AUTOBOGOGRAFIJA

6. septembar 2025.

27670. dan mog života

 

 

1733/1920

 

4816  bacam se: letim naručjem boga

 

4817  beli nakrivljeni zid i beli cvetovi drveta u krajiškoj ulici gde paradajzi još ne dozrevaju

 

4818  u jednom trenutku primetim: dohodao sam od ponoći do popodnevne svetlosti

 

4819  bordo ruže u zelenoj krošnji lešnika

 

4820  uminulo sunčano popodne jedna žena u zelenoj majici i braon suknji

sa žutim cvetovima hoda ispred mene. u levoj ruci nosi belu papirnu kesu

 

4821  citiram slobodana ilića koji je citirao izreku umreti to nikada neću moći

 

4822  žena ispred mene je zastala i priča sa čovekom

koji sedi u dvorištu svoje kuće. kaže ajme meni jebla je glava

 

tvoj život mi je važniji od mog - 14

1436. hodanje

hodanje od jedan popodne do šest. sve više prodavaca

lubenica pored puta. krupne su verovatno i slatke ove godine

mislim u slikama i iznenada mi se pojavi rečenica sad kad radi

duša. prošao sam podne i za dva-tri dana ću se uvući u mrak

potonuću u njega kao u vodu. hodanje završavam uskom

stazom. zaslužio sam lepu rečenicu: dobrota je cvetanje

uskom stazom sam ti sve rekao

novi sad 6.8.1996

 

 

 

1734/1919

 

4823  još je visoko sunce kako da ga ne osetim na svojim ramenima

 

4824  bog je svaka želja. želja za bogom

 

4825  čovek na otvorenom traktoru je zastao i snuždenih ramena mi

klimnuo glavom da mu se pridružim i da me poveze ka bukovcu. hvala

hodam rekao sam. još jednom je povio ramena blagim pogledom me

razumeo i nastavio dalje. da li sam bio dostojan njegovog poziva

 

4826  hodam da mi svaka reč bude sloboda istina ljubav

 

tvoj život mi je važniji od mog - 15

1437. hodanje

hodanje od četrnaest do devetnaest. prvi put hiljadu sedamsto

trideset četvrtog dana ruže lutanja hodao sam u kratkim pantalonama

mogla bi to biti svetska vest dana. kao što je jednom bio muzej pasa

lutalica vitkijeviča. sloboda je sloboda ni u snu nikog ne uplašiti. ne bih

mogao hodati kada bih zaboravio i živeo bez odsustva saosećanja

sa bednima gladnima i nesrećnima. uskom stazom sam ti sve

rekao. izgovaram velike reči jer su one posledice

tako malog koraka

novi sad 7.8.1996

 

 

 

1735/1918

 

4827  ko krene bilo gde i bilo kad videće ružu

 

4828  hodanje je kao bajka kaže u bukovcu saša lav

 

4829  kad hodaš umetnost hoda sa tobom kaže mi

 

tvoj život mi je važniji od mog - 16

1438. hodanje

hodali smo od petnaest do dvadeset časova. saša lav i ja

došao je danas iz leskovca četirsto kilometara daleko da bi hodao

u ruži lutanja. moje telo je moja zemlja i ja sa njim komuniciram sa

drugim zemljama rekao mi je. upoznali smo se pre mesec dana

čitao je ove knjige i sa njima hodao. molio se. studira slikarstvo

u prištini hodajući između sukobljenih strana na kosovu

izgovaram velike reči jer su one posledice tako malog

koraka. lepota je verovanje volim lepotu

novi sad 8.8.1996

 

 

 

1736/1917

 

4830  za nekoliko dana koliko je odsustvovao vlada tupanjac

sazrele su najlepše šljive na putu. umetnost je zrenje kažem mu

 

4831  poljubac u srce

 

tvoj život mi je važniji od mog - 17

1439. hodanje

hodanje od šesnaest do dvadeset jedan. veče se oseća u

sumraku i ljudima koji se polako spremaju da uđu u kuću. vraćamo

se. prvi put se vraćamo u noć. noćni kišni oblaci su legli na most

odsjaji u vodi. pre desetak dana noć se završavala u svitanju a

sada počinje u sumraku. moje hodanje je ljubavna pesma

užareno srce na usnama. lepota je verovanje volim

lepotu. toplo je u modrom sadašnjosti

novi sad 9.8.1996

 

 

 

1737/1916

 

4832  volim da prelazim i gledam ljude kako prelaze most

 

4833  slomljeno srce ćuti

 

4834  trčim da izbacim bol

 

tvoj život mi je važniji od mog - 18

1440. hodanje

hodao sam od pet popodne. vraćam se kupa me noć

subota je. mislim da ću se noćas napiti crnog vina. možda

će mi biti malo lakše. sramota me je što patim ali ne želim to

da skrijem. istina i iskrenost čini lepo. dečak u meni čuva

zvezdu. toplo je u modrom sadašnjosti. izgubljen

zalutao na zvezdi nepoznatoj zvezdi

novi sad 10.8.1996

 

 

 

1739/1914

 

4835  hodanje me utelovljuje u vremenu da bih postao umetnošću

 

4836  u višemesečnim razgovorima sa dadom u kojima se ona opirala

bojala dvoumila osećao sam se povređeno. u razgovoru koji smo vodili malopre

uz jedno pivo u predvečernjoj tišini sedeći na betonskoj sokni i gledajući u travu

i korov osetio sam miroslave voli sebe jer tako ćeš voleti svet jer ti si sam

svet. da li je tim osećanjem niklo seme radosti u meni

 

4837  pala je noć toplo je promiču prve kapi kiše

 

4838  osećam: najveće energije i tajne su jednostavne

 

4839  zvuk zrikavaca boji predeo

 

tvoj život mi je važniji od mog - 19

1441. hodanje

hodanje od osamnaest do dvadeset tri. jednostavnost

hodanja mi donese jednostavnost uvida. lako kažem velike

istine. moje slabosti ih ne umanjuju. hodanje je tiho kao noć. voleću

svoj život da bih lako voleo i tvoj. kada sam se vraćao bio je potpuni

mrak kao i na početku. uzbudio sam se. krenuo sam iz noći prošao

dan i ponovo sam u noći. kad bi mi um uvek bio u srcu u nebu

ljubavi pomislio sam i u tom trenutku je sevnula munja

ohrabrila me. izgubljen zalutao na zvezdi nepoznatoj

zvezdi. um žudi da postane vrt ljubavi

novi sad 12.8.1996

 

 

 

1740/1913

 

4840  mogu da te pozovem samo u moje telo da uđeš rekla mi je dada

 

tvoj život mi je važniji od mog - 20

1442. hodanje

hodao sam od sedam uveče. bilo je slično kao i juče. toplo

po koja kap kiše zrikavci samoća. velika tenzija u meni bila je

u neskladu sa tišinom i toplim mrakom pa sam u povratku počeo

da trčim. znoj je trčao sa mnom. kada sam smirio tenziju ponovo

sam se osetio u telu. to je samoća. to živci vabe dodir. to telo

traži put kroz svet. da bi bio celovit moram se naći sa svojim

telom i svojim rečima. ja sam moje telo ja sam moja reč

um žudi da postane vrt ljubavi. ali rečmora

doći iz srca

novi sad 13.8.1996

 

 

 

1741/1912

 

4841  hodamo vlada barbul i ja. pričamo

 

tvoj život mi je važniji od mog - 21

1443. hodanje

hodanje od dvadeset do jedan posle ponoći. vratio sam

se smiren. u sobi sam. spreman za ljubav. sve što pogledam

volim. koga bih sada pogledao bio bi nadojen ljubavlju za večnost

zvoni telefon. ali reč mora doći iz srca. pričali smo sat i po

novi sad 14.8.1996

 

 

 

1742/1911

 

4842  devet je sati uveče. polazim. noć je. današnje hodanje će biti celo u noći

 

4843  noć je tamna i puna vlage gotovo bez senki

 

4844  tišina samo se čuju kiša i moji koraci

 

4845  kad blesne munja u ovoj rečenici možeš me videti

kako kisnem u plavoj jakni i kratkim pantalonama

 

tvoj život mi je važniji od mog - 22

1444. hodanje

hodanje od dvadeset jedan do dva posle ponoći

pred polazak je u novom sadu bio pljusak a kada sam

krenuo padala je samo kišica. u bukovcu je bilo suvo a na

povratku pljusak me je pratio pola sata. uživao sam. jedino

sam se brinuo da mi se ne nakvase crteži u prsluku pa sam

jaknu kroz koju je sve curilo držao ispred sebe da se

kiša sliva i ne lepi za mokro telo. pričali smo

sat i po. kisnuo sam kao cveće

novi sad 15.8.1996

 

 

 

1743/1910

 

4846  zrikavci se usaglašavaju. pesma sa jedne strane puta odlazi onima na

drugu. ovi je uzvraćaju a vera midić i ja kroz mrak prolazimo između njihovog pevanja

 

4847  veru privlači ples. govorim joj o plesu ruže

 

4848  baciti se u naručje koje ne vidim

 

tvoj život mi je važniji od mog - 23

1445. hodanje

u deset uveče smo krenuli vera i ja. malo se poznajemo

dovoljno za uzbudljivi razgovor. priča mi da joj je pre mesec

dana beskućništvo zapahnulo telo. plesala bi. to i činimo kroz

noć. lepo dobro i neizrecivo. otići do mora po grumen soli za

slobodu. prostreti se celim sobom. razgovarati. kisnuo

sam kao cveće. zapamtiti reči u telu

novi sad 16.8.1996

 

 

 

1744/1909

 

4849  hodam sa dadom njoj su bila posvećena dvadeset četiri

hodanja od ponoći do ponoći. topla je a boji se da živi

 

tvoj život mi je važniji od mog - 24

1446. hodanje

krenuli smo dada i ja jedan sat pre ponoći. dvadeset

četiri dana hodanja od ponoći do ponoći sa osećanjem

tvoj mi je život važniji od mog. nadam se da će me to osećanje

voditi dalje. oslobađati od strahova i da ću lakše živeti. sve više

vidim kako se ljudi boje. boje samog života. taj strah ne vidim u

dunavu koji teče. nisam ga osećao ni u prohladnom vetru koji

me je rashlađivao na mostu. niti sam osetio da noć poseduje

ikakav strah. u povratku smo dada i ja ćutali. ćutanje i noć

su sinonimi. ćutali smo kao da smo odavno jedno i u

drugome. kao da su naše reči postale naša tela

zapamtiti reči u telu. ćutali smo kao

laste koje kisnu u letu

novi sad 17.8.1996

 

 

i

 

 

da li sam bio

dostojan njegovog poziva

 

 

hodam da mi svaka reč bude sloboda istina ljubav

 

 

ne bih mogao hodati kada bih zaboravio i živeo bez

odsustva saosećanja sa bednima gladnima i nesrećnima

 

 

izgovaram velike reči jer su one posledice tako malog koraka

 

 

miroslave voli sebe jer tako ćeš voleti svet jer ti si sam

svet. da li je tim osećanjem niklo seme radosti u meni

 

 

i

 

 

ružo lutanja

na tebi sam otkrio

tvoj život mi je važniji

od mog jer tebi je moj

život bio važniji od tvog

i zato si ti ružo lutanja

za mene večni život

važniji od mog

 

 

i

 

 

ružo lutanja

ti si božija i apsolutna

ljubav i zato su moje ljubavne

patnje sa vesnom milović boginjom

natašom abramović boginjom. jelenom

bošković boginjom. rajkom sredojević

boginjom. dadom feljom boginjom

draganom varadinac boginjom

minom novčić boginjom na

tebi ružo lutanja slava 

boga jedinog

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ti si

obraćanje tebi

jer si ti ružo lutanja

pupoljak svakog

ti u svačijem

ja

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ti

si svako ko je

hodao sa mnom

na ruži lutanja i ja

ih sve sa verom

midić na čelu

pozivam da

dođu

da

hodaju

sa

mnom

na

ruži

pupoljku

bogu

 

 

i

 

 

ružo lutanja

ti si jedna jedina

revolucija odbegle

mladi svakog i svih

bića koja hrle milini

boga jednog

jedinog

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

izgubiti se

je početak

iskupljenja

ponovo se

naći je

početak

ozarenja

biti

odan

bogu

je

početak

vaskrsenja

 

 

i

 

 

ružo lutanja

volim te čedo

sam tvoje boginjo

moja. boginjo boga

nam odbačenog. boga

odbačnog i boga nam

jedinog. boga ruže

lutanja. amin i

bog

amin

 i

bog

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

5. septembar 2025.

27669. dan mog života

 

 

1718/1935

 

4774  ponoć je. krenuo sam da sledećih dvadeset četiri dana

hodam od ponoći do ponoći. noć je sveža. sa mnom su krenuli dada

vlada tupanjac. igor sakač. stanislava petrović. sava kuzmanović

 

4775  miris sena

 

4776  muzika vazduha

 

4777  srećan sam jer sam ovde rekao je neko u noći

 

tvoj život mi je važniji od mog - 1

1423. hodanje

hodanje od ponoći do pet ujutru. hodali smo do bukovca

i dva kilometra u šumu. tako će biti svih sledećih dvadeset četiri

dana. samo će se svetlost menjati. kajsije i šljive dozrevati. noću

je lakše hodati kroz čisti vazduh. telo se lako kreće. sa energijom

prijatelja u trenucima sam se osećao kao da plovim. hodali smo ka

svitanju. osetio sam ga negde pred mostom. na mostu je svetlost

već načinjala noć. obrisi su tražili svoju čežnju. boje takođe. i u

jednom trenutku nad vodom se pojavila reka ptica. obe

reke su tekle zajedno nizvodno. radost u meni

iz posejane radosti. neka čežnja

pronađe svoj mir

novi sad 22.7.1996

 

 

 

1719/1934

 

4778  polazim u noć. noć je sve hladnija

 

4779  zadnja ulična lampa na izlasku iz petrovaradina baci pedesetak metara moju senku

 

4780  u bukovcu nikoga. ni jednog jedinog čoveka. svi su u kućama

kao da prolazim kroz bajku. kao životinje u svojim jazbinama ljudi 

u svojim kućama. ušuškani spavaju. ko je to san

 

4781  vraćam se nazad. mrak. nigde svetlosti. spava mi 

se osećam se kao dete. skupljam ramena da se zaštitim

 

4782  žmurim i hodam. struji detinjstvo u mojim leđima

 

4783  prošlo je četiri. nebo počinje da se plavi 

 

4784  na mostu sam. jutarnje plavo neba i vode mi zaustavi dah. zastanem. stojim i gledam

 

tvoj život mi je važniji od mog - 2

1424. hodanje

hodao sam od jedan do šest ujutru. sam. spavalo mi se

detinjstvo mi se vratilo. žudeo sam za toplim krevetom. na

kraju prelazeći most plavetnilo prizora me je nahranilo

tada sam usporio jer san je već bio tu. neka čežnja

pronađe svoj mir. dobro jutro snu

novi sad 23.7.1996

 

 

 

1720/1933

 

4785  dva sata. dete kreće u noć

 

4786  ova noć je toplija od prošle

 

4787  mrak je mek kao da sam u mleku

 

4788  nebo se prosvetljava čuju se petlovi 

 

4789  sviće u bukovcu mlada mačka podiže 

glavu procenjujući visinu zida na koji će da skoči

 

4790  tu gde sam pre sat i po kroz mrak plovio kao kroz mleko

sada vidim boje korova kukuruz plave cikorije a brdo koje je

bilo samo jedna stvar kao misao sada je posuto nijansama

zelenila i okerom nekoliko njiva po sebi

 

4791  jedna baka sa zavežljajem na leđima i štapom u ruci sama na putu

 

tvoj život mi je važniji od mog - 3

1425. hodanje

hodanje od dva do sedam ujutro. kada sam krenuo bila

je noć i nigde nikoga. a kada sam se vratio bio je dan i ljudska

vreva. između je bila bajka u toplom mraku. nemoguće je opisati

i zato je bolje da zamisliš kako se neprimetno noć preobražava

u dan. to su nijanse za koje ne postoje reči nego samo

oči. dobro jutro snu. oči u svitanju

novi sad 24.7.1996

 

 

 

1721/1932

 

4792  noć je topla. hodam sa vladom tupanjcem. celim

putem pričamo o ruži umetnosti i umetnosti ruže

 

tvoj život mi je važniji od mog - 4

1426. hodanje

hodao sam od tri ujutru do osam. noćna hodanja

su kao bdenja. sav treperim od umora i neispavanosti

već sam rekao već sam rekao nije ruža laka stvar

oči u svitanju. svedočili smo o ruži šljive

vlada tupanjac i ja

novi sad 25.7.1996

 

 

 

1722/1931

 

4793  četiri. polazim. noć je ali se već oseća buđenje

 

4794  hodanje krugom od ponoći ka ponoći mi je pomerilo osećaj vremena. ne mogu da

se setim koji je danas dan. klizim vremenom padajući kao vodopadom u njegove dubine

 

4795  ulazim u svitanje 

 

4796  selo još spava crvene se jutarnje ruže

 

tvoj život mi je važniji od mog - 5

1427. hodanje

hodao sam od četiri ujutru do devet. brao sam šljive

pored puta i mislio o ljubavi jer iako imam proroštvo i znam

sve tajne i saznanja iako imam svu veru da i planine premeštam a

ljubavi nemam ništa sam. tako sam osećao ruku uprljanih prašinom

plavih šljiva. iako razdam sve imanje svoje iako predam telo svoje

da se sažeže a ljubavi nemam ništa mi ne pomaže. svedočili

smo o ruži šljive vlada tupanjac i ja. nad

dunavom je bio oblačan dan

novi sad 26.7.1996

 

 

 

1723/1930

 

4797  subota. narandžasto žuto cveće. dolazi vlada tupanjac. krećemo

 

4798  završavamo hodanje. blizu je deset i peče prepodnevno sunce

 

tvoj život mi je važniji od mog - 6

1428. hodanje

krenuli smo u pet ujutro. prvi sat oči su mi spavale

hod i šljive su me probudili. u bukovcu je za razliku od

prethodnih dana vrvelo od ljudi. polazili su na posao. čekali

autobuse. dan je dan noć je noć. nijanse su talasi. zaklinjem

te sobom sačuvaj junaka svoje duše kao najveću svetinju

kaže niče. a na kraju hodanja nas je upeklo. nad 

dunavom je bio oblačan dan. telo je osvanulo

novi sad 27.7.1996

 

 

 

1725/1928

 

4799  nad ogradom punoća crvene ruže

 

4800  znoj mi štipka čelo i obraze. ruke su prljave od šljiva i pokupljenih bresaka

 

tvoj život mi je važniji od mog - 7

1429. hodanje

hodanje od šest do jedanaest. hodao sam sa vladom

barbulom. u bukovcu smo skrenuli gore u brdo i poljskim

putevima pored kukuruza vinograda voćaka hodali ivicom

peščanog nanosa. kupili breskve sa zemlje brali ih u jutru

telo je osvanulo. slatke sočne niz grlo niz put

novi sad 29.7.1996

 

 

 

1726/1927

 

4801  uzbrao sam tri šljive

 

4802  pošla lila ljiljanom

s bratom gostom ljiljanom

kad se beše ljiljanom

nakitila ljiljanom 

bratac seji ljiljanom govorio ljiljanom

pođi za me ljiljanom

 

4803  lepo ti je rano uraniti 

dvor pomesti 

vode doneti 

i milom se bogu pomoliti

 

4804  rodom rodila stolista ruža 

ja se prikradoh da je otkinem 

da je otkinem da se zakitim na levu stranu

na levu stranu u rusu kosu

 

tvoj život mi je važniji od mog - 8

1430. hodanje

hodao sam od sedam do podne sa zojom karanović

pevala mi pesme iz naroda. ritual hodočašćem. sećam

se najstarije mlade sadašnjosti. hodanje je plodnost. sve

što kažem je poreklo. sloboda semena. incest uma i srca

u svakoj reči su mi tvoje reči. talas me diže ka podnevu

slatke sočne niz grlo niz put. balada

o hodanju pevanju

novi sad 30.7.1996

 

 

 

1727/1926

 

4805  moderna je zagrljaj. postmoderna poljubac

put je ruža. marija i marta. viđenje i gledanje

 

4806  zaboravi cilj ako putu smeta

 

4807  to te čeka kaže mi se

 

4808  otvorilo mi se kada sam odustala od sigurnosti kaže mi milica vuković

 

tvoj život mi je važniji od mog - 9

1431. hodanje

hodao sam od osam do jedan. kruženje vremenom

da bih tragovima stopala iscrtao savršen krug svaki dan

hodam istom putanjom od novog sada do bukovca i nazad

temperatura je noćašnjom kišom pala za dvadeset stepeni

uzbrao sam prvu slatku smokvu. kao noćašnja kiša po goloj

koži. danas me tmurno smiruje i ispira od prejakih reči sinoć

izgovorenih. izgovorenih da rode i zaustave širenje

starih strahova. balada o hodanju pevanju

hvala kiši i tmurnom

novi sad 31.7.1996

 

 

 

1728/1925

 

4809  povremeni bol u ahilovoj tetivi u kojoj su četrdeset

miliona sto pedeset i šest hiljada koraka je bol prostora. cela

evropa na malom oteknuću od jednog santimentra jedne krhke žile

 

tvoj život mi je važniji od mog - 10

1432. hodanje

hodao sam od devet pa do dva. u početku je bilo tmurno

kasnije prepodnevno sunce me preznojilo. cikorija među

kukuruzom. šljive dozrevaju. barice od kiša. uživanje u hodanju

isti put drugo vreme. mahanje iz daljine dadi koja mi je dolazila u

susret. i onda približavanje. tvoja rečenica upućena čudesno drugom

je kako bi hamvaš rekao klanjanje pred preporodom. zato što si otkrio

besmrtnost u preporađanju spasio si i svoj život. očitovale su se na

tebi po ko zna koji put sile preporoda. probudio si se da iznova

gledaš svet i ne želeći da propustiš ni jedan njegov čas hodaš

opisujući dan čudesan koliko i to drugo. hvala kiši i

tmurnom. sačekalo me je na kraju hodanja

u pismu dajane jovanović

novi sad 1.8.1996

 

 

 

1729/1924

 

4810  vlada tupanjac. nenad stamenković i ja

 

4811  bojati se je greh

 

tvoj život mi je važniji od mog - 11

1433. hodanje

hodali smo od deset. vrućina. uživao sam u njihovoj

pameti i znatiželji. tekst današnjeg hodanja je prazan

bez naših razgovora. optimizma. entuzijazma. ostale su

naše reči na putu baš tamo gde se događala umetnost

sačekalo me je na kraju hodanja u pismu

dajane jovanović. umetnost je tu

novi sad 2.8.1996

 

 

 

1730/1923

 

4812  lako mi lije znoj sa lica

 

4813  laki znoj za tobom

 

tvoj život mi je važniji od mog - 12

1434. hodanje

hodanje od jedanaest do četiri. sloj znoja na sloj znoja

lepljiva subota. sluz napora u rečima koje obnavljaju. nadam

se da me ovi bezmerni umori i napori vode ka spokoju. ka meri

mogućnosti. ka volji koja nije moja. umetnost je tu. lepila se

prašina na znoj znoj se lepio za izvor

novi sad 3.8.1996

 

 

 

1732/1921

 

4814  odvajanje znači koračati u prazno

 

4815  lepo ko bog kaže se. ništa se bolje nije moglo reći za današnje hodanje

 

tvoj život mi je važniji od mog - 13

1435. hodanje

hodanje od podne do pet. desetak ideja mi je prošlo kroz

glavu dok je dvadesetak kilometara ulazilo u mene. neke od tih

ideja će se ostvariti neke ne. misli su hrana emocije piće. u hodu

sam takođe zapisao teze odgovora alenu ožboltu za njegov intervju 

sa mnom. zastajao da ode bol iz ahilove tetive. osušenog grla

završio hodanje. lepila se prašina na znoj znoj se lepio za 

izvor. zaslužio sam lepu rečenicu: dobrota je cvetanje

novi sad 5.8.1996

 

 

i

 

 

muzika

vazduha

 

noćna hodanja su kao bdenja

 

 

sećam se najstarije mlade sadašnjosti. hodanje je plodnost 

sve što kažem je poreklo. sloboda semena. incest uma i srca

 

 

povremeni bol u ahilovoj tetivi u kojoj su četrdeset

miliona sto pedeset i šest hiljada koraka je bol prostora. cela

evropa na malom oteknuću od jednog santimentra jedne krhke žile

 

 

bojati se je greh

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

sva i od

ljubavnih

patnji

pupoljak

ljubavi

slobode

istine

si

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

4. septembar 2025.

27668. dan mog života

 

 

1704/1949

 

4740  prelazim most. vreli dan je prošaran toplim vetrom

 

4741  u bukovcu šušte jablani kao more

 

4742  sveži venci ivanjskog cveća na kućama

 

4743  blešti sunce na tamnozelenom mladih kukuruza

 

4744  na 18 kilometru sedimo pored groblja u petrovaradinu dada i ja

 

liči na svilenu maramu

1414. hodanje

u ruci i rahmanjinovu muziku rekla je

dada za vetar u granama. posle sto jednog

dana hodanja parkom nastavili smo proplancima

fruške gore kroz zelene vinograde. brali nedozrele kajsije

i prezrele višnje. bili žedni. trideset sedam je stepeni rekla je

dada posle izlaska iz kafane u bukovcu. sada je deset minuta

do devet. vraćam se. ponovo prelazim most. već sat jedan

priprema se veliko nevreme. vetar me hladi. teški oblaci

uzbuđuju. malo hramljem. mazim se u hodu štiteći levo

stopalo čije sam tetive malopre nagnječio. prekrstio

sam ruke na grudima učinio sebe sveštenikom

bilo je mnogo prijatelja koji su hodali sa mnom

bilo mi je hladno vrućina kisnuo sam

padao je sneg... proplanci

proplanci i tu

novi sad 8.7.1996

 

 

 

1705/1948

 

4745  prostor

prostor je telo vremena. predeli

kroz koje prolazim. predeli moga tela

koji se spajaju sa predelima okruženja da bi se

zajedno ulili u prostor duše. tako se svi oblici utapaju

u bezoblično iz koga i nastaju. predeli se nadovezuju jedan

na drugi i nema im kraja. sve je u kruženju. bez granica. kao da

neprestano putuju jedan drugome. opisivati ih bilo bi izlišno i zato

njima hodam. biti u otvorenom liči na neprestano brujanje zvona sa

svoda nebeskog. neba je uvek više od svega ostalog. hodanje zemljom

i jeste proslavljanje neba. prostor je dan bezbrojnih ja koji su se u njega

naselili. prostor je pun mogućnosti. neiscrpan. daljinama prostora gajimo

čežnju za sopstvenim svemirskim poreklom. da nije prostora ne bih znao

za tebe koja čitaš ove redove. prostor između nas smo mi sami. prostor

nasnu isto vreme i spaja i odvaja. korak je ljudska mera za prostor

i zato je prostor po meri svačijeg koraka. korakom se opisuje i

doživljava bezgraničnost prostora. prostor

se podaje. zove. traži nas

(iz rečnika hodanja)

 

povreda

proplanci proplanci i 

tu. nateklo levo stopalo

novi sad 9.7.1996

 

 

 

1706/1947

 

4746  filozofija pustinje

početak ruže lutanja je bio težak

posle prvog dana ostalo je još 3652 dana

preda mnom. kada bi barem prošla godina dana

pomislio sam... barem dve barem tri. i kada su prošle tri

godine bio sam već daleko od početka a još dalje od druge

obale. počela je tada središnjica. suočenje sa ponavljanjem

rutinama. zasićenošću. nagomilanim umorom. odsustvom zanosa

samoćom. zamorom prijatelja. našao sam se u pustinji. sred sušnih

godina. u blizini pustinjskih otaca pustinjak otkriva u prirodi odsjaje

lica.lepote svoga ljubljenog licem u lice s božanskom prisutnošću on

ispravlja nered svemira i dovodi ga do nove harmonije. ostvarujući

svoje spasenje on sudeluje u usavršavanju kosmosa. hodati dalje

ne pitati se. pristati i prihvatati. vetar smisla će već sam sve urediti

oko mene su bili gradovi putevi godišnja doba ljudi. ponekad u

nekom susretu u nečijim očima napio bih se spasonosne

vode. filozofija pustinje je koreografija praznine. pustinja

je iskušenje. iskušenje je u oskudnosti punoće i

nepreglednosti praznine. pustinja otrežnjuje

ne želimo ono što nemamo. dinamika

verovanja i nadanja samo jedno

ljubav i bog

(iz rečnika hodanja)

 

povreda

nateklo levo stopalo

bol me smiruje

novi sad 10.7.1996

 

 

 

1707/1946

 

4747  prsluk

prvi mi je sašila vesna đurđević

drugi maja popović. treći olja blagojević

svi su od balon svile. prva dva su bila crna treći

tamnoplav. prsluk mi je pored patika najvažniji deo

odeće. radna soba u pokretu. nosim ga i zimi i leti da bi mi

ruke bile slobodne. kada mi je nešto u rukama kao da ne hodam

ima velike džepove i jedan mali skriven u velikom u kome su darovi

džepovi imaju cibzare da nešto ne bi iz njih ispalo. to su dva spoljašnja

i dva unutrašnja i dva kosa za ruke koja retko koristim ali nekada mi oni

zaštite šake od hladnoće. džepovi su moja skloništa. prsluk je vrlo lagan

ali sa svim potrebnim stvarima u njemu je težak. najpre počnu da se krzaju

unutrašnji džepovi tarući se o kaiš. tada ih krpim malim zakrpama koje liče

na unutrašnje ordenje. želim da ih sačuvam što duže. na velikim vrućinama

ga skidam i nosim o jednom ramenu. pri vetru ga zakopčavam i on mi

štiti stomak. leti u visini lopatica na njemu se pojavi beli trag od

sasušenog znoja. posle godinu i po dana više nije za

upotrebu. prsluk je moje gospodstvo tihi

atelje u predelima kretanja

(iz rečnika hodanja)

 

povreda

bol me smiruje

bol polako nestaje

novi sad 11.7.1996

 

 

 

1708/1945

 

4748  tri dana nisam hodao jer sam izvrnuo levo stopalo i nategao

tetive. prvog dana sam jedva stao na nogu. buknula je. pocrvenela

drugog je već bilo bolje. trećeg je bol skoro sasvim nestao

 

4749  ulazim u futog. u malom dunavcu pod drezgom dečaci pecaju

 

4750  ti si se miroslave sjebo. ti si ostao bez ljubavi i

gluv kaže mi novica radek četvorogodišnji dečak iz futoga

 

dinamika čekanja

1415. hodanje

vraćam se iz futoga. slike sela u

predvečerju. sunce obasjalo belu crkvu

sveštenik drži za ruku svoje dete malog dečaka

majka ih prati iza. crvene ruže se ispreplele sa

granama bora. u crkvenoj porti staro drveće bogato

krošnjama. pas dalmatiner njuši trag. napuštena stara

nemačka crkva. zvuci harmonike iz nedovršene kuće

vlažni dublji mirisi nego oni u gradu. laste leto i

asfalt. bol polako nestaje. zapada

predvečernje sunce

novi sad 12.7.1996

 

 

 

1709/1944

 

4751  posle jednog piva na šestom kilometru najnovija ljubavna

patnja i neuspeh mi probude u telu sećanje na sve ostale

 

4752  o moji suncokreti pomislim kada ih pogledam

 

4753  dva mlada konja i ždrebe na livadi pasu travu

 

4754  drugo pivo na četrnaestom kilometru. verujem u ljubav

 

pijano

1416. hodanje

drugo pivo me je ošamutilo

razmišljam o ljudima koji su u pogrešnom

trenutku na pogrešnom mestu. lupkam desnom

šakom o fasade i ograde kuća i pitam se da li je

ovo pogrešan trenutak i pogrešno mesto. znoj na

mom licu je odgovor. prestajem da razmišljam da

bih se molio. zapada predvečernje sunce

kad dođem u stan zaliću muškatle

novi sad 13.7.1996

 

 

 

1711/1942

 

4755  hodam reči pulsiraju

 

4756  ne bih po ovoj vrućini mogao hodati da ne znam da ćeš ti

čitati ove reči. da ćeš osetiti kako sam zastao da bi bol iz ahilove

tetive izašao. da ćeš osetiti moje sasušene usne na vrelini

 

4757  ti i ja u mojim koracima u bljesku sunca u cvijićevoj

 

čuvar vrućine

1417. hodanje

po najjačem suncu sam krenuo

van grada da obiđem vrućinu. u muzeju

vrućine divni primeri zelenog snažnog kukuruza

zelenožutog suncokreta. plavičasti titravi sjaj vazduha

iznad vrelog asfalta na autoputu. znojio sam se i sušio

čuvao promenu. nije bilo nikakve utehe ali sam možda

nekome bio uteha. kad dođem u stan zaliću

muškatle. uteha ostavljenima

novi sad 15.7.1996

 

 

 

1712/1941

 

4758  zapara. ostavljen sam. zašto je i ona odustala i nije mogla ono za čim je žudela

 

4759  zašto toliko patim. patim jer sam odan tajni ruže. odan ljubavi

 

4760  prolazim pored crvenih ruža nabujalih kroz metalnu ogradu. sunce i vetar

su mi osušili mokru odeću. patnja se umanjila ali me čeka noć i sutrašnje jutro

 

dečački san

1418. hodanje

hodao sam pustošen ljubavlju

gubim snagu. planirao sam da šestu i

sedmu godinu ruže hodam pod naslovom

optimizam. sada jedva preživljavam. dečački san

o ljubavi sa jednom ženom u časnoj sreći i podvigu

slaganja muzici odnosa se stalno razara. razorenost

me vuče novom snu. umetnosti ljubavi. i zato hodam

iako ljubavi nemam. pri kraju je sinulo sunce

razumem li ono što slutim. plačem ali

ipak znam neko me voli. znam jer

ja volim tebe. uteha

ostavljenima

ljubav se ne razara

novi sad 16.7.1996

 

 

 

1713/1940

 

4761  tvoj život mi je važniji od mog bilo je osećanje

koje mi se noćas kao milost dogodilo i spaslo me

 

4762  miroslave samo polako. korak po srce

 

4763  sedam dana sam patio jer sam ostavljen a onda sam se sinoć

preporodio osećajući kako me njena slabost zbog koje je odustala budi. budi

ljubav u meni. odsustvo njene snage taoističko slabo je probudilo u meni dosada

nepoznatu snagu. snagu spojenu ljubavlju. moje jako se oplodilo njenim slabim

 

4764  pijem pivo. kao dečak rembo. golub u bari vodu

 

kao nekada

1419. hodanje

u zatvoru pre dvadeset tri

godine sam osetio snagu boga

plačem i pušim. to je zlato duša

nema cenu. ne hemijski ljubavlju

se venčavaju ljudi. ljubav se 

ne razara. vrućina mi je

sasušila suze

novi sad 17.7.1996

 

 

 

1714/1939

 

4765  posle devet kilometara tu sam na otvorenom sa vetrom

 

4766  otkuda u meni tolika snaga pored tolike patnje i samoće

 

4767  kada se setim patnji drugih moja umine

 

4768  dva desetogodišnja dečaka u bermudama i belim letnjim

majicama stoje na putu oslonjeni o gvozdenu bankinu. eto zašto sam tu

 

4769  mostovi. ne sve sve se gradi sa ljubavlju

 

idi s mirom moliću se za tebe

1420. hodanje

rekao mi je juče poznanik. i pored nevolja ipak

sam danas tako hodao. koraci su me smirivali sunce

govorilo. teško mi je bilo da zamislim susret koji nije

večnost. plakalo je jezero smirenja u meni. plakao je

dečak u meni. i odanost je plakala. i moj zavet

postojanju. plakali su naši zagrljaji. vrućina

mi je sasušila suze. plakanje je milovanje

kiša ljubavi koja se rađa

novi sad 18.7.1996

 

 

 

1715/1938

 

4770  petak. hodao sa vladom barbulom. verujem u njega

 

4771  dužina svih arterija vena i kapilara je 160 000 kilometara ili četiri obima zemlje

dvadeset. sedam godina bi mi trebalo da ovim ritmom prođem sve reke krvi u mom telu

 

videću je

1421. hodanje

plakanje je milovanje

kiša ljubavi koja se rađa

nema teksta

novi sad 19.7.1996

 

 

 

1716/1937

 

4772  preći na drugu obalu reke je sloboda. ptice je prelaze lako iako

po zakonima prirode. međutim mi te zakone kršimo i tako uništavamo slobodu

kaže mi perdu aleksandar koji mi je prišao malopre i pitao jesi ti onaj koji hodaš

 

4773  na izlasku iz groblja me obiđe desetogodišnji dečak držeći se za

džep u kome su mu zveckali klikeri. priđem mu i zamolim ga da mi pokloni

jedan za uspeh. za boga. naravno dao mi ga je. miroslav radivojac se zvao

 

tri rečenice

1422. hodanje

hodao sam do bukovca. i pročitao

tri lepe rečenice. mladost instinktivno mudra

slobodana tišme. ako stvaram ne mogu da radim

ništa drugo marija midžević. jer ne može se pisati

dobro ako se pritom misli na više od jedne stvari

nenada jovanovića. nema teksta. radost u

meni iz posejane radosti

novi sad 20.7.1996

 

 

i

 

 

dečački san o ljubavi sa jednom ženom u časnoj sreći i podvigu slaganja

muzici odnosa se stalno razara. razorenost me vuče novom snu. umetnosti ljubavi

 

 

tvoj život mi je važniji od mog bilo je osećanje

koje mi se noćas kao milost dogodilo i spaslo me

 

 

kada se setim patnji drugih moja umine

 

 

i

 

 

ružo lutanja

ti si moje venčanje

putem i ružom. moj

sveti brak ružom

lutanja

ružo

hvala

ti

i

za

ovu

pesmu

ruže

lutanja

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

3. septembar 2025.

27667. dan mog života

 

 

1687/1966

 

4722  danas je počelo leto

 

poklonjenje posmatranju

1400. hodanje

posmatranjem se oslobađamo sebe. zurimo

u nepoznato. putujemo očima. oči se priljubljuju za

posmatrano. koliko je samo cveće odnelo umora i nervoze

onima koji su ga posmatrali. posmatrajući ga činimo da ono

lepše raste. dok posmatramo na licima nam se pojavljuje osmeh

ili blagost. brigama tada nema mesta. posmatranje nas oslobađa

od gluposti rada. kao da se ceo život u društvu zaverio protiv

posmatranja sve se pretvorilo u industriju gledanja samo da ne bi

došlo do viđenja. viđenjem se vidi istina sloboda ljubav jedinstvo svih

stvari. viđenjem se događa lepota i raj. gledajući ništa se od toga ne

može videti. gledanje je slepilo. oslepljeni bleštavilom ogledala

pustošimo dušu. posmatrajući vid nam se vraća. viđenjem se

rađamo i rađamo. zamorena u životima ravnodušnih dobrota

se često odmara u kurvama. posmatrajući čujemo muziku

sfera mirišemo vazduh u zori rađanja dotičemo se

dušama kušamo raskoš jednostavnog

novi sad 21.6.1996

 

 

 

1688/1965

 

4723  ispražnjenost. subota je

 

poklonjenje paradoksu

1401. hodanje

volim jednostavnost a paradoksi

oni su pukotine. zmijsko vijuganje. spojevi

nespojivog. venčanje vode i vatre. posmatrajući

čujemo muziku sfera mirišemo vazduh u zori

rađanja dotičemo se dušama kušamo

raskoš jednostavnog. malopre

sam video vrapca

novi sad 22.6.1996

 

 

 

1690/1963

 

4724  procurio mi jogurt u džepu

 

poklonjenje uspehu

1402. hodanje

dobro je što baš danas pišem o

uspehu jer baš danas sve osećam kao

neuspeh. uspeh je ispunjenje. ispunjenje

bivanja. sinoć pred spavanje u trenutku dok

sam spuštao glavu ka jastuku kroz otvorenu

terasu sam ugledao svetlost nad rekom osetio

sam vekove u toj trenutnoj vodi. vekove u

mojoj duši. uspeh je bog. malopre sam

video vrapca. ne postoji strah od

neuspeha nego samo strah

od uspeha

novi sad 24.6.1996

 

 

 

1691/1962

 

4725  tri sata. park je prazan. pada kišica. još tri sata do kraja

 

4726  sedam golubova se kupa u maloj barici vode na asfaltu

 

4727  kruženje stazama parka je vijuganje mozgom

 

poklonjenje putu

1403. hodanje

put je poklonjenje prostorima

geografija vremena. hodajući putevima

otkrivam mnoge. put vode. put godišnjih doba

put pažljive pažnje. svaka reč je put. dve putovanje

ekonomija puta. putevi se spajaju. ulivaju. dok

pišem. pada kiša. putuje. put je način. nemoćno

kako. put bez puta. bespuće. ne postoji strah

od neuspeha nego samo strah od

uspeha. put ruže

novi sad 25.6.1996

 

 

 

1692/1961

 

4728  ja bih da se poklonim nežnosti iako margaret diras prezire

nežnost jer po njoj ona isključuje požudu kaže mi vera varadi

 

poklonjenje slovu i

1404. hodanje

jedno slovo mala-velika reč. velika spajanjem

svi fragmenti teksta i izazivati pažnju koji sam napisao

na drugom hodanju povezani su slovom i između. i koje mi

je ličilo na moj hodački štap. kada sam 1990 u londonu završio

svoje četvrto hodanje pedeset metara od groba vilijem blejka bacio

sam svoj štap u vazduh i pored njega po zelenoj travi prosuo belo

brašno. štap je pokazivao smer mog sledećeg projekta ruže lutanja

a slovo i na travi je spojilo četiri hodanja za poeziju sa ružom lutanja

i je hodačko i pripovedačko. priča priču priču o daljinama koje

počinju ovde i sada. i je uvek ovaj sledeći korak

i je roman. put ruže. ruža lutanja je

roman o reči i

novi sad 26.6.1996

 

 

 

1693/1960

 

4729  sklonio sam se. pljusak led

 

4730  posle pljuska i nevremena kaplje sa svih grana

zelenilo i jezero se isparavaju. trojica dugonogih dečaka pecaju

 

4731  znaš šta ja sam klošario i čitao knjige. tako da bih se ja poklonio piscima i filozofima

vitgenštajnu selinu hemingveju karveru luis simsonu. skriveni prokletnici. pa moramo

dirinčiti i sanjati kaže džon berimen. poklonio bih se ljubavi miroslava i dade jer

ljubav sve izjednačava kaže mi nenad milošević

 

poklonjenje reči da

1405. hodanje

da reč da. ko izgovara reč da

sijaju mu oči. izgovoriti jednom ne

svemu onome što ne želimo i onda nam

ostaje svakodnevno bezbrojno da. da svemu

da je otvaranje. da odnosi strah. da je pola od

dada. dadaizam nemogućeg. i je korak noga u

pokretu. da je korakovo stopalo na zemlji. hodanje

je i da i da i da. sa da se diže ka visinama. sa da

se prima u dubinama. sve je jednostavno baš

kao i da. i. ruža lutanja je roman o reči i. da

novi sad 27.6.1996

 

 

 

1694/1959

 

4732  dudić je izračunao da u prečniku srca od 300 metara i visini

od 500 metara može stati sva ljudska krv koja je tekla u venama svih ljudi

koji su živeli i žive u ovom veku. srce xx veka je malo veće od parka po kome hodam

 

poklonjenje neprijatelju

1406. hodanje

ova civilizacija se izgradila na ideji o

neprijatelju. spoljašnjem. drugi. drugo pleme

drugi narod. druga religija. drugi jezik. drugačije

uverenje sa koje se strane razbija jaje. unutrašnjem

nesvesno. senka. istina o sebi. dužnost biti čovek. no

budućnost se neće graditi na postojanju neprijatelja

neprijatelj će biti ljubljen i nestaće. preobraziće se u

prijatelja. taj preobražaj je izvor svih budućih energija

on se već dogodio impulsima zaratustre. bude isusa

muhameda... velika tema. bolje da joj se vratim kroz

malo: dolazi mi žena u susret nosi breskve u najlon

kesi. da. sada i zasada dok neprijatelj još postoji

kažem mu poklanjam ti se majko oče brate

sestro ženo mužu dete moje

novi sad - loznica 28.6.1996

 

 

 

1695/1958

 

4733  sedite malo. treba i sesti u nečiju čast kaže mi jedan stalni posetilac parka

 

4734  ja bih se poklonila glasu kaže mi ratka marić

 

poklonjenje smrti

1407. hodanje

ne sećam se kada sam se kao

dete prvi put susreo sa smrću. kasnije

osmogodišnjak doživeo sam je u smrti oca. u

devetnaestoj je umrla ljubica moja najbolja prijateljica

posle tridesete sam počeo da je doživljavam kroz strah

od nje. prošle godine u četrdeset i petoj prvi put sam

osetio da je umreti lepo. život je priprema za umiranje

odavno je rečeno. udostojiti se smrti. svakog trenutka

živeti. kao i svaki dan umri da bi živeo. prestajem da

pišem o smrti nastavljam da hodam. sada i zasada

dok neprijatelj još postoji kažem mu poklanjam ti 

se majko oče brate sestro ženo mužu dete

moje. rođenje počinje krikom

umiranje osmehom

loznica - novi sad 29.6.1996

 

 

 

1697/1956

 

4735  umetnost je ponavljanje nepoznatog

 

poklonjenje zločincima

1408. hodanje

rođenje počinje krikom umiranje

osmehom. poklanjajući se zločincima

želeo bih da se iskoreni zločin

novi sad 1.7.1996

 

 

 

1698/1955

 

poklonjenje mojoj familiji

1409. hodanje

moja familija je život. život svih svemira

sve vode u svim telima. moja familija je reč sve

dobrota i lepota zajedno. zvuk svih zvona. tišina

svih predela u predvečerjima. vihori u svim naletima

kiša. moja familija je seme - umiranje semena. osećanje

sebe u srcima lutalica. u senama svih predaka. u odanosti

svojim osećanjima. čarobnost slaganja. patika leva i patika

desna i pertle i vazdušni đon. svi i sve na putevima. svi i

sve na ulicama. svi i sve na trgovima. vrste koje izumiru i

koje opstaju. svi jezici i sva narečja. sva učenja i svaka

reč. kad kažem nežnost već sam među svojima. kad

kažem nepoznato već sam na putu. poklanjajući se

zločincima želeo bih da se iskoreni zločin

familija u nedogled

novi sad 2.7.1996

 

 

 

1699/1954

 

4736  nekom hrastu stogodišnjem bih se poklonio jer 

za mene su oni isto kao i ljudi kaže mi mirko radojičić

 

poklonjenje molitvi

1410. hodanje

obožavam molitvu. (proleteo mi je

jedan vrabac ispred lica.) molitva je med

najčudesnije što se čoveku dogodilo. izviniti se

je veliko. oprostiti je veliko. zahvaliti je veliko. ali

moliti moliti. moliti je voleti. volim da se molim u

hodu tada i molitva hoda. peva himna jedna

beskrajna. pesma nad pesmama. voleti je

moliti. molitva je put od reči kroz um ka

srcu. bespomoćnost samo osmeh

familija u nedogled

puž na putu

novi sad 3.7.1996

 

 

 

1700/1953

 

4737  poklonila bih se skromnosti. bih majke mi kaže dada

 

poklonjenje skromnosti

1411. hodanje

skromnost je uslov za veliko delo. veliko

delo nam daruje skromnost. skromnost izvire

iz spokoja. duhovnog siromaštva. godinama sam

bio zaljubljen u siromaštvo. prepoznavao u njemu

lepoticu. siromaštvo me je čuvalo od dvoumljenja i

gordosti. probudilo mi je telo. prepoznao sam kako

se hranim kišama. spavam sa suncem. kupam u

vazduhu. vodim ljubav sa zemljom. skromnost

je neposedovanje (jedne patike. hej)

puž na putu. otvorenost izobilju

novi sad 4.7.1996

 

 

 

1701/1952

 

4738  da li ću večeras kao i juče u predvečerje gledati i slušati pištanje

lasta dok lete u komšijskom nebu. trepere čitavim prostorom iznad dvorišta

 

poklonjenje patrijarsima života

1412. hodanje

posle devedesete ljudi postaju patrijarsi života

kažu. sve sazri u mirovanju. spoje se detinjstvo i starost

bol je zaboravljena. život se gasi i zvono dugog života dugo bruji

bruji kroz predele vremena i donosi radosnu vest o vaskrsnuću

malopre sam se setio šta je cilj života vere varadi želela bih da u

starosti ne budem ogorčena. zato joj poklanjam ovaj tekst. ruža

i ruzmarin. polako hodaj i daleko ćeš stići bile su poslednje

kajine reči. reči moje majke. samo smireno poručila mi

je danas jedna baka. otvorenost izobilju. amin

novi sad 5.7.1996

 

 

 

1702/1951

 

4739  završava se hodanje u parku. bilo je kako je bilo

 

poklonjenje zahvalnosti

1413. hodanje

danas je poslednji dan stojednodnevnog

hodanja u dunavskom parku. sto jedan dan hodanja

za sto jednu godinu ernst jingera u parku koji je sto jednu

godinu star. poklonjenje je duboko hvala. sa takvom zahvalnošću

sam pisao sve tekstove o poklonjenjima. u njima sam se poklanjao

rečima. pojmovima koji su mi važni kojima verujem kojima se otvaram i

predajem. hodanje i jeste predavanje. danas je velika vrućina. u blizini

je dunav. park buja u zelenilu sasvim je drugačiji nego 29 marta

kada sam u njega ušao. često hodao sam. amin. bilo je

mnogo prijatelja koji su hodali sa mnom bilo mi je

hladno vrućina kisnuo sam padao je sneg...

novi sad 6.7.1996

 

 

i

 

 

put je način. nemoćno kako

put bez puta. bespuće

 

 

srce xx veka je malo veće od parka po kome hodam

 

 

kad kažem nežnost već sam među svojima. kad kažem nepoznato već sam na putu

 

 

molitva je put od reči kroz um ka srcu. bespomoćnost samo osmeh

 

 

i

 

 

ružo lutanja

u nekim danima

mi je bilo teško da

izustim bilo koju reč

o tebi a sve je bilo o

tebi zato su sve

moje reči u

tebi žive

ruže

živi

bog

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

2. septembar 2025.

27666. dan mog života

 

 

1671/1982

 

4706  sve veći broj ljudi me prepoznaje. neki prilaze i pitaju koliko ima još do sto prvog dana

već nekoliko dana park je pun dece koja dolaze sa ekskurzijama iz drugih krajeva zemlje

 

poklonjenje pesniku

1386. hodanje

pesnik nema moć. nevin peva svet

peva jer postojanje je pevanje. peva pre reči

postoji pevanjem. pesnik je umetnik napora. umetnik

ritma. umetnik samoće. umetnik strpljenja. putanjama

njegove pesme lete ptice. pesnik raste travama a trave

rastu njegovom pesmom. pesnik nas opija. odvodi nas

nemogućim kroz nerazumljivo. pesnik lutalica. pesnik

monah. pesnik luda. pesnik filozof. pesnik prosjak

pesnik umetnik stanovanja. lutalice pesniče

poklanjam ti se. pesniče poklanjam ti se

novi sad 5.6.1996

 

 

 

1672/1981

 

4707  neprestani intenzivni asfalt po kome već sedamdeseti dan

kružim stazama parka mi puni butine i tetive asfaltnim umorom

 

poklonjenje plavom

1387. hodanje

zemlja je plava. okeani su plavi

nebo je plavo. univerzum je plav. sve je

plavo. mnogo je boja ali je najviše plave. i

zeleno je plavo i crveno je plavo i žuto je plavo

i narandžasto je plavo i ljubičasto je plavo. put se

plavi video sam to mnogo puta. posebnom ultramarin

plavom se putuje u kosmos govorio je iv klajn. dao je 

i ime tom senzibilitetu tom putu toj boji internešenel

klajn blu. količine i intenzitet plavog osećam godinama

plavo osećam samo po sebi. plavo kao plavo

pesniče  poklanjam ti se. na kraju teksta

ugledah plave oči one u sredini od tri

starice koje su sedele na

klupi u parku

novi sad 6.6.1996

 

 

 

1673/1980

 

4708  petak je. potpuna nervna iscrpljenost

 

poklonjenje ruži

1388. hodanje

ruža je ruža je ruža. ruža je bez

zašto ona cveta zato što cveta. o ružo

čisto protivrečje. mnogi su govorili i pevali o ruži

sve ih je ona povukla u svoju dubinu. lepotica. vihor

visina i vir dubina. kao lutanje i put i ruža me uvlači u

sebe. ruža je srce osećanja. učiteljica harmonije. ruža

je ruža umetnosti. heroj nenasilja. već hiljadu šesto

sedamdeset tri dana svojim koracima gajim jednu

ružu. plavu. troši me. iscrpljuje u svojoj koreografiji

pažnje. na kraju teksta ugledah plave oči one u

sredini od tri starice koje su sedele na klupi

u parku. iscrpljen na današnjoj vrućini

kažem ruža je hleb duši

novi sad 7.6.1996

 

 

 

1674/1979

 

4709  subota je. trideset stepeni. ulazim u park. drugačije ne može

 

4710  subota (noću) mirišu lipe. plačem

 

poklonjenje tautologijama

1389. hodanje

tautologije su jezero smirenja. biti lepo

zajedno. sama ta vlaga. kad sve bude tu

kad je moje tvoje. tautologija obnavlja. sveža

sam kao posle ustajanja. bez svesti navire sam

svet. spokoj. sreća. smisao. budnost. tautologije

su ekstaza istog. ruža je ruža je ruža. nevinost

tautologije je neuporediva. nema poređenja

samo uzdah čuđenja. čisti pogled i osmeh

zadovoljstva zar je to moguće. ti si ja. ja

sam tvoje ja. iscrpljen na današnjoj

vrućini kažem ruža je hleb duši

ja je ja

novi sad 8.6.1996

 

 

 

1676/1977

 

4711  vrućina

 

poklonjenje klitorisu

1390. hodanje

kao da ga je sunčev zrak stvorio

bonsai - drvo života. umetnost dodira. tamo

gde je dodir tamo je moj dom. izvor blagoslovenih

stanja. severni osmeh. hrana olakšanja. geografski

centar nebeskog. uronjena svest u bistrim potocima

on je majka svega. dodirni me. ja je ja. more

novi sad 10.6.1996

 

 

 

1677/1976

 

4712  zbog vrućine ne izlaziti bez veće potrebe iz kuće od 10 h do 18 h savetuju od jutros

 

poklonjenje pticama

1391. hodanje

ponekad u parku me zaustavi pevanje

neke ptice (baš i sada). zastanem i tražim je u

krošnji. to zaustavljanje me uzbuđuje. odmara mi

glavu. smiruje dah. posvećujem se krhkosti. u nekom

drugom životu voleo bih da se posvetim posmatranju

ptica. ne uzbuđuje me želja za letenjem jer ga osećam

u hodanju i stvaranju. uzbuđuju me same ptice. već

pomenuta krhkost. već dugo nisam video crvendaća

prvih meseci ruže lutanja stalno me je pratio. za

ovih sedamdeset pet dana u parku video sam

ga samo jednom. more. ptice su kiše

spajaju nebo i zemlju

novi sad 11.6.1996

 

 

 

1678/1975

 

4713  kako da svu ovu vrućinu sažmem u jednu rečenicu

 

poklonjenje novcu

1392. hodanje

trideset posto u novcu je čisto

sama sunčeva svetlost. rad duše. tom

delu novca se otvaram. prepuštam. verujem

jedni obožavaju novac a drugi imaju strah od njega

i jedni i drugi su zavisnici. odrastao sam među drugima

u njima prepoznajem neodgovornost. prepuštanje nemoći

naučenu bespomoćnost. skrivanje iza lažnog morala. sve sam

to prepoznao i u sebi i lako se zgadio nad tim. sintagmu prljavi

novac sam zavoleo jednog dana kada sam razmišljao o putovanju

jedne novčanice. njenom odlaženju iz ruke u ruku. držeći u svojoj

šaci jednu takvu pohabanu novčanicu video sam sliku u kojoj se

drže za ruku sve te šake kroz koje je prošla ta novčanica. stavio

sam tada novčanicu na lice milujući se sa svima onima koji su

njome kupovali hleb mleko cigare i čarape. poklanjajući se

novcu poklanjam se svima onima čiji je rad plaćen manje

nego što vredi. poklanjam im se jer oni stvaraju višak

vrednosti. oni su banka svetlosne energije u novcu

voleo bih da mnogo novca dođe u moje šake i

još više iz njih ode u ruke drugih. ptice su

kiše spajaju nebo i zemlju. nazdravlje

rudari svetlosti

novi sad 12.6.1996

 

 

 

1679/1974

 

4714  topli vetar

 

poklonjenje jabuci

1393. hodanje

mnogo sam jabuka pojeo u životu

njihova kiselost i slatkost. njihova oblina

u mojoj šaci. miris u hladnim zimskim sobama

sve me je to hranilo. svaka mi je jabuka dala

ono što sam od nje očekivao. volim sve jabuke

kožare budimke... nazdravlje rudari svetlosti

nervozan sam i nisam dostojan da

završim tekst o jabuci

novi sad 13.6.1996

 

 

 

1680/1973

 

4715  odleteše mi nozdrve ka lipama

 

poklonjenje ciganima

1394. hodanje

ne volim državu. a oni je nemaju

nervozan sam i nisam dostojan

da završim tekst o jabuci

moj narod

novi sad 14.6.1996

 

 

 

1681/1972

 

4716  osećam se baš kao i kraljevi u ovom parku samo što sam

ja ovde sa ljudima a oni su u svom sami kaže mi aleksandar tišma

 

poklonjenje vodi

1395. hodanje

pijem je sa sve većom strpljivošću

i smirenjem. potopljen u dubokoj vodi

kupam se u svom poreklu. moj narod

sve više mislim vodom

novi sad 15.6.1996

 

 

 

1683/1970

 

4717  da li ste vi ilstede pitaju me mladići sa klupe. nikada nisam čuo za tu reč

pitam ih šta znači. kažu uživanje. da li vam je lepo. da li ste svesni da ste živi

 

poklonjenje kamenu

1396. hodanje

volim da ležim na toplom pesku

utonem u njega lepi se po koži kad izađem

iz vode. volim da ga posmatram i zamišljam

slike njegovog nastajanja jer on bejaše kamenje 

u dugim i sporim procesima kotrljanjima valjanjem

vodom snegom i vetrovima je nastajao. svaki kamen

radi. ponekad bih neki oblutak veličine pesnice držao

ispod jastuka da me smiri u snu. nauči postojanosti. i

sada u džepu u kojem su mi darovi nosim jedan onaj

što mi je gile dao. izglačan je. bila je to sekirica stara

4000 godina. ni jedan kamen nije tvrd a svaki je

čvrst. kamen o kamen je vatra. kamen pored

kamena je put. kamen na kamen je zid

kamen u korenju je mudrost. sve više

mislim vodom. kamen je so

samospoznaje

novi sad 17.6.1996

 

 

 

1684/1969

 

4718  ja bih se poklonila plivanju kaže mi sedamnaestogodišnja tanja ćirić

 

4719  ja bih se poklonila otkriću da mogu da biram. slobodi kretanja. ovome što smo

danas nas tri došle iz zrenjanina ovde u dunavski park kaže mi dragana varadinac

 

poklonjenje gordosti

1397. hodanje

poklanjam se gordosti uvažavajući

njenu neiskorenjivost i razornost. neprimećivanje

sopstvene gordosti vodi u njeno bujanje. borba sa njom

često je uvećava. poklanjajući joj se umilostivljujem je

gordost se skriva iza tuge (tuga je samoživost kaže dada)

pravednosti pristojnosti morala. kada je prepoznam na

jednom mestu ona je već na drugom. kamen je so

samospoznaje. osetio sam njene otrove i naučio mnogo

o njoj ali ja bih da joj se poklonim da me znanje o

gordosti ne bi povuklo u novu gordost

novi sad 18.6.1996

 

 

 

1685/1968

 

4720  bogovi ili anđeli nije važno ime ali mi je važno da sam

zdrava peva mi petogodišnja karolina vozeći bicikl pored mene

 

poklonjenje bilo čemu

1398. hodanje

znači svemu. pa i ničemu. da bih se

poklonio važan mi je doživljaj da mogu i

da se ne poklanjam. sa tim osećanjem lako

se poklanjam bilo čemu. poklanjajući se bilo

čemu poklanjaću se baš onome čemu želim. jer

sve žudi za pažnjom. sve što postoji govori iskoristi

me potroši me potrebna sam ti. živeti znači neprestano

se poklanjati bilo čemu. živeti znači biti budan. osetio

sam njene otrove i naučio mnogo o njoj ali ja bih da

joj se poklonim da me znanje o gordosti neb i

povuklo u novu gordost. biti lako

usredsređen

novi sad 19.6.1996

 

 

 

1686/1967

 

4721  poklonjenje je žarka želja ali disanje je još više kaže mi branka davić

 

poklonjenje kurvama

1399. hodanje

za kurve sam uvek imao simpatije kao i

za sve ostale odbačene i obeležene. osećao

sam ih kao svoju porodicu. nisam živeo sa njima

ali sam im pripadao više nego onima sa kojima sam

živeo. kurve su monahinje ulica. sestre stidu i potmuloj

požudi. kurve su ispovedaonica telima. koje volimo kaže

aleksandar tišma. koliko se samo tela iskupilo u njima

one su odmorište i potpuna uteha. nije potrebno graditi

poverenje ono se već događa dodirima. u jednom

jedinom prožimanju. one leče. biti lako

usredsređen. zamorena u životima

ravnodušnih dobrota se često

odmara u kurvama

novi sad 20.6.1996

 

 

i

 

 

lutalice pesniče

poklanjam ti se

 

 

ja je ja

 

 

za kurve sam uvek imao simpatije kao i za sve ostale odbačene i obeležene...

koliko se samo tela iskupilo u njima. one su odmorište i potpuna uteha. one leče...

zamorena u životima ravnodušnih dobrota se često odmara u kurvama

 

 

i

 

 

ružo lutanja

ti si bila apsolutno

čedna i zato si postala

pasoš čoveka u kretanju

pasoš kojim se sva bića

kreću svemirom bez

pasoša

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

1. septembar 2025.

27665. dan mog života

 

 

1656/1997

 

46. poklonjenje postojanju

1373. hodanje

bila je to četvrta godina ruže lutanja. četiri godine u

hodanju i na otvorenom. sa kišama tokom cele godine

vetrovima svih pravaca. sa suncem koje prži kao hladnoća

na talasima temperature od minus 20° do plus 40°. kroz maglu

i vejavicu. hodajući pored krava i pasa ovaca i gusaka. pored

svuda prisutnih vrabaca. hodajući gradovima prepunih ljudi. pored

dece. prosjaka. pijanaca. poslovnih ljudi. starih. razgolićenih. mnogih

koji pričaju sa samim sobom. hodajući asfaltnim putevima. šumskim

stazama. nasipima. stazama od jesenjeg lišća. železničkim pragovima

blatnjavim putevima. peskovitim obalama. znojeći se na putevima u brda

zviždućući u hodu. plačući pognute glave da ne bih uznemirio vozače

pričajući sebi priče. mlatarajući rukama kroz vazduh. zasmejavajući

samog sebe. noseći žuljeve i razne bolove. crtajući. pišući. čitajući

redigujući u hodu. puneći se i prazneći. misleći o ruži bivajući ruža

negde u te četiri godine se pojavila jedna reč koja je pevala o

svemu tome. postajući ružom postajala je i ona. kako je moj

krik kojim se završava ovaj vek krik za pasošem

duše. jedna reč postojanje

novi sad 21.5.1996

 

 

 

1657/1996

 

4691  nemam reči. odvezuje mi se pertla. saginjem se. zavezujem je

 

47. poklonjenje poklonjenju

1374. hodanje

dan po dan poklanjao sam se rečima koje su mi bile

važne u svakoj godini mog života. danas u svojoj 47 godini se

poklanjam poklonjenju. pre godinu i po dana sam načinio stodnevno

poklonjenje svim ljudima koji su živeli i žive u ovom veku hodajući kroz

sva sela vojvodine. negde u predelu bih zastao povio glavu i fotografski

aparat koji bih obično stavljao na put bi zabeležio poklonjenje. sada već

pedeset pet dana pravim fotografije stojednodnevnog poklonjenja tako

što dada raširenih ruku skoči u vazduh. moje poklonjenje je bilo u

mestu pognute glave u otvorenim predelima. poklonjenje brata

dadino je u pokretu kroz vazduh u malom parku raširenih

ruku sa glavom ka nebu. sestrinski zagrljaj. poklonjenje

svečanostima života. ljubljenje zemlje i zagrljaj neba

jedna reč postojanje. poklonjenje venčanju

novi sad 22.5.1996

 

 

 

1658/1995

 

4692  prvi dan letnje pantalone. koje olakšanje

 

poklonjenje humoru

1375. hodanje

voleo bih da godine preda mnom budu

obojene sa više humora. da krenem u njegovu

školu. mnogi dani su mi ispunjeni umorom. ako umoru

dodam samo jedno slovo već sam u humoru. h za humor i

hleb. humor je hleb duše. ceo život jedem hleb i margarin

takav bi trebao da mi bude i humor. margarinski. koji nikoga

ne povređuje. daleko od cerekanja. daleko i od smejanja

humor sa blagim osmehom. uz hleb i margarin prija i čaj

znači humor koji liči i na čaj. vlažan topao biljni

poklonjenje venčanju. lepo društvo hleb

margarin humor čaj i ja

novi sad 23.5.1996

 

 

 

1659/1994

 

4693  posle dubokih zimskih cipela prvi dan u novim trinaestim letnjim patikama

 

poklonjenje analogijama

1376. hodanje

može biti slično ali to nije to ono je

nešto više i takođe različito. otuda šta god

stvarnost bila to je neiscrpno. ma koliko napredovali

u ovoj analizi najviše što možemo reći jeste da je u

pitanju analogija. analogije taj drevni put. strast i muzika 

istog. sve je jedan. jedan i jedan su jedan. analogijama

sve govori za tebe. lepo društvo hleb margarin humor

čaj i ja. hodajući svetom prepoznao sam da

je zemlja kuća analogijama

novi sad 24.5.1996

 

 

 

1660/1993

 

poklonjenje metafori

1377. hodanje

analogije su put metafora putovanje

kada sam pre deset godina razmišljao o tome

šta bi bila metafora ovog sveta pomišljao sam na

put ružu vrt ples trenutak. putujući ovim rečima dođoh

do one koja je bila najbolja metafora za svet. normalno

bila je to sama metafora. sva događanja su obala koja je

spas čujem reči u prolazu dok pišem ovaj tekst koje je

izgovorio jedan čovek jednoj ženi. hodajući svetom

prepoznao sam da je zemlja kuća analogijama

ovaj susret mog teksta poklonjenja sa

tekstom slučajnog prolaznika je

događaj kojim je sve rečeno

novi sad 25.5.1996

 

 

 

1662/1991

 

4694  sporim gutljajima sa česme u parku hladim toplu utrobu

 

poklonjenje metamorfozama

1378. hodanje

kiša u zemlju. zemlja u seme. seme u biljku

biljka u nebo. iz neba padaju kiše ruža. sve je u

promeni. jedno se drugim menja. preobražava. drvo

u knjigu. mleko u puter. puter u dete. dete u čoveka. čovek

u starca. izvor i ušće smo. uvek novi početak. kraj rečenice je

početak nove. koraci se pretvore u ružu. ruža u vrt. dođem u vrt

u njemu vidim sebe hodam. hodamo zajedno nas dvojica. jedan

nestaje jedan postaje. metamorfoza je spokoj. jedinstvo. ovaj

susret mog teksta poklonjenja sa tekstom slučajnog

prolaznika je događaj kojim je sve rečeno

lice preobražaja

novi sad 27.5.1996

 

 

 

1663/1990

 

4695  labudovi jer njima nije zima na ovoj hladnoj kiši i hladnom vetru

 

4696  crvene ruže jer pljušti po crvenim ružama

 

4697  miroslav mandić jer mu je hladno i gladan je

 

poklonjenje jedinstvu svih stvari

1379. hodanje

sve vreme nekoliko krugova po parku jedna vrana

je stajala na klupi. prolazio bih blizu nje a ona se samo

pomerala s noge na nogu. gledali smo se u oči. video sam

joj snažni kljun i velike kandže. kiša je i puževi prelaze mokru

stazu. klize polako kao veliki prekookeanski brodovi na pučini

daljine se prolaze sporošću vreme trenutkom. da ne zgazim

puža i ne uplašim vranu. a kada se okrenem tekst je već tu i

u njemu vrane krugovi park staza brodovi pučina okean

daljina sporost trenutak. eto jedinstva svih stvari. vrana

je odletela svi puževi su već prešli stazu ali ostalo je

poklonjenje jedinstvu svih stvari. lice

preobražaja. obazrivi hod

učtivo gledanje

novi sad 28.5.1996

 

 

 

1664/1989

 

4698  nikada mi se do ovog trenutka nije dogodilo da me vrana u letu krilima udari po glavi

 

4699  da li mi je noćašnjim znojem izašla sva jučerašnja hladnoća iz tela

 

poklonjenje umetniku

1380. hodanje

umetnik nema moć. nevin duša mu je

između svetova moći. bez njega između sukob

moćnih bi uništio svet. umetnik je čarobnjak ume da stvara

čarolije. ume da te očara. da ti pokaže kako je čaša lepa. da

pored ptica i oblaka u nebu vidi samo plavetnilo. umetnik je

izvor divljenja. on obožava. vidi da drveće pušta svoje korenje u

nebo. dok hoda miluje zemlju stopalima. on stavi zrno peska na

dlan i u njemu vidi beskraj. kad pojede salatu pojeo je gvožđe

kad udiše prašinu udiše i zlato i zlato teče njegovom krvlju

umetnik najveće od svih umetnosti umetnosti zgusnute

svesti o sebi. obazrivi hod učtivo gledanje

umetniče prosjače poklanjam ti se

novi sad 29.5.1996

 

 

 

1665/1988

 

4700  ruže imaju jako lepu boju. vidiš kako imaju divnu

boju kaže i pokazuje ruže jedna baka svom unuku

 

poklonjenje prosjaku

1381. hodanje

prosjak nema moć. nevin duša mu je u drugome

pitao jedan bogati čovek u bundi i šubari gologa prosjaka

na ciči zimi: kako ti nije hladno. da li je vama hladno na licu

upita ga prosjak. ne odgovori bogati. ja sam pak sav lice reče

mu prosjak. prosjačenje je umetnost primanja i umetnost davanja

kao i umetnost prosjačenje je božijeg dela dar. oduvek sam želeo da

prosim a nikada nisam skupio hrabrost. plašio sam se jer prošenje je

dubina. vrtlog dna. prošenje je rad u ekonomiji savesti. pupoljak. rad za

dar. čestitost prosjaštva srce mi para kaže rembo. prosjak je iscelitelj

gordosti. otvorenom šakom prosjak ne bira ne vrednuje nego se

otvara sa verom prema nepoznatom. zavisnošću od drugog

je slobodan. umetniče prosjače poklanjam ti se

prosjače filozofe poklanjam ti se

novi sad 30.5.1996

 

 

 

1666/1987

 

4701  ja bih voleo da se poklonim jednom malom parčetu zemlje u kojem živi tridesetak

i više vrsta trave. one zajedno rastu i ne smetaju jedna drugoj kaže mi siniša tucić

 

poklonjenje filozofu

1382. hodanje

filozof nema moć. nevin posmatra

mišljenjem ljubi. misli stomakom. hrani se

razumevanjem. u oluji ne brine. ne gradeći kuću

jednog je sazidao. misli uprkos. konja ljubi u oči. živi

boreći se za život. posle prvog koraka načini drugi

treći ne čini nego ponovo novi prvi. on je ekstatičan 

i ravnodušan. gledam ga kako te vidi i posmatra

prosjače filozofe poklanjam ti se

filozofe ludo poklanjam ti se

novi sad 31.5.1996

 

 

 

1667/1986

 

4702  opet jun

 

poklonjenje ludi

1383. hodanje

luda nema moć. nevin zna ono

što drugi ne znaju. zašto se luda cereka. jer

zna da bog ne sedi na tronu. tron postoji... ali bog

nikada nije seo na njega... na celom zemljinom šaru to

zna samo luda... samo glupo častoljublje veruje da je najveće

uživanje naređivati na zemlji kaže bela hamvaš. ne bih preživeo

svoju i ozbiljnost sveta da se u kritičnim trenucima nisam prepuštao

ludi u sebi. luda obasjava ovaj svet poput sunca kaže vilijem šekspir

baš tako je i mene moja luda obasjavala. da nije lude svet bi već umro

od ozbiljnosti. hiljadu puta je bolje umirati od smeha. car je go kako se

tome ne smejati. ludino srce je tužno jer se niko tome ne smeje. kako

da ne bude tužan kad vidi kako ozbiljnost i strahovi uništavaju ljude

ali on ne odustaje jer zna da veseli uplašene i jer govori ono što

drugi ne smeju. ponekad je i luda srećna kad vidi da se rodila

nova luda. luda mudrija od drugih. filozofe ludo poklanjam ti

se. ludo monahu subota je duboko ti se poklanjam

novi sad 1.6.1996

 

 

 

1669/1984

 

4703  park se izmenio. razbokorio. oblici su nabujali

 

4704  ja bih se verovatno od svih ljudi poklonio marselu prustu. i to zbog istrajavanja i

energije koja je prosto svedena u delo. ja mislim zaista da je osnova njegovog bavljenja

umetnošću kao i umetnosti uopšte predati sebe kaže mi vladimir arsenijević

 

poklonjenje monahu

1384. hodanje

monah nema moć. nevin strasno ljubi

monah nije sam sve što postoji njemu je blisko. kao

što su ludi njegovom bratu iza osmeha suze monahu je

iza suza osmeh. plače moleći se za svakog i sve. monahova

crkva je ljubav. hram zveri i anđela. monah u meni me čuva od

mene samog. monahova trpeljivost spaja svetove. monah

je čuvar radosti. ludo monahu subota je duboko ti se

poklanjam. monahu lutalice poklanjam ti se

novi sad 3.6.1996

 

 

 

1670/1983

 

4705  prvi znoj

 

poklonjenje lutalici

1385. hodanje

lutalica nema moć. nevin luta

kada sam danas došao na hodanje u

park bila je velika vrućina. posle pola sata je

počelo da se oblači. povremeno bih osetio dašak

vetra. biće oluja rekla je dada. nije bilo ni kiše ni vetra

samo se vreme dvoumilo pola sata. sada je već sat i po

ponovo vrućina i sparno. vreme luta. lutaju misli. lutaju

osećanja. lutajući između smrti i rođenja zalutamo i u nekom

se rodimo. posle živimo lutajući. tražeći sebe. luta i vera luta

i dora luta i martin luta i danijela luta i vlada luta almir luta lea

luta dragica luta ivana biljana darko anja sandra snežana julka

zvonimir. luta njujork. luta internet. lutaju pravoslavci lutaju

muslimani lutaju katolici budisti taoisti igi pop. luta ruža

lutanja. lutalica u meni leči moj strah od života. bezbrižan

u beskućništvu. štiti me nezaštićenošću. skitati zemljinim

šarom slaveći dušu zemlje. lutalica šaman daljine

majstor blizine. monahu lutalice poklanjam

ti se. lutalice pesniče poklanjam ti se

novi sad 4.6.1996

 

 

i

 

 

umetniče prosjače poklanjam ti se

 

 

prosjače filozofe poklanjam ti se

 

 

filozofe ludo poklanjam ti se

 

 

ludo monahu subota je duboko ti se poklanjam

 

 

monahu lutalice poklanjam ti se

 

 

lutalice pesniče poklanjam ti se

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

tek sada me

uzbuđuješ do 

čestitosti

svačijeg

ludila

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

30. avgust 2025.

27663. dan mog života

 

 

1644/2009

 

4679  i juče i danas park je prepun komaraca

 

36. poklonjenje nevažnom. neprimećenom

1363. hodanje

osećanje punoće se uvećalo ka nevažnom i neprimećenom

nevažni papir kojim se uzimao hleb u prodavnici bacao ili ostavljao

u žičanim korpama samousluga. sakupljao bih ga i koristio za toalet

osećao sam se gospodinom u tome. život i smisao ljudi se trošio i

iscrpljivao u važnom. otkrivši nevažno otkrio sam da je svet sačinjen

baš od nevažnog. nevažno me je ražneživalo. tek sa njim sam osećao

pravo na život. nevažno i ne primećujemo. osiromašeno gledamo. posle

knjige ja sam ti je on u kojoj sam pisao o mnogim nevažnim i neprimećenim

stvarima uvežbavao sam se da ih spontano i prirodno gledam. ne samo

prolaznicu koja mi je privukla pažnju i ne samo njene lepe noge i hod nego

i nabore košulje na njenim leđima koji su se u talasima pokretali u ritmu

njenih koraka. umetnost se obnavlja na periferiji umetnosti. tamo se

rađa neprimećena i zaštićena nevažnošću iscveta kao sam centar

umetnosti. jer suština umetnosti je nevažno. ritam istina. u

nevažnom živi umetnost koja je njegova suština

novi sad 9.5.1996

 

 

 

1645/2008

 

4680  kruženje parkom i poklonjenje me iscrpljuju. zapara i ugrejale butine me usporavaju

 

37. poklonjenje bogu

1364. hodanje

već nekoliko godina unazad počeo sam da izgovaram

reč bog. isprva nisam to ni primetio. ne sećam se više da li

sam ipak u jednom trenutku primetio da ga izgovaram ili sam

primetio da to drugi primećuju. reč koju sam izgovarao pre njega

bila je reč fenomen. u njoj sam osećao ukupnost i lepotu ali ta reč

više nije bila dovoljna. nedostajalo je u njoj ličnosti i topline. u trenucima

uzbuđenja uvida radosti življenja samo jednom jedinom rečju sam to mogao

izreći. njegovim imenom. sada dok mu se poklanjam i pišem tekst o njemu

osećam da je put ka njemu prav kao strela. kao prava linija koja se može

samo zamisliti a nikada i nacrtati. osećam da je on put. da je putovanje

ka njemu izlišno... baš zato što mi se tekst otvorio prestajem da

pišem o njemu. sledećih par rečenica pišem o šaci koja piše ovaj

tekst. to nije moja šaka. ona je njegova. činjenično to je dadina

šaka. žene pored koje sada hodam i govorim joj a ona

plavom penkalom piše po beloj hartiji. muško

stopalo ženska šaka. u nevažnom živi

umetnost koja je njegova suština

hej

novi sad 10.5. 1996

 

 

 

1646/2007

 

4681  putuje vazduh. u parku je sunce a nebom se meko valja grmljavina

 

38. poklonjenje pažljivosti

1365. hodanje

pažljivost je događaj. u srcu srce. hodati zapeti i reći

eto neko mi budi pažnju. hodanje od pažnje do pažljivosti

džentlmen nežni čovek koji ni nenamerno nikog ne povređuje

pažljivost sam otkrio 1987 na drugom hodanju. okretao sam se na

putu i šakom milovao predele. lepo mi je bilo da jesam jer sam se

pažljivo kretao kroz okruženje. događaj pejzaža. pažljivo sam hodao

kroz sebe spuštajući se u osnovnu ćeliju unutrašnjih krajolika. svet

postojanje je sačinjeno od pažljivosti. pažljivost je tepanje svemu

nežno jedno. pažljivost je prisutnost. živimo prisustvujući životu

prisutan sam i čujem te. s pažnjom te gledam. srce mi pažljivo

kuca za tebe. pažljivost sam doživeo hodanjem jer se samo

nežnošću stavlja noga na zemlju. drugačije se ne bi moglo

hodati ni boraviti na zemlji. peta prsti zemlja nebo

pažljivost je između. hej. radosna privrženost

novi sad 11.5.1996

 

 

 

1648/2005

 

39. poklonjenje plesu

1366. hodanje

dugim hodanjem se dogodi ples

ples u meni. ples predela. razigraju se krajolici u

hodačevom srcu. zanos u spokoju prepuštanja. nikad se

ne bih usudio otisnuti se na put da hodanje predelima nisam

osećao kao ples. ples je obred poistovećenja sa stvoriteljem i

stvaranjem. spajanje zemlje i neba. u koraku plesa drže se za

ruke prostor i vreme. podrhtavaju. njišu se u ritmu promene

plesom se preobražava. njegovim zanosom se oslobađa

nesvesno. pleše poverenje svih bića. radosna

privrženost. vetar mojih koraka u

plesu ruže vetrova

novi sad 13.5.1996

 

 

 

1649/2004

 

4682  šest sati. kiša je stala. mokar sam ko miš

završavam hodanje. novih 22 kilometra u ruži

 

40. poklonjenje nezaštićenosti

1367. hodanje

tekst o nezaštićenosti pišem na kiši pa valerija

lacko kišobranom štiti dadu koja piše ove reči. u otvorenom

 jedina zaštita je biti nezaštićen. oslobađati se od sopstvenih oklopa

koji su nas štitili u rašćenju. osetiti da me više ne štite nego mi sada

baš oni uzimaju snagu. zaštite su ograničenja. nezaštićenost krila. 1989

sam počeo da se pripremam za svoje desetogodišnje hodanje. iako tek u

povoju ideja rada je bila snažna. bilo je potrebno osloboditi se strahova a

ne praviti zaštitu od njih. iz nezaštićenosti koja me je sve više okruživala

pojavila se molitva. da mi se to tada nije dogodilo ne bih otkrio

umetnost srca. stvaranje bez ruku i alata. bez glave. bez

ičega. vetar mojih koraka u plesu ruže vetrova

samo srcem

novi sad 14.5.1996

 

 

 

1650/2003

 

4683  sunce. ja sam parkadžija

 

41. poklonjenje beskućništvu

1368. hodanje

samo srcem. beskućništvo srce u tuđim grudima

novi sad 15.5.1996

 

 

 

1651/2002

 

4684  ej jingeru trči ka meni dvoipogodišnji stanislav drča i nosi mi list

 

4685  pljušti. gromovi ne prestaju

 

4686  pet do šest. nije moguće više hodati po nekim stazama

jer su preplavljene vodom. peti najduži pljusak je poplavio park

 

42. poklonjenje drugo prvom koraku

1369. hodanje

devetog novembra 1991 u podne u londonu u četrdeset

drugoj godini napravio sam prvi korak svog desetogodišnjeg

hodanja. načinio sam ga levom nogom. trajao je sedam minuta

ovo je korak koji se pruža u treći milenijum rekao sam dok sam

podrhtavajući na desnoj sporo podizao i spuštao levu. (pljusak

je prekinuo pisanje teksta.) beskućništvo srce u tuđim

grudima. od tog prvog koraka u sledećih 1651 dana

ishodao sam još trideset sedam miliona sto

šezdeset devet hiljada dvadeset

tri koraka

novi sad 16.5.1996

 

 

 

1652/2001

 

43. poklonjenje svečanim nedeljnim hodanjima

1370. hodanje

prva godina desetogodišnjeg hodanja bila je posvećenja svečanim

nedeljnim hodanjima. ova nedeljna hodanja su bile šetnje. prva od sent

andreje do budimpešte bila je posvećena čuvenom fudbalskom timu mađarske

grošič. buzanski. lorant. lantoš. božik. zakarijaš. buda II. hidekuti. kočiš. puškaš. cibor

druga nedeljna šetnja je bila u beču posvećena bečkom intelektualnom krugu. karl krausu

karl poperu. frojdu. vitgenštajnu. vajnigenu... treća u pragu bila je posvećena janu palahu

francu kafki i olgi havel. četvrta nedeljna šetnja je bila petočasovno predavanje o hlebu

nebeskom u varšavi. danas posle jučerašnjih velikih pljuskova (park je pod vodom) je

vreo sparan sunčan dan. u njemu se poklanjam svečanostima nedelje. malim lakim

šetnjama u njoj. danas je 1652 dan neprestanog hodanja. ovaj kontinuitet je moguć

prekidom i odmorom u nedelji. u njoj se telo opušta. koncentracija u glavi splašnjava

volja miruje. emocije se šire i lutaju. nedelje su tužne nedelje (bili holidej) za

beskućnike strance i lutalice. od tog prvog koraka u sledećih 1651 dana

ishodao sam još trideset sedam miliona sto šezdeset devet hiljada

dvadeset tri koraka. to je plava tuga svečanost odmaranja

novi sad 17.5.1996

 

 

 

1653/2000

 

4687  iz zemlje izbija vrelina. park je staklena bašta

 

4688  iz svega pored čega prođem izlazi toplota

 

4689  još dve hiljade dana

 

44. poklonjenje spomenicima anonimnim snagama ljubavi

1371. hodanje

u drugoj godini ruže lutanja sam napravio četiri spomenika anonimnim snagama ljubavi

prvi u rumuniji u rasinariju rodnom selu emila siorana. drugi u budimpešti hodajući noću

između katoličkog i pravoslavnog božića posvećujući ga beli hamvašu. treći danilo kiš

proleće hodajući od subotice do cetinja. četvrti hodajući poljskom napravio sam srce u

prostoru posvećujući ga edvardu stahuri. za razliku od spomenika neznanom junaku

ovo su ženski spomenici. nevidljivi rađajući. sačinjeni od bačenih jabuka u nebo

koraka u noći. bujanja proleća. dolaska lasta. ravnica i planina poljske. snaga

zajedničkog srca. ovim elementima pridruživao bih energiju rasta i rađanja

kad trave rastu. kad mačići izađu na svet. kad kiše padaju i sve raste. kad

vetrovi raznose semenje. kad san obnavlja snagu. kad stolica čeka da

na nju sedneš. kad kreneš želeći da stigneš. kad bilo ko. kad bilo

šta. kad bilo gde. kad bilo kako. kad bilo kad. sve je ljubav

spomenici anonimnim snagama ljubavi svedoče o njoj

to je plava tuga svečanost odmaranja

spominju je

novi sad 18.5.1996

 

 

 

1655/1998

 

4690  procvetale crvene ruže u parku. pet do šest. zasijalo sunce posle tmurnog dana

 

45. poklonjenje pasošu u kretanju

1372. hodanje

ruža lutanja je krik sličan onom kojim je edvard munk otpočeo dvadeseti

vek krik kojim dozivam osnovno pravo da budem humano biće kome je svaka

stopa na zemlji njegov dom. kome su svi ljudi i sve životinje i sve bilje i sve vode

i svi vetrovi i nebo sa suncem mesecom i zvezdama njegovo jedino telo i duša. u

varšavi budimpešti i popradu sam hodao u akcijama koje su se zvale molim pasoš

čoveka u kretanju. hodao sam po plavim mapama evrope sugerišući ideju o slobodnom

kretanju. pokazujući kako je zemlja na kojoj živimo mala. kako su sve stvari i bića na njoj

povezani. kako je institucija postojećih pasoša ograničavajuća. kako oni onemogućavaju

realizaciju sveobuhvatnih umetničkih dela. kako nas samo nekih stotinu hiljada godina

deli od zajedničkog jezika minerala biljaka životinja i ljudi. kako je nebeska plavet

kao i morska kao i plavet plavih mapa po kojima sam hodao samo plavet

naše svemirske duše. spominju je. kako je moj krik kojim se

završava ovaj vek krik za pasošem duše

novi sad 20.5.1996

 

 

i

 

 

iz nezaštićenosti koja me je sve više okruživala pojavila se molitva

da mi se to tada nije dogodilo ne bih otkrio umetnost srca. stvaranje

bez ruku i alata. bez glave. bez ičega... samo srcem

 

 

ovo je korak koji se pruža u treći milenijum

 

 

ruža lutanja je krik sličan onom kojim je edvard munk otpočeo dvadeseti

vek krik kojim dozivam osnovno pravo da budem humano biće kome je svaka

stopa na zemlji njegov dom. kome su svi ljudi i sve životinje i sve bilje i sve vode

i svi vetrovi i nebo sa suncem mesecom i zvezdama njegovo jedino telo i duša

 

 

institucija postojećih pasoša je ograničavajuća. oni onemogućavaju realizaciju

sveobuhvatnih umetničkih dela. samo nas nekih stotinu hiljada godina

deli od zajedničkog jezika minerala biljaka životinja i ljudi

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

sve si za

tih 10 godina

u sebe primila

da bi sve i

svako

bio

i

sad

i

večno

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ti

si bila moja

kurva ja tvoj

žigolo a bog

bog je i tebi

i meni bio

samo

bog

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

uživao sam

u tebi. a sad ti

ružo užuvaj u

meni oduvek

i zauvek

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti si put

svakog

konja u

ruži

svake

kobile

san

jedne

jedine

ljubavi

svakog

bića

u

svim

bićima

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ti si

ruža lutanja

jer tvoja

odanost

je

bila

u

mom

podavanju

tvojoj

odanosti

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

10 godina 20

kilometara hodanja

svakog dana osim nedelje

je mene načinilo čedom

boga a tebe boginjom

boga. boga i tebi i

meni boga

jedinog

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ti

me osećaš

to sam samo

ja. ja bog

tvoj

i

moj

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

29. avgust 2025.

27662. dan mog života

 

 

1631/2022

 

4661  obim zemljine kugle jednak je zbiru dužina najdužih reka: nil

amazon. misisipi. jang cen jang. jenisej. gang. dunav. plus 4195 metara

 

25. poklonjenje prvom koraku

1352. hodanje

u dvadeset petoj godini sam krenuo na svoj prvi

desetogodišnji put. kasnije sam ga nazvao lišće - drvo života

svakoga dana bih na formatu 9/17 cm nacrtao jedan list sitno kružeći

pletući po hartiji (u početku mi je to ličilo na strukturu pčelinjeg saća) raznim

bojama flomastera. posle sat i po bih ga nacrtao. nije bilo belih površina. bila je to

jednostavna propozicija koja mi nije dozvoljavala improvizaciju. dan po dan posle deset

godina slika je bila završena. putovanje takođe. ali ovo je poklonjenje prvoj liniji. prvom

listu koji sam uradio. put od hiljadu milja počinje prvim korakom kaže stara istočnjačka

mudrost. u prvom koraku je izvesnost i svih ostalih. snaga izvora. nevinost početka

prvi korak je pionir podviga. bog voli pionire. najveće počinje najmanjim. kap

čini okean. sekunda večnost. zato je svaki početak težak. zato je hiljadu

godina potrebno za jedan cvet ali nenasilje i put kojim sam krenuo

me više nisu napuštali. zato je prvi san duše svemir

novi sad 26.4.1996

 

 

 

1632/2021

 

4662  naoblačilo se. park se ispraznio. sve drveće se zazelenelo. čovek je praštanje

 

4663  od zelenila park je sve zatvoreniji pa spontano podignem glavu ka nebu ka prostoru

 

4664  u najtišem delu parka onom ka dunavu čuju se gugutke

 

26. poklonjenje nevidljivom

1353. hodanje

korak po korak svet se uvećavao. uvećao se

izvesnošću nevidljivog. nevidljivo me je ispunjavalo. kao

što sam znao da me u jabuci čeka sok znao sam da mi se

iza vidljivog smeši svet nevidljivog. budilo se čulo strpljenja

šarenilo svetlosti. nevidljivo se ne može gledati ali se može videti

treperi. nevidljivim nestaju sve granice. spaja se. simpatiše jedno

drugo. osećao sam se slobodnijim zaštićen pripadnošću nevidljivom

mogao sam da se u potpunosti investiram. svet je bio sve lepši i

pomogao mi da svoju borbu sa sobom drugačijim novim vodim

lakše. sa utehom. danas je dvadeset šesti dan poklonjenja

svim ljudima koji su živeli i žive u ovom veku. osećam ih

jer ih vidim u svetu nevidljivog. zato je prvi san

duše svemir. ljudi umalo ne rekoh anđeli

novi sad 27.4.1996

 

 

 

1634/2019

 

4665  meni nije dovoljno dva dana da se setim čemu bih se poklonila kaže mi rada čupić

 

27. poklonjenje strpljenju

1354. hodanje

strpljenje je čudo. neuhvatljiva sporost. u

proleće 1972 sam prvi put u životu u dvadesetdrugoj

na jednomesečnoj vojničkoj straži primetio kako lista drveće

gledao sam to svaki dan ipak drveće je odjednom ozelenelo

nisam uspeo da vidim njegovu postepenost. sada sam bio u

dvadeset sedmoj. iza mene su već bile dve godine svakodnevnog

crtanja lišća. kao da sam nizao bisere. šaka je imala svoj ritam i

učila strpljenju moj duh. jednog dana sam seo na bicikl i odvezao

se sedamdeset kilometara u drugi grad. doživeo sam da sam

odlaskom povukao prvi grad a dolaskom dovukao drugi i da sam

ih spojio u šestočasovnoj vožnji. kroz celo telo (pogotovo guzeve)

strpljenje je obavljalo svoj posao. strpljenjem se dostiže večnost

zbog lenjosti čovek je isteran iz raja a zbog nestrpljenja se neće

više u njega vratiti bio je moj uvid formulisan kafkinim rečima

strpljenjem se suše i otpadaju kraste mladalačkih rana

strpljenje privlači nebeske snage. ljudi umalo ne

rekoh anđeli. strpljenjem cveta ruža

novi sad 29.4.1996

 

 

 

1635/2018

 

4666  beograd. milicija na trgu republike prekinula umetnički hepening faluserbia koji je

trebalo da bude izveden na ulicama beograda i uhapsila učesnike članove grupe magnet

 

28. poklonjenje afirmaciji

1355. hodanje

bila je to godina u kojoj sam počeo da osećam

afirmaciju svega. afirmaciju neljudskog. pojam neljudsko

je obuhvatao sve i ljude. antropocentrizam mi je već nekoliko

godina bio stran. osnova svih rasizama. osećanje čovek je mera

stvari mi je bilo ružno. nisam samo osećao afirmaciju svega nego

sam i u svemu video da živi afirmacija. sa travom rasti. sa vodom teći

sa bolom bolovati. strepnji se osmehivati. telom misliti. mišljenjem

ljubiti. prostor intime se širio. te godine sam tri dana putujući stopom

napravio jedan krug vojvodinom. pre nego što sam krenuo osećao

sam taj krug u sebi. kružeći nosio ga sobom. drveće je raslo iz

zemlje a lišćem plesalo po vazduhu. reka se ljubila sa obalom

putevi su se spajali. kuće nadovezivale jedna na drugu

ptice su šarale nebom. mirisi se igrali prostorom. nigde

nisam video kraj. sve je jedno u drugo uticalo

slivalo se iz oblika u oblik. sve me je to

afirmisalo. strpljenjem cveta ruža

sve je afirmacija afirmacije

novi sad 30.4.1996

 

 

 

1636/2017

 

4667  hodam sa dadom. prva grmljavina. munje. uskoro provala oblaka

vihor ponese opale latice sa drveća. tu su vile vetrova kaže dada

 

29. poklonjenje drveću

1356. hodanje

pročitao sam već dosta knjiga. znao mnogo o

mnogo stvari. prošao kroz nekoliko značajnih iskustava

ali ja sam tek sada prvi put video drveće. približavao sam mu se

i nisam mogao da se načudim. kao da je u meni odjekivala mantra pa

to je drveće. pa to je drveće. osećao sam u njemu i snagu zemlje i snagu

neba. raslo je ka dubinama i visinama. stablo mi je ličilo na misao. krošnja

sa lišćem na govor. ono pod zemljom na nevidljivo. počeo sam da obožavam

neznanje. kao i neljudsko i neznanje je bilo više od znanja. sveto neznanje. njim

sam osećao. nisam ni o čemu mislio nego sam bio to. bio sam drveće jer jednom

bejah drveće. kada sam posle dvanaest godina kod edvarda stahure pročitao

njegov isti doživljaj sa drvećem osetio sam ne samo da smo on i ja isti rod

nego je sve što postoji rod jednog jedinog. drveće to veliko cveće

drveće obnavljajući hodači. drveće moj dah. sve je

afirmacija afirmacije. drvećem sam

mogao dalje na put

novi sad 1.5.1996

 

 

 

1637/2016

 

4668  poklanjam se svim ljudima u ovom veku. svoj toj deci od dece i ljudi. koliko

tuga i radosti. bola i sreće. rađanja i umiranja. nada i poraza. zločina i dobrote

 

4669  kiša - sunce. kiša - sunce. korak - korak. cvetaju jorgovani

 

30. poklonjenje ljubavi. siromaštvu

1357. hodanje

trideseta. njoj je bila osamnaesta. prvi put sam u životu osetio

ljubav žene. volela me je. nevino. njena nevinost se spojila sa mojim

putem ka nevinosti. bilo je to bogatstvo u meni. sve više sam voleo siromaštvo

ksenija i siromaštvo. omekšavao sam. radovao joj se. lako je voleo. u njoj sam se

osećao ispunjen. njena ljubav me je praznila. čistila. počeo sam da se osećam dečakom

nisam imao ništa. siromaštvo je bilo melem slobodi. med savesti. kako je ona znala moje

bolove. osećao sam da njeno biće osluškuje moje. tako mlada bila je velika žena

baš kao što sam u siromaštvu osećao obilje sveta. siromaštvo mi je bilo lepo

budila me je nežnost i ženstvenost. ideje su mi bile toplije. tvrdoća se

pretvarala u čvrstoću. drvećem sam mogao dalje na put. od tada

me više nikada nije napustila želja za spajanjem duša

novi sad 2.5.1996

 

 

 

1638/2015

 

4670  sunčeva zavesa se prelama kroz drveće. topli vetar nosi lahore

 

31. poklonjenje odluci

1358. hodanje

posle deset godina askeze odlučio sam da

svoj život posvetim umetnosti. deset godina sam joj se

opirao iako me je privlačila. bio sam u dubokoj anonimnosti

ponekad bih osećao da u njoj mogu biti lako uklonjen. a živelo mi se

drugo ipak je umetnost bila ono što sam najbolje znao da radim. bila su

to dva razloga za odluku da izađem iz anonimnosti i put nastavim sa

umetnošću. da joj se posvetim. odlukom sam se oslobodio dilema banalnosti

dvoumljenja. jedne noći posle velike krize seo sam za sto i strpljivo počeo da

šaram po hartiji. posle pet šest sati preda mnom se rodila slika planine. njena

lepota me je povukla. mogao bih ovo raditi. ali šta kada ih napravim više. dobro

napraviću izložbu. ali šta ću sa slikama. ne želim da ih čuvam. meni ne trebaju

zastao sam. prepreka je trajala pola sata. bio sam u vatri. pa dobro prodaću ih

a ako mi novac ne treba deliću ga. biću robin hud uzimaću i davaću. posle

mesec dana sam napravio dvanaest slika planina i uskoro ih pokazao

ljudima. tako sam otpočeo svoju seriju izložbi po privatnim stanovima

od tada me više nikada nije napustila želja za spajanjem duša

sada sam ovde šesnaest godina posle te odluke

koja se dogodila te noći

novi sad 3.5.1996

 

 

 

1639/2014

 

4671  poklonio bih se insektima koji oprašuju cveće kaže mi nenad jovanović

 

32. poklonjenje bolesti. strahu od smrti

1359. hodanje

iznenada sam se razboleo od žutice. virus mi je napao telo. nevidljivo

malo je rušilo vidljivo veliko. osetio sam krhkost života. jedne noći sam se

uplašio da ću umreti. bolešću se pokrenuo strah od smrti. po desetak dana

živeo sam u izvesnosti skorašnjeg umiranja. strah mi je grčio telo. nekoliko

puta sam bio siguran da ću pri sledećem pokretu umreti. srce mi je tad snažno

lupalo. strah je kuljao. kada bih video da nisam umro laknulo bi mi. podsmevao

bih se svom kukavičluku. odmorio bih se. i onda bi mi  iznenada neka prinudna

misao izazvala novi krug straha. iako je to trajalo godinama iako se ponekad

javlja i danas tada je počelo. poklanjam se bolesti i strahu jer sam sa njima

počeo da se privikavam na svoju smrt i sa njom počeo da živim. živeći

sa njom postepeno je strah od nje nestajao. sada sam ovde

šesnaest godina posle te odluke koja se dogodila

te noći. tako zri duša

novi sad 4.5.1996

 

 

 

1641/2012

 

4672  bogu bih se poklonio kaže andrej tišma

 

4673  prve nevolje sa zimskim pantalonama. ne dišu moje butine

 

33. poklonjenje muškosti

1360. hodanje

dugo sam stajao na obali mora i mirno gledao

u daljinu. bio si svojim mirom i stamenošću najuzbudljiviji

muškarac rekla mi je vesna kasnije kada smo se upoznali. pomogla

mi je da prepoznam svoju mušku snagu. budila se u meni. nije to bila

muškost muškaraca iz čije kulture sam otišao kao mladić. bio je to pre

svega moj pogled koji je prodirao. odlazio i utapao se u ženstvenost

gledanog. (danas je bio sparan dan. nekoliko prijatelja je hodalo

sa mnom i za vreme hodanja nisam uspeo da završim tekst

poklonjenja muškosti). tako zri duša. muškost

savezništvo sa čudesno drugim

novi sad 6.5.1996

 

 

 

1642/2011

 

4674  juče i danas vrućina i zapara. isparenja čine vazduh prašumskim. nežnim

 

34. poklonjenje sporosti

1361. hodanje

sporost me je privlačila već nekoliko godina. u njoj

su se skupljali i nenasilje i nevidljivo i strpljenje. te godine

sam prvi put radio performans put u ameriku ili novi život indijanaca

počeo sam ispred galerijskog zida i hodajući vrlo sporo (koja avantura)

posle osam sati prešao osam metara. neko je za tih osam sati avionom

odleteo do amerike a ja sam sporošću prošao kroz istoriju muzike od

osam vekova koja je ispunjavala prostor galerije. pošao sam sa koralima

XIII veka i završio sa kejdžom. stiv rajhom. pashuom. kratki put od osam

metara se pretvorio u dugo vreme od osam vekova. u molitvu za nestajuće

indijance. da sam proporcionalno svom usporavanju isto toliko ubrzao

kretanje kretao bih se brzinom od 20000 kilometara na sat. brzina

je zlo. čovek može da dostiže sporost brzinu ne. zato molitva

zato meditacija. zato usporavanje. zato nestajanje

muškost savezništvo sa čudesno drugim

sporošću se grli svetlost

novi sad 7.5.1996

 

 

 

1643/2010

 

4675  sparina. vrućina

 

4676  dvadeset do pet. smračilo se. grmi. seva

 

4677  pljusak

 

4678  prve laste ove godine

 

35. poklonjenje ritmu

1362. hodanje

leta 1984 sam krenuo na svoje prvo

hodanje. osetio sam tada da je umetnost: znoj

samoća. ritam. strpljenje. danas pišem o ritmu. u knjizi

dete dečak sam napisao rođen sam u ritmu ritmu želim da se

vratim. bilo je to hodanje za poeziju. ne u književnosti nego za

poeziju sveta. poeziju duše. posle dugog hodanja ritam koraka

bi se uskladio sa telom voljom emocijama mislima. sa pejzažem

u kojem sam se nalazio. tada bih zaboravio na sebe. kao da sam

bio u snu. posle nekog vremena nešto bi mi skrenulo pažnju i

tada bih osetio da sam hodao bez svesti. bio sam stopljen u

zajedničkom ritmu. tekao sam kao voda. menjao se kao

oblaci. ritam je milovanje. ritam je sećanje na sve

živote. nosi nas slobodom. sporošću

se grli svetlost. ritam istina

novi sad 8.5.1996

 

 

i

 

 

u prvom koraku je izvesnost i svih ostalih. snaga izvora

nevinost početka. prvi korak je pionir podviga. bog voli pionire

najveće počinje najmanjim. kap čini okean. sekunda večnost

 

 

prvi put sam u životu osetio ljubav žene. volela me je. nevino. njena nevinost se spojila

sa mojim putem ka nevinosti... sve više sam voleo siromaštvo. ksenija i siromaštvo

 

 

sporošću se grli svetlost

 

 

ritam istina

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

sve si za tih

10 godina

u sebe

primila

i

u

ljubav

slobodu

istinu

preobrazila

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

28. avgust 2025.

27661. dan mog života

 

 

1618/2035

 

4650  hladno je park je prazan pada sitna kišica i promiče vlažni sneg sa severa. sa

snegom pada i tišina po parku. ajmo još malo (dvadeset minuta) skroz mokri miroslave

 

14. poklonjenje prvoj ljubavi i fudbalu

1341. hodanje

pada krupni sneg u parku a ja pišem o sebi četrnaestogodišnjaku

ja prva ljubav. ja fudbal. levi half. prvi poljubac vršnjakinje. četiri sata

sam drhtao u sebi sa strahom i stidom. kako da pređem dva metra između

nas. kako da svoje usne stavim na njene ako uopšte prvo ljubljenje jeste

usne na usnama. kako da mi lopta kroz vazduh daleko i meko padne pred

noge mom navalnom igraču. poljubio sam je i slao (dijagonale) takve lopte

igranje fudbala po ulici se pretvorilo u redovne treninge (dva kruga trčanja

za kaznu posle zabušavanja u sklekovima). vežbanja svih vrsta udaraca

(pogotovo desnom jer sam bio levak). svih vrsta štopovanja. driblinga u

trku. pretrčavanja. uvežbavanje timske igre. privikavanje na poslušnost

treneru. prva ljubav se desila pre poljupca. okrenuo sam se slučajno

(da li) ka zadnjim klupama i pogledao sam je. bože šta se to

desilo i ona je gledala mene. sledećih deset dana sam

se stalno okretao. znao sam da će prijateljstvo u

životu biti moj novi dom. nismo razgovarali

ali šta su to radile naše oči

novi sad 13.4.1996

 

 

 

1620/2033

 

4651  ima brži put pokazuje dečak dečaku prečicu kroz travu

 

4652  idem kod kuma šta ću drugi dan je uskrsa ne radi se. selićemo

se kod jednog čoveka. ne ne ćemo plaćati. čuvaćemo mu kozu. miran 

je čovek ima ženu nemaju decu govori jedna stara žena drugoj

 

16. poklonjenje odlaženju

1342. hodanje

važno je otići pročitao sam dvadeset pet godina kasnije kod

marsela dišana. bilo je to baš ono što sam osećao u petnaestoj

otići nestati u nepoznatom. nikada se više vratiti. nisam mogao da

budem sa njom a žudeo sam samo za tim. bio sam suviše odgovoran da

bih se odlučio za bežanje i suviše drugačiji da bih pristao. nisam pobegao

krenuo sam u posebnost. nisam više pamtio samo imena glumaca i glumica

nego i reditelja. nisam umro u desetoj kako sam mislio. da li da se sada ubijem

nisam to planirao nego bih to povremeno osećao. bio sam tu ali sam otišao

uživao sam u slikama nestanka. video sam se negde daleko. mislio kako

im nedostajem. svom jatu. nije me uzbuđivalo jato nego nebo. nisam

leteo ali sam o tome sanjao. nismo razgovarali ali šta su to radile

naše oči. osećao sam se kao zvezda u svemiru a bio

sam samo mladić izgubljen na zemlji

novi sad 15.4.1996

 

 

 

1621/2032

 

4653  kao i juče kiša. pomalo promiče i mokri sneg. park olistava

više ne mogu da vidim da li me neko traži. zelenilo zakriljuje pogled

 

16. poklonjenje herojstvu. lepoti

1343. hodanje

uzbuđivalo me je herojstvo. i zato sam prezreo nasilje

zavoleo herojstvo nejakih. žensko herojstvo. muškarci sa

svojim ratovima su mi bili dosadni. u dominaciji jakih pametnih

bogatih sam osećao kukavičluk. odsustvo saosećanja. herojstvo

sam prepoznavao u suzama. u razumevanju nerazumljivog. u zelenilu

iskrenosti. počeo sam da osećam nešto u godarovim filmovima nešto što

do tada nikada nisam osetio. nepoznatost me je privlačila. lomila dotadašnji

ukus. sputavala oslobađajući me. za to je trebalo biti hrabar otvoriti se da

neshvatljivo obavlja posao u meni. hrabrost za pitanja. pompeznost

muškaraca mi je bila gruba. slutio sam da iza nje skrivaju svoje

dečaštvo. sve više sam video da su mnoge stvari lepe. voleo

sam da sedim i dugo crtam. što je duže trajalo bilo je nežnije

osećao sam se kao zvezda u svemiru a bio sam samo

mladić izgubljen na zemlji. toj nežnosti sam počeo 

da verujem spreman da je štitim da jednom

postanem heroj lepote

novi sad 16.4.1996

 

 

 

1622/2031

 

4654  ako bih se poklanjao poklonio bih se nevskom prospektu to jest dostojevskom

njegovom plaču samo na pomen hristovog imena kaže mi dušan kirćanski

 

18. poklonjenje vatri mišljenja

1344. hodanje

sve više sam osećao vatru u glavi. kao da su mi misli

gorele. prijalo je i davalo mi snagu. na treninzima i fudbalskim

utakmicama sam trošio telo na igrankama emocije u razgovorima

glavu. bili su to razgovori sa starijim drugom. često na ulici noću. bez

kraja. da li je voda osnova sveta. gde se nalazi moj id. da li mišljenje

dolazi iz mišljenja ili delanja. da li je i dobrota mišljenje. mogu li misliti 

bez svog iskustva. kako da objasnim svoje osećanje sveta i da li i moje

osećanje sveta čini svet. kažem gorelo je. glava oganj. svet u glavi

poklanjam se mišljenju jer kako bih dalje živeo da nije gorelo

gorelo je bez mere. buktinja: glava fabrika. toj nežnosti sam

počeo da verujem spreman da je štitim da jednom

postanem heroj lepote. plamen

sedamnaestogodišnjaka

novi sad 17.4.1996

 

 

 

1623/2030

 

4655  juče mi je jedan čovek koji me ni ne poznaje

rekao da će me ubiti. nemoj čoveče. čuvaj se

 

4656  otvori mi se prostor za poklonjenje kada mi stvar izmakne. kad mi

razlog za divljenje izmakne pa mi se dogodi druga stvar kaže mi ljuba gligorijević

 

18. poklonjenje dobroti

1345. hodanje

dobrota iz navike i vaspitanja me više nije zadovoljavala

imao sam potrebu za većom i neočekivanom dobrotom. drugačijom

od naučene. konvencije su štitile sebičluk emocionalni poredak. počeo

sam da saosećam sa hendikepiranim propalim prosjacima. udaljavao sam

se od normalnih. zamišljao da imam i dajem onima koji nemaju. nisam više

čuvao život želeo sam da ga dam. padao sam u vatru objašnjavajući majci

da ne želim da živim kao drugi. da nije važno da je nama dobro dok ljudi

umiru od gladi. u školi sam odbijao da učim i odgovaram predvojničku

ubijanje mi se gadilo. nisam osećao da imam neprijatelje. strani su mi

bili oni koji su o njima govorili. dobrotu sam osećao kao beskraj

dobrota me je čuvala u usamljenosti. tada još nisam znao da

je dobrota osnov lepote. jednostavno dobrotom sam bio

slobodan. plamen sedamnaestogodišnjaka

kao i danas

novi sad 18.4.1996

 

 

 

1624/2029

 

19. poklonjenje otkačenosti

1346. hodanje

 

otkačiti se. biti zvuk. počeo sam da pišem pesme

nisam više nosio sportsku odeću. ređe se brijao. puštao

kosu. obeležiti se. biti meta. počeo da osećam stvari ne razumski

bez logike. počeo da slušam ozbiljnu muziku (u detinjstvu smo je

gasili na radiju). mnogo se lakše upuštao u nepoznato. spajali se u

meni hrabrost i dobrota. lepota i mišljenje. bez otkačenja osećajnost

bi mi se ugušila u osrednjosti. u bednom ukusu koji osrednji zovu: s

ukusom. otkačinjanje me je sačuvalo od intelektualnih frazetina. od lake

duhovitosti srozane u anegdotama i vicmaherima. posle fudbalskog turnira

u napulju vratio sam klupski dres vojvodine i više se nisam vratio na

stadion. voleo sam da ulazim u mlečne restorane i pojedem otpatke

nagledao sam se već mnogo filmova (francuski novi talas). počeo

sa čitanjem teorijskih tekstova. filmovi su me otvarali pesništvu

pesnik novom slikaru slikar novom filozofu. bio sam gladan

novoga. otkačinjao sam se od porodičnog školskog

sportskog generacijskog konvencionalnog

kao i danas. nikada ni u blizini

konvencije otkačenih

novi sad 19.4.1996

 

 

 

1625/2028

 

20. poklonjenje prijateljstvu

1347. hodanje

u dvadesetoj sam upoznao ženu u krevetu

prvi put čuo da mi neko kaže: volim te. kada me

je posle dva meseca ta žena ostavila od bola sam vrištao

ulicama. u dvadesetoj sam počeo da uređujem filmski program

na tribini mladih. govorio iz publike na javnim tribinama. ali ono čemu

se u ovoj toploj suboti poklanjam je prijateljstvo sa slobodanom tišmom

bio je tri godine stariji već pesnik. nežan kakav je i danas bio dvadeset šest

godina kasnije posetivši me na početku hodanja. prijateljstvo je duhovna krv

ista teče u različitim telima. pola godine smo se javljali jedan drugom na ulici

a da se nismo ni upoznali. prvi put smo razgovarali jedne večeri do jutra

sedeli smo u buci disko kluba prožimali se sudbinama. bio sam srećan

kao vlat trave na kiši. od tada teče naš razgovor. strast u slaganju

druženje sa poverenjem u lepotu i dobrotu. prijateljstvo je mesto

gde se susreću svi putevi a putuje se dalje bez puta. samo

prijateljstvo je put. sa ukusom vanile. boje cimeta

nikada ni u blizini konvencije otkačenih

glad srca

novi sad 20.4.1996

 

 

 

1627/2026

 

4657  parkovi su raj kaže mi aleksandar tišma

 

4658  prvi dan u malim grupama ljudi leže po travi

 

4659  danas je rođendan planete zemlje

 

21. poklonjenje ludilu umetnosti

1348. hodanje

sve dosadašnje iskustvo želje i slutnje spojile su se

u jednom u ludilu umetnosti. visokoenergetski gest. nije to

bilo ludilo bila je to umetnost. nije to bila umetnost bila je to bujica

zemljotres oluja buktinja. sve je postalo umetnost. energija. jedna jedina

kod osećajnosti. bilo nas je četvoro. voda zemlja vazduh vatra. slobodan

tišma. mirko radojičić. slavko bogdanović. miroslav mandić. svaki dan smo bili

u društvu helderlina. remboa. maljeviča. dišana. kejdža. lao cea. hlebnjikova

gertrude stejn. vitgenštajna. iv klajna. džozefa košuta. gorana trbuljaka. tomaža

šalamuna. julija knifera. dimitrija bašičevića... nije više bilo povratka. osećao sam

se pesnikom zemlje. ludom svemira. sve je bilo moguće. u ritmu beskraja u čulnosti

razgovora u vihoru informacija. umetnost iskorenjivanja. sjedinjavanje svega

postojećeg. ja šok. toliko se usijalo da je čudo bilo pod jezikom. umetnost

je u meni našla utočište. obnavljala se. sobom sam je hranio. nisam

bio važan ja nego ona. monaštvo lepoti. bilo je to ludilo

umetnosti. glad srca. ludilo spasa

novi sad 22.4.1996

 

 

 

1628/2025

 

4660  toplo. zapara. sve boje. drveće cveta

 

22. poklonjenje sukobu

1349. hodanje

umetnost me je uzela sebi i spasila. podigla u visine i

bacila ka ponoru. skočiti u ambis bilo je sledeće. iskušenje je

bilo neminovno. umetnost mi je govorila želiš li me odreci me se

odlučio sam da prekinem sa njom i bacim se. stil radikalne volje. krenuo

sam sa slobodanom tišmom i dušanom belićem u evropu - život. bilo je leto

1971. u rijeci smo se dogovorili da se vidimo u veneciji. njih dvojica su uhvatila

stop odmah meni od jutra do rupe selu dvadesetak kilometara udaljenom niko nije

stao do noći. bio sam poražen do kostiju. ujutru sam uzeo autobus do venecije da ih

sretnem i kažem da odustajem. vratio sam se sa odlukom da odem na služenje vojnog

roka koje sam prezirao. bilo je vrelo leto u gradu. opraštao sam se od svega. umetnosti

studija mladosti ljubavi prema filmu. napisao sam oproštajni tekst pesma o filmu. otišao

u vojsku. tekst je objavljen. posle dvadeset dana časopis je zabranjen. pokrenuta je

istraga. ponor se pretvorio u sukob. u ime naroda sam osuđen na devet meseci

zatvora. umetnost spasenja me je još jednom suočila sa samim sobom. sukob

prenela u mene. ako preživiš živićeš govorila mi je kazna. izgubio sam

snagu. ludilo spasa. poklanjam se onome koji me je sačuvao

novi sad 23.4.1996

 

 

 

1629/2024

 

23. poklonjenje krivici i kazni

1350. hodanje

da nisam okrivljen i kažnjen ne bih imao priliku

da u zatvoru pročitam zločin i kaznu. ne bih razumeo

poslednju rečenicu iz te knjige. u zatvoru sam osetio da je

moja krivica (zbog one za koju sam bio osuđen nisam se osećao

krivim) mnogo veća i dublja. osećao sam zahvalnost prema tom osećanju

baš kao i gandi koji se zahvaljivao svojim sudijama na presudi a oni mu se

izvinjavali i počinjali da plaču. počela je borba u meni samom. moja snaga

bolno je mučena od ljubavi napisao sam tada. remboovsku patnju sam

stišavao verom koja mi se pojavljivala. ne, ne verujem da se ova rečenica

ne čuje zapisao sam sitnim slovima na parčetu hartije. nisam osećao mržnju

ni prema kome. osećao sam bol savesti. iz tog bola sam prepoznao zlo koje

se čini: osudama generalizacijama i ravnodušnošću. sada kada postoji zlo

znam da postoji bog. baš tako sam osećao. ili: sada kada znam da živeti

znači opasnost znam da postoji lepota. video sam kako se rascvetavaju

ruže u zatvorskom dvorištu. kazna to teško nemo zvono vremena me

je ubijala. umiralo je zrno staro u meni. umri i postaćeš. danas

hodam poklanjajući se onima koji su sada krivi i kažnjeni

poklanjam se onome koji me je sačuvao. od

zločina i kazne do kazne i slobode

novi sad 24.4.1996

 

 

 

1630/2023

 

24. poklonjenje nenasilju

1351. hodanje

iz zatvora sam izašao posle devet meseci

ponovo se rodio u dvadesetčetvrtoj sa odlukama

koje je trebalo živeti: vegetarijanstvo. usporavanje. siromaštvo

skromnost. neposedovanje. deljenje knjiga koje su mi bile utočište

ne zaposliti se. retko govoriti. nikada više jezikom intelektualca. skratiti

korak. ne kupovati odeću. brinuti o drugima ne o sebi. davati i dalje krv

biti strpljiv. retko čitati. ne posećivati nikakve kulturne manifestacije. pokušati

da mi umesto krvi žilama poteče nenasilje. ispunjavati dužnost građanina da

bude neposlušan. nenasilje sam osećao kao milost. kao put ka drugome. svemu

opčinjavajućem svetu neljudskog. jedina glad koju sam osećao bili su hodanje

povrće i muzika. rečeno jednom rečju nežnost. telo u punoj biološkoj snazi je

počelo da se usklađuje sa nenasiljem harmonizira sa strpljenjem. bilo je

mnogo teških trenutaka u odricanju ali sam ipak počeo da osećam

radost jednostavnosti. sa prijateljem sam te jeseni putovao po

manastirima. spavali u prirodi. pešačili. posle putovanja se

zaljubio i opet mnogo patio. od zločina i kazne do

kazne i slobode. ali nenasilje i put kojim

sam krenuo me više nisu napuštali

novi sad 25.4.1996

 

 

i

 

 

nepoznatost me je privlačila. lomila dotadašnji ukus. sputavala oslobađajući

me. za to je trebalo biti hrabar. otvoriti se da neshvatljivo obavlja posao

u meni... da jednom postanem heroj lepote

 

 

dobrota iz navike i vaspitanja me više nije zadovoljavala imao

sam potrebu za većom i neočekivanom dobrotom... nisam

više čuvao život želeo sam da ga dam

 

 

umetnost iskorenjivanja. sjedinjavanje svega postojećeg... toliko se usijalo da je čudo

bilo pod jezikom. umetnost je u meni našla utočište. obnavljala se. sobom sam je hranio

 

 

nenasilje i put kojim sam krenuo me više nisu napuštali

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti si

žar

detinjstva

i

plamen

mladosti

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

27. avgust 2025.

27660. dan mog života

 

1606/2047

 

4641  ovo nije više dunavski park ovo je sada zemaljski vrt. zemljin šar. atelje poklonjenja

 

3. poklonjenje majci i ocu

1330. hodanje

u njima je već bila krv koja sada teče u meni. to jeste krv sunčeva ali se

ona iz njih dvoje izlila u mene. to znam. ali da li su majka i otac dvoje ili jedno to

ne znam ni danas. ipak bih rekao - jedno su. da su dvoje kako bi mogli roditi jednog

klanjam im se ovog sunčanog dana jer oni nisu više živi a ja jesam. a i ja jednom više neću

biti živ i oni će jednom opet biti kao i ja. jer njihova krv nije njihova kao ni moja moja. nego je

krv baš zato krv što neprestano teče u svemu i svima. mistika krvi. vrelo pupoljka. majka je

uvek bila tu blizu a otac uvek negde daleko. ona se kretala po sobi a on je u sobu ulazio

i ona i on su me zvali istim imenom. naravno oni su bili hram. piće života. da me nisu

naučili da ih volim ali i mrzim danas ne bih bio slobodan. ne bih im mogao reći

prijatelji moji hoćemo li još po jednu čašu života i smrti bilo gde

bilo kada bilo kako bilo s kim. sunčev zrak. hoće znam

novi sad 1.4.1996

 

 

 

1607/2046

 

4642  da li znaš da ove godine ovaj park proslavlja 101

godinu svog postojanja pita me siniša tucić. nisam znao

 

4. poklonjenje danu i noći

1331. hodanje

više sam se radovao danu. često bih jedva čekao da se probudim i da

ga ugledam kroz prozor. kada bih ga ugledao nešto se u meni budilo i vuklo

me iz toplog kreveta. pogotovo leti kada sam bez oblačenja mogao odmah na

ulicu. dan je bio preda mnom i brisao granice koje će se pojaviti tek uveče sa majčinim

u kuću. od dana se najviše sećam neuhvatljivog što sam saznao da se zove podne. danju

se sve videlo. čak i prašina u sobi koja je lebdela na sunčevim zracima što su ulazili kroz

prozor. igranje i sve što me je uzbuđivalo događalo se po danu. ali sa njim je dolazila i noć

poljubac noći. opirao sam joj se ali me je ona već sa predvečerjem (pranje prašnjavih nogu)

polako smirivala. noć me je uzimala k sebi. učila igrama ćutanja. o njoj nisam znao ništa jer

se noć nije videla. osećao sam samo blagu jezu. četvorogodišnjak. dan i noć su me

oblikovali smenjivanjem promenom. bili su kao voz kojim smo išli dalje dalje

dalje. kasnije sam osetio i praskozorje i jutro i prepodne i popodne i

predvečerje i sumrak i veče. hoće znam. ali tada su postojali

samo dan i noć kao moje dve ruke i dve noge

novi sad 2.4.1996

 

 

 

1608/2045

 

5. poklonjenje stidu

1332. hodanje

zamišljenošću sam se skrivao i odlazio. negde u neke svetove. one u

slikovnicama ili šarama stolnjaka. da li sam to želeo da se vratim u onaj svet

iz kojeg sam pre pet godina došao da bih živeo u ovom. ili sam već tada znao

da ću jednog dana odlutati putevima ruže. da li sam maštao da bih sakrio svoj

stid ili se stid pojavljivao zbog mojih maštanja. ne znam. nije to ni tako ni važno

tek stideo sam se i tačka. stidim se i danas i dve tačke: stidom je cvetala moja

duša. danas znam - putovao sam kroz sebe. od glave ka nogama. od stopala

ka stidljivim rečima. od reči ka željama. spuštao sam pogled. gutao knedle u

grlu. šarao nogama po zemlji. stavljao ruke iza leđa. prestajao da dišem da

se ne bih čuo. sedeo u uglu. osim u igrama i maštanjima u kojima sam

se zaboravljao i nestajao stideo sam se da ljudi gledaju i primete moje

već veliko telo petogodišnjaka. kada bi majka rekla lepo se javi želeo

sam da me nema žudeo da propadnem u zemlju. i sada osećam

muku u telu od tog lepog ponašanja. ipak danas sam hodao

poklanjajući se svim devojčicama i dečacima u čijim telima

stid priprema njihovu odraslost. rečenici andreja

tarkovskog stid će spasiti svet. ali tada su

postojali samo dan i noć kao moje

dve ruke i dve noge

stid - divljina

novi sad 3.4.1996

 

 

 

1609/2044

 

6. poklonjenje suncu vetru kiši snegu

1333. hodanje

sunce je peklo asfalt je bio vreo. bosonog nisam mogao stajati na

njemu. vetar nisam nikada video. ali duvao je niz ulicu. voleo sam letnje

pljuskove. snežna belina mi je crvenila obraze. sunce i sneg su me vukli iz

kuće a kiša i vetar u nju. pljuskove sam gledao kroz prozor. seo bih u njega i

gledao balončiće koji su se pravili u uličnim potocima. vetar sam slušao noću

iz kreveta. sneg sam gledao licem ka gore. sklanjao sam se u hlad ali nisam

bežao od sunca jer sam čuo da ko se sunca krije bolje da ga nije. svi su oni

budili nešto u meni. nisu više samo postojali dan i noć. kapa me je štitila od

vetra. cipele od kiše. rukavice od snega. od sunca sam crneo i više se nisam

morao bojati da ću izgoreti. oni su bili godišnja doba koja sam čekao. bili su mi

i kao drugari. bojili su svet. vetrom preko leta vrelim onim koji te produva i

prožme. onim koji ti para lice i otkida uši. svakim jer donosi mirise - sam

se sejao. kišom hladnom dosadnom kratkom i toplom onom koja

nikada neće prestati sam se zalivao. snegom do kolena onim

što pada celu noć. mokrim sa kišom. krupnim kao oko sam

klijao. stid - divljina. suncem podnevnim crvenim

predvečernjim onim svežim jutarnjim zimskim

i prolećnim sam rastao

novi sad 4.4.1996

 

 

 

1610/2043

 

7. poklonjenje praznini. učenju

1334. hodanje

prvog dana u školi su nas na klupama dočekali karanfili

sedeli smo držeći ruke iza leđa. ako smo hteli nešto da kažemo

podizali smo dva prsta. kada je učiteljica (jelica aleksić) ulazila u

razred ustajali smo. na odmorima smo se vijali po dvorištu. u torbi

sam nosio sveske knjige i peratonicu. vežbao sam pisanje debelih i

tankih linija. učio pesmice napamet. nikada nisam bio tako prazan i

nikada se tako lako nije upijalo u mene sve što su me učili. sada dok

po kiši hodam praznim parkom pokušavam ne samo da se setim te

opojne praznine nego da i sada budem praznina u koju se sve lako

upisuje. dok je majka za šporetom mešala jaja sa lukom ponosan

ko trnje učio sam je da se zemlja okreće. bio sam srećan jer je

sada i moja majka to znala. nismo više bili samo dobri nego

smo sada mogli biti i pametni. uživao sam u očevom čitanju

novina naglas. njegovim objašnjenjima šta to što piše znači

bio je pametan ko veliki brod. sve što sam tada naučio

sam zaboravio. sve osim jednog - radosti praznine

pred nepoznatim. suncem podnevnim crvenim

predvečernjim onim svežim jutarnjim zimskim 

i prolećnim sam rastao. ja učenik

svetog neznanja

novi sad 5.4.1996

 

 

 

1611/2042

 

8. poklonjenje užasu

1335. hodanje

otac se ubio u četiri ujutru. majka brat

i ja smo se te noći vraćali autobusom sa mora

nije nas sačekao. u osam su došli ljudi iz preduzeća

po majku da je odvedu u šabac po očevo telo. ušli su sa

njom u kuću. čuo sam njen krik. kroz par minuta je izašla i

rekla mi pazi na boška i budite dobri. nije rekla ništa više ali

sam sve osetio. komšiluk je saznao za očevu smrt i ceo dan

nam je ugađao i prećutkivao štiteći nas od bola. proživeo sam

taj letnji dan u užasu skrivajući od brata i odraslih da znam. u

šest uveče majka se vratila. bila je u crnini uplakana i razorena

sve se pretvorilo u bol. užas me je pustošio gorelo je sve u meni

sahrana. polaganje kovčega u raku. majčine reči da nemamo ništa

samo da si ti mile živ. od tada znam da imati ne znači biti. majčin

svakodnevni plač i crnina. zalivanje cveća na grobu. tišina. stvari

u sobi. nemi radio. dve godine sam živeo u izvesnosti svoje

skorašnje smrti. po simetriji: smrt oca mog druga dušana

mišića sa kojim sam sedeo u klupi. smrt mog oca

dušanova smrt u dečijoj igri i moja koja je morala

slediti mislio sam. ja učenik svetog neznanja

osmogodišnjaku život mi je počeo u

svečanosti osmog jutra

novi sad 6.4.1996

 

 

 

1613/2040

 

4643  koliko krugova pakla ima u ovim vašim 

krugovima parka šaleći se pita me aleksandar tišma

 

9. poklonjenje svečanostima života

1336. hodanje

posle očeve smrti u tišini koja je nastupila sa bolom život

se preobrazio u svečanost. kao da je vaskrsnula u meni očeva

energija. telo je raslo i imalo sve više snage. trčanje trčanje trčanje

osećao sam radost u stvarima ali se ozbiljnost uvukla u svaki dan

uzbuđivao sam se dobrotom. ličila mi je na put. vodila me. zavetovao

sam joj se. okopavala me je i sadila se u mojoj unutrašnjosti. saosećao

sam sa slabijim dečacima. prepoznavao nežnost u devojčicama drugačiju

od moje. zavoleo sam siromaštvo. mirisalo je na tužne oči. majčina rana

ustajanja i umor su bili neprestana opomena da živeti znači biti u

opasnosti. opasnost me je probudila zauvek. budnim očima se

vidi lepota. lepota je užasna rekao bi rilke. osmogodišnjaku

život mi je počeo u svečanosti osmog jutra. tajna mi

se otkrila: svaki trenutak je svečanost

novi sad 8.4.1996

 

 

 

1614/2039

 

4644  kao i juče i danas dvočasovna šetnja sa aleksandrom

tišmom. pre desetak godina smo pričali o starim ljudima onima

koji žive najduže. u njihovim životima utope se sve ostale pobede

 

10. poklonjenje maštarijama

1337. hodanje

majka i brat bi legli rano a ja sam ostajao sam sa radiom

najviše sam voleo da slušam radio drame. četvrtkom u pola devet

po danu bih bratu prikazivao filmove. naplaćivao sam mu ulaznice i bio

sam film. jahao sam po sobi. pucao. padao mrtav. oživljavao. skrivao se

iza uglova. skakao sa visokih stena u reku. spašavao devojku. imao vernog

psa vučjaka. plovio gusarskim brodovima. okretao majčinu singericu i njom

plovio po dnu mora i opet jahao. umirao i junački oživljavao. i tako svaki dan

kada bi mi dosadilo da budem bioskop igrali bismo fudbal u sobi. gurali se

driblovali. šutirali. davali golove i derali se imitirajući pun stadion. ja sam

pele. ja sam garinča. ja sam rajko mitić vikali smo. i stvarno smo to

bili. maštarije su dolazile iz tela ne iz glave. bio sam sve što sam

pomislio. naravno pre svega sam maštao da budem nevidljiv

video sam svakog a mene niko. tajna mi se otkrila svaki

trenutak je svečanost. kako sam postajao nevidljiv

neka i sada ostane tajna

novi sad 9.4.1996

 

 

 

1615/2038

 

4645  sa aleksandrom tišmom priča o uživanju u posmatranju

 

4646  najlepše je biti čovek kaže dvostruki ubica sada pijanac u parku

 

11. poklonjenje usamljenosti

1338. hodanje

ljubopitljivost i probuđenost spojeni sa bolom i

stidom su me vodili usamljenosti. uživao sam u svetu

ali sam ga osećao u sebi. čuvao sam ga jer ja ću uskoro umreti

ne želeći da ikoga plašim niti nanosim bol nisam to nikome rekao

odlazio sam u školu sam. vukao prst po fasadama kuća. odlazio sam

biciklom na groblje i gledao slike umrlih. čitao tugovanke za neprežaljenima

groblje je mirisalo na šimšir i cveće. usamljenošću sam se doticao. prepoznavao

u sebi vir. osećao sam se junakom neke priče. usamljenošću sam osnaživao čak

i hranio svoju gordost ali sam (nesvesno bio sam tek jedanaestogodišnjak) pre

svega štitio druge od sebe. usamljenošću sam primećivao u čijim prozorima

se upalilo prvo svetlo u ulici. dečija usamljenost je svetilište igranja. bolna

usamljenost počinje sa prestankom igre. kako sam postajao nevidljiv

neka i sada ostane tajna. usamljenosti poklanjam ti se

sada je na tebe red da prva baciš klikere

novi sad 10.4.1996

 

 

 

1616/2037

 

4647  život u starosti prolazi skandalozno brzo kaže mi boško petrović

 

12. poklonjenje trčanju

1339. hodanje

telom sam zavoleo trčanje. voleo sam sva: u

vijama po školskom dvorištu. u trkanjima. po kanalskoj

dolmi. ulicom kroz ljude. u fudbalskim utakmicama. na male

golove. na velike. na viktorije. na asfaltu. po travi. u prašini. biti

brži. veštiji. poskakivati. preskakati. prestizati. nikad se ne umoriti

dotrčati u školu. otrčati po hleb. istrčati do poslednjeg daha. vikati

prva žeđ prva žeđ i stići prvi do bunara. imitirao sam i kas i galop

konja. galop sam trčao po puteljcima kroz visoku travu. po đubrištu

kas asfaltom niz ulicu. pasti je bilo lako i nije bolelo. dah mi se brzo

vraćao. bio sam najbrži u razredu i zbog toga bio još brži. nisam

slušao majčino ne trči prehladićeš se. telo je tražilo svoje i ja sam

ga slušao. bol usamljenost maštanja su se trošila u trčanju

poklanjajući se trčanju mislim na rana kupanja u moru

svakodnevna za vreme letnjeg raspusta na skokove

u vodu. sve igre o kojima nisam mislio nego je telo

samo disalo. usamljenosti poklanjam ti se sada

je na tebe red da prva baciš klikere

telo je cvetalo u pobedama

novi sad 11.4.1996

 

 

 

1617/2036

 

4648  sa aleksandrom tišmom pričam o prljavom i čistom 

jeziku. u bačkoj je jezik mešavina kaže aleksandar

 

4649  sa brankom andrićem andrlom. zadnji put smo

hodali tri svečana nedeljna kruga bečkim krugom

 

13. poklonjenje vođi

1340. hodanje

bio sam vođa. najbrži najjači najpametniji

mogao sam da utičem na ceo razred i budem sam

protiv svih. izvirala je iz mene neka snaga koja me je

činila. bio sam gladan pravde. voleo sam da zaštitim slabije

da budem na strani loših đaka. nisam se bojao zubara ni vađenja

krvi. bol sam mogao i morao da podnosim. tada sam se i prvi put

istetovirao. obeležio i po koži. ponosio sam se našim siromaštvom

bez bola podneo zadnje majčine šamare čega se uplašila i više se

nije usudila da me batinama kažnjava. posle odluke se više nisam

kolebao. da nisam tako rano osetio u sebi da sam vođa ne bih se

kasnije mogao zgaditi nad tim. ne bih tako lako primetio nasilje

koje ide sa njim. ali tada je to osećanje bilo moj izvor. humus

moga rasta. u dalj iz mesta sam skočio više nego juče

onima koji su manje znali neprestano sam šaputao

na času. znao sam da neću izdati da se neću

bojati da idem svojim putem. telo je cvetalo

u pobedama. znao sam da će

prijateljstvo u životu biti

moj novi dom

novi sad - zrenjanin 12.4.1996

 

 

i

 

 

majčine reči da nemamo ništa samo da si

ti mile živ. od tada znam da imati ne znači biti

 

 

posle očeve smrti u tišini koja je nastupila sa bolom život se preobrazio u

svečanost. kao da je vaskrsnula u meni očeva energija... uzbuđivao sam se

dobrotom... zavoleo sam siromaštvo... tajna mi se otkrila: svaki trenutak je svečanost

 

 

da nisam tako rano osetio u sebi da sam vođa ne bih se kasnije

mogao zgaditi nad tim. ne bih tako lako primetio nasilje koje ide sa njim

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

nenasiljem

tvoje krvi

pupi

svako

biće

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima