povući je ka gore

 

marka je u beogradu 70.000 dinara

591. hodanje

po beogradu. svi govore jezikom koji razumem. neko

kaže ponesi ključ i ja razumem da je neko rekao ponesi

ključ. na trenutke osetim kako se rat uvukao u grad. ulice su

prazne bez saobraćaja. vidim im nedogled. prepoznajem prašinu

u nozdrvama i izmaglicu nad kosančićevim vencem. kod srđana

valjarevića slušam tomu zdravkovića amaliju rodrigez i dragačevske

trubače. sa konjarnika hodam do autokomande pa autoputem preko

gazele. na mostu razmišljam da li da hodam po njegovoj ogradi. šta

 učiniti na ovom prostoru da ne dođe do katastrofe. gledam u mrak

reke. sa mosta se spuštam ka nadvožnjaku kod brodogradilišta

pa bulevarom ka bloku 70a u agostina neta 60 prvi sprat

mala soba dušek po podu. ipak je velika reč

poljubiti strah i bedu

beograd 30. oktobar 1993

 

 

 

724/2929

 

2266  kako vidi na šta ličiš rečenica u brankovoj ulici

 

2267  tako da imam sad rečenica iz prizrenske ulice

 

2268  oćeš da daš jebaću ti majku rečenica sa nemanjine ulice

 

2269  kakve terazije ovde bre rečenica iz karađorđeve ulice

 

marka je u beogradu 80.000 dinara

592. hodanje

novembarsko toplo sunce. prelazim most preko save. savom

teku grane i godine. dva kilometra dalje je ušće. uliva se reka u

reku. sava u dunav. dunav u nebo. moji beogradski koraci u molitvu

sa nadom hodam kroz uličnu gužvu. dve baklave. u koraku je san i

prošao je još jedan dan. kupili smo knjigu kaja. kaja je vrsta leptira

sve vrbe potopljene prolećnim vodama tise. nekoliko drvenih opiljaka

u travi. pas što trči za svojim gazdom na biciklu. prva menstruacija

u vrelom žitu. mnogo maslačaka u zelenoj travi i mnogo trave sa

žutim maslačkom i koprive i koprive. kaja je vrsta leptira

poljubiti strah i bedu. tiho teče reka sava

beograd 1. novembar 1993

 

 

i

 

 

hodam. to je činjenica. istina sama

pomeram se i kosmos pomeram kao kad

nečiji dah zatreperi dlačice na tvom vratu i

celo se tvoje telo zatrese od ugođaja. tako

drhti kosmos od sreće dok hodam

 

 

noge hodaju da bi ruke bile slobodne

 

 

lutanje (umetnost) je čežnja za umetnošću (lutanjem)

 

 

ruža lutanja je cvet koji se rađa i raste iz boga ne iz prirode

 

 

ruža lutanja izdržati u njenom kvalitetu i postojanju i kada niko u nju ne veruje

 

 

ruža lutanja je šaka i stopalo. šaka pisanja. stopalo hodanja. šaka crtanja

 

 

do sada je ružu i moj rad najdublje osetila katalin keserű

 

 

pesnik gleda svet kao bog pročitao sam hamvaševu rečenicu u njegovoj sobi

 

 

lepota kao da neprestano plače

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

pesnikinjo

moja

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima