AUTOBOGOGRAFIJA

2021-2031 ili do moje smrti
24/7/365

autobogografija su oboženja autobiografijom

autobogografija je autobogografija boga i bog autobogografije

autobogografija je oboženje pevanjem stvaranjem hodanjem 

autobogografija je oboženje ljubavlju slobodom istinom

autobogografija je nadahnuće svakom biću da napiše svoju autobiografiju

 

Ti
si

435211

pupoljak

najvažnije je da samo jesam

31. oktobar 2025.

27725. dan mog života

 

 

2301/1352

 

6335  hodam polako. dragane odmori se tepam sebi

 

šta ću

1895. hodanje

hvala ti rekao sam joj

hvala tebi rekla mi je

nijedna reč više ne

izlazi iz mene

novi sad 25.2.1998

 

 

 

2302/1351

 

6336  definitivno (definitivno je popularna reč) je ovo najtoplija zima u mom životu

 

šta ću 

1896. hodanje

nijedna reč više ne

izlazi iz mene. hodam

tek da se kaže

novi sad 26.2.1998

 

 

 

2303/1350

 

6337  nevidljivo

u hodu me nevidljivo privlači

neprestano hodam ka njemu. kada

mu se približim ono se pretvori u vidljivo

nevidljivo se stalno povlači preda mnom i uvek

mi dovoljno odmakne da ne mogu da ga vidim

tako me začara da kao slep stalno lutam za njim

nevidljivo je srce koje je daleko i srce koje je blizu

kao da sam samo od blizine i sačinjen kao da sam

samo odlaženje. sjaj mokrih crvenih crepova na kiši

veliko nevidljivo je iza svakog ugla. vidljivo je u zagrljaju

nevidljivog koje nas svojom snagom menja. živ dok ovo

pišem svedočim o svim umrlim i svim nerođenima

trojstvo smo: mrtvi živi nerođeni. obgrljeni onima

što su bili pre mene i onima koji će tek živeti

vidljiv svedok nevidljivom. svedok

preobražavanja

(iz rečnika hodanja)

 

nisam hodao

1897. hodanje

hodam tek da se

kaže. nisam hodao

al sam i noćas

bio pijan

novi sad 27.2.1998

 

 

 

2304/1349

 

6338  dok sam te gledala kako ulaziš u aradac osetila sam kako ti ljubim duh

to ti je kao što gledam sada onog konja i osetim sunce na licu. jednostavno videla

sam u tebi lepotu prirodnog dok si hodao i pričao mi o tome šta radiš. i osećala sam

kako to ljubim. to je teško objasniti rečima. to je poljubac koji dolazi iz unutrašnjosti

mog stomaka. iz centra grla. to je neki apsolutno novi doživljaj i zapravo se rodio

jedan novi život u meni priča minja janković

 

hodanje pustarom

1897. hodanje

vidim da ideš sam. kao da ulaziš

u okean. ne okrećeš se. na ramenima nosiš

nešto. lepo i teško. šaka ti je otvorena i vidim da

ti nešto držiš u njoj iako je ona prazna. vidim da misliš

slušaš. i onda tragaš. vidim da si odlučan da stigneš. to

možeš jer pristaješ i veruješ. ličiš na golu granu koja je

otvorena i za sunce i za sneg. hod ti je ležeran i u njemu

se oseća odsustvo brige. hodaš sigurno otvoreno i

ranjivo. tvoje gibanje je predanost. odlučnost. ti si 

u stvari približavanje. neprestani eros od nejasnog

ka jasnom. sav si u licu. nisam hodao al sam i

noćas bio pijan. hodali smo pustarom na

otvorenom kao kroz malu školjkicu

novi sad 28.2.1998

 

 

 

2306/1347

 

6339  u prolazu gledam kokoške na nasipu. kljucaju

travu. malo dalje primetim vezane pse. laju na lancima

 

6340  pa stari prosjak golih ubogaljenih nogu

 

6341  i danas samo klizim od 9. novembra 1991 do 9. novembra 2001

 

apostolski

1898. hodanje

baš tako apostolski. apostolski sam

i danas hodao u desetogodišnjem vremenu

deset godina je mnogo u mom životu a tako malo

u vremenu i ništa u večnosti. moje desetogodišnje

hodanje je slavljenje samo jedne sekunde. deset

godina hodanja da bih laticama ruže kružio u njoj

ruža je hodanje u ćeliji vremena. ruža je hodanje 

u desetogodišnjem atomu prostora. lutanja je

zbogom. hodali smo pustarom na otvorenom

kao kroz malu školjkicu. zbogom

vidimo se sutra

novi sad 2.3.1998

 

 

 

2307/1346

 

6342  ono što treba da učinite je da se odmah suočite bez odlaganja sa

smrću gubitkom rastankom od vama najdražih osoba i stvari. zamislite te

osobe i stvari jednu po jednu mrtve ili izgubljene i zauvek odvojene od

vas i recite im u sebi zbogom recite svakoj od njih hvala ti i zbogom

 

6343  opet nasilje na kosovu. odgovornost za nasilje

je uvek na strani jačeg. dužnosti slabijeg su svetačke

 

6344  vidim kako izvire i curi snaga i kažem ja sam izvor

 

juče je bio ponedeljak sutra sreda

1899. hodanje

iscrpio sam se. ne mogu više ništa da zapišem

mirišu procvale voćke. zbogom vidimo se

sutra. ostaje mi samo da tečem

novi sad 3.3.1998

 

 

 

2308/1345

 

6345  potrebno bi mi bilo da sednem i strpljivo reč po reč raspletem priču o

energijama koje me sapliću. ali u hodu odlazim samo odlazim. hodanjem rasplićem

 

lepo mi je jer jesam

1900. hodanje

ponoć je topla noć. mirno je hodam

pored dunava sporo samo da napišem

tekst. najvažnije je da samo jesam. samo

da struji život. polako pomičem pogled

zajedno sa dunavom koji teče. ostaje 

mi samo da tečem. osetim kako

me vetar miluje po vratu

novi sad 4.3.1998

 

 

 

2309/1344

 

6346  nedostaju mi tri stvari: trčanje pevanje i plakanje. juče sam trčao danas

dolazeći u novi sad malo pevao ostaje mi još plakanje priča mi nenad jovanović

 

6347  dok kisnemo sa po dva piva u nama u futogu čini mi se da treba mnogo toga

spasiti. bilo bi dobro odabrati nešto što sve ujedinjuje ali to bih voleo da je nešto malo

evo sad ova gugutka što je proletela po kiši mogla bi da bude spasitelj sveta. u ovom

trenutku zamislio sam galeriju svih počela. počelo je na zgradi na kojoj se nalazi ploča

sa imenom ulice koju smo upravo prošli ulica uroša predića. znači vidim tu neke

mešalice za cement onda počelo table sa imenom te ulice. ono što je dirljivo to

je nemogućnost da zamislim počelo kiše koja pada po nama. dirljivo je za

mene ono ne-ljudsko. jednostavno mislim da budućnost svih naklonosti

i ljubavi neće biti ništa nalik prepoznavanju priča nenad

 

sa nenadom jovanovićem

1901. hodanje

rastao sam se sa nenadom. kiša i vetar

su nas izmrzli. osetim kako me vetar miluje

po vratu. tako mi je mokrom zima da me

sivilo oblaka nad gradom ushiti

novi sad 5.3.1998

 

 

 

2310/1343

 

6348  dobar dan iskrenosti

 

6349  pomisao na današnjih dvadeset kilometara

preda mnom me uplaši. mnogo je mnogo je

 

6350  žičana zelena ograda školskog dvorišta mi

probudi pažnju kao i osmeh mlade devojke malopre

 

6351  dok ovako sporo hodam prijajući sebi sve što ugledam lepo je

 

6352  kada sam pre dva sata krenuo i osetio da neću moći hodati dvadeset kilometara

primetio sam kako mi je iscurila snaga. sada mi se čini da razlog odustajanja od dugog

hodanja nije bio u odsustvu snage nego u višku koji je mogao da isteče jedino sporošću

 

i pišem sporo

1902. hodanje

posle dva sata hodanja ishodao

sam samo četiri kilometra. bilo je sunce

negovao sam se. milovao iznutra. i dok završavam

ovaj tekst i dalje milina nemoći struji u meni. vidim

izrasle listove maslačka iz asfalta i pomislim to sam

ja. tako mi je mokrom zima da me sivilo oblaka

nad gradom ushiti. prihvatajući svoju nemoć

zaslužujem današnji dan

novi sad 6.3.1998

 

 

 

2311/1342

 

6353  sa dolme na tisi vidim čurušku crkvu. iz daljine selo se ne vidi nego samo

crveni toranj i betonski silos. iz daljine su oni iste visine. vera i hleb. nebo i zemlja

 

6354  prošli smo osmu rampu. minja je sišla sa leve strane nasipa ja sa desne da bismo

obavili svoje potrebe. tada sam ugledao cigle kojima je ozidana kosina nasipa. pomišljam na

sve te ruke i noge koje su dovlačile pesak da bi se podigao nasip protiv budućih poplava

 

6355  već desetak kilometara u velikom luku se približavamo čuruškoj crkvi

osećam snagu svakog trenutka: lepotu koju činim za sledećih stotinu hiljada godina

 

6356  u polju smo. uvek me uzbudi i obuzme

prostranstvo u poljima. uskoro ćemo ući u čurug

 

6357  okrenem se prema minji i na sred puta zaigram

 

a predvečernje sunce je blesnulo po asfaltu

1903. hodanje

to je samo sreća u butinama od trideset kilometara očaravajućeg

prostranstva. blizine u postupnosti. lepote u izlišju. prihvatajući

svoju nemoć zaslužujem današnji dan. bog je živ

novi sad 7.3.1998

 

 

 

2313/1340

 

6358  volim kad se modro nebo spusti na zemlju i svojom težinom i tamnom prekrije

sve. tako je sada sa fruškom gorom koja je nestala pod nebom koje se nad njom valja

 

6359  blatnjav put kiša se ispadala

 

6360  mlado lišće je počelo da kaplje zelenilom po predelu

 

modro nebo i mlado zelenilo

1904. hodanje

lepo se osećam i to čini da jesam i nisam. danas

sam odlučio da na dan proleća počnem da hodam

trideset šest dana po trideset tri kilometra. uzbuđen

sam zbog toga. da li ću moći. dve mlade radnice

okopavaju dvorište. o tome je reč. bog je živ

za drugog za drugog živeti

novi sad 9.3.1998

 

 

 

2314/1339

 

6361 zahladilo. uvek je najhladnije posle toplih dana

telo priviklo na toplotu ne uspeva brzo da se prilagodi

 

6362  nekada kao sada mi je drag taj čovek. on gleda žute maslačke u zelenoj

mladoj travi a nije mu baš lako. ali to je njemu tako. ne bi mu ni bilo bolje da je

bolje. naučio je on već da je najlepše baš tako kako je. evo on sad hoda po travi

i meko mu je i lepo u telu. naučio je već da svoj život pridruži čudu života

 

knjiga me vodi

1905. hodanje

ponekad sam umoran od svih

reči koje sam izgovorio u hodanju. pogotovo

koje sam napisao u knjigama. knjigama koje svaki

dan govore o istom. ali mene je opčinila ta knjiga. tih

deset knjiga o deset godina hodanja. sve te iste stvari

svakog dana koje se ponavljaju traju nestaju i nastaju

kao talasi. ponekad mi knjiga koju pišem liči na more

plavo. baš kao i ruža koju hodam. za drugog za

drugog živeti. a i svaka rečenica u knjizi

mi je lepa jer je napisana na nogama

i na vetru kao ova

novi sad 10.3.1998

 

 

 

2315/1338

 

6363  temperatura oko nule baš čisti. mora da to boli rano procvale biljke

 

6364  vodi sledi ili se skloni sa puta

 

6365  glas

posle dugih hodanja

osetim ispunjenost - prožetost

samo sam glas. glas istrajavanja

samo glas - bez reči. reči su se pretvorile

u pesmu. telo na putu je glas o povezivanju

glas o vibracijama zemlje - sveopštem

razumevanju. stapanju. usporavanju

ka jednostavnosti

(iz rečnika hodanja)

 

dok ih boli

1906. hodanje

a i svaka rečenica u

knjizi mi je lepa jer je

napisana na nogama i

na vetru kao ova

i ova

novi sad 11.3.1998

 

 

i

 

 

ruža je hodanje u ćeliji vremena. ruža je

hodanje u desetogodišnjem atomu prostora

 

 

već desetak kilometara u velikom luku se približavamo čuruškoj crkvi

osećam snagu svakog trenutka: lepotu koju činim za sledećih stotinu hiljada godina

 

 

to je samo sreća u butinama od trideset kilometara

očaravajućeg prostranstva. blizine u postupnosti. lepote u izlišju

 

 

naučio je on već da je najlepše baš tako kako je

naučio je već da svoj život pridruži čudu života

 

 

mene je opčinila ta knjiga. tih deset knjiga o deset godina hodanja

sve te iste stvari svakog dana koje se ponavljaju traju nestaju i nastaju kao

talasi. svaka rečenica u knjizi mi je lepa jer je napisana na nogama i na vetru kao ova

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

pevajući

savest

svakog

bića

svemira

koračali

smo

ti

i

ja

i

drugi

put

10

godina

na

pupoljku

hodanja

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

poniznost koja tako prija

30. oktobar 2025.

27724. dan mog života

 

 

2287/1366

 

6298  blješti sunce. ovo je rajski trenutak. hvala mu. a ovo slaganje

senki pod drvećem na drugoj strani. pa onaj sprud ko da vile na njemu igraju

ili ptica ova što šestari govori mi zora ivanov uzbuđena tišinom koju gledamo

 

6299  površina dunava je mirna. stakli se. nebo se pruža po njemu

 

6300  kroz vrhove belog granja na kojima još nema lišća gledam čisto plavo nebo

 

kleknuti

1883. hodanje

bio je topao sunčan i plav dan

lep kao klonuće. snažan jer snaga je u

klonuću. uz nebesko plavetnilo današnjeg

dana pamtim i sliku zorine majke u molitvi. samo

sam jednom videla majku kako se moli. onako bučna

kao i uvek uletela sam u sobu i videla je kako kleči

povijene glave nad rukama i moli se. ta slika mi je

zaustavila dah. jer majka nije bila tu u sobi ona je bila

negde drugde. umetnost je ushićenje - klonuće

molitveni dah. otići u srcu - lepoti - se naći. i dalje

hodam sunce još sija. plav sam dok

gledam plavo nebo

novi sad 11.2.1998

 

 

 

2288/1365

 

6301  prelazim preko reke save hodajući brankovim mostom ka starom beogradu

sunce se kupa u zelenosivoj površini reke. topli vetar me miluje po rukama. stišan sam

 

6302  lepo je kad ostaje jedino što preostaje: ići dalje

 

6303  svakim danom ruža je življa lepša. sve manje znam o njoj

 

ruža sam bogu

1884. hodanje

u beogradu sam se družio

sa slobodankom stupar. hodali

smo do zemuna. sećali se prizora

zajedništva koje smo živeli. plav

sam dok gledam plavo nebo

lepota je lepota svega

u svemu

zemun 12.2.1998

 

 

 

2289/1364

 

6304  kada sam bio mali ja sam mnogo plakao ali onda sam prestao i

moje oči su se osušile. moj vid se kvario. jedino suze mogu da operu oči. i

zato sam ponekad uzimao luk i seckao ga da bi ih pokrenuo i one su tekle i tekle

ali ja sam imao potrebu da ih pokrenem iznutra ne lukom nego pokajanjem. i to se

desilo kada sam pognuo glavu suze su krenule. setio sam se i ovoga i onoga i one

su sve više tekle. plakanje mi se pretvaralo u radost svakim jecajem se radovalo

moje srce. plakanjem titra duša skoro da pleše u našem telu govori dragan

 

6305  ne treba plakati kada si tužan. nego kad ne znaš kako dalje kada plač krene

iz vapaja iz čežnje za nepoznatim. onda vidiš da nije važno na koju stranu kreneš

plačem nestaje dvoumljenje. vodom suza se pročistiš progledaš zasija put ispred tebe

 

sa draganom pavlovićem

1885. hodanje

naoblačilo se. čujem prvi put gugutke

najavljuju proleće. pri kraju hodanja smo

pričali o sreći posle pokajanja. lepota je

lepota svega u svemu. kako lepo

nestaju potoci u velikim rekama

novi sad 13.2.1998

 

 

 

2290/1363

 

6306  ćutanjem se živi ukupost. nećutanjem se uvek nešto propušta. zato su lepe i

istinite samo one reči koje izviru iz ćutanja i govore tišinom. ono što je suza plakanju

tok je ćutanju. ćutiš a tečeš teče život božji u tebi govorio je juče dragan pavlović

 

6307  zvona zvone u ritmu koraka. današnja subota u ritmu svih subota

topla oblačna subota. muzika zvona mi spira zamor s mišićnih vlakana

 

6308  kombinacija današnja tri zvona koje sam okačio na jaknu

podseća na zvuk klavsena. kao da sam u predelima srednjeg veka

 

6309  ja sam muzika hodočasničkog srca

 

6310  zvuci zvona mi otvore puteve kroz vreme. to su

slike jedinstva i ozarenja. kao jedno jedino biće žive stvari

 

hodanjem postajem sama ganutost

1886. hodanje

ja sam telo koje zvoni hodanjem svim drugim

telima. kako lepo nestaju potoci u velikim

rekama. zaneti se i biti srce

novi sad 14.2.1998

 

 

 

2292/1361

 

6311  sve što se čoveku dešava to je za njegovo dobro. naravno to je teško prihvatiti

ali kad to prihvatiš onda si u sigurnim rukama govorio je prekjuče dragan pavlović

 

6312  cmi se dolma kanala od izgorele suve trave

 

6313  bez kolebanja dalje sa smirajem i zanosom u srcu

 

6314  u mislima pišem pismo prijateljima moleći ih da mi pomognu da

budem hrabriji zanosniji umetnik. da budem plemenitiji duhovitiji

muškarac. da budem radosniji bezbrižniji bogu i bližnjima

 

hodam pisma sam poslao

1887. hodanje

na kraju dana sam osećao radost. hodao

sam samo u košulji nije to mala stvar - skinuti

zimsku odeću. iz knjige koju sam čitao beležim

neuspeh je ključ uspeha. svaka greška nas nečemu

uči. prvi ovogodišnji znoj me podsetio na letnje

vrućine. iscrpljenost i žeđ na kraju hodanja. ja sam

sva godišnja doba. zaneti se i biti srce. bio

sam i leto i jesen i zima i proleće

novi sad 16.2.1998

 

 

 

2293/1360

 

6315  umetnost je odnos. umetnost je kad se igraš sa malom ovcom priča valerija lacko

 

smejemo se uživamo u slobodi i putu

1888. hodanje

dan proveden na jakom hladnom vetru. malopre sam se

rastao od valerije otišla je svojoj kući u mužlju. ja sa zvonima

prolazim kroz tihe osvetljene ulice zrenjanina. gladan sam ješću

kod laze. liči da će vetar duvati celu noć. možda će me sačekati

i ujutru. bio sam i leto i jesen i zima i proleće vetar - kad

te ta modrina udari među oči

zrenjanin 17.2.1998

 

 

 

2294/1359

 

6316  vetar je otišao dalje nije me sačekao. zamenilo

ga je sunce. izlazim iz zrenjanina. posejati ritam posejati ritam

 

6317  u ovom trenutku sam na sunčanoj strani ulice. prolazim pored breza

iz dvorišta besno reži pas. a iz pukotine na asfaltu izrasla dva cveta maslačka

 

6318  blešti sunce po belo okrečenim fasadama kuća u aradcu

 

6319  mislim o nepoznatim prostorima svemira koji su to

osećam po svojoj prirodi isti kao i svaka ćelija u mom telu

 

blagosiljan prisustvom

1889. hodanje

sa suncem u leđima i osamnaest kilometara

u nogama izlazim sa sporednog puta na glavni. želeo

bih da osetiš moje prisustvo u rečima koje pišem. hodajući

osećam da je sve blizina. jednom iz mene su nastale krave

lavovi i orlovi. oduvek je postojalo jednom. jednom kao sada

dok gledaš u moje osunčano lice na vetru. jednom kao sada

dok prelazim reku. kad ti i ja smo prisutnost. vetar - kad

te ta modrina udari među oči. prešao sam most na

bačkoj sam strani hodam u tvoje srce

novi sad 18.2.1998

 

 

 

2295/1358

 

6320  hodam sa nenadom kesićem. nenad voli srđana

valjarevića koji kaže samo nesporazumi su čisti i nežni

 

6321  to što čitaju ovi što misle da su malo... to njihovo beletristika i tako

to mene ne zanima. to je samo trošenje vremena. mene uzbuđuju knjige koje

prave most između autora i mene. taj most je u stvari poezija nešto što lebdi. ja

volim knjige koje su uteha. ispovest zajedničko ispovedanje. zavidim tebi na tvom 

izrazu jer ti možeš iz sebe da izbaciš tu masu to nešto robusno. neku božiju državu

u tebi. težinu. to pisanje je jako teško jer ti sa njim dobijaš ogroman prostor. večnost

pa ajde sada. ti u toj slobodi trebaš nešto da utisneš. nije to lako. reč je mala. jebiga

mada jedna reč može sve sama da podnese ali takve stvari uvek traže još

treba ti makar još jedna reč da kažeš opet isto priča nenad

 

sa nenadom kesićem

1890. hodanje

uživao sam u nenadu kesiću. izrasta

u lepog čoveka. prešao sam most na bačkoj

sam strani hodam u tvoje srce. sa ramena

niz leđa preko bokova niz butine do peta

zatežu se pevački mišići

novi sad 19.2.1998

 

 

 

2296/1357

 

6322  nekom ko kao ja hoda na nekom drugom mestu i pita se da li neko

kao on hoda u ovom trenutku mogu da kažem: usporio sam i sa uživanjem

gledam u kore stabala drveća na ulici kroz koju prolazim. na njihovim granama

još nema lišća. kora je stara ispucala na mnogim mestima po njoj su urezana

imena ljudi. sa severne strane zaista kora se zeleni od sitnog lišaja 

 

6323  nekoliko automobila u istom trenutku iz dva pravca ulaze na raskrsnicu. pišem

o tome jer takve slike vidim stalno. baš kao i ovog prosjaka koji zaviruje u korpu

za otpatke. ili već sasušenu pljuvačku na asfaltu pored koje sam već prošao 

 

6324  mlada frizerka sa čašom vode izviruje iz frizerske radnje

 

ja sve

1891. hodanje

sve vreme ruže lutanja se

trudim da svi trenuci dana i noći

budu posvećeni ruži. nemam svoju

privatnost sve je u rastu i cvetanju. ili

sve što me okružuje čini moju privatnost

jednu i jedinu ličnost koja živi u meni. sa

ramena niz leđa preko bokova niz butine

do peta zatežu se pevački mišići

igrati se deset godina hodati

postati plavi cvet

novi sad 20.2.1998

 

 

 

2297/1356

 

6325  hodam sa sašom stojanovićem i tanjom nikolić prolazimo pored

rascvetale... (niko od nas ne zna kako se zove drvo koje tako lepo miriše)

 

6326  ispešačio sam stotinak metara ispred tanje i

saše. uživam u suncu vodi koja teče pored nas

 

6327  svakim korakom donosim odluku: dalje dalje

 

6328  vraćamo se uskoro će pasti noć. rano je predveče vidim ga

po zatamnjujućoj plavoj koja se pojavljuje na obroncima fruške gore

 

tanjine reči

1892. hodanje

lepo mi je danas što sam bila iskrena

što mi je bilo teško da pričam ali se nisam

sakrivala u prećutkivanje. osetila sam olakšanje

prazninu u sebi što sam govorila ali ta praznina mi

je prijala. oslobođenje i iskrenost koje sam osetila u sebi

posle svega što sam govorila su mi prijali baš kao i idila koju

sam osećala na nasipu u futogu. sve stare žene koje su iskreno

i bez stida hodale. sva ta deca koja su se slobodno igrala. dunav

sunce. svi su oni tekli iskreni i skladni a ja sam u svemu tome

bila sićušna stegnuta i mala i onda sam pomislila: pa šta

mogu i ja da se otvorim i budem deo idile priča tanja

posle trideset kilometara hodanja. igrati se deset

godina hodati postati plavi cvet. hodati

slušati druge kako postaju

novi sad 21.2.1998

 

 

 

2299/1354

 

6329  čovek u ljubičastoj majici okopava oko žive ograde. ja prođoh

 

6330  jedna žena se sagla da pogleda bačeni dečiji crtež svideo

joj se pa ga je stavila u travu i nastavila da hoda sa osmehom na licu

 

6331  ne očekujem da će se ugodno osećanje u kome sam bez očekivanja

hodao nastaviti. ne očekujem ali život bez očekivanja zaista prija

 

rasterećen

1893. hodanje

danas sam uživao u svom

telu koje se prepuštalo prolećnom

danu. uživao u trenucima bez ikakvog

očekivanja. na kraju hodanja napisao sam

nekoliko pisama prijateljima o osećanju u kome

sam živeo a njima poslao pisma jer ih i oni takođe

ne očekuju. nisam uspeo da lako napišem tekst o

svemu ovome. rogobatnost teksta svedoči o

lakoći u kojoj sam bio. hodati slušati

druge kako postaju. poniznost

koja tako prija

novi sad 23.2.1998

 

 

 

2300/1353

 

6332  celu noć sam pio razgovarao. do osam ujutru. retko se napijem

prija ali samo dok pijem kasnije je odvratno. snaga je otišla i ostala samo

slomljenost. potrošenost. sada me sunce i svež vazduh kupaju i ispiraju

 

6333  hodam sa zorom ivanov. pričam joj o ovoj knjizi o jednostavnosti

u njoj. jednostavnosti koja je već sama lepota. ali i o tome kako je za

tu jednostavnost potrebno ishodati mnogo kilometara

 

6334  sa mnogo koraka lako je videti jednostavnost galeba koji se spuštaju dunavom

 

jedno hvala

1894. hodanje

zora mi je pričala o kamenju

o oblucima. kako ih je skupljala i u

njih ulivala kosmičku energiju. uzbuđuju

me oblici jasni kao matematika pričala je

na kraju hodanja dala mi je deset maraka

preostalih od mesečne penzije. poniznost

koja tako prija. hvala ti rekao sam

joj. hvala tebi rekla mi je

novi sad 24.2.1998

 

 

i

 

 

umetnost je ushićenje

klonuće. molitveni dah

 

 

lepo je kad ostaje jedino što preostaje: ići dalje

 

 

zvuci zvona mi otvore puteve kroz vreme. to su slike

jedinstva i ozarenja. kao jedno jedino biće žive stvari

 

 

mislim o nepoznatim prostorima svemira koji su to

osećam po svojoj prirodi isti kao i svaka ćelija u mom telu

 

 

sve vreme ruže lutanja se trudim da svi trenuci dana i noći budu

posvećeni ruži nemam svoju privatnost sve je u rastu i cvetanju. ili sve

što me okružuje čini moju privatnost jednu i jedinu ličnost koja živi u meni

 

 

svakim korakom donosim odluku: dalje dalje

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

budeći svest

o svemiru

koračali

smo

prvi

put

10

godina

na

ruži

lutanja

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

lepo je biti život. živ živeti život

29. oktobar 2025.

27723. dan mog života

 

 

2272/1381

 

6266  voleo bih da budem zdrav. da budem radostan i nemam ništa. da bezbrižni

hodamo po putu žena i ja. i kada me bog pozove da umrem sa zanosom

 

6267  ronald d. laing X

zašto je umro

mislim da znam: erinije

mnogo dece deca dece

get to france

23.8.1989 u sen tropeu

 

ne znam da li znaš da čovek može baš

lepo da se isplače čitajući tvoje knjige

1870. hodanje

i danas drhtim. i danas je to tako uzbudljivo. jednostavni

zanosni život. život. živiš ga i to je sve. neopisiv je. osećam

ga u sebi oko sebe. hodam i život je uzbudljiv. strujanje

nastane jeste nestane i tako u nedogled. i u ovom danu

svi ostali dani. lepo je biti život živ živeti život

novi sad 27.1.1998

 

 

 

2273/1380

 

6268  čitam novalisa. uzbuđen sam njegovim plavim cvetom isti je kao i moja ruža

 

krajevi krajеvi

1871. hodanje

hodao sam zanesen. zanesen

razgovorom koji sam na početku hodanja

vodio sa slobodanom tišmom. mi volimo boga

bog je pevanje. veliko plavo i plavičasto me

čini detetom. nevinim. zaigrati se. zaneti. biti

izmaglica nad vodom. lepo je biti život živ

živeti život. biti hodajući plavi cvet

novi sad 28.1.1998

 

 

 

2274/1379

 

6269  promiče sneg. noćas nisam spavao. istrošen sam. niz kičmu mi struje živci. nežno

mislim o telu. svakim korakom ga pomilujem jer ono će jednom umreti u zemlju se pretvoriti

 

6270  svaki dan stopalima pomilujem lice zemlje. milovanjem se događa pomilovanje

 

6271  nežnost je hrabrost

 

i teglu malina

1872. hodanje

divno je što vas svih ovih godina

noge tako dobro slušaju. (poslušnosti sam

se naučio od jednog monaha i od vas) a kao što

napisa sveti jovan lestvičnik: svakome plodu prethodi

cvet a svakoj poslušnosti tuđinovanje... lepo je sa ružom

i sa mnogim plodovima iz nje pisalo je danas u pismu

mladog pesnika petra miloradovića koga ne poznajem

i koji mi je poslao monaški džemper i teglu slatka od

malina. obradovale su me petrove reči jer je osetio i

hranio se plodovima ruže. biti hodajući plavi 

cvet. koraci su čudo nastaju i nestaju

stranstvujući plod

novi sad 29.1.1998

 

 

 

2275/1378

 

6272  sunčano ali hladno. smrzao sam se. boli me glava

od hladnoće mi se stežu ramena. ne mogu da pišem

 

6273  volim knjige u kojima ima mnogo citata:

 

jednom kad brojke i znamenja

ne budu ključ za sva stvorenja

kad svak što peva ljubi sanja

bude sa više znanja

od svakog učenjaka

kad svet iz dubokog mraka

počne ko stvarni svet da hodi

prema životu i slobodi

kad svetlost se sa senkom spari

u pravu jasnost sviju stvari

kad se uvidi da večna

zbivanja svetska ne izrečena

u bajci i u pesmi leže

namaḥ će da se tad razbeže

samo od jedne reči tajne

prilike mrske i očajne

novalis

 

isusova molitva za novalisa

1873. hodanje

budi ono što jesi... vrati se u samoga sebe...

ti me ne bi tražio da me već nisi pronašao

koraci su čudo nastaju i nestaju stranstvujući

plod. molitva je bog koji čini sve dobre

stvari u svim ljudima

novi sad 30.1.1998

 

 

 

2276/1377

 

6274  hodam sa minjom i nikolom jankovićem po koviljskoj dolmi

 

6275  sunčevi zraci kroz granje šaraju zemlju po kojoj hodam

 

6276 bezbrižnost me odmara i novim energijama hrani

 

6277  samo jesam kao one dve krave ispred mene

 

kao konji izašli iz zimskih štala

1874. hodanje

pri kraju smo hodanja. počinje sumrak. u obliku

slova v crne velike ptice lete nad rekom. svakog časa

je sve hladnije i hladnije. steže. čarobno je biti na ovom

svetu. zvonim sa zvonima na grudima. vodim sebe

molitva je bog koji čini sve dobre stvari u svim

ljudima. padao je sneg iskrenost

hrani i zvezde

novi sad 31.1.1998

 

 

 

2278/1375

 

6278  smrzava. jedan glagol tačno saopštava ono što jeste

 

6279  od hladnoće me bole jaja

 

6280  mužjak na delu: može se može se opet iz srca zapevati

 

to

1875. hodanje

kako su svi ljudi koje sam

danas video negde hodali. to kako

je mlada majka hodala sa uzicom za

psa u jednoj ruci i devojčicom u drugoj

to kako se zaledilo jezero u parku. to kako

sam sam dok i današnjim danom nestajem

kako je sve to ja ne znam ali sve to jeste

i to je dovoljno da i ja jesam. padao je

sneg iskrenost hrani i zvezde

zanosne reči te kratke

jednostavne reči

novi sad 2.2.1998

 

 

 

2279/1374

 

6281  čuješ li ih... zvona u ovoj rečenici

 

6282  već nekoliko dana hodam sa zvonima. lepše

je nevinije. radosnije mi teku potoci kroz telo

 

6283  preko noći je -10 sada uz sunce oko +2. sunce po hladnoj

zemlji stvara sumaglicu. plavet se ne zaplavljuje nego posivljuje

 

6284  preko oranica sa štapom u ruci i zvončićima na grudima nema mi kraja

 

tvoja sam

1876. hodanje

moja hodanja su pesma koju

pevam tebi ja. pevam je jer jedno smo bilo

ko da si ti. ali osećam ti nisi bilo ko nego baš ti. i

dok iz daljine pas laje mačka iz kontejnera viri a

stari trener trenira mladog golmana ruku pod ruku

nogu pod nogu hodamo ti i ja. zanosne reči te

kratke jednostavne reči. i dok ističe i današnji

dan neka još malo zvone predvečerja

novi sad 3.2.1998

 

 

 

2280/1373

 

6285  do malopre sam hodao sa slobodanom tišmom. uživali smo u

priči o bogu. to je najlepša i najradosnija priča. ushićenje večno trajanje

 

6286  našao sam u travi žutu tenisku lopticu i

sada je šutiram ispred sebe po svim delovima puta

 

iz novalisove knjige o plavom cvetu

1877. hodanje

o kada će doći vreme da u svemiru ne budu više potrebni

nikakvi užasi nikakvi bolovi nikakva nevolja i nikakvo zlo upita hajnrih

onda kad bude postojala samo jedna snaga - snaga savesti. kad priroda

postane čedna i moralna. postoji samo jedan uzrok potčinjenog pesništva: znači

da on predstavlja delatnost najvišeg najosobenijeg postojanja. postoji neka

iznenađujuća istovetnost između istinske pesme i plemenitog postupka... čitao

sam novalisa danas u hodanju. i dok ističe i današnji dan neka još malo

zvone predvečerja. čitao sam o pesnicima tim retkim lutalicama koji

ponekad hode kroz naše domove i svuda obnavljaju staru

dostojanstvenu službu čovečanstva i

njegovih prvih bogova

novi sad 4.2.1998

 

 

 

2281/1372

 

6287  promiče sneg. hodam sa milanom aleksićem. priča mi reči su najbliže

čoveku. najjače umetničko sredstvo. sve protiče kroz reči. sa njima se krećemo

 

reči iz koraka

1878. hodanje

ishodali smo prohladnih trideset

kilometara. jednostavno smo klizili. bez

napora bez otpora. zvončići su zvonili. koraci

i duše su nam tuđinovale. čitao sam o pesnicima

tim retkim lutalicama koji ponekad hode kroz naše

domove i svuda obnavljaju staru dostojanstvenu

službu čovečanstva i njegovih prvih bogova. osam

sati smo već jedan pored drugog neprestano

pričamo i neprestano ima šta da se kaže

 kaže milan na kraju hodanja

novi sad 5.2.1998

 

 

 

2282/1371

 

hodanje sa agneš

1879. hodanje

danas je došla iz pečuja agneš rajačić. pre dve

godine smo hodali po snegu a upoznao sam je pre

četiri u budimpešti dok sam hodao po plavoj mapi evrope

sedamsto dvadeset šesto hodanje sam nazvao anđeo po njoj

sada joj je dvadeset jedna kaže da je umorna kao da joj je trideset

umorna od svih slojeva u rečima. one je smaraju ali i osnažuju. priča

mi da voli kada joj se reči vrte u glavi kao danas na ulicama novog sada

kada je u konju koga je ugledala prepoznala onog istog iz pesme vilijem

karlos vilijamsa koju je prevela sa engleskog na mađarski. pitam je da li

je još živ anđeo u njoj. kaže da nije jer ona je pesimista. osam sati

smo već jedan pored drugog neprestano pričamo i neprestano

ima šta da se kaže kaže milan na kraju hodanja. hodanje

je spasenje sveta ne spasenje od sveta

novi sad 6.2.1998

 

 

 

2283/1370

 

6288  uzvodno nad dunavom tone sunce na sredini vode. vatra u reci. a tamo

dalje je sve u sumaglici. blizu je proleće. osećam ga u telu. budimo se priroda i ja

 

6289  hodam sa agneš pala je noć. mnogo smo pričali sada ćutimo

 

6290  lepa su tela dok ćuteći hodaju jedno pored drugog. samo se kreću

 

sin sam

1880. hodanje

pri kraju hodanja uz ćutnju

i hladnoću počeo sam da osećam

sreću. bezrazložnu. uvek kada je takvu

osetim znam da samo jesam. hodanje

je spasenje sveta ne spasenje od

sveta. jesam i zato pišem o

prolaznosti

novi sad 7.2.1998

 

 

 

2285/1368

 

6291  volim što živim i ovaj život ovakav kakav je

 

6292  ove reči

 

... stvaraju život

1881. hodanje

hodanje završavam sa dorom stanković

priča mi o tome da bi volela da živi sa nekim ceo

život. sa jednim čovekom je lepo jer ne moraš da

biraš. on je jednostavno svi ostali muškarci. ništa se

time ne gubi. ne da se ništa ne gubi nego se produbljuje

spajanjem se dobija sve ostalo. svoje telo bih potpuno

doživela jedino telom drugog. spajanje je kao

pijanstvo. jesam i zato pišem o prolaznosti

zaneti se u telu saditi cveće

novi sad 9.2.1998

 

 

 

2286/1367

 

6293  pre hodanja svratim na riblju pijacu da kupim 50 gr ness kafe

 (6 dm) jedan camay sapun (1 dm) i margarin (1.8 dm). kafa će mi trajati

oko petnaest dana. margarin tri-četiri. sapun desetak dana. uz crni hleb

mleko za jutarnju kafu jogurt za doručak to bi bila moja osnovna hrana 

 

6294  na pijaci sretnem balint sombatija. svatimo na crno vino. uživamo u prijateljstvu

 

6295  na suncu pored dunava sa vinom u telu prepuštam se blagom pijanstvu

 

6296  stariji čovek nežnog rumenog lica čistih cipela hodajući

stopalima ka unutra povremeno podižući pogled sa rukama u

džepovima ispeglanih teget pantalona mi dolazi u susret

 

6297  čovek od malopre me je svojom blagošću podstakao da ljubim život

 

evo na primer

1882. hodanje

ovo sunce čija svetlost promiče kroz

granje. ono je dovoljno za osećanje sreće

ono sija a ja hodam. skrenem desno u ulicu

i predam mnom se pruži moja senka sunce mi

sija po leđima. živim sa anđelima. bezbrižan. ne

remetim usklađujem. dobronameran prema

onome što ne razumem. zaneti se u telu

saditi cveće. i dalje hodam

sunce još sija

novi sad 10.2.1998

 

 

i

 

 

voleo bih da budem zdrav. da budem radostan i nemam ništa. da bezbrižni

hodamo po putu žena i ja. i kada me bog pozove da umrem sa zanosom

 

 

već nekoliko dana hodam sa zvonima. lepše

je nevinije. radosnije mi teku potoci kroz telo

 

 

pri kraju hodanja uz ćutnju i hladnoću počeo sam da osećam sreću

bezrazložnu. uvek kada je takvu osetim znam da samo jesam

 

 

živim sa anđelima. bezbrižan. ne remetim usklađujem

dobronameran prema onome što ne razumem

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

prožimajući 

svako biće

sa planetom

zemljom

koračali

smo

10

godina

20

kilometara

svaki

dan

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

pastir sam svojim koracima

28. oktobar 2025.

27722. dan mog života

 

 

2259/1394

 

6237  jad jad jad

 

6238  nasmejem se svome jadu... i to je nešto

 

6239  samo praznina 

 

6240  oko mene samo nepregled pučina. gubim snagu

putokaza (odavno) nema. ostaje mi da podnosim

 

6241  spreman da me svakog časa potopi i ako od mene zavisi uspem

 

tek će

1859. hodanje

bespuće. ali tek će svetleti

u meni bog. izgubljen sam ali me

je spasila misao na cvet koji se s

prolećem pojavi ispod snega. negde

drhtim na hladnoći drhtim u životu

ja sam podrhtavanje. usporiću

disanje da preživim

novi sad 14.1.1998

 

 

 

2260/1393

 

6242  ronald d. laing VII

glazgov na tv radničke četvrti

najsurovije gradske kulise

možda još samo kod remboa u iluminacijama

redovi istih zgrada crnih od smoga

uopšte nije ličio na kelta

tamna dugačka kosa pepita sako zvoncare

tipična moda 70-ih

izgledao je kao neki sefardski paž

 

domaćin gostinstvom

1860. hodanje

hodao sa minjom. ne poznajemo se

pričamo. ja gost na ovoj zemlji domaćin sam

onima koji mi se pridruže na njoj. lepo je biti dobar

domaćin pažljivom gostu. put prođe u razgovoru. ne uspem

ništa da zapišem. senzacije su u drugome. slušam. manje

govorim. gledam. saosećam. prepoznajem svako je samo trava

uvek smo manje od onoga što mislimo o sebi i mnogo više

nego što uopšte možemo zamisliti. vraćam se sam. prljava mi

je kosa opraću je. sa dvadeset pet kilometara bih bio umoran

i u transilvaniji i u patagoniji u bilo kom zanosnom imenu

usporiću disanje da preživim. ushićenje je samo

kada je rađanje ili stvaranje

novi sad 15.1.1998

 

 

 

2261/1392

 

6243  lako sam se obukao pa se smrzavam

 

6244  tek je dva i sunčano je al magla počinje da pada na grad

 

6245  opuštam telo da me hladnoća i iznutra okupa

 

ka inju

1861. hodanje

u svetlobeloj magli je prošao i

današnji dan. otišao sa travama električnim

žicama granjem mladim drvetom zgradama

nekom ženom u daljini. biti u prolaznosti i pričati

o njoj. pričati od magle ka inju. ushićenje je

samo kada je rađanje ili stvaranje

uskoro će opet pupoljci

novi sad 16.1.1998

 

 

 

2262/1391

 

6246  ronald d. laing VIII

pričao je o glazgovskom tipu

o odrastanju na kaldrmi radničkih četvrti

surovi punoglavci

koje je oblikovala glad i alkohol roditelja

tvrda koska

zalog stvarnosti je zavrnuta ruka

filozofija oca ili onoga koji bi hteo biti ocem

lekovita bez sažaljenja

ali kamo sreće: ne roditi se

 

dok je padala kiša

1862. hodanje

hodao sam sa milanom aleksićem

po rubu grada. pričali smo o svim muzičkim

instrumentima na svetu. milan je student prve

godine muzičke akademije. budući kompozitor

jedan od budućih puteva na ovom svetu. parče

asfalta smo stavili u krošnju drveta. i dugo dugo

pričali o prelaženju granica sopstvenog ukusa

uskoro će opet pupoljci. hodali smo bili

nakvašeni subotnji zavežljaj

novi sad 17.1.1998

 

 

 

2264/1389

 

6247  otkinuto belo parče krevetnog čaršava uprljano

prašinom leži na betonskoj stazi ispred vojničke kasarne

 

6248  dok sam se vraćao sa hodanja razmišljao sam o čemu bih mogao

pisati kad se već sve viđeno podrazumeva a ja bolan već toliko daleko

otišao da nisam siguran da bi bilo ko pa i ja sam može to da izdrži

prati objasni iako je svaki trenutak kraljevstvo večnosti a svako

mesto nezaobilazan centar sveta. e tada takav uglavih belu

krpu beznačajnu a ipak tako prisutnu u ovom tekstu

 

6249  posle svežine koju sam osetio posle one bele krpe i ovi parkirani

gradski autobusi na zadnjoj stanici linije 7 i 4 su mi delovali bliski kao drugovi

 

bela krpa i kolač sa makom

1863. hodanje

na kraju hodanja na znam odakle dolazeću

vedrinu sam proslavio svežim kolačem sa makom

u pekari koja se zove evropa u kojoj su peciva jutros

poskupela sa 2.5 na 3 dinara. ali kolač je bio lep a mak

svež kao i uvek davao mi je snagu i blago opijao. car

 među kolačima. hodali smo bili nakvašeni subotnji

zavežljaj. prijala mi je ova vedrina prijala

mi je kao i uvek majke mi

novi sad 19.1.1998

 

 

 

2265/1388

 

6250  malopre sam dobio nove zvončićе od braile

 

6251  pastir sam svojim koracima

 

6252  pada kiša neprestano od sinoć. tmurno je ružno je ali ako se

otvorim ovom sivilu primetim kako me topla prožima i kako ljubim i ovaj dan

 

6253  sa šestog-sedmog sprata kroz prozor me gleda jedna osoba. jedinom

na praznom keju po kiši njen pogled mi znači. tim pogledom ja sam prolaznik

 

6254  kao i boje dunava plove oblaci uzvodno uz reku

 

pastir sam svojim koracima

1864. hodanje

mokrih nogu jer patike mi se raspadaju a ne

usuđujem se da kupim nove čuvajući novac kojim čini

mi se čuvam ružu. kada sam napisao prethodnu rečenicu

video sam da je to zabluda. ruža se gaji mokrim nogama ali ne

i novcem koji se čuva. kupiću patike to jest potrošiti polovinu

novca koji imam. novac mokre noge puno neuspeha ali i to

takođe čini hrani. o hramu u kome zvone zvona kao i

danas još ću pisati. prijala mi je ova vedrina prijala

mi je kao i uvek majke mi. baš pada zvonite

zvona koraku i danu svakome

novi sad 20.1.1998

 

 

 

2266/1387

 

čednima

1865. hodanje

jutros je kiša prestala ali je

vazduh bio pun vlage. nešto nežno

mi je dodirivalo telo i lice. rominjalo je. bilo

je sivo. druga strana dunava i uzvodno i nizvodno se

utapala u sivilu. toplom sivilu nijansama sivo sivog. hodao

sam sa minjom. bilo je lepo. pričao sam o čednosti. o najlepšim

i najsnažnijim muškarcima muškarcima čednosti - pesoi valzeru

život i jeste samo krik: zanos da budem bolji. hodanje mi svaki

dan govori ne stidi se ne boj se budi ličnost lik po liku božijem

baš pada zvonite zvona koraku i danu svakome. biti bolji

je muzika uskladiti se sa ritmom savršenstva

novi sad 21.1.1998

 

 

 

2267/1386

 

6255  dosadno je nositi kišobran držati ga jelda

čujem kako stariji čovek kaže svom sadrugu šetaču

 

6256  kiša mi se sliva niz kosu zvončići mi zvone oko vrata kupio sam danas

šesnaeste patike adidas. koštale su 130 maraka. ostalo mi je još 250 maraka

 

6257  zvončići zvone. za pola litre jogurta pola kile hleba i jedan espreso potrebno

je dve marke dnevno, malo novaca, puno kiše, ali dok je zareza u rečenici, rečenica 

će i trajati bez obzira na kišu, s obzirom na nove patike, bez obzira na novac, ili vrane

koje su preletele na drugu obalu dunava, južniju, sluteći noćašnju hladnoću...

 

šesnaeste patike

1866. hodanje

plitke meke odlične za hodanje

ali sa platnenim delom na gornjoj strani pa

su mi noge opet mokre. nedostatak novca mi

nije omogućio da kupim duboke patike za zimu

ostaje mi da se nadam da neće biti mnogo kiše ni

snega. biti bolji je muzika uskladiti se sa ritmom

savršenstva. veseli me veseli me zdravlje

novi sad 22.1.1998

 

 

 

2268/1385

 

6258  evo ga osmeh na mom licu

 

6259  ja sam čudesna ruža hodam trajem ponavljam se i bez čuda od čuda živim

 

6260  čitam put do istine je bez plana na njemu postoji jedino rizik strpljive predanosti. neki

recept bi već bio odstupanje neverovanje već početak pogrešnog puta. zapravo sve se

mora prihvatiti strpljivo i bez straha. čovek je osuđen na život a ne na smrt kafka

 

6261  kafka budite mirni i strpljivi. pustite mirno da se zlo i neprijatnost

sruše na vas. ne izmičite pred njima. naprotiv tačno ih posmatrajte. aktivnim

razumevanjem zamenite afektivnu reakciju i prerašćete stvari. čovek može

da dopre do veličine jedino putem sopstvene malenkosti

 

franc kafka

1867. hodanje

po hladnom danu najveći deo

hodanja sam proveo čitajući knjigu

sećanja gustava januša na franca kafku. bilo

mi je lepo sa kafkom sa njegovim uzornim životom

u jednom trenutku je vetar naneo retki sneg i hladan

vazduh. i onda se opet sve smirilo. završio sam

čitanje knjige kao i hodanje. veseli me

veseli me zdravlje. biti ptić

novi sad 23.1.1998

 

 

 

2269/1384

 

6262  blizu pet suv dan još svetli subotnja svečanost

 

6263  osetim da jesam i od toga mi zadrhte leđa i telo

 

6264  pada blagi sumrak. po telu mi vodenasta hladnoća

 

sejem reči niču putevi

1868. hodanje

pale se ulične svetiljke. završavam hodanje

noćas i sutra opuštaće se moje telo. obnavljaće se

telo isto kao i sva druga tela. naša su tela hrana

nekome. biti ptić. ženo prijatelju devojčice

moj blagi bože dečače dragi

novi sad 24.1.1998

 

 

 

2271/1382

 

6265  ronald d. laing IX

sve lobotomije nad ženama

izvršili su muškarci

cena sabranosti u jedno ili jednoga

snop šiba sa dubravkinom sekirom što izviruje

i bruji još uvek jednog letnjeg jutra

strava ponavljanog ubistva relativizovana prigušena

zavet kalemarske bratovštine

i najbezazlenija uvreda je ubistvo

svako odjebavanje i najsitnije

a svako predstavljanje zastupanje je lobotomija

tucanje u glavu

svako društvo je fašističko

svaki muškarac fašista

svaka prava žena je šizofrena

svaki muškarac koji ima shizu

pretvara se u ženu

zakaj sam fašist

eto

 

džemper ispleten od života

1869. hodanje

hodao sam sa ivanom inđin po sunčanom

i hladnom danu. baš za onoliko koliko je bilo

hladnije bilo je i sve lepše. uvećavali su se i

postupnost i hladnoća. čistili me kao rublje

hrabrili kao zdravlje. hladni dani lepi

dani. ženo prijatelju devojčice moj

blagi bože dečače dragi i u

ovom danu svi ostali

dani

novi sad 26.1.1998.

 

 

i

 

 

bespuće. ali tek 

će svetleti u meni bog

 

 

uvek smo manje od onoga što mislimo o sebi i

mnogo više nego što uopšte možemo zamisliti

 

 

život i jeste samo krik: zanos da budem bolji

 

 

hodanje mi svaki dan govori ne stidi se ne boj se budi ličnost lik po liku božijem

 

 

biti bolji je muzika. uskladiti se sa ritmom savršenstva

 

 

osetim da jesam i od toga mi zadrhte leđa i telo

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

spajajući

drugi i treći

milenijum

koračali

smo

10

godina

svaki

dan

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

reč lepota da me vodi dobroti

27. oktobar 2025.

27721. dan mog života

 

 

2246/1407

 

6204  sve dok više osećamo bol koju nam nanose

od one koju mi nanosimo drugima banalni smo

 

6205  blešti dvadeset stepeni je

 

6206  teško mi je što sam sam. muči me to. ali u jednom

trenutku osetim zadovoljstvo: ja nisam sam ja samo jesam

 

ponovo vijuganje

1848. hodanje

posle hiljadu kilometara puta pravog

kao strela u tvoje srce ponovo lutanje. jesam

ali ne postojim bez onoga u šta verujem. nežnost

pažljivost ljubav bog. telo je ispunilo zavet: hiljadu

kilometara za samo jedan radosni otkucaj tvog

srca. sada mi svetluca radost u pogledu

novi sad 1.1.1998

 

 

 

2247/1406

 

6207  da dok me više boli bol koja mi se nanosi od boli koju nanosim banalan sam

 

6208  da nije zemlje ne bih imao gde nogu da stavim da nije vazduha ne bih

imao čime pluća da nahranim da nije tebe ne bih imao nikome ove reči da napišem

 

6209  reči ne zavode reči se gnezde drugim rađaju

 

da voleo bih da me voliš

1849. hodanje

i danas je bilo toplo. kao i juče hodam u džemperu

prija mi. jedan deo puta sam hodao sa zoricom kovačić

pričao joj o ruži. davanju. plakala je. suze su padale po

crvenoj jakni. pitao sam je zašto plače. lepo je rekla je

to i jeste priroda lepote da lije. sada mi i svetluca

radost u pogledu. suze su psalmi

novi sad 2.1.1998

 

 

 

2248/1405

 

6210  sunce je. dvadeset stepeni. otišao sam dalje od ljudi. padao

je sneg i kroz zavesu snega probijao se večernja zvona. tako slatko tako

nežno leteo je sve okolo kao u kovitlajućoj vrevi. jedna pahulja snega pada mi

na usta kao da mi lepi poljubac. šešir i mantil bili su očas snežno beli kao sve

okolo. u bezglasju belela su svetla. bilo mi je kao da bih mogao da progovorim

o lepim gradovima zavičajima i hrabrim ljudima. dao sam se snegu i u

njemu bih bio pokopan i slatko okončao robert valzer

 

6211  nikome ne bih želeo da budem ja. samo ja sam u stanju sebe da iznesem

tako mnogo znati tako mnogo videti a tako ništa tako ništa ne reći robert valzer

 

6212  umetnost počinje posle toga ništa ne reći

 

6213  lovački pas pretrčava ulicu. pognuo je glavu izdužilo mu se telo zasijala dlaka

 

čednost

1850. hodanje

milovati rečima. niz celo telo

kroz ceo prostor. sve vreme. niz

kičmu pored uha. suze su psalmi

prepustiti se posmatrati

biti - nestati

novi sad 3.1.1998

 

 

 

2250/1403

 

6214  ronald d. laing V

šizofreničar je stvor

napušten od boga

nema osećaj stvarnosti jer me može da veruje u jednog

nema čak ni sumnje

velika je mržnja gnev na lik

to da mora biti neko (neporecivo nešto)

ne može da prihvati ni iluziju kao iluziju

ni iluziju kao stvarnost

šizofreničar se ne šali

iza svake tuge obične proviruje početak strašnog

melanholija najmračniji užitak je zapravo

struganje užitka struganje šerpe grebanje

šizofrenija je nema-više-užitka

tj. nema više života izvesnost praznine

smrt je čista svest

sama gola prazna svest koja se odeljuje od svega

krajnji oprez

jer možeš se pretvoriti u bilo šta

čuješ glasove iz šume kako te zovu tako ti nisi ti

(svest i nije nešto isključivo ljudsko

kao i strava (pan) bol smrt i radost

postoji i izvan pojedinačnih stvorenja u svemu

i svuda)

 

sa ivanom inđin

1851. hodanje

prepustiti se posmatrati biti - nestati

pada kiša lica su nam mokra

novi sad 5.1.1998

 

 

 

2251/1402

 

6215  sreo aleksandra tišmu 

 

6216  proleće je usred zime

 

6217  prisutnost

kad nestanu granice između

sveta i mene. kad sam prašina na šljivi 

i sama šljiva. ruke koje me beru i usta u

kojima sam milina. hoda taj čovek i ja mu prijam

ja plava šljiva u ustima plave ruže. tako sam ja

prisutnost u tvom prisustvu. sve što me okružuje

si ti. u plesu smo. tu i sad. nestajemo. nestajem tu i

nestajem sad. samo sam. jesam a da to i ne znam

to zovem plavo. to kad se vratim i kad postanem

svestan da sam bio ali ne znam ni kako niti bilo

šta drugo o tome. kako sam ja to bio a da nisam

znao da sam bio. ko je to živeo u meni umesto

mene. jedno dete. plavo. dete bog

(iz rečnika hodanja)

 

ispražnjenost

1852. hodanje

pada kiša lica su

nam mokra. smorenost

novi sad 6.1.1998

 

 

 

2252/1401

 

6218  proleće traje. praznina u glavi. u nezdravom

danu telo gubi snagu. ne mogu ništa više da zapišem

 

6219  mogu koliko mogu

 

6220  ne više od ovoga

 

6221  svaka sledeća reč koju bih želeo da napišem mi oduzima mnogo snage

 

6222  idem. idem put me vodi

 

6223  polaganim

 

ništa više život traje

1853. hodanje

samo se javljam da sam tu. smorenost

primećujem da su dani sve duži

novi sad 7.1.1998

 

 

 

2253/1400

 

6224  otkud ovo proleće usred zime

 

6225  trajanje zamara troši haba. ali trajanje i profinjuje menja zanosi

 

sedma godina ruže lutanja

1854. hodanje

mi je kao i sve do sada i sve one koje slede

nepoznata. posle nje slede još tri. ova godina je

poslednja u središnjem četvorogodišnjem (pustinjskom)

delu ruže. da li će posle nje biti gore ili bolje. teže lakše

čudesnije. nerazumljivije. primećujem da su dani

sve duži. svaki korak po svom tragu

po svojoj meri

novi sad 8.1.1998

 

 

 

2254/1399

 

6226  po platanima je ostalo suvog lišća. nije bilo dovoljno vetra za njih

 

sve je zaborav

1855. hodanje

sa sumrakom ulazim u grad. tako čudni i

iscrpljujući dani. ustajale zelene vode u kanalima

po novim naseljima. blato. dva drvena mostića preko kojih

sam prelazio. obuća ispred novoizgrađenih kuća. momak

sa ruksakom koji tužno ulazi u blatnjavo naselje. tri

gluvoneme devojke koje su hodale ispred mene. svaki

korak po svom tragu po svojoj meri. dok izgovaram

ove reči osetim kako sa njima izlazi moja tuga

novi sad 9.1.1998

 

 

 

2255/1398

 

6227  ronald d. laing VI

jedini lek je milost (blagovesti)

smilovati se sam sebi

kao dobri bog

posle je čak lako podnositi

i više likova (duša) u jednom telu

šizofrenija je u stvari nashinhronizovana

metempsihosoza (metensomatoza)

lako je podnositi čak i redukciju

stranost sebe sebe kao negativnu metaforu

mrtvu stvarnost mrtvi prostor i vreme

kamenu pustinju kameno more

svest o nepostojanju

 

ipak lepo je svirati na gitari

par tonova koji odlaze u ništa

ili pevati u šumi pticama

ali kada se vratiš kući

šta onda šta onda

 

zora i minja

1856. hodanje

hodao sa minjom i zorom

zori je sedamdeset i prva godina. bila

mi je nastavnica nacrtne geometrije u srednjoj

školi. video sam je posle dvadeset pet godina

prvi put. prijala mi je. na istom smo putu. dvadeset

kilometara joj nije bilo teško. sijale su joj oči. ona je

devojčica u duši. minji je trideset i četvrta upoznali

smo se sinoć. dok izgovaram ove reči osetim

kako sa njima izlazi moja tuga. samo

smo prelivanje talasi

novi sad 10.1.1998

 

 

 

2257/1396

 

6228  proleće traje sve je toplije. hodam bez jakne

odmorenog tela (posle nedelje) zamorenih očiju

 

6229  sunce blešti po barama na kaljavom putu. pobuda

 

6230  prodavačica cveća ispred groblja mi je

malopre pogledala i sada nosim njen pogled u telu

 

6231  po velikim gromadama preorane zemlje hodam kao po morskim talasima

 

6232  hiljadu osamsto pedeset sedmo predvečerje na ruži lutanja

 

6233  ja sam umetnik predvečerja

 

kad predvečerje pada na grad

1857. hodanje

ja sam plava ruža. hodanjem me rađa miroslav mandić

nastajem iz njegovog srca i njegovih koraka. ja sam

plava ruža u predvečerju u tvom crvenom srcu. samo

smo prelivanje talasi. hodajuća ruža oba

stopala obe pete tabani prsti put

novi sad 12.1.1998

 

 

 

2258/1395

 

6234  i danas u džemperu ulazim u park miriše proleće

 

6235  svi govore kako su reči istrošene. pogotovu reči koje govore o

suštinama idealima vrednostima. ja verujem u sve te reči i meni su one 

lepe. ostaje mi samo da budem nevin i da im se predam da me vode. reč

ljubav u ljubav. reč sloboda slobodi. reč pažljivost da me čini pažljivim

 

6236  sa minjom i zorom u kameničkom parku sat i po hodamo vrlo vrlo

sporo. sporošću se približavamo tišini u sebi. postajemo tihovanje

 

reč lepota da me vodi dobroti

1858. hodanje

jutra počinju sa ledom. preko dana je na suncu

toplo i danas sam hodao u džemperu a kad padne

noć temperatura opet odlazi pod led. hodajuća ruža

oba stopala obe pete tabani prsti put... drhtim na

hladnoći drhtim u životu ja sam podrhtavanje

novi sad 13.1.1998

 

 

i

 

 

sve dok više osećamo bol koju nam nanose

od one koju mi nanosimo drugima banalni smo

 

 

da dok me više boli bol koja mi se nanosi od boli koju nanosim banalan sam

 

 

umetnost počinje posle toga ništa ne reći

 

 

reč ljubav u ljubav. reč sloboda slobodi. reč pažljivost da me čini pažljivim

 

 

i

 

 

ružo lutanja

jebežljivim grudima

i tabanima ljubavi

slobode istine

koračali

smo

10

godina

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

sve što pogledam volim

25. oktobar 2025.

27719. dan mog života

 

 

2232/1421

 

dvadeset drugi dan 38.7 km 649.6 km

1836. hodanje

na kraju futoga hodam pored zaleđenog jezera po kome se

odsijava sve bledo rumenilo sunca. suve trske okružuju vodu

zaleđeni sneg je prekrio zemlju. na trenutak sam očajan. iskidan

nemoćan. besmislen - nevoljen. ali iskrim u očima. borbe u meni su

velike. stradam. čini mi se da iza ovakvih fizičkih napora i unutrašnjih

borbi dugogodišnjih ponavljanja može da se stvori plava ruža. pri

kraju sam i današnjih hladnih trideset kilometara. radujem se ali

sutra opet iznova. opet na putu iznova na ruži. nepodnošljivo i

spasonosno. hodam za one kojima je nečija ljubav spasila

život. hodam za one koji se bore sa svojim gadostima

novi sad 18.12.1997

 

 

 

2233/1420

 

dvadeset treći dan 30.2 km 679.8 km

1837. hodanje

hladnoća je popustila. sneg i led se tope. sve je mokro i moje

čarape. ispred mene na futoškoj dolmi hoda desetogodišnji dečak

sa majkom. šlep plovi niz dunav. hodam za oskrnavljene. za unižene

hodam za one koji teško žive. hodam za one koji se boje da žive. koji su

strahom vezani pred životom i da bi se sačuvali više i ne žive. hodam za

uboge. diskriminisane. hodam za one koji su žutim i svim drugim trakama

obeleženi. sve što je nasilje bedno je. sve što je u vezi sa proizvodnjom

zaradom i upotrebom oružja je inferiorno. sve ideje u vezi sa dominacijom

nad drugim su beznačajne. svaka sila nad drugim je ludilo. hodam

za one koji se bore sa svojim gadostima. sve što plaši

i ugnjetava drugog je primitivizam i bolest

novi sad 19.12.1997

 

 

 

2234/1419

 

dvadeset četvrti dan 37.9 km 717.7 km

1838. hodanje

subota. istim putem kao i pre sedam dana. vlažno tmurno sivo

vreme traje kao i prostor. prostiru se bez prestanka. samo hodam. sutra

je nedelja prvi dan zime. dani će početi da bivaju duži. i odjednom iz vlage iz

sivila sinulo je sunce u petnaest do četiri. počeo je da duva topli vetar. prošao sam

trideseti kilometar. mrak je na putu sam sa automobilima koji me primećuju i zaobilaze

u zadnjem trenutku. opet po ko zna koji put danas rominja kišica. još nekoliko kilometara

je preda mnom. butine su mi u vatri. ahilova tetiva u bolu. celo telo u grču. put nežnosti

otkriva u meni naslage ružnog mračnog potisnutog sve vreme se borim sa tim. teško

mi je to breme. hodam za one koji su izgubili snagu veru nadu bližnje. za one koji

ne štede koji ne gomilaju i ne osiguravaju se. koji su za svakoga našli toplu

reč. hodam za one čija je kuća bila svačija. koji su klekli i ljubili zemlju. za

one koji neprestano plaču. hodam za one koji se neprestano mole

za sve nas. za one koji su oprostili i zaboravili. za one koji ne

zavide. sve što plaši i ugnjetava drugog je primitivizam i

bolest. hodam za one čija bol spašava druge

novi sad 20.12.1997

 

 

 

2236/1417

 

dvadeset peti dan 23.8 km 741.5 km

1839. hodanje

hodam za boga. kako me je obradovalo misao na njega

samo bog čini čoveka slobodnim. odraslim zrelim sretnim ponovo

nevinim zanesenim u igri. kao što smo kao deca bili čuvani od roditelja

zaneti u igri tako se kao odrasli možemo igrati jedino ako nas bog čuva

palo je veče magla je sve je čarolija. oprostiti je čarolija. praštaj praštaj

miroslave. ljubi tuđi greh. zaroni dublje u neprozirno. poleti više u

prozračno. budi jednostavno tu. korak po korak. veče je hodam

za sedamdesetogodišnju ženu u čijem sam pogledu i pokretu

nogu video svu snagu njene mladosti. hodam za one čija

bol spašava druge. hodam da bi u svakoj reči

koju napišem bilo ljubavi

novi sad 22.12. 1997

 

 

 

2237/1416

 

dvadeset šesti dan 30.5 km 772.0 km

1840. hodanje

hodajući putem nežnosti postajem nevesta usredsređena na

nebeskog mladoženju. vezujući ga za sebe svom svojom čežnjom

meditiram u stalnom dijalogu sa njim: molim bez prekida. zagledana u

unutrašnjost sopstva u kome mi mladoženja pokazuje bisere. interesuje

me samo moj mladoženja: postim u svom zanimanju za radosti sveta. hodam

za bogate koji žive u strahu da će osiromašiti. hodam za siromašne koji žive sa

ogorčenošću. hodam za one kojima je mnogo više gorko u duši nego u ustima

hodam za one koji ne znaju da ih lažu. hodam za one koji lažu a nisu svesni

da laž ubija. hodam da bi u svakoj reči koju napišem bilo ljubavi. da ne bih

bio uslovljen trenucima modom generacijama poreklom državom

nacijom jezikom epohom novcem definicijama zakonima moći

brzinom tehnologijom teorijama zavere predao sam se

osnovnom: koraku srcu udisanju - izdahu bogu

novi sad 23.12.1997

 

 

 

2238/1415

 

dvadeset sedmi dan 16.6 km 788.6 km

1841. hodanje

hodam za one kojima je neko rekao zdravo i zbogom. za one koje na

putu napadaju psi. za one koje skinuše sa platnog spiska i one koje staviše

na spiskove. za one koji su zakasnili na večernji voz. za one koji su navijali za

tim koji je izgubio. za one koji su glasali za onog koji nije izabran. za one kojima

se dan ružno završio. za one kojima buđenje donosi žalost. za one koje uvek nešto

boli. za one koje preziru. za one koji su poružneli od briga. za one koji ne mogu ništa

da razumeju. za one koji nemaju talenta za jezike. za one koji ne čuju muziku. za one

kojima je neko opalio šamar iz čistog mira. za one koji ne osećaju mirise. za one koji

su još u mladosti ostali bez zuba. za one koje niko nije dočekao. za one koje

ponižavaju poniženi. za one koje skinuše sa voza usred noći. za one koji

zimi spavaju na kartonima. da ne bih bio uslovljen trenucima modom

generacijama poreklom državom nacijom jezikom epohom novcem

definicijama zakonima moći brzinom tehnologijom teorijama

zavere predao sam se osnovnom: koraku srcu

udisanju - izdahu bogu. hodam za one koje

dok pada kiša sudski izvršitelji

iseljavaju na ulicu

novi sad 24.12.1997

 

 

 

2239/1414

 

dvadeset osmi dan 33.3 km 821.9 km

1842. hodanje

ja sam još mlad i neću da već patim. ako ne prekineš patnju ona

ide dalje uvećava se. najviše pate oni koji ne poznaju sami sebe. prva

smrt u mom životu smrt moje babe zorke jesenas navela me je na razmišljanje

da će biti i druge i treće i četvrte smrti. posle te smrti sedim i gledam jednog dana

svoje roditelje. majku. okrenula se i gledala se u ogledalu. ja vidim njeno lice koje

stari koje počinje da se bora osetio sam tada da ću jednog dana i nju izgubiti i to

me je onako baš zalepilo za stolicu. moja baba je bila jaka osoba i nije dozvolila

da mi vidimo njen odlazak. nekoliko dana pre smrti video sam je u dnevnoj sobi

dok je sedela u fotelji. na licu joj se videla bol neki strah. bila je blaga onako

kako su ljudi uvek blagi kada im je teško kada nema mesta nikakvoj agresiji

ni cimanju. ja sam iz njene sobe posle uzeo lampu i stavio je u moju sobu

ujutro se probudio nameštam krevet i pogledam u tu lampu. otišao do

kuhinje jeo vratim se u sobu i vidim lampa je bila upaljena. znao

sam da je to bila ona. hodam za one koje dok pada kiša sudski

izvršitelji iseljavaju na ulicu. bio sam srećan što se javila jer

sam znao da se samo meni mogla javiti priča mi

unuk zorke dragaš slobodan dragaš

novi sad 25.12.1997

 

 

 

2240/1413

 

dvadeset deveti dan 30.7 km 852.6 km

1843. hodanje

na kraju sam današnjeg hodanja. još četiri dana i biće 1000

kilometara na putu nežnosti. zatežu mi se mišići od napora

trepere nervi od strpljenja. umetnost je uvek i iscrpljivanje. bio

sam srećan što se javila jer sam znao da se samo meni mogla

javiti priča mi unuk zorke dragaš slobodan dragaš. hodam

za one kojima je od hladnih srca mozak popucao

novi sad 26.12.1997

 

 

 

2241/1412

 

trideseti dan 30.0 km 882.6 km

1844. hodanje

sijaju se železnički pragovi i šine po kojima hodam na kiši u

predvečerje. niz kosu mi se sliva voda. ptice graču dok se gnezde

na udaljenim krošnjama drveća. trska u bivšem kanalu koji je presekao

nasip pruge i petarde koje s vremena na vreme bacaju deca. kada sam

malopre ugledao kišu na svetlosti ulične lampe naježio sam se: bilo mi

je lepo. bio sam spokojan i miran baš onako kako se osećam kad

svima i sve oprostim. divna smirujuća misao: sve što nastane

nastane iz drugog. neprestano pada topla kišica potiljak mi

je hladan ipak samo se gegam. pevam pesmicu

 

pereš mi noge

ližem ti pičku

mila moja učiteljice

ženo hristolika

 

hodam za one kojima je od hladnih srca 

mozak popucao. hodam za one koji

su nestali u drugome

novi sad 27.12.1997 

 

 

 

2243/1410

 

trideset prvi dan 36.0 km 918.6 km

1845. hodanje

pola neba istočnog se zatamnelo smračilo pomodrelo

druga polovina je osunčana u zalasku. kao da se nebo prevrnulo

sunovratilo iz svoje visine ka dubinama. na vetru sam. gledam zemlju

na površini je voda. juče i prekjuče je neprestano padala kiša. hladan vetar

na suncu liči na sneg. sve što pogledam volim. sve što jeste boli. put nežnosti je

posvećen krhkosti tela njegovoj nevinosti lepoti njegovom stvaranju i propadanju i

konačno njegovom nestajanju. hodam za one koji ljubav doživljavaju jedino izgubivši je

pre nego što se i dogodila. ljubav se sve manje događa sakriva se pred simulacijama

teorijama haosa. distance. dekonstrukcije. fikcijama. ironijama. fundamentalizmima

ideologijama moći. hodam za one koji su nestali u drugome. kako mi samo

prijaju veliki stvaraoci nežnosti: robert valzer slobodan tišma

erik sati fernando pesoa

novi sad 29.12.1997

 

 

 

2244/1409

 

trideset drugi dan 38.0 km 956.6 km

1846. hodanje

juče mi je tanja marković poslala pesmu konstantina

kavafija koju je dobila na poklon od devojke čije je ime

nježa. i evo nježinog poklona na putu nežnosti

 

onoliko koliko možeš

 

iako svoj život uredit ne možeš kako ti želiš

barem pokušaj ovo

onoliko koliko možeš: ne ponižavaj ga

u dnevnom opštenju sa ruljom

u brbljanju i prometu stalnom

ne ponižavaj ga grabeći ga

i povlačeć unaokolo izlažuć ga

dnevnim ludostima

stalnih veza i odnosa sve dok tako ne postane jedan

tuđi mučan život

 

kako mi samo prijaju veliki stvaraoci nežnosti

robert valzer slobodan tišma erik sati

fernando pesoa. hodam jer ljubav

preobražava čoveka i ljubav

je stanje preobraženog

čoveka

novi sad 30.12.1997

 

 

 

2245/1408

 

trideset treći dan 43.4 km 1000 km

1847. hodanje

devet je. sunce je ugrejalo. sedam kilometara je iza mene

poslednji dan stare godine poslednji dan trideset trodnevnog hodanja

na putu nežnosti. po asfaltu je još inje. prošlo je podne dvadeset četvrti

kilometar. ističe do sada najteža godina šesta na ruži lutanja. u dubokoj

samoći poražen za znacima starosti i bliskim druženjima sa smrću. blešti

sunce sve je uža staza ruže. put nežnosti je put kroz ponore. sa jedne

strane strahovi od ljubavi sa druge užasi i ravnodušnost nad užasima

nežnost je radosno umiranje za drugog. na svojim vrhuncima umetnost

prelazi u molitvu. pala četiri trideset osam kilometara. idemo još još

malo miroslave. sunce je zašlo počinje da biva hladno. hodam

jer ljubav preobražava čoveka i ljubav je stanje preobraženog

čoveka. telo je ispunilo zavet: hiljadu kilometara za

samo jedan radosni otkucaj tvog srca

novi sad 31.12.1997

 

 

i

 

 

hodam da bi u svakoj 

reči koju napišem bilo ljubavi

 

 

blešti sunce sve je uža staza ruže

 

 

nežnost je radosno umiranje za drugog

 

 

telo je ispunilo zavet: hiljadu kilometara za samo jedan radosni otkucaj tvog srca

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

bilo je mnogo

problema ali su i

svi oni samo čudo

svega onog što čini

ljubav sloboda

istina ružine

lutalice

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ja učenik

puta postah

učitelj puta. ja

ljubavnik ruže

postah

bog

 

 

i

 

 

ružo

lutanja da

nije sve bilo

onako nemoguće

ne bi ni sad bilo

sve moguće 

pa

i

ova

pesma 

 

 

i

 

 

ružo lutanja

daj mi snagu i ljubav

da te slavim u svemu onom

što strujim jesam pevam stvaram

hodam ljubim vaskrsavam sada

a nadam se i do kraja života

a verujem i posle

života

 

 

i

 

 

ružo

lutanja molim te

da i sada ko i onda

budem go i nezaštićen

sa verom da me čuvaju

neguju i ljube svako i sva

bića jer je i bogu milo

da i ja budem 

bog

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

budimo i

dalje pojilo

za sve

gladne

i

postelja

za

sve

umorne

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

budimo još

više dostojni

svakog ko 

ljubi

do

kraja

 

do

kraja

u

kome

je

novi

početak

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

 

lutanje je sloboda sloboda da se voli

24. oktobar 2025.

27718. dan mog života

 

 

2217/1436

 

deveti dan 28.6 km 274.2 km

1823. hodanje

pada kiša preda mnom novih trideset kilometara na putu nežnosti

avantura koja se zove biti bolji čovek. biti sigurnost drugome. okrepiti

nepoznato. teško teško teško je i kad god je teško uvek zaboravim da prvo

izraste trnje a onda ruža. putuju oblaci na severozapad. a posle kiše i pre sumraka

se pojavilo crveno sunce nad gradom kao crvena krv iz slavljenog srca. u prvoj polovini

hodanja dok je padala kiša osećao sam bol u donjem stomaku u mojoj muškoj samoći. bila

je nepodnošljiva ta samoća a sada osećam kako mi se u grudima i srcu kovitla ljubav. pala

je noć vetar je hladan. još pet kilometara. srce mi luta. hodam za one koji iz straha izdaju

hodam za sve druge i drugačije. hodam za one bez krova nad glavom. za one koji

nemaju ničim bi se ugreju. hodam za one čija je krv uzavrela od potiskivanja. za

devojke kojima su palili cigare na bradavicama. hodam za one koje je i bog

zaboravio. hodam za one nad čijim su se grobovima oproštajnim

govorima iskupljivali njihovi neprijatelji. zatežu se tetive bridi

umorno telo treperi put nežnosti. hodam: sok koji je

curio iz tebe hranio me je postajao sam ti

novi sad 3.12.1997

 

 

 

2218/1435

 

deseti dan 29.7 km 303.9 km

1824. hodanje

četrdeset osmi mi je rođendan. hodam za žene. hej dve

trećine poslova na ovom svetu rade žene. za taj posao dobijaju

deset posto od svih plaćanja. i u ovom trenutku žene poseduju samo

jedan posto svetskog vlasništva. u tom svetu ne želim da posedujem da

zarađujem saučestvujem sa njegovim moralom. na putu dugog hodanja

u jednom trenutku se telo odlepljuje od zemlje i poleće u blagom luku ka

visinama. hladno je vlažno. teški oblaci se valjaju nad rekom ima svečanosti

u ovoj tihoj pretnji. hodam za muškarce koji su se odrekli svoje snage

muškarce koji se ne udvaraju jačem koji ne diraju slabije. hodam za one

koji neprestano daju. hodam za one koji saosećaju sa svakim. za one koji

tuđe dete ne vole manje nego svoje. hodam za one koji su pre štitili

druge nego sebe. hodam za one koji su viškove svoje snage

potrošili na pevanje. hodam: sok koji je curio iz tebe hranio

me je postajao sam ti. hodam za tihe krotke

blage milostive darežljive

novi sad 4.12.1997

 

 

 

2219/1434

 

jedanaesti dan 30.5 km 334.4 km

1825. hodanje

hodam za one koje niko ne voli. hodam za ružne. hodam

za nesigurne. za one koji odustaju. hodam za one koji nemaju

pravo glasa. hodam za one koji lutaju. hodam za zalutale. hodam za

izgubljene. hodam za pokidane. hodam za iščupane. hodam za nezalečene

hodam za sasušene. hodam za istrulele. za one koje zversko u njima uništava

njih same. za one kojima od samoće bridi telo. hodam za one koji se dave u

usamljenosti. hodam za one koji žude za nečijom blizinom a kada se neko

nađe u njihovoj blizini hvata ih užas i panika. hodam za one koji su se

zatvorili od straha pred drugima. hodam za one koji provode noći sami u

krevetima a tela im se razboljevaju od samoće. hodam za one koji gube

tlo pod nogama ako ih neko pogleda. hodam za one koje nepodnošljivo

grebe grubost tkanina. hodam za one koji su se ohrabrili da pogledaju

sami sebe. lepo mi je u umornom telu koje se troši na putu nežnosti

putu na kojem prepoznajem da sam ja najgrublja stvar. ali put će

me pročistiti zanosom okrepiti. hodam za tihe krotke blage

milostive darežljive. hodam za one od čijeg vas

tužnog pogleda zaboli srce

novi sad 5.12.1997

 

 

 

2220/1433

 

dvanaesti dan 29.2 km 363.6 km

1826. hodanje

sve je vlažno i šuma i žuta trava i asfaltni put i preorana

zemlja. nebo je sivo sve se utapa u sivilu i nestaje. sam sam do

bola. subota je. napor me potroši hladnoća izmrzne i na kraju sam

skoro veseo. poslednji prodavci cveća ispred groblja pakuju svoje

bukete. ostali koji su već otišli su plastičnim kanticama zauzeli mesta

za sutra. hodam za one koji su obliveni znojem od teškog rada. za one

koji su obliveni hladnim znojem straha. hodam za one koje nikad niko

nije pomilovao. za one koje iskorišćavaju sebični. hodam za: čoveka

ne posvećuju dela već bivstvovanje posvećuje čovekova dela. imaj na

umu da svoj spas ne zaslužuješ svojim delima već svojim bivstvovanjem

samo ako si ispravan pred bogom ispravna su i sva tvoja dela. hodam

za: dobra dela se ne događaju iz tvoje čvrste namere već iz božanske

osnove u tvojoj duši - bez ijednog zašto. hodam za one od čijeg vas

tužnog pogleda zaboli srce. hodam za desetogodišnju decu

koja svoje detinjstvo provode u teškom radu

novi sad 6.12.1997

 

 

 

2222/1431

 

trinaesti dan 30.8 km 394.4 km

1827. hodanje

iz magle se probija belo sunce. hodam za pregažene

životinje. hodam za tovljene životinje koje čeka klanje. hodam

za životinje u klanicama dok svojom smrću uvećavaju profite u 

industriji mesa. hodam za životinje nad kojima se vrše naučni

eksperimenti i sve te gluposti uobraženih. hodam za biljke kojima

se uskraćuje genetski inženjering. hodam za sve one koji su trpeli od

zverskog u čoveku. hodam hodam hodam za sve one koji su trovani

pobedničkim istorijama svojih nasilnika. meka je zemlja po kojoj hodam

blage su nijanse sivog koje me maglom okružuju. tople su reči majstor

ekharta: zapamtite da niko u ovom životu nije trpeo toliko a da ne bi

mogao da trpi još... ljudi ne bi trebalo da misle toliko o tome šta bi

trebalo da rade. bilo bi bolje ako bi mislili o onome što jesu. ako su

oni sami dobri i mudri njihova dela će reflektovati sjaj. smešim

se njišem ramenima veselim se lakše je hodati sa ovakvim

rečima. spustila se gusta magla vidljivost je nestala. sada

se sa maglom spustila noć i hladnoća. mrznem se ali

me srce greje treperi. hodam za desetogodišnju

decu koja svoje detinjstvo provode u teškom

radu. hodam i volim plava sam ruža

na putu nežnosti

novi sad 8.12.1997

 

 

 

2223/1430

 

četrnaesti dan 29.0 km 423.4 km

1828. hodanje

inje. sve je zabelelo. na nasipu nekolicina ljudi slaže drva

pokupljena u šumi. na nekim mestima dolma je blatnjava. proklizavam

spuštam se ka kosini i hodam po travi. trava je posuta injem. hodam za one

koji bi hteli nešto da kažu o sebi pa to kažu tako što pucaju sebi u glavu. hodam

za one koji se vešaju. hodam za one koji se truju. hodam za one koji se sa visokih

zgrada bacaju na beton. hodam za one koji se bacaju pod voz. hodam za one koji

se bacaju u reku. hodam za sve one čiji očaj u očima pre nego što oduzmu sebi

život niko nije video. hodam za sve devojčice i dečake koji su prekratili sebi život

hodam za one koji nikada neće biti bolje niti će voleti. hodam za one koje je

stid zatvorio u čežnju za ljubav. hodam za ženu koja je svoju maloletnu

ćerku davala svom ljubavniku samo da je on ne bi ostavio. hodam za

one koji neprestano žive u panici da će biti ostavljeni. za majke

koje probde noć nad svojom decom koja gore u temperaturi

hodam i volim plava sam ruža na putu nežnosti. hodam

misleći da mi je samo da se nadišem tvoje kože

novi sad 9.12.1997

 

 

 

2224/1429

 

petnaesti dan 27.8 km 451.2 km

1829. hodanje

hodam za one koji se plaše da im duša ostane osakaćena

hodam za one koji žive u strahu da će im biti oduzeta dobra

strana u njima. hodam za one koji žive u strahu da će biti povređeni

ako nekom nešto daju. hodam za one koji se blokiraju jer se plaše da neće

ništa dobro uraditi i da iz njih neće izaći ništa od onog što žele. hodam za one

koji žive u strahu da neće biti prepoznata njihova dobrota. hodam za one koji su

štiteći svoju nežnost od grubosti drugih postali istinski grubijani. hodam za one koji

imaju strah da će nestati sva snaga iz njih ako se nekome daju. hodam za one koji

osećaju: kako neko može da bude takav. hodam za one koji žive u strahu da više

neće biti nikog sa kim će moći podeliti svoju unutrašnjost. hodam za one koji

osećaju: a šta sad kako dalje kako ću ja uopšte moći da živim. hodam za

one koji žive u strahu od nečeg tako jakog što će ih uništiti i pretvoriti

u zveri. hodam misleći da mi je samo da se nadišem tvoje kože

hodam za sve one koji osećaju da postoji nešto u

njima što odbija ljude od njih

novi sad 10.12.1997

 

 

 

2225/1428

 

šesnaesti dan 31.3 km 482.5 km

1830. hodanje

posle nekoliko hladnih maglovitih kišnih dana evo jedan

sunčan i topao dan. hodam za one koji se guše pod sopstvenom

maskom slobode. za one kojima telo trune pod oklopom sopstvene

zaštite. hodam za one koji iz čežnje za drugim teraju i ruše sve druge oko

sebe. opet zvone futoška zvona u pola tri. hodam travom pored dunava. sunce

nad vodom mi pokrštava pogled. sve lakše i sve veće količine lepote utiču u mene

i sve brže sva lepota ističe iz mene. vidiš li crvenkasti sjaj sunca na zalasku po stablima

topole pored reke. kada sam ušao dublje među topole i šiblje svetlost je bila crvena. okrenuo

sam se ka suncu i video da se nalazi nad obodima fruške gore koje će za koji minut zapasti

hodam za one koji bi želeli da hodam za njih. hodam za one koji su izgubili molitvu. koji su

izgubili ključeve od stana. hodam za one koji ne mogu da se sete gde su ostavili naočare

za one kojima prokišnjava krov. hodam za one koji nemaju para za promene ćelave

gume na svom automobilu. hodam za decu koju su osakatili njihove majke i

očevi. hodam za sve one koji osećaju da postoji nešto u njima što

odbija ljude od njih. hodam jer moje srce nije moje

novi sad 11.12.1997

 

 

 

2226/1427

 

sedamnaesti dan 18.5 km 501.0 km

1831. hodanje

svi bi da znaju samo nešto niko ni bi želeo sve. odbijajući

da me boli moja bol moja bol tad boli drugog. nevinost tek sledi

sam sam da ne bih umro od samoće. puko sam nestala mi je sva

snaga. neću moći ishodati trideset kilometara. hodam sporo jako

sporo skoro da i ne idem. gde je nežnost. ne mogu da hodam ni

za koga. treperim. iskidan sam. bride mi kosti ne znam da li ću

preživeti u ovim trenucima. izgubio sam sve i snagu i veru

i nadu i ljubav. ipak ne činim nikakvo zlo samo hodam

gde si ti. hodam jer moje srce nije moje. ti - čudo

novi sad 12.12.1997

 

 

 

2227/1426

 

osamnaesti dan 31.7 km 532.7 km

1832. hodanje

u proleće 1973 u zatvoru slobodu sam osetio u ružama koje

su lepotice cvetale i u njemu. možda sam još tada poželeo da

budem ruža - čovek u cvetanju. možda od tada potiče i ruža lutanja

lutanje je sloboda sloboda da se voli. hodam za one koji svoj kukavičluk

prikrivaju agresijom politikom pobednika. hodam za nesigurne. hodam za

one koji svoju nesigurnost prikrivaju i napadaju prvi. hodam za one koji se

boje da priznaju da vole pa onda kradu i kriminalizuju ljubav. hodam za one

koji ucenjuju da bi ljubav dobili. hodam za one kojima ljubomora kida mozak

hodam za one kojima mozak truje srce i guši polne organe. muški je dati

ženski je primiti. ali ljudi ne znaju da daju i ne znaju da primaju. da bi se dalo

treba biti i ženski mek. da bi se primilo treba biti i muški čvrst. vlažni sumrak

sa jedne i druge strane puta zelene se polja mladog proklijalog žita. fruška

gora ka kojoj hodam se plavi. da bi bio pesnik moraš biti sve. da bi bio

sve moraš biti luda. čega se plašimo. onoga što ne želimo ili onoga

što želimo. samostalnost autonomnost - jesmo jedino kad

volimo. ti - čudo. ljubav nas menja postajemo drugi

novi sad 13.12.1997

 

 

 

2229/1424

 

devetnaesti dan 20.2 km 552.9 km

1833. hodanje

pada sneg. hodam za one kojima betonska bušilica rastresa

krv u žilama. hodam za one koji ne dižu pogled dok govore. hodam

za one koji su priznali svoje zablude. hodam za one koji su prst upirali

samo u sebe. hodam za one koji ne osuđuju. sve vreme veje sneg. sve

se zabelelo. trave su se zabelele. u jednom trenutku prestajem da živim da

bih druge spasao. da bi bio umetnik moraš biti sve. da bi bio sve moraš

biti monah. da bi bio sve moraš biti lutalica. da bi bio lutalica moraš biti

sve. da bi bio sve moraš biti filozof. da bi bio sve moraš biti prosjak

hodam za sve one koji bez dvoumljenja umiru da bi drugi živeli. da

hodam za sve one koji bez dvoumljenja umiru da bi drugi živeli

ljubav nas menja postajemo drugi. kada kažem ruža

da li je vidiš da li je osećaš

novi sad 15.12.1997

 

 

 

2230/1423

 

dvadeseti dan 29.0 km 581.9 km

1834. hodanje

iza breza pod snegom blešti narandžasto sunce. zahladilo je

duva vetar. ulice i zemlja su pokrivene snegom teško je hodati. sada

se narandžasta sunčeva svetlost prelila preko planinskog plavetnila i

pretvorila u roza ljubičasto. na otvorenom putu pred sumrak sve se pretvori

u vetar i led. to zovem put nežnosti. peče me čelo od hladnoće. od vetra mi

liju suze niz lice. to zovem ruža. temperatura je pala i sve više pada ispod nule

umoran sam ali je lepa ta zaposlenost celog tela. trošenje sebe u svakom trenutku

ne čuvati se je put kojim se čuva život. ne čuvati se uči me ovaj divan umor. hodanje

nogama - energijama - zvukovima - slikama - mišljenjem - osećanjem - krstom to

zovem savršenstvom. voleti je umetnost. voleti je rađanje vaskrsenje. sve više

znam da osećam druge da jesam trava asfalt farovi spuštanje roletni

zaista sam sve to i zato volim. u gradu sam vetar nosi snežnu

prašinu klizam se po ledu. kada kažem ruža da li je vidiš

da li je osećaš. grudi i stomak su mi puni

hladnog vetra

novi sad 16.12.1997

 

 

 

2231/1422

 

dvadeset prvi dan 29.0 km 610.9 km

1835. hodanje

hladnoća. sve se steglo sledilo. hladan vetar. u mojoj glavi

vatra a u srcu oluja. kako izdržati kako nežan izdržati na putu

nežnosti. pusta su polja. put je pod ledom. vetar je sve jači i hladniji

polja su pod snegom. hladnoća me udara po leđima. lice mi se pretvara

u grubu kožu pete. koru drveta. lice koje se na ovoj hladnoći zove

odanost. kada se daje uvek se daje ono što nam je najdraže. počinju

da zvone zvona rumenačke crkve. sve moje muke su darovi za tebe

nema tajni u mom umu. nema tajni u mom duhu. nema tajni u mojoj

duši. nema tajni u mom telu. nema tajni ima ljubavi. ljubav: tvoj

put. grudi i stomak su mi puni hladnog vetra. hodam za

one kojima je nečija ljubav spasila život

novi sad 17.12.1997

 

 

i

 

 

hodam misleći da mi je

samo da se nadišem tvoje kože

 

 

da bi bio pesnik moraš biti sve. da bi bio sve moraš biti luda

 

 

ljubav nas menja postajemo drugi

 

 

ne čuvati se je put kojim se čuva život

 

 

i

 

 

ružo lutanja

hodao sam za

hodao sam za

hodao sam za

hodao sam za

hodao sam

hodao

 

hodam

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

volim te ja koji nisam sam protiv svih nego sam sam za sve

23. oktobar 2025.

27717. dan mog života

 

 

2204/1449

 

6193  nepovrat

sve se ponavlja i sve odlazi u nepovrat

ističe život za život. nepovrat je kao toplina pod

snegom. u nepovrat se ne odlazi nego jednog dana

samo vidiš da si već u njemu. kao da si postao ptica

doleteo u zemlju bez značenja. zemlju živih doseljenika

ostao sam sa svojom savešću. lišen moći. zatečen u samoći

iz koje put vodi samo bogu. nepovrat me uči da svima i svemu

želim dobro. da slobodom slobodan padam na kolena. da se

nežnošću dižem i ponovo dižem i ponovo dižem. nepovrat

me vodi dalje jer povratka nema. nepovratilo se zlo

nepovratili se lenjost gordost nestrpljenje i

zavist. nepovrat je: ja sam u tebi

nepovrat je nagoveštaj: sa

kolena se poleće

(iz rečnika hodanja)

 

svečanost

1812. hodanje

četvrtak je. u svečanosti i tišini

pripremam se za put u ponedeljak

ja skramica leda koja se pojavila ove

večeri. put od hiljadu kilometara

novi sad 20.11.1997

 

 

 

2205/1448

 

6194  prva magla. postan dan. sivi

 

6195  uvek se radujem kad vidim kako ljudi rastu

kako se oslobađaju straha. starih slika. zakona

 

6196  solidarnost i samoorganizacija

 

6197  hleb i ruža zajedno

 

6198  ronald d. laing IV

stoji uveče u vrtu

ne sme da učini prvi korak

kročiti u ledeno jezero

tri hodati po zaleđenom jezeru u sredini

propasti utopiti se kao devica ofelija

u proleće pronađena sa gnezdom mladih vodenih pacova

u kosi

i roditi se ponovo kao žena (po platonu)

crna vlažna stabla su lavirint

ali to je očeva briga

 

petak je

1813. hodanje

put od hiljadu kilometara

i put od hiljadu kilometara

će početi prvim korakom i

nastaviti se svakim

sledećim

novi sa 21.11.1997

 

 

 

2206/1447

 

6199  i danas isto: samo idem da budem i da jesam

 

6200  idem

 

6201  subota je ne hodam praznim se čistim lečim hranim

 

6202  milim čekam. osluškujem ponedeljak. ponedeljak

kada će poteći izvori nežnosti u reci od hiljadu kilometara

 

6203  miris jeseni u parku. svenuće oslobađa miris iz dubine zemlje. kao snaga kojom u

proleće sve buja. tako odsustvo snage čini od jeseni uranjanje ka dnu. majci duboko

 

taj čovek sam ja

1814. hodanje

od sporosti miline pri kraju šetnje

primetim približio sam se i dodirujem se

sa zidom i izlozima pored kojih prolazim

osetim nekog. zid. izvijam se okrećem mu

leđa zajedno smo. i put od hiljadu kilometara

će početi prvim korakom i nastaviti se

svakim sledećim. tišina samo teče

novi sad 22.11.1997

 

 

 

2208/1445

 

prvi dan 33.3 km 33.3 km

1815. hodanje

polazim na put od hiljadu kilometara. zovem

ga put nežnosti. hodaću trideset kilometara dnevno

sledeća trideset tri hodanja do nove godine. da li ću izdržati

danas u sivom vlažnom danu pored reke. ispucale obale presušene

bare. sa maglom oko šuma pored dunava. nežnošću prikupljam tuge

ugrejalih butina. bolnih tetiva. napetošću u krstima. ohlađenih ramena

dočekujem prvih trideset kilometara hiljadukilometarskog puta za

nežnost. put prav kao strela nežnosti koja leti u srce. današnje

hodanje je posvećeno bolu koji je doživela žena za čije ću

uplašeno srce hodati hiljadu kilometara sa željom da

joj toplina zatreperi u grudima. tišina samo

teče. bride tabani treperi nežnost

novi sad 24.11.1997

 

 

 

2209/1444

 

drugi dan 29.6 km 62.9 km

1816. hodanje

samo se predajem putu. na slanoj bari sam. hodaću

ka čeneju i srbobranu. hodam za one koji ne sakrivaju svoje

strahove. hodam da bi svakome u njegovom srcu bilo toplije udobnije

hodam za sve one koji bi želeli da u svoje srce prime sve za one koji bi

želeli da njihovo srce živi jedino u srcu drugoga. hodam za nezaštićene 

za one koji se neće braniti. hiljadu kilometara je put nežnosti ka tvom srcu

podsećam se pousovih reči verujte osnovna sreća je stalno podsećanje

na smrt. eno je, čenejska crkva. umor mi se zavlači pod leđa ali sam

sretan ovde među kamionima. gegam se: gospodin sam i luda na putu

mislim na portugaliju. oko mene su salaši. mlado zeleno žito. ponekad

pokleknem pa nastavim ko blesav sa sjajem u očima. voleo bih da

nekome ispričam sve o onome što zovem sve. umoran sam od

ljudske polovičnosti od straha da se predaju. traktor tako

uzbudljivo ore. kako je crna i masna zemlja. divno je biti

četrdeset osmogodišnji čovek koji umoran ulazi u

grad. vraća se sa današnjeg puta nežnosti

bride tabani treperi nežnost. volim te ja

koji nisam sam protiv svih nego

sam sam za sve

novi sad 25.11.1997

 

 

 

2210/1443

 

treći dan 34.8 km 97.7 km

1817. hodanje

lepota dolazi iz tabana iz života za život. preda

mnom je sedam sati jednostavnog ritma. ako mu se

ne prepustim pući ću. ako mu se prepustim slobodan sam

slobodan ja stranac lutalica beskućnik. ja muž ženskoj energiji

peti kilometar magla je pala na drveće i polja. sve je grimizno. mislim

o tvom srcu kroz koje hodam. u ljubavi poniženih je spas. cupkam

gegam se: stvaralaštvo je krhkost koja hoda. tako je lepo biti ovde u

tišini. sve miriše na tvoju pičku. zlatno jezero. prosipa se sunce kroz

maglu. sve se spaja. savršena lepota koju vidim. umor besciljnost

razgovor sa tobom. pizdarija od smisla. sunce se probilo svetluca

po velikim gromadama crne zemlje. kako je važno sve ovo videti i

biti ovde. nedokučivi smisao hrani me neprobuđenog. zalazi sunce

zahlađuje sišao sam sa asfaltnog puta na mokru stazu nasipa

magla briše obrise i spušta se na površinu kanala. trava je

meka prija mi tetivi. volim te. ja koji nisam sam protiv svih

nego sam sam za sve. sve je tako jednostavno

samo treba strpljivo i sa radošću izdržati

novi sad 26.11.1997

 

 

 

2211/1442

 

četvrti dan 28.7 km 126.4 km

1818. hodanje

kako sam slomljen. na putu sam nežnosti a nežnosti

nema. odsustvo ljubavi prži i boli. put je preda mnom. da bih

ga prešao put se mora uvećavati a ja smanjivati. izmaglica čudesno

osećanje: pristajem na samoću. svoje bolove. odričem se svojih želja i

osećam radost jer staro u meni umire a živi dah struji i rađa se. hodam kao

nova mladica. idi. idi put će ti već sve reći i voditi te. kakve su to nijanse sivog

u sumraku. sivo-braon. sivo-oker. sivo-zeleno. sivo-sivog. utapam se. sve se s

tugom ispira. zelena polja žita nestaju u magli. hodam da bi bilo više nežnosti u

ovom svetu u kojem muškarci siluju devojčice. siluju bake. siluju udovice siluju

mentalno zaostale. siluju izgladnele. hodam za žene na kojima su se već iživeli

desetine podivljalih muškaraca. nežno hodam za žene kojima su posle silovanja

odsecali grudi polne organe. hodam za silovane kojih su se kasnije odrekli

i njihovi bližnji. hodam za silovane kojima su dani posle silovanja bili

sve teži i teži. sve je tako jednostavno samo treba strpljivo i sa

radošću izdržati. hodam za silovane žene koje su

život provele otrovale mržnjom

novi sad 27.11.1997

 

 

 

2212/1441

 

peti dan 32 km 158.4 km

1819. hodanje

rominja sve je sivo blatnjavo. sa jedne i druge

strane puta grade se kuće. sve je prljavo. bol u leđima

ne popušta ali baš tu u ovoj prljavštini je veselo. iz ničega nekako

veselo. piči život ne pita. šta košta da košta. teraj dalje ko ga jebe. hodam

sa obeshrabrenima. omalovažavanima. pokradenima. napuštenima. ostavljenima

promiče put. hodam sa izgubljenima. potisnutima. vezanima. tučenima. drogiranima

laganima. hendikepiranima. hodam sa onima koji su u suzama. u bolovima. sa izgladnelima

suvišnima. postiđenima. hodam sa onima koji su pod torturom. bačeni. prevareni. ljubomorni

izbodeni. probodeni. zgaženi. promiče put hodam sa zaboravljenima. pokopanima sleđenima

zgužvanima. slupanima. potrošenima. lobotomisanima. ožderanima. izpižđenima. hodam

sa onima u strahovima. u užasima. sa neizdrživima. neurotičnima. paranoičnima

klaustrofobičnima. psihotičnima. šizofreničarima. promiče put. hodam sa

izubijanima. izraubovanima. smoždenima. maltretiranima. slomljenima

hodam za silovane žene koje su kasnije život provele otrovane

mržnjom. nežnost za sve ljude mi izvlači energiju

i razvlači je kao zategnutu strelu u magli

novi sad 28.11.1997

 

 

 

2213/1440

 

šesti dan 28 km 186.4 km

1820. hodanje

ne bih bio ako bih zaboravio svu decu koju su silovali

njihovi roditelji. decu ostalu bez roditelja. decu koja su videla

smrt koja im je napunila srca bolom a oči i mišiće otežala strahovima

hodao sam za decu koja su se vratila kući a u kući nije više bilo nikoga. kako

bih voleo da mi neko zagrli telo mozak srce stopala. kako bih voleo kada bi mi

neko zagrlio mišljenje kojim se transformiše priroda. voleo bih da mi neko kaže

moj muž. voleo bih da nekom kažem moja žena. osećam koske u vratu i tabanima

kako je uzbudljivo što posle potpune malodušnosti iscrpljenosti ponovo dolazi snaga

hodam za tebe drago moje stvorenje. milo moje biće dostojan umetnosti. dostojan

života. dostojan boga. dostojan žene. voleo bih da osetiš da si dobrodošla

u moj dom. dom put. put srca. sloboda i izvesnost su u drugome. drugi

taj krhki deo puta nežnosti. budućnosti čovekove. nežnost za sve

ljude mi izvlači energiju i razvlači je kao zategnutu strelu u

magli. hodam za decu koja su videla kako ubijaju

njihove očeve i majke videla njihovu nemoć

i njihovo nestajanje

novi sad 29.11.1997

 

 

 

2215/1438

 

sedmi dan 28.2 km 214.6 km

1821. hodanje

ponedeljak je dvesta kilometara je iza mene. ispred

mene hoda dvadeset dvogodišnji nenad kesić. već četvrti

dan osećam jak bol u krstima trne mi leva noga. hodamo po

lišću. bolovi u ahilovoj tetivi krstima levoj strani potiljka. ja sam

ranjenik. ranjen hodam za smoždene. slomljene. hodam za one 

bez šansi. hodam za siromašne radnike. hodam za gluvoneme

slepe. prostitutke. decu pijanaca. decu narkomana. decu zaraženih

sidom. hodam za sve zaražene svim zarazama. hodam za sve one

koje je tuđa oholost obeležila. hodam za one kojih se drugi stide

hodam za sve one koje potisnuta savest rastura u bolestima

potiskivanja. hodam za streljane. zaklane. spaljene. postiđene

izjebane. sjebane. omalovažene. hodam za zgažene. uplašene

obeznađene. hodam za obespravljene. žrtvovane. otpisane

islužene. otrovane. obeležene. ismevane. zamenjene. hodam

za decu koja su videla kako ubijaju njihove očeve i majke

videla njihovu nemoć i njihovo nestajanje. hodam putem

nežnosti za sve one koji pate hodam a patim i ja

struje strelice bola kroz moje telo

novi sad 1.12.1997

 

 

 

2216/1437

 

osmi dan 31.0 km 245.6 km

1822. hodanje

hodam za one kojima su pljunuli u lice. za one koje su

naterali da jedu sopstvena govna. za one koje su ubijali lažima

hodam za ubijane pijanim očevima. za one koje je ubila hladnoća

njihovih majki. za one čija je duša poginula u potmulom lutanju njihovih

roditelja. za one koji su iskidaní vučeni na majčinu i očevu stranu. počinju

da zvone zvona futoške crkve pored koje prolazim a gledam u dunav i mislim

da put nežnosti znači: sve primiti i sve dati i svakim korakom rađati. sumrak u

vlažnom danu dok izlazim iz futoga i čitam jakoba bemea biće umire i tako stvara

svetlo. putem nežnosti kojim hodam ka uplašenom srcu prolazim kroz sopstvene

slabosti slomljen očekivanjima. hodam jedva se probijajući kroz gordost gord na

svoju bol. prolazim kroz osećanje pravednosti koje me truje. kroz osećanje

zavisti koje mi se pojavljuje. zamoren grubošću koja živi u meni. poražen

ljutnjama koje dolaze same. uništen osećanjem bede. mlohav od

samosažaljenja. kako bih mogao osetiti lepotu sveta ako ne

vidim sve ružno u meni. hodam putem nežnosti za sve 

one koji pate hodam a patim i ja struje strelice bola

kroz moje telo. zatežu se tetive bridi umorno

telo treperi put nežnosti

novi sad 2.12.1997

 

 

i

 

 

i danas isto: samo

idem da budem i da jesam

 

 

polazim na put od hiljadu kilometara. zovem ga put nežnosti. hodaću

trideset kilometara dnevno sledeća trideset tri hodanja do nove godine

 

 

voleo bih da nekome ispričam sve o onome što zovem sve

 

 

preda mnom je sedam sati jednostavnog ritma. ako mu se ne

prepustim pući ću. ako mu se prepustim slobodan sam, slobodan

ja stranac lutalica beskućnik. ja muž ženskoj energiji

 

 

stvaralaštvo je krhkost koja hoda

 

 

sloboda i izvesnost su u drugome. drugi

taj krhki deo puta nežnosti. budućnosti čovekove

 

 

put nežnosti znači: sve primiti i sve dati i svakim korakom rađati

 

 

i

 

 

ružo

lutanja na

putu nežnosti

hodali smo

nežnošću

kroz srca

svih

bića

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ruža lutanja 7

22. oktobar 2025.

27716. dan mog života

 

 

miroslav mandić

 

ruža lutanja 7

 

polaganim blažen tumaranjem

 

ovu knjigu posvećujem:

zemlji i svemiru

 

 

 

2194/1459

 

6161  kroz rešetke na prozorima ženskog doma u nikolajevskoj gleda me mlada devojka

 

6162  topla je i vlažna noć

 

6163  pod svetiljkama dok se sve presijava od vlage izgovaram ovu rečenicu

 

6164  bez priče. bez cilja. bez poruke. bez namere. bez pravila 

bez strasti. bez želja. kao zemlja. kao nebo. kao voda. kao vetrovi

 

6165  pisanje: slovo postade telo da bi se proslavilo telo

 

nevinim očima

1803. hodanje

ulazim u knjigu kao što sam danas

ulazio u dan. bio u njemu. na kraju hodanja

dan je nestao. spustila se noć. tu dok kisnem

ističe poslednja stranica knjige nestaju koraci

po vlažnom putu... vreme je da se noć

okrene kao stranica knjige

novi sad 10.11.1997

 

 

 

2195/1458

 

6166  blešti sunce u vlažnom danu. toplo je liči na proleće a nije kasna je jesen. sunčevu

svetlost pojačava belina oblaka. skupljam kapke da bih zaštitio oči od jake svetlosti

 

6167  pored dunava drveće je golo bez lišća jedino se još krošnje vrba žute

 

6168  drhtim kroz noge mi struji strah izazvan napadom tri psa koja su me malopre

opkolili. zverskom riknjavom koja je pokuljala iz mene uspeo sam da ih oteram

 

tečem

1804. hodanje

to sunce sa kojim sam

počeo da hodam pre podne po podne

zapada nad gradom. u međuvremenu se bilo

oblačilo tmurilo i počela je da pada kiša. još

kilometar dva do kraja hodanja. opet je sve vedro

nebo plavo oblaci se bele na obodu neba. malo

hramljem zbog ahilove tetive. da li od prolećnog dana

tek iscrpljen sam. spava mi se. jedna plavokosa žena

sa dve najlonke kese u rukama mi dolazi u susret

veselo zvižduće. hodajući svetom tečem kroz njega

kao krv. hodanjem prokrvljujem svoje telo. ružom

lutanja prokrvljujem svet. ruža se širi svojim

laticama i raste uvis i dubinu. vreme je da

se noć okrene kao stranica knjige

na ravnom po stepenicama

iskušenja

novi sad 11.11.1997

 

 

 

2196/1457

 

6169  toplo je ali tmurno ne pada ali je vlažno

 

6170  ljudi se boje sebe. blizine

 

6171  vrane lete nisko nad krovovima u rumenci

 

6172  očima klizim u daljinu po obodu fruške gore koracima klizim niz put

 

6173  kao pas gospodaru telo mi se raduje drugim telima

 

6174  prohladan vazduh prazan put ptice nad glavom kako sam sretan

 

6175  iz sivog dana u predveče zasija nisko crveno sunce sa

zapada. sada je sve u plamenu. a na jugu deo duge nestaje u sivilu

 

telo telima

1805. hodanje

palo je veče ulazim na detelinaru

periferiju severnog dela grada. ulična svetla

su upaljena. biće to jedna od sreda uveče. noćno

nebo pa još oblačno a počinje vetar. dovoljno

za jezu. dovoljno za sreću. na ravnom po

stepenicama iskušenja. jeza to je

život mamljen drugim životom

novi sad 12.11.1997

 

 

 

2197/1456

 

6176  noćas do četiri ujutru. puno smo razgovarali mnogo

pušili. sada na suncu osećam znoj neispavanosti

 

6177  kao što ne rađa seme koje ne umre tako ni reč koja ne umre u tebi ne stvara

 

6178  miroslave šaljem ti deset mojih slika o laingu

razbaci ih kroz knjigu. tvoj slobodan tišma

 

6179  ronald d. laing I

večeri jedne jeseni 70 godine

u beogradu u restoranu zagreb u ogledalu

videh oči nekog čoveka

razbijene sasvim

ali iza ipak beše pogled

ali gde i kako

da li sam bio ja

 

biti seme

1806. hodanje

kada je sunce zašlo lako

obučen smrzavao sam se. trpeo

nastavljao. i drugima je hladno. da da i

drugima je hladno. neispavanost mi je otežala

noge vilice pleća i ruke. kako je slatko biti od

napora umoran. kako je lepo biti od ljubavi

potrošen. biti žito pod nečijim zubima. biti

seme ovih dana posejano. jeza to je

život mamljen drugim životom

biti pa biti sve

novi sad 13.11.1997

 

 

 

2198/1455

 

6180  sve je ogolelo. nema više lišća na granama topole

 

6181  sipi vlaga pada noć duva vetar hladno je svuda je jeza

 

6182  stavio sam ruke na leđa navukao kapu. žmirim. dremam u hodu

 

6183  kovitlaju se i grakću vrane gnezdeći se u visokim krošnjama

jablanova. dok preleću sa jedne strane puta na drugu nebo se zacrni

 

6184  ronald d. laing II

ne mogu da se setim vremena i prostora

prizor iz nekog sad iznad lavaboa

u kuhinji potonuo

ali ja sam čitao ja

šizofrenija kao poslednja istina o čoveku

ili pretposlednja

(shizakliza)

nepostojanje stvarnosti kao doživljaj

ali ko to oseća ili zna

ko je taj nepostojeći pale...

sam na svetu u kuhinji, u predsoblju mračnom

 

stopljen isto što sam i svi obrisi u predelu

1807. hodanje

ćutim. biti pa biti sve. samo ćutim

novi sad 14.11.1997

 

 

 

2199/1454

 

6185  po dubokom lišću gazimo tanja medić i ja na šumskoj stazi u fruškoj gori

 

6186  da nisam kao mladić zavoleo magarca (i postao) ne

bih onako jasno video kako su ljudi magarci a da to ni ne znaju

 

6187  suvo lišće liči da teče po strmoj šumskoj stazi kao nabujali potoci u proleću

 

6188  ronald d. laing III

ne preduprediti

ne sačuvati snagu u onome što prethodi

odlazak jakosti: umnožavanje

kao rasipanje

domišljatost roditelja kao nemar

dete kao pas majčin pas

velika majka snežna kraljica

najbezazlenija igra kao najopasnija

nejedan

razbacati glasove

stajati brojati

 

hodali po suvom lišću

1808. hodanje

sivilo današnjeg dana se ne menja

sve stoji. dan koji tako lepo pristaje suboti

u knjizi najčešće spominjem subote ne samo

zato što ću se posle njih odmoriti nego što su

subote tužne skoro kao nedelje. samo

ćutim tužne kao očekivanje

novi sad 15.11.1997

 

 

 

2201/1452

 

išti ono kaže mirko novković

1809. hodanje

po mraku hodam sa mirkom novkovićem od rumenke ka novom sadu

mirko je zvonar u rumenki: kad umre neko mlad u selu onda bake kažu da i zvona

tužno zvone. svaki dan zvonim u sedam ujutru i u tri po podne. u sedam sati je jutrenje a

u tri je večernje. od tri zvona tad zvonim samo malo zvono dva minuta. pred svaku liturgiju

nedeljom ili za praznike velikim zvonom pozivam vernike na službu. kad neko umre u selu

to se zove oglašaj. muški oglašaj je tri puta zvonjenje na veliko zvono i onda četvrti put

preglasim u sva tri. ženski oglašaj je dva puta u veliko i onda preglasim u sva tri to znači 

da je umrlo žensko. kad vetar jako duva od kisača petrovca sa severozapada onda se

zvuk zvona raširi. zimi zvona zvone nekako stisnuto i ugušeno a leti je zvuk pun i stvarno

zvoni. uvek kad zvonim veliko zvono uvek srce mi se ozari. ja nisam čuo čuvena

čuruška zvona al meni su moja rumenačka lepa. tužne kao očekivanje. sad dolazi

zima ali kad počne proleće i kad mi zamiriše zemlja a ja zazvonim i znam da

me čuju svi oni po poljima što rade ja ću biti najsrećniji čovek na svetu

novi sad 17.11.1997.

 

 

 

2202/1451

 

6189  pada sneg. lepo pada. neka pada. i padaće. sneg

 

6190  sneži mi u očima sneg koji prvi put pada

 

6191  hodanjem ljubim zemlju po kojoj hodam dok sneg pada po ovoj pustari

 

6192  zemlji sigurno prija da je ljube nežna stopala kao što su tvoja. poslednji put kad smo

bili zajedno primetio sam da te gledam a gledala sam kako imaš lepa i nežna stopala

verovatno i meka ne znam ali znam da izgledaju nežnije od mojih napisala mi je i v

 

na tvom telu najnežnije su šake i stopala

1810. hodanje

uz sneg kružio sam obodom grada. sad dolazi zima ali kad

počne proleće i kad mi zamiriše zemlja a ja zazvonim i znam

de me čuju svi oni po poljima što rade ja ću biti najsrećniji čovek

na svetu. vlažno promiče mokri sneg pale se svetla po ulicama

novi sad 18.11.1997

 

 

 

2203/1450

 

hodanje sa vesnom milović

1811. hodanje

vesna živi u londonu. leči ljude masažom. nismo

se razumeli ni dovoljno slagali pred moj polazak na

desetogodišnje hodanje. vesna je želela da krene na ružu

a otkrila je london i ostala u njemu. danas je bilo lepo. dvoje

ljudi žena i muškarac koji nisu uspeli razišli se doživeli poraz

lepo su se družili. to je uteha. bilo je hladno. vesnu su od

hladnoće bolele butine. volim što leči. rađa zdravlje za druge

brišem nos dok koracima izmičem današnjem hodanju. ja zemlja

jer zemljom hodam. ja voda spajajući se sa drugim. ja vatra

goreći da se ljubav u srcima ne ugasi. ja vazduh hodajući

nevidljivim lestvicama. vlažno promiče mokri sneg pale

se svetla po ulicama. ja skramica leda

koja se pojavila ove večeri

novi sad 19.11.1997

 

 

i

 

 

hodanjem prokrvljujem svoje telo

ružom lutanja prokrvljujem svet

 

 

ljudi se boje sebe. blizine

 

 

kao što ne rađa seme koje ne umre tako ni reč koja ne umre u tebi ne stvara

 

 

kako je lepo biti od ljubavi potrošen

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ti

si rumenačka

zvona mirka

novkovića

mog

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

dan posle šeste knjige ruže lutanja

21. oktobar 2025.

27715. dan mog života

 

 

prošla je

šesta godina

ruže lutanja i 

završena je

šesta knjiga

ruže

lutanja

 

 

i

 

 

sada

ću proleteti

kroz šestu godinu

krenimo zajedno

utroje ružo

lutanja

 

 

lutanjem osmeh zaraditi

 

 

herojstvo preobraziti u nežnost

 

 

da nije života u rečima života ne bi ni bilo 

 

 

sve znanje se nalazi u rečima

 

 

reči su nomadi

 

 

lice zemlje i moje lice to je jedno lice

 

 

evo ga to je taj ritam

 

 

ima li šta lepše nego hodati pored mlade hrabre lepe žene

 

 

veliki hodači: bašo. brus četvin. marina abramović. kenet vajt. vim venders

verner hercog. lajoš kašak. martin hajdeger. dositej obradović. aleksandar

tišma. hristos. buda. muhamed. gandi. hamiš fulton. ričard long

 

 

kako je sretan čovek koji hoda

 

 

hodanje je preispitivanje

 

 

izlazim iz subotice ulazim na put: sad počinje bajka

 

 

šetnja je susret sa poznatim. hodanje sa nepoznatim

 

 

telo bi da bude zajedno

 

 

ja sam život koji hoda

 

 

na otvorenom putu sam kao u svojoj kući. prostranstvo mi je blisko

 

 

ko ljubi ne boji se da živi

 

 

počinje kišica - veliki događaj

 

 

dužnost biti lepota sveta

 

 

koraci su mi ples

 

 

lepota sveta je moj put do tebe

 

 

u meni živi umetnost

 

 

nije potrebno ništa više nego biti na ovom vetru

 

 

jedna lasta čini proleće

 

 

priroda je dom kosmosu čovek dobroti

 

 

šumske staze su uske. umetnost je biti na njima

 

 

postupnost je čudo

 

 

vetar čini da postajem svako

 

 

mnogo komfora malo šansi za život

 

 

telo čezne za drugim telom. rođeni smo u telu da bi se spojili sa drugim telom

 

 

bliskih mi nema nepoznati su uteha

 

 

osetim: pesma sam

 

 

bez našeg venčanja planeta će se raspasti

 

 

svaki mi je korak usna koja ljubi

 

 

hodam nevinom ljubavi prema svim bićima

 

 

hiljade godina bih živeo sa jednom ženom... slaganje je umetnost

 

 

kako je lepo biti dobar čovek

 

 

sve koje sam ljubio i dalje ljubim

 

 

ne reći mnogo a reći sve

 

 

smejem se nisam ovako zamišljao svoje desetogodišnje hodanje. mislio sam prolaziću

kroz sve zemlje evrope. mislio sam imaću podršku novac. neću biti sam. znao sam 

da će biti teško ali ne baš ovoliko... ali ono je bila samo zamisao a ovo jeste ruža

 

 

evo izvire iz mene sreća. njišem se srećna sam luda

 

 

svaki korak početak sveta

 

 

živeti zar nije to: život dati

 

 

pitam se zašto sam sam. osetim iskorenjen sam. iskorenjenost uslov za novi svet

 

 

kada oslabim ojačaću

 

 

mislim na siromašne gladne bedne ponižene. bez

saosećanja sa njima život mi ne bi vredeo ništa

 

 

ja u trenutku

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

u tebi

sam

a

i

u

sebi

ujedinio

pevanje

stvaranje

hodanje

 

 

i

 

 

ružo lutanja u

svakom danu su

bile svih 10 godina i

to je bilo nepodnošljvo

teško ali ti si bila tren

u kome je sve bilo

i ozarujuće

lako

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti si moje

čedo

ja

sam

tvoj

pupoljak

 

 

i

 

 

ružo lutanja

ja sam pevao

ti si stvarala a

zajedno smo

bili muzika

hodanja

 

 

i

 

 

ružo

ružo

lutanja

u meni se

začinjala

mala

pesma

a

u

tebi

je

pupela

večna

umetnost

a

eno

ga

i

aleksandar

tišma

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

bol u tvom

srcu je bio i

moj bol

u

grudima

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

venčani ti i

ja venčavali

smo sve i

svakog

oko

nas

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

biti dobar na

ovom svetu

od prvog

dana to

si bila

ti

svih

deset

godina

 

 

i

 

 

ružo lutanja

ko si bila ti i ko sam

bio ja to je seks tvoj i moj

jedan jedini seks koji spaja

ujedinjuje venčava i

preobražava

sva bića

u

boga

 

 

i

 

 

ružo lutanja

bili smo sunce

knjige koje nema

knjige o čoveku koji

je deset godina svakog

dana pisao o svom

desetogodišnjem

svakodnevnom

hodanju

pa

smo

je

onda

ti

i

ja

ishodali

i

napisali

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

hodali smo i

lutali iz zaveta

dobroti i to

je sve

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

da bili smo 

baš to ti i ja

zemlja i nebo

savršenstvo

muškarca

i

žene

 

 

i

 

 

ružo lutanja

evropa je nestajala

zatvarajući se pred

tobom i preda mnom

ali je vaskrsavala

na titelskom

bregu

u

panonskoj

ravnici

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

 

ruža

je

žena

 

put

je

bog

 

lutanje

je

umetnost

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

upravo sam

sleteo u lisabon

biću u njemu

36 dana

je

početak

moje

nikad

napisane

knjige

koju

će

drugi

pisati

neprestano

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

uživanje

je

čedo

velikog

truda

podviga

i

napora

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ti si

isceljuća ruža

i nadahnjujuće

lutanje svakome

kome je stalo

do sebe

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

sam sam ja nisam sam

20. oktobar 2025.

27714. dan mog života

 

 

2180/1473

 

6114  nigde nikog

mnoga hodanja su mi prošla u osećanju

i predelima za koje se može reći nigde nikog

iako se kaže nigde nikog ipak je tu sve osim ljudi

kilometrima se ne sretne čovek takva su moja hodanja

ali i tu gde nisu ljudi i to zovu njihovo. njihov kraj njihova

zemlja njihova država. njihovo a nema ih. tu u njihovom

družim se bez njih sa svim ostalim. jedan sam. jedan što

hoda uz trske po kiši sa lišćem. kad vetar duva. kad mirisi

se šire kad se mračno nebo na zemlju stušti. nigde nikog

znači i da su se svi zavukli po kućama jamama zaklonima

skrivaju se od jakih kiša hladnoće vrućine vetra. ali

baš je tada najčudnije biti napolju tada i tu

kad nigde nikog nema

(iz rečnika hodanja)

 

bolestan

o suboti pisano u ponedeljak. da mi

kao u psa srce bude toplo i odano

novi sad 27.10.1997

 

 

 

2181/1472

 

6115  sreća - poistovećivanje

ovde tamo svuda. trojica. ovde sam. biću tamo

hodaću svuda. ovde sam prožimanjem. tamo odlaženjem

svuda zanosom. srećan sam kad mi se svet otkriva. otkriva

mi se kad mu se otvorim. tada u svemu osetim ličnost. to su

trenuci pre izgovaranja imena. pre nego se obratim. obraćanje je

put preobraženja. tako prolazim kroz predele gde se boja vinskog

taloga zemlje ludački sukobljava sa prljavožutom bojom žita

kao i danas dok sam prolazio ispod krošanja obranih oraha kroz

koje je duvao vetar. bili smo tu orasi i ja okruženi njivama i svim

tim oblicima. kao da sam bio u tajni da sve što jeste jednostavno

biva. da smo svi povezani istom krvlju postojanja. kao da je

sve što jeste i ja koji sam bio jesam i biću samo

jedna suza koja blago klizi niz lice boga

(iz rečnika hodanja)

 

bolestan

da mi kao u psa srce bude toplo i odano

hrabro nežno na putu tvoje srce

novi sad 28.10.1997

 

 

 

2182/1471

 

6116  sreda. danas u nemačkoj hoda i slobodan beštić

poslaće mi tekst sa hodanja pa ćemo ih imati zajedno u knjizi

 

6117  sunce po travi slana. noćas je temperatura bila ispod

nule. ponovo sam na putu nadam se da sam bolest preležao

 

6118  prvi put ove jeseni vidim led

 

6119  potrebno je još dve nedelje neprestano lepog vremena pa da se

završe svi poslovi na zemlji kaže mi čovek sa kojim sam malopre razgovarao

 

6120  ajd uradi nešto lepo sad je pozna jesen kaže mi čovek

s kojim sam se na prikolici vozio od bašaida do druge duži

 

6121  izlazim iz bašaida pored puta šest jablanova. pola četiri je. sve se žuti u izmaglici

malopre sam napravio fotografiju za dvanaesti poslednji plakat rada pretvoriti bol u radost

 

troje petoro šestoro

1793. hodanje

bašaid je iza mene. na putu sam

put je prazan vodi ka horizontu kao da sam

na kraju sveta. sam na svetu. samo zemlja nebo i

ja živimo svoj život. živeti svoj život znači biti u odnosu

odnos je iskra. ruža sada. ruža ovde. nebu zemlji i meni

se pridružuje predvečerje sa njim i hladniji vazduh

već nas je petoro. hrabro nežno na putu tvoje

srce. i tišina je tu sve je jedno u drugome

zrenjanin 29.10.1997

 

 

 

2182/1471 (slobodan beštić)

 

6122  hodamo urša ralikar glumica iz zagreba i ja

slobodan beštić glumac iz beograda. gde danas hoda miroslav

 

6123  zeami kaže da je tajna cveta glume u nevidljivoj lepoti

lepoti uzvišene trajne. tajanstvene otmenosti i mira u prolaznosti

 

6124  cvet glume je stanje duha. ove reči ostavljamo po šumskoj stazi kao trag

 

6125  unutarnja lepota ljudskih duša koje glumac

kroz sebe ispoveda vidimo ratne rane povređujući ih. boli

 

6126  luka i andrej naši sinovi vršnjaci igraju iste igre. vole iste

stvari. među njima grob. stegnuta grla i oči pune vrućih suza. vrućica

 

6127  na kraju hodanja smrzle ruke nose hranu. glad. osmeh

 

insomnia - siže za malu priču

1793. hodanje

evropa. oko nas pašnjaci konji sunce tereni za

golf. prvi susret glumaca zagreba sarajeva beograda

teskoba. čekamo. prve zajedničke kafe. balkanski rituali

života i smrti. suve oprezne reči. neočekivane duboke i

mirne ili histerične i prolazne. reči reči reči. ćutanje

hrabro nežno na putu tvoje srce. jesti hleb u tišini

dizeldorf-ratingen 29.10.1997

 

 

 

2183/1470

 

6128  na nekim delovima puta lišće popadalo duboko kao sneg

 

6129  juče posle 25 prepešačenih kilometara smrzao sam se u zrenjaninu čekajući

sat i po autobus. noćas su mi noge bile užarene od hladnoće koja se pretvarala u

toplotu. posle jučerašnjeg smrzavanja i bola u ahilovoj tetivi negujem se sunčanim

stranama ulica. hodam sporo prepušten hladnom vazduhu i zelenoj sunčevoj svetlosti

 

6130  jesen. smiraj. početak hladnoća i povlačenja. put u unutrašnjost. introvertno doba

 

6131  jesen nema više cveća na balkonima

 

6132  njišu se breze budi se sever u mozgu

 

jesenji ružičnjak

1794. hodanje

potamnela je mahovina na kamenju

lišće je palo po lišću. ohladili su se zidovi i asfalt

i kada ga ima sunca je manje. sve više je slojeva odela

po ljudima. koraci šušte po lišću. u parku okresane ruže

zemljom zagrnute. svako se telo priprema da spava

ruže ruže hladni mirisi. i tišina je tu sve je jedno

u drugome. u jeseni počinje zimski san

novi sad 30.10.1997

 

 

 

2184/1469

 

6133  kako divan oblačan dan prepun vetra. negde u blizini je sneg

 

6134  kako su trske lepe na vetru

 

6135  leti lišće. u knjizi koju čitam na zadnjoj stranici neko je napisao ruža lutanja

je put života koji traži samog sebe. put ruže je put lepote izazova i skrivenog bola

života. uzbudio sam se kada sam ovo našao u knjizi. ko je to napisao

 

6136  ratnikov zadatak je da prekine sve sukobe i borbu

 

6137  vetar iznad vode je uvek jak. moja odeća leprša kao zastava koja se kida na vetru

 

vetar

1795. hodanje

telo mi se napilo vetra

i na ovoj stranici možeš ga videti

po granama čuti njegov huk. razbarušene

ptice obleću gore-dole oko crkvenog tornja nošene

njegovom snagom. duvao mi je u lice leđa i grudi ali ja

sam sada još više blag. i kada mi se na kraju hodanja

skromni čovek onako dirljivo sklanjao sa moga puta

suze u mojim očima nisu više bile samo od vetra

potekle su iz njegove nežne duše. u jeseni

počinje zimski san. umesto kamenčića

donosim ti vetar i suze sa puta

novi sad 31.10.1997

 

 

 

2185/1468

 

6138  posle onog hodanja titelskim bregom hoću

da hodam sto kilometara kaže mi tanja medić

 

6139  ne neću ništa da ti kažem za knjigu pošto sam ti toliko toga već rekla dodaje

 

prilaženje

1796. hodanje

tanja je iza mene dok pišem

na kaldrmisanom putu od kovilja ka

budisavi. pala je noć. hodali smo od šangaja

do kovilja. u kovilju popili kafu. kelner je prvi put u

životu video da žena plaća. ispred nas su retka svetla

na horizontu. to je budisava. i sa jedne i sa druge strane

puta u njivama po mraku vide se svetla kombajna. lepo smo

hodali lepo se družili srećni kao dva magarca. uvek sam srećan

kada sam zajedno sa ženom na putu. na horizontu ka šajkašu

gori vatra. verovatno upaljena suva kukuruzovina. sve je tako

jednostavno čarolija i jeste čarolija jer je samo to. umesto

kamenčića donosim ti vetar i suze sa puta

onaj koji prilazi spašava

budisava 1.11.1997

 

 

 

2187/1466

 

6140  čekao sam poznanika nije došao krenuo sam

kasnije već umoran. od nekud iz daleka uvukla se tuga

 

6141  kao stidljivom i uplašenom detetu telo mi se

približava zidovima kuća pored kojih prolazim

 

6142  tišina po praznim ulicama salajke starom delu na periferiji grada

 

baš tako nekako meko

1797. hodanje

sve vreme hodanja bila je u meni tuga. mala

fina detinja tuga. baš kao što su mirno bez vetra

visile grane i lišće breza. baš kao što je stari čovek metlom

čistio ulicu i podigao pogled dok sam mu prilazio gledajući šta

to pišem. ta tuga je bila nežna i ja sam počeo da joj se smešim

bila je i nužna i nežna slična belom dimu iz odžaka stare kuće

broj 6 u ulici đorđa zličića. pa ptice koje su počele da se gnezde

po drveću u ulici lukijana mušickog jer počela je da pada

noć. onaj koji prilazi spašava. tiho tiše nežno

novi sad 3.11.1997

 

 

 

2188/1465

 

6143  tiho radosno plačem od lepog toplog dana

 

6144  mirna voda kanala

 

6145  miris sasušenih biljki

 

6146  tišina. sunce. hodam kanalom sa tanjom medić. njeno treće

hodanje ka njenom 75 kilometru. skinula je jaknu vezala je oko kukova

ponekad kao devojčica zamaše rukavima koji joj vise preko šaka

 

6147  kroz sasušenu trsku svetluca sunčeva svetlost

 

6148  sa meke trave (oh kako meke) skrećemo ka putu preko polja

tu ugledamo dvanaestogodišnjeg dečaka kako po njivi traži zaostale klipove

kukuruza i baca ih garavog lica stidljiv u kola koja vuče konj. pitam ga zar mu nije

teško da tako mlad već radi. kaže nije moram da skupljam jer i konj mora da jede

 

osećati tuđu glad

1798. hodanje

dan je bio mek kao trava. voda mirna

kao slaganje. hodali smo i uzbudljivo pričali

stidljivo pričali o stidu. baš onako kako prođe

svaki dan. tiho tiše nežno. dan kad na

vetru podrhtava ružin pupoljak

novi sad 4.11.1997

 

 

 

2189/1464

 

6149  dok ljuštim grejpfrut koji je donela tanja nikolić

ona naglas čita vajningera. moralni način i ples

 

6150  i danas meka trava i mirna površina kanala

 

ako severno ne pada kiša prosto ćemo

otići na jug gde pada rekao je nomad

1799. hodanje

na razmeđi dana i noći sam završavam hodanje

kad se zaređaju dani većeg intenziteta sa prepuno reči

koje potvrđuju i grade u takvim danima sam potpuno iscrpljen u

stanju ljubavi. humusa. hodam i bludim. samo sam duh. već nekoliko

dana lete ptice. slepoočnice. dan kad na vetru podrhtava ružin

pupoljak. sivi se sivi sivi žuto preostalo lišće

novi sad 5.11.1997

 

 

 

2190/1463

 

6151  hodati deset godina svaki dan

ne znam kako je hodati deset godina svaki dan

ja sam do sada hodao šest. još na putu

od ja hoću ka neka bude

(iz rečnika hodanja)

 

6152  topli vetar u sivosvetlom danu

 

danas

1800. hodanje

mi kaže tanja medić da čitanje

jednog dela ruže lutanja traje pet šest

sati koliko i jedno moje hodanje. sve ono što

zapišem za tristotinak godišnjih hodanja može

se pročitati za vreme jednog od njih. tako se iza

svake reči u ovim knjigama nalazi tristo puta

veća energija. sivi se sivi sivi žuto preostalo

lišće. jedna godina za jedno hodanje

novi sad 6.11.1997

 

 

 

2191/1462

 

6153  na uskoj stazi u fruškoj gori tanja medić i ja sednemo na složena

posečena drva i pijemo vino na njenom devedesetom kilometru hodanja

polako pada mrak. još je lišća na drveću. ostatak vina tanja sipa zemlji

 

6154  svuda oko nas se zeleno pretvara u žuto i žuti se i u sumraku

 

6155  još tri kilometra do kraja. na tridesetom sam se rastao sa tanjom. ishodala je

sto pet kilometara za ružu. butine su mi ugrejane od napora. telo spokojno u umoru

strpljenjem i spokojem ću hodati do kraja. napuklim glasom izgovaram ove reči

 

pili smo vina jeli jabuke

1801. hodanje

hodali smo po fruškoj gori. šumskim stazama

pune su lišća. svetložutim krošnjama zasvođeno

nebo. posle trideset tri kilometra na sto metara pred

stanom, sam seo na klupu zapalio cigaru. izdišem-pišem

desnu nogu sam prebacio preko leve da bih oslobodio

napon u tetivi. ističem. jedna godina za jedno

hodanje. volim hrabre i nežne ljude

novi sad 7.11.1997

 

 

 

2192/1461

 

6156  izlazim iz zrenjanina srce viče žedna je tebe duša moja za tobom čezne telo moje

 

6157  u blizini sam mosta na tisi. prošlo je pet. potpuni mrak

pada kiša. čujem je po jakni. čavrlja. natapa ružu. biljke hodaju

 

6158  pognute glave zbog kiše sa toplim grudima i tihim zanosom prelazim

most. mislim na helderlina i njegovog hiperiona. himne bogovima i bolovima

 

6159  samo sam nevinost u kišnjenju

 

6160  sam sam ja nisam sam

 

na kraju knjige

1802. hodanje

pada kiša na poslednjoj stranici

mokra odeća se lepi za kožu. malo mi je

hladno. mrak je. farovi. pada. lepo pada kako

sam srećan. ističe šesta godina ruže. knjiga ističe

baš tu. svedočim vetar nosi kišu po putu. svedočim

toplota i nežnost postoje. niče pupoljak u srcu. vazduh

miriše na ribu. sam a znam ti si sa mnom. čujem

guske u letu. volim hrabre i nežne ljude. tu dok

kisnem ističe poslednja stranica knjige

nestaju koraci po vlažnom putu

na putu zrenjanin - novi sad 8.11.1997

 

 

kraj

šeste knjige

ruže lutanja

 

 

objavljivanje ove knjige i realizaciju ruže lutanja u šestoj godini su omogućili

 

vojislav dudić. anja čović. aleksandar tišma. ista mandić. gaga udovičić. saša

vidaković. saša eremić. bane krstić. familija varadi. vera varadi. nenad baturan

dušan kirćanski. vesna milović. tanja nikolić. zoran kolundžija. branislav

grubački. dragan sakan. dragana erdevički. minja janković

 

 

i

 

 

izlazim iz zrenjanina srce viče žedna 

je tebe duša moja za tobom čezne telo moje

 

 

samo sam nevinost u kišnjenju

 

 

sam a znam ti si sa mnom

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

sve više

uživam

u

tebi

jer

ti

si

ružo

lutanja

stvorena

za

svačije

uživanje

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

uživanje

je

čedo

velikog

truda

podviga

i

napora

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

uzbuđen

sam tobom

širim nozdrve

i njištim

volim

te

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

dirljivo

je

sve

 

još

dirljiviji

svako

 

 

i

 

 

ružo lutanja

ti i ja smo večno i

večni nomadi pesme

života u umetnosti

života pesme

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ti si

isceljujuća ruža

i nadahnjujuće

lutanje svakome

kome je stalo

do sebe

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

gola

go

 

to

smo

ti

i

ja

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

pola kilograma hladnog grožđa i crni hleb

18. oktobar 2025.

27712. dan mog života

 

 

2168/1485

 

6080  hladan vazduh. prvi put jakna. iskrzana stara. i rukavice već pocepane

 

6081  ovce se skupile u gomilu ne pasu. magarac je sa njima

tridesetak metara dalje čobanin na hladnom vetru spava. zabo je

čobanski štap miran je dva crna psa pulija čuvaju njega i njegovo stado

 

6082  hodam prugom prava je ko strela

 

6083  iako je voz bio već dovoljno blizu instinkt me je

opomenuo da se na vreme okrenem primetim ga i sklonim se

 

6084  pet-šest kilometara dalje pozajmljujem upaljač drugom čobaninu da zapali

cigaru. istom onom koji me je juče po kiši i dva-tri kilometra dalje od današnjeg mesta

pitao koliko je sati. pola tri rekao sam mu juče. pola četiri rekao sam mu danas

 

ko po nebu

1783. hodanje

počinju hladni dani. miriše

hladnoća. nozdrve njuše daljinu. celo

telo se pretvara u uši očekujući promenu

dolazak hladnih vetrova i snega uvek nešto

govori da i negde drugde svet postoji. sunce

koje je na kraju dana sinulo samo je potvrdilo

hladnoću. kišnjenja će još biti. dolazi

vreme za zimske ruže

novi sad 15.10.1997

 

 

 

2169/1484

 

6085  od rane zore je granulo sunce. i ceo dan je sijalo. u 16:10 sunca više nema

 

6086  umor me smanjuje. uranjam u zemlju. ramena i ruke mi se slivaju niz kičmu i bedra

kroz butine do stopala. unosim toplotu i sunčevu svetlost u korenje jedne prastare prve

hodačke ruže. kad bejaše samo lepota. samo ruža lepote. ruža večne sadašnjosti

 

6087  prelazim most zagledao sam se u vodu i nekoliko

pecaroša na obali. primetim: počeo sam da pevam

 

6088  u susret mi dolazi čovek bez obe ruke do lakata. dok se mimoilazimo

na uskoj stazi ponizno povije ramena i skloni se u stranu. put srca

 

dok se mimoilazimo

1784. hodanje

pevao sam. otiče život. uliva se. bez brige

uliva se. bez straha uliva se. dolazi vreme

za zimske ruže. pada blagi sumrak

čovek ulazi u grad i peva uliva se

novi sad 16.10.1997

 

 

 

2170/1483

 

6089  pisanje je označavanje dakle poništavanje stari najstariji muški

zanat na svetu kaže mi pred polazak na hodanje slobodan tišma

 

6090  sunce zađe. brrr stežem se. sunce izađe milina

opuštam se. tako dišem tako mi telo pulsira

 

6091  al sad: nema sunca

 

6092  drugi obraz je najveća snaga kaže mi dragan pavlović

 

ritmovi

1785. hodanje

pola kilograma grožđa u ruci

u stanu hleb. biće to večera - završen

dan. ruža i grožđe. u nosu hladnoća. kamenčići

u patici. mračnom uskom stazom kroz dvorište

mačka beži u šipražje. pola kilograma grožđa u

ruci večera. ruža u srcu. život je san. pada blagi

sumrak čovek ulazi u grad i peva uliva se

pola kilograma hladnog grožđa

i crni hleb

novi sad 17.10.1997

 

 

 

2171/1482

 

6093  da ja sam dobra kaže mi tatjana medić na ulasku u mošorin

 

tanja medić

1786. hodanje

šajkaš. mošorin. vilovo. šajkaš

25 kilometara po lepom danu sa

tatjanom medić. oko i po titelskom bregu

breg je nastao vetrom koji je naneo prašinu iz

daljine. pojeli smo po jabuku sedeći nasred zaravni

uskoro sa naše desne strane smo ugledali samo

zemlju i nebo. ona crna i ono plavo. savršenstvo

ništa više i ništa manje samo dve stvari. žena i

muškarac. ona crna i ono plavo. okrepila me je

ta elementarnost. na kraju od vilova nošeni

predvečerjem stigli smo po mraku u šajkaš

pola kilograma hladnog grožđa i crni

hleb. samo meko i nežno

kroz surduk života

novi sad 18.10.1997

 

 

 

2173/1480

 

6094  bez ikakvih senzacija samo toplo sunce i hodanje

 

6095  sve: srcem

 

6096  tri simbola u ruži lutanja su:

 

ruža

put

lutanje

 

ruža je žena

put je bog

lutanje je umetnost

 

po pesku

1787. hodanje

ovih dana čitam pesnike da

bi mi reči drugih ušle u krv. tako

 (moje) telo ima značenje tajne kaže

jedan od njih. pesma je pevanje u ovom

svetu o onom svetu. drugom. onaj svet u

ovom svetu živi u nevažnom. odbačenom

neprimećenom. beznačajnom. hodam

bilo gde. samo meko i nežno kroz

surduk života. bilo gde bilo

kad bilo ko vrt to je to

novi sad 20.10.1997

 

 

 

2174/1479

 

6097  čitam novinski dodatak posvećen današnjem otvaranju sajma knjiga. ređaju se reči

kao: trans. hiper. post. meta. simulakrum. virtuelno. treš. kemp. auto. porno. žanr. koncept

retro. multi. net. narcizam. profet. sajber. multi. urbano. tekstualno. kontekstualno

intertekstualno. metatekstualno. osamdesete. devedesete. kada sam završio sa čitanjem

digao sam pogled i ugledao put koji se zalelujao pre nego što je nestao iza šljivika

 

6098  nastavljam dalje kroz visoki korov suve čičkove osušenu metliku

 

6099  danas sam hodao za trinaestogodišnjeg dečaka koga je sinoć u centru beograda

nogama ubila grupa mladih nasilnika polomivši mu vrat. ubili ga jer je druge boje kože

 

hodanje za dušana jovanovića

1788. hodanje

bio sam tužan prolazeći kroz grad. tako drugačiji i

tako sam. onda sam se otrovao čitanjem. ali sada na

kraju dok osećam butine prepone i blago treperenje

stomačnih mišića osećam se lepo. upravo je prošla

pored mene lepa žena. ponovo sam u gradu. smog

izmaglica. gradski splin. upravo tu ponovo počinje

da me hvata tuga. bilo gde bilo kad bilo ko

vrt to je to. tu idemo dalje

novi sad 21.10.1997

 

 

 

2175/1478

 

6100  juče je sahranjen dečak dušan jovanović

 

6101  u sumraku kod batajnice osetim: svež vazduh hladan vetar milinu i slast

 

6102  mrak me uhvatio na putu pa se vraćam ka centru batajnice da

uhvatim autobus za novi sad. u džepu mi je knjiga: srce u hrišćanskoj i

indijskoj mistici i knjiga razgovora sa tarkovskim. uživaću u njima

 

6103  i juče i danas sam mislio na knjigu koju bih voleo da napišem o lisabonu i koja bi

počinjala: zovem se miroslav mandić. upravo sam sleteo u lisabon. biću u njemu 36 dana

 

ližboa

1789. hodanje

i tužan sam i radostan

pun snage i umoran. hladno je

ali sam raskopčao jaknu. ponižen i

slobodan. gubitnik i bezbrižnik. dunav

teče vetar mi nosi kosu. na tamnom nebu

tek po koja zvezda. oblačna je noć

hladne su mi šake. tu idemo dalje

stopala od hodanja ugrejana

novi sad 22.10.1997

 

 

 

2176/1477

 

6104  tmurno. sivo. lep dan da ugrejem srce

 

6105  polako tone pada ka zemlji predvečerje. i moje današnje

hodanje kao kamen kroz vodu tone ka kraju. svakim trenutkom biće

sve tamnije sve više mrak. sve dok se sve ne pretvori u noć

 

plavo srce

1790. hodanje

hodao sam obroncima fruške

gore sa tanjom nikolić iz aranđelovca

oh šta smo sve pričali. u vinogradima je

ponegde još preostao neki grozd. na jednom

drvetu je bilo još šljiva. i onda na kraju ta punoća

predvečerja. svet između. smiraj. kad se odškrinu

vrata cvetanja ka drugim svetovima. stopala

od hodanja ugrejana. srce crveno žuto

plavoljubičasto zeleno plavo

novi sad 23.10.1997

 

 

 

2177/1476

 

6106  sivlji tmurniji hladniji. u hladnom stanu sam

se već smrzao grebe me grlo. prvi put pletena kapa na glavi

 

6107  kroz suze od vetra kristalno titra pesoin tekst pred mojim očima

 

6108  na obali tri pecaroša a pored njih bele guske

 

6109  hodam mokrim peskom ponegde blatnjavim od velikih kamionskih guma

utovarivač ubacuje šljunak u kipere. treba li prevoz zemljak pita me jedan mladić

 

6110  čitam pesou. srećan srećan

 

pesoa. ližboa. amalija rodrigež

1791. hodanje

vraćam se prolazim pored almaške crkve. uživao

čitajući pesou. mislio o hodanju lisabonom. ali ja nemam

novaca skoro ni da jedem. preko požutelog lišća oraha pored

tornja nikolajevske crkve izišlo je bledozeleno sunce. nad ulicom

zlatne grede su se nadvile dve široke krošnje kestena. nadvile

dovoljno za sreću. kako pesoa lepo piše o ruži i cveću. a ja

jednu plavu ružu nevidljivu u trajanju ružu od koraka i godišnjih

doba jednu takvu ružu lutanja eto hodam. srce crveno žuto

plavoljubičasto zeleno plavo. ruža kontinent

plava ruža bliska nebu i morima

novi sad 24.10.1997

 

 

 

2178/1475

 

6111  sunčano ali i hladnije. na nogama sam ali ne baš i zdrav. noćas sam

se borio da se ne razbolim. subota je. da li će mi nedelja biti dovoljna za oporavak

 

6112  dimnjak toplane

 

6113  moj pogled je bistar poput suncokreta. navikao sam da hodam drumovima gledajući

pri tom i levo i desno, i da se katkad osvrnem unazad... a ono što vidim svakoga časa to još

nikada ranije video nisa, i savršeno sam toga svestan... čitam fernanda pesou

 

hodanje ka bolesti

1792. hodanje

ovaj tekst za subotu nisam napisao u

subotu. pišem ga dva dana kasnije ali više

ničega ne mogu da se setim. ono što je prošlo

prošlo je. bila je to subota u kojoj sam bio bolestan

danas je ponedeljak i danas sam bolestan. ali ovo

je priča o suboti koju pišem u ponedeljak. to retko

radim inače ne bih mogao ništa napisati. ruža

kontinent plava ruža bliska nebu i morima

o suboti pisano u ponedeljak

novi sad 25.10.1997

 

 

i

 

 

unosim toplotu i sunčevu svetlost u korenje jedne prastare prve hodačke

ruže. kad bejaše samo lepota. samo ruža lepote. ruža večne sadašnjosti

 

 

sve: srcem

 

 

tri simbola u ruži lutanja su:

 

ruža

put

lutanje

 

ruža je žena

put je bog

lutanje je umetnost

 

 

hodanje za dušana jovanovića... juče je sahranjen dečak dušan jovanović

 

 

ruža kontinent plava ruža bliska nebu i morima

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

da bili smo 

baš to ti i ja

baldisani na

kraju dana

uz

slatko

grožđe

i

crni

hleb

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

da bili smo 

baš to ti i ja

zemlja i nebo

savršenstvo

muškarca

i

žene

 

 

i

 

 

ružo lutanja

evropa je nestajala

zatvarajući se pred

tobom i preda mnom

ali je vaskrsavala

na titelskom

bregu

u

panonskoj

ravnici

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

 

ruža

je

žena

 

put

je

bog

 

lutanje

je

umetnost

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

tek sada

svako

tvoje

i

moje

ondašnje

sada

živi

u

tvom

i

mom

budućem

sada

 

 

i

 

 

ružo

lutanja i

tebi i meni je

zauvek živeti za

dečaka dušana

jovanovića

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

upravo sam

sleteo u lisabon

biću u njemu

36 dana

je

početak

moje

nikad

napisane

knjige

koju

će

drugi

pisati

neprestano

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

čitam pesnike i mistike noću pre nego zaspim

17. oktobar 2025.

27711. dan mog života

 

 

2156/1497

 

6034  noćašnja kiša je izbistrila i rashladila dan. po prohladnim

ulicama već punim opalog lišća pada sunčeva svetlost i duva vetar

 

6035  dan se zasvetlio od beline oblaka 

 

6036  juče sam čuo za mladog čoveka koji čita knjigu ruža lutanja samo u hodanju 

 

6037  ovu pesmu o vetru pišem izgovarajući reči u njegovom ritmu 

 

6038  ponovo sam u gradu još ne pada vetar i dalje

duva na nebu još traje igra svetloplavih i tamnih oblaka

 

pod teškim nebom

1773. hodanje

na kraju dana se razvedrilo. stao je

i vetar. nije padalo. odložilo se. mirno je

istuširan ugrejan toplom vodom kroz otvorena

vrata terase gledam u sunce koje se probija kroz

visoki jablan. sunce jenjava može se otvorenih očiju

gledati u njega. jablan se njiše i povremeno ga zakriljuje

kao da maše njegovom odlasku. mirno sam tekao kao

voda dunava. mašem i ja sa dna stranice sutra

ćemo na drugoj početi sa vrha 

novi sad 3.10.1997

 

 

 

2157/1496

 

6039  rano je jutro. hodajući preko mosta hodam ka suncu. nebo je plavo skoro bez

oblaka. za pet-šest sati sunce će biti posred neba iznad glava ljudi drveća i zgrada

 

6040  na proplancima iznad petrovaradina ubrao sam jedan grozd sladak i hladan

 

6041  na putu posutom parčićima crepa mislim na siromašne gladne bedne

ponižene. bez saosećanja sa njima život mi ne bi vredeo ništa. tako sam

mislio i ugledao velikog puža dok je sporo sporo sporo prelazio put

 

hvala bednima gladnima poniženima

1774. hodanje

hodanje je počelo sa mladim suncem i hladnim jutrom. na

kraju je dan otoplio. ušao sam u topli kafić u petrovaradinu

da uz espreso završim današnje hodanje. popio sam kafu

bila je lepljiva i gusta. okrepila me je učinilo mi se da nisam

sam. ponovo prelazim most. sunce mi je iznad temena. opet

se razvedrilo blag dan. dunav je siv a uzvodno površina

mu se svetluca i blešti. prešao sam most među uličnim

drvoredima sam. subota kraj. mašem i ja sa dna

stranice sutra ćemo na drugoj početi sa

vrha. progonjeni odbačeni slabi

sa vama sam

novi sad 4.10.1997

 

 

 

2159/1494

 

6042  na ulicama sam. sunčan dan puno ljudi. đaci su na odmoru

užinaju. na autobuskim stanicama puno ljudi vraćaju se s posla. na hodanje

obično krećem oko 11 sati. danas sam se dogovorio sa prijateljicom da krenem

u dva. u pola dva su mi javili da zbog smrtnog slučaja neće doći. osetio sam da

neću imati snage da ishodam dan. iako mi prosek dnevnog hodanja od 20 kilometara

i 603 metara omogućava da pedeset dana ne hodam i da posle toga prosek bude 20

kilometara svaki put kada ne ishodam 20 km osećam se bedno. jadno. borim se sa

sobom sve dok me ta borba ne izmori i izgori nevolju ili dok ne naslutim da je borba

uzaludna i da umesto osećanja bede i krivice treba da pronađem zadovoljstvo

koje će me oraspoložiti i povratiti snagu za sutrašnji izazov

 

6043  trg je u hladu prazan. ponovo sam na suncu pravo mesto da kažem:

 

utakmica - poraz

1775. hodanje

fudbalske utakmice se obično igraju

subotom i nedeljom. ja sam današnju sa

ponedeljkom izgubio. progonjeni odbačeni

slabi sa vama sam. ipak bezbrižno slušam

ulične svirače mladog gitaristu

i devojku flautistkinju

novi sad 6.10.1997

 

 

 

2160/1493

 

6044  ne znam kako će biti danas ali juče sam bio samo kuče koje tiho tiho cvili

 

6045  dva dečaka sede na betonskom luku mosta dok brod tegljač plovi ispod njih

 

6046  jako sunce znoj mi se sliva niz leđa gušter beži u travu

 

6047  rojevi mušica oko glave i prepuni kamioni repe

 

6048  na sredini sam dugačke blage krivine. preda mnom ona nestaje u travi

a iza mene u kukuruzu. u ravnici putevi se šire sporo teku lenjo kao velike reke

 

6049  sunce blešti sa belih površina mlade krave šarulje

 

6050  izlazim iz zrenjanina podižem glavu sa artoove knjige o van

gogu stavljam je u džep po očima mi fijukne jarosna svetlost sunca

 

nikad više

1776. hodanje

nikad više neću biti isti

jer mi je u džepu artoova

knjiga o van gogu. kad pomislim

na nju raznežim se do prskanja. nikad

više isti jer isti sam kao i njih dvojica. ipak

bezbrižno slušam ulične svirače mladog

gitaristu i devojku flautistkinju. preda

mnom je sunce duboko gusto

zlatno ulje

zrenjanin 7.10.1997

 

 

 

2161/1492

 

6051  topao dan natečena tetiva hodam slikajući

svih ovih godina slike koje je video i van gog

 

6052  van gog po artou: to je žarka istina sunca u dva sata posle podne

to je leskanje mokrog travnjaka vlati žitnoga polja koje spremno čeka. plan žita

povijenog pod vetrom a nad njim krila jedne jedine ptice postavljene poput zareza

vršak klasa na vršku klasa i sve je rečeno. da bi učinio da šiklja uskovitlana snaga

element iščupan iz samoga srca. u kome njegova sunca mora da su naposletku bila

sve što se okretalo i radosno obasjavalo. platno s toliko stuštenim nebom koje kao

da je naslikano upravo u trenutku kada se oslobađao postojanja. to je leskanje

mokroga travnjaka vlati žitnoga polja koje spremno čeka da bude isporučeno

 

6053  ozvučeni automobil najavljuje popodnevne cirkuske predstave

 

hramljući slikajući

1777. hodanje

hramljući sa grožđem u najlon kesi

što će mi biti uz hleb današnji ručak završavam

hodanje u letnjim pantalonama na kojima se još

vide tragovi morske soli. preda mnom je sunce

duboko gusto zlatno ulje. sveti tekst ikona

slikati srcem pisati stopalima

novi sad 8.10.1997

 

 

 

2162/1491

 

6054  u nemiru i strahu mislim da bih svoj život ispunio jedino da sam se odvažio na

javnu ispovest otkrivajući prevaru svoju i svoga doba... piše u pesmi zadatak časlav miloš

 

6055  kako pored dunava miriše osušena kamilica 

 

6056  spustio sam se do vode. hodam po mokrom pesku. dunav je miran

blagi talasi ljuljuškaju zrnca peska male ribice mreškaju površinu vode

 

6057  jedna starija žena leži obučena na suvom pesku i sluša vesti sa tranzistora

 

6058  ja u trenutku

 

obale grada

1778. hodanje

veliki dunav i obala grada me

podseti na vermerovu sliku pogled

na delft. na mirnoću trenutka. jednog trenutka

na periferiji vremena. preko starog mosta kome

se približavam prolaze automobili i ljudi. fruška

gora obeležava horizont. već u senci mirisi se

smiruju čekajući noć. sveti tekst ikona slikati

srcem pisati stopalima. prešao sam

most sunce je potonulo

tajnovitost pada

na grad

novi sad 9.10.1997

 

 

 

2163/1490

 

6059  dok sam izlazio iz grada tri puta su mi se obratili prolaznici

 

6060  put od meke polegle trave olakšava moj

hod. od prirode učimo mudrost i lepotu davanja

 

6061  pod mostom klize divlje patke. kišne kapi

prave krugove na vodi. nepomičnost u kretanju

 

6062  glumac hoda za pesnika

utiskujem mir u telo puta. miriše život

 

6063  nebo nad vajmarom. osvrćem se tražim anđela

u crnom kaputu. sipi kiša u tišini. umorio sam se

 

6064  srcem i telom ispunjavam prostor od vajmara do novog sada

 

nebo nad vajmarom

1779. hodanje

hodao sam ka vajmaru. kako se nežno

grad pretvorio u polje. i tek tada sam osetio kako

me prati. držeći mi ruku na ramenu šaputao mi je

nešto. kiša. mir. miriše na život. moje drugo hodanje

čitavo nebo se uliva u mene. u ružu. od mene do tebe

miroslave. hodam za miroslava mandića. darujem

ono što jesam ne ono što imam. prešao sam

most sunce je potonulo tajnovitost

pada na grad. miriše život

erfurt 10.10.1997

 

 

 

2164/1489

 

6065  juče je umesto mene u nemačkoj hodao i pisao glumac slobodan beštić

 

6066  noćas je pala kiša temperatura je pala novo lišće je palo. tek

pri kraju dana se ponovo javilo sunce. danima sam sam. čitam pesnike i

mistike noću pre nego zaspim. mislim o umiranju. o dva sveta. o onom u

kome sam i o onom u kome ću jednom biti. sada se život podrazumeva i sve

što jeste se podrazumeva a jednom ništa od toga neće biti. a biće. mislim o ruži

 

6067  sinoć sam saznao za d. l. andrejeva pesnika mističara koji je stvorio učenje

o ruži sveta učenje o sjedinjenju svih svetskih religija i o njegovoj knjizi pod istim

naslovom ruža sveta koju je napisao 1958 posle izlaska iz tamnice. mislim o ruži

lutanja. o lutanju. pokušavam da se setim misli i osećanja koje sam imao

kada sam prvi put osetio ideju lutanja. bila su to osećanja

slobode vetra plesa i pevanja u širokom luku

 

lutanje čednost

1780. hodanje

vazduh je hladan i oštar nemoguće

ga je kupiti potkupiti. mislim o lutanju. vidim

sliku u kojoj se prepliću plavo u nebu sa plavim

okeana. njihovo prožimanje je lutanje. plava ruža

miriše život. lutanje od ja hoću ka neka bude

novi sad 11.10.1997

 

 

 

2166/1487

 

6068  noćas sam u snu vikao ko sam ja ko sam ja. hoću napolje hoću napolje

 

6069  sve je mokro od jučerašnjih jakih kiša. zahladilo je. na

kanalu nema nijednog pecaroša. veliki tamni oblak zakrilio sunce

a svetlost njegovih kosih zraka kao lepeza pada nad fruškom gorom

 

6070  na vetru kroz visoku travu pod stablima oraha pored vinove loze

kukuruzišta poljskim travnatim putem idem izbegavajući bare i blato na njemu

 

6071 ptice se čuju nisko u letu

 

6072  tamnoplavi modri crni beli crvenkasti tirkiz oblaci i neprestano koraci koraci koraci

 

6073  u pola šest je blesnulo sunce. njegova svetlost po jablanima

travi beloj zgradi nebu na istoku crvenim ciglama vlažnom vazduhu

njegova svetlost je boje lišća na orasima. njegova svetlost je njegova svetlost

 

prilika pralika

1781. hodanje

i danas sam iskoristio priliku

da budem čovek u pejzažu. božija lutalica

prozračen hladnim vetrom. prilika da budem

ruža energije. ruža u pokretu. lutanje od ja hoću

ka neka bude. prilika da ružom koraka nazovem

ružu da ružom puteva postanem ruža

novi sad 13.10.1997

 

 

 

2167/1486

 

6074  pada kiša poneo sam kišobran. prvi put za ovih šest godina hodam sa kišobranom

ipak on štiti. manje ću biti mokar. zauzima mi jednu ruku ali šta ću kad pada kiša

 

6075  kiša je a i hladno je. pod kišobranom mogu čitati knjigu i po kiši

 

6076  kiša neprestano pada kišobran me štiti ali od kolena sam mokar kao voda

 

6077  ugrejali su me vrapci koji su odlepršali i ponovo

se vratili (pošto sam prošao) na mokre stabljike kukuruza

 

6078  još jedna najdublja bara na putu koju moram pregaziti hodajući na petama

 

6079  prvi put ne hodam pod oblacima nego pod kišobranom

 

pada kiša poneo sam kišobran

1782. hodanje

kisnem i na kraju. kisnuo sam sve vreme. bilo

mi je hladno ali sam se šalio sa sobom i tako grejao

održavao raspoloženje. ne pitajući se o smislu kišnjenja

jer da ga nema ne bi kišnjenja ni bilo. začudo tetiva me

nije bolela a za hladnoću ćemo još videti: ugrej se anđele

prilika da ružom koraka nazovem ružu da ružom

puteva postanem ruža. kišnjenja će još biti

novi sad 14.10.1997

 

 

i

 

 

ovu pesmu o vetru pišem

izgovarajući reči u njegovom ritmu 

 

 

mislim na siromašne gladne bedne ponižene. bez

saosećanja sa njima život mi ne bi vredeo ništa

 

 

nikad više neću biti isti jer mi je u džepu artoova knjiga o van gogu. kad pomislim

na nju raznežim se do prskanja. nikad više isti jer isti sam kao i njih dvojica

 

 

ja u trenutku

 

 

sveti tekst. ikona. slikati srcem pisati stopalima

 

 

danima sam sam. čitam pesnike i mistike noću pre nego zaspim 

 

 

i

 

 

ružo lutanja

napori i lutanje

sun nam pomogli

u svesaosećanju

pogotovo sa svima

odbačenima. meni

najvoljenijima 

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

milionima koraka ruže

16. oktobar 2025.

27710. dan mog života

 

 

2145/1508

 

5991  novosadskim ulicama jesen je boli me zub

 

5992  intenzitet i neprestanost lepote kroz koju sam prolazio u subotnjem

noćnom hodanju je zamenjena ovim današnjim ponedeljnikovim bolom i svakidašnjicom

novosadskih ulica. ljudi ulaze u automobile zalupe vrata pale motore i kreću

 

5993  zidarske skele. zarđala armatura. gomila crvenih cigala. prašnjavi

godinama parkirani automobil. čovek sa kačketom na biciklu uvlači zadnji dim cigare

 

5994  majka pretrčava ulicu držeći dečaka za ruku

deca u školskom dvorištu na velikom odmoru

 

zgrade bulevar

1763. hodanje

ispražnjen. mislio sam na slobodana

beštića sa kojim sam se lepo družio i hodao

cetinjem. pričao mi je o lutajućem jevrejinu. skrivenom

pravednom dobrostivom čoveku koji luta svetom i skuplja

dobra dela ljudska i predaje ih srcu sveta. pričao mi o velikom

igraču nježinskom koji je hodao po selima švajcarske i svakom

čoveku kojeg bi sreo pričao da je bog ljubav i da ga treba

voleti kao i život. zadnji dim cigare ispražnjenost mi je

mera. umetnost je tako živa. kako bol zuba

podnose životinje

novi sad 22.9.1997

 

 

 

2146/1507

 

5995  pred očima su ostala jedino još polja kukuruza

ljuske su mu požutele osušio se čeka na branje

 

5996  slično zlatnim poljima žita sada se žute polja kukuruza i spajaju sa

svetloplavim nebom. žutoj plavoj jedva vidljiv pridružuje se čuruški toranj crkve

 

5997  zevam sunce mi ulazi u usta

 

5998  bol zuba me troši grči lice ne mogu da se prepustim

gubim snagu suši mi usne odvlači mi pažnju od okruženja

 

5999  al je pripržilo mamu mu jebem rekao je malopre jedan šofer

 

posle polja pored zidova

1764. hodanje

prohladno veče. zub me ne boli. veseliji

sam. odmorniji. skloniji. skloniji sutrašnjem danu

danas je bilo vrelo rekao je i šofer. lepa je ruža

nevidljiva tim vidljivija. ona je ono baš što si ti

zamisliš li je sebe ćeš videti. kao i ti ruža je

disanje. kako bol zuba podnose životinje

ruža samosvesti stopala na putu

novi sad 23.9.1997

 

 

 

2147/1506

 

6000  reči mogu biti divne stvari

 

6001  prolazim pored visokog korova na kanalskoj dolmi. kanalska

voda je sva u cvetanju. preko mosta prelazi veliki kamion. sunce mi je

iznad glave a korov se njiše na vetru. da i slike mogu biti divna stvar

 

6002  miriše voda kanala a vetar mi nanese u lice

miris ugrejale trave. da i mirisi mogu biti divna stvar

 

6003  koraci mi upadaju u gustu meku travu nastavljaju po zrnastom

asfaltu i parkingu od prašine i šljunka. da i dodiri mogu biti divna stvar

 

6004  kevće pas iza mojih leđa a ispred neprestani zvuci automobila. škripa

autobusa koji se zaustavlja. zvuci kamenčića koje šutiram po betonskim

pločama. da i zvuci mogu biti divna stvar

 

6005  žvaćem hrastov list. opor i pomalo gorak ispunjava

me svojim sokom. da i ukusi mogu biti divna stvar

 

tako su mi

1765. hodanje

lutale misli na kraju hodanja

i onda su sledile zgrade. prohladno

veče. senke po ulicama. upaljeni

prozori. ruža samosvesti

stopala na putu

volim nedorečeno

novi sad 24.9.1997

 

 

 

2148/1505

 

6006  ponoć je jučerašnje hodanje sam završio pre dva sata i sada

krećem da se sretnem sa tanjom nikolić pa da zajedno hodamo kroz noć

 

6007  noć je topla i oblačna bez mesečine sve je meko gusto 

 

6008  vlage je sve više u nozdrvama

 

6009  nežno je jer sve spava 

 

6010  blizu je šest uskoro će dan. neuhvatljivo svanjiva 

 

6011  toplosivo nebo se pretvorilo u duboko duboko tamno čelično hladno plavo 

 

noćno hodanje

1766. hodanje

hodanje noću odmara. vazduh

je svežiji tišina veća. nema mnogo da

se vidi pa se i ne gleda. sve se pretvori u

nekoliko nijansi tamnoplavog. svetlijeg i tamnijeg

bez promena noć stoji. dugo stoji ništa se ne menja

nikada se ništa neće dogoditi. i onda pred jutro prvo

zahladi. zatim odnekud svanjiva. svetlost novog dana

je osetljiva. krhka. tek tu. sve se ponovo prepoznaje

dokopali smo se kopna. volim nedorečeno

posle ponoći po oblačnoj noći idem

novi sad 25.9.1997 

 

 

 

2149/1504

 

6012  potopljen milionima koraka ruže na trgu pišem o okeanu

 

6013  okean

okean je jedna od nekoliko

reči koja mi pomaže da izrazim osećanje 

celine i povezanosti svih stvari u svetu. čedo

uranjanje. krštenje dubinama i prostranstvom. kuća

bisera i izvor vetrova. u svaku vodu u koju uđem već

sam u njemu. kada hodam u mnoštvu i posmatram ga

bilo to u gradovima ili u pejzažu osećam: u okeanu sam

volim okeane letnje vrućine. okean višednevnih kiša

okean samoće. okean bezgraničnog obitavanja u

srcu. nikada nisam hodao njim. ali stalno pod

njim nebom okeanskim. okean rosa na cvetu

zemlje. vodeni putevi okeanskih struja

veliki talasi. oluje. potopljeni brodovi

mir i tišina. samo plavet sunce

i so. veliko plavo koraka

( iz rečnika hodanja )

 

na trgu

1767 hodanje

posle ponoći po

oblačnoj noći idem

ne znam šta znači

ali kažem zvezde

mi dajte

novi sad 26.9.1997 

 

 

 

2150/1503

 

6014  meni je tek ljubav prema jednom muškarcu otvorila srce i ljubav

za boga kaže mi nevena simin sa kojom izlazim iz novog sada ka

zrenjaninu dotle sam bila primitivno neslojevito biće ateista 

 

6015  kada sam bila devojčica od desetak godina pročitala sam u knjizi svoje

majke dok višnje procvetaju o tome kako se ona vraćala iz logora u nemačkoj

i kako je bez obzira na sve užase kroz koje je prošla hodala sa drugovima po

otvorenom putu i pevala. to je to. ići sredinom puta i pevati priča mi nevena 

 

sredinom puta

1768. hodanje

hodao sam 30 kilometara sa nevenom

simin. sprema se da iduće godine hodočasti na

himalajima. želela je da vidi koliko ima snage. hodali

smo i pričali. prolazili pored kanala obraslog trskom

palackama i lokvanjima. brali smo orahe. vreme se stalno

menjalo. tmurilo i razvedravalo. kao što se i put menjao

bučni putevi. dolmski put u tišini. uski pored vode. kroz

šumu. blage uzbrdice. meka zemlja. asfalt. ulice. u

zadnjim metrima u pasažu kroz koji sam prolazio

zamirisao je tamjan. ne znam šta znači ali kažem

zvezde mi dajte. svečanosti lutalice 

novi sad 27.9.1997 

 

 

 

2152/1501

 

6016  prvi dan posle leta prelazim na sunčanu stranu ulice da se ugrejem 

 

6017  izlazim iz zrenjanina gledam uokolo šta bih zapisao

i posle dvadesetak minuta primetim da sve vreme pevam

 

6018  ukus i pucanje pucadi slankamenke u ustima koju sam malopre ubrao podseti me

na detinjstvo u kome sam odlazio na čardak save droćkala koji je sa svojim drugovima

dečacima starijim od mene igrao farbla i šnapsa. dok se kartao sava droćkalo je jeo

slankamenku muljajući je po ustima sa takvom slašću da ju je oslastio i meni za ceo život

 

6019  eno sunce. moji drugari sunce i mesec jedan dođe a jedan ode kaže tibor gal 

 

slankamenka

1769. hodanje

dvaput sam silazio sa puta da bih

ubrao grožđe. napunio bih šake i usput ga

jeo neopranog. vreme je za grožđe. za mesec

 dana i njega više neće biti. noć u kojoj pišem ove

redove je tiha. tiho se opraštam od današnjeg

dana. svečanosti lutalice. sunce još

puni slašću neobrano grožđe

novi sad 29.9.1997

 

 

 

2153/1500

 

6020  sa sašom stojanovićem izlazim iz bačkog gradišta

hodamo ka bečeju. pravimo fotografiju za rad pretvoriti bol u radost

 

6021  gledam u nebo pa mi je lepo ali među ljudima ne

mogu da udahnem slobodno vazduh kaže mi saša stojanović

 

6022  ulazimo u bečej. celim putem su nam

automobili pičili pored ušiju a nebo nam pretilo kišom

 

6023  u centru bečeja počela je da pada prva jesenja kiša. mokri asfalt još miriše na leto

 

6024  kiša me podseti na onu sa kraja zime kada sam

kisnuo na ovim putevima i osećao starost kišnjenja 

 

ruža kap

1770. hodanje

trske kamioni tmurno nebo

pokupljeni orasi ribnjak seoske crkve i

kilometri kilometri. ali ono što je obeležilo

današnje hodanje to je nekoliko usamljenih

ruža koje sam video na putu ka bečeju. pogotovo

onu ispred stare ruinirane kuće na prodaju. sva u

korovu sijala je jedna ruža. dolazi zima a ruže

su još tu. sunce još puni slašću neobrano

grožđe. ruže mi dajte 

bečej 30.9.1997 

 

 

 

2154/1499

 

6025  ugodno hodanje gradom. ulice automobili svetlost prošarana lišćem koje opada

 

6026  hodam sporo dobroljubivo

 

6027  u vazduhu uznemirenost i pretnje na nekoliko

neuralgičnih mesta. izbori. policija. šetnje u prištini. šetnje u beogradu

 

6028  mrtva osećajnost (nesaosećajnost). mrtve ideje

(ideologije). živi novac (kriminalizacija). ne dozvoljavaju nicanje travki

 

6029  juče na putu između bačkog gradišta i bečeja u susret nam je

dolazio jedan mlađi čovek sa torbom na leđima obeležen beskućništvom

i lutanjem. evo ga i ovde sedi na klupi u centru novog sada

 

6030  na svakom koraku manifestacije rumenog i žutog

galerija jeseni pravo doba za ispovesti pokajanje opraštanje

 

po galeriji

1771. hodanje

ne ogrešiti se o duh. svaki greh

i hula oprostiće se ljudima a na duha

svetoga hula se neće oprostiti ljudima. iako ko

reče reč na sina čovečijeg oprostiće mu se a

koji reče na duha svetoga neće mu se oprostiti

ni na ovome svetu ni na onome. predati se

umnom srcu. čovek dete lutalica. ruže

mi dajte. jesen je s rumenilom

odlaze svi plodovi

novi sad 1.10.1997 

 

 

 

2155/1498

 

6031  već dugo dugo bez novaca. dugo dugo sa pasošem s kojim

se ne može mrdnuti. dugo dugo hodam. škrabam oko novoga sada. pod

takvim uslovima ruža evrope se odvija samo na jednom njenom malom delu

tu gde mi je prenoćište besplatno. na jednoj neuralgičnoj tački sveta

 

6032  svetao bez sunca topao dan. neuznemirena vetrom klizi površina

dunava. dunav miriše na rečno dno. mulj i pesak koji se valjaju sporije od vode

 

6033  neophodni su mi i ovakvi neobavezujući dani. ne

hodanje nego šetnje. obnavlja se telo u odsustvu napora

 

lakoća kojom sve postoji

1772. hodanje

hodao sam sporo a na keju nisam ni primetio

kako se sporost širila sve dok jednog trenutka

nisam stao bez svoje volje i spokojan seo na ivicu

dunavskog keja. i bio tu. jednostavno samo sam

bio tu. jesen je s rumenilom odlaze svi plodovi

mirno sam tekao kao voda dunava

novi sad 2.10.1997 

 

 

i

 

 

hodanje noću odmara. vazduh je svežiji tišina

veća. nema mnogo da se vidi pa se i ne gleda

 

 

potopljen milionima koraka ruže na trgu pišem o okeanu

 

 

neophodni su mi i ovakvi neobavezujući dani. ne

hodanje nego šetnje. obnavlja se telo u odsustvu napora

 

 

i

 

 

ružo lutanja

i danas dok sam

hodao dolmom od

pupinovog mosta do

pančevačkog mosta

mislio sam na tebe

i osećao sam se

ko da sam

i

danas

bio

na

ruži

lutanja

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

reči lete iz moje šake

15. oktobar 2025.

27709. dan mog života

 

 

2134/1519

 

5941  po obodima krošnji počinje da se žuti lišće topole

 

5942  iz daljine sa sveže preoranih brazdi gleda me jedan pas šarov

 

5943  u tišini na sporednom putu čuju se samo moji koraci koji broje

 

5944  prođoše pored mene sa četvoro zaprežnih kola prodavci lubenica. veseli su pevaju

 

5945  trinaest stepeni šesnaest časova dvadeset šest

minuta sunce je još visoko palim cigaru na šesnaestom kilometru

 

5946 ja sam zanosno stopalo što ljubi zemlju

 

među stablima

1754. hodanje

primičem se dunavu i kraju hodanja

miriše velika voda. (ugledao sam aleksandra

tišmu. prekidam tekst.) vratio sam se sa aleksandrom

kilometar-dva unazad sporo hodali i pričali o svemu

dvadeset i četiri kilometra. kupio sam tri jaja

gladan sam žedan sam i to je sve. ušao

sam. lepo se osećam kad samo

kažem i to je sve

novi sad 11.9.1997

 

 

 

2135/1518

 

5947  12. septembar na 12 kilometru sam seo na zatravljeni put. umorio

sam se. retko kada zastanem i sednem u pejzažu. prija mi. gledam zelenilo

visoke trave ispred mene i drveće koje se diže iznad glavnog puta. posle

zapisa ću leći. gledati u nebo. biti slika čoveka koji spava u travi

 

5948  žedan sam grožđa

 

5949  kako su mi umorne butine

 

kroz šumu i trave

1755. hodanje

današnje sunce je bilo još jače

od jučerašnjeg a vazduh topliji pa sam

se ponovo znojio. rudario po vrućini. baš

onako radnički. prenosio svetlost sunčevu od

podneva do predvečerja. činio sam nebu ono

isto što nebo čini meni. lepo se osećam

kad samo kažem i to je sve. čovek

sam put ruža lutanje

novi sad 12.9.1997

 

 

 

2136/1517

 

5950  ima i ovakvih dana. izašao sam žureći iz kuće da bih se sreo sa zoricom kovačić

zaboravio sam pedometar ali ima i ovakvih dana. no ja znam daljine i znam koliko ću

kilometara prepešačiti. umoran sam od reči koje sam govorio zorici. ali ima i takvih dana u

kojima sve iskustvo koje sam stekao hodajući pod nebom na zemlji iskazujem rečima koje

govorim drugome. gledajući ga u lice. svet je bezbrojan ali život počiva samo na našem

odnosu tvom i mom putujući ka zanosu. igrolikosti. upućujući se mi stvorenja stvoritelju da

bi putem povratka napredovali da bi stvarali. igroliki da bi igrali i bili igrani. jer ima i

takvih dana u kojima mi je gorki ukus od cigara u grlu gorak kao najlekovitiji lek

 

5951  hiljade godina su potrebne da se stvori poluga

dobrote koja će pokrenuti nove količine ljubavi

 

gradom

1756. hodanje

hodajući bleskasto na kraju

današnjeg hodanja ne šegačim se i

ne zevzečim da bih omalovažio život i

ovu subotu. ne. prelazeći ulicu gluvarim i

lelemudim ali vidim život je radost. i zato

prepuštam sebe dalje s mirom. čovek

sam put ruža lutanje. oh kako

te nežno volim ja

novi sad 13.9.1997

 

 

 

2138/1515

 

5952  prepodne je bilo oblačno i kišno popodne

sunčano i toplo. hodam sa violetom opet mnogo pričam

 

5953  telo je dobrota. osećanja se ne boje. mišljenje je hrabro. volja je ljubav

 

5954  violeta hoda iza mene meni je lice rumeno od sunca

 

5955  voljom zalivam ružu. mišljenjem obrezujem. osećanjima hranim. telom je rađam

 

između nas put

1757. hodanje

sa 25 kilometara sam ušao

u voz. putovaću kroz noć. sutra ću

biti na cetinju. nastaviti hodanje. gledam

kroz prozor u mrak ne piše mi se. među

ljudima sam ćuti mi se. u daljini poneko svetlo

na nebu retka zvezda. oh kako te nežno volim

ja. pružam kondukteru kartu čekaću jutro

voz. novi sad - cetinje 15.9.1997

 

 

 

2139/1514

 

5956  jutro je sunce se već diglo. izašao sam iz podgorice idem ka cetinju okružen

sam brdima i naravno da se ona u daljini plave. vazduh kamen voda sve se to plavi

 

5957  jedna krava brsti lišće nara ja berem plavo-ljubičaste smokve

 

5958  hodajući kotlinama i planinama osećam se kao da hodam po morskom dnu

 

5959  kako su zasijale svetloplave oči mršave oronule

starice u crnom dok je izlazila iz svoje kuće na cetinju

 

prema planinama

1758. hodanje

mediteran od ranog jutra. cetinje mirno

grad u brdu. došao sam na cetinjski bijenale

umetnici pripremaju svoje radove. nedruštven sam

uostalom ja hodam uokolo. i tamo gde nema nikog neko

je. posećujem krivine na putu i stene na kojima sam prošli

put kisnuo. ćutim. mnogo ćutim ili pričam samo sa jednom

osobom. skromnost i nežnost sa kojima živim u ruži nisu

prisutni u društvenim odnosima. to me rastužuje i čini

slabim. ali kada osetim sveži vazduh i vidim trave

kako se tanke i oštre lelujaju pored belih stena

veseo sam. pružam kondukteru kartu

čekaću jutro. kada oslabim

ojačaću

cetinje 16.9.1997

 

 

 

2140/1513

 

5960  svaki dan me dočekuje nebo. količine neba

 

5961  spuštam se serpentinama ka moru. budva na

dlanu. kroz topli vazduh se širi miris primorskog bilja

 

5962  more je ravno kao i ravnica. na horizontu je plavlje od svetlijeg neba

 

5963  bio sam petnaest minuta u moru a bio bih satima danima godinama

 

morska balerina

1759. hodanje

seo sam zapalio cigaru gledam u

more i pišem tekst za današnji dan. brbori

more ispod mene i peni. ispred je pučina a iza

leđa kamen što se diže ka nebu (pisanje mi je

prekinuo aljoša arsenjev stari prijatelj koji je slučajno

došao da sedne ovde gde sam ja već sedeo). ljudi se

vraćaju sa plaže. vraćam se na cetinje. ulazim u cetinje

taj gradić okružen brdima. nad lovćenom se nebo kao

vatra crveni. mislim na ruske hodočasnike lutalice o

kojima mi je pričao aljoša. mislim o njihovim zavetima

kada oslabim ojačaću. o nikolaju fjodorovu koji je

50 godina jeo samo hleb i čaj... zavet kad

mirno spavaju nezaštićeni

cetinje 17.9.1997

 

 

 

2141/1512

 

5964  u trenucima kad nema saobraćaja na putu uvek mi se pridružuje neki leptir

 

5965  znojeći se na usponu uživam u zelenim brdima

preda mnom prelivaju se jedni u druge bujni oblici. zeleno telo

se proteže i njiše i kad skupi snagu zatalasano se diže ka nebu

 

5966  savest je zakon božiji u nama rekao mi je monah

benedikt u manastiru podostrog iz koga sada odlazim

 

monah benedikt

1760. hodanje

na jedanaestom kilometru ka budvi

povezao me je električar koji radi struju u

starom manastiru podostrog. otišao sam s njim

i tu sreo mladog monaha benedikta. putovao je živeo

i radio po celom svetu pre nego što se zamonašio. malopre

sam izašao iz mora. plivao sam polako i bio dugo u mirnoj

vodi. more me je kupalo i blažilo kao i razgovor sa monahom

benediktom. lepota vode i monahovih očiju su me čuvali

ispovedao sam im se. kada mi je na rastanku monah

benedikt rekao neka te bog čuva i anđeli vode i

prate zaplakao sam. o nikolaju fjodorovu koji

je 50 godina jeo samo hleb i čaj... zavet

kad mirno spavaju nezaštićeni

dobrota je neizmerna

svako to

oseća

budva 18.9.1997

 

 

 

2142/1511

 

5967  živeo je kratko a umro je davno rekao mi

je era milivojević da bi voleo da mu ove reči pišu na grobu

 

5968  hodamo slobodan beštić i ja ka lovćenu. volim što smo se jutros sreli ovde na

cetinju. mislio sam ovih dana na tebe. stalno čitam ružu lutanja jer je ona za mene velika

knjiga - majka. učiteljica života kojoj se ponekad molim i koja me kada sam suviše obuzet

dnevnim poslom podigne a kada sam suviše u nebu vrati zemlji priča mi slobodan

 

5969  sunce polako zapada strmina nas nosi vraćamo

se. život je stanje uma zapiši kaže mi slobodan

 

slobodan beštić

1761. hodanje

hodao sam sa slobodanom beštićem ka

lovćenu. nizali smo zajednički svoje korake u

nisku bisera. sunčanu brojanicu. zelenilo lišća na

drveću počinje da se šara, prelama u žuto-crveno

podrhtavaju boje u krošnjama. uspon nije bio težak jer

je vazduh bio svež a sunce prozračno. tek u povratku se

sve ugrejalo i sunce otežalo. prvi put sam razgovarao sa

slobodanom a pričali smo nežno jer bili smo zajedno

u prirodi na putu za trpezom života. jeli hranu

prijateljstva. dobrota je neizmerna svako to

oseća. da li ću se odmoriti do ponoći

cetinje 19.9.1997

 

 

 

2143/1510

 

5970  pola jedan noću krećem iz podgorice do cetinja

trideset i tri kilometra preda mnom. hodaću kroz noć svitanje i dan

 

5971  na svakih sedam-osam koraka bacim papirić sa jednom rečju iz teksta

orfej bele hamvaša. ove noći će biti posejano orfejsko učenje na ovom putu

 

5972  padaju reči na put

 

5973  jedan i petnaest. počinje prvi uspon. posle jučerašnjih 22

kilometra nisam spavao. već sada osećam zamor. da li ću izdržati

 

5974  tišina. cvrčci. mesečina. put. zvezde. ja. bajka

 

5975  bajka je živa

 

5976  lepota noći je neopisiva i zato te samo zovem da uđeš u nju

 

5977  dva sata i petnaest minuta upravo je pala jedna zvezda

 

5978  noć čuva kao majka

 

5979  i planine spavaju

 

5980  o ružo u noći milost lepote hrani nas

 

5981  dvadeset do pet na pola sam puta. na mesečini put se beli

 

5982  još je noć ali nebo je svetlije. neuhvatljiva razlika

 

5983  primetim: lice mi je ozareno. to je ta priča o zanosu. zanosna priča o životu

 

5984  pred svitanje zamirisala je majčina dušica

 

5985  reči lete iz moje šake

 

5986  dvadeseti kilometar

 

5987  okrenem se vidim reči leže na putu kao mrvice hleba zalutalim ili izgladnelim pticama

 

5988  sedam i dvadeset. sunce mi sija iza leđa hladno je nestala je čarolija noći

 

5989  pola devet na cetinju sam. stao sam i zapalio cigaru okrenuo se i

gledam pređeni put planine i skadarsko jezero koje se kupa u sunčanoj magli

 

5990  dogovorio sam se sa princem nikolom petrovićem da mi se pridruži. da li će princ doći

 

hodanje princa i pesnika - orfejsko

1762. hodanje

princ nije došao. sačekali su me mladen lompar i slobodan beštić

i mesec koji je bledeo u danu. kako je bilo lepo. meka duboka noć

kako mali korak uspe da prođe takvu daljinu. nosila me je lepota

da li ću se odmoriti do ponoći. umetnost je tako živa

cetinje 20.9.1997

 

 

i

 

 

ja sam zanosno

stopalo što ljubi zemlju

 

 

lepo se osećam kad samo kažem i to je sve

 

 

hiljade godina su potrebne da se stvori poluga

dobrote koja će pokrenuti nove količine ljubavi

 

 

kada oslabim ojačaću

 

 

na svakih sedam-osam koraka bacim papirić sa jednom rečju iz teksta

orfej bele hamvaša. ove noći će biti posejano orfejsko učenje na ovom putu

 

 

padaju reči na put

 

 

noć čuva kao majka

 

 

pred svitanje zamirisala je majčina dušica

 

 

okrenem se vidim reči leže na putu kao mrvice hleba zalutalim ili izgladnelim pticama

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

hodali smo i

lutali iz zaveta

dobroti i to

je sve

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

ruža lutanja je vapaj za srodnom dušom

14. oktobar 2025.

27708. dan mog života

 

 

2120/1533

 

5903  volim ovaj drvored u titelu

 

5904  prija mi hladovina parka u perlezu

 

5905  farkaždin crkva široke ulice u kojima se oseća snaga banata

 

5906  kovačica gugutke spava selo u popodnevnoj toploti

 

5907  na električnim žicama pored puta na kome nema vozila stoje dve gugutke. to to

 

5908  guske pasu travu a stare žene ispred svojih kuća sede na klupama u jarkovcu

 

5909  u zrenjaninu sam predvečerje je oseća se toplota iz asfalta i kuća

 

padaju mi na lice snopovi sunčeve svetlosti

1742. hodanje

ruža lutanja je vapaj za srodnom dušom. dušom koja se otisnula koja

se ne boji dušom koja rađa dobrotu. ostajem sam kao što su i sva polja ostala

sama. oaza je božiji dar. još odjekuje u meni krik sa puta o gde si srodna dušo

zrenjanin 28.8.1997

 

 

 

2121/1532

 

5910  još sam na ulicama grada prilika da se sklonim

od iznenadnog pljuska. stojim zaštićen i gledam

 

5911  kiša nošena jakim vetrom. igraju se kiša i vetar

odmeravaju svoju snagu. vazduh je postao svež otvara oči

 

vitezi lutalice

1743. hodanje

današnja kiša i vetar su spustili

temperaturu. tako se u naletima priprema

 jesen nema više leta. što je bilo bilo je. hodanje

završavam gledajući sa mosta niske oblake prepune

vode kako su natkrilili obronke fruške gore. mislim na

kineske viteze lutalice koji su živeli sa osećanjem

sveprisutne saradnje. mislim na svako srce koje želi da

bude srce sveta. nema zagonetke ljubav pobeđuje

još odjekuje u meni krik sa puta o gde si

srodna dušo. jedan čamac se spušta

niz reku ploveći u noć

novi sad 29.8.1997

 

 

 

2122/1531

 

 

da li ću izdržati

1744. hodanje

vetar. jedan čamac se

spušta niz reku ploveći

u noć. sam

novi sad 30.8.1997

 

 

 

2124/1529

 

5912  1. septembar izlazim iz novog sada a desetak guštera mi prelazi

preko puta. ne znam da li sam do sada pisao o njima. podsećaju me svojom

starošću na dubinu muke koju nosim u sebi. raspetost. kako je bilo teško preći

današnjih 5.5 kilometara. jad sam bio ja. propast sam bio ja. besmisao sam

bio ja. nije imalo smisla da nastavim hodanje a još gore bi bilo da

odustanem gušteri su mi pomogli. gmizaću i ja

 

5913  osmi kilometar titra u meni snaga

 

5914  dvanaesti kilometar. na nogama sam

 

5915  šesnaesti kilometar. umoran sam ali mi se

povratila snaga. ali ali. kako se sve lako izgubi

 

5916  dvadeseti kilometar. umor me je donekle lišio

bede sa početka hodanja. ali kako će biti sutra

 

5917  dvadeset treći kilometar. za danas dosta

 

eto

1745. hodanje

uplašen od sopstvene

nemoći završio sam današnje

hodanje. a kako ću ja to dalje ne

smem ni da mislim o tome. ne

smem da mislim. ne smem da

mislim. ne smem da mislim

sam. predajem se

volji tvojoj

novi sad 1.9.1997

 

 

 

2125/1528

 

5918  ne gubite iz vida da u svakom od nas ima nepoznatih mogućnosti da u hodu

stičemo snage kaže ivo andrić. to mi je do sada uvek i pomagalo da li će i ubuduće

 

5919  dvanaesti kilometar. posmatram hodanje. zadnja noga se podiže u vazduh

kao da se čupa iz zemlje. iskorenjivanje. oranje. prevrtanje zemlje. obnavljanje

 

5920  kako bi mi pomogla knjiga koju je čovek pisao svaki

dan o svom svakodnevnom desetogodišnjem hodanju

 

5921  na ozbiljnom licu mirnom kao kamen

osunčanom suncem iz očiju mi sija blagi osmeh

 

knjiga koje nema

1746. hodanje

svaki delić tela oseća umor. u blagom

luku zaobilazim ljude sa kojima se mimoilazim

pažljivo se spuštam niz strminu koja me vodi preko

puta. pažljivo silazim sa bankina i na njih se pažljivo

penjem. nežno gledam kosače koji na ulazu u grad

kose pored puta. kada osećam celo telo osećam

celo nebo i celu zemlju. od istog smo. kretanjem

začarani ne znajući jedno za drugo. predajem

se volji tvojoj. podrhtavam

novi sad 2.9.1997

 

 

 

2126/1527

 

5922  trubi mi kamion sklanjam se u travu. eto to je moj posao

 

5923  u hladovini vazduh mi je za trenutak osvežio lice i nozdrve

 

5924  da ne osećam dobrotu i ljubav ne bih sve ovo mogao podneti

 

zagrlim vas

1747. hodanje

da me neko zagrli i

onda da dugo plačem

podrhtavam. svi krhki

hodam za vas

novi sad 3.9.1997

 

 

 

2127/1526

 

5925  hodam ulicama ka periferiji grada

 

5926  prostor preda mnom. prepodne je dan se još diže hodanje ću

završiti kad dan bude posustao. pravo mesto da zapišem geteovu

rečenicu koju sam pročitao pred polazak moj prostor to je vreme

 

5927  koren plave ruže koju gajim svaki dan je vreme u prostoru

koji pređem. plavi cvet cveta u prostoru sačinjenom od vremena u kome

svaka moja ćelija svojim rađanjem trajanjem i umiranjem hrani ružu

 

vreme se umotava

1748. hodanje

toplo veče sa svežim vetrićem

svi hodaju još letnje obučeni a osećaju

se skorašnji dani zime. vreme se umotava

samo u sebe. teče razgovor. postoji nešto

opojno u životu. cveta cvetanje duše. nešto

što izmiče. nečije neprestano prisustvo

zimski dani u letnjim večerima. svi

krhki hodam za vas. cveće

koje čeka

novi sad 4.9.1997

 

 

 

2128/1525

 

5928  zvuk dva para nogu. kao nekad konji u detinjstvu. hodamo nenad

jovanović i ja. mogao si i žeđ da spomeneš u ovom zapisu kaže nenad

 

5929  a kaži mi te ljubavne patnje da li se to oseti u ruži lutanja

pitam nenada. oseti se kako da ne. da da da. to je dobro

 

zagrljaj nenadu jovanoviću

1749. hodanje

hodali smo zajedno dolmom do kovilja. videli

malu zmiju. pričali o filmovima pisanju ispravnom

putu. o mišljenju koje je jednostavno kao planina

pa da put je tu: biti biti sa odbačenima. radostan i

nevin u raskošnom srcu sveta. pevajte vetrovi

cveće koje čeka. stupamo kroz stablo

kovilj 5.9.1997

 

 

 

2129/1524

 

5930  umrla je majka tereza sahranjena princeza dajana. služenje. volim cveće

 

5931  počinje da žuti

 

5932  baš ono što i ja značim travama

 

5933  visoko lete laste spušta se predvečerje noge

me još nose suza sam koja teče uz lice ka majci energiji

 

lice je očitovanje nevidljivog. smisao sveta zrači sa lica sveta

1750. hodanje

dan se skratio u ovom trenutku ponovo gledam sunce kako zapada za šumu pored reke

tise. iznad mene je mlad mesec. današnje slikanje plave ruže je završeno. u ruži

su ostale reči i moje telo. stupamo kroz stablo. ovo stanje tela sa kojim

zapisujem zadnju rečenicu pripada odmoru i nedelji

novi sad 6.9.1997

 

 

 

2131/1522

 

5934  prija a znači. sunce i ja. kao da kažem kamenčić i sunce

 

5935  sunce sija ja hodam. greje me. ja pišem knjigu o

tome. iza leđa mi je a u rečenici sunce mi je pred očima

 

5936  sunce je daleko a svi ga vide jasno. svi znaju za sunce. sunce je tako blizu

 

sija sunce

1751. hodanje

i danas sija sunce pomislio

sam kada sam ga ugledao. kasnije

sam sporo hodao po suncu. napisao nekoliko

rečenica o njemu. mislio kako bi se umesto reči

sunce mogla reći reč dobrota a umesto reči ljubav

reč svemir. završavajući hodanje zanesen razmišljao

sam o romanu čija bi prva rečenica bila i danas sija

sunce. bio bi to roman o uzbudljivom neprestanom

sijanju sunca. kao što reka nanosi mulj i pesak sunce

nanosi svetlost i život u život. u zanosu neprestano

teče reka sunčeva. ovo stanje tela sa kojim

zapisujem zadnju rečenicu pripada odmoru i

nedelji. sunce vraćam se uskom stazom

novi sad 8.9.1997

 

 

 

2132/1521

 

5937  i danas je sunce. vidim njegovu svetlost dok obasjava gusti beli

dim koji kulja iz fabrike za hemijsku preradu đubriva na periferiji novog sada

 

šljunkovito

1752. hodanje

na zadnjem kilometru pišem

tekst na kraju dana. zaćutao sam se

danas i samo hodao. povremeno sam

želeo nešto da zapišem ali mi se nije dalo

vraćao sam se tišini. obnavljanju. samo sam

se razmenjivao. (duga pauza) opet sam zaćutao

nisam ni primetio kako sam prestao da pišem. lutao

sam gledao u travu zurio u nebo. prijalo mi je

pogotovo dunav. umornom i oznojenom dunav mi je

bio svežina. kada sam već želeo da napišem zadnju

rečenicu mimoišao sam se sa jednim leptirom

proleteo mi je pored čela zatreptao mi po

mislima. sunce vraćam se uskom stazom

zadnja rečenica pa odoh u ćutanje

novi sad 9.9.1997

 

 

 

2133/1520

 

5938  probudio sam se noćas u pola pet. ustao popio vodu

pojeo hleb sa margarinom upalio televizor i gledao kraj filma

zatim sam napravio kafu izašao s njom na terasu bilo je prohladno

od noćašnje kiše zapalio cigaru - svitanje - bilo je božanstveno

 

5939  sunce a hladan vetar. i tako družimo se klima i ja

 

5940  lepo mi je dremam u hodu. vazduh je čist i svež sklapam oči

 

iza mene kamion

1753. hodanje

njiše se bor: samo smo. iz daljine

vidim na terasi veš koji sam jutros oprao. još

pada po njemu izbledela sunčeva svetlost. crvene

se muškatle. otključavam vrata vidim sebe u staklu

lice mi je umorno. iz poštanskog sandučeta vadim

novine. ulazim u lift. pritiskam četvrti sprat

otključavam vrata stana. zadnja rečenica

pa odoh u ćutanje. ušao sam

novi sad 10.9.1997

 

 

i

 

 

mislim na svako srce koje želi da bude

srce sveta. nema zagonetke ljubav pobeđuje

 

 

kako bi mi pomogla knjiga koju je čovek pisao svaki dan o svom

svakodnevnom desetogodišnjem hodanju. knjiga koje nema

 

 

da ne osećam dobrotu i ljubav ne bih sve ovo mogao podneti

 

 

svi krhki hodam za vas

 

 

i danas sija sunce pomislio sam kada sam ga ugledao

 

 

probudio sam se noćas u pola pet. ustao popio vodu. pojeo hleb sa margarinom

upalio televizor i gledao kraj filma zatim sam napravio kafu izašao s njom na terasu

bilo je prohladno od noćašnje kiše zapalio cigaru - svitanje - bilo je božanstveno

 

 

i

 

 

ružo lutanja

bili smo sunce

knjige koje nema

knjige o čoveku koji

je deset godina svakog

dana pisao o svom

desetogodišnjem

svakodnevnom

hodanju

pa

smo

je

onda

ti

i

ja

ishodali

i

napisali

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

svaki korak početak sveta

13. oktobar 2025.

27707. dan mog života

 

 

2107/1546

 

5869  vreo sunčan dan se pretvorio u tmurno toplo predvečerje

hodam polako zrenjaninskim ulicama mek kao topli vazduh

 

dovoljno

1731. hodanje

noć je prija. hoda ljudsko biće

prelazim most. svetla i farovi automobila

osvetljavaju grad. posmatram ljude snažna su

to bića bez svesti zašto su tu. moraju izživeti svoj

život zato su rođeni. na kraju dana ipak utihne

sve. ludo posrećilo ti se. nadam se da sam

i danas ostavio malo pažljivosti u svetu

zrenjanin 15.8.1997

 

 

 

2108/1545

 

5870  kao da se priroda u ovoj omorini priprema za skorašnje jesenje hladnoće

 

5871  da ne pevam nevino u svetu ne bi nevinosti ni bilo

da nema nevinosti u svetu ne bi je bilo ni u mojim rečima

 

5872  po širokoj pustari trava se žuti. miriše toplota iz nje

 

5873  vetar sa polja ponese i zakovitla prašinu ka nebu

 

5874  kako se zažuti zaplavi zabeli poneki cvet u travi

 

hraneći život

1732. hodanje

omorina. izmaglica od vlage na

horizontu. negde u visini se priprema

kiša. subotom se sve i putevi ulenji i opusti

cedi se život iz mene. sve je u kruženju. ne

postoje tako lepe reči da iskažu koliko je svet

lep. nadam se da sam i danas ostavio malo

pažljivosti u svetu. put odlazi to sam ja

novi sad 16.8.1997

 

 

 

2110/1543

 

5875  tražim izgubljene tragove. nedefinisane. one koji me čekaju. ne

bih mogao ni korak napraviti da ne verujem da svaki korak već svoj trag zna

 

5876  nek ti bude svak pri ruci i bog kaže mi malopre jedan čovek 

 

5877  kao i mnogih dana i danas sam na putu. idem

samo da uberem koju šljivu. (o kako su bile slatke)

 

5878  okružen sam poljima koja se šire u nedogled. sve je mnogo

uzbudljivije od prethodne rečenice o poljima koja me okružuju i šire se u

nedogled ali ja sam je napisao da bi se u njoj osetila uzbudljivost u kojoj sam

 

jeste

1733. hodanje

sve što me okružuje

jeste. to vidim i osećam. jeste

bez sumnje. jeste samo tako što

jeste. i stara guma odbačena u travi 

i folijica popijenog andola i staklići po

asfaltu i zemlji i sve što bih spomenuo tu

je i jeste. uzmemo li samo zrnce onog što

jeste i mi ćemo biti. put odlazi to sam ja

nema više ni višanja ni trešanja ni

jagoda ali će ih opet jednom biti

novi sad 18.8.1997

 

 

 

2111/1542

 

5879  sedim na obali kanala na drugoj jedna krava pase travu. ja pasem

svoje ružne misli koje su me zaustavile. ipak prija mi dok sedim na suncu. ružne

misli i osećanja od jutros su me bacile u nepodnošljivost samog sebe. pažnju mi

odvlače gušteri koji se kreću po kamenitoj obali. ribice u vodi mi prođu kroz mozak

pomislim na svoja hodanja i to me uzbudi. taj čovek koji luta slaveći lepotu

 

šetnja

1734. hodanje

samo sam šetao. imao

potrebu da vrištim od samoće

ipak sam bio dovoljno priseban da se

prepustim i u današnjoj opasnosti sačuvam

svakog trenutka okean me može potopiti

pustinja progutati. priznajem sopstvenu

gadost ne branim se. neka bude volja

božija. nema više ni višanja ni

trešanja ni jagoda ali će ih

opet jednom biti. kidam

uvele latice

ruže

novi sad 19.8.1997

 

 

 

2112/1541

 

5880  pešačkom stazom pored naftagasa. asfalt je okrunjen ispucan sa rupama

u kojima je pesak. svetluca se beli šljunak u njemu. ponekad prođe i koji mrav. asfalt

je siv i ovde senka žičane ograde je na njemu. ponegde oivičen plišanom mahovinom

ponegde sparušenom travom. prostire se kao dugi ćilim hodam po njemu. delovi sa

više katrana su tamniji pukotine u njemu su veće. kada se približim mestu na kome

se mnogo više kreću ljudi svuda zatičem đubre. sada hodam po putu ovde je

asfalt tvrđi i uglačaniji od automobilskih guma. asfalt sa sitnijim šljunkom je

kao gumena masa onaj sa krupnijim liči na kamenu podlogu

 

nije šala

1735. hodanje

sve do pred kraj iscrpljivao

me je očaj. hodao sam a sve mi se

činilo uzaludno (čini mi se da reč uzaludno

do sada nisam napisao u knjizi). sada bih mogao

da se tom osećanju podsmehnem ali dok je trajalo

bio sam nemoćan da mu se oduprem. gledao sam ali

nisam mogao da vidim dan koji me je okruživao. zagasitu

svetlost vetar po biljkama. sva sreća da mi je telo bilo

odmorno i radilo svoj posao. kidam uvele latice ruže

jer u kakvim tminama sred kakvih sve opasnosti

prolazi ono malo što nam je dato života

novi sad 20.8.1997

 

 

 

2113/1540

 

5881  prošlo je podne hodam asfaltom o kome sam juče pisao. tek sam

na petom kilometru a osmi novembar 2001 je još daleko. deset godina

tako mnogo i tako malo u obilju vremena. zrno sam u žrvnju energija

 

5882  često sam na ruži lutanja bio u krizama bez novca bez izlaza

tada mi je pomagala pomisao da će mi neko pomoći i videti svoj

interes u promociji hodanja i ruže. ta nada mi je davala snagu

podizala me je. osvežavala. sada više ne pomišljam na to

trudim se da izdržim. to i ništa više

 

5883  čujem kako dišem 

 

5884  uskoro ću preći most na kanalu svratiti da

kupim paradajz i kutiju cigara i to bi za danas bilo sve

 

svaki korak početak sveta

1736. hodanje

hodanje je prošlo brzo i lako. setio sam se pesme

časlava miloša o trenutku u kome jedna žena u vinogradu

bere grozd ili tako nešto i visokih talasa atlantskog okeana u magli

dok sam stajao na visećem mostu u mestu koje se zove kraj sveta u

južnoj engleskoj. umor u butinama je svedočio o svim grozdovima i

talasima. jer u kakvim tminama sred kakvih sve opasnosti prolazi

ono malo što nam je dato života. na kraju sam nogu povukao

po zemlji i gledao kako vetar odnosi prašinu

novi sad 21.8.1997

 

 

 

2114/1539

 

5885  toplo je ali iz zemlje i vazduha izbija promena

dolazi zima. snage kruženja idu nadole i unutra

 

5886  članak u novinama me podseti da živim u državi čije su granice zatvorene i spolja

i iznutra. nije me to onespokojilo kao nekad nego me podsetilo na svu lepotu koju mogu

da vidim svaki dan ovde. bilo gde. zelenilo lišća poprima srebrnastu boju i to je sve

 

5887  boje dobijaju na bogatstvu. bezbroj belih pužića ispelih oko vlati trave. vetar mi

miluje oznojeno čelo kad pogledam u visoko drveće počnem tiho da plačem od lepote

 

5888  idem nogu pred nogu pored puta i pušim cigaru. kada

sam napisao prethodnu rečenicu zasmejao sam se od slobode

 

5889  lepotu jedne rečenice čini ona sama

 

paučina po golim nogama

1737. hodanje

kroz šumu. spojena gornjim granama drveća

su napravila svod nad stazom. na izlasku iz šume

pored puta spava jedan mladić lutalica. ponovo sam

na suncu po putu belom od prašine. na kraju sam nogu

povukao po zemlji i gledao kako vetar odnosi prašinu

kao što lepota čini svet lepota čini i svaku rečenicu i

ovu u kojoj žena u plavom mantilu sa rukavicama

bere koprive i stavlja ih u veliki džak

novi sad 22.8.1997

 

 

 

2115/1538

 

5890  sedam je uveče. posle 29 kilometara stojim na putu stopirajući za novi sad. na

drugoj strani je zorica kovačić stopira za beograd. viče mi lepo smo hodali napiši i lep tekst

 

inđija - stari slankamen

1738. hodanje

hramljem ahilova tetiva preciznije od

pedometra pamti 30 kilometara koje je nosila 

ne opterećujem se time da napišem lep tekst o

lepom hodanju jer i moje ispijene oči od umora su

tekst. završavam hodajući polako gledajući dugačku

reku ptica koje lete prema zapadu... kao što lepota

čini svet lepota čini i svaku rečenicu i ovu u kojoj

žena u plavom mantilu sa rukavicama bere

koprive i stavlja ih u veliki džak. kako su

bile slatke šljive koje smo brali usput

novi sad 23.8.1997

 

 

 

2117/1536

 

5891  za ovih nekoliko dana posečen je veliki jabučnjak pored

starog puta za kać. lišće je počelo da se suši i sada se iz daljine crveni

 

5892  slabi sunčeva svetlost malo je tužno. suncokret 

se sparušio pocrnio žutog je nestalo. još je tužnije

 

5893  napisao sam tužno ali ništa nije tužno nego se energije stišavaju menjaju

 

nešto što još uvek

1739. hodanje

hodajući svaki dan postajem

čovek koji hoda. čovek koji hodajući

rađa plavi cvet. i juče (koren) i danas (trn) i

sutra (ruža). simbol nije znak koji skriva nešto što

je svakome poznato. njegovo značenje nije takve

prirode. naprotiv on je pokušaj da se pomoću

analogije rasvetli nešto što još uvek u potpunosti

pripada oblasti nepoznatog ili nečeg što treba tek

da nastane piše jung. kako su bile slatke šljive

koje smo brali usput. ja sam plava

ruža noćas će padati kiša

novi sad 25.8.1997

 

 

 

2118/1535

 

5894  pljusak je počeo oko ponoći ugasio sam svetlo 

i seo pred otvorenom terasom zapalio cigaru i gledao 

 

5895  tako je bilo noćas. danas opet sunce. vrućina. samo u blizini sunca jedan tamni oblak

 

5896  uskoro će hladnoće a pantalone. uskoro će kiše a

duboke patike. uskoro će sneg a jakna. baš tako ali ipak ne brinem

kad pomislim na siromaštvo i bedu mnogih ljudi već mi je i na vrućini hladno 

 

5897  kad dođu hladnoće od saosećanja sa njima neće mi biti hladno

 

plemenita stvar

1740. hodanje

vraćam se ništa važno ali mirno i lepo

lice je bilo prisutno noge su nosile. oznojio

sam se i misli su mi lutale po svim danima

lutanja koji su iza mene. kako je korak plemenita

stvar. teče kao voda. koraci mi pokreću celo telo

kreće se jedna ljudska vlat. ja sam plava ruža

noćas će padati kiša. kreće se jedan duh

lelujajući sa duhovima svih bića

novi sad 26.8.1997

 

 

 

2119/1534

 

5898  sipi svetlost sipe beli cvetovi po zelenoj travi

 

5899  živeti zar nije to: život dati

 

5900  sa praznog puta oko koga su prazna polja i nebo ulazim u gužvu beogradskih

ulica. tu su samo zgrade i ljudi. mravinjak želja i nada. ambicija i posustalosti

 

5901  ponovo na putu sam. nedogled nebo jednostavnosti

 

5902  lepota: oaza iskorenjenih

 

oaza

1741. hodanje

sam na putu sam. pitam se

zašto sam sam. osetim iskorenjen 

sam. iskorenjenost uslov za novi svet. nevinost

u predelima bola. prolazio sam šakom kroz kosu

i gledao sunce. i ono je samo: svesnost. sunce i ja

sami odlazimo u noć među zvezde. uhvatim se za

jaja da ih sačuvam od jake samoće. oznojenih

leđa nastavljam. kreće se jedan duh lelujajući

sa duhovima svih bića. oaza je božiji dar

beograd 27.8.1997

 

 

i

 

 

da ne pevam nevino u svetu ne bi nevinosti ni bilo

da nema nevinosti u svetu ne bi je bilo ni u mojim rečima

 

 

ne bih mogao ni korak napraviti da ne verujem da svaki korak već svoj trag zna

 

 

trudim se da izdržim. to i ništa više

 

 

na kraju sam nogu povukao po zemlji i gledao kako vetar odnosi prašinu

 

 

živeti zar nije to: život dati

 

 

pitam se zašto sam sam. osetim iskorenjen sam. iskorenjenost uslov za novi svet

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

iskorenjivao

sam se a tebe

sam ukorenjivao u

nebo. sebe sam

oboživao

u

bogu

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

ono je bila samo zamisao a ovo jeste ruža

11. oktobar 2025.

27705. dan mog života

 

 

2096/1557

 

5840  u najkišnijem letu na ruži lutanja presušuje tok moje snage

 

5841  smejem se nisam ovako zamišljao svoje desetogodišnje hodanje

mislio sam prolaziću kroz sve zemlje evrope. mislio sam imaću podršku

novac. neću biti sam. znao sam da će biti teško ali ne baš ovoliko. vidim

mrtvu zmiju na putu. ali ono je bila samo zamisao a ovo jeste ruža

 

5842  ulepljene ruke od prvih ubranih šljiva kao i uvek perem na oznojenom čelu

 

ja sam telo

1721. hodanje

telom dovršenim i savršenim

se sećam. telom sam u dodiru sa

duhom. oblicima sveta. telom sam u

savezništvu sa telom svake reči. svake slike

telom sam istina jer telo ne laže. telom sam

sloboda jer telo je zatvoreno. telom sam celina

jer muškarac sam u žudnji za ženom. samo

dišem. da li osetiš kako su se kao istegnuta

šaka zategle moje tetive u preponama

novi sad 4.8.1997

 

 

 

2097/1556

 

5843  vrućina je kao i svaki dan. jednostavno i 

obično znači neshvatljivo. prepoznatljivo a nesaznatljivo

 

5844  na svakih stotinak metara na putu ispred svojih njiva ljudi prodaju

lubenice. kruna leta. za koji dan ću osetiti i prve znakove jeseni. i odjednom vidim

sva godišnja doba kao na dlanu i sav život od rođenja do smrti. tren. crvena slast

 

5845  brišem rukom oznojeno čelo. predvečernje sunce mi sija u lice. glas mi se osušio

mekan kao postojanje. kao mlada bela koza u zelenoj travi. uskoro će sazreti i grožđe

 

5846  evo izvire iz mene sreća. njišem se srećna sam luda. zelena livada posuta cvećem

 

magija trajanja

1722. hodanje

na kraju hodanja posle 23

kilometra poskakujem od sreće

širim ruke kroz topli vazduh. lelujam. život

i svet su sreća. jedna pesma jedina u kičmi

vremena. u koracima-zagrljaju. preobražavamo

se. prevrćemo u vazduhu. dižem ruke ka nebu i

vičem mu poljubac smo. dobrota se širi svetom

da li osetiš kako su se kao istegnuta šaka

zategle moje tetive u preponama

hej dolazim praskozorje

novi sad 5.8.1997

 

 

 

2098/1555

 

5847  juče posle završenog teksta u tišini predvečerja čuo sam svoje

korake. i onda: ugledao sam polje suncokreta dok je gorelo u svojoj žutoj

svetlosti. obasjano crvenim suncem. praslike su tu. okružuju nas. u nama su

 

mladen lubura

1723. hodanje

hodao sam i družio se sa mladenom

luburom. mladim slikarom. otišli do zrenjanina

pričali sa lazom crkvenjakovim. vratili se. mislio

o slaganju. već nekoliko dana osećam blagu

napetost. treperenje. sve oko mene govori

hej dolazim praskozorje. pala je

noć zaliću cveće

novi sad 6.8.1997

 

 

 

2099/1554

 

5848  poluzatvorenih očiju zanesen gledam u srebrnasto zelenilo drveća. spustio sam

pogled ka zemlji i ugledao puža podignutih rogova kako plovi između mog koraka

 

5849  tamnozelena trska je visoko izrasla. oblači se. trska i dalje zeleni predeo

 

5850  doleće vrabac na ogradu. sleće golub među vrapce. grane drveća

se njišu. pas spava pored čuvara drvare koji čita novine. trave se lelujaju

 

5851  beli leptir u svom titravom letu prelazi preko žičane

ograde više ga ne vidim ali mi je lepo u slepoočnicama

 

nekome

1724. hodanje

da li je to bio težak dan ili

mi već nedostaje nedeljni odmor

tek bio sam na kraju sasvim umoran

priznajem bila bi mi potrebna nečija zaštita

i podrška. loše se hranim danima isto. hleb

margarin i čaj. ponekad jogurt. briga o novcu

iscrpljuje. zanos i punoću doživljaja nemam s

kim da delim i to je najteže. stari moj kažem

samom sebi idemo dalje nekome valjda

nešto značim. pala je noć zaliću

cveće. u suvim ustima

mi je sva pustinja

novi sad 7.8.1997

 

 

 

2100/1553

 

5852  vraćamo se saša stojanović i ja iz sremskih karlovaca

miriše vlažna cigla kojom je popločana staza u petrovaradinu

 

5853  slučajni susret sa doskora bliskom osobom. prekinuto je

zajedničko hodanje i sada se nekadašnja blizina pretvara u bol. posle

takvog susreta nekoliko dana osećam nemoć. ubitačnu beznačajnost

 

5854 koliko ima sati pita me prolaznik. četiri i četrdeset

i sedam odgovaram. često me neko pita za vreme. ono nas beleži

 

ipak

1725. hodanje

pušim u sobi. čovek

prošla je ponoć čuje se

gradski život automobili kroz

noć. masiram ahilovu tetivu. cigara

je pri kraju kao što se završilo i

današnje hodanje. u suvim ustima

mi je sva pustinja. da nema

ljubavi ne bi bilo ni sveta

novi sad 8.8.1997

 

 

 

2101/1552

 

5855  vraćam se iz beograda. u novom sadu je bio pljusak

vazduh hladan. nosim rukopis ovog šestog dela ruže lutanja. i

knjigu fernanda pesoe. čitaću je sa uživanjem. nositi na hodanja

 

5856  ofelija kejroš o pesoi bio je stalno nervozan opsednut svojim

književnim delom. jednom mi je poverio da spava vrlo malo sa listom hartije

i olovkom kraj uzglavlja. nije pokazivao ni ambiciju ni taštinu. zadovoljavao se

samo osnovnim sredstvima za život. bio je jednostavan i prostodušan. govorio 

mi je: nemoj nikome da kažeš da sam pesnik. u najboljem slučaju pišem stihove

 

fernando pesoa

1726. hodanje

i večeras pušim i pišem. i

večeras je prošla ponoć. danju

hodam noću pišem. danom se odlazi

noću se čeka. pišem da pušim u noći

jer je to slika o jednom čoveku koji puši i

gleda u reku. slika o čoveku koji postoji

da nema ljubavi ne bi bilo ni sveta

postoji kao i cveće kao

voda i cveće

novi sad 9.8.1997

 

 

 

2103/1550

 

5857  skrenem na sporedni put i uplovim u tišinu

 

5858  žedan sam iako je leto izgubilo svoju snagu

 

5859  fizički umor me očisti od briga

 

zovem se

1727. hodanje

vraćam se ulicama kojima

sam hodao kao dečak. iste letnje

scene kao i nekada. razgolićena deca

na ulici. deru se viču guraju. detinjstvo je

silovito neobuzdano. radosno i puno nedokučivog

straha i potiskivanja. mirišu ulice na život. to je miris

želja. ličnih priča. podrhtavanje butnih mišića mi

rasteruje slike detinjstva. i sada se čudim kao i onda

i sada sam dete. malo u nepoznatom velikom svetu

jedino što sada palim cigaru i dok pušim mislim

na anđele koji nas kao nekada roditelji

čuvaju. postoji kao i cveće kao

voda i cveće. ime mi je volim

novi sad 11.8.1997

 

 

 

2104/1549

 

5860  pod crvenom ciglom pored velikog drveta i krsta krajputaša našao sam pismo

dragi miroslave pod drvetom pored krsta kraj puta za novi sad čekam te. kukuruz je toliko

visok da se put ne vidi. polja su obavijena plavičastom senom. uzbuđuju me prostranstvo i

besciljnost mog odlaska. da bi bila na putu. ne sećam se da sam ikada ranije ovoliko uživala

u zemlji. ti još nisi ovde. suncokreti su veličanstveni i retko koji čovek (stalno vidim poniženu

dobrotu oko sebe). nasilje koje gledam i proživljavam sada rasteruje vetar. poklonila bih se

svima koji oslobađaju svet. ne znam šta to u ovim poljima isijava plavetnilo koje vidim. sa

tvojom knjigom sam već dva dana. nosim je sa sobom. niko čak ni tvoji prijatelji nisu je

primali otvorenim srcem pritisnuti nevoljom u kojoj si ti. nosim je kao nezaštićeno

dete. osećam se božanski s ljubavlju koju imam za nju. ljubim te s bolom

 

hvala

1728. hodanje

sija jesenje sunce

odlazi leto. struji sunčeva

svetlost. ćute polja kukuruza

zašto nema nekog da ovu sreću

na putu sa mnom deli. ime mi je

volim. nadam se da na ovoj mekoj

toploj hartiji možeš osetiti bar

delić lepote u kojoj sam

svakog dana

novi sad 12.8.1997

 

 

 

2105/1548

 

5861  prva vrlina je bezbrižnost. to jest umiranje za svakog čoveka i svaku stvar u svetu

 

5862  i danas je miroslav mandić krenuo da hoda. bio je prepun misli. nije mogao da ih

se oslobodi. umarale su ga. bio je neraspoložen skoro utučen. na licu mu se videla borba

želeo je da se oslobodi sebe. da bude prazan i otvoren ka danu u koji je ulazio. nije mu

polazilo za rukom. nisam mu mogao pomoći. ostavio sam ga samog. neka hoda i bude

 

5863  žedan je. kija. vidi mu se umor na licu. sunce mu je na usnama oblizuje ih. u

hodu savija kolena da ih osveži. zabacio je glavu ka nebu i gleda rodu koju nosi vetar

 

gledao sam ga

1729. hodanje

sav se pretvorio u umor i žeđ

sva snaga mu je iscurila. nije mu

ostalo ništa ni za lek. pokošen je sam

ko snoplje. da li će se do sutra povratiti

nadam se da na ovoj mekoj toploj hartiji

možeš osetiti bar delić lepote u kojoj

sam svakog dana. da li će mu

od nekog doći snaga

novi sad 13.8.1997

 

 

 

2106/1547

 

5864  hodam letnjim putem kroz kukuruze. nadvisuju me

 

5865  muti se voda u bari malopre je u nju skočila žaba

 

5866  iz vode ispred nogu kao misao izvijuga zmija belouška u travu

 

5867  hodam pored malog kanala. na listovima

njegove trske sunča se mnogo barskih kornjača

 

5868  strelica u srce: neće te spasiti tvoja akcija već tvoje

biće. sudiće ti se ne za ono što si učinio već za ono što jesi

 

ih kako da ne

1730. hodanje

završavam hodanje uživajući

u svesti o svojim glupostima. ne

stidim ih se. srećan sam da ih je puna 

i ova knjiga. dugo sazrevaju kruške. o

maslinama da i ne govorim. hajde na

odmaranje. da li će mu od nekog

doći snaga. ludo posrećilo ti se

novi sad 14.8.1997

 

 

i

 

 

smejem se nisam ovako zamišljao svoje desetogodišnje hodanje

mislio sam prolaziću kroz sve zemlje evrope. mislio sam imaću podršku

novac. neću biti sam. znao sam da će biti teško ali ne baš ovoliko...

ali ono je bila samo zamisao a ovo jeste ruža

 

 

evo izvire iz mene sreća. njišem se srećna sam luda

 

 

život i svet su sreća. jedna pesma jedina u kičmi vremena. u

koracima-zagrljaju. preobražavamo se. prevrćemo u vazduhu

dižem ruke ka nebu i vičem mu poljubac smo. dobrota se širi svetom

 

 

jednostavno i obično znači neshvatljivo. prepoznatljivo a nesaznatljivo

 

 

da nema ljubavi ne bi bilo ni sveta

 

 

fizički umor me očisti od briga

 

 

i

 

 

ružo lutanja

zamišljao sam te i

zamislio mnogo čudesniju

ali ovako živu i čudesnu te

nisam mogao zamisliti nikad

sve dok te 10 godina nisam

živeo i bogom u tebi i

meni stvorio

bog ružo

bog

 

 

i

 

 

ružo lutanja

bili smo 10 puta sva

4 godišnja doba ko ceo

život od rođenja do

smrti na dlanu

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti si

magija

trajanja

izvor

sreće

u

meni

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ti

si svedok svih

mojih briga ali

i

bezbrižnosti

umiranja

koja

nas je

vodila

i

nadahnjivala

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti si živa

dobrota

u

večnoj

lepoti

 

 

i

 

 

ružo lutanja

ko si bila ti i ko sam

bio ja to je seks tvoj i moj

jedan jedini seks koji spaja

ujedinjuje venčava i

preobražava

sva bića

u

boga

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

hej

 

hej

dolazim

ti

sad

 

hej

bog

 

hej

bog

sad

 

hej

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

nekada bez ičega. bez ičega u borbi za život

10. oktobar 2025.

27704. dan mog života

 

 

2082/1571

 

5795  nadvožnjak me zaštitio od jakog pljuska. nastavio sam po blagoj kišici

pojačava se zastajem u jednom dovratku u temerinskoj ulici. miriše asfalt i grad

 

5796  promenio sam zaklon pljušti. uživam da posmatram kišu. kao da pada u meni. voda se

sliva u potocima. pljusak je sve jači. nebo je puno vode. automobili su usporili. iz oluka lije

 

5797  u trenutku pljusak oslabi i onda novom snagom nastavi

 

5798  sklonio sam se pod treći zaklon. već nekoliko dana boli

me zub. dok sam hodao do zaklona primetim tužan sam. i gladan

 

5799  tuga mi razori volju prekidam hodanje

 

interesantnije

1709. hodanje

u povratku sretnem vujicu rešin-tucića

kaže mi zarobio si se sa tih deset godina

zašto ne prekineš da hodaš. bilo bi to interesantnije

ljudi bi se pitali a zašto je prekinuo. ili zašto hodanje ne

prebaciš samo u pisanje u metafiziku. volim da čujem

suprotna mišljenja. nepoznatost je preda mnom. zbog

toga ruža put lutanje. biti kiša njen zvuk. trajanje

iskisao u suboti. trajanje rumenim beskrajem

plavom večnošću

novi sad 21.7.1997

 

 

 

2083/1570

 

5800  nekoliko dana nisam bio ovde u blizini zrenjanina a sada je sve poraslo i nabujalo

želeo sam danas da pišem o svojim sumnjama ali ih je ovo bujanje iznelo iz mene

 

5801  prvi put u životu sam otvorio čauru maka

istresao ga na dlan i ubacio u usta. tako je svež i zdrav

 

5802  na drvetu su me sačekale tri krupne medenaste kajsije

 

5803  hodam pored mlade zelene trske (posvećeno dragani varadinac)

 

bujanje

1710. hodanje

predvečerje. posle kiše

izašlo je sunce. topi se svetlost

vlažnog vazduha. trave putuju od zelene

do oker-žute. volim se sa biljem. sam sam

koraci me nose. tvoj sam. lepota mi miluje

telo. trajanje rumenim beskrajem plavom

večnošću. cigara mi pravi društvo

u ovom kišnom letu

zrenjanin 22.7.1997

 

 

 

2084/1569

 

5804  ako bih želeo (a želeo bih) da po jedan korak posvetim svim ljudima koji žive

na ovoj planeti trebalo bi mi da hodajući 20 kilometara dnevno hodam 526 godina

 

5805  evo to su te reči idi bez odbrane. dalje kroz život i ne brini

 

526 godina i dalje

1711. hodanje

nigde nikog. cigara mi pravi

društvo u ovom kišnom letu. dalje

dalje gospodine mandiću

novi sad 23.7.1997

 

 

 

2085/1568

 

5806  na đurđevačkom groblju pitam dvojicu grobara da li znate gde je grob

dare zličić. kako da ne evo ovom stazom pa onda s leve strane videćete beli grob

 

5807  palim cigaru na darinom grobu i sećam se

 

5808  hodam i mislim na tebe. ti čitaš ove reči i

misliš na mene. samo smo svesnost koja kruži

 

5809  okružen sam žutim glavama suncokreta. kovitla se u meni njihova snaga

 

5810  pitao me sinoć vladimir pištalo kada sam bio u životu srećan

mnogo puta odgovorio sam. evo sreće. spori hod. vreo asfalt. automobili

jure. kombajner žnje žito (na mnogim mestima nisu mogli to učiniti ranije zbog

velikih kiša) visoki kukuruz i čičkovi. današnje nebo. sav u telu koje nestaje

 

žuti okean. žeđ života

1712. hodanje

boli me duša od žutog suncokreta

u grudima mi žuto iznutra miluje leđa

dalje dalje gospodine mandiću

žeđ: suncu luna

novi sad 24.7.1997

 

 

 

2086/1567

 

5811  danas je odštampan peti deo ruže lutanja

prelistavam knjigu u hodu. život u trenucima. latice rečenice

 

5812  zapara znoj mi natapa košulju

 

5813  starim

 

bi-ba-bu-ri-ba

1713. hodanje

u noćnom autobusu za beograd

pišem današnji tekst. u autobusu je

zagušljivo a kroz velike prozore treperi

svetlost munja. danas sam hodao i kroz peti deo 

knjige. sećam se svih rečenica i trenutaka o kojima

one govore. neprestano nadovezivanje. neprestajanje

nastavljanje. knjiga: lutanje kroz život. knjiga: jedna

godina u šaci. autobus prolazi kroz zemun, pada

kiša. život je džez bi-ba-bu-ri-ba. žeđ: suncu

luna. ponoć je izlazim iz autobusa na

svežem sam vazduhu

beograd 25.7.1997

 

 

 

2087/1566

 

5814  na hodanje sam krenuo tek u dva. čekao sam da mi se odeća

osuši od sinoćnjeg kišnjenja. od modrih oblaka sava je dobila čeličnu

boju. promena vremena stvara uznemirenost i uzbuđuje telo

 

5815  sava je visoka. zelenilo bujno. retki ljudi u polju. pecaroši se sklanjaju od kiše

 

5816  deset do sedam prelazim preko gvozdenog mosta na beogradsku stranu. sunce mi

sija u mokra leđa od malopređašnjeg pljuska. iznad beograda se pojavila velika duga

 

5817  21:30 letim avionom prvi put na ruži lutanja. noć je. sve je tamno

 

ljubičasto nad horizontom

1714. hodanje

posle četiri godine ponovo na cetinju

sačekao me mladen lompar. hodaću i proputovaću

za nekoliko dana crnu goru da bih napravio fotografije

za pasoš čoveka u kretanju. udisaću snagu kamena u

crnoj gori. ponoć je. izlazim iz autobusa na svežem

sam vazduhu. planinski vazduh me opija

cetinje 26.7.1997

 

 

 

2089/1564

 

5818  penjem se ka lovćenu. juče sam sa peđom i ivom proputovao

manastir ostrog. crno jezero na durmitoru. đurđevića taru. kamen opija kao san

 

5819  put krivuda u zastranu strpljivo se probijajući ka višem i višem

 

5820  sa vrha lovćena se vidi planinski venac - kameni prsten koji ga okružuje

 

5821  na visinama se prozračnost useljava i u telo

 

5822  kanjon morače. kamen udara u mozak

 

5823  penjem se ka cetinju. sunce mi bije u lice 

miriše pregrejalo bilje i kamenje. cvrčci ne prestaju

 

ja sam kamen

1715. hodanje

koji se kreće. planinski

vazduh me opija. snažan

stisak ruku na rastanku posle

ponoći sa novim prijateljem

oživi energije i kruženje

cetinje 28.7.1997

 

 

 

2090/1563

 

5824  još je tiha prepodnevna toplota. polako se zagreva beli kamen i zeleno rastinje. još

je tiho ono što će za dva-tri sata dostići intenzitet dana. letnjeg dana. gorskog i morskog

 

5825  hodam ka budvi mislim na dva puta. put izbora po srodnosti i put ljubavi

 

5826. prvo kupanje u moru na ruži lutanja. uvek sam voleo

tu veliku vodu. ovih godina kupao sam se nebom umesto mora

 

5827  uroi zoti (bog blagoslovio) kažu mi tri albanca u ulcinju

 

uroi zoti

1716. hodanje

sviće. pet sati ujutru. malopre

sam se rastao sa ljubom đurkovićem i

milijom pavićevićem. tri sata smo hodali

cetinjem i razgovarali. planine počinju da se

dubokim jutrom plave. snažan stisak ruku na

rastanku posle ponoći sa novim prijateljem

oživi energije i kruženje. da ljubavi bude

u meni i zvezdano nebo poda

mnom i nada mnom

cetinje 29.7.1997

 

 

 

2091/1562

 

5828  odlazim sa cetinja. nad severnim bregovima koji ga okružuju 

se nebo smračilo. kamenje u nebu. snaga kamena i snaga gromova

 

5829  valja se grmljavina. počinje kiša. čovek hoda oseća misli voli

 

5830  miriše majčina dušica i bor dok se spuštam kotorskim serpentinama

 

5831  kupam se u perastu. završili smo fotografisanje

po crnoj gori. so znoja i morska so. hodanje i plivanje

 

5832  kamen voda vazduh - u avionu sam

 

5833  u beogradu na nogama. ništa bez hodanja

 

baš se izrazio

1717. hodanje

oznojen na savskoj dolmi čekam

da se susretnem sa violetom i zoricom. po

košulji mi je znoj. lepim se u lepljivom vazduhu

sve je u promeni. spuštanje serpentinama. plivanje

morem. letenje kroz pejzaže belih oblaka što liče na

ledene stene koje se kreću i plove kao široke reke. sve

je tako jednostavno i obično lepo. da ljubavi bude u

meni i zvezdano nebo poda mnom i nada mnom

nastavlja se današnji dan se izrazio

beograd 30.7.1997

 

 

 

2092/1561

 

ističe jul

1718. hodanje

iscrpljivanjem sam

došao do krhkosti i blagih

bolova u telu. nastavlja se

današnji dan se izrazio. u

novom sadu sam

lelujam

se od umora

novi sad 31.7.1997

 

 

 

2093/1560

 

5834  sve ima veze sa mnom kaže valerija lacko

 

5835  naoblačilo se zahladilo. sitna hladna kišica. postajem mokar. hladno mi je

 

ugrejem preživim

1719. hodanje

na terasi pišem sledećih par

rečenica za današnji dan. kisnu

muškatle hladno mi je. ne mogu da

se ugrejem. pušim. uznemiren sam. velika

samoća. gledam sve je sivo. vlažno. žudnja za

toplim krevetom pored nekog. volim da zalivam

muškatle to mi je uteha. uvući ću se u sebe

da se ugrejem. preživim. u novom sadu

sam lelujam se od umora. ova koju

sam (prekida se tekst)

novi sad 1.8.1997

 

 

 

2094/1559

 

5836  subota. tmurno. kišica. neminovna seta

 

5837  juče je umro vilijem barouz

 

5838  pad temperature i kiša su zaustavile nalete vrućine i leta. vodostaj dunava raste

moja energija slabi. skupljam se. skupljam. nemoćan sam kao kišica. jednak seti

 

5839  nekada hodam nogama samo nogama. nekada samo telom. nekada

samo radošću. nekada idejama. nekada dobrotom. nekada samo snagom plavog

nekada samo celinom. nekada okruženjem. nekada vremenskim prilikama. nekada

samo pevanjem. nekada samo odlukom. nekada nadahnućem. nekada smirenjem

nekada svim ovim. nekada bez ičega. bez ičega u borbi za život

 

sažimanje

1720. hodanje

ponoćni vetar mi prelazi

preko lica. pušim cigaru. gledam

u dunav. sve što kažem su činjenice

žena u belom mantilu prolazi kejom

ne reći mnogo a reći sve. boli me

stomak u utrobi sam sveta. ova

koju sam (prekida se tekst)

samo dišem

novi sad 2.8.1997

 

 

i

 

 

danas sam hodao i kroz peti deo knjige. sećam se svih rečenica i

trenutaka o kojima one govore. neprestano nadovezivanje. neprestajanje

nastavljanje. knjiga: lutanje kroz život. knjiga: jedna godina u šaci

 

 

ovih godina kupao sam se nebom umesto mora

 

 

nekada hodam nogama samo nogama. nekada samo telom. nekada

samo radošću. nekada idejama. nekada dobrotom. nekada samo snagom plavog

nekada samo celinom. nekada okruženjem. nekada vremenskim prilikama. nekada

samo pevanjem. nekada samo odlukom. nekada nadahnućem. nekada smirenjem

nekada svim ovim. nekada bez ičega. bez ičega u borbi za život

 

 

ne reći mnogo a reći sve

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

kupali

smo

se

nebom

i

pljuskovima

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

sve što vidim je moja je duša u dubokoj ruži

9. oktobar 2025.

27703. dan mog života

 

 

2068/1585

 

5759  u prokuplju hodam sa srećkom stankovićem. pozvao me da 

pričam o svom radu. prija zatalasalost brdašaca kroz koje prolazimo

 

5760  počinje da bude toplo ali se ipak oseća planinski vazduh

 

5761  nikada nisam bio u ovom kraju. ne poznajem srećka. nepoznatost prija. u

nepoznatom se budi dobronamernost. u nepoznatom se prepoznaje pitomost stvari i ljudi

 

prokuplje. srećko stanković

1697. hodanje

prokuplje. život u prokuplju. kao i svuda. kafići. sladoledi

deca. žene. ruinirane stare kuće. ulice koje odlaze u brdo

znamenitosti kraja. zavođenja. političke partije. lokalne priče

rivalstvo između brđana i ravničara. šopova i crnogoraca

žitnog potoka i brđana sa vidojevice i radan planine. kuće

su zbijene ljudi žive jedni blizu drugih na malom prostoru

ispred i iza kuća puno cveća. tiho pristajem uz obalu

nedelje. duboko posle ponoći pred hotelom na

kišici razilazim se sa srećkom

prokuplje 7.7.1997

 

 

 

2069/1584

 

5762  zastao seo na travu pored reke dobrice. vri voda preko sprudova slušam

taj zvuk. naoblačilo se počinje vidim je kiša. na drugoj obali vrbe i topole

 

5763  umoran sam od noćašnjeg vina i priče. polegao

sam leđima na travu desetak minuta ću uminuti

 

5764  u ravnici daljina se pokazuje spajanjem zemlje i neba na horizontu

u brdima daljina se vidi zaplavljivanjem većih i udaljenijih planina

 

zaplovljavanje

1698. hodanje

tu sam. na terasi kuće slavice

i dragana stojanovića u leskovcu. prošla je

ponoć. udišem vazduh. promiče kiša. saša njihov

sin je danas diplomirao na likovnoj akademiji. sa srećkom

stankovićem sam i juče i danas pričao o lutanjima. knulpu

heseovim knjigama. pre spavanja u svojoj sobi listam stepskog

vuka i narcisa i zlatoustog. pomišljam da počnem pisanje pisama

jednoj ženi sa kojom bih lutao od mesta do mesta. sa lepim mislima

se može sve učiniti rekao je malopre dragan stojanović. širim se

po velikom krevetu. tonem u san. duboko posle ponoći pred

hotelom na kišici razilazim se sa srećkom. hajmo

noge sada kroz san

leskovac 8.7.1997

 

 

 

2070/1583

 

5765  noćas sam sanjao svoju animu. bili smo zajedno. još je osećam u svom telu

 

5766  krenuo sam sa sašom stojanovićem. leskovac je u širokom

luku okružen planinama. okrećem se i gledam taj planinski prsten

po kome magla liže vrhove. nebo se spustilo oblačno je

 

5767  brdo čemernik ka kome hodamo kao i ceo

predeo liči da je napušten od boga bog zna kad

 

5768  noćas sam te sanjao svoju animu. bili smo zajedno. još te osećam u svom telu

 

oko leskovca

1699. hodanje

hodao sam sa sašom. gledali smo u

južnu moravu. zastali i gledali krave. hodali

blatnjavim putem između visokog kukuruza i

požnjevenog žita. celo vreme magla je visila nad

vrhovima brda. ubrali smo par višanja. sada pušim zadnju

cigaru u svojoj sobi. hladan noćni vazduh mi miluje golo

telo. život je put. ne prestaje. preda mnom je u saksiji

jedna zimzelena biljka. gledam je. svuda je

život. hajmo noge sada kroz san

svuda je život teku putevi

leskovac 9.7.1997

 

 

 

2071/1582

 

5769  saša me ispratio iz leskovca. kasno popodne u novom sadu sam. na nogama

 

uz šlagere

1700. hodanje

prelazim ulicu u petrovaradinu

gledam gvozdenu ogradu koja se oslanja

na kamene stubove. iza nje je veliko drvo oraha

pa stepenice kojima se izlazi na most. četiri mladića

mi dolaze u susret. strčavaju se niz kosinu. pevač

sa restorana-broda peva šlagere. prljavštinom koja

teče na površini primećujem brzinu dunava. svetlosni

snopovi sa tvrđave šaraju kroz tamnu noć. trava koja

je izbila između asfalta i ograde na drugoj strani

mosta je svetlozelena. svuda je život teku

putevi. odmorio bi me jedan dubok san

novi sad 10.7.1997

 

 

 

2072/1581

 

5770  al je toplo. konjski je toplo kaže dragana varadinac

 

ptice

1701. hodanje

al je toplo. konjski je toplo

rekla je oko pola četiri dragana. sada

je pola devet. šćućureni sedimo na terasi

i već pola sata posmatramo kišu. intenzitet

kiše je prestao ali sve više seva i grmi. valja se

grmljavina po nebu. dolazi kao iz utrobe nešto

nam govori. munje cepaju nebo ili nebo treperi od

njihove svetlosti. palo je puno vode. danas u pismu

vesna milović piše iz londona da je tamo već godinama

suša suša. sitna kiša mi rashlađuje gole noge u njima

su današnjih 20 kilometara. njišu se grane na obali

reke. automobili preko mosta prskaju. biti šćućuren

na kiši i posmatrati kao ptica. svaki put kad gledam

ovako kišu vidim okean kaže dragana. još grmi i

još seva. odmorio bi me jedan dubok san

radujem se što sam prvog dana na

ruži lutanja tekst završio kao i

danas biti dobar na

ovom svetu

novi sad 11.7.1997

 

 

 

2073/1580

 

jedino

1702. hodanje

potrošio me ovaj dan

jedino što je u njemu ostalo

je osećanje da će ipak nešto već

iskrsnuti. radujem se što sam prvog

dana na ruži lutanja tekst završio kao i

danas biti dobar na ovom svetu. a za

danas je ostalo da podnesem

današnji svoj jad i bedu

novi sad 12.7.1997

 

 

 

2075/1578

 

5771  letnje popodne. begej se uliva u tisu

 

5772  penjemo se kroz vododerinu uz titelski breg

dragana varadinac i ja sve više gazimo po dubokoj travi

 

5773  u zrenjaninu smo. zvona crkve u centru grada

zvone u sedam uveče. nad zvonikom nebo kao u filmovima

 

5774  pola deset je mrak na izlazu sam iz zrenjanina

 

krug

1703. hodanje

bilo je to lepo kruženje

kać. budisava. šajkaš. vilovo

titel. perlez. zrenjanin. novi sad

a za danas je ostalo da podnesem 

današnji svoj jad i bedu. kako su

bile slatke kajsije u perlezu

danas

novi sad 14.7.1997

 

 

 

2076/1577

 

5775  nema svetske politike bez svake travke na ovom svetu razmišljam

dok u hodu gledam travčice koje su izrasle iz pukotina između asfalta i kuća

 

5776  gladovanje eto šta je ruža u ovim danima

lepa simbolika: ni zrna soli više nema u mom prenoćištu

 

5777  sivi kišni jesenji dan vode su narasle velike poplave u centralnoj evropi

 

5778  nema više zlatnih žitnih polja ali su ih zamenila žuta

polja suncokreta. zeleni kukuruz mi je sada već preko glave

 

5779  bledoplavi cvetovi cikorije pa žuto i svetlozelena

polja suncokreta a iza duboko gusto zelenilo kukuruza

 

5780  o rascvetale dlačice mladog čička

 

teče iz korena ruže

1704. hodanje

prošla je ponoć. na terasi pušim i

gledam narasli dunav. kisnuo sam danas

na izlasku iz zrenjanina sa draganom varadinac

bilo je hladno. odeća nam se lepila za kožu. telo mi se

odmorilo i ugrejalo. sada rekao sam gledam tu veliku

vodu. duboku kao jučerašnja trava. uzvodno duboki

mrak fruške gore. sve što vidim je moja duša u

dubokoj ruži. kako su bile slatke kajsije u

perlezu danas. teci teci reko

sutra ću teći i ja

novi sad, 15.7.1997

 

 

 

2077/1576

 

5781  valja se vetar po visokoj zelenoj trsci vrbama i topolama

 

5782  ispred mene visoki drvored jablanova obasjan suncem

 

5783  eno vidim je tamo u daljini pada kiša. pridružuju joj se gromovi

 

5784  usporim da bih strpljenjem lakše prešao put preda mnom

 

5785  čujem zviždućem

 

5786  na svojim leđima nosim prostor (put). pod nogama mi je vreme (svetlost u promeni)

 

blažena sporost

1705. hodanje

tako bih nazvao ugođaj sporog

hodanja kojim sam prešao desetak

kilometara vraćajući se sa polovine moga

puta. kao da su mi se misli pretvarale u blage

planine. kao da su mi osećanja postajala reke

koje teku i teku. kao da mi se telo pretvorilo u

duh. slovo koje hoda. teci teci reko sutra

ću teći i ja. jednostavno stopalima

ruže do slova

novi sad 16.7.1997

 

 

 

2078/1575

 

5787  na kanalskom nasipu iza odžaka vesna pavlović fotografiše

moja bosa stopala. to su krupni kadrovi pete i natečene ahilove tetive

 

5788  prostrana polja u punom naletu bujanja žutog suncokreta

 

u naletu

1706. hodanje

površine suncokreta

dominiraju poljima. čovek koji

se nalazi u hodu i u postojanom hodu

i to u mir jest nebeski čovek. nebo postojano

hodi u krug i u hodu traži mir majstor ekhart

stopalo se pušta na zemlju svaki put prvi put

jednostavno stopalima ruže do slova

bose noge oznojeno čelo

odžaci 17.7.1997

 

 

 

2079/1574

 

5789  pljunem u šake i pljuvačkom perem štamparsku boju sa novina koje sam do malopre

čitao. u novinama nasilje kao i uvek. nasilje je dosadno. zapalio sam cigaru zastajem i

berem krupne divlje maline. danas je tmurno juče sunčano. i tako već desetak dana se

smenjuju sunčani i tmurni dani. često hodam ovim istim starim putem nekada je vodio

u kać zrenjanin. sada ga je presekao put beograd - subotica. nema na njemu vozila

pa bezbedno hodam. u džepu mi je i kratki uvod u sanskrit radmila stojanovića

 

hodački hleb

1707. hodanje

umor me proseje pretvori u

pesak. fino brašno života. posle

brašno zamesim sa vodom dobrote

dodam so lepote i kvasac odanosti. i dugo

dugo mesim telom saosećanja. sve to stavim

na umerenu vatru trajanja. i kad bude gotovo

eto ga hleb duši. bose noge oznojeno

čelo. hleb strpljivosti i nežnosti

novi sad 18.7.1997

 

 

 

2080/1573

 

5790  subota jak dan. pola neba je osunčano a druga polovina tamnoplava

 

5791  pored puta linija sitnog belog poljskog cveća. dole pod putem

ogromno polje mladog suncokreta koje se pruža do koviljskog manastira

 

5792  znojim se na suncu. prohladni vetar me

rashlađuje a ispred tamnomodro nebo liči na gromove

 

5793  na drugoj strani puta prostire se kukuruz, iznad njega viri tanka površina titelskog

brega. tamo sam hodao pre neki dan. s druge strane fruška gora i tamo samo hodao. gde

god pogledam negde sam bio. ljudsko čeljade koje svojim koracima snuje i plete plavu ružu

 

5794  sunce je nestalo sada mi teški tamni oblaci skoro dodiruju

čelo. čuje se i prva grmljavina kao da dolazi iz mog stomaka

 

koji pljusak

1708. hodanje

posle druge grmljavine počeo

je pljusak. koji jebote koji pljusak. brinuo

sam jedino da mi ne iskisnu dokumenti i knjiga

pa sam džepove štitio rukama. voda mi se slila

kroz košulju u gaće niz noge u cipele. usred

pljuska primio me u kola kamiondžija

prekidam hodanje. hleb strpljivosti i

nežnosti. iskisao u suboti

novi sad 19.7.1997

 

 

i

 

 

u ravnici daljina se pokazuje spajanjem zemlje i neba na horizontu

u brdima daljina se vidi zaplavljivanjem većih i udaljenijih planina

 

 

kako su bile slatke kajsije u perlezu danas

 

 

čujem zviždućem

 

 

na svojim leđima nosim prostor (put). pod nogama mi je vreme (svetlost u promeni)

 

 

blažena sporost tako bih nazvao ugođaj sporog hodanja kojim sam

prešao desetak kilometara vraćajući se sa polovine moga puta. kao da 

su mi se misli pretvarale u blage planine. kao da su mi osećanja postajala

reke koje teku i teku. kao da mi se telo pretvorilo u duh. slovo koje hoda

 

 

umor me proseje pretvori u pesak. fino brašno života. posle brašno

zamesim sa vodom dobrote dodam so lepote i kvasac odanosti. i dugo

dugo mesim telom saosećanja. sve to stavim na umerenu vatru trajanja

i kad bude gotovo eto ga hleb duši... hleb strpljivosti i nežnosti

 

 

posle druge grmljavine počeo je pljusak. koji jebote koji pljusak

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

biti dobar na

ovom svetu

od prvog

dana to

si bila

ti

svih

deset

godina

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

Stranice