AUTOBOGOGRAFIJA

16. jul 2025.

27618. dan mog života

 

 

1161/2492

 

3526  mraz stego dan pa ga ne pušta

 

3527  umor

umor dolazi polako

neprimetno kao i predvečerje

obuzme me. uzme me celog. postojim

blag kao osmeh. teče mi venama. iza mene su

ostali kilometri a u meni se prepolovio glas. spojio

sam se sa osnovnim ritmom. umor me načini anđelom

spokojnim. čiste savesti. bez mnogo misli samo tiho

isijavam. u toku hodanja i napora umor je ponekad

nepodnošljiv. posebno ako se spoji sa neispаvanošću

ponekad mi u tim trenucima dođe da sve oteram u...

nepodnošljivo je i neshvatljivo kako ću tako iscrpljen

hodati još dva tri sata. pogotovo sa teškim rancem

ne osećajući zašto radim to što radim. ali onda se

zaboravim. nešto mi pomogne. okolina. drveće

noge. srce. poezija. tek nastavljam i dolazim

do tačke na hodanju sa kojom se završava

taj dan. tada sam anđeo oznojeni

smrznuti ili ožedneli. samo

mi neki mir u očima

(iz rečnika hodanja)

 

stego

952. hodanje

titelski breg se belio

pod snegom. put je

bio prazan. januar

u meni. doviđenja

današnja

hladnoćo

novi sad 12.1.1995

 

 

 

1162/2491

 

3528  čovek mrzi onoga protiv koga greši uči me nikolaj velimirović u hodu

 

kupačica

953. hodanje

ponoć je u parku u

kanjiži. stojim pred statuom

kupačice koja je već godinama

tu ispred starog dela kanjiške banje

gledam je. gotovo me je strah od njene

realnosti. svakog časa očekujem da se

okrene prema meni i pogleda me

gledam je u oči kako je tako

lepa. doviđenja današnja

hladnoćo. laku noć

lepotice moja

kanjiža 13.1.1995

 

 

 

1163/2490

 

3529  velika okuka na tisi. pre dva dana sam bio na mestu gde ona

utiče u dunav. niz tisu su se spustili mađari. uz dunav su se popeli srbi

 

3530  napravío sam krug oko kanjiže. martonoša. horgoša. malih pijaca. malog peska

i sada sam ponovo u kanjiži. osetim spokoj dok prolazim pored kuća u centru kanjiže

 

biti spokojan

954. hodanje

pet uličnih pasa njuškajući

jedno drugo trče ulicama kanjiže

časte me radosnom slikom njihovog

druženja. na uglačanoj snežnoj stazi

koracima kažem sebi budi spokojan

hvalim čarobnost zemlje. zemlja

čarobnog se rađa iz mojih koraka

sunce. srećan sam. laku noć

lepotice moja. topi mi se

u ruci sneg

kanjiža, 14.1.1995

 

 

 

1165/2488

 

3531  hladan dan. hodam ispod nule

 

3532  sivi asfalt preda mnom. džoni pored puta. i tako danima

 

3533  ovo je roman o hodanju

 

ovo je roman o svakodnevici

 

ovo je roman o disanju

 

ovo je roman o velikom prostoru

 

ovo je roman o vremenu

 

ovo je roman o danima

 

ovo je roman o putevima

 

ovo je roman o temperaturi

 

ovo je roman o godišnjim dobima

 

ovo je roman o bolovima

 

ovo je roman o stopalima i licu

 

ovo je roman o rađanju plave ruže

 

ovo je

955. hodanje

roman u kome junak

sa svojim hladnim kolenima

i predvečerjem na grudima

ulazi dolmom u kanjižu. topi

mi se u ruci sneg. osvrćući

se ka snežnim poljima

kanjiža 16.1.1995

 

 

 

1166/2487

 

3534  inje se zabelelo po drveću. tu sam u svojim plavim rukavicama

 

3535  polete iz trave preda mnom senice

 

ima dana

956. hodanje

ima dana koji samo

prolaze. takav je bio ovaj

ostao je od njega samo pepeo

prolaznosti. volim ovakve prazne

dane jer se u njima odmaraju sva

čula. osvrćući se ka snežnim

poljima. dodaću ovoj rečenici

neku drugu kasnije

novi sad 17.1.1995

 

 

 

1167/2486

 

3536  kad učiniš jedan greh učinićeš i drugi. kad pokažeš jednu vrlinu pokazaćeš i drugu

 

kroz dvadeset četiri sela

957. hodanje

razbacana po obodima fruške gore

stara sremačka sela. prvi put sam u životu

video lisicu kako pretrčava put. skakala je lako

po snežnom polju mašući velikim repom. sokoli

su stražarili na granama usamljenog starog

drveća. pogledom su čuvali predeo. dodaću

ovoj rečenici još neku drugu kasnije

sa sokolima i hodanjem

novi sad 18.1.1995

 

 

 

1168/2485

 

3537  vetar nosi sitni sneg po putu. leluja se kao venčanica

 

3538  toliko je hladno da mi jedino ostaje da budem srećan

 

ruža lutanja

958. hodanje

već tri godine uči me

put da budem radostan

sa sokolima i hodanjem. i

sada kada sam smrznut

beograd 19.1.1995

 

 

 

1169/2484

 

3539  ugaženi sneg

 

3540  hodam od pančeva ka vršcu izmoren hladnoćama i nespavanjima

 

3541  uvek me je uzbuđivala lepota prave linije. nedokučiva zanimljivost praznine. tako

bih nazvao i savršenstvo rečenice. iz jednostavnog hodanja izlazi jednostavna rečenica

 

bi-bap

959. hodanje

u vršcu ptice nadleću

katedralu hladno je i za njih

video sam danas rumuniju. gladan

sam. spava mi se. pogledam na sat

i vidim dvadeset do pet ali je još dan

viknem proleće. u ovoj hladnoći osetim

da zima odlazi. i sada kada sam

smrznut. dovoljno dovoljno

dovoljno za sreću

vršac 20.1.1995

 

 

 

1170/2483

 

3542  penjem se uz peskoviti breg u selu kuštilj. iza

mojih leđa ostaje ravnica rumunije. pišem dahom

 

3543  iznenada u praznom pejzažu na vetru valerijeva

rečenica... tajna stvaranja je sadržana u problemu vremena

 

suvi sneg po poljima

960. hodanje

onaj koji piše je žensko kojegod je pola

kaže margaret diras. pišem koracima od kuštilja

ka jablanki i sočici malim rumunskim mestima pored

granice. hladno je. zašto je tako lepo na hladnoći. sam

sam. zašto je tako lepo u samoći. teško je biti spokojan

spokoj me polako daruje. tada znam da sam izabran

tada znam da nisam ja. dovoljno dovoljno

dovoljno za sreću. sve sam oko mene

vršac 21.1.1995

 

 

 

1172/2481

 

3544  dan počinjem sa toplim starcem serafimom

sarovskim i njegovim rečima telo nosi dušu na putu ka spasenju

 

3545  dvadeset do dva. sunce. dvadeset tri kilometra danas. uskoro će biti

dvadesethiljaditi. setim se svih umora koje sam sakupio u ovim danima ruže lutanja

moje telo je krpa koja skuplja umor i iscedi ga kao hranu na nekom drugom mestu

 

3546  hodam čestitajući rođendan onima koji su danas rođeni

 

telo nosi dušu

961. hodanje

kada sam krenuo iz vršca

prema margiti i velikom gaju

duvao je hladan vetar. oko podne je

počelo da otopljava. skinuo sam kapu

i otkopčao jaknu. kada sam stigao u novi

sad bilo je toplo kao u proleće. lepo je što

telo nosi dušu. lepo je preneti svoje telo

iz kraja u kraj. podsećа me to na leptira

sve sam oko mene. leptirova

krila su sutra

novi sad 23.1.1995

 

 

 

1173/2480

 

3547  juče sunce danas naravno kiša. pre podne toplo sa kišom popodne

naravno hladno sa kišom. sve je vlažno i sve se sivi. tu sam ja. ja kiša 

 

3548  kažeš ne dostaje ti humora u mojoj knjizi

pa zašto sam ostavio ove beline. one su tvoje

 

kiša mi u nozdrvama

962. hodanje

kišnjenje. pio sam vino sa prijateljem

nisam obišao nijedno selo. hodao sam dunavskim

kejom i kisnuo. puno neprijatnih vesti. one mi i uzimaju

i daju snagu. pravio sam tragove po vlažnom pesku. osvrtao

se i gledao u prazninu kroz koju je malopre prošlo moje telo

mislio sam na sve predele kroz koje sam prošao na

nevidljive tragove stopala sa kojima sam slikao

i slikam plavu ružu. leptirova krila su

sutra. telo je zvono u predelu

novi sad 24.1.1995

 

 

 

1174/2479

 

3549  šta radite tetka perka pita jedna žena u crnini

na biciklu stariju ženu koja stoji u dovratku. eto izvirujem

 

ja bih

963. hodanje

svetlucalo je po mokrom

asfaltu i mokroj zemlji. duša se

budi. sve još spava. hodam kroz

neprestana sela. putinci. golubinci. donji

petrovci. popinci. jarkovac. bezrazložni niz

dečaka iz ljukova koji se doselio iz ratnog

područja pitam da li bi se pomirio sa onima

sa kojima su zaratili njegovi roditelji. ja bih

se mirio kaže. to je to. telo je zvono u

predelu. prvi dan sam kapu

nosio u rancu

inđija 25.1.1995

 

 

 

1175/2478

 

3550  izlazim iz hrtkovaca i slučajno pored puta ugledam starog psa kako usamljen leži i

umire. tužno izvija svoju glavu prema meni. ja produžim odnoseći njegovu bol sa sobom 

 

3551  pola četiri. još je sunčano. vraćam se. obišao sam tri sela. malo

se znojio. čitao dnevnik aleksandra tišme. kada sam pomislio šta da zapišem

za danas osetio sam opet je kroz moje tabane procurio dan. to je ono meko

prolaženje. sve ove reči i cela knjiga je roman o mekom blagom prolaženju

 

ostao pogled

964. hodanje

užareno crveno sunce

pada iznad šimanovaca. još

je trideset kilometara do moga

prenoćišta. i stigao sam na prenoćište

povezao me je jedan mladi kamiondžija do

pazove. tu sam čuo da će autobus za inđiju

kasniti jer su ljudi blokirali put i železničku

prugu. protestvuju zbog nestašice struje

kada stignem brzo ću se istuširati. brzo

jesti. iscrpljen brzo zaspati. prvi dan

sam kapu nosio u rancu. ostao

mi je pogled u zapadajućem

suncu

inđija 26.1.1995

 

 

i

 

 

zemlja čarobnog se

rađa iz mojih koraka

 

 

uvek me je uzbuđivala lepota prave linije. nedokučiva zanimljivost praznine. tako bih

nazvao i savršenstvo rečenice. iz jednostavnog hodanja izlazi jednostavna rečenica

 

 

hladno je. zašto je tako lepo na hladnoći. sam sam. zašto je tako lepo u samoći

 

 

dečaka iz ljukova koji se doselio iz ratnog područja pitam da li bi se pomirio

sa onima sa kojima su zaratili njegovi roditelji. ja bih se mirio kaže. to je to

 

 

i

 

 

ružo

lutanja sva

moja uživanja i

mučenja dok smo

se zajedno ko jedno

porađali i rađali

tek sad su

živi

bog

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

15. jul 2025.

27617. dan mog života

 

 

1148/2505

 

3498  i danas je lep dan. proleće usred zime. razum u pudingu

 

3499  hodam ka sremskoj kamenici. naiđem na fudbalski teren. u novembru

1972 pre dvadeset i dve godine na ovom mestu na polovini fudbalskog terena

hteo sam da napravim fintu ulevo i pukao mi je meniskus. bio sam dvadeset tri

godine star. tri četiri dana pre toga sam došao iz vojske. tri četiri dana kasnije

sam otišao u zatvor u sremsku mitrovicu. telo iako mlado nije bilo spremno

platio sam to oštrim bolom. jednomesečnim hramanjem sa kojim sam

9. novembra ušao u zatvor da tamo odradim deo svoje životne

priče. isto kao što danas pričam bog zna koji

nastavak iste priče

 

nastavlja se

941. hodanje

topla vlaga u vazduhu

hodao sam pored dunava ka

beočinu. prošao kroz kamenički

park. gazio po blatu. bio miran. miran

i sam. kao i dunav. za tri meseca će

propupeti drveće. osetio sam to

kao i uvek. bio sam dah. budi

sretan čoveče. dah

je jedna reč

novi sad 30.12.1994

 

 

 

1149/2504

 

3500  sat i po je padala. sada je stala. mokre noge. ali preda mnom je: ići ići ići

 

3501  četvrta novogodišnja noć ruže lutanja. kružim oko grada u kojem

sam rođen i kroz koji noćas veličanstveno teče dunav. sretan sam jer mi

koraci pevaju zajedno sa ovom ženom koja je tu pored mene. za ove četiri

godine često sam bio sam ali je jedna nepostojeća žena uvek bila sa mnom

 

3502  osetim lepotu ćutanja između nas

 

3503  po baricama se hvata tanki led

 

3504  blizu je ponoć. preko železničkog mosta na dunavu ovog trenutka prelazi

voz. vidi se njegov odsjaj u vodi. duga kompozicija baš kao u filmu američka

noć fransoa trifoa. životumetnost je voz koji prolazi kroz noć. to i ništa više

 

žena. krug. ruža

942. hodanje

ponoć je. kružim oko novog sada

sa rajkom sredojević. spremajući se u

londonu za veliko hodanje otkrio sam spora

hodanja oko ponoći. around midnight. meko

kao i džez. hodanje je svečanost. iskorenjivanje

mir krvi. jedan pas anđeo dugo je hodao sa

nama. primanje je dublje od davanja. reči su mi

učitelji. skromnost me okružuje u hodanju. kupa

me i oblikuje. klanjam se svim bićima koja su

živela u ovom veku. dah je jedna reč

kružim i ljubim ljubim i kružim

novi sad 31.12.1994

 

 

 

1151/2502

 

3505  videla sam lepe boje. nezaboravne su žuta zelena i plavo nebo kao put

sunce se sve vreme probija. i put svuda put. pre dve večeri kada smo hodali rekla

sam da smo ostavili trag putem kojim smo prošli. meni to puno znači u glavi. zato

sam htela da vidim mapu i vidim šta smo danas prošli. to mi je jako materijalno. nije

hodanje zbog hodanja već hodanje zbog nečega. ne znam da li to ima snagu da utiče

na druge ljude ali na mene puno utiče. to su stvari o kojima ja uglavnom ćutim. ali

ako tebi nešto znači što meni to nešto znači onda eto. u jednom trenutku sam

osetila da mi je mokro desno stopalo ali sam to odmah zaboravila. kad smo

došli do karlovaca shvatila sam da sam opet jaka. kad imam osećaj te

snage onda osetim neko istezanje u donjem delu kičme

i tu oko struka priča mi maja popović

 

brdo cipela

943. hodanje

hodao sam sa majom popović

po obroncima fruške gore. hodali smo

nogu pred nogu i bili sami na putu. bili tela

prirode. deca. uveče mi je gospođa magda

simin govorila o brdu u koncentracionom logoru

u aušvicu. strašno je to brdo cipela. oseti se

čitava zemlja kojom su te cipele hodale

kružim i ljubim ljubim i kružim. čisto

mi je lice na čistom vazduhu

novi sad 2.1.1995

 

 

 

1152/2501

 

3506  hodam po planini. suvo je i hladno. koraci su mi mirni mišići takođe. osvrćem se i

gledam pređeni put. mlečno sunce i krivina u desno. suvo granje na obronku vinograda

 

3507  gledanje je pevanje. ćuti ovaj svet i peva

 

pokrivam nos

944. hodanje

nogu pred nogu prošao

taj je dan dan tako sličan drugim

danima. bilo je sunčano i hladno. ličilo

na sneg. sremska sela su u vojvodini

najstarija. stare kuće stare boje stara

vrata mali prozori. došao sam u vrdnik

noću je hladno pa spavam sa kapom

i pokrivam nos. čisto mi je lice na

čistom vazduhu. u noći

čujem vetar

vrdnik 3.1.1995

 

 

 

1153/2500

 

3508  veje sitan sneg. maglovito i oblačno. žuti se dukat sunca

 

3509  vetar pravi zimu kaže jedna seljanka u vrdniku

 

3510  nikog na putu tu gde veje sitni sneg

 

3511  crvene bobice šipka pokrivene snegom

 

3512  kao pena talasa zalepio se navejani sneg na odron brda

 

vetar pravi zimu

945. hodanje

produvao me vetar. osećam

bol u glavi. stavljao sam i drugu

kapu ali nije vredelo. vetar je nosio

sitni sneg. u rumi sam izgubio rukavice

bilo je hladno pa sam odmah kupio druge

u vrdniku sam kupio jabuke i one su bile

hladne. možda će danas biti toplije u sobi

nahladio sam nos i grlo. nadam se da

se neću razboleti. u noći čujem vetar

sutra ću nastaviti negde

vrdnik 4.1.1995

 

 

 

1154/2499

 

3513  stanem u planini da čujem sneg

 

3514  beli se sve se beli. hodanje kroz snežnu belinu ona

me podseti na svih 1154 dana hodanja tako sličnih svetlosti

 

3515  žuta ptičica u belim granama

 

slušanje snežne tišine

946. hodanje

bio je to samo sneg. belina. prepune

grane snega. čovek sam u planini. sve što

sam gledao bilo je belo. hodao sam gore dole

ponegde prtio put. gledao sam belinu kao tišinu

nekoliko puta sam zastajao i slušao je. zašto

je tišina tako lepa. nije li to bila tišina dubokih

mora. tišina praznih svemirskih prostora

tišina moga puta. sutra ću nastaviti

negde. veliki mirni sneg u

beloj planini

vrdnik 5.1.1995

 

 

 

1155/2498

 

3516  siv suv hladan dan. potrebno je da u koracima nađem toplotu i radost

 

3517  zacrvenele su mi se ruke na hladnoći dok sam crtao

trave evrope. ima toplote u ovom mrazu koji mi brije lice

 

3518  vrapčiji žamor pod snegom me podseti na proleće

 

kroz prozor

947. hodanje

završio sam današnje hodanje

po hladnoći i snegu koji se zaledio. sada

stojim u hotelskoj sobi i gledam kako sporo pada

sneg. u sporosti neke pahuljice zastaju zaleluјaju se

u stranu polete na gore igrale bi se. nosi ih vetar. bajka

pred mojim očima. gore na vrhovima je već zasnežilo i

obrisi nestaju u predvečerju. preleće jato ptica. mladić

u zelenoj jakni podiže kragnu i okreće se unazad

noge su mi još prljave od hodanja. pogled mi je

umoran. telo mirno. mislim na tebe. osećam

da si kraj mene. veliki mirni sneg u beloj

planini. pišem i gledam ga kako

sporo pada

vrdnik 6.1.1995

 

 

 

1156/2497

 

3519  noćas je bilo hladno. krećem sumoran i turoban ali mi hladan vazduh

povrati snagu. kilometar jedan raduju me svojom igrom na snegu ova dva psa

 

ugrejati se ugrejati se

948. hodanje

osećam posledicu hladnih noći i mokrih

patika. ne mogu da se ugrejem nos mi curi

put se beleo. u irigu i preko iriškog venca sneg

se već topio. noge su mi bile mokre. to je ta

zanosna priča o lutanju bez cilja. priča u kojoj

se usput pokupi nazeb. kao i sva lepota

pod tihim snegom. pišem i gledam ga

kako sporo pada. nazeb nije

spor steže me

novi sad 7.1.1995

 

 

 

1158/2495

 

3520  velika svraka na žici. gledam je u kljun. primeti me i odleti

 

3521  hodam i kijam po snegu kroz futoški park u novom sadu

 

isuviše je ovih dana ušlo hladnoće u mene

949. hodanje

kada sam jutros progovorio čuo sam svoj napukli glas. hladnoća

je u meni. krenuo sam ali sam se posle osam kilometara vratio

suviše sam osećao nazeb. sada je veče i iz svoje hotelske

sobe gledam grad. nema puno ljudi. sneg je još po

travnjacima. ugasio sam svetlo i gledam. nazeb

nije spor steže me. još osećam nos

da li će me do jutra proći

novi sad 9.1.1995

 

 

 

1159/2494

 

3522  ima nekog zdravlja na putu. u otiskivanju. prolaženju

 

3523  još stoji sneg. još je ispod nule. još mi je telo hladno

 

reči su put

950. hodanje

dok hodam ćutim. ne

izgovaram reči. da li njihovo

odsustvo čini da ih snažno osećam

kada gledam put vidim i čujem reč put

put je jednostavan kao i reč put. reči su

put. hodanje je reč. i sam sam reč

pevajuća. još osećam nos da

li će me do jutra proći

na putu na reči

novi sad 10.1.1995

 

 

 

1160/2493

 

3524  kako je. mrda. to je najvažnije čujem u ulici svetozara markovića u novom sadu

 

3525  kada sam pre tri sata krenuo iz novog sada bilo je sunce

u temerinu kiša. sada u sirigu sneg. to se zove prolaziti kroz dan

 

u meni

951. hodanje

vlaga je u vazduhu

i januar u meni. na putu

na reči. januar u meni

novi sad 11.1.1995

 

 

i

 

 

spremajući se u londonu za veliko hodanje otkrio sam

spora hodanja oko ponoći. around midnight. meko kao i

džez. hodanje je svečanost. iskorenjivanje. mir krvi

 

 

gledanje je pevanje. ćuti ovaj svet i peva

 

 

sutra ću nastaviti negde

 

 

1154 dana hodanja tako sličnih svetlosti

 

 

gledao sam belinu kao tišinu. nekoliko puta sam zastajao

i slušao je. zašto je tišina tako lepa. nije li to bila tišina dubokih

mora. tišina praznih svemirskih prostora. tišina moga puta

 

 

to je ta zanosna priča o lutanju bez cilja

 

 

kada gledam put vidim i čujem reč put. put je jednostavan kao 

i reč put. reči su put. hodanje je reč. i sam sam reč. pevajuća 

 

 

kada sam pre tri sata krenuo iz novog sada bilo je sunce u

temerinu. kiša. sada u sirigu sneg. to se zove prolaziti kroz dan

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ti si

ruža 20 veka

pupoljak 21 veka

i pupoljak svih

bića svih

vekova

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

14. jul 2025.

27616. dan mog života

 

 

1134/2519

 

3473  sunce obasjalo groblje. spokoj mrtvima

 

3474  grakću vrane po ovoj hladnoći

 

3475  ugledam u daljini belu kupolastu kuću i koracima joj prilazim prilazim

prilazim. ne zaustavljam se nastavljam i sada je ona već daleko iza mene

 

veliko drvo u novom sadu

929. hodanje

hladnoća me umara isto kao vrućina leti. izvuče

mi snagu. bio je to suv hladan i sunčan dan. i dugi

putevi. otišao sam na sever do riđice na istok do alekse

šantića na zapad do bačkog monoštora. za par dana obišao

sam sva sela oko sombora. sada sam u novom sadu. još pet

dana pa zima. još pet dana će se dani skraćivati. ove večeri

stojim pored starog drveta koprivića preko puta hotela

putnik. pre dvanaest godina sam pisao o njemu dodirni

bilo šta i dodirnuo si sve. volim što sam u somboru

u novom sadu noću ponovo drvo i ja

novi sad 16.12.1994

 

 

 

1135/2518

 

3476  subota je. neispavan i premoren čovek. taj čovek sam ja. napraviću jedan

krug oko novog sada od kamenice do petrovaradina. to će biti moja subota

 

3477  umor

 

vino

930. hodanje

jedan dan prepun umora

sada u kuhinji u podstanarskom

stanu rajke sredojević sedim i pijem

sa rajkom vino. vino je i zvuk poklopca o

šerpu. vino je i hristova krv. gledam to prozračno

crvenilo i gledam kako ga rajka pije očima. vino u

suboti u kojoj sam hodao i mislio na prošlost ljudi koji

su živeli siromašno u šumama van puteva pod zemljom

skrivajući se od nasilnika živeći sa saveznikom vinom

božijim. u novom sadu noću ponovo drvo i ja

nekad pomislim da me drugi može 

popiti kao vino jer vino sam

novi sad 17.12.1994

 

 

 

1137/2516

 

3478  sunce blešti po putu. ja tabanam

 

3479  primetim kako hodam pored kuća u bačkoj palanci. prsti koji se vuku po zidu su moji

 

u toj ulici sada su samo drvoredi

931. hodanje

ležim u hladnoj sobi broj 27 u hotelu turist u bačkoj

palanci. kao da se ceo život srušio u hladnoći. uveća

mi se tuga smanji želja za životom. čujem neko na ulici

zvižduće. setim se današnjeg hodanja. posle noćašnjeg

mraza sunce me je grejalo u leđa. sa branislavom lučićem

sam pravio fotografije za pasoš čoveka u kretanju. oko

pola tri sam stigao u bačku palanku. u tom gradu sam pre

dvadeset godina zadnji put video devojku koju sam mnogo

voleo. u toj ulici su sada samo drvoredi. u ovoj paralelno

sa njom u hotelskoj sobi mi je hladno. nekad pomislim

da me drugi može popiti kao vino jer vino sam

čim svane izaći ću iz sobe

bačka palanka 19.12.1994

 

 

 

1138/2515

 

3480  gde je crkva ovde u baču pitam jednog mladića. koja crna ili bela

 

3481  u silbašu slušam meštane. imaš ti da uhvatiš mačka

za jaja kaže plavuša. ja odoh kod kuma kaže crvenokosa

 

tek pred jutro

932. hodanje

hladno. hodao sam kroz bač

vajsku bođane silbaš. noć me zatekla

u gajdobri. u gajdobri je bilo isključenje struje

pa je selo nestalo u potpunom mraku. crnio se

mrak kao masna oranica. u krevetu sam se celu

noć grejao i tek pred jutro ugrejao. dolazi zima

duga i hladna. ređaju se sela u meni. postaju

sva sela. čim svane izaći ću iz sobe

nastavi samo čoveče

bačka palanka 20.12.1994

 

 

 

1139/2514

 

3482  sivo hladno. dobar dan za banana ribe reklo bi se. to je dan

koji bi trebalo izdržati u koji bi trebalo kapnuti kap svoje topline

 

ja sam ravnica

933. hodanje

hladna su mi kolena. hodao sam

i prošao kroz deronje karavukovo plavnu

bačko novo selo mladenovo karađorđevo. u

deronjama me je zaustavila policijska patrola

to je već sedmi osmi put. neko me prijavi kada

vidi da fotografišem selo. ali kada im objasnim šta

radim veoma su ljubazni. ovaj par policajaca me je

čak odvezao do odžaka. ceo dan je bio hladan i suv

to je baš ono kroz šta treba proći. uzbuđuju me

crkve i napuštene kalvarije. praznina i tišina po

poljima mi je pod kožom. ja sam ravnica

nastavi samo čoveče. još sam gladan

i još mi je hladno

bačka palanka 21.12.1994

 

 

 

1140/2513

 

3483  noćas je u tri sata dvadeset dva minuta i četrdeset osam sekundi počela

zima. noćas je takođe prvi put ove godine počeo da pada sneg u bačkoj palanci

 

prkos

934. hodanje

prvi ovogodišnji sneg

i moje vlažne noge. prešao

sam dunav i ušao u krajinu koja je

kontrolisana vojskom ujedinjenih nacija

zloslutno je to videti. u novinama vesti o

višečasovnim isključenjima struje. ipak lako

sam došao do šida do valovitog srema. nataša

rogulić mi je pričala o cveću prkos raste u dvorištima

ciglom postavljenim i zove se prkos jer može da

nikne opet. u predvečerju je padao sneg. to je

moja četvrta zima na ruži lutanja. još sam

gladan i još mi je hladno. imaš li ti neki

savet kako da mi u patikama

ne budu mokre noge

šid 22.12.1994

 

 

 

1141/2512

 

3484  pali i sneg i magla. ovakvi su bili dani prve zime hodanja

u engleskoj. sada sam u sremu. četiri godine dan za danom idem

da bih stigao baš tu gde sam sada jer cilj hodanja je samo postojanje

 

3485  dobošar u vašicama ide kroz selo i viče pozivaju

se meštani da održe zbor birača u osnovnoj školi 

 

na tvojim usnama

935. hodanje

provejavao je sneg. pala je belina po

crnoj zemlji. misterij crno i belo zajedno

dvaput sam prešao reku bosut i po jedan sat

sam bio sam na putu. na petsto metara nije se

ništa videlo. posle morovića uznemirio sam dva psa

mužjaka koji su se parili sa žutom kučkom daleko van

sela u polju. pružao sam korak do tvojih šaka u kojima

je ova mekana knjiga. hodao sam da bih se odmorio

na tvojim usnama. imaš li ti neki savet kako da mi

u patikama ne budu mokre noge. sutra

nastavljam okreni stranicu

šid 23.12.1994

 

 

 

1142/2511

 

3486  pola osam je. pre pola sata je svanulo. po snegu hodam ka neštinu

sve se beli. obukao sam plavu jaknu i pantalone da me sneg ne natopi. na

čarape sam stavio najlon kese da mi kroz poderane patike noge možda ostanu

suve. lepo mi je sada ovde. jedan čovek u daljini u svom plavo odelu iza njega

sivo nebo i nepoznati prostori. curi mi iz nosa prestajem da zapisujem

 

3487  u belini i hladnoći primećujem mnogo ptičica

štiglića i svraka. kao da ih je uplašio ovaj noćašnji sneg

 

na mojim usnama

936. hodanje

od iloka do neština. posle do suseka

banoštra i čerevića. tamo je već sinulo sunce

i sneg se pretvorio u bljuzgavicu. noge su mi bile

mokre. najlon kese nisu ništa pomogle. gledao sam

trske po kojima je popao sneg. gledao sam dunav nad

kojim je snežilo. kod svake crkve sam se radovao jer

su mi sve bile lepe. bio sretan jer ću noge ugrejati u

hotelskoj sobi. sutra nastavljam okreni stranicu

sneg mi je vejao u lice i topio se na

mojim usnama

novi sad 24.12.1994

 

 

 

1144/2509

 

3488  ovde na autobuskoj stanici u sremskoj mitrovici sam 9. avgusta 1973 napisao

sebi pismo 10:15 h znaš šta miroslave malopre sam izašao iz kaznione u sremskoj

mitrovici. sa velikim naporom doživljavam promenu. sve je u toj meri normalno da

sam skroz na skroz zbunjen. sutradan sam dobio prvo pismo na slobodi

 

3489  čim sam izašao iz zatvora na ovom mestu sam osetio miris paradajza

osetio sloboda je običnost. sloboda je detinjstvo. sloboda to su moji koraci

sloboda je osmeh mirisom. sloboda je napred. sloboda je kašika u rukama i

crvena paradajz čorba pred usnama. sloboda je stići i nastaviti. sloboda je

zatvor iza leđa. sloboda su bivši dani u zatvoru iza leđa. sloboda je

zbogom zatvoru iza leđa. sloboda je knjiga koju ću napisati

petnaest godina kasnije o zatvoru iza leđa

 

3490. jato ptica leti nisko kroz maglu

 

u svakom trenutku

937. hodanje

obavljajući svoj posao prešao sam

vrh fruške gore gledao oranicu u sremu

spuštao sam nogu na zemlju u onom trenutku

kada bih sledeću podizao u vazduh. sneg mi je

vejao u lice i topio se na mojim usnama. jedna

noga ka vazduhu jedna na zemlji kako je to

jednostavno kako je to lepo kako

me vodi zove nosi

sremska mitrovica 26.12.1994

 

 

 

1145/2508

 

3491  izbeglice niko ne voli kaže jedna novinarka sa kojom sam putovao

prolazimo iz mesta u mesto: kuzmin kukujevci bačinci gibarac. u kukujevcima

je živelo 90% hrvata sada ih ima 1%. vreme ludila. kako se naučiti da shvatimo

da rat nije neminovan da rat uvek pravimo mi sami. kako naučiti da predvidimo

posledice lošeg delovanja. kako pijanstvo usmeriti ka stvaralaštvu a ne ka razaranju

 

3492  kad prestanu informacije onda je rat neminovan kaže mi kasnije jedan saputnik

 

3493  dve preostale žute ruže na jednoj je još sneg

 

tea '94

938. hodanje

u srednjoškolskom domu

u sobi broj 33 spavam u teodorinom

krevetu jer deca su na raspustu. na njenom

zidu fotografija stare velike cipele i tekst ja sam

posebno stvorenje ovog svijeta. mene niko ne

razumije. ja se razlikujem od drugih i zato molim

vas mrzite me i dalje. tea 1994. noćas ću utopliti

svoje hodanje u tein krevet. sutra ću hodati za

teu. jedna noga ka vazduhu jedna na zemlji

kako je to jednostavno kako je to lepo kako

me vodi zove nosi. tea sa tobom sam

sremska mitrovica 27.12.1994

 

 

 

1146/2507

 

3494  dan počinjem stazicom pored pruge

 

3495  jedan siromašan dečak maše autobusu koji prolazi

 

put cigansko srce

939. hodanje

suvo je posle ovih par vlažnih i sivih

dana. susrećem ljude koji su učestvovali u ratu

ranjeni izgubljeni spremni na dalja razaranja. željni 

mira. užasna je priča koja se dogodila u kojoj je sada

puno mrtvih. ne bežim od te priče ali idem ka ciganima u

mačvansku mitrovicu u njihovu pozorišnu grupu bare jaga

koju vodi đoka pavlović. pozorište čine mladi petnaestogodišnji

cigani. svi su bistri i svi drugačiji od seljaka kako zovu one koji

nisu cigani. u sjaju njihovih očiju vidim lepotu sa kojom mi

je lakše živeti. tea sa tobom sam. volim ovaj mrak

oko mene put cigansko srce

sremska mitrovica 28.12.1994

 

 

 

1147/2506

 

3496  izlazim iz đačkog doma u sremskoj mitrovici i osetim radost što sam na

ulici. u tom prostoru je moja kuća. prostoru koji nije ničiji i iz koga se ljudi povlače u

svoje kuće. meni je kuća baš ovde pored ovih železničkih šina po kojima sipi sunce. tu

gde je vazduh hladan ali me opija. tu gde mi je telo još odmorno i raduje se da se otisne

 

3497  put nadesno se odvaja za jarak. jedan žuti kamion i par konja skreću

njim. za njima skrećemo rajka i ja. hoćemo li za jarak pitam rajku

 

za jarak kaže rajka

940. hodanje

danas proleće. sunce pred novu

godinu sve se probudilo posle par hladnih

i sivih dana. stukao sam dvadeset četiri kilometra

približavam se dvadesethiljaditom. čovek je čudan

stvor. skoro trećina ruže. tako mnogo i tako malo

bezbrižnost me čini briga zamara. sporim korakom

pred hotelom u kome ću prenoćiti uživam u

hladnom vazduhu. volim ovaj mrak oko

mene put cigansko srce. budi

sretan čoveče

novi sad 29.12.1994

 

 

i

 

 

praznina i tišina po poljima

mi je pod kožom. ja sam ravnica

 

 

četiri godine dan za danom idem da bih stigao baš

tu gde sam sada jer cilj hodanja je samo postojanje

 

 

pružao sam korak do tvojih šaka u kojima je ova mekana

knjiga. hodao sam da bih se odmorio na tvojim usnama

 

 

spuštao sam nogu na zemlju u onom trenutku kada bih

sledeću podizao u vazduh. jedna noga ka vazduhu jedna na

zemlji. kako je to jednostavno kako je to lepo kako me vodi zove nosi

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ti

si pupoljak

svih ruža

miris

dobrote

boga

koji

miri

svako

biće

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

12. jul 2025.

27614. dan mog života

 

 

1123/2530

 

3439  sunčan topliji dan. krećem iz zrenjanina prema kovačici. ranac mi je mala kuća

 

3440  malopre sam pričao sa berkov živom čobaninom. ceo život je bio čobanin

sam po poljima oko tomaševca izboranog lica kao zemlja. milina je bila gledati ga i

slušati njegove obične i jednostavne reči. moj ideal pisanja je čobanska jednostavnost

 

razgovor sa berkov živom

919. hodanje

osećao sam se sretan dok sam razgovarao

sa berkov živom čobaninom. pedeset godina

on hoda i stoji sa ovcama po pašnjacima i atarima

oko tomaševca. ne može da živi bez ovce. stajao je

mirno sa opaklijom naslonjen na štap. dva crna pulina

su mu ležala oko nogu. lice mu je bilo lepo kao zemlja

smejao se kao dobrota. mudrost je živela u svakoj

njegovoj reči. kada sam otišao od njega počela je da

pada noć. bio sam sretan jer pišem knjigu u kojoj

je njen junak i berkov živa. jovice volim te

hodam dalje pastir puteva i vetra

kovačica 5.12.1994

 

 

 

1124/2529

 

3441  posle tri kilometra od kovačice čujem zvona njene crkve

 

3442  u sakulama se krave vraćaju sa polja i ulaze u selo

 

3443  mrak. već više od jednog sata kisnem. čujem kišu. šušti

po poljima. jakna mi se natapa. hladno mi je po ramenima. mrak

 

naravno

920. hodanje

ležim u maloj hotelskoj

sobi u kovačici. sada je toplo

a bilo mi je hladno jer sam kisnuo i

hodao po mraku. kada sam danas krenuo

bleštalo je sunce. prošao sam kroz jedanaest

sela ali me je noć uhvatila u sakulama. sledeći

sat i po sam hodao po kiši i mraku. nisam kisnuo

bio sam kišnjenje. niko nije hteo da me poveze

onda mi je neočekivano stala jedna žena i povezla

do kovačice. zahvalio sam joj se i rekao žene su

hrabrije. naravno rekla je. hodam dalje

pastir puteva i vetra. naravno

kažem i ja

kovačica 6.12.1994

 

 

 

1125/2528

 

3444  izlazim iz padine i čujem zvona velike crkve. crkve su izrasla krv

 

3445  bilo je kišno jutro kada sam krenuo. sada

sija sunce. to je taj napon dana kroz koji prolazim

 

3446  volim što rumuni žive u vojvodini

 

3447  i juče i danas mi petu časti jedan častan žulj

 

ala bride

921. hodanje

hodao sam okolo

deliblatske peščare. video

rumunska sela i debeli sloj lesa

iznad ali bunara. hodam i svaki dan

je isto isto a neponovljivo. umori mi se

telo i mozak. putevi ravnica i koraci. i već

pada noć. kada sam ušao u kovačicu

dočekala su me snažna zvona velike

crkve. naravno kažem i ja

bride mi pete

kovačica 7.12.1994

 

 

 

1126/2527

 

3448  hladan vetar i sivi dan. sasvim dovoljno da budem sam

 

3449  crne vrane na crnoj preoranoj zemlji. blešti sunce na oboje

 

3450  pritisne me ranac i dugi put nemam ni za šta da se uhvatim nego za ove reči

 

3451  koliko ima koraka do onog znaka. evo 222 koraka. hodao sam ih dva minuta

i šest sekundi. 222 koraka isto kao između grobova vide crnjanski i miloša crnjanskog

 

bruje moje pete

922. hodanje

juče sam napisao da bride moje

pete. danas osetim bruje. loše su mi

cipele i teško hodam. banat je jedna velika

pustara. kad sunce izađe suva trava na pustarama

se zazlati. zazlati se od sećanja. čarobno je hodati

putevima na kojima nema nikoga. hodajući osetim da

sam tu i ja zlatna vlat koja hoda. lepa su sela pored

kanala i ona kroz koja se ne može proći nego se

samo do njih može doći. i lepe su crkve što zvone

i dostojanstveno stoje u predelu. bride mi

pete. uče me hodanju i podnošenju

vršac 8.12.1994

 

 

 

1127/2526

 

3452  tmuri se nebo. miriše vlaga. ulazim u vršac

 

3453  ljudi skupljaju drveće i vuku na biciklima

 

3454  tri gugutke na električnoj žici me obraduju. gledam ih i one gledaju mene

 

po švapskim selima

923. hodanje

hodao sam kroz stara sela razbacana

po brdašcima. po selima i malim ulicama

pored oronulih kuća. zagledajući u male prozore

iza kojih se čuva i sabira život ljudi. sve su to bila

švapska sela u koja su se kasnije doselili kolonisti

sedamnaest naroda živi u gudurici. sa kuzma jožefom

slovencem sam popio kafu u njegovoj kući. sada iz

sobe 406 hotela srbija gledam vlažni asfalt i jednu

devojku kako prekrštenih ruku prelazi ulicu. uče

me hodanju i podnošenju. hodam bosonog

po sobi da izmasiram umorne tabane

vršac 9.12.1994

 

 

 

1128/2525

 

3455  izlazim iz vršca. prate me ornamenti na starim kućama. prošlost mi prolazi pored ušiju

 

uzmi me

924. hodanje

krenuo sam iz vršca

i kisnuo. bio u kurcu. bolje da

mislim o ruži. ruža je svetlost događanja

ruža je najsličnija krvi. ruža je snaga kretanja

snaga među nogama. ruža je podne i dve reči

uzmi me. ruža je dosegnuto smirenje. slućena dubina

srce u utrobi. dodiri u vlažnoj tami. lirika cvetanja. tako

sam mislio i kisnuo kroz vlajkovac pavliš uljmu i susreo

se sa mladim ciganinom koji je pešačio iz vršca. tamo

mu se žena porađa u bolnici ne može da ga izbaci

hodam bosonog po sobi da izmasiram umorne

tabane. ruža kaže tvoja sam uzmi me

novi sad 10.12.1994

 

 

 

1130/2523

 

3456  sunčan decembarski dan. ponedeljak se kao i svaki dan zove ići dalje ići dalje

 

3457  gladan sam

 

3458  male kuće u doroslovu

 

3459  na roza kući u ulici petefi šandora broj 104 u doroslovu malo žuto poštansko sanduče

 

poklonjenje u predelu

925. hodanje

znojim se u decembru. uživam u malim

kućama u selu doroslovu. kao ponor ruže 

se crvenilo nebo kada je pala noć. svaki dan

se poklonim negde u predelu. poklonim se svoj

deci ovog veka. pognem glavu. ćutim. danas sam

to uradio u žitnom polju. nigde nije bilo nikoga samo

moja senka što se pružila po mladom žitu. sada u

sobi slušam tišinu. gledam je. tišina liči na sobu

ruža kaže tvoja sam uzmi me. kada bih

sada imao jabuku pojeo bih je

banja junaković 12.12.1994

 

 

 

1131/2522

 

3460  o blažena blizina. tvoje usne na mojim usnama

 

3461  da li su mi noge od olova od ovog toplog dana

 

3462  boje dana sa predvečerjem prelaze u boje

noći. oštrina u zagasitosti. zapad još nije utrnuo

 

3463  crvena linija na horizontu. iznad nje svetlo plava. tamo je apatin

 

zru

926. hodanje

bio je lep dan ali

su mi noge bile teške

možda jer je u blizini ratište

jer je proleće usred zime. bleštalo

je sunce. vojvodina je otvorena ravnica

koju su naselili mnogi narodi. vojvodina je

voćnjak. ravnica iz koje se izdižu nevidljive

planine do neba. kad bih sada imao

jabuku pojeo bih je. zru na ovom

kasnom jesenjem suncu

svi narodi u njoj

banja junaković 13.12.1994

 

 

 

1132/2521

 

3464  živi život pesnika kažu koraci koji me vode

 

3465  sretno na putu kaže mi labus

 

3466  da čuvamo puteve kažem labusu

 

put mi je fabrička hala

927. hodanje

juče prolećni dan danas hladni

vetar koji sluti i donosi sneg. ljudi se

povlače pod vetrom i zavlače u kapute

i kape. jedno od zadovoljstava na hodanjima

su razgovori sa ljudima kao malopre sa miroslavom

labusom. šofer dvadeset četiri godine. vozi po kamionskim

stazama što život znače. uzbudila me njegova ljubav prema

putu. put mi je fabrička hala kaže u njemu radim. više voli put

nego hleba da jede. brat moj. izlazim iz apatina zadnji red

kuća me štiti od vetra. tamo van naselja vetrovi duvaju

slobodno. vetru je sloboda put. zru na ovom kasnom

jesenjem suncu svi narodi u njoj. kod ove belo

okrečene kuće u lenjinovoj 47 u apatinu

završavam ovaj tekst

banja junaković 14.12.1994

 

 

 

1133/2520

 

3467  na vetru vrapci lete kao ribice

 

3468  sunčano jutro vetar stao. noćas se stegao led po vodi. mraz po travi

 

3469  već dva sata hladan vetar mi ućutkuje misao

 

3470  ono tamo kilometar dva je crkva u mađarskoj

 

3471  zastanem i gledam starost žutog lesa koji je

doleteo bog zna od kada bog zna od kuda ovde

 

3472  ovde sam da i ti čuješ kako šušti suva trska

 

u tem somboru

928. hodanje

ulazim u sombor. sombor je

pun drveća. starih i lepih kuća. neko

ih je u nekim drugim vremenima sazidao. još

malo me deli od dobre sobe. smrzao sam se danas

nebo se plavilo a sunce se zelenilo u svojoj hladnoj

svetlosti. trske su se povijale a zemlja bila crna i mekana

sam sam bio u predelu. sam sam ušao u sombor u njegove

ulice. gledam svetlost pada po žutim ornamentima stare

kuće. po njima ostavljam tragove svoga gledanja. kod

ove belo okrečene kuće u lenjinovoj 47 u apatinu

završavam ovaj tekst. volim što

sam u somboru

sombor 15.12.1994

 

 

i

 

 

bio sam sretan jer pišem knjigu

u kojoj je njen junak i berkov živa

 

 

hodam dalje pastir puteva i vetra

 

 

čarobno je hodati putevima na kojima nema nikoga

hodajući osetim da sam tu i ja. zlatna vlat koja hoda

 

 

svaki dan se poklonim negde u predelu. poklonim se svoj deci

ovog veka. pognem glavu. ćutim. danas sam to uradio u žitnom polju

 

 

vetru je sloboda put

 

 

i

 

 

ružo

lutanja oh

kako smo bili

jedno i sami

na praznim

putevima

ruže

lutanja

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ti

si žena koja si

se preobrazila

u boginju

 

 

i

 

 

ružo lutanja

svakim korakom

bili smo poklonjenje

svemu što nas je

okruživalo

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

činila si me

pesnikom

i

umetnikom

a

ja

tebe

pesmom

i

umetnošću

ruže

lutanja

 

 

i

 

 

ružo lutanja

više smo voleli

i volimo put nego

hleba da jedemo

jer put i jeste

hleb

 

 

i

 

 

ružo lutanja

evo i sad u 13:35

12. jula 2025 verujem da

su sve reči u tebi večnost ruže

lutanja koja luta za dobrotom

i lepotom u svakom i svim

bićima  svemira

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

predahni pa

da se predaš

zauvek bogu i

svim bićima

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

11. jul 2025.

27613. dan mog života

 

 

1110/2543

 

3404  prva magla ove godine. hodam od bačkog dušanova ka senti. da nemam

sećanje pomislio bih da je svet gusta belina magle iza koje ne postoji ništa

 

3405  u banatu sam. magla je nestala i kasno jesenje sunce me prati kroz mokrin

 

na kolima sa konjem od mokrina do kikinde

908. hodanje

tiho je. hodam ulicama kikinde. sa drveća kaplje vlaga. iz gradske

kafane se čuje pevačica. večeras je slobodan tišma posle sedam

godina ponovno pevao. bilo je to uzbudljivo pevanje. kao kad

dugo prolazi voz. kao kad peva prijateljstvo. peva pod

tišinom ruže. nadam se da ću se noćas odmoriti

kroz noćnu maglu ugledam mesec

kikinda 22.11.1994

 

 

 

1111/2542

 

3406  i danas je magla. spustila se po poljima kao pamuk

 

3407  ugledam starog čoveka ispred mene. hoda polako. pored njega hoda stari pas

 

3408  jata ptica nisko preleću iznad moje glave. čujem

zvuk njihovih krila. vidim na kosi mi se pohvatalo inje

 

3409  dva sata sam sporo hodao sa decom od iđoša do sajana. jedna devojčica je viknula

na rastanku sutra ćemo pitati direktoricu da pođemo sa vama. svi su oni sada krila u meni

 

jasmina nikolin učenica

iz iđoša

909. hodanje

hodao sam po magli. po magli je 

isto kao i po suncu snegu kiši. sličnosti su

veće od razlika ali sličnosti ne vidimo. tako mislim

isto je začudnije od različitog. tako hodam sa decom

iz škole u iđošu proveo sam dva nežna sata. zbog

te nežnosti nije teško podnositi ono što je teško

kroz noćnu maglu ugledam mesec

čekam vas deco i sutra

kikinda 23.11.1994

 

 

 

1112/2541

 

3410  danas se sunce probilo kroz maglu

 

3411  hodam gledam i nemam komentara

 

3412  ključevi

tuđi ključevi u džepu

mi govore da sam na

putu jer svoje nemam

(iz rečnika hodanja)

 

tužan ružan

910. hodanje

hodao sam ravnicom i

maglom koju je oko podneva

zamenila hladnoća. uvukao sam

šake u rukave i stisnut u ramenima

hodao od sela do sela. kako je dan

prolazio bio sam sve više ružan jer

sam bio sve više tužan. čekam 

vas deco i sutra. magla moja

sestra po jutrima

kikinda 24.11.1994

 

 

 

1113/2540

 

3413  osvanuo je sunčan dan. krećem iz kikinde ka

senti. jesen sve više pada po ulicama. tu sam da bih otišao

 

crno more

911. hodanje

prošao sam danas put

od kikinde do sente. od bočara do

padeja put je krivudao kroz atare. preorana

zemlja je ličila na talase. svuda oko mene je

bilo more crnih brazdi. crno more što rađa. pred

sentom na banatskoj strani su me čekali olga kovačev

i sabo atila. mostom smo prešli u bačku u sentu mali

grad na tisi. uveče je olga govorila o gradovima koji žive

pored reke čiji ljudi osećaju proticanje i o gradovima kroz

koje ne protiče reka gde ljudi osećaju da je vreme stalo

noć se završila u tihim ulicama padala mi je po

umornim kapcima. magla moja sestra po

jutrima. ko je jednom pio tisinu vodu

njega srce vuče nazad tisi

senta 25.11.1994

 

 

 

1114/2539

 

3414  hodali smo olga marija peter karolj i ja od jednog do drugog velikog drveta. bila je to

posveta poklonјenje tim starim bićima koja su tako duboko u zemlji i tako visoko u nebu

 

3415  hodamo zemlјanim putevima na kojima su mnogi tragovi

olga kaže tetovirana zemlјa. peter kaže puno je pečatirana. karolj

za sto pedeset metara počinje teritorija koju zovu zadnja oaza u senti

 

3416  ulazimo u trešnjevac. ulaženje je misterija

 

3417  u trešnjevcu smo stavili 26 belih stolica po glavnoj ulici i

na njih po čašu crnog vina. hodao sam od stolice do stolice i ispijao

gutlјaj vina nazdravlјajući za 26 nacija koje žive na tlu vojvodine

 

nas petoro

912. hodanje

trideset pet kilometara

smo slupali olga kovačev i ja

u tetive i mišiće. divan dan i divna

zemlјa. njive pustare i guske to je

vojvodina rekao je peter. ne može se

ništa videti bez pešačenja rekao je karolj

o putu i bazanju se može puno govoriti rekla

je olga. marija ruža je ćutala ovo joj je bilo prvo

duže hodanje. posle po noći kada je nestalo

sunce i temperatura pala za deset stepeni olga i

ja smo hodali i prema senti i prema subotici. u

oba pravca da bi uvećali šansu da negde

stignemo. ko je jednom pio tisinu vodu njega

srce vuče nazad tisi. ništa nismo jeli celog

dana ali je bar svežeg vazduha

bilo puno rekla je olga

senta 26.11.1994

 

 

 

1116/2537

 

3418  prolazim kroz sela to je moj znak

 

3419  ispred kuće u ulici maršala tita broj 74 u bačkom petrovom

selu dve bordо jesenje ruže još u pupoljku. nastavlјam ka poljima

 

3420  da li se sve više u moje srce uselјava svet ili se moje srce sve

više uselјava u svet. kao da jedno pripada jednoj a drugo drugoj nozi

 

a hotel ni ne postoji

913. hodanje

ulazim u centar bečeja. ne znam da

li će biti slobodnih soba u hotelu za koji

sam čuo da postoji. uvek ta nepoznatost

preda mnom ogoljuje me čini nesigurnim

kao da hodam u prazninu. toliko nestanem

da pristanem. to je umiranje i novo rađanje

ništa nismo jeli celog dana ali je bar

svežeg vazduha bilo puno rekla

je olga. već sam rekao: to je

prolaženje kroz ružu

bečej 28.11.1994

 

 

 

1117/2536

 

3421  osvanuo je sunčan dan. prelazim preko mosta i

brane kod novog bečeja. sunce blešti u kovitlajućoj vodi tise

 

3422  rečni galebovi lete nad tisom i golubovi stoje na ogradi mosta. preda mnom je banat

 

3423  jedino moćniji može da promeni i prevaziđe asimetriju odnosa snaga

 

3424  gledajući crkvu u kumanima pomislih crkve su planinski sneg u ravnici

 

zemlja i ja

914. hodanje

puste su ulice i putevi

prošao sam kroz kumane

melence elemir i novi bečej. po

desetak minuta sam bio sam na putu

linija horizonta ispred linija horizonta iza

samo zemlja i ja. duvao je vetar sutra će

verovatno stati. sijalo je sunce. bleštala

je crkva u kumanima. bleštale su njive

preorane. bili smo praznik zemlja i ja

već sam rekao: to je prolaženje

kroz ružu. zemljo volim te

bečej 29.11.1994

 

 

 

1118/2535

 

3425  volim šankove u životu stajala bih pored njih stalno kaže rajka sredojević

 

3426  cela priča je u svetlosti. sve što postoji postoji da bi se kupalo u svetlosti

 

3427  kada čuju naše korake fazani odleću u polje

 

3428  u banatskom dvoru iznad drvoreda crveni se (da li

je već noć) nebo. u njegovoj svetlosti vidi se dim iz odžaka. dok

rajka i ja stojimo u večeri u kojoj je sve hladnije nekom je toplo

 

posle sam još tri sata hodao po noći sam

915. hodanje

neispavan smrznut eto tako se završava ovaj dan. mrak je

gust kao oblak. pevušim poslušnom telu. ceo dan na nogama

hodao sam sa rajkom sredojević. gledali smo crne vrane. nas

dvoje vrapčića dva. smejali se smejali i pri kraju smrzavali

nismo jeli ništa ceo dan. rajka je otišla u novi sad a ja

za bečej. zemljo volim te. da tamo prenoćim

bečej 30.11.1994

 

 

 

1119/2534

 

3429  kako je lepo ujutru odmah izaći na put. odmah

druženje sa hladnim sunčanim danom i otvorenim poljima

 

3430  jedna jedina reč ravnica

 

ravnica jedna jedina rečenica

916. hodanje

u hotelskoj sobi 201 u zrenjaninu zapisujem

ovaj tekst. zovem ih tekstovi na kraju dana. pišem

ih već više od tri godine. pišem uvek o istom: hodanju

i trenucima pre spavanja. hodanje spavanje. hodam

nigde spavam svugde. napolju sam na vetru sada pod

toplim ćebetom. napolju gledam ovde žmurim. napolju

pasem ovde preživam. ovde krećem u san da bih i

sutra hodao. da tamo prenoćim. još i sad

blešti sunce po asfaltu u mojim očima

zrenjanin 1.12.1994

 

 

 

1120/2533

 

3431  hodam pored bare u kojoj su suve trske. nema

ni daška vetra. sunce je i hladno je. po bari noćašnji led

 

3432  kada posmatram sebe dok hodam uvek prvo vidim ramena kako se kreću

zatim ruke. njišu se. desna ruka leva noga. leva ruka desna noga. savršenstvo zar ne

 

3433  hodam pored begeja u kasnom popodnevnom

suncu. sve što želim da ti kažem je to da sam ovde

 

sećam se

917. hodanje

po hladnom i sunčanom

danu sam hodao do srpskog itebeja

sećam se trski i čoveka koji ih je sekao

sećam se sunca crvenog sunca ka kojem sam

hodao. sećam se praznog puta na kome pola sata

nije bilo nikoga. sećam se graktanja morki na nasipu

pored begeja. sećam se mirnog begeja koji je ipak tekao

iako su ga odsekli i zaustavili. sve se u njemu ogledalo. vrbe

trava oblaci. guske su plovile po vodi. sećam se dečaka koji

me je proveo kroz svoje dvorište da me ne uplaši njegov pas

sećam se siromaštva u tom dvorištu. sećam se dečakovog

lica stidljivog uplašenog i radosnog. i opet se sećam tih trski

suvih mirnih izraslih u čekanju. sećam se naših priča večeras

o ljudskim pravima i pravima svih bića. o pravu planete da

sačuva život bez obzira šta o tome mislili ljudi. još i

sada blešti sunce po asfaltu u mojim očima

sećam se novih prijatelja sa kojima

se ovaj svet čini mnogo velik

zrenjanin 2.12.1994

 

 

 

1121/2532

 

3434  sunčan hladan dan. hodam sa radivojem ka mužlji

tamo nas čekaju valerija i olga. hodaćemo okolo po poljima

 

3435  ema luci žena sa kojom sam malopre pričao je rekla kad nisi ništa onda si sve

 

3436  veliko ogromno jato galebova sleće iza traktora

koji preorаva zemlju i tu kao u morskom talasu traži hranu

 

3437  uh da je tu nada petronijević da kaže uh kaže olga

 

3438  krov možeš da napraviš od trske kaže valerija

 

dečak jovica

918. hodanje

hodali smo oko velike vode

olga kovačev valerija lacko i ja. u

ečki smo sreli mudru ženu emu luci. kod

belog blata smo sreli dečaka konstantin jovicu

lepog i siromašnog. uzbudio me desetominutni

susret sa njim. krenuo je biciklom da u susednom

selu kupi ćaletu rakiju. pegice su mu se osule po

licu. sijaju njegove zelene oči i u ovoj rečenici

sećam se novih prijatelja sa kojima se ovaj

svet čini mnogo velik. jovice volim te

zrenjanin 3.12.1994

 

 

i

 

 

isto je

začudnije od različitog

 

 

ulazimo u trešnjevac. ulaženje je misterija

 

 

toliko nestanem da pristanem. to je umiranje i novo rađanje

 

 

po desetak minuta sam bio sam na putu. linija

horizonta ispred linija horizonta iza. samo zemlja i ja

 

 

cela priča je u svetlosti. sve što postoji postoji da bi se kupalo u svetlosti

 

 

kada posmatram sebe dok hodam uvek prvo vidim ramena kako se kreću. zatim

ruke. njišu se. desna ruka leva noga. leva ruka desna noga. savršenstvo zar ne

 

 

ema luci žena sa kojom sam malopre pričao je rekla kad nisi ništa onda si sve

 

 

kod belog blata smo sreli dečaka konstantin jovicu lepog i siromašnog. uzbudio

me desetominutni susret sa njim. krenuo je biciklom da u susednom selu kupi ćaletu

rakiju. pegice su mu se osule po licu. sijaju njegove zelene oči i u ovoj rečenici

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

jer nisam

ja nego ti. i

ne ti nego

bog. i tako

smo

bogom

i

ja

ja

i

ti

ruža

lutanja

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

10. jul 2025.

27612. dan mog života

 

 

miroslav mandić

 

ruža lutanja 4

 

ti tebe tebi tobom

 

ovu knjigu posvećujem 

tebi

 

 

 

1097/2556

 

3368  ono što mi izgleda divno i što bih hteo da napišem to je knjiga ni o čemu

knjiga bez veze sa spoljnim koja bi se držala sama od sebe unutarnjom snagom

svog stila kao što zemlja lebdi a ništa je ne podupire. knjiga koja ne bi imala skoro

nikakav predmet ili bar u kojoj bi predmet bio skoro nevidljiv ako je to moguće

najlepša su dela ona u kojima ima najmanje sadržaja. što god se reč više

prilјubi i nestane utoliko je sve lepše. verujem da je budućnost

umetnosti na tim putevima kaže mi flober

 

3369  ulazim u sela izlazim iz sela

 

3370  nisam ja ni za šta pa krenuh da vidim zašta sam čujem u prolazu

 

3371  sunčan i tih dan. okolo mene su salaši

 

3372  knjiga se nastavlјa bez predaha

 

ustanak ustajanje

897. hodanje

treći je dan od stodnevnog hodanja

kroz sva sela vojvodine. družim se sa

praznim poljima. družim se sa golubovima 

i zujanjem elektrovoda. družim se sa knjigom

nikolaja fjodorova o vaskrsenju. na moju veliku

radost on govori o uspravnom hodu kao najvećem

čovekovom ustanku. družim se sa ljudima. svi

su napustili svoje poslove jer više ne mogu

od njih da žive i sada švercuju naftom

prošlo je pola pet. u kući do plavog

ugla u srbobranu ću prenoćiti

srbobran 9.11.1994

 

 

 

1098/2555

 

3373  polazim iz srbobrana sa kodaljovom i bartokovom

fotografijom sa njihovih putovanja ka izvorima muzike

 

3374  fotografisao sam dušana majstorovića desetogodišnjeg dečaka na ulici u zmajevu

 

3375  fotografisao sam lice jednog konja na ulazu

u bačko dobro polje. gledao me je kao prijatelj

 

kao ptica

898. hodanje

pada veče tišina je po

poljima. sami smo zagasito plavo

i ja. i jedna ptica. gledam je kako polako

nestaje. sada je više ne vidim. gledam, ali

to je opet samo plavet. hodam po sredini

puta sebi na radost. u kući do plavog

ugla u srbobranu ću prenoćiti. kao

ptica umor nestaje u mom telu

vrbas 10.11.1994

 

 

 

1099/2554

 

3376  posečeno polje kukuruza se presijava i zlati na

suncu pored kukuruznog polja preorana njiva. crni dijamant

 

3377  nešto mi svetluca pred očima. to se svetlost

sunčeva prelama na pramenima moje kose

 

brzo se približava veče

899. hodanje

stojim na glavnoj ulici u vrbasu pred diskotekom

rio. čekam rajku sredojević. tiha je i topla noć. odmorio

sam se malo. danas sam prošao kroz nekoliko sela ali

sam uglavnom hodao pored kanala. tiha voda pecaroši i 

toplo sunce koje oko tri popodne nestaje. juče sam upoznao

milutina obradovića i do malopre hodao ulicama vrbasa sa

njim. u vrbasu sam nekada igrao fudbal i spavao u hotelu

bačka. sada me u njemu u sobi 211 čeka crno vino

kao ptica umor nestaje u mom telu

ugledah je dolazi rajka

vrbas 11.11.1994

 

 

 

1100/2553

 

3378  juče pretoplo danas prohladno između je ruža

 

3379  iako me promene ometaju baš su one predivne

 

3380  navikne se čovek i sve nestane u lepoti puta. ide mi pogled tamo gde ničeg

nema ka tim pustarama tamo gde je blato kaže mi rajka sredojević sa kojom hodam

 

letnji blatnjavi putevi

900. hodanje

hodao sam danas sa rajkom sredojević

krenuli smo iz vrbasa i preko kule. lipara. bajše

bačke topole. malog iđoša. lovćenca. feketića. ponovo

stigli u vrbas. padala je kiša i bilo je hladno. udvoje i

hladnoća manje boli. u lipar smo stigli u trenutku kad

je počinjala fudbalska utakmica. u bačkoj topoli smo

popili votku i čaj. već posle tri bio je gusti sumrak

kiša sumrak i nas dvoje na putu. ugledah je

dolazi rajka. sada u sobi bez struje

zapisujem ovaj tekst

vrbas 12.11.1994

 

 

 

1102/2551

 

3381  ponedeljak. bol u tetivi. sporo hodam da je ne uznemirim

 

3382  jedna muva se sunča na latici bordo ruže

 

3383  stigao sam u pivnice do kuće vojislava dudića starog školskog druga

 

malo dalje jedna cigla

901. hodanje

vraćam se sa hodanja. u miletićevoj

ulici u pivnicama uživam u zatravljenim

delovima trotoara. jedna gugutka stoji na orahu

na kome više nema lišća. još je dan. žuti se jesenja

svetlost. stara žena u vratima preko puta ulice me

ljubopitljivo gleda. dobar dan kaže mi druga dok vozi

polako bicikl. sada na ulici nema nikoga samo se čuju

vrapci. malo dalje je jedna cigla obrasla mahovinom

oslonjena na bedem. mahovina pliš u ulicama

detinjstva. polako se približavam mladom petlu

da ga fotografišem. sada u sobi bez struje

zapisujem ovaj tekst. da li ga i ti vidiš

pivnice 14.11.1994

 

 

 

1103/2550

 

3384  iz pivnica me prate guske

 

3385  iz centra telečke pravom ulicom niz koju se

zlate breze vidi se širina polja van sela. to je to. napred

 

3386  za putnika koji upada u lavirint cilj je da dopre do središne

odaje do kripte misterija. no kada se do nje dopre on mora iz nje izaći

i vratiti se u spoljni svet u suštini se dakle mora ponovo roditi. takva je

sadržina svih misterioznih religija i svih sekta koji posmatraju putovanje

kroz lavirint kao nužni proces metamorfoza iz kojih se pomalja novi

čovek. ukoliko je putovanje teže utoliko se vernik više preobražava

pa tokom ovog bezputokaznog posvećivanja stiče svoje novo ja

 

tišina praznih hotelskih soba

902. hodanje

u toploj sobi 220 hotela panonija u bačkoj topoli

nikada neću moći opisati tišinu praznih hotelskih soba

to je tišina koja govori o beskućništvu i zaspalim lastama

čujem zvona bačkotopolske crkve u deset uveče. bol u tetivi je

nestajao. razgovarao sam u kući jožefa dimovića ciganina

i fotografisao njegovu lepu ženu veru. ravnica je ravna

strpljiva i sama. da li ga i ti vidiš. reči su

isto što i ravnica

bačka topola 15.11.1994

 

 

 

1104/2549

 

3387  pada kiša. polazim. treba biti sretan kada pada kiša

 

3388  ja sam ritam hodanja ritam bivanja

 

3389  jedna baka u devet i pedeset po kiši je izašla na ulicu da izbaci prljavu vodu

 

3390  zavrnuo sam mokre rukave da me ne hlade i u

seoskoj kafani u utrinama pijem vino i slušam mađarsku muziku

 

3391  kišnjenje je učiteljica trpeljivosti

 

oh

903. hodanje

kako sam danas

kisnuo k'o jablan. jakna mi je

bila natopljena vodom. duvao je hladan

vetar i nosio kišu sa moje leve strane. jedna

žena na biciklu se vraćala u selo. bože zašto

kisnem. ipak nije li to dar. kiša je posle stala pa

sam se sušio u hodu. sa ladislavom lerincem

nadzornim organom za građenje puta između

kavila i utrina popio sam vino. kada sam se

vratio u bačku topolu sijalo je sunce a ja

sam se tresao od zime. reči su isto što 

i ravnica sada me čeka noć da se

u njoj ugrejem

bačka topola 16.11.1994

 

 

 

1105/2548

 

3392  u dvanaest minuta do dva probilo se kroz teške

oblake raskošno sunce. blešti po preoranoj crnoj zemlji

 

3393  teški ranac mi oblikuje ramena i mišljenje

 

3394  pre neki dan sam ukrao glavicu kupusa. ovu sada pod

miškom našao sam deset metara unazad. sladak je i pun vode

 

3395  u travi je malo crno mače

 

vidim

904. hodanje

meko je palo veče

po poljima. prostori ćute i

vreme spava. velika je sreća biti

sada na putu. okrećem se unazad i

gledam crvenilo na nebu. vidim svoje

oči kako gledaju. osetim da ništa ne

osećam. volim bandere mirno drveće i

ovo mesto. sada me čeka noć da se

u njoj ugrejem. prijatelju dođi

ruski krstur 17.11.1994

 

 

 

1106/2547

 

3396  srce je veliko baš onoliko koliko ga noge odnesu po svetu

 

3397  zemlja je uvek u nebu. zemlja pada zemlji

 

3398  proslaviti lepotu napisao sam pod brojem 66 na današnji

dan pre tri godine u engleskoj. proslaviti lepotu zapisujem i danas

 

hajnel i ušumović

905. hodanje

odmaram telo u hotelskoj sobi

409 u subotici. prošao sam kroz nekoliko

mesta. sećam se pačira i bajmoka. u bajmoku

u centru sela sam kupio grožđe. do kraja sela su

me pratila dva dečaka hajnel danijel i ušumović

zoran. uživao sam sa njima. oni su kao ja ja sam

kao oni. njihovo srce i moje noge. njihovo

detinjstvo i moja pesma postojanja

prijatelju dođi. vojvodina

ravnica stara

subotica 18.11.1994

 

 

 

1107/2546

 

3399  peva hladnoća ove subote

 

3400  dve desetogodišnje devojčice hodaju ispred mene i igraju

se na praznom putu. najlepše je na praznom putu jer hodanje je plesanje

 

3401  iščupaj svoje srce i baci ga na put da ga put odvede bogu

 

pevanje i maraton

906. hodanje

subota. tihe subotičke ulice. završava

se i današnji dan. hodali smo držeći se za ruke

od triglava do gradske biblioteke. hodali smo ćutali

i sećali se slavka matkovića mi njegovi prijatelji. hodanje

se zove pevanje i maraton i posvećeno je čatu gezu

deže kostolanjiju danilu kišu i slavku matkoviću

večnim subotičanima. vojvodina ravnica

stara. nebo je lepa stvar

subotica 19.11.1994

 

 

 

1109/2544

 

3402  ponedeljnikom osećam svežinu u telu jer mi ga nedelja odmori

 

3403  kaže mi ante rudinski zavidim ti na slobodi. a

sloboda nije moja ona je postojanje koje me zove. i tebe

 

trske na severu bačke

907. hodanje

bio je lep dan. hodao sam istočno

oko subotice i posle južno i zapadno. drugu

polovinu dana sam hodao sa olgom kovačev

sa njom sam prvi put hodao 170 danu ruže lutanja

sada se vraćam u hotel patria na spavanje. u ovom

hotelu sam '86 dovršio roman ne, ne verujem da se

ova rečenica ne čuje. sada ulazim u lift vozi me na

četvrti sprat. otvaram vrata i hodnikom dolazim do

sobe 409. ključ u vratima mrak u sobi. nebo je

lepa stvar. nadam se da ću se noćas odmoriti

subotica 21.11.1994

 

 

i

 

 

družim se sa knjigom nikolaja fjodorova o vaskrsenju. na moju veliku

radost on govori o uspravnom hodu kao najvećem čovekovom ustanku

 

 

pada kiša. polazim. treba biti sretan kada pada kiša

 

 

ja sam ritam hodanja ritam bivanja

 

 

teški ranac mi oblikuje ramena i mišljenje

 

 

meko je palo veče po poljima. prostori ćute i vreme spava. velika je sreća biti sada na putu

 

 

prijatelju dođi

 

 

srce je veliko baš onoliko koliko ga noge odnesu po svetu

 

 

najlepše je na praznom putu jer hodanje je plesanje

 

 

iščupaj svoje srce i baci ga na put da ga put odvede bogu

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti si krv

nenasilja

srce

mira

i

um

boga

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

9. jul 2025.

27611. dan mog života

 

 

prošla je

treća godina

ruže lutanja i 

završena je

treća knjiga

ruže

lutanja

 

 

i

 

 

sada

ću proleteti

kroz treću godinu

krenimo zajedno

utroje ružo

lutanja

 

 

lutanje mistikom brojeva

 

 

u grubim vremenima nežnost je spas. nežnost je spas u svim vremenima

 

 

na mene utiču još nerođeni umetnici i pesnici

 

 

hodam kreće se svet

 

 

mislio sam o dobroti i nevinosti koji vode i čuvaju ovaj svet

 

 

svet je jedinstveno živo biće. ja sam samo jedna dlačica na 

tom velikom telu. dlačica koja hoda u čijem nosu su svi mirisi

 

 

život u dvoje je pesma. hodao sam  tu pesmu i danas sam

 

 

prži običnost

 

 

svi se boje vremena

 

 

lepota je usamljenost

 

 

kad me boli telo od ljubavi za drugog

 

 

pa ja i hodam da nikome ne bih smetao

 

 

jer je i pisanje put popravljanja sopstvene duše

 

 

korak je uvek spor jer se samo sporošću dostiže nedostižno

 

 

koliko sam slabiji i neviniji sve više verujem u slabost i nevinost

 

 

u 20 kilometara mog dnevnog hodanja ima 26.320 koraka

26.000 zrna pšenice staje u jedan kilogram žita. tako svaki dan

hodajući posejem kilogram ružine pšenice jer ruža je hleb duši

 

 

kao da svoje lice umivam licima drugih

 

 

ja sam pesnik jer hodam

 

 

sutra treba opet povući i odvaliti novi deo puta. putujem put koji

ne vodi nigde. put kojim se gradi ruža put kojim slavim postojanje

 

 

ružino seme koje nosi vetar traži plodnu zemlju za svoje prve žilice u nebu

 

 

hodam jer sam pesnik

 

 

ja sam mistik jer hodam. jer sam hodajući hodan. jer nema ništa između boga i mene

 

 

sve što napišem napisao je jedan dečak

 

 

religioznost hodanja se uvećava običnošću kroz koju hodam

 

 

ličnost ne pristaje na odrastanje u važećim modelima društvenih pravila

 

 

savršenstvo ne poznaje moć

 

 

život je mnogo više od stradanja

 

 

ne postoji pobednička obala i obala poraženih nego samo reka života koja neprestano teče

 

 

mislim o telu svojih knjiga

 

 

ko počisti drugom put kao da mu je lice umio

 

 

svete molim te i sutra za još jedan ples

 

 

hodanje je telo muzike

 

 

ja sam čuvar puta

 

 

osetio sam u jednom trenutku da mi je hod lep

 

 

svaki dan živeti ka novom detinjstvu

 

 

na kraju hodanja hodam vitak kao jablan

 

 

lepo je biti bez obzira šta to značilo. jebote pa ja to i činim

 

 

sve je (život) bog. sve je (umetnost) lepo

 

 

ja sam umetnik ruže. učenik puta. ljubavnik lutanja

 

 

pričanje u ovoj knjizi nastaje iz totalne nepoznatosti preda mnom

 

 

prošao je još jedan dan (čista misterija). prošao sam još

jednu prepreku (božije delo). hvala preprekama. hvala nogama

koje me nose. brojevima koji me vode. rečima koje sledim

 

 

reci ja i idi u svet

 

 

običnost hodanja je uslov za čudo običnosti

 

 

ja jesam prošlost. velika prošlost od milion godina ali moj sledeći

korak je u budućnosti. maloj budućnosti. sledećoj nepoznatoj sekundi

 

 

u svakom jeziku postoji prajezik njemu hodam u zagrljaj

 

 

izložen do spasa

 

 

ići dalje. dalje u život. dalje u umetnost

 

 

hodam iz prostora u vreme iz vremena u prostor

 

 

umro bih od svetskog bola da u 21 nisam krenuo na put

 

 

nedostaje tako malo a treba podneti tako mnogo

 

 

najsrećniji sam kada samo postojim

 

 

život je neminovan kao pupoljak

 

 

pupoljci su cveće nevidljivog

 

 

danas sam pre hodanja metlom očistio evropu

 

 

doći će vreme kada će u skupštinama sedeti i životinje i biljke. doći će

vreme kada će se na izborima glasati za nekog od kandidata ljudi životinja biljaka

voda vazduha zemlje neba. doći će vreme kada će se knjige pisati na jezicima svih

bića i stvari. kada će zajedničku pesmu pevati leptiri dečaci i prolećni potoci

 

 

ja verujem da se život i ovaj svet čuvaju sami

 

 

ruža je religija stvaralačkog

 

 

da majstorstvo detalja ne ugrozi majstorstvo celine

 

 

hej svete ja sam i danas tu

 

 

biti veran otadžbini koja se zove život

 

 

uvek volim kad napišem ovako jednostavne stvari i jednostavne rečenice

 

 

anđeo je dvoje

 

 

kiša pada. grmi.  ja mirno hodam. kako je to lepo

 

 

ruža je vihor. ruža je vir

 

 

ipak je moje hodanje samo lepota

 

 

danas ljubiti sutra biti

 

 

otkriti sopstvenu odgovornost

 

 

hodanje u dvoje je sreća

 

 

uvek i iznova verovati u ono u šta drugi ne veruju da je moguće

 

 

hodati i samo hvaliti

 

 

na kolena čoveče

 

 

to je jednostavnost koja mi daje snagu

 

 

svaka uzaludnost je teška jer uzaludnost pretvara nemoguće u moguće

 

 

bili smo sretni jer se u našim kostima i krvi odmarao bog

 

 

pogledam u daljinu niz put i pomislim put je savest

 

 

nova forma je znak nezavisnosti

 

 

uvek kažem pljusak je moje detinjstvo

 

 

moj mozak pliva u vodi kretanja. moje telo postaje domaćin svetu

 

 

strpljenjem kojim svako jutro broj preostalih hodanja sa desne

strane prelazi na levu stranu gde su moji do sada ishodani dani

 

 

u butinama mi je pesma

 

 

kako je teško svakog dana uraditi ovu istu jednostavnu stvar

 

 

od te bosonogosti nema udobnije obuće. niti ima veće slobode od uživanja u lepoti

ženskog tela koje gledam dok hoda u predelu. žena hoda kao savršena lepota mlade kobile

 

 

jedino što imam je to što ništa nemam

 

 

ja sam kralj bezrazložnosti 

 

 

zbog toga ovaj čovek hoda misleći da je budućnost u

stvaralaštvu i saradnji svih bića. u prestajanju ubijanja

 

 

niko ne razume da hodam bez prestanka iz dana u dan

 

 

za koji dan će biti hiljadu dana od kako sam krenuo

nisam mogao znati da će biti ovako teško ali ni ovako lepo

 

 

čitav svet nosim u sebi

 

 

u očima ti se vide hiljade kilometara

 

 

jer sam rečima davao drugima snagu da vide kako je put nemogućeg jedini put

 

 

dužnost je u svom srcu promeniti rat u stvaralaštvo

 

 

moji koraci su neprestajuće brojanice

 

 

moje srce kuca u ritmu reči

 

 

ja sam se učio od reči... kada sam sam na putu često su sa mnom jedino reči

 

 

u koga ćemo ući ako ne jedni u druge

 

 

ludilo za kosmosom bogom i običnošću

 

 

najviše volim reč bog

 

 

ova devojčica koja klečeći prosi je moj današnji bog

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

bila si mi

boginja a ja

tebi tvoje

čedo

bog

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

lepa

si

do

nepodnošljivosti

 

 

i

 

 

ružo lutanja

verovao sam ti 

i ti si mi uzvratila

vodeći me bogu i

preobražavajući

me u boga

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

verovao

sam ti 

a

sad

ti

verujem

i

ljubim

te

još

više

 

 

i

 

 

ružo lutanja

rađali smo zajedno

i umirali zajedno sad

zajedno vaskrsavamo

svako i sva bića

svemira

 

 

i

 

 

ružo lutanja

bog je jedan. ljubav

je jedna. život je jedan

pesma je jedna. umetnost

je jedna. hodanje je jedno

ruža lutanja je jedna

bog i amin

bog

 

 

i

 

 

ružo lutanja

krhkost i nemoć

tvoja su me čuvale

i vodile i sad me

čuvaju i vode 

amin i bog

bog

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

8. jul 2025.

27610. dan mog života

 

 

1085/2568

 

3346  uđem u praznu prodavnicu u zmaj jovinoj da kupim džemper i u njoj

sretnem gerharda šmita jednog od malobrojnih preostalih nemaca u vojvodini

 

3347  topli vazdušni talas se uvukao u prethodne hladne dane

 

hodanje sa rajkom sredojević

887. hodanje

danas sam iščistio mnogo poslova iz svoje glave i

ostavio ih ljudima za koje se nadam da će ih nastaviti i

sada se sa umorom u telu sećam malopređašnjih razgovora

na izložbi dragomira ugrena sa mladenom marinkovim sa kojim

sam se upoznao posle dvadeset pet godina sa vladom sekulinim

bratom sa kojim sam se dogovorio da napravimo omaž siniši sa

marom drčom koja mi je dala prvi impuls za sva sela ili lepi poljubac

u usne milici i zagrljaj sa marinom i dogovor za pančevo sa svetlanom

mladenov i nazdravljanje anti marinoviću sa slobodanom kojićem i a koje

je delilo mene i miroslavu mandić i razgovor sa profficer-om radomirom

radulovićem i zagrljaj sa indirom marijom gajicki rukovanje sa bojanom

prijateljicom ota horvata klimanje glavom sa zoranom pantelićem

podrazumevanja sa starim drugarom vladom kopiclom i divna

tilić što znači nina vranešević i sava stepanov koji mi je

rekao da će ješa denegri igrati fudbal u galeriji u

mom performansu. pođimo zajedno u san. svi

su oni posle 22 kilometra hodanja

stali u jednu rečenicu

novi sad 28.10.1994

 

 

 

1086/2567

 

3348  pada

 

još

888. hodanje

ceo dan je padala

kiša. sada je sve mokro

miris pokisle orahovine i krupno

natopljeno lišće platana. ponoćni psi

laju iz dvorišta. nikoga nema na ulici samo

automobili. iz novih kafana čuje se tamburaška

muzika. još deset dana do kraja ove knjige. kroz

jedanaest dana počeću četvrtu knjigu ruže lutanja

biće to drugi dan mog stodnevnog hodanja

vojvodinom. sada nogama ulazim u sledeći dan

svi su oni posle 22 kilometra hodanja stali

u jednu rečenicu. ostalo je još devet

dana do kraja ove knjige

novi sad 29.10.1994

 

 

 

1088/2565

 

3349  zelena mahovina na vlažnom drveću

 

3350  svi te vole a ti samo šetaš rekla mi je

 

3351  sunce sija kao zlato

 

3352  na današnjem 32872 koraku sam se sreo sa starim drugom peđom vraneševićem

 

od tamo ka tamo

889. hodanje

blizu je ponoć ponedeljka. došao

sam da svoje zadnje korake ovog dana

završim ovde gledajući dunav u noći. miran

je i tih. teče. teče velika voda od tamo uzvodno

ka tamo daleko. gledam ga i šaljem ti spokoj

direktno u grudi. ostalo je još devet dana

do kraja ove knjige. prijatelju moj

novi sad 31.10.1994

 

 

 

1089/2564

 

3353  ove godine hvala za novac

 

draganu sakanu

veri varadi

ljubi gligorijeviću

branku kovačeviću

marku i olgici raković

nenadu baturanu

nadi petronijević

zoranu kolundžiji

zoji karanović

zoltanu cvitku

 

mnogo tišine

890. hodanje

odmaraju me ove tihe ulice

mnogo tišine prolazi kroz moje telo

noć je topla. dvojica zastalih u priči. tri

devojke iza mojih leđa govore engleski. jedan

mladić prepliće svoje noge odavajući stid u

hodanju. jedna devojka me gleda u oči dok

me mimoilazi. ipak zmaj jovina ulica je

prazna. pa noć je. prijatelju

moj. laku noć

novi sad 1.11.1994

 

 

 

1090/2563

 

3354  kako da lako nosim ovaj veliki teret u meni

 

3355  preleću ptice preko grada srećan sam

 

3356  danas sam govoreći otkrio kako je verovanje dublje od mišljenja

 

šapućem u krevetu

891. hodanje

ležim u krevetu. celo telo mi je

uznemireno od samoće. to je

činjenica pred moje spavanje

laku noć. miroslave nemoj

da zaboraviš: moliti i ljubiti

novi sad 2.11.1994

 

 

 

1091/2562

 

3357  lepo je kad iz jednog jezika uđem u drugi

 

stub saobraćajnog znaka u mojim rukama

892. hodanje

današnji dan je prošao u znaku moje jučerašnje uznemirenosti

u iscrpljenosti koja je bila posledica snažnog govora. prepoznajem

ovaj zvuk zaustavljajućih tramvaja u budimpešti. da bih ulepšao ovaj

zapis udaram prstima o crveno poštansko sanduče. malo kasnije

udaram o poklopce plastičnih kanti za otpatke. opet tramvaj. onda

prstima prelazim po lišću i ono šušti za ovu knjigu. miroslave

nemoj da zaboraviš: moliti i ljubiti. za kraj punom šakom

obuhvatim stub saobraćajnog znaka

novi sad - budimpešta 3.11.1994

 

 

 

1092/2561

 

3358  ova devojčica koja klečeći prosi je moj današnji bog

 

3359  čekati

 

3360  suv jesenji dan. krupno lišće platana leži na asfaltu kao rumeni hlebovi

 

3361  pranje čarapa

prva stvar koju uradim posle

hodanja je pranje čarapa. ima u toj

obavezi baš iste one lepote i radosti kao

i u jutarnjem umivanju. možda i malo više jer

ovde se umiva lice drugome. čarapama. pranje

čarapa je hodačeva obaveza koja mu se pretvara

u dar. ja ih perem sapunom. sa malo sapuna i malo

trljanja. isperem ih i u šaci stegnem i iscedim

protresem ih kroz vazduh. stavim na mesto na kome

će se osušiti preko noći i počnem da umivam lice

volim da imam samo tri para čarapa. jedne se

suše druge su za jutro a treće su zamena za

mokre čarape u kišnom danu. i sada vidim

sebe kako stojim nad lavaboom pognute

glave i pod blagim mlazom trljam

čarape. pranje čarapa postaje

sveti čin. kada ih perem

kao da služim

večnosti

(iz rečnika hodanja)

 

sam. neka

893. hodanje

mnogo sam tužan

za kraj punom šakom

obuhvatim stub saobraćajnog

znaka. takav sam neka sam

budimpešta 4.11.1994

 

 

 

1093/2560

 

3362  sa kristinom buza fotografišem polje na kome je posejano

ružino žito. lepa simbolika je što kristinino prezime znači žito

 

3363  uzbudilo me je i iznenadilo žito. pa ono je već niklo

zeleni se polje prošarano vlatima od 4-5 santimetara iznad zemlje

 

niklo je

894. hodanje

kako sam se iznenadio

kada sam ugledao moje polje

žita. hej pa na njemu se već zelenilo

žitno klasje. samo za petnaest dana seme

je niklo. zaista je to čudo. i zaista ima razloga

da hodam za to čudo. naslonio sam lice na lice

zemlje i kristina je fotografisala momenat

kada ljubim zemlju. takav sam neka

sam. ko toliko rađa treba ga

ljubiti

budimpešta 5.11.1994

 

 

 

1095/2558

 

3364  hodam sa ženom koja mi je 953 dana ruže lutanja govorila o mojoj

knjizi. sada mi ona govori za mene je ruža lutanja samo ono što je sada. predah

u pokretu. zov da krenem. ove trske. ovo lišće. ovo nebo ovo zeleno. sve je to

žena. hodala bih sa tobom da bih stalno vikala: joj vidi ovo

 

za dva pesnika. za dva pevača

895. hodanje

prvi dan stodnevnog hodanja vojvodinom je posvećen

slavku matkoviću i milanu mladenoviću. na polasku sam

jednom golubu stavio poruku u kariku golube molim te pozdravi

sve golubove ovog sveta. osetio sam danas onu otvorenost na

praznim poljima. osetio sam nebo kako mi pada na grudi. suvu

trsku. sivu zelenu boju topola. hodao sam sa ženom. bio

sam radostan jer smo osećali isto. dvoje ljudi na

putu. ko toliko rađa treba ga ljubiti. vetar

sa nama između nas

novi sad 7.11.1994

 

 

 

1096/2557

 

3365  ponovo uživati u ovoj praznini. u ovom horizontu

koji dodiruje nebo. tu spuštam sada moja stopala

 

3366  danas je drugi dan moga hodanja kroz svih petsto sela vojvodine

 

3367  kada sam izašao iz popravno vaspitnog zatvora osećao sam: postao

sam odrastao čovek. devet sam meseci proveo unutra. toliko vremena treba da

se rodi dete. osećao sam da sam se ponovo rodio. miroslave šaljem ti ovaj citat iz

knjige john fire /lame deer/ richar erdoes: hromi jelen indijanski šaman iz plemena

sijuks jer si ti hodao za indijance 1983 kada sam te prvi put video jer si i ti sam

indijanac jer si na isti način doživeo tvojih devet meseci zatvora u sremskoj

mitrovici jer završavaš treću knjigu o ruži a ja bih voleo da ove reči budu

na zadnjoj stranici tvoje knjige. neka ti je veliki duh sijuksa na pomoći

hromi jelen je jedan od najvećih svetaca XX veka i ne sme da

padne u zaborav. sledećih sedam godina slaću ti po jedan

citat za svaku od sedam knjiga ruže lutanja koje

su pred nama. tvoj zoltan brener

 

najviše volim reč bog

896. hodanje

pola pet je. pada sumrak. sam sam

na putu. čuješ li moje korake. tu sam

svete. vetar sa nama između nas

prošlo je pola pet

srbobran 8.11.1994

 

 

kraj

treće knjige

ruže lutanja

 

 

 

objavljivanje ove knjige su omogućili

vesna milović. mirko radojičić. dragana erdevički. ljuba šain

vera bajić. igor marinković. nada petronijević-čović. vera varadi

nebojša b. čović. boba stojšić. rade grbić. srđan valjarević. nenad baturan

dragoljub dimitrijević. slobodan tišma. ljudmila stratimirović. branislav babić

sandra stratimirović. milan bjelogrlić-beli. zoran kolundžija. vesna đurđević

laza crkvenjakov. branka živanović. julijana đeri. rajka sredojević. nenad

jovanović. zoja karanović. igor lazin. sun mandić. nenad kostić

 

 

i

 

 

danas sam govoreći otkrio

kako je verovanje dublje od mišljenja

 

 

ova devojčica koja klečeći prosi je moj današnji bog

 

 

ponovo uživati u ovoj praznini. u ovom horizontu

koji dodiruje nebo. tu spuštam sada moja stopala

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

jedino

u

ljubavi

nema

straha

od

smrti

a

ljubav

si

ti

ružo

lutanja

 

 

i

 

 

ružo lutanja

ti si ruža postelja

postelja beskućnika

postelja odbačenih

postelja zatvorenih

postelja svakog

i svih bića

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti si hleb

duše

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

7. jul 2025.

27609. dan mog života

 

 

1074/2579

 

3324  ja sam učenik reči

ne znam koju sam prvu reč u životu

izgovorio. možda mama možda tata. ali

prva reč me je naučila ostalima i povela putem

do tebe. sada sam tu i reči izgovaram ja i verujem im

reči su moj put. možda i sami moji koraci. moje srce kuca

u ritmu reči. čuo sam i čitao o mnogim dubokim i lepim

učenjima. mnoga su me privukla. povela. ali nikada nisam

prihvatao nijedno jer ja sam se učio od reči. učeći se od

njih predajući se da me vode svojim značenjima otkrio sam

njihovu lepotu. kada sam sam na putu često su sa mnom

jedino reči. reč cveće me tada vodi ka cveću. reč humor

ka humoru pa se po putu gegam kreveljim i smejem

ako hoću da hodam slobodan ka slobodi pre svega

ću se učiti od reči sloboda. ne laži kažu mi i

uče me ove dve reči. kreni kaže mi

reč i ja krećem

(iz rečnika hodanja)

 

ipak

877. hodanje

zahladilo je. površine

su jasne i hladne. samo bih

da prođem pored njih i da uđem

u neki topli prostor. da se ugrejem

jer deo hladne jeseni me vraća u

sebe. hodajući plivam morem

ove večeri. ipak uvek volim

da kažem hej

novi sad 17.10.1994

 

 

 

1075/2578

 

3325  korak

korak je dah duše. kao što

je dah telo koraka. korak je jedan

od prvih sunčevih zraka u danu. kao ni

disanje ni korak niko ne primećuje ali sa njim

dođem do punih šaka prve jutarnje vode kojom

umivam lice. korakom uspravim svoje telo i krenem

u prostor. načinio sam mnogo koraka hodajući svoja

hodanja. neke od tih koraka pamtim. bili su meki i tiho

su se kretali niz put. ili su žurili kao da su hodali po

žeravicama radosti. sa nekima sam pretrčao ulicu

sa stotinak sporih koraka sam se približavao

grobu ludviga vitgenštajna. sa pedeset i pet

hiljada četiristo osamdeset i sedam koraka

sam hodao od maratonskog polja do

atine. koraci su ritam sekcija u ruži

lutanja. korak je prvo slovo 

u azbuci tela

(iz rečnika hodanja)

 

u praznoj ulici

878. hodanje

devet je uveče. hladno. hladno

koje mi prija. sa hladnoćom se družim

u praznoj ulici vojvode mišića i mislim ko

živi iza ovih osvetljenih prozora. ipak

uvek volim da kažem hej. možda

tamo živim ja

novi sad 18.10.1994

 

 

 

1076/2577

 

3326  čim sam video popove na televiziji znao sam da će izbiti rat

zapisao sam prijateljevu rečenicu koji se vraćao sa pecanja. stari

prijatelj čiju sam jednu rečenicu već zabeležio pod brojem 2332

 

3327  nežnost iz očiju rajke sredojević me dodiruje i odmara

 

3328  ima nekog zdravlja u ovoj prijatnoj hladnoći

 

pun mesec

879. hodanje

kako je lep pun mesec

pravilan krug i svetlost. blaga

svetlost. u ovoj hladnoj noći mesec

je dugme koje mi zakopčava košulju

i kao okrugli mesec i ovi trenuci oko

ponoći su pun krug kojim se zaokružio

današnji dan. možda tamo živim ja

hodam po suvom lišću topole

novi sad 19.10.1994

 

 

 

1077/2576

 

3329  putuj miroslave mandiću rekao mi je boba stojčić na vratima njegovog stana

 

3330  rečenicu sam počeo u novom sadu a završio u budimpešti

 

za to žito

880. hodanje

mirno veče u budimpešti

sutra ću posejati 900 kg. žita

nadam se da će vreme biti mirno i lepo

za sejanje. obrijaću se večeras i spremiti

za tu svečanost. to je žito koraka. žito ruže

žito zajedništva. hrana za ceo kosmos

hodam po suvom lišću topole. za to

posejano žito povlačim prstom

po zelenoj ogradi

novi sad - budimpešta 20.10.1994

 

 

 

1078/2575

 

3331  danas u 11:05 sam bacio prvo seme u zemlju za izložbu žito - ruža

je hleb duši koja će biti u septembru 1995 u novim prostorijama mucsarnoka

 

3332  seme je bog. seme je san

 

setva ružinog žita

881. hodanje

bio sam srećan danas. posejali

smo devetsto kila pšenice. ona je sada

pod zemljom i radi za nas. bacio sam je na

sve četiri strane u donje i gornje svetove. za sva

živa bića na zemlji i kosmosu. sada mi je ostalo da

hodam za to žito a žitu da raste za hodanje. uveče

sam sreo ženu koju zovem žena i obradovao joj se

jer se posle teških trenutaka u svom životu vratila

u igru. za to posejano žito povlačim prstenom

po zelenoj ogradi. u koga ćemo ući

ako ne jedni u druge

budimpešta 21.10.1994

 

 

 

1079/2574

 

3333  subotom što znači mojom nedeljnom srećom

 

3334  ludilo za kosmosom bogom i običnošću

 

3335  tuga me je mogla ubiti još u osmoj posle

smrti moga oca. ali možda zahvaljujući tuzi još živim

 

svim ženama sveta koje u gradskim

wc-ima sede i održavaju čistoću za nas

882. hodanje

na pola puta sam zastao i svratio u stari restoran hotela

astorija. bilo mi je prijatno tamo. toplo. lep sto za kojim sam

pisao dugačko pismo vesni milović u london. udobna stolica

prazan prostor i velika stakla koja gledaju na ulicu. posle sam

hodao. fotografisao se u automatu na keleti stanici poslao pismo

i nastavio da hodam. sreo se sa agneš rajačić i sa njom pričao

o njenoj mladosti. poklonila mi je maramu za vrat u hladnim

danima. sada se vraćam kući u krevet. u krevetima ću

pisati u četvrtom delu ruže lutanja a sada hodam po

tramvajskoj trasi jer me to odmara. u koga ćemo

ući ako ne jedni u druge. jedni drugima

budimpešta 22.10.1994

 

 

 

1081/2572

 

3336  na hladnoj kiši čoveku je zima

 

3337  banka koraka

nekada nisam mogao da ishodam

svojih dnevnih dvadeset kilometara. i 

zato bih u nekim sledećim danima hodao

i više. jednog takvog dana sam odlučio da

napravim banku koraka. u banku koraka ostavljao

bih višak svoga hodanja. nikada u toj banci nisam

uspeo da skupim mnogo koraka ali su mi oni davali

neki osećaj sigurnosti u trenucima nemoći da ishodam

svoj dan. tešilo me je tada saznanje da ću dan nadoknaditi

koracima iz banke. korake u banci nisam držao sa kamatom

nije bilo čuvara koji su čuvali ovu banku. nije bilo bankarskih

transakcija. šaltera ni bankarskih računa. to je bila banka

u kojoj je čuvana prašina sa mojih patika. znoj mojih

stopala. smrad čarapa. ugažena zemlja. trulo lišće i

kamenčići uvučeni u šarama izlizanog đona. bilo

je u toj banci i mirisa sa ulice. sećanja na

prohodane trave. šutiranje leda. vode

rastopljenog snega. korenje velikih

stabala o koje bi se oslanjao

poneki moj korak

(iz rečnika hodanja)

 

natopila natopila

883. hodanje

kiša mi je natopila noge. jedni drugima. dar

novi sad 24.10.1994

 

 

 

1082/2571

 

3338  znam da sam žena posle svih ovih poraza rekla mi je rajka sredojević

 

3339  u novim mekanim patikama kao...

 

3340  praskozorje

ja sam noćni čovek i retko

sam gledao praskozorje. retko

ali pamtim. praskozorje dolazi iz

dubine i tišine noći i u jednom trenutku

kada se oseti hladnoća i na nebu prepozna

prva slutnja svetlosti rađa se praskozorje. ima u

njemu neke iznenadne snage. nešto što direktno

udara u grudi. baš onako kao što iz grudi isijava

srce plemenitog čoveka iz jutranjeg sunca isijava

plemenitost svetlosti. uvek sam u tim trenucima

bio sasvim sam i nikada nije bilo ljudi oko mene

samo sam čuo cvrkut. bio sam prvi i jedan

jedini čovek na ovom svetu. sam

početak i sami praskozorje i ja

(iz rečnika hodanja)

 

kijam

884. hodanje

prolazim pored dve

lepe devojke. miris hladne

vlage dolazi sa dunava. čujem 

zvuk mojih drvenih bojica

koje odzvone svakim

korakom. dar

par

novi sad 25.10.1994

 

 

 

1083/2570

 

3341  tišina u mojim koracima

 

3342  noćno hodanje

leti volim da hodam noću

mada su sve noći odlične za

hodanje. osećam se slično kao u

noćnoj vožnji bicikla koji sam u mladosti

vozio gradom u kome sam rođen. vozio sam

ga bez ruku i osećao u tišini malih ulica i svežini

noćnog vazduha da klizim kroz noć. kao da me je

prozračnost vodila. to je od čistog vazduha. tako

osećam i dok hodam. ili mi je snage više jer mnogo

manje gledam. kao da je noć nepregledni drvored

kao da je noć zbir u kome su jedan plus jedan

jedan. hodajući noću obično se približim

ponoći a oko ponoći osetim da hodam

krugom okolo ponoći. osetim da

svi spavaju i osetim tihu

radost: pa ja ih sve

čuvam

(iz rečnika hodanja)

 

ne da je lepo

885. hodanje

odmaraju me ovi kratki

zapisi isto onoliko koliko me

umaraju svi poslovi koji se pletu

oko mojih nogu. lupim desnom nogom

o metalni poklopac kanalizacije. neko

pali automobil. jedna stara žena kaže

ne da je lep božanstveno je ko

proleće. par. rečenica i patike 

novi sad 26.10.1994

 

 

 

1084/2569

 

3343  gde letiš leptire

 

3344  ne treperi lišće tiho je jesenje veče

 

3345  u hodu čitam u novinama o nevinim žrtvama mađara

u vojvodini. i pobednici i poraženi uvek zaboravljaju nevine žrtve

 

pođimo zajedno u san

886. hodanje

hodam i gledam u veliku mesečevu

polovinu. okačila se na nebu kao kriška

pomorandže. oseti se vlaga u noćnom

nebu. ako osetiš kako već spavam

volećeš i ovaj kratak zapis. rečenica

i patike. pođimo zajedno u san

novi sad 27.10.1994

 

 

i

 

 

čuo sam i čitao o mnogim dubokim

i lepim učenjima. mnoga su me privukla

povela. ali nikada nisam prihvatao nijedno jer

ja sam se učio od reči. učeći se od njih predajući

se da me vode svojim značenjima otkrio sam

njihovu lepotu. kada sam sam na putu

često su sa mnom jedino reči

 

 

koraci su ritam sekcija u ruži lutanja. korak je prvo slovo u azbuci tela

 

 

rečenicu sam počeo u novom sadu a završio u budimpešti

 

 

u koga ćemo ući ako ne jedni u druge

 

 

ludilo za kosmosom bogom i običnošću

 

 

i

 

 

ružo

lutanja tvoja

bezgraničnost

i tvoj beskraj bili

su u svakom

mom

koraku

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima