AUTOBOGOGRAFIJA

16. avgust 2025.

27649. dan mog života

 

 

1487/2166

 

4372  pada vlažni sneg četrdeset i šesti mi je rođendan

 

4373  tek onda kad me sve što ugledam podseti na tebe tek onda je sve živo za mene

 

4374  uvija mi se duša u sebe u tugu bih da se pretvorim

 

4375  kad kažem da sam poražen kažem da sam postao hleb

 

kako su daleki

1228. hodanje

kako su teški i daleki tih

dvadeset kilometara. prolazim

od kiše do tuge. od besa do snega

od ideje do žurbe. od umora do molitve

daleki su kao smisao. teški kao iskušenje. kad

privedem sebe dvadesetom kilometru znam da više

nisam isti. da je iza mene ostalo dvadeset šest hiljada

posejanih koraka u ružinom vrtu. sutra ću početi od

nule krećući se ka dalekih dvadeset kilometara

dalekih kao što su bili i danas. dalekih kao

letnji azur. sam sam da bismo bili

zajedno. miroslave ti nisi sam

novi sad 4.12.1995

 

 

 

1488/2165

 

4376  pre hodanja gledao sam kroz prozor kako vetar nosi snežne pahulje

otvorio sam vrata od balkona i vetar sa snegom je uleteo u sobu. sada sam

napolju u danu. sneg je stao i mraz se povlači. nebo se zaplavilo

 

4377  pre polaska očistio sam cipele. volim to da uradim. da svečan i čist krenem na

hodanje i da se sa njega vratim uprljan blatom na cipelama. znojem po telu. smogom na licu

 

ja sam ostrvo

1229. hodanje

sedim za stolom duboko u

noć. pušim i slušam jak vetar nad

rekom. ne mogu da zaspim. dvadeset i

dva kilometra danas. ali nema ljubavi. nema

ni povratka. severne zemlje su daleko. island

sam okružen okeanom i morima. kako je velika

moja seksualna usamljenost. ipak sam tu zbog

misterije ljubavi. ostaje mi da podnesem njeno

odsustvo i da joj se predajem i sutrašnjim

hodanjem. miroslave ti nisi sam

dođi mi snu

novi sad 5.12.1995

 

 

 

1489/2164

 

4378  nosi me vetre zvezdo vazduha

 

4379  ljubav je istina je sloboda je dobrota je vera je nada je jedno je sve je bog

 

4380  hodam po obodu grada. tu poleće i sleće 

vetar tu počinje mrak poljana i sve svetlosti grada

 

4381  čujem svoje korake kako prokliznu na smrznutom snegu. prokliznu kao izvesnost

 

otišao sa vetrom

1230. hodanje

natakao sam kapu obmotao šal

uzeo tople rukavice i krenuo. klizao se

proklizavao zanosio usporavao trčkarao da

ne padnem. gazio po travi da bih se manje klizao

nekoliko puta mogao pasti. vetar mi je duvao kroz

cipele i ledio obraze. ipak bilo je prijatno pet sati biti

na vetru. ostaviti tragove u njemu. umetnost verovanja

vera - nevidljivi trag. dok sam hodao po obodu grada

pola sam bio u njemu a pola u poljima. spajao sam ih

u sebi. srce mi je žudilo za ljudima u gradu. srce mi

je čeznulo za prazninom u tamnim poljima. dođi

mi snu. tu sam ja koji sam otišao sa vetrom

novi sad 6.12.1995

 

 

 

1490/2163

 

4382  neko je ostavio u snežnoj travi dva mala kučeta

 

4383  svaki put moj korak i levom i desnom i prethodni

i sledeći kaže da. i svakom koraku postojanje odgovara da

 

4384  na putu pored borova. borovi me štite od jakog vetra. a pada sumrak

 

4385  kroz blato i travu hoda svemirski igrač. amin

 

4386  ovom šumskom stazom pored dunava sam hodao letos. tada oko pola pet još

je na leđima dana jezdila vrućina. sada se oseća koliko je već u pola pet gladna noć

 

4387  prvi put u životu osetih da se u meni rađa androgin. ja

sam dvopolne prirode. ja sam i mati i otac jer ja se parim sa sobom

i sa onima koji me vole. ja sam materica koja daje oblik svemu

 

androgin

1231. hodanje

pada kišica i duva vetar

kroz granje. probijam se kroz šiblje

i mislim na trenutak to žensko u kome

mi se 10. oktobra 1988 rodila ideja o ruži

lutanja. i mislim na ovu priču. unutrašnju priču

o tom trenutku koja traje već petu godinu. traje

ta muška stvar. postajem ruža. zajedništvo

muškog i ženskog u meni. tu sam ja koji

sam otišao sa vetrom. mrak je ali

slutim stazu kojom nestaje

drvored

novi sad 7.12.1995

 

 

 

1491/2162

 

4388  nikad nisam učio od profesora nego od pesnika. nikada

od crkve nego od hrista. nikada od života nego od života

 

4389  vetar je danas stao. ni kiša ne pada. samo je oblačno. tiho sivo

 

4390  juče sam na kiši i vetru hodao snažno pun energije. danas je toplije

vetar je slabiji i ja hodam sporije mekše kao da se uspavljujem. ovakvim

hodanjem ispiram svoju tugu. otiče iz mene u vreme tuga i nastala iz vremena

 

4391  pala je noć. ulazim polako u krivinu puta koja pada blago u naselje

iza mene dvadesetak metara hodaju prijateljice dragana erdevički i sanja savić

 

4392  finoća umora hrani mi spokoj

 

krv peva

1232. hodanje

telo je hram. svečanosti

trenutka žive u njemu. svet je

ušao u mene. ja sam ušao u svet

pletivom smo se ispleli. lepo i dobro

je sve. i današnji vetar i blato i vijugavi

put i hodanje utroje. telo je u glavi

glava u telu a krv peva. mrak je 

ali slutim stazu kojom nestaje

drvored. peva toplotom

novi sad 8.12.1995

 

 

 

1492/2161

 

4393  suzama ljubiti poljupcima plakati

 

4394  dobrotom pijanstvo

 

lubi bližnjeg svog

1233. hodanje

bio je to dan koji miroslav mandić nije

znao da će doživeti kada je 9. novembra 1991

godine krenuo na put ruže. bio je to dan u kome miroslav

mandić nije znao da li će doživeti bilo koji sledeći dan. bio je to

dan u kome je čitao u hodu knjigu o džojsu i njegovim epifanijama

držao je u rukama tu knjigu kao sveti predmet. kao svog bližnjeg

koji ga je vodio. u prohladnom sunčevom popodnevu je osećao

uzaludnost pakla i zla. knjigu je odneo ženi i kod nje doživeo

užas užasa. i ponovo se rodio u licu spasa. celu noć u mraku

je gledao u lice žene koje spava osećajući kako je ljubi. on

tada još nije znao ko se u njemu rađa. bio je to onaj

dan u kome iz plave vatre niče plavi cvet. peva

toplotom. plava ruža svakodnevne čestitosti

novi sad 9.12.1995

 

 

 

1494/2159

 

4395  hodam: kupam se u tebi

 

4396  i ovaj je dan brat svim danima. i ova je noć sestra svim noćima

 

4397  vrtlarim se

 

4398  hodam sa slavkom štimcem. pada večernji sneg. pada kao plemenita ravnodušnost

 

blagi sneg

1234. hodanje

hodao sam ulicama

beograda. polako i smireno

sreo se sa vesnom đurđević. pričali o

jedinstvu svih stvari. o ruži srca. o slaganju

o dobrom telu. kasnije sam se sreo sa vesnom

pavlović. pričali o pažljivosti. o beskraju usavršavanja

ušao u dve knjižare. retko to radim. sam pišem ovu. sve

knjige govore o istom. i zato i ova u tišini istog. na kraju

sam sreo glumca slavka štimca. pričali smo o našoj kući

kući plesa. kosmosu blagom. sada pada sneg. vraćam

se i pevušim jer nisam s onom koju volem. plava

ruža svakodnevne čestitosti. pada sneg

sneg ta stara biljka

beograd 11.12.1995

 

 

 

1495/2158

 

4399  dvanaesti dan dvanaestog meseca dvanaest sati. pada sitni vlažni sneg

 

4400  detalji istog

 

4401  hodam noću ulicama novog sada. na nekim mestima zadržali su se tanki slojevi

snega. na njima gubim ritam. na suvim delovima koraci se vrate u ritam prohladne noći

 

4402  ne mogu da cenim čoveka samo zato što je direktor i što ima para

čujem u prolazu kako skromna devojka govori svojoj prijateljici. razneže me te

reči i podigoh glavu ka nebu i u tom trenutku počnu da padaju prve retke pahulje snega

 

još pada

1235. hodanje

po suvom snegu čujem

svaki svoj korak. sličan je zvuku

po letnjem pesku. sneg leti kroz vazduh

kao što zvezde putuju svemirom. još pada kaže

jedna žena gledajući kroz prozor. kad napustim

prometne ulice preda mnom se pruži nevina belina

samo belo nebo. nedodirnuto. zastao sam pred

tim snegom i on me je osvojio tišinom. belina

snega me je podsetila na mističku prazninu

pada sneg sneg ta stara biljka. ne reći

mnogo da bi se reklo sve

novi sad 12.12.1995

 

 

 

1496/2157

 

4403  bljuzgavica je. nikada je nisam voleo. podseća me na zamor duše

 

4404  sve je fluid. sve postoji. sve je kamen

 

4405  hodajući se trošim da bih postao praznina za tebe

 

4406  vođenjem ljubavi svaki dan sa svakim korakom

ja rađam mnoštvo. mnoštvo jednog. rađam boga u sebi

 

kad kažem

1236. hodanje

da su mi noge mokre

a cipele natopljene vodom

i isprskane blatom kada mislim na

čarape gaće i majicu koji me čekaju

da ih operem kada se setim da u kući

nemam hleba i ništa za pojesti kada kažem

da sam poražen kada me u prolazu obraduje

poznanik koga nisam video dvadeset pet

godina kada primetim na kraju da žurim da

bih skratio vreme ja govorim isto ljubavlju

sam hranjen ljubavlju hranim. ne reći

mnogo da bi se reklo sve. i zato

spokoj i u običnom strpljenje

u banalnom

novi sad 13.12.1995

 

 

i

 

 

ljubav je

istina je sloboda je dobrota je vera je nada je jedno je sve je bog

 

 

nikad nisam učio od profesora nego od pesnika. nikada

od crkve nego od hrista. nikada od života nego od života

 

 

krv peva. telo je hram. svečanosti trenutka žive u njemu. svet je ušao

u mene. ja sam ušao u svet. pletivom smo se ispleli. lepo i dobro je sve

 

 

vođenjem ljubavi svaki dan sa svakim korakom ja

rađam mnoštvo. mnoštvo jednog. rađam boga u sebi

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

krenimo

i sad ko

i onda

u

to

nevino

krenimo

krenimo

krenimo

krenimo

krenimo

krenimo

krenimo

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

bili smo

napaljeni

na čudo

lutanja

i

čudo

ruže

ti

i

ja

deca

božija

 

 

i

 

 

ružo lutanja

ti si bila jedan

jedini most između

drugog i trećeg

milenijuma

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ono

što je svako

biće poželelo

da bude to

si bila ti

ružo

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ja

se tek sad

palim na

tebe

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

tek sad

si i ti

tek

sad

bog

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

sad

si

ti

ruža

pupoljak

bog

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

15. avgust 2025.

27648. dan mog života

 

 

1474/2179

 

4347  izgužvam list novina i stavim na grlo da ga greje

 

4348  sin sam prostora i vremena

 

4349  pođite uputite se svim putevima. neka dođu sve lutalice

pružite im svima ruke... pozovite ih... ugledat ćete otvoreno nebo

 

ja sam sin

1217. hodanje

sa skramicama leda

se završava današnji dan

sve reči u njemu već nekoliko dana

izgovaram napuklim glasom. hladnoća sa

kojom radim je učinila svoje. grlo mi je izgrebano

kao zimska tvrda zemlja. mislio sam na parhetske

košulje iz detinjstva. na svečanosti katakombnih

sveća. na svetlost hrama u meni. zgužvane novine

oko vrata su me sačuvale. kažu da je mir danas

potpisan. mir je u telu i duši. mir je u drugome

kome sam ja drugo. o harmoniji je reč o

harmoniji je reč. jabuke

mirišu na zimu

novi sad 21.11.1995

 

 

 

1475/2178

 

4350  pisanje

milina. reč po reč. reč do

reči. klizi ruka. celo telo se

skupi na vrh pera. da li je to ono

što sam želeo da zapišem. zastao sam

posmatram šake. u jednoj levoj je cigara

druga se pokreće piše. desna je pokrivena

džemperom do korena prstiju. iskrzan je. treća

mu je godina. povučem dim i ugledam sebe u

staklu prozora. iza mog odraza je dunav treperi

na odsjajima svetiljki u vodi. pisanje je slično

hodanju voleo bih da takvo i bude. pisanje je

ponavljanje. okolina i telo - šaka koja se

kreće to i ništa više. bez značenja

samo slika čoveka koji

hoda-piše

(iz rečnika hodanja)

 

vertikala. plesački krug

1218. hodanje

na kraju hodanja blizu ponoći vraćao

sam se kroz tišinu koja se spustila ispod nule

po klupama i travi svetlucala je bela slana. dani su

ravnica po kojoj hodam. temperatura - vertikala

godišnja doba - plesački krug. dan za danom posle

velikih letnjih vrućina stigli smo ispod nule. jabuke

mirišu na zimu. promena u biću biće u promeni

novi sad 22.11.1995

 

 

 

1476/2177

 

4351 inje je zabelelo ceo predeo

 

4352  hodam pored kanala. belina i crne vrane. na drugoj

strani nasipa jedan čovek sporo gura pretovareni bicikl

 

4353  tišina je čuje se samo zvuk moje jakne kada je dodirnem rukama

 

4354  sedefasta belina mi provejava kroz mozak

 

4355  sa sumrakom spušta se i hladnoća. voda kanala je mirna

hodam po pobeleloj travi. u nekom trenutku hladno mi pređe preko lica

 

usporeno kretanje

1219. hodanje

kada sam se vraćao gazio sam po

svetlucajućem stvrdlom blatu. zemlja se

noću smrzne a danju odmrzne. tako diše. svako

hodanje je odlaženje u srce postojanja. vidim sebe u

kadru snimljenom teleobjektivom. neprestajući sloumoušn

nekog ko dolazi dolazi dolazi dolazi. neko ko se kreće a

kao da se ne miče jer njegova figura i čitav predeo samo

trepere trepere trepere. kada sam ušao u grad dočekale su

me ulične svetiljke u malim ulicama salajke. na ulicama

nije bilo nikoga. prozori zastrti roletnama. sa nabijenom

pletenom kapom na glavi ufalšovan toplim šalom moje

telo je spavalo na hladnoći. promena u biću biće

u promeni. par kilometara sam hodao

dok sam smislio ovu rečenicu

novi sad 23.11.1995

 

 

 

1477/2176

 

volim ih

1220. hodanje

upakovan u šal kapu i rukavice

smrzavam se. smrzavam se ali volim

čoveka koji poskakuje na ulici i prodaje jaja i

onog dugog kome se zacrvenelo lice i ruke pred

malom kutijom na kojoj su žvakaće gume i cigare

i volim onu baku koja ukopana podnosi hladnoću i

prodaje zimsko cveće. i volim mladića koji drhti i 

trlja ruke na otvorenoj tezgi prepunoj novina. i volim

hromog čoveka koji pevuši i prekida pevanje dok

pripaljuje cigaru. i volim jer sam se ugrejao. par

kilometara sam hodao dok sam smislio ovu

rečenicu. i volim ih jer su me ugrejali

novi sad 24.11.1995

 

 

 

1478/2175

 

4356  asfalt

najviše sam hodao po

asfaltima. to nije dobro za zglobove

već posle dvadesete novim generacijama

stradaju kolena jer su odrasli na asfaltu a telo

nije formirano za tako tvrdu podlogu rekao mi je

pre nekoliko godina jedan sportski lekar. ali to je tako

oni su tu. dobri za automobile. da vidimo šta možemo

sa njima. da uživamo kada se zaplave asfalti - kamene

reke. ipak su oni samo zemlja. vrela nafta pa ohlađena i

dobro nabijena teškim valjcima. lepi su posle kiše kao

umiveni. kada hodam po travi onda tek osetim kako je

na asfaltu tvrdo pod nogama. dobro po kiši na njima

nema blata pa kad posle čizama od blata izađem

na asfalt lakše je kao da klizim. asfalti su kao

zavoji ili steznici za zemlju. asfalti se na

kraju u zemlju i pretvaraju

(iz rečnika hodanja) 

 

lakše dišem

1221. hodanje

hodao sam pola puta sa

julijom đeri. u drugoj polovini

sam se smrzavao. nemam ništa

da kažem osim da sam gladan i

da željno očekujem odmor u nedelji

nedelja je noć koja me odmara i

priprema za osmo jutro. i volim

ih jer su me ugrejali. izdrobljen

današnjom hladnoćom

lakše dišem

novi sad 25.11.1995

 

 

 

1480/2173

 

4357  osećam i mislim znači: dišem

 

4358  dišem znači: pišem

 

4359  pišem: ti dišeš

 

4360  pada topla kišica. pola sata povremeno mislim o nastavku

ovog fragmenta. ali tako je lepo samo kisnuti i ništa ne govoriti

 

osnovno koje činim

1222. hodanje

volim hrabre skromne i nežne ljude

retki su i retko ih srećem. ali neki su mi i prijatelji

sam se trudim da budem takav. nadam se da sam

nešto na tome učinio i danas hodajući kroz vlažan

topao vazduh dok mi je blaga kišica umivala lice. baš

ovi dani kao ovaj su važni jer su bez senzacija. prazni

ispiraju me. vrate me u osnovno i jedino - korak koji

činim. izdrobljen današnjom hladnoćom lakše

dišem. činim jesam pevam

novi sad 27.11.1995

 

 

 

1481/2172

 

4361  u svakom godišnjem dobu su i ostala. danas u jeseni proleće

 

4362  proteglim vrat. kružim ramenima unazad. ispravim stas

protegnem pršljenove. stavim ruke u džepove i nastavim da plovim

 

u zatišju

1223. hodanje

sve je u zatišju. nigde vihora

smrtonosnih oluja. hodam žicom bez

ponora. opasnost nije u dubinama nego u

zaštićenosti. i zato su mi koraci posebno budni

jer nemaju zbog čega to da budu. slavim odsustvo

događaja. pevam o ispraznim trenucima o kojima

se ne peva. sužavanje me vodi ka otvaranju

pojednostavljivanje ka bogatstvu. miroslave

budi hrabar i strpljiv. činim jesam pevam

strpljivost to rumenilo na licu nemira

novi sad 28.11.1995

 

 

 

1482/2171

 

4363  mojim si leđima dom

 

majina duga

1224.hodanje

ispunjen sam prepešačenim

kilometrima. tiha vatra se zapalila

u mojim tabanima. listovima butinama. u

parku sam slučajno sreo devetnaestogodišnju

tanju pa smo hodali par kilometara i upoznavali

se. na bulevaru su me čekale bojana i maja

šesnaestogodišnjakinje. poneo sam sa sobom

majin plač i tugu za majkom koja joj je umrla pre

pola godine. radost cveta iz bola. ljubav je strast za

svakom ćelijom u postojanju. nežnost za sve užase

majo grlim tvoje suze. hodanje je duga od majinog

bola do majine radosti. strpljivost to rumenilo

na licu nemira. hodanje je dodir

simpatija svih stvari

novi sad 29.11.1995

 

 

 

1483/2170

 

4364  pretapaju se koraci u korake. svaki i svi zajedno utapaju 

se u vreme. vreme curi u ritmu moje krvi i utapa se u svaki korak

 

4365  utopiti se u svetu i leteti postojanjem

 

pukao mi je žulj

1225. hodanje

hodao sam sa sanjom savić. od

petka joj se žulj još nije sasušio. sanja

se bori za sebe za svoju volju. kada hodam sa

drugim vreme brže prođe. posmatranje okoline i sebe

se zamenjuje posmatranjem drugog. sada je ona zaostala

iza mojih leđa da bih na miru mogao napisati ovaj tekst

usporiću hod da me sustigne i zaobiđe. čujem joj korake

kako se približavaju. sada je ispred mene. vitka bujne kose

u otvorenom kaputu. sa njom sam danas gradio plavu ružu

tek u nekom koraku se primeti da hramlje i da je u njenoj

patici jedan nomadski žulj. hodanje je dodir simpatija

svih stvari. pukao mi je žulj sad sam

osetila kaže sanja

novi sad 30.11.1995

 

 

 

1484/2169

 

4366  hodam uzanim kaldrmisanim ulicama u baji

pravac hodanja je bio zvuk zvona koji se do malopre čuo

 

4367  pesak po kaldrmi me podseti na vetrove koji nose pesak. na konje seobe i nomade

 

4368  za jedan sat ću se sresti sa agneš rajačič mladom prijateljicom

iz budimpešte. sada studira u pečuju u baji smo se dogovorili za susret

 

4369  pada sitna kišica. posle ugla pred očima mi 

zablešti odsjaj svetlosti na kaldrmi. osetim: lutam i slavim

 

bliži agneš

1226. hodanje

i ugledah je. stajala je prekrštenih

nogu sa kapom navučenom na oči torbom

koja joj je visila o rame. agneš - moja stara

mlada prijateljica. uživao sam da je gledam i

slušam. dete je još i velika žena već. tinjaju

mladi cvetovi ruže. pukao mi je žulj sad

sam osetila kaže sanja. bliži

agneš bliži bogu

baja 1.12.1995

 

 

 

1485/2168

 

4370  u herceg santovu mi priđe monika. ponudi cigare i onda zajedno hodamo

do granice i posle do bačkog brega. pričamo sa malo srpskih i mađarskih reči ali

dovoljno da se razumemo. čekaj rekla mi je kada smo se rastajali sagnula se i

iz torbe izvadila tri banane i kesicu kikirikija. treba za šetati rekla je posle

poljupca koji sam ostavio na njenom obrazu

 

4371  hladno je. u somboru u njegoševoj ulici otvoreni prozor sobe koja se vetri

 

neočekivano monika

1227. hodanje

jedan dan i jedna noć u mađarskoj. u

drugom jeziku. drugoj kulturi. drugačijim

saobraćajnim znacima. drugačijem vinu i siru

suština istog i jeste drugačije. i u susretu i u rastanku

prebiva melanholija i zato joj se predajem. prepuštam i 

u trenutku njene punoće melanholija se povlači pred

punoćom trenutka. drhte svi predeli u meni. sa njima

drhtim i ja. treperim u samoći svoje seksualnosti

na putu sam da bih put postao. bliži agneš

bliži bogu. sam sam da bismo bili zajedno

baja - novi sad 2.12.1995

 

 

i

 

 

svako hodanje je

odlaženje u srce postojanja

 

 

slavim odsustvo događaja. pevam o ispraznim trenucima o kojima

se ne peva. sužavanje me vodi ka otvaranju pojednostavljivanje ka bogatstvu

miroslave budi hrabar i strpljiv. činim jesam pevam. strpljivost to rumenilo na licu nemira

 

 

bliži agneš bliži bogu

 

 

drhte svi predeli u meni. sa njima drhtim i ja. treperim u samoći svoje seksualnosti

na putu sam da bih put postao. bliži agneš bliži bogu. sam sam da bismo bili zajedno

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

kad si ti

bila čudo

ja sam

bio

običan

a

kad

si

ti

bila

obična

ja

sam

bio

bog

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

14. avgust 2025.

27647. dan mog života

 

 

miroslav mandić

 

ruža lutanja 5

 

nosi me vetre zvezdo vazduha

 

 

ovu knjigu posvećujem:

pesniku monahu prosjaku lutalici filozofu ludi umetniku

 

 

 

1462/2191

 

4314  od prve stranice nepoznatost mi kupa lice

 

4315  sunčan hladan dan. hodam sa miroslavom mandićem 9. novembra 1995 prvog

dana pete godine ruže lutanja. još punih šest godina. more vremena pod mojim nogama

 

4316  sve stranice koje slede su neprekinuta sadašnjost

 

4317  ovo je roman o tajni sada. priča u večnosti trenutka. junak je

dah kojim pišem. junakinja dah kojim čitaš. ti čitaš roman o spajanju. čitaš

poeziju dodira. dnevnik ljubavi. ti čitaš mistiku nedokučive običnosti 

 

4318  otvaram se ovom knjigom knjizi još nenapisanoj

 

drhtimo

1207. hodanje

drhtao sam na kraju hodanja

hladnoća me je uzimala ja sam uzimao

nju. svako je radio svoj posao. svetleće skramice

leda su mi proklizavale korake. na većim površinama

sam se pomagao zaostalim tragovima snega. na njima

hod je stabilniji. ne opisujem sve ono što vidim nego kroz

to prolazim. čovek sam koji hoda kroz svet kroz vreme

jer svet je zgusnuto vreme. hoda i drhti. drhtanjem piše

ne pitaj se dovrši nebo proslavi zemlju. piše o

svakom danu jer svaki dan je otkrovenje

novi sad 9.11.1995

 

 

 

1463/2190

 

4319  šesti put petkom hodam ka zrenjaninu. večeras ću u njemu govoriti o pažljivosti

 

4320  u poljima sa obe strane puta tanki sloj snega

 

4321  sad kad bog ljubi svoj plod

 

4322  ostaci navejanog snega su isto što i ja i biciklista koji mi dolazi u susret

 

4323  put vodi u grad. zemaljski grad u nebeski grad. nebeski grad je božiji

put vodi ka bogu. biti na putu znači ne stići. tu je već beskraj. vrt božji

okrenem se oko sebe gledajući zemaljski krug nad kojim pada predvečerje

 

reči govore o biću jer same su biće

1208. hodanje

ulazim u zrenjanin. kada uđem on neće više biti onaj

koji je bio. u njemu će ostati moj trag. zračenje. kada s

polja došetaš u grad vidiš i njega i sebe drukčije. znaš

da si unutra i da ćeš se tu spojiti. da će se iz grada

nešto roditi. prijatelj si mi prijatelju blagi kažem

sam sebi. piše o svakom danu jer svaki

dan je otkrovenje. ušao

sam u grad

novi sad - zrenjanin 10.11.1995

 

 

 

1464/2189

 

4324  slivam se ravnim putem posle noćašnje priče o pažnji i pažljivosti

 

4325  kako je meka topla vlaga u vazduhu

 

4326  očaran čarobnošću na putu postah čarobnjak

 

4327  tajna čarobnjaštva je jednostavna: učini prvi korak i kasnije svaki sledeći

 

vertikalna voda

1209. hodanje

kada sam krenuo iz zrenjanina

padala je kišica. na putu je prestala i bivalo je

sve toplije. u blizini reke tise zasijalo je sunce posle

par dana hladnoće prijala mi je toplota. otkopčao sam

jaknu i spokojno hodao predajući se ritmu. sve je bilo

harmonija. gospodstvo sveta. hodao sam kao mačka

svaki delić tela se spajao s celim okruženjem. bio sam

lagani oblik koji se topi. bio sam vertikalna voda. bio

sam ljiljani u polju. ušao sam u grad. bio sam

pažljivost koja se kreće

zrenjanin - novi sad 11.11.1995

 

 

 

1466/2187

 

4328  ceo dan sipi pa stane. tuga u meni

 

4329  tuga je greh tuga je zlopamćenje ali ja danas

nemam snage da je prevaziđem i prepuštam joj se

 

čarobnih dvadeset

1210. hodanje

postoje dani u kojima jedva spojim tih

čarobnih dvadeset kilometara. takav je bio ovaj

dan. osim na kraju, kada sam prolazio kroz maglu

ostali delovi su bili prazni. iskidani. ritam se nije

uspostavljao. hodanje sam prekidao i zaustavljao. i

sada šta da napišem. u trenutku upitanosti jedan crni

mladi doberman mi skrene pažnju svojom lepotom. dok

je skakao kroz vazduh sijale su mu se crne dlake. bio je

snažan. pratio je plavokosu devojku. ona ga je pozvala u

travu da ga ne bih uplašio. da me ne napadne. sada su

iza mene. opet sam sam sa maglom. u daljini dvoje ljudi

pripaljuje cigarete. vidim plamen vatre od više osobe

prenosi se ka nižoj. sada su i oni iza mene. magla liči

na tugu lepo se družim sa njom. bio sam pažljivost

koja se kreće. šmrkćem u noći kao labud

novi sad 13.11.1995

 

 

 

1467/2186

 

4330  gazim po debelom sloju opalog lišća. list do lista. list na listu. boja

do boje. boja na boji. prelivaju se jedno u drugo i polako sve gori u tami

 

4331  volim količine. u njima osećam tihi plamen nežnosti

osećam bogatstvo jednog. nevinost i neumrlost

 

4332  oblikujući i oblikovano me oblikuje

 

4333  sveti ritam bezrazložnosti

 

plavi zvuk

1211. hodanje

oblikujući nevidljivu plavu

ružu sve više je nevidljivosti. sve

tiše se gradi njen oblik u odsustvu oblika

kao plavo nebo bez oblaka. kad ostane samo

plavet koja se preturi u plavi zvuk. plava ruža

plave bezrazložnost. i tako mi govore

koraci i ritam. šmrkćem u noći kao

labud. plavi ritam tvoje plaveti

novi sad 14.11.1995

 

 

 

1468/2185

 

4334  svaki dan sve više volim svaki dan

 

4335  posle mnogo godina ponovo sam se sreo sa hajdegerovom

sintagmom koja mi je mnogo lepa: raskoš jednostavnog

 

4336  spremajući se za put 1955 u pariz martin hajdeger je pisao da bi voleo da se u

francuskoj sretne i upozna sa rene šarom i žorž brakom. zajedno: filozof pesnik i slikar

 

4337  ceo dan je siv i turoban ali nije hladno i tako je lepo biti u njemu

 

alati

1212. hodanje

ponoć je. ističe današnji dan

neka mera između sivila i toplote

nosi me vetar koga nema. kao da su i

anđeli danas spavali. lako nosim tešku jaknu u

čijim džepovima su: velika jabuka. kutija c vitamina

kineska mast za nahladu. flašica sa kapima kamfora

dve kesice šećera posle popijenog espresa sa kalman

jodalom. rukavice. pola kile raženog hleba. futrola sa

naočarima. vunena kapa. drvene bojice. držalje za

kratke olovke. zarezač. ključevi. dve knjige hajdegera

ponoć je. od podne sam na nogama. plavi ritam

tvoje plaveti. ceo dan je bio uspavanka

novi sad 15.11.1995

 

 

 

1469/2184

 

4338  darovi

u levom kosom džepu

prsluka je mali džep u kome

su mi darovi: krstići. kristal. malo stopalo

od aluminijuma. majka božija sa hristom na plehu

iz crkve u temišvaru. davidova zvezda. sekirica i nožić

od pre 4000 godina. dobijao sam ih od prijatelja. delio ih

onima koji su ih voleli. isak aslani mi je napravio od drveta

univerzalni krst. krst sa svih strana. svi ti mali predmeti su

mi dragi. nekoliko puta su me ljudi pitali da li nosim pištolj ili

nož da bih se zaštitio na putu. nikada na to nisam ni pomislio

na putu je najvažnija pažljivost i ona čuva. u tome mi malo

pomažu i darovi. prave mi društvo. dobre želje i namere su

u njima. mnogi predmeti koje nosim: sat. pedometar. bojice

blok. penkala. kasetofon. adresar. u zadnjih godinu dana

cigare i upaljač nečemu služe. darovi ničemu. tim su

mi draži: ne služe ničemu oni su služenje

oni su dobra volja u putu

(iz rečnika hodanja)

 

neki dan

1213. hodanje

ceo dan je bio uspavanka. noć kiša i trg

novi sad 16.11.1995

 

 

 

1470/2183

 

4339  volela sam uvek da se izgubim kaže mi olja blagojević dok silazimo niz most 

 

4340  kiša. kroz topli vazduh uvlači se zima

 

4341  drveće je opustelo. ulice su prepune opalog lišća. priča se priča bez povratka

 

čarobni događaj

1214. hodanje

hodao sam sa oljom blagojević ka

zrenjaninu. potrošen sinoćnim rečima

prepuštao sam se vlažnoj zemlji i ženi

sve što bih želeo je vernost taj čarobni

događaj. noć kiša i trg. da vernost je

večnost događanja

novi sad - zrenjanin 17.11.1995

 

 

 

1471/2182

 

4342  ka svetlosti mirisom crne ruže

 

4343  hladan vetar mi oblikuje telo i mišljenje

 

4344  kao pijanstvo vetar me ponekad zanese

 

4345  nigde nikog. prazan put. spušta se sumrak. sad

kad služim velikoj tajni u ruži lutanja: čovek hoda sam

 

crna ruža

1215. hodanje

noćas mi je jedna žena sa

svog vrata skinula pletenu ogrlicu

sa velikom crnom ružom. osetio sam

je kao svetlost. polja se gase. očekujemo

sneg. okružen prazninom i sivim nebom

osetih nežnu jezu: kako se ne bojim da

budem u predelu sam. da vernost je

večnost događanja. svugde mi

sve postaje kuća

novi sad - zrenjanin 18.11.1995

 

 

 

1473/2180

 

4346  ćutim ćuti mi se

 

lahorenje

1216. hodanje

padao je sneg. ćutao sam

ćutalo mi se. ulivao sam se u tišinu

sklad me je vodio. iza je ostajao dugi nevidljivi

plavi trag. sledio sam zlatnu žilu života koja se

prostire milionima godina. posmatrao sam ljude

kuće i drveće i znao da će sve to nestati a da će se

život nastaviti. tražio sam ritam kojim ću pripovedati 

u neprestanosti. video sam sve te ljude i njihove živote 

u milionskoj prošlosti. osećao sam njihove misli srce i

korake kako se pridružuju nadovezuju i oblikuju moje

misli osećaje i korake. samo strujanje. pulsiranje

slivanje. krivudanje. talasanje. nestajanje

pojavljivanje. spajanje. lahorenje

verovanje. svugde mi sve

postaje kuća. o harmoniji

je reč o

harmoniji

je

reč

novi sad 20.11.1995

 

 

i

 

 

ovo je roman o tajni sada. priča u večnosti trenutka. junak je

dah kojim pišem. junakinja dah kojim čitaš. ti čitaš roman o spajanju

čitaš poeziju dodira. dnevnik ljubavi. ti čitaš mistiku nedokučive običnosti 

 

 

reči govore o biću jer same su biće

 

 

tajna čarobnjaštva je jednostavna: učini prvi korak i kasnije svaki sledeći

 

 

svaki dan sve više volim svaki dan

 

 

vernost je večnost događanja

 

 

sledio sam zlatnu žilu života koja se prostire milionima godina

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

blaženstvo

svakog

dana

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

13. avgust 2025.

27646. dan mog života

 

 

prošla je

četvrta godina

ruže lutanja i 

završena je

četvrta knjiga

ruže

lutanja

 

 

i

 

 

sada

ću proleteti

kroz četvrtu godinu

krenimo zajedno

utroje ružo

lutanja

 

 

ja sam ritam hodanja ritam bivanja

 

 

najlepše je na praznom putu jer hodanje je plesanje

 

 

iščupaj svoje srce i baci ga na put da ga put odvede bogu

 

 

toliko nestanem da pristanem. to je umiranje i novo rađanje

 

 

ema luci žena sa kojom sam malopre pričao je rekla kad nisi ništa onda si sve

 

 

moj ideal pisanja je čobanska jednostavnost

 

 

to je ta zanosna priča o lutanju bez cilja

 

 

uvek me je uzbuđivala lepota prave linije. nedokučiva zanimljivost praznine. tako bih

nazvao i savršenstvo rečenice. iz jednostavnog hodanja izlazi jednostavna rečenica

 

 

sluga sam divljenju

 

 

ne pitam se da li bog postoji jer dao mi je svoje ja

 

 

tek će se roditi oni koji će voleti ovu jednostavnost

 

 

bog je živ

 

 

vi ćete sa vama raščistiti i onda ste odmah bog kaže mi mirjana jovanović

 

 

sve ono o čemu se ne može govoriti o tome se može pevati

 

 

lepota je iskupljenje

 

 

ja radim gradove

 

 

svako biće je slobodno i u vezi je sa svim ostalim bićima

 

 

u meni živi čovek od pre milion godina. u meni žive svi odnosi i sve simpatije. u

meni živi put kojim smo došli iz boga. put kojim ponovo kružeći dolazimo do njega

 

 

ali to malo je ogromno. zove se ne-ljudsko. hiljadama puta je veće 

od ljudskog. ne-ljudsko. kroz to prolazim svaki dan i živim sa njim

 

 

ponovo prvi juni

 

 

sporost je čarobna i lekovita i zbog toga je tako nedokučiva i teška. tako strana ljudima

 

 

pevam ti veliku pesmu

 

 

svaki dan je svetinja

 

 

voleo bih da mislim neočekivano kao što lete laste

 

 

uzor mi je nepoznatost preda mnom

 

 

najdublji koreni se gaje u budućnosti

 

 

lepo je jer nema povratka

 

 

moj koren je bog. moj duh je bog. i zato jedino

verujem u njega i sebe jer nas dvoje smo jedno

 

 

ne odustati sada znači disati dahom tek rođene

bebe najskupljim dahom kojim se pokreće život

 

 

kuća mi je samo stopa na koju stanem ili pička u

koju uđem. ti mali veliki prostori ljubavi i slobode

 

 

učim se osmehu. u užasu osmeh je spas

 

 

ja sam rokenrol samoće

 

 

svaki korak je opasnost. svaki korak je spas

 

 

moliti se znači nastaviti

 

 

posle 1384 dana ruže lutanja mogu da kažem da mi se ostvarilo mnogo manje

od onoga što sam želeo i mnogo više nego što sam uopšte mogao zamisliti

 

 

sreća se nalazi iza napora. lepota iza neuglednog. dobrota iza neočekivanog

 

 

svakodnevno krštenje svetom

 

 

sresti nekog znači biti srećan

 

 

izloženost to drugo ime za ljubav

 

 

umetnost filozofija i religija zajedno na putu

 

 

jevanđelje svakodnevice

 

 

još petnaest dana do kraja četvrtog dela knjige o plavom cvetu

hiljadu petsto stranica o koracima spajanju sejanju svetlosti. bez događaja

samo postojanje. neprestano pevanje. simpatija ruže. venčanje nespojivog

 

 

igrač sam na vrhu trenutka

 

 

uvek ta ista svečanost po poljima. to isto dostojanstvo daljine. učtivost tišine

 

 

hej zauvek ću te milovati rečima

 

 

svaka. reč. se. izgovori. prvi. put. i. jedan. jedini. put

 

 

ne pitaj se. dovrši nebo. proslavi zemlju

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

jer nisam

ja nego ti. i

ne ti nego

bog. i tako

smo

bogom

i

ja

ja

i

ti

ruža

lutanja

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ti

si žena koja si

se preobrazila

u boginju

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

činila si me

pesnikom

i

umetnikom

a

ja

tebe

pesmom

i

umetnošću

ruže

lutanja

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

nema ama

baš ničeg

napaljenijeg

od tvojih

deset

godina

osim

tvoje

jebežljivosti

i

sad

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti si večna

inspiracija da

sve počinje

tek u

iznemoglosti

i

odbačenosti

 

 

i

 

 

ružo lutanja

dužnost kojom smo

šipčili pevali stvarali

trpeli ponižavani

zabranjeni

ismevani

nas

je

dovela

do

protivrečja

kome

smo

se

podavali

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ja

sam jebanje

sa ružom

lutanja

amin

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

bog

ti

i

ja

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ti

si meni bila

sve a ja sam

tebi bio čedo

koje te i sad

čuva

neguje

i

ljubi

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ti

si bila sve

da bi baš

svako bio

bog

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti si sve

onako kako

je bilo a

bilo

je

 

ljudski

nemoguće

 

i

 

božije

jedino

moguće

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

svakog

dana

kad

sam

pomislio

e

više

ne

mogu

ti

si

me

za

sutra

bogom

rodila

 

 

i

 

 

ružo lutanja

meni sada ostaje

da ti se poklonim i

zamolim za još jedan

ples svemirom. ružo

lutanja moja božija

i svačija

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

12. avgust 2025.

27645. dan mog života

 

 

1455/2198

 

4277  oh kako se spustila jesen. crvenilom. rumenilom. zelenilom. belilom. sivilom

 

4278  ahilova tetiva mi ječi. strpi se. imamo još šest godina kažem joj

 

4279  pomodrilo nebo u boju gvožđa se pretvorila površina dunava

crne vrane lete iznad zgrada beli galebovi iznad vode. tu teče razgovor

 

4280  hodati deset godina svaki dan

ne znam kako je hodati deset godina svaki

dan ja sam do sada hodao četiri. to je slično ali 

nije isto. lice još nije zemlja ni noge vetar

(iz rečnika hodanja)

 

akademija

1201. hodanje

hodao sam sa brankom davić

po vlažnom danu. vlaga nam je napajala

reči vetar čistio dušu. reči se spajaju u leptire

hej u leptire. akademija lepih umetnosti na ulicama

po mokroj travi vlažnom lišću i prolaznim baricama

sve trave su hotel. hotel travnik. sve su ptice letele

putanjom naših misli. u ravnici gde prostor

poništava vreme neizmerno. hej

zauvek ću te milovati rečima

novi sad 2.11.1995

 

 

 

1456/2197

 

4281  oh kako hodajući ovim asfaltom prianjam uz volju postojanja za postojanjem

 

4282  peti put hodam ka zrenjaninu. danas ću u njemu govoriti o metamorfozama

iako je ove nedelje padala kiša i danas je kao i svih ovih petaka sunčan dan. ali se za

razliku od prošla četiri petka oseća vlaga u vazduhu. sve je više žutog i još toplo-sivog

 

4283  taj sveži vazduh koji osetiš udišem sada za tebe

 

4284  u nekom sledećem hodanju ako se budem setio

ove rečenice pisaću o nastajanju reči iz zemlje i neba

 

4285  ovo je prva uzorana brazda koju sam video

ove jeseni. crni se kao belina budućeg hleba

 

4286  oh blažena hladnoćo predvečerja kako mi umivaš večernje lice

 

kako sam ljubila ovaj dan

1202. hodanje

ja sam muškarac. hodam. preda mnom je

put. kreće me. krećem ga. hodam. poda mnom je

zemlja nada mnom nebo. hodam. u put se pretvaram

nosim bol u ahilovoj tetivi. hodam. nosim reči o preobražaju

reči preobražaja. ulazim u drugi grad. ulazim u veče u njemu

u veče se pretvaram. nisam više onaj isti sa početka ovog

teksta. u drugo sam se pretvorila. pamtim kako sam ljubila

ovaj dan kako je ušao u mene i ja mu se širila i davala

poneću ga u meni u našu bračnu noć. grliću ga kroz

svu noć i u jutru ću ga ponovo roditi. pretvoriti u

novi dan. hej zauvek ću te milovati rečima

ja sam žena

novi sad - zrenjanin 3.11.1995

 

 

 

1457/2196

 

4287  jučerašnji sunčani dan koji sam u hodanju primila

u sebe i ponela sa sobom u noć. osvanuo je snegom

 

4288  prošlo je podne. sneg se istopio. opet je sunce temperatura

je blizu nuli. izlazim iz zrenjanina i mislim na dve male kratke reči

 

4289  mislim na čarobno i mistično da

 

4290  nosim najkraću reč u kojoj je najveća snaga i

 

4291  bez dvoumljenja se uvek kreće na pravi

jedini put u kome se susreću i ujedinjuju i svi ostali

 

4292  već peti put na izlasku iz zrenjanina prolazim pored

uginulog psa koji se sve više raspada i pretvara u ponavljajući humus

 

4293  laslu je ostalo još tri dana gladovanja. (izgubio sam 13

kilograma malo sam lebdeo sada sam već u redu napisao mi je kasnije)

 

poslovi

1203. hodanje

hladnoća preuzima stvar u

svoje ruke. video sam to danas

pridružio sam joj se u tom poslu. pred

nama su nekoliko meseci rada. treba pokrenuti

kiše. rosu. vetrove. mrazeve. maglu. led. sneg

preseliti ptice i lišće. sačuvati krhkost. posiviti kolor

jeseni. sačuvati i posejati pigmente proleća. obuzdati

svetlost i toplotu. proširiti delovanje noći. spustiti

nebo blizu zemlji. izmrznuti sve i mrazom oprati

znoj leta. počeo sam sa svojim licem i golim

šakama. i. ja sam žena. hladnoća

mi je rekla da

zrenjanin - novi sad 4.11.1995

 

 

 

1459/2194

 

4294  veje sneg. to je ono isto vrtloženje iz letnjih

vrućina. neprekinuta spirala večne promene

 

4295  više od dvadesetak godina sneg nije ovako rano pao. u

detinjstvu ga je bilo i po pola metra pre aranđelovdana (21. novembar)

 

4296  snežna belina sve pokriva. u proleće i jesen osetim da

sada živi u večnosti. u zimi i leti osetim da večnost živi u sada

 

4297  da li osećaš kako po meni pada sneg. već 

pet sati hodam da bih i kroz tvoje srce snežio dar

 

4298  miroslave šaljem ti ovaj deo iz mog dnevnika za ružu tvoj slobodan tišma

 

ne znam kako da počnem

abendland

ajnfort u pavlovoj ulici

u kom slini sumrak

pre možda desetak godina

štefan cvajg je izvršio samoubistvo

ali ja o tome ništa ne znam

osećam žeđ ili pre bi se moglo reći

čežnju za mlekom

koja se meša sa izduvnim gasovima

iz nekog kamiona

tako da danas čeznem za smradom

sagorele nafte

i čija me buka danas podseća

na šubertovo ave marija

ali ne smem da se popnem u stan

pošto se plašim

da tamo neću zateći nikog

mama je otišla

i neće se više nikada vratiti

utešiće me mleko

i možda parčence čokolade

sedeći na stepeništu

znam da sam sam sebi otac

i da više nikog

osim mene kao oca i sina

nema na ovom svetu

veče se zgušnjava u crni safir

dok me milioni očiju posmatraju

čujem tramvaj kako tandrče

dok prolazi ispred sinagoge

a zvuk zvona uspenske crkve

meša se sa zvukom saksofona

 

akademija ruže

1204. hodanje

snegom se završava ova knjiga

gazio sam ga mokrog. padao je kao leto

vraćao me razlozima mog hodanja. tražio sam

ih kao i svakog dana krećući od nule iz početka

ulazeći u prostor istine. sneg me je snežio i bio je

dovoljan razlog. svako hodanje je jedno predavanje u

akademiji ruže. svako hodanje je predavanje. prenošenje

predavanje kao pristajanje. prostori se sažimaju na veličinu

koraka jer korak je mera drevnih i svetih putnika. vreme

sadašnje prošlosti. sadašnje budućnosti i sadašnje

sadašnjosti se pretvara u vreme bezvremenosti. trenutak

večnosti. novac koji mi nedostaje i zabrana slobodnog

kretanja koja je donesena prema ljudima sa pasošem

kao moj mi omogućuju da slobodu osetim u sebi i

prepoznam magično sada i ovde kao brujanje

zvona svih predela i svih vremena. i da me

sneži kao što je oduvek snežilo. hladnoća

mi je rekla da. svaki korak je ruža

novi sad 6.11.1995

 

 

 

1460/2193

 

4299  krenuo sam. sneg je stao. vlaga se uvukla u sve

 

4300  pred očima na sivoj površini dunava mi lepetaju beli galebovi

 

4301  hodam da bi mi i danas kosa za neprimetnu

nijansu posedela. (posvećeno slavku bogdanoviću)

 

4302  živeti i umreti. biti

 

4303  svaka. reč. se. izgovori. prvi. put. i. jedan. jedini. put

 

4304  malopre ugledah rajku sredojević dok je ulazila u bioskop sa jednim muškarcem. bila

mi je par meseci tako blizu. za trenutak se užasnem od naše blizine koja je nestala. raspršila

se u beskraj. put ka gore i put ka dole je isti put. daljina i blizina. bol i radost takođe

 

4305  kad kažem jednu reč bilo koju reč ne samo da sam rekao i sve

ostale reči nego sam rekao i sve slike i sve dodire i sve mirise i sve ukuse

 

hodajuće himne ljubavi

1205. hodanje

prohladan vlažan dan. natapa se zemlja i

sve stvari. četiri godine pričam i pišem priču o

čoveku koji je krenuo da svojim koracima napravi

plavu ružu. hodajuću molitvu za milost. taj čovek sam

ja. ja koji nisam ja nego sam tvoje ja. ružino ja. ja puta. ja

koraka. ja ja. sam sam ali nisam sam. i sve više osećam

tvoje prisustvo. sve bliže sam tebi. u vrtlogu smiraja. u

strašnom lepote. u tajni dobrote. u otvorenosti koju

zovem tvoje telo. svaki korak je ruža

hodajuće himne ljubavi

novi sad 7.11.1995

 

 

 

1461/2192

 

4306  sunce je promiče retki sneg

 

4307  otišao sam 24888 kilometara daleko u vreme

 

4308  daljina puta donosi bolne rastanke. prisustvom svakog

koraka se rađa novi susret. susret sa istim retkim koji je na putu

 

4309  sam sam. sam svemir

 

4310  svaki korak hrani ovu knjigu. svaka reč natapa sve ostale reči. novim

korakom i novom rečju se pripremaju i sve one koje će biti tek napisane

 

4311  sa vode kroz noć pada krupni sneg. gledam ga na drugoj

strani naspram uličnih svetiljki. treperi kao duša koja se gubi u bogu

 

4312  zašto da žalim za talentom ja ga uopšte nemam. ja pišem sa teškoćama tako polako

slučaj me snabdeva sa onim što mi je potrebno. ja sam čovek koji se stalno spotiče dok

hoda. nogom zakačim nešto sagnem se i nađem upravo ono što mi je potrebno

tvoj džems džojs

 

4313  ruža lutanja je put srca

 

ahilova tetiva srca

1206. hodanje

dohodao sam do kraja četvrtog dela

knjige ruža lutanja. u zadnjim metrima

(ritmičkoj meri teksta) pratile su me vrane

koje su se gnezdile u krošnjama drveća pored

dunava. kao zvezdano nebo raširila se ova

knjiga na 1500 stranica. hodajuće himne

ljubavi. ne pitaj se dovrši nebo

proslavi zemlju

novi sad 8.11.1995

 

 

kraj

četvrte knjige

ruže lutanja

 

 

objavljivanje ove knjige i realizaciju ruže lutanja u četvrtoj godini su omogućili

zoran kolundžija. dragana erdevički. vesna milović. gaga udovičić. etela merk

vera varadi. aleksandar tišma. lazar crkvenjakov. sanja savić. soroš fondacija

 

 

i

 

 

oh kako hodajući ovim asfaltom

prianjam uz volju postojanja za postojanjem

 

 

ja sam muškarac. hodam. preda mnom je put... pamtim kako sam

ljubila ovaj dan. kako je ušao u mene i ja mu se širila i davala. ja sam žena

 

 

svaka. reč. se. izgovori. prvi. put. i. jedan. jedini. put

 

 

prohladan vlažan dan. natapa se zemlja i sve stvari. četiri godine pričam i pišem

priču o čoveku koji je krenuo da svojim koracima napravi plavu ružu. hodajuću

molitvu za milost. taj čovek sam ja. ja koji nisam ja nego sam tvoje ja

ružino ja. ja puta. ja koraka. ja ja... hodajuće himne ljubavi

 

 

svaki korak hrani ovu knjigu. svaka reč natapa sve ostale reči

 

 

ne pitaj se. dovrši nebo. proslavi zemlju

 

 

i

 

 

ružo lutanja

meni sada ostaje

da ti se poklonim i

zamolim za još jedan

ples svemirom. ružo

lutanja moja božija

i svačija

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

11. avgust 2025.

27644. dan mog života

 

 

1442/2211

 

4248  iz zadubljenog hodanja trgla me je konzerva koka-kole koju je

neko bacio na mene iz kamiona. osećao sam se tužno i nevino. saosećao

sam sa sobom kao što me ceo život uzbuđuje tragedija nevino stradalih

 

4249  kao i prošlog petka hodam ka zrenjaninu da tamo govorim večeras o analogijama

 

4250  hodam istim putem od žabaljske raskrsnice. sve je isto

kao i pre nedelju dana jedino je sunce za nijansu slabije

 

knjigu u šaku pa...

1190. hodanje

u ovom mekanom danu pročitao

sam treću šetnju rusoovu. pošto je ovaj

život samo stanje iskušenja. nevažno je kakva

su ta iskušenja pod uslovom da proizvode određeno

dejstvo i zato upravo kada su iskušenja velika teška 

i mnogobrojna za nas je važnije da umemo da ih

podnosimo. knjigu u šaku pa nogama niz put. čitati 

u predelu. razgovarati sa tobom. zemaljski miroslav

identičan nebeskom. između je ruža. u zrenjaninu

espreso cigare ljudi kao u budimpešti varšavi

berlinu. očaravajući istok. pletu zadnje

rečenice. petak sličan prošlom petku

novi sad - zrenjanin 20.10.1995

 

 

 

1443/2210

 

4251  danas se pojavio vetar. izašao sam iz zrenjanina i sam sam. sunce

je nije hladno srećan sam. to je pijanstvo tela u otvorenom predelu

izloženost plavoj istini srećnim očima. izložen prapostojanju

 

4252  počešah se po stomaku. kako je prijalo

 

udostojiti se

1191. hodanje

zaista sam na vetru bio sretan

nešto me je nosilo. iako smo razgovarali

celu noć bio sam lak. možda je to samo snaga

smisla. smisla biti na putu. ko se udostoji da

vidi sebe samog bolji je od onoga koji se

udostoji da vidi anđela. petak sličan

prošlom petku. ti - ja - da

zrenjanin - novi sad 21.10.1995

 

 

 

1445/2208

 

4253  bez kretanja život je samo letargija kaže u petoj šetnji ruso

 

4254  zamiče sunce. iako bez vetra hladno je. ističe četvrta godina ruže lutanja

pri kraju je i četvrti deo velike knjige. polako u njima vreme zadobija oblik prostora

 

ruža komedijant

1192. hodanje

kada sam u oktobru 1988 odlučio

da deset godina hodam evropom ružu lutanja

osećao sam kako se sve pretapa i sliva jedno u drugo

nazvah svoju kućnu adresu svaka stopa u evropi. i kada

sam 9. novembra 1991 pružio svoj prvi korak nisam mogao

znati da će mi već posle samo nekoliko meseci biti onemogućeno

da se slobodno krećem iz zemlje u zemlju. tri godine me je to brinulo

a sada već mesecima pristajem na to sužavanje. osećam to kao

težinu cvetanja. sve to potvrđuje ono veliko pravilo da nam se

život podsmeva čisteći nam iz glave namere otvarajući

nas ka istini ka uzvišenosti koja je uvek jednostavna

i bezrazložna. ti - ja - da. neka bude volja tvoja

novi sad 23.10.1995

 

 

 

1446/2207

 

4255  znam i osećam da je činiti dobro najčistija

sreća koju čovek može da iskusi kaže ruso u šestoj šetnji

 

4256  sa zvučnika izbačenog iz male radnjice za brzu hranu čujem topli

glas radio-spikerke. sa mnom je i u ovoj mračnoj ulici u koju sam skrenuo

 

4257  noć je. u mraku se osmehnem

 

simpatije

1193. hodanje

pišem iz praznine. dani se

ponavljaju koraci me nose tečem kao

reka. bez dodira slavim zagrljaj. žamor u

razgovoru dveju devojaka iza mojih leđa mi

popunjava tekst. posle pedeset metara ću kupiti

hleb. peta jesen ruže lutanja. još petnaest dana do

kraja četvrtog dela knjige o plavom cvetu. hiljadu

petsto stranica o koracima spajanju sejanju

svetlosti. bez događaja - samo postojanje

neprestano pevanje. simpatija ruže

venčanje nespojivog. neka bude

volja tvoja. neka budu 

razgovori sa tobom

novi sad 24.10.1995

 

 

 

1447/2206

 

4258  devojčica trči vraćajući se iz škole. iznenada

pogleda u stranu i nastavi da trči za svojim pogledom

 

4259  hodam kejom i gledam niz dunav. sve sam time rekao 

 

4260  nevino zlato: sve me boli

 

jevanđelje svakodnevice

1194. hodanje

pri kraju hodanja sam zastao da bih sporošću

umirio bol koji se pojavio u ahilovoj tetivi. bio je to

povod da otpočnem i ovaj zapis u koji ulazi i paperjasti

zvuk mojih koraka koje sam povlačio po opalom lišću. dugo

sam danas čitao o metafori. ali ono sa čim se uvek srećem u

knjigama je udaljenost od izvora. koliko su samo kratka jevanđelja

a koliko je napisano knjiga o njima. ne obazirući se prolazim

pored tih kontejnera učenosti i pišem jevanđelje svakodnevice

jevanđelje dana za danom. jevanđelje u kome dve rečenice

nisu dve nego pola od jedne jedine. jevanđelje 1194

hodanja. jedinog i neponovljivog. neka budu

razgovori sa tobom. danas mi je prvi put

ove jeseni bilo hladno po rukama

novi sad 25.10.1995

 

 

 

1448/2205

 

4261  glupost se sastoji u želji da se zaključi znači da se ne

razume sumrak i da se hoće samo podne i noć kaže mi flober

 

4262  više ima posla na tumačenju tumačenja nego na tumačenju stvari montenj

 

4263  bez sunca bez vetra. nije hladno. ništa se ne

kreće u sivilu. umesto lišća na drveću trepere vrapci

 

4264  i današnji dan je kap u mitu o plavoj ruži

 

4265  tako da pišem kao da nikada nisam čitao. kao i da ne postoji

pisanje nego da je baš ovo prvi zapis kao što prvi put vidim ove ljude sa

kojima se mimoilazim. oni su bezimeni i nisu literarni junaci nego junaci života

 

igrač sam na vrhu trenutka

1195. hodanje

par kilometara drhtim hodajući kroz noć. lako

sam obučen. to je navika sa ruže. telo se priprema

za hladnoće. u kosti tek ulazi zima. kao što koracima

spajam prostore i svaka daljina se pretvara u prisutnost

tako hodajući spajam vreme. već sam u zimi a uskoro

će doći proleće kao što je i leto još u mojoj blizini

igrač sam na vrhu trenutka. danas mi je prvi 

put ove jeseni bilo hladno po rukama

koraci umetnost sreće

novi sad 26.10.1995

 

 

 

1449/2204

 

4266  hodanje je ljubav. živa metafora

 

4267  hodam ka zrenjaninu da tamo govorim večeras o metafori. i danas

je kao i prošla tri petka sunčano. ali to je drugačija svetlost. sa mirisom zime

sa zagasitom izmaglicom. zelena svetlost obojena jakom jutrašnjom maglom

 

4268  ja hodajući pevač sličnosti

 

ja sam svemir

1196. hodanje

pola dva je noću. nežno

hladno. malopre se završila

priča o metafori bilo je dosta ljudi

sada sam sam. samoća metafora

koraci umetnost sreće. ja sam svemir

novi sad - zrenjanin 27.10.1995

 

 

 

1450/2203

 

4269  srećom zri svaki dan (posvećeno bosonogoj devojčici koja je prošla pored mene)

 

4270  u jednostavnosti živi skromna i tajnovita složenost (posvećeno horhe luis borhesu)

 

4271  juče u onom pravcu danas u ovom. na istom putu. samo je sunce malo više gore

 

4272  sija se panonska prašina u nebu

 

4273  uvek ta ista svečanost po poljima. to isto dostojanstvo daljine. učtivost tišine

 

4274  posle svakih dva tri kilometra otkinem parče crnog hleba

i zagrizem komad sira koji mi je duška đorđević spremila za put

 

zasipa me popodnevna svetlost

1197. hodanje

vidim sebe kako hodam ravnicom koju zasipa popodnevna

svetlost. okružen sam kružnicom horizonta. nebo je razapeta

šatra čiji se središnji stub kreće. ta vertikala sam ja. vertikala koja

se kreće čineći od svakog centra periferiju od svake periferije centar

koraci su savršeni. nižu se jedan po jedan. hodam po zlatnoj niti smisla

sve je obliveno blagim osmehom. smeši se svet. sa svetlošću sipi i

podavajuća ravnodušnost. sve je tu i sve se svemu daje

hodajući se milujemo postojanje i ja. ja sam svemir

sve se kreće u večnoj nepomičnosti

zrenjanin - novi sad 28.10.1995

 

 

 

1452/2201

 

4275  miroslave, dok smo hodale za tebe ja sam nosila u ruksaku

knjigu stivena hokinga: crne rupe i bebe vaseljene i razmišljala o toploti

crnih rupa i o tome kako se u pejzažu može predstaviti prostor i vreme

ispunjavajući ih malim petljama sličnim komadićima struna kaže mi rada čupić

 

u znaku ruže (petefi) 1

1198. hodanje

kao i sve druge kolonije i ova poziva i

okuplja umetnike da stvaraju umetnička dela da se

druže jedu piju... sastale su se tapiseristkinje slikarke

grafičarke. nada adžić. maja mišević. rada čupić. ilona tatić

nada nedeljković i milica mrđa kuzmanov u velelepnom dvorcu

dunđerskog nadomak bečeja. svaki broj je magičan pa i broj šest

podelile smo se u dve trojke. izbor po srodnosti moju trojku su činile

maja rada i ja. opredelile smo se za horizont beskraj i hodanje. hodanje

utroje... na sve strane ravnica svemirska tišina... ovde zaista doživljavam

zemlju kao okruglu sferu koja se raduje opkoljena usamljenošću... mrko

vlažno miriše na majku-zemlju. demetru i grobni dah. s jedne strane puta

parlog bolesno žutilo strnjike i siva kao pepelom posuta zemlja. s druge

strane tek iznikle mlade vlati žita. paralelne veroneze-zelene linije

nežno skupljene u tačku nedogleda. maja kaže život i ne-život

usput se često saginjem da uzberem hajdučku travu koju

posle razastirem po sobi da mi miriše. sve se kreće u

večnoj nepomičnosti. taj opojni miris me vraća u

detinjstvo u livade divljih trava

jezero kod bečeja 30.10.1995

 

 

 

 

1453/2200

 

u znaku ruže (petefi) 2

1199. hodanje

rada se ponekad maša za aparat. ponegde

iskrsne holandski pejzaž: majndert hobema i van

rojsdal... tanki tršavi redovi bagremova pokraj puta. parče

šume u ljubičastosivoj izmaglici. plavozelena polja šećerne repe

sve se kreće u večnoj nepomičnosti. kao spaljeni pognuti špaliri

suncokreta. zalazimo u jedno takvo polje. zemlja je tvrda utabana bez

ijedne travke. prevrćemo okrećemo klonule glave. semenke krunimo i

trpamo u džepove da jedemo uz put. ja to zovem jedenje pejzaža... pada

mi na pamet da tu koreografišem antigonu. nekakav danse macabre među

polumrtvim heliotropima... nailazi jedan začuđen lovac i mi mu kažemo dobar

dan. ponekad prođu veliki kamioni natovareni šećernom repom. traktori i kiperi

onda se sklanjamo sa puta. okrećemo im leđa i primamo svaka na sebe svoj 

deo bele prašine. to nam dođe kao šminka lokalni ton. inače, ujutro se sasvim

zadovoljavamo mlazom mlake vode i sapunom. dani su neobično topli i sunčani

za kraj oktobra. jutrom su grdne magle i vlaga kaplje sa drveća. topole luče

slatko-gorki miris koji me ushićuje. kakve li je sve osećaje budio taj miris jednom

heseovom junaku... prolazimo pored persefoninih topola. ovde bih volela da

kleknem i popušim nekom na primer markesu ili džozefu konradu... one mi se

smeju i kažu još si mlada. treba ti... faunu ravnice čine: poljski miševi. leptiri

mravi. vilin-konjici. zečevi. lisice. kreštavi fazani i fazanke čiji lepet krila ima

nešto metalno u sebi. ogromne bele sove koje nadleću naš dvorac... konje

sa ergele ne računam. oni mogu biti ljudi... zapisujem koliko kilometara

dnevno izšestarimo iscrtavajući imaginarna okna sa majinih crteža

parčad ravnice. taj opojni miris me vraća u detinjstvo u livade

divljih trava... prosečno to iznosi 10-15 kilometara

jezero kod bečeja 31.10.1995

 

 

 

1454/2199

 

4276  naših 70 kilometara poklanjamo tebi miroslave kaže mi maja mišević

 

u znaku ruže (petefi) 3 od milice mrđe kuzmanov

1200. hodanje

drugi dan hodanja presreo nas je vozač nekog

kamiona i upitao: znate li gde je grupa petefi. (misleći

na sezonske radnice koje vade i utovaraju repu). tako smo

nazvali našu trojku petefi ruža odlučivši da sve pređene kilometre

poklonimo našem drugu miroslavu mandiću. projekat obeležavanje

prostora u ravnici u prilog ruže lutanja za sveopštu zajedničku stvar za

uvođenje umetnosti u svakodnevni život. juče nam je put presekla lisica. iz

atara je kao tane izleteo krupan zekonja. stabljike kukuruza govore šumore

šapuću... pričali smo o 1968 ko to tamo desnom korača leva leva... razmenjivali

smo misli o majakovskom. deci. muzičkoj školi. ljubavima. ključevima. crtežima

koji se napokon prodaju za male pare. o crtežima koje poklanjamo. o tome šta

zapravo volimo u ravnici... pitanja o jednostavnosti redigovanog prostora i

prenatrpanosti detaljima (paradžanov). razgovor je najednom skrenuo

na fani i aleksander od bergmana... pa smo opet dugo ćutale

prosečno to iznosi 10-15 kilometara. u ravnici gde

prostor poništava vreme neizmerno

jezero kod bečeja 1.11.1995

 

 

i

 

 

dani se ponavljaju. koraci me nose

tečem kao reka. bez dodira slavim zagrljaj

 

 

još petnaest dana do kraja četvrtog dela knjige o plavom cvetu

hiljadu petsto stranica o koracima spajanju sejanju svetlosti. bez događaja

samo postojanje. neprestano pevanje. simpatija ruže. venčanje nespojivog

 

 

igrač sam na vrhu trenutka

 

 

uvek ta ista svečanost po poljima. to isto dostojanstvo daljine. učtivost tišine

 

 

hodam po zlatnoj niti smisla sve je obliveno blagim osmehom. smeši se svet

sa svetlošću sipi i podavajuća ravnodušnost. sve je tu i sve se svemu

daje. hodajući se milujemo postojanje i ja. ja sam svemir

 

 

i

 

 

ružo lutanja

ja sam bio nezaštićena

luda koja je krenula u evropu

da na njenom tlu svojim stopalima

napravi plavu ružu ali ja tada nisam

znao da je mene čekalo nešto mnogo

više a to više je bio svaki sledeći dan

za koji ja više nisam imao snage ali

su u meni pesma umetnost

i ljubav nastavljale

dalje

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

9. avgust 2025.

27642. dan mog života

 

 

1432/2221

 

4225  kad dođem do blagog otkrio sam to zakopano blago

 

4226  nestali su gotovo svi izazovi. motiv i motivacija su se izgubili

u stalnim traženjima. jedino što mi sada ostaje to je što ničega nema

 

4227  podigao sam iz prašine jednu otkinutu ružu. hodam i gledam je. teška je

njena gustina. miris joj je dubok i jak. mogla se još rascvetavati. svilenost njenih

žutoroza unutrašnjih latica podseća na vrt. sve jedno na drugo liči. liči na moje lutanje

 

zadovoljstva

1181. hodanje

na kraju hodanja se prepuštam

umoru i blagim bolovima u tetivama. puštam

da me noge nose da bih mogao da ih slavim. na

početku hodanja sam pomislio da ću zadnjih dva-tri

kilometra trčati a sada jedva i hodam. tako mi dužina

disciplinuje misao. kad uđem u sobu biće mi veliki ugođaj

da sednem i pružim noge. kad skupim snagu sledeći drugi

ugođaj onaj pod toplom vodom. posle toga treći - hrana

i onda brzi polusatni topli san. u predvečerje blagog

blagog vazduha. a sada sa pažljivošću

još ovaj kilometar

novi sad 10.10.1995

 

 

 

1433/2220

 

4228  nikada ne bih saznao kako je svet nežan kako su ljudi osetljivi da

nisam na put krenuo goloruk i nezaštićen. kroz moju otvorenost i povredljivost

prolazi bol svih povredljivih osetljivih i poniženih. tako sam eto ja takav

 

hodam za katalin kešeri

1182. hodanje

hodam u jeseni. mirno je predvečerje i

svetlost nestaje. iv klajn je voleo prostor bez

granica samo nebo nebo bez oblaka. tako je

nekako i predvečerje. nestaju obrisi. pretvaram

se u usne koje ne vide koga ljube. samo ljube

a sada sa pažljivošću još ovaj kilometar

otvoren sam možeš se ljubiti sa mnom

novi sad 11.10.1995

 

 

 

1434/2219

 

4229  sunčeva prašina sliva se nad panoramom grada

 

4230  hodamo maja mišević i ja. pored dunava su nas izjeli komarci

kad naiđemo na betonske ili velike površine asfalta greje nas toplota

 

slast

1183. hodanje

već nekoliko dana sija

toplo sunce. pridružio sam mu

dvadeset četiri kilometra danas. maji

mišević i meni su se pridružili komarci. predveče

mi se i hodanju pridružila vesna katić. na kraju sam

umoru i gladi pridružio pola kilograma grožđa i sto

grama sira. sunce je osladilo grožđe grožđe mene

to su ti veličanstveni događaji. sasvim je izvesno

da jesu. otvoren sam možeš se ljubiti sa mnom

pokupljene čičkove po letnjim pantalonama

sam skinuo i bacio kroz prozor

novi sad 12.10.1995

 

 

 

1435/2218

 

4231  kao gusto vino su ovi sunčani dani

 

4232  kao da hodam u nečije srce

 

4233  širok asfaltni put ka zrenjaninu. nema automobila. samo staro zlato osušenih

stabala kukuruza. pitam se zajedno sa tobom zašto je tako lepo biti na putu

 

4234  umetnost filozofija i religija zajedno na putu

 

zviždukanje

1184. hodanje

zviždukao sam sam na putu

senka mi se prostirala tridesetak metara

unapred. prethodila mi je. vodila me. setio sam

se kako je mladi čobanin u rumuniji zviždukao predelu

i ovcama. ja sam čobanin jednoj plavoj ruži. večeras ću

u zrenjaninu govoriti o jedinstvu svih stvari. o onome što

me je put naučio. o prizorima koje sam gledao danas na

pustarama sa obe strane puta. nastavljam da hodam

pokupljene čičkove po letnjim pantalonama sam

skinuo i bacio kroz prozor. i u miru zviždućem

novi sad - zrenjanin 13.10.1995

 

 

 

1436/2217

 

4235  okretanje unazad

ponekad se okrenem unazad i uvek

tada pomislim - trebalo bi češće ovo da 

radim. iako sam kroz njega prošao pogled

unazad me iznenadi. pogotovo nebo. ne prostire

se ono samo preda mnom nego i iza mene. to je

sada pejzaž sa druge strane. kao da tada gledam

leđa predelu. sve prepoznajem ali se i sve promenilo

pejzaž je meni kao euridika. ali retko se okrećem. nije

to običaj na putu. kada se okrenem unazad vidim sve

ono što je ostalo iza mene. tamo sam ostao. moj miris

tamo su ostali moji koraci. kao što su sada svi mirisi

kroz koji sam prošao sa mnom. ponekad obično na

nekoj uzbrdici okrenem se i hodam unatraške

leđima hodam napred u nepoznato. hodanje

je stalna ravnoteža poznatog i

nepoznatog. zlatni

sjaj iz oka

(iz rečnika hodanja)

 

nema teksta

1185. hodanje

i u miru zviždućem. polako kružim

zrenjanin - novi sad 14.10.1995

 

 

 

1438/2215

 

4236  hodanje mi počinje sa gledanjem tri galeba dok se igraju i nadleću nad vodom dunava

 

4237  najzad sam eto sam na zemlji. nemam više ni brata ni bližnjega ni prijatelja - nikoga

osim sebe tako počinje žan žak ruso svoja sanjarenja usamljenog šetača

 

probušeni džepovi

1186. hodanje

danas mi je ispala bojica iz desnog

džepa pocepao se. levi je pocepan već

dva meseca. polako se završava priča sa

mojim letnjim pantalonama. nije to loša priča

trajala je više od pet meseci. uostalom noći

postaju hladnije. juče je dan osvanuo sa

prvom maglom. stvari se menjaju i odlaze

u večnost baš kao i moji probušeni

džepovi. polako kružim. štaviše

to je odlična priča

novi sad 16.10.1995

 

 

 

1439/2214

 

4238  sa ovim suncem sve se polako priprema za hladnoću. kišu i sneg koji su pred nama

 

4239  kad duboko udahnem i izdahnem protresem se sa celim

svetom u meni. osetim: mozak mi se kupa u vodi vazduha

 

hodač čita šetača

1187. hodanje

danas sam u hodu pročitao prvu šetnju

žan žak rusoa. saosećao sa njegovom odbačenošću

prepoznavao u njegovim rečima slična iskustva. stvarne

muke ne podnosim teško. lako se naviknem na one koje

osećam ali ne i na one od kojih strepim. moja ih uplašena

mašta spaja i obrće širi i uvećava. iščekivanje patnji muči

me sto puta više nego njihovo stvarno prisustvo. živeli smo

zajedno i hodali zajedno nasipom pored reke. oslobođeni

zebnje koju nosi nada pili smo vodu zaborava. dovodili

sebe u stanje čoveka koji tek počinje da živi. prijalo

je. i sutra ćemo se družiti. štaviše to je

odlična priča. u predelu jeseni

novi sad 17.10.1995

 

 

 

1440/2213

 

4240  hodajući ovim peščanim sprudom kroz vrbake

setih se sličnih mirisa i slika pored visle na periferiji varšave

 

4241  zašlo je sunce i već je hladno. telo mi se priprema za zimu

 

4242  topli talas vazduha me za trenutak okrepi

 

4243  hodam po metalnom cevovodu kojim se izbacuje pesak iz

dunava i setim se vratolomija detinjstva i lakih nogu mladićkih godina

 

4244  u predvečerje prelazim stari most i ugledam nad rekom prvu

selidbu ptica. sada ih već predvečerje odnosi daleko ka drugom mostu

 

4245  malo kasnije iza zgrada novo jato nova zima

 

pola šest uveče

1188. hodanje

nedostaje mi ludosti u ovim praznim

danima. nedostaje mi energije zablude u

ovim ponavljajućim danima. nedostaje mi zagrljaja u

svim ovim danima. nedostaju mi tople čarape i jedan topli

džemper. nedostaje mi rodni kraj kaže prijateljica prijateljici

nedostaje mi engleskih reči. nedostaje mi ples. nedostaje mi

smirenost i blagost. nedostaju mi prijatelji rasuti po evropi. nedostaje

mi da znam kako je ove četiri godine živela vesna milović u londonu

nedostaje mi nadovezivanje u mišljenju sa onima koji misle slično

meni. nedostaju mi knjige pisane slično kao ova koju ja pišem

nedostaju mi jela sa kašikom. nedostaje mi tri kilometra do

kraja. u predelu jeseni. ne nedostaje mi pola šest

uveče jer sada je pola šest uveče

novi sad 18.10.1995

 

 

 

1441/2212

 

4246  već nekoliko noći slabo spavam. propadam i drhtim u snu. mišić iznad desne

nadlaktice mi podrhtava. nedostaje mi odmora. rešio sam da danas ne ishodam dvadeset

kilometara nego samo par. i to mi prija. to odsustvo zadatka i prepuštanje sporom hodanju

 

4247  ovih par kilometara prijaju ali u njima nema dvadeset nema napora koji

me iskušava i briše. nema zalaženja iza nemogućeg. sa ovih par kilometara

ne bih mogao da napravim mentalni cvet. prasliku ruže. ružu duše

 

hodačko pletivo

1189. hodanje

navika da se povlačim u sebe

učini najzad da više ne osećam svoje

nevolje pa čak da na njih i zaboravim. iskustvo

mi je tako pokazalo da je izvor istinske sreće u nama

samima i da ljudi ne mogu da učine nesrećnim onoga ko

odista želi da bude srećan. već četiri ili pet godina redovno

uživam u unutrašnjim zadovoljstvima koje blagorodne i nežne

duše nalaze kada se udube u sebe čitam u drugoj rusoovoj šetnji

sve što osećam mislim i činim drugi su već osećali mislili i činili

sve što osećam mislim i činim drugi će tek osećati misliti i

činiti. sve što noć isplete dan opara. sve što dan isplete

noć opara. pletu se. ne nedostaje mi pola šest uveče

jer sada je pola šest uveče. pletu

zadnje rečenice

novi sad 19.10.1995

 

 

i

 

 

kad dođem do blagog

otkrio sam to zakopano blago

 

 

kao da hodam u nečije srce

 

 

kao i prošlog petka hodam ka zrenjaninu da tamo govorim večeras o analogijama

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ti si

ponavljanja

moja

tautologije

moje

analogije

moje

i

sve

moje

apriori

 

 

i

 

 

ružo lutanja

ti si bila moja jedina

briga koja me je jedina

oslobađala od svih mojih

briga kojima sam rođen da

se u tvojoj bezbrižnosti

svih briga oslobodim

 

 

i

 

 

ružo lutanja

tvojih četiri pustinjskih

godina koje su sledile su

ohrabrenje svakom da

se upusti u pustinju

oboženja

 

 

i

 

 

ružo lutanja

tobom sam bio

prvi i jedan jedini i

najbolji jer mi je svaka

tvoja latica slavila prvog

i jednog jedinog i

najboljeg

 

 

i

 

 

ružo lutanja

bilo je nepodnošljivo 

teško ali samim tim i

najjebežljivije i zato ti 9

avgusta 2025 kažem

sad je još mnogo teže

ali i još jebežljivije

biti bogom

bog

 

 

i

 

 

ružo lutanja

evo sad osetih

ja sam 10 godina

hodao svakog dana

20 kilometara da bih

9. avgusta 2025

podignutom

rukom i otvorenom

šakom visoko u

nebu šapnuo

 

bog

je

živ

bog

je

živi

život

 

bog

je

živ

bog

je

živa

ljubav

 

bog

je

živ

bog

je

bog

živog

života

i

žive

ljubavi

boga

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

8. avgust 2025.

27641. dan mog života

 

 

1418/2235

 

4192  sunce mi sija u lice. nije ono letnje koje prži nego

blago jesenje. kao da se smešimo jedno drugome

 

4193  skrenem na šumsku stazu pored vode da mi vreme brže prođe. okružen

šipražjem i drvećem sam samo u vremenu. tu nema prostora i vreme se troši samo

 

4194  ako čuješ da šušti lišće onda vidiš kako me ono dodiruje

po telu dok po ovoj vlažnoj šumskoj stazi pišem ovu rečenicu

 

4195  i onda u jednom trenutku staza izbije iz šume i preda mnom se

otvori široki dunav sa fruškom gorom iza sebe i ogromnim nebom iznad

 

prolaze orasi

1172. hodanje

danas sam primetio da oraha

skoro više nema. pre više od mesec

dana sam ih ugledao kada su počeli zreti i

čekao sam ih i ponekad jeo a evo više ih nema

svi procesi govore o svim ostalim. svaki moj dan

počinje sa prvim korakom i završava se sa nizom od

kojih je jedan poslednji. svi moji dani govore o izvesnosti

prolaženja. početku i kraju. sve je tako jednostavno i sve

je istina. jako sve rekao sam pre neki dan. pale se svetla

jedna devojčica tužnog lica naduvava balon od žvakaće

gume. danas me nije ništa bolelo. ali sad na kraju osetim

bol u tetivi leve prepone. današnjom toplinom koja

mi je ušla u telo grlim tvoje. posle stotinu

metara evo i on je prošao

novi sad 26.9.1995

 

 

 

1419/2234

 

4196  gazim po ovom pesku u kasno jesenje sunčano popodne. hodam

danima ali mi se čini da sam sada prvi put u ovim knjigama rekao reč gazim

 

4197  država po kojoj sad hodam već godinama pada sve niže i niže

osuđena je od čitave međunarodne zajednice. ja volim što sam sada

baš tu jer u toj osudi trpe i mnogi nevini. volim što sam sa njima

 

4198  hodam kao lahor i verujem da on nekima vraća disanje i snagu

 

ponavljanje

1173. hodanje

klapa klapa klapa prošao je i ovaj

dan. čitao sam o ponavljanju kod serena

kjerkegora kada sam se bar usputno duže vremena

bavio problemom da li je moguće neko ponavljanje i kakvo

ono ima značenje da li kroz ponavljanje nešto dobijamo ili

gubimo palo mi je iznenada na pamet: pa ti možeš otputovati 

u berlin tamo si već jednom bio i tada se ubedi da li je moguće

ponavljanje i kakvo ono ima značenje. neka se kaže o tome

štogod se hoće no ponavljanje će imati važnu ulogu u novijoj

filozofiji. kao što su grci učili da je svo saznanje sećanje tako

nova filozofija želi da uči kako je čitav život ponavljanje

ponavljanje i sećanje je isto kretanje samo u suprotnom

smeru. jer ono čega se sećamo bilo je i povratno se ponavlja

nasuprot čemu se stvarno ponavljanje unapred seća. zato

ponavljanje ako je moguće usrećava čoveka dok ga

sećanje čini nesrećnim. posle stotinu metara evo i

on je prošao. ponovilo se ponavljanje

novi sad 27.9.1995

 

 

 

1420/2233

 

4199  i ovako je ceo život veliko hodanje

 

4200  stazica je lepa kažem maji mišević

 

život je veliko hodanje

1174. hodanje

nisam dosad rekao rečenicu život je

veliko hodanje. hodao sam a to je rekao neko

drugi. maja mišević. danas je to bilo hodanje sa

jakim vetrom. očekivali smo pljusak ali smo se uputili

prema rumenki. uzvodno uz kanal sa leve strane pred

rumenkom smo sreli mirka novkovića. gurao je kolica ispred

sebe i nosio sekiru u ruci. idem da kradem drva šta ću rekao je

maja i ja smo prešli most i vratili se drugom stranom. nije bilo

sunca nije bilo ni kiše. vetar je na kraju stao i mi smo ulazili u

sumrak iz sumraka u noć iz noći u grad. ništa posebno ali

blago i lepo. nogu uz nogu razgovor uz put. okrenuo

sam se maja je pokazala grm šipka. gledali smo u

drveće. da li smo mu prijali kao ono nama

ponovilo se ponavljanje. tragovi

ostaju za večnost

novi sad 28.9.1995

 

 

 

1421/2232

 

4201  vlažno je. padala je kiša. kroz probušene patike čarape

su mi već mokre. hodam tražeći to drugo magično biće koje pre

svega ima prednost da poseduje sve ono što ja mogu tek zamisliti

 

4202  čovek ne ide nikada toliko daleko kao onda kad ne zna kamo ide

 

4203  juče sam gledao kako sa vrhova mojih patika svakim

korakom leti prašina peska. danas su prašinu zamenile kapljice vode

 

4204  danas je laslo lantoš u jednom podrumu u budimpešti

počeo četrdesetodnevno gladovanje. laslo umetnik gladovanja

 

kiša pojačava a ja usporavam

1175. hodanje

baš tako. i pitam se gde si sada ti. za tebe slušam

kišu kako dobuje po mojoj plavoj jakni i natapa tamnozeleno

lišće drveća pored reke. za tebe su mi kolena mokra. za tebe

vlažim moju dušu i natapam ružu ljubavi za tebe. ti nisi ovde

a ja sam ti veran. ljubavna čežnja izrasla iz orgijanja i daljine

sporim se hodanjem pretvara u blizinu. oči u oči. naše oči

nestanu u našem jednom oku oku svetlosti. strast se

pretvorila u bezgraničnu milinu i toplinu. tako mislim

dok kiša pojačava a ja usporavam. tragovi

ostaju za večnost. tako pišem za tebe

novi sad 29.9.1995

 

 

 

1422/2231

 

4205  vetar i sunce. još mi je hladno od juče. osećam to u grlu i kolenima

 

4206  na starom sam subotičkom putu. i tek u nekom

trenutku osetim da sam se usaglasio sa okolinom i predao joj se

 

4207  ruža je jedno. jedno je susret

 

4208  to je bio performans u kojem je gladovanje samo sredstvo. jedan od motoa mog života

glasi: ako treba da biraš između života i smrti bez razmišljanja odaberi smrt. to je zen izreka

koja govori o tome da svakog trenutka biramo. u postu postoji jedna granica koju čovek

može da dosegne to je 40-42 dana. na kraju čeka smrt. iz dana u dan sam joj se

približavao gledajući joj pravo u njeno stravično lice. gledajući smrt koja je

ovih godina tako banalizovana. ali ja nisam izabrao smrt nego

suočavanje sa njom. (pisao mi je posle svog

gladovanja laslo lantoš)

 

ka nedelji

1176. hodanje

borba tela sa hladnoćom

pred kraj hodanja sam se usaglasio

sa putem i ritmom se ugrejao. radovao

sam se jer je sutra nedelja. grejaću se u

toplom krevetu opuštajući svoje mišiće

nadam se da će me do ponedeljka

proći grlo i da ću ugrejati kolena

tako pišem za tebe. a sad

ulazim u nedelju

novi sad 30.9.1995

 

 

 

1424/2229

 

4209  samo dva kilometra izvan grada i ovde već nema ljudi

ovde su drvoredi kanal polja otvoreno nebo i mirisi zrele prirode

 

4210  sada već šume moji koraci po suvom opalom lišću

 

4211  miroslave i za četvrti deo tvoje knjige ti šaljem razgovor indijanskih

šamana iz knjige hromi jelen indijanski šaman iz plemena sijuks. jedan od šamana

pit koji uhvati kaže na autoputu ponekad je moguće videti čistokrvnog indijanca kako

stopira. ja to nikada ne radim. na put krećem sa odlukom da ću ga celog prevaliti pešice

to je jedna vrsta ponosa koji je duhovno ukorenjen u meni. jednog lepog dana ću preseliti

i moju brvnaru negde još dalje u planine a možda ću se i kuće odreći. postaću deo šume...

što sam stariji to se povlačim sve dalje sve dublje u planine. njih je veliki duh stvorio

za nas za mene. želim da postanem jedno sa njima. utopiti se u njih na kraju

nestati u njima zauvek. toliko za sad pa vidimo se čujemo se

čitamo se ajd zdravo tvoj zoltan brener. sentandreja

 

ime

1177. hodanje

dan nije bio hladan

ali je meni bilo. to je kiša od

petka i vetar od subote. izloženost

nije mi lako sa samim sobom. možda

me to kiša opominje. i vetar. kupiću

sutra grožđe. a sad ulazim u nedelju

izloženost to drugo ime za ljubav

novi sad 2.10.1995

 

 

 

1425/2228

 

bolestan

izloženost, to drugo

ime za ljubav. curi mi

nos lečim se gvožđem

novi sad 3.10.1995

 

 

 

1426/2227

 

bolestan

curi mi nos lečim

se gvožđem. laž je

zlo zlo je dosadno

novi sad 4.10.1995

 

 

 

1427/2226

 

bolestan

laž je zlo zlo je

dosadno. tišina ruže

novi sad 5.10.1995

 

 

 

1428/2225

 

4212  posle tri dana vraćam se u okrilje hodanja

 

4213  mislim da do sada u knjizi nisam napisao reč okrilje

 

4214  osetih: neko negde baš sada gleda jednu ružu

 

4215  tvoja ruža je dodir kaže bane krstić

 

noge - ritam. ruke - melodija

1178. hodanje

noge su ritam a ruke melodija kaže mi duška

đorđević dok hodamo ka zrenjaninu. večeras ću

pričati o postojanju. sada je duboka noć: četiri ujutro

pričao sam o postojanju. bilo je kao vejanje. reči su

negovanje. tišina ruže. harmonija okrilja

novi sad - zrenjanin 6.10.1995

 

 

 

1429/2224

 

4216  polazim i rukom milujem tisu posađenu 1895 u centru zrenjanina

 

4217  jedanaest kilometara posle zrenjanina prelazim preko mosta

na tisi. sunce se kupa u mirnoj vodi koja polako teče. i uzvodno i nizvodno

tisa krivuda. obrasla je gustim drvećem duž obala. opalo lišće plovi po njoj

 

4218  neko me vidi ovde

 

tiho je subotnje sunce

1179. hodanje

tiho je subotnje sunce. zajedno smo

u tišini na putu. požutela osušena trava na

poljima je tiha. drvoredi požutele topole su tihi. ne

čujem krave koje vidim u daljini na dolmi. i čičkovi

ćute. mirna je pustara kod žablja i mirni su osušeni

suncokreti i prašina traktora na horizontu. mirna

je misao i korak. mirna je bajka i tiha subotnja

harmonija okrilja. tiha latica bordo ruže na

asfaltu u kisačkoj ulici u novom sadu

zrenjanin - novi sad 7.10.1995

 

 

 

1431/2222

 

4219  žurim. ali gde ja to žurim. nigde. to je nestrpljenje. nervoza. nemoć. ali nisu mi oni cilj

 

4220  sada je već bolje. telo se opustilo i prepustilo vremenu kroz koje će i ovoga dana proći

 

4221  gde nestane zadovoljstvo življenja. kako zaboravim da sam sam život

 

4222  grejem se. ipak se spajamo život i ja

 

4223  toplina taj dnevni san 

 

4224  tišina malih ulica me miluje po slepoočnicama

 

jezik pod stopalima

1180. hodanje

svaki dan počinjem iznova. to mi pomaže

da sve što vidim i doživim vidim i osetim kao

da je prvi put. to mi omogućuje da o svemu pišem

jednostavno i po prvi put. jednostavno i nevino. pre

događaja. pre priče. da pišem reči u osnovnom

značenju. na način istine jer svet sada i jeste istina

osetiš li pod jezikom sam jezik. osetiš li da ove reči

trepere kao napor u mojim preponama. avanturom

između nestrpljenja i strpljenja. između snage i

umora stigoh u predvečerje. i tiha latica bordo

ruže na asfaltu u kisačkoj ulici u novom sadu

u predvečerje blagog blagog vazduha

novi sad 9.10.1995

 

 

i

 

 

izloženost to

drugo ime za ljubav

 

 

laž je zlo zlo je dosadno

 

 

svaki dan počinjem iznova. to mi pomaže da sve što vidim i doživim vidim i

osetim kao da je prvi put. to mi omogućuje da o svemu pišem jednostavno

i po prvi put. jednostavno i nevino. pre događaja. pre priče. da pišem

reči u osnovnom značenju. na način istine jer svet sada i jeste

istina. osetiš li pod jezikom sam jezik. osetiš li da ove reči

trepere kao napor u mojim preponama

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

svakog

dana

kad

sam

pomislio

e

više

ne

mogu

ti

si

me

za

sutra

bogom

rodila

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

7. avgust 2025.

27640. dan mog života

 

 

1405/2248

 

4154  tvoja pička je najbolji deo mene

 

4155  bori se jako sunce ali ipak se oseća jesen

 

4156  po ulicama semenkari prodaju ovogodišnji rod suncokreta

 

4157  izašao sam iz grada a sada se u njega vraćam

 

4158  tesar na krovu zakiva ekser

 

4159  ne znam šta je istina ali osećam da je ona jedna jedina. biće

 

hoćete li još

1161. hodanje

zaista je umor na kraju dana

neprikosnoven. kruna i znak. hodajući

sam čitao mislio crtao. pokupio par oraha

znojio se. zamolio za čašu vode. hoćete li još

pitala me je žena. patike mi se sve više ližu

letnje pantalone cepaju. znoj se klanja

mom umoru. a danas kako je meni

danas. znoj je blago umoru

novi sad 13.9.1995

 

 

 

1406/2247

 

4160  tužan sam. kako da se oslobodim povređenosti koja živi u mojoj tuzi

 

4161  preda mnom su četiri staze na nasipu. vijugaju. šta će mi doneti današnje hodanje

 

4162  veliki skakavci koji skaču oko mene su svedoci čitanja male knjige koju držim u ruci

i nad čijim rečima na kraju šestog poglavlja plačem utopli se dragi prijatelju reče hafid

 

4163  približavam se. napor koraci voda vetar priroda

knjiga učinili su svoje. umiren sam. žedan. čiste savesti

 

4164  svakim korakom ruža raste i nemoguće postaje moguće

 

4165  auuu što ti patiš zajebavam sebe na kraju hodanja

 

leptir sam

1162. hodanje

staza je bila uska. morao

sam pružati nogu ispred noge

skakavci su skakali oko mene i leteli

prozračni leptiri. voda kanala je preplavljena

drezgom. ponegde se trava sušila. gledao sam

žute vodene cvetiće. u hodanju sam čitao knjigu

najveći trgovac na svetu. vodila me je baš kao i

stazica. na mestu posečenih topola izrasle su

topoline mladice. umesto tuge osećao sam bol u

stomaku. prijalo mi je kada bi me čičak ogrebao

po golim rukama ili kada mi je visoka suva trava

prelazila preko lica. da sam leptir poželeo bih

da ovom uskom stazom hodam kao ovaj

čovek. znoj je blago umoru. pošto

sam leptir po uskoj stazi hodam

novi sad 14.9.1995

 

 

 

1407/2246

 

4166  dva i po sata sam kisnuo. sada je kiša stala čak

sam se i malo prosušio osim nogu koje su i dalje mokre

 

4167  gubim na svim poljima

 

staza trnja

1163. hodanje

ništa nije istinitije od toga

da gubim na svim poljima. ništa

nije iskrenije nego kad kažem da to

jedva podnosim. da li ću to sve poneti

podneti. moje je srce zemno a borba

neprestana. tako uz ružu raste trnje. venac

trnja. leđa su mi se pretvorila u prazninu srce

u bol. pokušavam da se osmehnem ali lice

mi je u grču. pišem ti sve ovo da osetiš

nežnost u svojim očima. pošto sam

leptir po uskoj stazi hodam

suzom se vele natapa

radost

novi sad 15.9.1995

 

 

 

1408/2245

 

4168  topao sunčan dan. tek sam krenuo ali ne mogu da se

izborim sa svojim mislima. u neprestanom sam bolnom razgovoru

sa ženom koja me odbija. ali prve kapi znoja mi donesu malu utehu

 

4169  sunce je poleglo po čistom danu. zelena poljana okružena tamnom šumom

posle jučerašnjih kiša meka zemljana staza. posmatram tu stazu kojom idem na

momente uživam pokušavajući da se odlepim od svojih tuga i očekivanja

 

4170  korakom do sledećeg koraka. to je tajna koju znaju samo koraci srce i disanje

 

ljutim se na sebe

1164. hodanje

nisam uspeo da se oraspoložim

par grozdova koje sam uzbrao su mi

osvežili grlo. orasi koje sam pokupio bili su

karmin boje. nikada takve nisam video. popušio

sam četiri cigare. ali nisam uspeo. ostajem sumoran

odbačen. velika je cena koju plaćam. ako je radost

raskrinkani bol onda nisam uspeo da ga raskrinkam. da

li je on u samosažaljenju tom bednom osećanju ili je on u

nezalečenim ranama ili prekomernim brigama i odgovornosti

ili u suludom očekivanju. pred kraj hodanja sam naglo menjao

ritam koraka i skretao u jednu i u drugu stranu pokušavajući

da izbegnem svoju putanju i da se tako sačuvam a opet

istrajem. ljutim se na sebe zašto ipak nisam zahvalan

i svom telu i svojoj duši i okolini s kojima sam ipak

ishodao dan. suzom se vele natapa radost

utešila me je izvesnost jer ću na kraju

hodanja ugasiti žeđ

novi sad 16.9.1995

 

 

 

1410/2243

 

4171  dohodao sam do sremskih karlovaca do knjižare darka

hohnjeca. tu sam popio čašu zlatnog rizlinga i sada se vraćam

 

4172  hodati kroz svet znači hodati kroz sebe. preobražavati se ljubavlju

 

4173  hodati kroz sebe znači suočiti se sa svojim strahovima. svojim grehom

svojom sujetom. svojim samosažaljenjem. svojim slabostima i svojim ružnoćama

 

4174  hodati kroz sebe znači otkriti u sebi nove izvore snage. otkriti svoju nepoznatu

lepotu. svoje suštastvo i poreklo. otkriti let i pticu koja se rađa. svoj preobražaj

 

4175  hodati kroz sebe znači videti svet koji leži u grehu. ali još mnogo

više videti vrtloge i smiraje ljubavi kojim je okupano postojanje

 

jeo sam orahe i čitao berđajeva

1165. hodanje

hodao sam do sremskih karlovaca i nazad. skupio

sam sedamnaest kilometara. preznojio sam se na suncu i

bilo mi je hladno od vetra. jeo sam orahe i čitao berđajeva

jesen je već tu. utešila me je izvesnost jer ću na kraju

hodanja ugasiti žeđ. crvene krave vole ljubičasto nebo

novi sad 18.9.1995

 

 

 

1411/2242

 

4176  svet se pretvara u jesen

 

4177  danas sam saznao da se pre trinaest dana rodila dunja baturan

 

sretni

1166. hodanje

sretni nekog rekla mi je

rajka sredojević danas. i tada

smo otkrili da sresti nekog znači biti

srećan. bilo je to lepo otkriće. kao što je bilo

lepo i tiho hodanje sa majom mišević. kada sam

se posle ponoći vraćao tužan i odbačen. moj mali

savetnik koji nosim u džepu mi je rekao miroslave

život je ovo tu i sada. to mi je izazvalo osmeh pa

sam mahao i milovao rukom šimšire u noći

crvene krave vole ljubičasto nebo. i sada

kada se osećaš odbačen miroslave

baš sada ti voli

novi sad 19.9.1995

 

 

 

1412/2241

 

4178  juče sam dobio pismo od vere varadi. piše mi čovek kada je živ i zdrav

radi i voli. ako mu jedno od ta dva ne štima ili oba loše je. što bolje ume jedno i drugo

zadovoljniji je. ti si u pravu kada podvlačiš disciplinu dvadeset kilometara izvršavanje

obaveza. sto posto si u pravu. (mada mislim da ćeš ovim zaslužiti da će doći dan kad ćeš

biti toliko razrešen od tog problema da ćeš mirno moći da kažeš e danas je dosta samo

deset kilometara.) ali ostaje ovaj drugi problem za koji nemamo pedometar. to jest imamo

on je vrlo savršen. nema laganja. to ti je naše srce. kada smo loše voleli pedometar

kažnjava. upadamo u sranje. veoma teško je hodati ispunjavati svoje kilometre

ali to je dečija šala u odnosu na voljenje

 

4179  željan sam ljubavi. a da li ljubavi u sebi imam

 

da nisam krenuo na put

1167. hodanje

zgadim se nad sobom. prepun sam neuspeha

a opet gord. danas sam čitao vladimira solovjeva. da

nije rata i užasa oko mene i da se ne otvaram svetu i životu

nikada ne bih saznao toliko o sebi. nikada ne bih bio suočen

sa svim svojim manama i slabostima. kako je oduvek rečeno

borba sa sobom je najteža. zlatni vrt. i sada kada se

osećaš odbačen miroslave baš sada ti voli. iako

sam slomljen ne odustajem

novi sad 20.9.1995

 

 

 

1413/2240

 

4180  iskrzale su se moje letnje pantalone. pre svega oko kukova i džepova

krzajući se o prsluk i moje šake. osetim kako smo nešto zajedno radili i prešli neki

put. setim se kako julija knifer već više od trideset godina nosi košulju svoga oca

 

4181  u lepoj maloj ulici augusta cesarca jedna stara žena na otvorenom prozoru

oslonjena bradom o svoju šaku me spokojno gleda. možda je to dovoljno za jedan dan

 

4182  u ulici vase pelagića odjednom zamiriše pečena paprika

 

osim ti

1168. hodanje

reka se ne vraća unazad

nebo više nikada neće biti plavo

(sivoplavo kao danas) kao sada

nikada više neprestano peva

gavran. iako sam slomljen

ne odustajem. nikada

ništa više osim ti

novi sad 21.9.1995

 

 

 

1414/2239

 

4183  nosim pismo rajki sredojević. ja poštar zanosa

 

4184  vreme teče svojim tokom i ritmom ni brže ni sporije. ko se uskladi sa njim

postaje svetlost i zvuk. ponekad mi se to dogodi ali ja ne znam tada da mi se to dogodilo

 

4185  sutra popodne počinje jesen a i danas je već

izlazimo zajedno iz grada ka zrenjaninu. sivo je i mlad vetar

 

4186  tri zgažena vrapca jedan do drugog na otvorenom putu

 

spasenje i stvaralaštvo

1169. hodanje

hodao sam putem ka zrenjaninu. nigde

nije bilo nikoga. polja su se smirivala sa jednom

od prvih hladnoća. uvek kad izađem izvan grada

tamo gde nema kuća ni ljudi osetim svečanost. mleko

prirode. uživao sam u drveću i sporoj tisi. vetar mi je nosio

kosu. bilo mi je hladno. u jednom trenutku sam osetio da

ne brinem. došao sam u zrenjanin da prijateljima govorim

o spasenju i stvaralaštvu. nikada ništa više osim ti. u

zrenjaninu po njegovim skrovitim ulicama

osetim pritajeni grad

novi sad - zrenjanin 22.9.1995

 

 

 

1415/2238

 

4187  želim ti da uvek nađeš drvo pod kojim se možeš odmoriti

 

dvadeset dva kilometra

1170. hodanje

dok sneg na prozor pada i večernje zvono

dugo bruji mnogima je sto zastrven dom ih spreman

čeka. nekog dok luta mračne staze na kapiju vode. zlatno

cveta drvo spasa crpeći iz zemlje hladan sok. putnik unutra

spokojno kroči prag se skamenio od bola. tu u čistom sjaju

nasred stola sijaju hleb i vino. u zrenjaninu po njegovim

skrovitim ulicama osetim pritajeni grad

postoje samo putevi i susret

novi sad 23.9.1995

 

 

 

1417/2236

 

4188  kako su veliki današnjih dvadeset kilometara preda

mnom tako veliki a ja sam tako mali sa svim svojim porazima

 

4189  zvižduknem pod prozorom slobodana tišme i

on se pojavi na terasi sa osmehom. to je tako mnogo

 

4190  skromnost i pažnja to je jedino kaže mi slobodan tišma

 

4191  šest je uveče. pala je noć. ipak osetim smiraj u sebi. ipak je neko sa mnom

 

iako je

1171. hodanje

kako su tihi i lepi bili danas

koraci. iako je u mojoj glavi bilo ružnih

misli i slika izdajstava iako je duša bila uplašena

lažima iako je telo patilo jer nije voljeno iako je sve to

stvaralo osećaj da nema nikakvog smisla sve što radim

da neću izdržati današnje hodanje ipak koraci su me

odveli ka smiraju. to mi je zemlja vraćala snagu. zemlja

koju evo već petu jesen svaki dan koracima ljubim. kao

da mi je neko iz daleka prilazio nepoznat a drag i blag

neko ko me je čuvao i nežno na rame svoju ruku

stavio. postoje samo putevi i susret. današnjom

toplinom koja mi je ušla u telo grlim tvoje

novi sad 25.9.1995

 

 

i

 

 

tvoja pička je

najbolji deo mene

 

 

da sam leptir poželeo bih da ovom uskom stazom hodam

kao ovaj čovek... pošto sam leptir po uskoj stazi hodam

 

 

korakom do sledećeg koraka. to je tajna koju znaju samo koraci srce i disanje

 

 

hodati kroz svet znači hodati kroz sebe. preobražavati se ljubavlju

 

 

zvižduknem pod prozorom slobodana tišme i on

se pojavi na terasi sa osmehom. to je tako mnogo

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

baš onda

kad nema

nikakve

šanse

ti

si

bila

jedina

šansa

20

veka

koja

se

prelila

u

21

vek

ko

šansa

za

sve

vekove

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

6. avgust 2025.

27639. dan mog života

 

 

1393/2260

 

4126  bog

moj bog je tvoj bog

jer sve što mislimo da je

bog to on nije. kada god sam u

situaciji koju je vitgenštajn opisao kao

sve ono o čemu se ne može govoriti o tome

se mora ćutati tada u mojim rečenicama zasvetli reč

bog. bog je izvesnost nebo života. od kada sam počeo da

izgovaram ovu reč smireniji sam. osećam prijatnost u mišljenju

svet mi peva. daleko sam ja od boga ali je on blizu mene. ja sam on

sam. ne hodam ja po zemlji nego kroz njega. ako govorim o suštinama

najbolje je da govorim o njemu. sve što je lepo rečeno govori o njemu. on

je najlepša nenapisana pesma. nikad ne bih pošao u borbu sa sobom da

me u nju u dvadesetoj nije poveo bog. desilo se to dok sam čitao knjigu

o njemu. knjiga se zvala tao. čuo sam primedbe da često spominjem

boga i da im to smeta. ako će im biti lepše neka umesto njegovog

imena čuju reč šlep ili krpica i opet će to biti ono što sam

želeo da kažem. bog je ova rečenica. i današnji žulj

ali i sve ono izvan mog razuma. vodopad u mom

srcu. ili leto koje ističe. moj bog je tvoj bog

(iz rečnika hodanja)

 

kaže

1151. hodanje

hodao sam do popovice sa

nenadom kesićem. dvadesetogodišnjim

mladićem. uznemiren je. pun snage. ali istrulio

sam ovoga leta kaže. brali smo šljive. pričao mi

je o svojim prijateljima. o svojoj generaciji koja izlazi

svako veče tražeći ono što nijedno veče ne dobija. i onda

ponovo izlaženje u sledeću noć u kojoj opet ne dobijaju ono

što žele. srljaju kaže mi. droga će ih sve pokositi kaže. hteo

bih da pobegnem u indiju kaže. hteo bih da napravim nešto

veliko kaže. u jednom trenutku sam ga zagrlio. sada se

pitam da li je to bilo dovoljno. dvadeset šest godina

sam stariji od njega ali sve je iz njegovih godina

još u meni. hodali smo zajedno bio je to lep

dan. sa bolom još jedan upisan dan 

kako su ove jeseni šljive slatke

novi sad 1.9.1995

 

 

 

1394/2259

 

4127  blago subotnje popodne. nigde nikog

 

4128  dva grada. sarajevo i beograd su dva metafizička grada čiji se odsjaj i

senke protežu i na druge svetove pa i na one koji će tek nastati u budućnosti

odsjaj sarajeva dolazi iz žive vatre u kojoj gore ljudi i građevine ali uprkos svemu

ne uspeva da im uništi dušu. vatra koja proždire beograd jeste hladna vatra

apatije i ravnodušnosti. dva greha zbog kojih se gubi duša kaže filip david

 

4129  dve ljubičaste ruže u ulici stevana musića na kraju mog hodanja

 

spava se mojim butinama

1152. hodanje

spava se mojim butinama. grli se mom

telu. spaja se mojoj duši. gleda se mojim

očima. razgovara se mojim mislima. ipak sam

ishodao dan. kako su ove jeseni šljive slatke

kako mi je to uspelo ko mi je to pomogao

novi sad 2.9.1995

 

 

 

1396/2257

 

4130  popodnevna kišna tama u futoškom parku me podseti na engleske parkove

 

4131  sve je u vazduhu. zelenilo bi nešto da kaže

 

4132  da li osećaš moje disanje na ovoj stranici. moje korake u ovoj knjizi. mene u tebi

 

4133  ideal pisanja: da pišem kao što dišem

 

šetnja

1153. hodanje

kad kao danas ceo dan

provedem na nogama prekidajući

hodanje da bih se sreo sa ljudima onda na

kraju dana ne znam šta da pišem o hodanju

sve zaboravim. pitao me vladimir kopicl da li baš

svaki dan napišem tekst ili to ponekad učinim

pišući za dva-tri dana unazad. to ne bih mogao jer

onog što je bilo juče više ne mogu da se setim jer 

ova knjiga i ruža lutanja su neprestano bivanje u

sadašnjem. hodajući sporo osetim brzinu vremena

njegovu nezaustavljivost. brzom planinskom

rekom strmoglavljuje se život ka sopstvenim

dubinama. kako mi je to uspelo ko mi

je to pomogao. život šetnja

novi sad 4.9.1995

 

 

 

1397/2256

 

4134  dužinu ruže lutanja vreme u njoj poklanjam bogu

 

4135  ako se brinem znači da ne verujem dovoljno u to da me bog čuva

 

4136  gledam u gunje i ovaj krivi zid. učim se i prepuštam bezbrižnosti

 

4137  sagnem se i poljubim ružin pupoljak koji je izvirio iza ograde

 

4138  setim se žulja od pre neki dan. sada osećam kako ga

ne osećam. kako je nestao odakle je on došao i gde je on nestao

 

voleo bih da im pogledam u lice

1154. hodanje

razmišljam o svojim grehovima. neke je teško prepoznati

druge ne znam ni da sam načinio. treći su mi neprijatni pa mi

beže. voleo bih da im pogledam u lice. da ih shvatim i priznam

misli mi prekidaju reči stare bake preda mnom koja jedva hoda i

pokazuje svom sagovorniku starom dedi ja sam preplivavala

ovaj dunav. mene su zvali devojka sa mora jer ja i jesam došla

sa mora. kad su šlepovi tu ja se popnem na njih pa skačem na

glavu. dunav i jeste more. odhodao sam malo dalje i okrenuo

se da je pogledam. maše štapom kroz vazduh pokazujući ka

dunavu. neću danas više razmišljati o grehovima. dosta

je svakom danu greha svojega. život šetnja. nosim

hleb i mleko pod miškom kao utehu

novi sad 5.9.1995

 

 

 

1398/2255

 

4139  peče sunce posle kiše

 

4140  posle asfalta put se nastavlja po izrovarenoj i utabanoj zemlji. zapalim jednu cigaru

povučem dim levu ruku stavim u džep. primetim kako mi se šaka sa cigarom njiše kroz

vazduh. mislim na sve svoje neuspehe i ljubavne patnje. kao da se ništa nije promenilo. kao

da ništa nisam naučio. rana detinjstva još nije zarasla. mladićka rana se ne smiruje

 

4141  pored staze kojom hodam kočijaš u sportskoj

dvokolici vežba sa svojim konjem. da li to ova lepa životinja želi

 

živa umetnost

1155. hodanje

život je ruža. opojno i nepredvidljivo

miriše. planiram ga a on živi sebi u slavu

opirem mu se a on me ispuni. ponižavam ga

a on buja. uživam u njemu a on boli. život

živa umetnost. nosim hleb i mleko pod

miškom kao utehu. dostojanstvena

nepredvidljivost

novi sad 6.9.1995

 

 

 

1399/2254

 

4142  blešti. hodam. nemam novaca. kad bi barem

ovih dana osim hleba i margarina bilo luka

 

4143  kad zatrepere laste kroz vazduh meni se mozak odmori

 

4144  kad posle hlada spustivši se niz padinu ugledah busen

bordo ruža bi kao da mi neko blago toplim šakama pređe preko očiju

 

svakodnevno krštenje

1156. hodanje

sa nekoliko stabala ubrah po nekoliko

šljiva. pokupih i nekoliko retkih zrelih oraha. i

otkinuh jedan grozd izrastao nisko pri zemlji isprskan

od blata. penjem se malo uzbrdo i malo se spuštam. čitao

sam svoju prvu svesku kojom sam otpočeo u januaru 1989

pripreme za ružu lutanja. popušio sam jednu cigaru. povlačio

ramena unazad da se ispravim. kružio glavom da razgibam

vratne pršljenove. molio se. sa milutinom obradovićem napravio

par snimaka u hodanju. sada na kraju gledam osvetljenu

tvrđavu. sunčeva svetlost je prozirna i slaba. jesenja 

tlo se odbija od tvrđave u dunav i presijava se kao

zlatno ulje. dostojanstvena nepredvidljivost

svakodnevno krštenje svetom

novi sad 7.9.1995

 

 

 

1400/2253

 

4145  došao sam kaji. seo na kamenu ploču groba do nje. pušim. gledam

po neuređenom grobu. jedna muva mali narandžasti cvetić. nekoliko vrsta trave

cveće u flaši koje je neko ostavio. sitni pužići po vlatima trave. drveni krst se suši

na njemu piše katica mandić 1926-1992. zašlo je sunce. duva vetrić. nisam tužan

spokojan sam. spustim glavu i vidim svoje patike. kajo doneo sam ti sve svoje

korake. na dvesta metara pogrebna povorka se vraća

 

sveta služba

1157. hodanje

išao sam kao i svaki

dan. ništa posebno osim te

neposebnosti. pri kraju hodanja

su me bolela oba stopala tetive u

stopalima pete prsti. služio sam danu

to i ništa više. dovoljno. nadam se

svakodnevno krštenje svetom. to

napisah za današnji dan

novi sad 8.9.1995

 

 

 

1401/2252

 

4146  hladna kiša i hladni vetar. posle pola sata sam već mokar. pravi dan za beskućnika

 

4147  ahilova tetiva

jednostavno ona me boli. natekla

je kao zlatni prsten zaveta. kažu mi moraš

mirovati. ali kako kad hodajuća ruža raste u meni

ponekad bol nestane. zaboravim je. hodam dalje sa

vremenom u vreme. ona je opruga koja me nosi. vezivno

tkivo. povezuje me sa svim prostorima. povezuje moju

želju da ishodam jedan cvet sa svetom u kome se rađa

taj cvet. dok ovo pišem slušam džeri maligena. da li

to godi mojoj tetivi. voleo bih. videćemo sutra na

hodanju. sutrašnji dan hoda takođe sa svojom

tetivom. da li je to istorija ili taj slavni mit

(iz rečnika hodanja)

 

časovi kišnjenja

1158. hodanje

mokre letnje pantalone su se

slepile za noge. kroz kišnu jaknu

vlaga je probila i natopila moja ramena

i grudi. vazduh je hladan. vetar je jak. gde

god da krenem kisnuću. i to je nešto. posle

je kiša stala i u hodu sam se osušio. to

napisah za današnji dan. bio je to

još jedan čas iz kišnjenja

novi sad 9.9.1995

 

 

 

1403/2250

 

4148  kako posle onog subotnjeg smrzavanja prija današnje toplo sunce

 

4149  smisao života nije patnja kaže mi balint sombati

i dok prelazimo most pokazuje mi rukom ka šlepu

 

4150  sada prelazim most na drugu stranu. zapadajuće sunce blešti

odsjaj u vodi dunava se spojio sa suncem i sve liči na vatreni vodopad

 

ono isto

1159. hodanje

zadnjih meseci bio sam u

beogradu. evo već više dana sam

u novom sadu. možda ću tu ostati dugo

reklo bi se da to nije hodanje po evropi. ali za

mene je to isto. još zagonetnije i teže. i ovde nemam

stan kao ni bilo gde. i ovde hodam kao i tamo. smanjuje

mi se prostor i pretvara u vreme. i danas sam hodao ka

8. novembru 2001 godine hodajući po gradu i okolo grada

imao sam (a to je najvažnije) onaj isti doživljaj o građenju

plavog nevidljivog cveta. ono isto osećanje prostranstva i

bezgraničnosti. ista otvorenost grudima prema nebu. isto

zadovoljstvo da u svemu vidim sve. stanujem kod prijatelja

iz čije sobe gledam dunav. i danas sam u neizvesnosti

koja me okružuje tražio spokoj i mir. i osećao istu

strast za bestrašćem. bio je to još jedan čas iz

kišnjenja. a bilo je lepo i današnje vino

novi sad 11.9.1995

 

 

 

1404/2249

 

4151  sija toplo septembarsko sunce. hodam na metar

od dunava. stavim ruke u njega prinesem ih licu i mirišem ga

 

4152  još je mnogo dana na putu ruže preda mnom (2249 dana) ili

više od šest godina. da li je to zatvor ili sloboda ili je samo o suncu reč

 

4153  spojiti sreću i slobodu

 

jako mi sunce sija u lice

1160. hodanje

kad sam se vraćao još je sijalo sunce. video sam

svoju senku i kosu kako leprša na asfaltu. svoju šaku

kako se kreće po vazduhu. ceo dan sam bio pod utiskom

jučerašnjeg čitanja moje radne sveske pre ruže lutanja i prva

četiri meseca na njoj. danas uopšte ne mogu da shvatim kako

sam sve to podneo. u kojem vrtlogu sam preživeo ko me je to

vodio i dao snagu. ono što me rastužilo je strah da sam tada

nekog povredio. možda vesnu milović. molim je za oproštenje

i svakog drugog koga je kovitlac mog skoka u ponor ozledio

a bilo je lepo i današnje vino. a danas kako je meni danas

novi sad 12.9.1995

 

 

i

 

 

kad zatrepere laste kroz

vazduh meni se mozak odmori

 

 

kad posle hlada spustivši se niz padinu ugledah busen bordo

ruža bi kao da mi neko blago toplim šakama pređe preko očiju

 

 

evo već više dana sam u novom sadu. možda ću tu ostati dugo reklo bi se da to nije

hodanje po evropi. ali za mene je to isto. još zagonetnije i teže. i ovde nemam stan kao

ni bilo gde. i ovde hodam kao i tamo. smanjuje mi se prostor i pretvara u vreme

 

 

spojiti sreću i slobodu

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti si sve

onako kako

je bilo a

bilo

je

 

ljudski

nemoguće

 

i

 

božije

jedino

moguće

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima