AUTOBOGOGRAFIJA

31. jul 2025.

27633. dan mog života

 

 

1334/2319

 

3940  pobegao sam sa šumske staze jer su me napali

komarci. zapara je pred kišu komarci su podivljali

 

3941  umoran. žedan. nestrpljiv. borim se tako što usporavam

 

3942  oblaci sa zapada donose rashlađujući vetar

 

3943  a u stvari sam i gladan

 

3944  penjem se uz zapuštene stepenice sa puno

stakla konzervi blata osušenog lišća nahvatanog lišaja

 

3945  sada mi vetar hladi ugrejano telo. liči na vodu

 

3946  kiša se pridružuje vetru

 

3947  grmi

 

koraci mostovi

1100. hodanje

juče je odštampan treći deo

knjige ruže lutanja. tri knjige su iza

mene ja sam u četvrtoj. iako su sada iza

u prošlosti ove knjige govore o onome što 

je ispred u budućnosti. jer nema hodanja bez

budućnosti. hteo ne hteo ka njoj me vuče svaki

korak. pruženi korak se nadvija nad budućnost

ove knjige pričaju o hiljadama o stotinu hiljada

o milion dana koji su pred nama. njima idemo

ili oni ka nama dolaze. osećam današnju

vrućinu u svom telu. svaki korak je most

beograd 4.7.1995

 

 

 

1335/2318

 

3948  najdublji koreni se gaje u budućnosti

 

3949  jedan korak je reč. drugi korak je slika. tako su u hodanju zajedno. spojeni

 

3950  neprestana pretnja ratom ubija duh i tako

se sve priprema za pokoravanje i ubijanje tela

 

3951  geografija mog hodanja se promenila. evropski krajolik je zamenjen

evropskom istorijom ratovanja. istorijom velikih sukoba materije i duha

 

3952  ja sam učenik hladne zime i vrelog leta rađajućeg proleća i umiruće jeseni

 

zavoleh metal

1101. hodanje

dok sam prelazio brankov

most radovao sam se jer sam

video kako gvožđe rđa i trune. kako

polagano propada i nestaje baš kao i

lišće u jesen. prvi put sam osetio da i gvožđe

živi. metal mi nije kao do sada ličio na užasnu

istrulelu rugobu nego sam video kako i u njemu

živi nežna promena. nedokučivo slavlje što

razum muti. svaki korak je most. osetio

sam to u 1101 hodanju

beograd 5.7.1995

 

 

 

1336/2317

 

3953  suše se bokori crvenih ruža. višnje i trešnje prolaze

 

3954  plave hortenzije ispred manastira vavedenja

 

3955  bolna tetiva mi nosi težinu

 

hladna voda

1102. hodanje

hodao sam sa gagom udovičić

po košutnjaku kroz šumu. na dva mesta

pili smo sa izvora hladnu planinsku vodu. leti

na vrućini ova hladna voda je isto što i lek. u

njenoj hladnoći osećam snagu zemlje. na zapari

je lakše hodati kroz šumu. ispod bujno olistalog

starog platana smo samo prošli. osetio sam

njegovu krošnju kao smiraj. povremeno bih

osetio prigušen bol u ahilovoj tetivi. osetio

sam to u 1101 hodanju. a sada

na spavanje

beograd 6.7.1995

 

 

 

1337/2316

 

3956  kada sam prekjuče u deliblatskoj peščari sa tek dozrelim jabukama

iz bakinog voćnjaka krenuo na pešačenje po jednom osunčanom peščanom putu

pitao sam se da li se i ti dok hodaš miroslave osećaš tako dobro kao što sam se

ja osećao. noseći dakle te jabuke kakve i peter handke pominje u pouci planine

sent viktoar i sa belom majicom prebačenom preko leđa da bi mi teme zaštitila

od sunca pevao sam jednu pesmu mercedes sose priča mi nenad jovanović

 

gvožđe humus

1103. hodanje

dok smo prelazili most

pokazivao sam nenadu njegove

zarđale delove. otkinuo sam jedan istruleli

deo i lako ga kidao i drobio u ruci. ličio je na

humus. vekovi su mi bili u šaci. iz njega sada

može ponovo da raste bilje rekao sam nenadu

posle mosta smo se rastali i ja sam nastavio sam

nadao sam se da me tetiva neće boleti ali na

par kilometara pred kraj sam počeo osećati

zamor i blagi bol u njoj. a sada na

spavanje. lepo je jer nema

povratka

beograd 7.7.1995

 

 

 

1338/2315

 

3957  što želimo od ovog života nije toliko da živimo

koliko da budemo življeni. da nas život upotrebi za svoje vlastite

svrhe. šta možemo drugo dati osim sebe samih kaže džejms meril

 

3958  poštrcala bih svoju krv po zelenim zidovima čujem

kako iskaljuje svoj bes u priči jedna prolaznica pričajući drugoj

 

kruženje

1104. hodanje

skoro celim putem

sam čitao današnje novine

politiku i našu borbu. zarezivao olovke i

crtao travu. kupio sam jedan sladoled i branio

se od komaraca. sklanjao se od sunca i brisao

rukavima znoj. držao brojanicu u ruci. razmišljao

o tome kako da svežem kosu da mi ne pada 

po očima. prolazeći već dugo kroz beograd

iscrtavam mnogo kružnih latica po njemu

lepo je jer nema povratka. leto je

osvojilo grad

beograd 8.7.1995

 

 

 

1340/2313

 

3959  izlazim iz segedina. trideset stepeni. blizu podne. malopre sam u

novinama pročitao da će mađarska država možda uvesti vize za jugoslovene

da bi sprečila crno tržište. još jedno stezanje obruča. u prvom trenutku to

osetim kao smrt ali sada me je već popustilo. koraci uvek pomažu

 

3960  kao da je sve ovo moje hodanje borba između jednog cveta i ostalog

sveta. borba vizije i realnosti. nadahnuća i grubosti. spokoja i nervoze

 

3961  ne želim da se borim za svoj položaj. želim samo da

sledim put lutanje i plavu ružu. želim samo da hodam preko

desetogodišnjeg mosta čiju sam trećinu za ove tri i po godine prešao

 

3962  žito je požnjeveno. moja izložba u mučarnoku je otkazana pre mesec dana. promenila

se politika i nema novaca. nije me to onespokojilo jer znam da je ružino žito izraslo

 

juče je bio četrdeseti rođendan rokenrola

1105. hodanje

u budimpešti sam sa etelom merk i nenadom kostićem sutra

ćemo preneti moje radove iz pomaza malog sela između sent

andreje i budimpešte. tu su bili dve godine kod roditelja petra

miloševića. i danas sam uspeo da hodam 21 kilometar

vrućina se uvukla u sve. ni noću ne jenjava. svuda se

osećam kao kod svoje kuće jer svuda je moj radni

prostor. atelje u kome oblikujem ružu. leto je

osvojilo grad. krstarim letnjim ulicama

budimpešta 10.7.1995.

 

 

 

1341/2312

 

3963  dobro jutro vrućino u budimpešti

 

3964  hodam polako po mojoj plavoj mapi evrope po kojoj sam prošle godine hodao 36 dana

 

3965  andraši ulica koju volim je u rekonstrukciji kao i mali žuti metro pod njom

 

3966  danas sam u budimpešti našao papirić sa prevodom

teksta koji mi je poklonio prijatelj pre četiri godine u londonu

 

stope

1106. hodanje

jedne noći čovek je usnio

sanjao je da je hodao duž obale sa

gospodom. preko neba su bleštali prizori

iz njegovog života. u svakom prizoru primetio je

dva traga stopala u pesku. jedan je pripadao njemu

a drugi gospodu. kada je poslednji prizor njegovog života

blesnuo pred njim on se okrenu da pogleda stopala u pesku

i tada primeti da je mnogo puta duž staze njegovog života samo

jedan trag stopala. primeti takođe da se to dešavalo u najtežim i

najtužnijim vremenima njegovog života. ovo mu zasmeta i on upita

gospoda o tome: gospode ti reče da kada odlučim da te sledim da ćeš

hodati sa mnom čitav put ali sam primetio da u najtežim vremenima u

mom životu ima samo jedan trag stopala. ne razumem zašto me

ostavljaš kada si mi najpotrebniji. gospod mu odgovori: drago

drago moje dete ja te volim i ne ostavljam. kroz vreme

tvoje kušnje i patnje kada vidiš samo jedan trag

stopa to je tada kada sam te nosio. krstarim

letnjim ulicama. sa engleskog preveo

miroslavu mandiću da ga čuva

marko n. stepanov utorak

29. oktobar 1991

budimpešta 11.7.1995

 

 

 

1342/2311

 

3967  uzor mi je nepoznatost preda mnom

 

3968  juče po vrelim budimpeštanskim ulicama a sada u vrelom 

danu kroz šumski hlad na košutnjaku. prate me ovi leptiri. na stazama nema

nikoga. cvrčci su po celoj šumi. zazuji i po koja muva nervozna od vrućine. neka

drveća su kriva i istrulila. na samo nekoliko kilometara dole u vrelom gradu je

više od milion ljudi. ovde sam sam na zemljanoj stazi sa drvećem

 

3969  dole pod stazom je hladna planinska voda. napiću je se

 

3970  leto u mojim nogama

 

biti šumar

1107. hodanje

vrlo retko sam imao snage da

napišem duži tekst na kraju dana

da bih mogao posle da ga skraćujem

pročistim osvežim. i tako sam često napisao

samo par reči. sa njima sam govorio više od ovoga

ne mogu jer lutanje me iscrpljuje. vrlo često u meni

nema ništa drugo sem tih par reči o velikoj nemoći

srčanoj samoći. ali osećam da baš u tim rečima živi

lepota. samoća lepote. sa engleskog preveo

miroslavu mandiću da ga čuva marko n.

stepanov utorak 29. oktobar 1991

lepota koja se u umoru odmara

beograd 12.7.1995

 

 

 

1343/2310

 

3971  prepodne je upeklo sunce. malopre je padala kiša

sada je velika zapara. teško je za disanje. znoj me obliva

 

3972  razlog hodanja je sve više duboko u meni. u toj dubini se gubim jer ta dubina nisam ja

 

3973  svaki dan u novinama čitam o užasima rata

koji se vodi u blizini. taj užas užasno poništava

 

3974  stojim čekajući da me prođe bol u tetivi. osetim ga kako kljuca u ritmu mog bila

 

3975  malopre me je ohrabrila ideja o hodanju i ljubljenju zemlje

 

ja sam poniženi

1108. hodanje

ne znam šta me više iscrpljuje

vrućina. briga o budućnosti ruže lutanja

ili prisustvo nasilja i rata. vrućina me isušuje i

oduzima svežinu i u mislima. budućnost ruže

mi se mota po glavi i u tom se motanju gubim i

lutam. nasilje i rat me ponižavaju poništavaju

ali sad kada sam sve ovo zapisao pojavljuje

mi se trunka vere da baš sve to čini lepotu

lepota koja se u umoru odmara 

pomilovah šakama

moje butine

beograd 13.7.1995

 

 

 

1344/2309

 

3976  dan mi počinje sa velikom letnjom vrućinom pesmama lu rida i

rečenicom poglavice žozefa mera zemlje i mera naših tela je ista mera

 

3977  postoje oni koji se ispovedaju ali i oni koji hodaju i

umesto da versifikacijski raznoliko ritmizuju govor raspoloženja

i misli unose u korak kaže danijel dragojević u knjizi cvjetni trg

 

3978  desetak metara iza mene je ostalo mesto na zemlji u prečniku

stopala na kome se okupilo stotinak belih leptira. kad sam prošao pored njih

oni su zalepršali kao opadajuće latice bele ruže (posvećeno danijelu dragojeviću)

 

3979  kao i pre neki dan i danas sam morao pobeći sa

šumske staze pored dunava od roja pobesnelih komaraca

 

ka svom poreklu

1109. hodanje

na kraju hodanja sam skinuo

košulju da bi pljuštalo po meni. kiša je

hladila toplu kožu. sve to zovem neodgonetljivim

savršenstvom. pet minuta posle pljuska asfalt je već

bio suv. vetar pokrenut grmljavinom je duvao kroz mokro

lišće i hladio vazduh. nad oblačnim nebom beograda je sinulo

sunce a iz daljine su se čuli gromovi. cilj mojih hodanja u ovim

danima je otklanjanje bola u ahilovoj tetivi. ostali bolovi će

nadam se i sami proći. pomilovah šakama moje butine

hodanjem odlazim ka svom poreklu

beograd 14.7.1995

 

 

i

 

 

juče je odštampan treći deo knjige ruže lutanja. tri knjige su iza mene

ja sam u četvrtoj. iako su sada iza u prošlosti ove knjige govore o onome

što je ispred u budućnosti. jer nema hodanja bez budućnosti. hteo ne hteo

ka njoj me vuče svaki korak. pruženi korak se nadvija nad budućnost

 

 

najdublji koreni se gaje u budućnosti

 

 

lepo je jer nema povratka

 

 

kao da je sve ovo moje hodanje borba između jednog cveta i ostalog

sveta. borba vizije i realnosti. nadahnuća i grubosti. spokoja i nervoze

 

 

ne želim da se borim za svoj položaj. želim samo da sledim put lutanje i plavu ružu

 

 

na kraju hodanja sam skinuo košulju da bi pljuštalo po meni. kiša

je hladila toplu kožu. sve to zovem neodgonetljivim savršenstvom

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

od reči

brojeva

i

koraka

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

30. jul 2025.

27632. dan mog života

 

 

1321/2332

 

3896  vrućina je. hodam sa etelom. zastanem i osvežavam

se mirisom jedne bordo ruže. miris joj je dubok kao krv

 

3897  etela i ja smo se dogovorili da na kraju popijemo pivo kod

radeckog. na ovoj vrućini ta želja raste i naš cilj postaje velik

 

3898  neodgonetljiva količina energije nas opčinjava

 

3899  sutra počinje leto

 

3900  sunce je još visoko ali u grudima osećam predvečerje

 

3901  jedan ribar ispred mene nosi veliku ribu. bosonog je

moja senka je dugačka deset-petnaest metara. život je kompanija

 

3902  sve uvažiti i sve obožavati da bih postao jednostavnost

ove devojčice sa crvenim šeširom i loptom u ruci

 

miris lipe teče ulicama beograda

1089. hodanje

hodanje vrućinom je kao hodanje kroz led. i kao što

me zimi zavetrina čuva od hladnih i jakih vetrova leti me

spašava hladovina. nekoliko puta smo danas etela i ja

izlazili na dunav i gledali ga. dunav je tekao mirno siguran

u sebe. gledao sam ga celim telom. tri hladna piva su me

lako opila kao i etelu. oko ponoći pijanstvo je još u meni

osećam umor u butinama i mirišem lipe čiji miris teče

ulicama baš kao i dunav. pevam ti veliku pesmu

kupam se u mirisima dunava slatkih

lipa i dubokih ruža

beograd 21.6.1995

 

 

 

1322/2331

 

3903  oči

oči slikaju predele

govore ljudima. prilaze

životinjama i biljkama. gledanje je

hodanje. u jednom oku su moje misli u

drugom moja duša. oči su odeća mojim

namerama one vide svu raznolikost ovog

sveta. oči su nevidljive noge koje me vode

uživam da gledam kako gledaju moji oči. vidim

sebe kako gledam i gledajući se zavetujem svetu

vidim sebe kako gledam a ništa ne vidim nego

samo zurim. u zurenju nestaju i oči a sa očima

nestajem i ja. sve nestaje u blаženoj praznini iz

koje se rađa svet. vidim sebe u dubоkoj prošlosti

stojim i tamo. vidim pružio sam stopalo koje ne

može bliže da se spusti nego u daleku duboku

budućnost. kada su oči mirne i blago

gledaju iz njih se čuje tiha muzika

(iz rečnika hodanja)

 

samo život

1090. hodanje

kada sam posle hodanja

ušao u praznu sobu osetio sam

tugu. bila je u vazduhu. u ovoj sobi

su živeli bog zna koji ljudi. neki sigurno

nisu više živi. sada sam u sobi ja. posle

mene biće neki drugi. lepljiva nepoznatost

sutra treba nastaviti. kupam se u mirisima

dunava slatkih lipa i dubokih ruža

čujem kišu na prozorskom limu

beograd 22.6.1995

 

 

 

1323/2330

 

3904  tiho bez kiše i sunca

 

3905  kako su božanske ove laste. mnogo ih je. obleću nas

lete nisko i nepredvidljivo. kako je plava njihova tamno plava

 

3906  voleo bih da mislim neočekivano kao što lete laste

 

geografija ruže

1091. hodanje

lako je bilo današnje hodanje

nije bilo sunca i sparine nego oblaci

i svežina. meko smo prošli kroz dan. kada

hodam sa nekim mnogo mi vremena prođe

gledajući ga u lice. nadam se da moji sahodači

na mom licu vide sve pejzaže i krajоlike kroz koje

sam prošao. da vide geografiju moje duše. roj

plavih lasta oko naših tela. čujem kišu na

prozorskom limu. toliko je sve bilo

jednostavno da je ličilo

na serpentine

beograd 23.6.1995

 

 

 

1324/2329

 

3907  uskoro će pored tebe biti jedna pametna. mudra. požrtvovana. jaka. nežna. hrabra

lepa. skromna. darovita za stvaranje novca. puna seksualnosti. kuvarica. duhovna umetnica

života. iskrena. maserka. večni prijatelj. sestrinski nežna. jedna koja će umesto tebe tvoje

snove sanjati. jedna jednostavna obična žena - žena čarolija kaže mi etela merk

 

3908  vrabac se kupa u prašini

 

grli me

1092. hodanje

hodali smo etela i ja iz

centra batajnice do beograda

dvadeset kilometara po oblačnom danu

gledali kukuruzna polja sklanjali se od automobila

razgovarali o planovima za ružu lutanja. mnogo je

lakše hodati u jednom pravcu kojim se stiže do cilja

nego odlaziti i vraćati se. sada dok zapisujem ovaj

tekst duboko u noći sedim na terasi i slušam kako

pljušti kiša i kako munje osvetljavaju nebo. gromovi

su kao duboki uzdasi. ozon mi napaja nozdrve a

nebo grudi. kišo padaj. noći budi noć. toliko je

sve bilo jednostavno da je ličilo na

serpentine. uspavala

me kiša grli me

beograd 24.6.1995

 

 

 

1326/2327

 

3909  pada letnja kiša. kišu smenjuje sunce

 

3910  već nekoliko dana bole me jaja. bol se širi u stomak u noge. povremeno

osetim oštar bol u glavi. već godinu dana imam otok na ahilovoj tetivi. ponekad osetim

da me boli jetra. noću se probudim u strahu od teških bolesti i smrti. to me iznuruje

 

3911  kiša je stala. blešti asfalt preda mnom

 

3912 noćas sam sanjao dušku moju veliku ljubav u

dvadeset četvrtoj. rastočilo me je osećanje topline u snu

 

3913  vidi dugu vikne nenad kostić

 

3914  hodam sa svojim bolom. nosim ga kao milost

i opomenu. i nadam se da će proći i nestati

 

iscediti dan

1093. hodanje

posle kiše je sijalo sunce i

duvao prohladan vetar. mirisalo je

na snagu čistoću i svetlost. uvek se radujem

kad primetim svetlost. svetlost je put ka večnosti

ono što oblikuje prazninu. na pola puta su mi se

pridružili nenad kostić i etela merk. ožedneli na

kraju smo pili sok od kajsija. jedan od sinonima

za hodanje su voćni sokovi. uspavala me

kiša grli me. iz bola iscediti dan

beograd 26.6.1995

 

 

 

1327/2326

 

3915  nekoliko puta je danas pljuštalo i sijalo sunce. sada sunce blešti i peče

 

3916  hodam pored tramvajskih šina u njima voda

 

3917  miroslave ovo su moji prvi kolači. napravila sam ih za tebe

najjednostavniji su - patišpanj sa malinama kaže mi gaga udovičić

 

misli mi postaju meke

1094. hodanje

hodao sam sa gagom udovičić. pridružila

mi se na pola puta i donela svoje prve kolače

u životu. bol me je deprimirao i uzimao snagu. bio

sam neraspoložen pored vesele mlade devojke

dodirivao sam se sa bolom. u bolu živi ozbiljnost

i priča o avanturi postojanja. misli mi postaju

meke pogled tih korak blag. iz bola

iscediti dan. bolu ljubim te

beograd 27.6.1995

 

 

 

1328/2325

 

3918  meni je uvek teško da kažem ono što osećam prema

drugima kaže mi sedamnaestogodišnja borjana jovanović. zašto

ne mogu da se otvorim. ne znam. bojim se da me taj neko ne povredi

da uđe u moju dušu i da je onda ostavi i da mene moja duša boli

 

3919  prolazimo kroz veslarsku ulicu i onda skrećemo na desno u čumarsku

 

3920  isparavaj se borjana kao zemlja kažem borjani dok hodamo posle kiše

 

pljuštalo je

1095. hodanje

pljuštalo je a borjana i ja

smo uspeli da se sklonimo na splav

voda se spojila sa vodom. pljusak je bio

kratak. krenuli smo i ponovo se pojavilo sunce

često hodam sa mladima. svakom ponešto dam

oni mi daju nevinost. oni su život koji gledam kako

se menja i razvija pred mojim očima. oni su slika

mogućnosti. slika u kojoj se vidi kakav je svet

nekada bio. u kojoj se vidi kakav bi svet mogao

biti. borjana budi ono što možeš biti. bolu

ljubim te. volim laste kad prelete

ispred mojih nogu

beograd 28.6.1995

 

 

 

1329/2324

 

3921  ovih dana je umro emil sioran

 

3922  mi samo seremo i pričamo a vraćamo se u

praistorijsko doba kaže jedan kupač ostalim kupačima

 

3923  gledam osušene slivove kojima je kiša noćas jurila na put

 

3924  u jednom trenutku posle današnje jednoličnosti koja se ponavlja kao i svih

ovih stotinu dana osetim uzbudljivost ovoga što je oko mene baš takvo kakvo je

 

3925  trese me groznica jednoličnosti

 

monotonija svetinje

1096. hodanje

ne odustajem hodam onako kako

mi situacija nalaže. čuvam transparentnost i

unutrašnjost rada. bratstvo koje slutim sestrinstvo

koje osećam. ovih stotinu dana liče na središnji deo

ruže lutanja. da bih se približio poslednjoj desetoj godini

preda mnom su središnje četiri. pustinjske. svaki dan je

svetinja. svaki korak molitva. računam da računaš na

monotoniju. monotoniju koja je najjednostavniji i

najvažniji ritam. volim laste kad prelete ispred

mojih nogu. na monotoniju i sve laste 

koje me svaki dan okružuju

beograd 29.6.1995

 

 

 

1330/2323

 

3926  vrapčić skakuće kroz karmin muškatle

 

3927  mali busen majčine dušice pored kamenog

stepeništa. čast mi je da stavim stopalo pored njega

 

3928  prelazim preko mosta sunce mi peče u leđa

znoj mi lije sa lica. preda mnom su pedeset toplih dana

 

kao da sam bandera u polju

1097. hodanje

volim kada se dan završava kao danas u

ćutanju umoru i smiraju. sve se izjednači poravna

kroz sve to prolazim nečujan neviđen i oznojen. krećem

se a kao da sam bez pokreta. ruke mi vise niz telo kao

duge grane na drveću. glava mi drži pogled ali ja ništa

ne vidim samo prolazim. samo sam prisustvo. svedok

o ostalom. na monotoniju i sve laste koje me svaki

dan okružuju. volim kad na kraju dana

ostanem bez teksta

beograd 30.6.1995

 

 

 

1331/2322

 

3929  u sremskim karlovcima toplota teče kao reka

 

3930  na fudbalskom stadionu slavije u novom sadu

na travi fotografišemo deset patika sa ruže lutanja

 

3931  hristo je u berlinu zapakovao rajhstag

 

dan u životu

1098. hodanje

ovaj dan je prošao kao

kap u vodi. bio je i sada ga

više nema. to je spirala. večna

prolaznost. volim kad na kraju

dana ostanem bez teksta

kapnula je noć na dan

beograd 1.6.1995

 

 

 

1333/2320

 

3932  vrućina se može mazati na hleb

 

3933  gledajući detalje u građenju grada osetim da novac vrti gde burgija

neće ali se setim reči prijatelja sve što se za novac može kupiti jeftino je

 

3934  polivač velikim crevom zaliva površinu sa cvećem. žedna zemlja proždire vodu

 

3935  sve ovo što pišem i sve ovo što ti čitaš je moguće

jer si ti živa. samo život piše knjige. smrt je nepismena

 

3936  what i'm doing is very simple. i hope you see

this. it is only the way in the wood where i'm walking

 

3937  prelazim most preko save. sunce je malo

utihnulo. primetim da sam izgubio plavu majicu

 

3938  osetim: geografske granice su granice u našem srcu i našem umu

 

3939  razmislim: geografske granice su samo u našem umu

 

tužna radost

1099. hodanje

i sinoć i večeras beograđani

se raduju jer je njihova košarkaška 

reprezentacija prvak evrope. katarza. puko

čir. palo zvono. pražnjenje. radost ruši pred

sobom četvorogodišnju potisnutost. mladost jauče

pred izgubljenom budućnošću. očevi su pojeli život

svoje dece. dok ovo pišem duboka je noć i još se

ulicom čuju sirene automobila i povici mladića i

devojaka. kapnula je noć na dan. osećam

današnju vrućinu u svom telu

beograd 3.6.1995

 

 

i

 

 

voleo bih da mislim

neočekivano kao što lete laste

 

 

ovih stotinu dana liče na središnji deo ruže lutanja

da bih se približio poslednjoj desetoj godini preda mnom

su središnje četiri. pustinjske. svaki dan je svetinja. svaki

korak molitva. računam da računaš na monotoniju

 

 

i

 

 

ružo lutanja

ti koja čuvaš sva

bića i mene si sačuvala

da i ja ne samo čuvam

nego i negujem svako

i sva bića

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

29. jul 2025.

27631. dan mog života

 

 

1307/2346

 

3863  u blizini sam vode gde munja preseca nebo. uskoro grmljavina

 

3864  kiša kiša kiša

volim kad pada kiša. još ako tada

ugledam neku pticu koja leti kroz kišnjenje

ne volim mnogo da kisnem ali je kišnjenje lepo

liči na prihvatanje. starija je kiša od mene i sigurno

je da ona zna mnogo toga što ja ni slutiti ne mogu. ona

me uostalom slutnji i uči. stiša me i načini setnim. dušom bih

tada zapevao. kiša kao i sunčevi zraci spaja nebo i zemlju. govori

mi nešto o onome gore. o jedinstvu gornjeg i donjeg sveta. kiša me

napaja nebom kao biljku. volim da je slušam. uvek. u svim godišnjim

dobima. i onda kada je hladna i onda kad rashlađuje vrelinu. kao mladić

pisao sam tekstove koje sam želeo da liče na kišu. svaka reč je bila kap

tako sam ih pisao. kap po kap dok rečenica ne bi bila vlažna kao ljudski

sok. volim je kada pada noću. često sam kisnuo na hodanju. nekada

sam se od nje sklanjao nekada ne. leti bih skinuo i majicu i padala

bi po mojoj goloj koži. bio sam tada sličan lišću. kada kisnem

više sati neprestano onda kad se nebo spoji sa zemljom

nikakva odeća ni obuća ne mogu sprečiti da mi voda

dođe do kože. hladna kiša je neprijatna. udružena

sa vetrom na otvorenom liči na potop

lepo je kisnuti i biti

(iz rečnika hodanja)

 

sa gromovima

1077. hodanje

krenuo sam sa gromovima

prelazio metalni most i plašio se. bio

sam neraspoložen. uvlačio se u teške korake

hteo sam da prekinem hodanje. ali nisam. oko

ponoći sam hodao sa etelom merk. ništa lepše od

ponoćnog hodanja dok kišica pada po kosi i telu. na

golim etelinim grudima video sam kapi kiše. zastajali

smo u nekim ulicama. stajali i kisnuli. mirisala je lipa

držao sam ruke u džepovima hodali smo a kao da

smo spavali bezbrižnost je veliki cilj. u sporoj

šetnji nestaju bore sa lica

beograd 7.6.1995

 

 

 

1308/2345

 

3865  na okretnici tramvajske linije 7 9 11 se pitam šta ja to radim

 

3866  čekam etelu merk. priključiće mi se na polovini hodanja. dok

je čekam u ruci mi je mala končana brojanica. vunenu sam izgubio

 

mirišem na tvoj znoj

1078. hodanje

oznojen i umoran. sasušeni znoj mi

zatežе lice. od zamora žamor u butinama

vrata su zaključana i ja već sat jedan posle dvadeset

kilometara hodanja stojim na ulici i čekam. ja hodočasnik

i lutalica. ja luda i pesnik. ja mirišući na tvoj znoj. ja koji

izgovaram tvoje reči. ja u čiji se umor pridružio tvoj

umor. u sporoj šetnji nestaju bore sa lica. nebo

i zemlja puni su milosti tvoje

beograd 8.6.1995

 

 

 

1309/2344

 

3867  stopala šume po putu. uzan je on

 

3868  živ sam i hodam. moji roditelji više nisu živi. vidljivi uzrok

mog postojanja više ne postoji. srećan sam. moja ljubav prema

roditeljima je postala most između vidljivog i nevidljivog

 

vetar mi miluje lice

1079. hodanje

topla je noć. vraćam se polako

vetar mi miluje lice i grudi. sporost me

odmara. zelenilo u noći. odlaganje sna

anđeli saveznici. nebo i zemlja puni su

milosti tvoje. um u pete pete u srce

beograd 9.6.1995

 

 

 

1310/2343

 

3869  već pola sata mislim o vezi između vlasti i muzike. misao se

produbljuje ali je ostavljam. dan je sunčan i bolje će mi biti bez mišljenja

 

pasoš duše

1080. hodanje

tužan sam hodao kroz dan

bilo je ljudi oblaka trava. i ja sam

bilo je gradskih autobusa zgrada u gradnji

toplog asfalta. i ja sam. bilo je subote znoja

ratnih pretnji površnosti u novinama. i ja sam

samoća je pasoš duše. geografija uma

miroljubivost zavađenih. ljubim vas tetive

moje. um u pete,. pete u srce. tvoj sam

znoj pod pazuhom i guzevima tvojim

beograd 10.6.1995

 

 

 

1312/2341

 

3870  sabiram se. prepuštam. otvarаm se

nepredvidljivom. odgovornost pretvarаm u prisutnost

 

3871  gledam svoju izduženu senku na asfaltu

vetar mi nosi košulju i širi prsluk nabora nogavice

 

ta izdužena senka

1081. hodanje

već danima se ponavlja moje

hodаnje beogradom. nije teško ali

je mučno. bog zna na kojem sam ispitu

kao da se cela spoljašnost preselila unutra

uostalom duva i sveži vetar i nije na meni

da sudim ni da se pitаm. tvoj sam znoj

pod pazuhom i guzevima tvojim

nego samo da othodam

beograd 12.6.1995

 

 

 

1313/2340

 

3872  sklonio sam se pod jedan balkon sa etelom merk. kiša

pada po zelenilu i automobilima. sa eteline kose curi voda

 

3873  etela neće ništa da kaže o mirisima

 

3874  posle hodanja pićemo sok

 

3875  tvoja hodanja su sokovi mirisa kaže mi etela merk

 

sokovi mirisa

1082. hodanje

posle hodanja pokazivao

sam svoje radove eteli merk i

nenadu kostiću. svi ti radovi su količine

kao okeani. osetio sam mir i spokoj. sva

lepota u njima je posledica čežnje za

jednostavnošću skromnošću i običnošću

u kojima živi veličanstveno. nego

samo da othodam. samo jedan

korak više ne dva

beograd 13.6.1995

 

 

 

1314/2339

 

3876  planina od bulki. zri žito

 

3877  ispred mene zeleni korov. ljubičasto i žuto

cveće. a polje kukuruza do kolena. kukuruzi. žita

 

3878  operi patike kaže mi etela merk

 

bulke i žito

1083. hodanje

vrućina po poljima. košulja

mi je mokra od znoja. skinem prsluk

da mi ga sunce osuši. negde usput me je

pokupila etela merk pa smo otišli do novog

sada. na putu sam brao višnje. prskale su

svojim sokom. na putu pod nogama odmah

osetim večnost. večnost mi ispuni kičmu i

sve nerve. samo jedan korak više ne

dva. u telu se obnavlja večnost

beograd 14.6.1995

 

 

 

1325/2338

 

3879  etela plače i ja kroz njene suze gledam stado ovaca

u polju. neke su zajedno a neke same kaže etela

 

3880  jel se to vetar čuje pita etela

 

njeno spajanje

1084. hodanje

hodali smo etela i ja. hodali i

razgovarali. hodanje pomaže razgovoru

razgovor hodanju. zastao sam i gledao etelu

kako se kreće. video sam je u pejzažu i video

njenu buduću promenu. njeno spajanje. milost

koja će ući u nju. video sam zelenu zemlju i

plavo nebo iznad nje. u telu se obnavlja

večnost. hodala je pravo a ja sam je

video kako se vrti u pirueti

svoje budućnosti

beograd 15.6.1995

 

 

 

1316/2337

 

3881  ženstvenost je žensko u meni koje me osvaja kaže mi jelena jovanović

 

veliko drvo u vodi

1085. hodanje

hodali smo jelena i ja. kada

mislim na to hodanje pre svega

vidim veliko drvo u vodi koje plovi

dunavom. plovi polako. ja hodam kao

što reka plovi. ja sam drvo u vodi. ja sam

u tebi i hodam tvojim damarima. hodala 

je pravo a ja sam je video kako se vrti 

u pirueti svoje budućnosti. dani

prolaze kao ploveće

drvo u vodi

beograd 16.6.1995

 

 

 

1317/2336

 

3882  istrošili me dani u ovoj nedelji i sad dok pričam sa etelom glas mi je iscurio

 

3883  danas je 1317 dan ružе lutanja i zadnji dan eteline menstruacije

 

3884  kako su sinoć u predvečerju letele laste

 

kiša po vodi

1086. hodanje

kako sam bio iscrpljen sa

nekoliko bolova u telu. etela me

je bodrila. volim da hodam sa njom

jer ona oseća i vidi ružu koju pravim. raširi

ruke kroz vazduh i govori o tome. na pola puta

smo legli na travu i gledali pecaroše. i počela je

blaga topla kiša. gledali smo je kako pravi

krugove po vodi. sa kišom je počinjao

miris svežine. dani prolaze kao

ploveće drvo u vodi. kako je

prijala litra soka na

kraju hodanja

beograd 17.6.1995

 

 

 

1319/2334

 

3885  lepo se piše u hodu kada sve drhti

 

3886  put. magla. strah. hladnoća. blago meni sa mojim psom cokom

 

3887  morаm da pazim kako hodam da ne bih zgazila ove mnoge mrtve i žive žabice

 

3888  osmeh i mir miroslavu

 

3889  kod zadnjeg plasta sena je 10 kilometara i tu sam izgubila zelenu olovku

 

danas je umesto mene hodala etela merk

1087. hodanje

nisam ja hodala umesto tebe nego sam ja hodala kao tvoja šaka

na primer ili tvoje stopalo kao tvoja energija. to što ti radiš nije individualni

čin nego je žrtva koja pripada svakome i iz koje onda izrasta plavi cvet. osećala

sam to i pre ali danas dok sam hodala mi se to potvrdilo. osetila sam to u strahu. u

zecu koji istrčava. u hladnoći. u zgaženim žabama i pužićima. u mučnini (dvaput mi

se povraćalo). osetila sam to kada je asfaltni put prestao i kada sam ostala sama u

prirodi. osetila sam da smo tu samo priroda i ja. ali sam osetila da je moje ja malo

da ne postoji i da nestaje. iz tog nestajanja se rodilo to osećanje o velikoj slici. u

trenutku sam ti zavidela jer sam osetila da se tebi svaki dan priroda otvara kao

najlepša žena. zadnji korak sam napravila kod onih cevi na kojima smo

jednom sedeli. volela bih da ti sutra svoj prvi korak napraviš

odatle. kako je prijala litra soka na kraju hodanja

lepše je biti umoran nego mudar

beograd 19.6.1995

 

 

 

1320/2333

 

3890  posle nedelje i jučerašnjeg etelinog hodanja ponovo na nogama

 

3891  pre polaska uhvatio me je strah od novih 20 kilometara. taj

strah dolazi iz bolova. iz 22421 prepešačenih i 38000 kilometara

preda mnom. to je pustinjski strah. strah od napuštenosti

 

3892  da li kolena tetive stopala mišići mogu podneti dužinu ove ruže

da li glava prostata stomak jetra srce mogu podneti lepotu plave ruže

 

3893  u zemunu u ulici pregradica u krošnji

crvene krupne trešnje izrasla jedna crvena ruža

 

3894  par uzbranih višanja ne samo da su mi osvežile

osušeno grlo nego su me razvedrile i osmislile hodanje

 

3895

 

višnje

1088. hodanje

ribari se polako spuštaju

niz savu baš kao i ja na kraju

dana. ostao je još jedan kilometar

hodanja. već vidim kako sam ispružio

naše telo i napio se tvoje vode. lepše 

je biti umoran nego mudar. pevam

ti veliku pesmu

beograd 20.6.1995

 

 

i

 

 

sabiram se. prepuštam. otvarаm se

nepredvidljivom. odgovornost pretvarаm u prisutnost

 

 

posle hodanja pokazivao sam svoje radove eteli merk i nenadu kostiću

svi ti radovi su količine kao okeani. osetio sam mir i spokoj. sva lepota

u njima je posledica čežnje za jednostavnošću skromnošću i

običnošću u kojima živi veličanstveno

 

 

na putu pod nogama odmah osetim večnost. večnost mi ispuni kičmu

i sve nerve. samo jedan korak više ne dva. u telu se obnavlja večnost

 

 

lepše je biti umoran nego mudar

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

pluća moja

na koja sam

zaboravljao

dok sam

dahtao

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

28. jul 2025.

27630. dan mog života

 

 

1294/2359

 

3825  petog maja 1992 pod brojem 647 sam u knjizi ostavio jednu rečenicu

pitajući se da li ću je se nekada setiti. setio sam se nekoliko puta ali je nisam

mogao naći u knjizi. sasvim slučajno danas mi se knjiga sama otvorila. od te

rečenice pod brojem 647 prošlo je 1113 dana. sada je ona već mlado drvo

 

3826  molim te napiši nešto nežno o svojim nogama kaže mi

olivera đurđević. zaslužuju više nežnosti nego što im poklanjaš dodaje 

 

3827  ne pristajući da budu lude pametni su budale

 

ponovo

1066. hodanje

ponovo vrućine. ponovo

znoj. i ponovo svet. raduje me

čini bezbrižnim. oh bezbrižni humor

da i humor. noge u lavoru. oh kako

će mi na kraju prijati. sve to što 

se zove ti. posle duge

tišine rečenica

beograd 25.5.1995

 

 

 

1295/2358

 

3828  u kratkoj rečenici

 

tužan i spokojan

1067. hodanje

ponovo u budimpešti. vrućina

ceo dan. počinje leto. posle siromašnih

dana u beogradu bogatstvo u budimpešti

me čini tužnim i spokojnim. tuga i spokoj idu

zajedno. zelena tuga i plavi spokoj. mir sa

kojim osećam kako raste unutrašnji svet

posle duge tišine rečenica

sve je isto

budimpešta 26.5.1995

 

 

 

1296/2357

 

3829  ni u letnjim pantalonama koje sam danas kupio mi nije svežije

 

3830  još me prati miris ruže koja je ostala iza mene. bio

je to grm bordo-ljubičastih ruža iz kojih se vazduh plavio

 

3831  ponekad mi kažu neki ljudi izabrao si najteži trenutak za ružu

lutanja sada kada se za tebe granice zatvaraju kada u delovima prostora

kojima se krećeš tinja rat. ali ja nisam birao trenutak ni vreme. ono je izabralo mene

 

3832  ja sam ovisnik od ivane kaže mi nenad baturan

 

3833  sujeta je ogromna. osećam je pod nogama u prijateljima u knjigama u slikama

u idejama u ljubavi i parama. ali sujeta sam pre svega ja. i zato te molim zagrli me

 

krilonogi

1068. hodanje

prošla je ponoć. budimpešta

koračam. drukčije ne znam. a

ti. jedna ruka mi je u džepu. pod

uličnim svetiljkama vidim svoju senku

po ugrejanom telu osećam svežinu noći

sve je isto. pljusnem nogama po barici

ostavljajući svoj trag za tebe

budimpešta 27.5.1995

 

 

 

1298/2355

 

3834  iz budimpešte sam doneo fasciklu u kojoj sam godinama sakupljao

rečenice iz pročitanih knjiga. sada ću ih privremeno ostavljati po ovoj knjizi

 

igrač

1069. hodanje

svemiru pripada igrač

amin. onaj koji ne igra na zna

šta se dešava. amin. nauči kako

da podnosiš muke i bićeš u stanju

da ne patiš. patnja je skretanje sa

pravog puta. ona nas samo opominje

pljusnem nogama po barici ostavljajući

svoj trag za tebe. i u ovoj iznurenosti

i tromosti osećam ples u sebi

beograd 29.5.1995

 

 

 

1299/2354

 

3835  velika vrućina me znoji

 

3836  iznurenost

 

 

 

indijanac iz plemena probušeni nosevi

1070. hodanje

moji mladi ljudi neće nikada raditi. ljudi koji rade ne sanjaju a

mudrost se objavljuje u snovima. tražite od mene da orem zemlju

da li treba da uzmem nož i razderem grudi svoje majke. ako to učinim

ona me neće primiti u sebe kada umrem. tražite od mene da kopam da

bih video kamenje. da li treba da tražim kosti ispod njene kože. ako to

učinim kada umrem neću moći da uđem u njeno telo da bih se ponovo

rodio. tražite od mene da sečem travu pravim seno i prodajem ga da

bih postao bogat kao beli ljudi. ali kako bih se ja odvažio da sečem

kosu svoje majke. i u ovoj iznurenosti i tromosti osećam

ples u sebi. neka govore indijanci umesto mene

beograd 30.5.1995

 

 

 

1300/2353

 

3837  kaplje današnji dan u ovu knjigu

 

3838  dečaci se kupaju u dunavu. skaču. bacaju loptu u vodu i doplivavaju do nje. prevrću

se u vodi. vrište. guraju jedni druge. stresaju glavama vodu sa lica. rastu kupanjem

 

3839  jedna svraka nadleće nada mnom i grakće. natera me da zapišem ovu rečenicu o njoj

 

poglavica žozef

1071. hodanje

svet je stvoren uz pomoć sunca 

i treba da ostane onakav kakav je

oduvek bio. ova zemlja je stvorena bez

graničnih linija i nije čovekovo da je deli. ja vidim

kako se belci bogatе u celoj zemlji i vidim koliko

žude da nam dodelе golu neplodnu zemlju. zemlja i

ja smo jedno. mera zemlje i mera naših tela ista je

mera. dokažite nam ako možete da vas je ovamo

poslao tvorac. možda vi samo mislite da vas je poslao

ovamo da sa nama radite šta hoćete. da ja verujem

da vas šalje tvorac možda bih poverovao u vaše

pravo da raspolažete mnome. neka govore

indijanci umesto mene. ja ovako govorim

zato što volim zemlju

beograd 31.5.1995

 

 

 

1301/2352

 

3840  ponovo prvi juni

 

3841  zapara. a pomalo i vetar. hodam sa jelenom jovanović po ostrvu

 

3842  počinje oluja. još hodamo uskom stazom pored reke

 

3843  stazi je kraj. ili ćemo gore na nasip ili se negde

skloniti od jakog vetra. dilemu rešava pljusak koji počinje 

 

3844  prelazimo preko malog mostića do splava-kućice. jelena viče led led

 

3845  stojimo zaklonjeni od vetra pod malom

nadstrešnicom i grejemo se telom o telo. i gledamo

 

3846  vetar nosi kišu i diže talase po reci 

 

3847  kiša se pretvara u kišnu prašinu iznad vode

bela zavesa od vode zakrivljuje drugu stranu obale

 

3848  počinje i grmljavina ovde iznad šume i tamo na drugoj obali 

 

3849  po koja munja sevne nebom do vode

 

3850  u vetru i kiši jedan galeb 

 

3851  kiša se smiruje. vetar je još jači i talasi su još veći

 

munja nad vodom

1072. hodanje

kako je bilo lepo u polusatnom

nevremenu. u žestokoj snazi prirode

sivilu i sivom zelenilu vode i šuma. kako

je bilo lepo biti deo tog vrtloženja. menjanja

snage. sve se razularilo i u neobuzdanost

pretvorilo. snage čiste i blage. otvorilo se nebo

pljuskom vetrom i gromovima. ja ovako

govorim zato što volim zemlju

snaga je svemu bila mera

beograd 1.6.1995

 

 

 

1302/2351

 

3852  opet pljusak

 

3853  puž se raširio na putu kao ruža

 

3854  i danas je padala kiša i sada je predvečerje čisto

sunce je blago. makadamski put iza mene čujem eteline korake

 

3855  etela je otišla u dvorište da pije vodu a ja sam seo na velike panjeve u blizini krave

 

puževi

1073. hodanje

hodao sam sa etelom merk

dunavskim nasipom. deonice nasipa

su se razlikovale. na jednoj je bio makadam

na drugoj pokošena trava. na trećoj visoka trava

do kolena. u gustoj travi sam zgazio nekoliko puževa

što je bilo strašno bolno. evo i sada mi se grči lice od

tog užasa koji sam napravio pod svojim nogama. svi

puževi koje sam video i preskočio su bili moćni. veliki

otvoreni kao cvetovi. jedan mali pas je hodao sa

nama. u predelu nije bilo ljudi. samo nas dvoje

snaga je svemu bila mera. krotkost je drugo

koje me čini rekla mi je etela

beograd 2.6.1995

 

 

 

1303/2350

 

3856  hodamo sporo etela i ja. pričam joj o oplemenjavanju. sporost je

čarobna i lekovita i zbog toga je tako nedokučiva i teška. tako strana ljudima

 

3857  u usporavanju se iz prošlosti vraćaju slike. to je ponavljanje

 

sporost je čarobna

1074. hodanje

hodao sam sa etelom merk i njenom

dogom. dvogodišnjom dogom koja je hodala

između nas. dahtala je. ožednela. baš kao i mi

spuštala se niz nasip ka vodi da ugasi žeđ

krotkost je drugo koje me čini rekla mi je

etela. žedneli smo svakim korakom

beograd 3.6.1995

 

 

 

1305/2348

 

3858  uminjuje današnja toplota. približavam se

 

3859  pretnje ratom se stišavaju i uvećavaju

 

sve oko mene je u meni

1075. hodanje

ponekad u hodu naglаs izgovaram reči

tada osetim njihovu sporost i seme spokoja

prepoznajem umor u glasu. prepolovio se. peva

i moli. noge još hodaju. telo se prepušta hodu i

okolini. hodam kao svilena buba ili pauk koji plete

svoju mrežu. nevidljivi tragovi ostaju za mene a

sve oko mene je u meni. ponekad naglаs

izgovaram reči. žedneli smo svakim

korakom. golorukost me hrani

beograd 5.6.1995

 

 

 

1306/2347

 

3860  zamoren sam od ponavljanja. zamoren a tek sam pošao. ali slika u

parku me je oraspoložila: u senkama današnjeg toplog dana sedi mnogo ljudi

 

3861  krhki beli pužići su se ispeli na suve i zelene travke. bele se kao cvetovi

 

3862  danas mi je bilo teško da krenem. sada je ostalo još 6.5

kilometara. dani me sustižu. tražimo zajedno meru. naš troje: svet telo i ja

 

žena na vratima

1076. hodanje

prolazim sarajevskom ulicom

kišica je. osam je sati i dvadeset minuta

ali je još dan. iz jednog kafića peva šade. preko

puta natpis hotel vertikalno turist. a dole crvenim

neonskim slovima šljašti casino. jedna žena na

vratima cokne zubima i kaže ne nema šanse

oblaci se kotrljaju nad gradom. iz svih bifea

miriše pijanstvo. golorukost me hrani

bezbrižnost je veliki cilj

beograd 6.6.1995

 

 

i

 

 

ponovo

prvi juni

 

 

puž se raširio na putu kao ruža

 

 

u gustoj travi sam zgazio nekoliko puževa što

je bilo strašno bolno. evo i sada mi se grči lice od

tog užasa koji sam napravio pod svojim nogama

svi puževi koje sam video i preskočio su bili

moćni. veliki otvoreni kao cvetovi

 

 

sporost je čarobna i lekovita i zbog toga je tako nedokučiva i teška. tako strana ljudima

 

 

nevidljivi tragovi ostaju za mene a sve oko mene je u meni

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ja

sam jebanje

sa ružom

lutanja

amin

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

26. jul 2025.

27628. dan mog života

 

 

1284/2369

 

3807  ja

ja. to sam ja. to

izgleda logično. ali kako

sam ja ja kad ima toliko mnogo

ja. neizbrojivo. nepojmljivo. ja sam

samo ja. ja sam samo jedno ja. neko

malo ja. ja jutra. ja jata. kao da je ja samo

let. lepet krila. korak hodanja. izvor hladne

planinske vode. znači okean. ali da počnemo

ponovo. ja sam se rodio. zašto ne znam ali to

je izvesno. ja ću umreti. zašto ne znam ali i to je

izvesno. znači nisam. opet nisam otišao daleko

da počnem sa hodanjem. pružam nogu za nogom

mašem rukama. gledam. mičem se. osećam sebe

čini mi se sasvim izvesno ovaj čovek sam ja

prepoznajem svoje nevolje. ahilova tetiva. kako

ću danas ishodati dan. i danas osećam da sam u

nevolji. to je onaj isti jučerašnji žulj. prepoznajem

istu zabrinutost oko novca kojeg nemam. to je

ono isto osećanje sujete koje me je i malo pre

obuzelo. ja koje se spaja sa drugim ja. sa

svakim ja. ja k ja. ja semena - seme ja

i tako redom korak za korakom

svakim korakom umire ja

i rađa se novo ja. ja - ja

(iz rečnika hodanja)

 

ponedeljak

1057. hodanje

bog je bog sadašnjosti

prima te i uzima kakav jesi

a ne kakav si bio. bog je

svetlost koja osvetljava

sebe u tihom miru

beograd 15.5.1995

 

 

 

1285/2368

 

3808  budi beskrajno dobra kao što je plavet plava

jer dobrota je beskrajna. nema joj mere. nema joj ni sestre ni brata

sama je. sama živeći za druge. dobrota je svetlost na putu. ima u njoj

prostranstva kao u plaveti. dobrota je tajna postojanja. jedne zime kada je

bio prolećni dan u atini gledao sam u pirejski zaliv i mislio na  prijateljicu u

londonu. osećao sam je i sećao se kako je u jesenjim danima londona uživala

u mirisima lavande. zurio sam u daljinu i rekao joj budi beskrajno dobra kao

što je plavet plava. da li je ona čula šta joj tad rekoh. ne znam ali znam da

ne bih mogao ni jedan jedini korak pružiti nijednu travu zgaziti da ne

osećam da mogu biti beskrajno dobar kao što je plavet plava

(iz rečnika hodanja)

 

utorak

1058. hodanje

bog je svetlost koja osvetljava

sebe u tihom miru. ono što se kaže

da je bog to on nije ono što neko ne

kaže za njega više je od onog

što neko kaže da on jeste

beograd 16.5.1995

 

 

 

1286/2367

 

3809  ponavljanje

oduvek sam voleo ponavljanje

da li sam ga zavoleo zbog neba koje

je svaki dan tu. ili sam ga osetio u majčinim

rukama i njenom telu koji me nisu nikad ostavili u

prvoj godini u kojoj bejah pupoljak. ili je ponavljanje

dolazilo od čarobne svetlosti svakog dana. ili od sna

koji me je redovno se ponavljajući odvodio svako veče

ponovo u tamu i dubinu postojanja. zamisli samo pčelu

koju opet vidiš. ili sedefasto u vazduhu koje ne znam ni

da opišem a opet je tu. ili ogledalo koje te svaki dan mami

ili svečanost dodira koja se neprestano ponavlja u žudnji

usamljenih. ili neprimetni prvi korak svakog jutra. šta je

drugo hodanje nego svečanost ponavljanja. jedan za

drugim nižu se neponovljivi koraci ponavljajući

neponovljivo ponavljanje

(iz rečnika hodanja)

 

sreda

1059. hodanje

ono što se kaže da je bog

to on nije ono što neko ne

kaže za njega više je od onog

što neko kaže da on jeste

ako ga (boga) ne tražiš

naći ćeš ga

beograd 17.5.1995

 

 

 

1287/2366

 

3810  žuljevi

žuljevi saradnici. prate

me. obično mi se pojavljuju na

malom prstu stopala. nekad leve

nekad desne. a ponekad i na peti. obično

levoj. traju. hodaju sa mnom par dana i onda

nestaju. bol nije velik ali je neprestano prisutan

čim ih osetim počinjem da ih mažem nekom kremom

i to posle hodanja. preko noći i posebno pre hodanja

tako smanjujem trenje. obično se pojavljuju sa novim

patikama ili zimskim cipelama. ponekad i u već staroj i

udobnoj obući. dolaze iz dubine hodanja i ne uznemiruju

me mnogo. pristajem na njih kao na svedočanstvo. skreću

mi pažnju. pomere me iz ustaljenosti. podsećaju me na

to kako je hodanje bez njih prijatno. više žuljeva više

žuljanja. bez njih mi je prijatnije ali ah da su u životu

problem samo žuljevi. rekoh već žuljevi saradnici

u pesmi radnici. rovovi kopača. rudara sveta

koji seje zlatni prah u vrtu plavih ruža

(iz rečnika hodanja)

 

četvrtak

1060. hodanje

ako ga (boga) ne tražiš

naći ćeš ga. bog je razumna

sfera čiji je centar svuda a

čija periferija nije nigde

beograd 18.5.1995

 

 

 

1288/2365

 

3811  kreveti

mnogo ih je bilo. svi su oni

moj jedan jedini krevet. u njih legne

moje telo i zaspi moja duša. pođimo zajedno

u san kažem snu. ugasim svetlo i okrenem se u

položaj u kome mi se duboki izdah pretvori u molitvu

predajem se svetovima sna da me odvedu u svoje

poreklo. da se obnovim kroz noć. kreveti su mi verni

i pomažu mi da se sačuvam do jutra. prazni su. hotelski

svedeni na meru prolaznosti. domаći sa neodgonetljivim

mirisima. udobni i prostrani. tesni i zaboravljeni. u svima

njima je bilo nade. u nekima sam se smrzavao u nekima

nisam dugo dolazio do sna. u nekima sam osećao tugu

mojih prethodnika u drugima sam osećao melanholiju

poraženih ili slast ljubavnika. pamtim ih u svom 

telu. sve sam ih poneo na svoja hodanja i

svetlost i širinu dana

(iz rečnika hodanja)

 

petak

1061. hodanje

bog je razumna sfera

čiji je centar svuda a čija

periferija nije nigde. ja znam

da bez mene bog ni trenutka

ne može živeti svedem li

se ja na ništa on nužno

mora duh ispustiti

novi sad 19.5.1995

 

 

 

1289/2364

 

3812  jedanaeste patike hej

 

3813  to što ovaj pas ide sa nama to je pre starih grka

 

3814  moj život: krenuo sam na (u) put. otisnuo sam se u (na) vreme

 

3815  kućni prag je u nepoznatim predelima

 

pored jedne gliste

1062. hodanje

blizu je ponoć. stojim na kiši

sa dvadeset tri prepešačena kilometra

čekam gradski autobus. ja čovek od 46

godina koji je danas kupio patike. luda i pesnik

stavljajući nogu na vlažni asfalt pored jedne

gliste gledajući kako leluja svoje telo mimoilazeći

moje stopalo. tužan kao veličina. drhtim. kao pas

koji je danas sve vreme hodao sa rajkom sredojević

i sa mnom. kada smo nas dvoje ušli u autobus trčao

je za nama sve dok ga nismo izgubili iz vidika. njemu

posvećujem ovaj tekst. to je ta sreća nezaštićenih

anđeoske lutalice. ja znam da bez mene bog ni

trenutka ne može živeti svedem li se ja na

ništa on nužno mora duh ispustiti. telo

se zove čežnja

novi sad 20.5.1995

 

 

 

1291/2362

 

3816  kad pada kiša dobar je pazar čujem u prolazu u novom sadu

 

3817  najbolje je ići bos. kaže postane odmah svetac čim ide mesec

dana bos čujem razgovor dvojice starih muškaraca na zemunskom keju

 

knjiga - biblioteka

1063. hodanje

ova knjiga je muzej. živi muzej u

muzeju je biblioteka. u biblioteci knjiga u

knjizi biblioteka. u biblioteci muzej. u muzeju

koraci. sa majskom kišom. knjiga biblioteka

biblioteka kiša i vetrova. biblioteka dana i noći

biblioteka svetlosti svakodnevne svetlosti. biblioteka

svih udaha i izdaha. i svih vrabaca. i svih asfalta i

svih trava. i zemljanih staza. biblioteka noći oko

ponoći. biblioteka oraha i šljiva. biblioteka hodača

i citata. biblioteka plave niti kojom se spajaju

sve zadnje rečenice. telo se zove čežnja

zlatne zadnje rečenice

beograd 22.5.1995

 

 

 

1292/2361

 

3818  zelenilo nabujalo kao vodopad

 

3819  savršenstvom se rađa

 

3820  kôd korak

 

3821  i nestajući žuljevi pamte

 

3822  biti ruža. oplemeniti divljinu u sebi

 

 

mišljenje koje trne

1064. hodanje

kada se kao danas susretnem sa

zanimljivim provokativnim mišljenjem u

meni se rađaju nove ideje. susret dvaju mišljenja

je plodan. ali mene više zanima mišljenje koje trne

nestaje. pretvara se u pevanje koje se susreće sa

životom svih bića koja ne misle kao ljudi. zbog toga

volim prazninu i jednostavnost u kojima se i ekstaza

odmara. zlatne zadnje rečenice. na kraju dana

sam rukom dodirivao bele cvetove u noći

beograd 23.5.1995

 

 

 

1293/2360

 

3823  moje hodanje je i lek protiv sopstvene agresivnosti

 

3824  moje srce je otvoreno za sve svetove - piše srednjovekovni sufista ibn arabi - za

hrišćane ja sam manastir. za idole crkva. prerija za gazele i čaba za hodočasnike. ja sam

kamen ploča za mojsijev zakon i kuran za vernike. a moja religija i vera jeste: ljubav

 

kad raskošno ja

1065. hodanje

topao dan pun zapare koju je

popodne očistio vetar. vode su visoke

dolaze poplave. ponovo strpljenje. ponovo

realizacija. volim kad raskošno ja susretne

drugo raskošno ja. ja k ja. na kraju dana

sam rukom dodirivao bele cvetove

u noći. sve to što se zove ti

beograd 24.5.1995

 

 

i

 

 

to što ovaj pas ide sa

nama to je pre starih grka

 

 

moj život: krenuo sam na (u) put. otisnuo sam se u (na) vreme

 

 

biti ruža. oplemeniti divljinu u sebi

 

 

mene više zanima mišljenje koje trne. nestaje. pretvara se u pevanje

koje se susreće sa životom svih bića koja ne misle kao ljudi. zbog toga

volim prazninu i jednostavnost u kojima se i ekstaza odmara

 

 

volim kad raskošno ja susretne drugo raskošno ja

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ti si

mi tek sada

prilika da

tobom

pevam

neizgovorljivo

 

 

i

 

 

ružo lutanja

ti si mi tek sada

šansa da budem onaj

koji jesam a bog sam jer

sam zajedno sa bogom

deset godina hodao

stvarajući plavu

ružu lutanja

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ti

si prosjakinja

koja se podaje

pesniku svom

koji peva 

jedino

o

svojoj

prosjakinji

 

 

i

 

 

ružo lutanja

dužnost kojom smo

šipčili pevali stvarali

trpeli ponižavani

zabranjeni

ismevani

nas

je

dovela

do

protivrečja

kome

smo

se

podavali

 

 

i

 

 

ružo

ti si svi oni

trenuci kojima

su te moje reči ne

samo slavile nego i

obavezivale da te i

sutra ishodam i

budućnosti

lutanja

sačuvam

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

prosjak je 

emancipacija

pametnog

čoveka

i

svih

znanja

 

 

i

 

 

ružo

lutanja baš

ti malena i

voljena

moja

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

25. jul 2025.

27627. dan mog života

 

 

1272/2381

 

3779  vreme se menja svaki dan

 

3780  svaki dan ljudi menjaju vreme

 

3781  svaki dan prelazim mostove 

 

3782  pomiriš se sa sudbinom i lako gineš čujem glas na železničkoj stanici

 

3783  ma neće da bude rata. ovi su se već svi napljačkali. sada

im je stalo da to očuvaju pričaju na klupi pored koje prolazim

 

ni između

1047. hodanje

slučajno sam se sreo sa

igorom marinkovićem i sa njim

hodao. pričao mi je o jednima i drugima

u beogradu. padala je sitna kiša. igor je gurao

pored sebe bicikl. jedni su za nacionalnu umetnost

a drugi za svetsku. posle mi je pričao o jednima koji

voze sportske bicikle i drugima koji voze mauntin bajk

između jednih i drugih ne postoji ni između te ja

nastavljam da hodam kuda me vodi put

struna. flora i fauna hodanja

beograd 3.5.1995

 

 

 

1273/2380

 

3784  u beogradu spavam kod prijatelja koji stanuju kod prijatelja

povremeno osećam veliku nelagodu zbog svog beskućništva

 

3785  jutros u snu rečenica trajanje oduzima i sprečava odluku

 

3786  mnogo poslova i problema me vezuje. hteo bih da to sve presečem. ubrzam

prsnem. razbijem. i onda iz nataloženog iskustva dolazi savet samo polako samo polako

 

pričajući o sebi govorim o njima

1048. hodanje

hodao sam sa slobodankom stupar. posetili smo

grob dolores čaće. pričali o lazarovu miodragu pashu

prijatelju. kompozitoru. o detinjstvu. o plakanju u detinjstvu

kada je slobodanka otišla hodao sam po tramvajskim šinama

po zelenoj travi. spuštao se niz strme ulice. gledao ljude na

autobuskim stanicama. sve ljude koje vidim unosim u ovu

knjigu. oni su ja. pričajući o sebi govorim o njima. svaki dan

ih je puno na ovim stranicama. na kraju sam čitao razgovor

sa peterom handkeom tako da i svih hiljade stranica

njegove nove knjige ulazi u ovu. ova knjiga je kuća

knjigama. flora i fauna hodanja. knjiga knjiga

beograd 4.5.1995

 

 

 

1274/2379

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

beskućništvo

1049. hodanje

knjiga knjiga. praznina

stranice kao moje

beskućništvo

beograd 5.5.1995

 

 

 

1275/2378

 

3787  prethodna stranica je upila u sebe moju jučerašnju nezaštićenost

stid i nesigurnost jer nemam ni krevet. osećao sam da nemam pravo da

živim. da nema nijednog jedinog mesta u kome bih bio spokojan. pružio

sam korak da bih prevladao to osećanje. i umor ga je prevladao

 

3788  beli oblaci na nebu su velika rascvetala bela ruža

 

3789  hodam za današnje nebo. hodam grudima

 

3790  prošao sam pored starog gospodina. jednu košulju je okačio o drvo

da se sunča drugoj ovlaži pljuvačkom kragnu i trlja je isterujući joj prljavštinu

 

trava

1050. hodanje

na kraju hodanja posmatrao

sam travu koja je izrasla između

ploča na savskom keju. negde je bila gušća

negde ređa. bilo je mnogo vrsta trava. ponegde

pokoji maslačak. mlada trava. nezaustavljiva. rasla

je ka suncu. zelena od vlage. na gvozdenom mostu

je nije bilo ali ja sam je nosio u glavi gledajući u

zelenilo drveća koje se probijalo u panorami grada

podnevna ruža oblaka je nestala. mislio sam zašto

je nebo plavo i kakav bi svet bio da je ono crno

crveno žuto ili belo. praznina stranice kao moje

beskućništvo. zelene trave i bela ruža

beograd 6.5.1995

 

 

 

1277/2376

 

3791  krenuo sam šumskom stazom pored vode. naježio se od lepote

 

3792  sve oko mene je živo u slojevima. u preplitanju jednog u drugo

 

3793  sunce obаsjava travu. zelenilo svetli

 

3794  miriše kosa prirode. mir

 

oblikovanje

1051. hodanje

ako se oslobodim opštih

mesta koja se vrte po ljudskim

glavama malo toga ostaje. ali to malo

je ogromno. zove se ne-ljudsko. hiljadama

puta je veće od ljudskog. ne-ljudsko. kroz to

prolazim svaki dan i živim sa njim. ovo je knjiga

za sva godišnja doba. sve trave i cveće. leptire i

skakavce. za sve kiše. vetrove i ljude koji sa

radošću žive sa celom planetom. zelene

trave i bela ruža. oblikujući svoju

ulogu na zemlji

beograd 8.5.1995

 

 

 

1278/2375

 

3795  šumska staza se zabelila od pamučastih maca koje lete

 

3796  za mali prst me je ujeo jedan komarac

 

3797  vetar ih nosi mace lete kao milovanje

 

3798  umorno telo odbija tekst

 

odbijanje teksta

1052. hodanje

na kraju hodanja pod toplim

suncem sam uživao u umoru koji

me je obuzimao. telo je imalo još snage

i vuklo me napred. između tog umora i te

snage meškoljila se moja radost. počinju

toplote. umor osiromašenjem obogati

razveje mi snagu. oblikujući svoju

ulogu na zemlji. siromaštvo

je bogatstvo

beograd 9.5.1995

 

 

 

1279/2374

 

3799  pa te reči kurac pička jebanje snaga. ali ne onako kao što ljudi rade

nego slično kao psi. onako skroz iz sebe. kao parenje. kao nadražaj. kao oslobađanje

tela. ne treba tu ljubav u socijalnom smislu nego samo kurac i pička. spoj i snaga i onda

dobiješ oslobađanje. e to je isto kao i umetnost. da tako rade kao kučići i mačići ljudi bi

naravno bili srećniji slobodniji i mirniji. više bi shvatali sebe. pošto to ne rade onda

ratuju. da su se više jebali ne bi sada ratovali priča mi etela merk

 

3800  hodamo kao jedno. kao da se držim za granu i hodam pravim

putem kaže sanja atanasković koja me drži pod ruku dok hodamo

 

procvetao bagrem

1053. hodanje

hodao sam dolmom sa etelom merk

sanjom atanasković i etelinim psom. ptice su

pevale. žabe kreketale. trava se zelenila. na pola

puta smo sreli ljude koji su doveli svoje pse da se

bore. jedan mladi i jedan stari pit bul terijer. kad smo

se vratili stariji je bio obliven penom i krvlju a mlađi je

ostao u šumi raskomadan. u povratku smo hodali donjim

putem koji se prostirao prav kao moja potreba za pravom

linijom. čarobna jednostavnost. siromaštvo je bogatstvo

procvetali su bagremi uzviknula je etela

beograd 10.5.1995

 

 

 

1280/2373

 

3801  biti budan. budnost je: zanos san i humor kaže hamvaš

 

3802  humor je umor. potrošenost. blaga ironija sa samim sobom

 

ispunjenost ritmom hodanja

1054. hodanje

današnje hodanje je bilo tiho. ravnomerno bez

zastoja. osetio sam kako telo traži sebi ugođaj. taj

ugođaj je odgovarajući ritam kojim se lakše hoda u

kome telo zabоravi na sebe. stopi se sa životom. slije

u reku postojanja. na kraju hodanja mi je ispunjenost

davala snagu. osetio sam to u ubrzanom hodanju uz

uličnu uzbrdicu. procvetali su bagremi uzviknula je

etela. razveje me hodanje kao vetar maslačak

beograd 11.5.1995

 

 

 

1281/2372

 

3803  steže se obruč sve manje je šansi. kažem šansa je u tome

 

3804  ako ne ti ko onda. ako ne sada kada

 

3805  svetlost

pišem o dnevnoj svetlosti

sa kojom se družim svakog dana

na hodanju. svetlost je vazduh za očí

očima mi postajemo svetlost i živimo

svetlost. teško je primetiti kako se ona menja

u svakom trenutku. da nisam krenuo na hodanje i

da nisam svaki dan napolju nikada to ne bih video

kada krenem pre podne svetlost me prati dok ne

završim hodanje. svetlost je most koji se diže iz

praskozorja i završava u predvečerju. sada je već

osećam u telu. kao da hodam po njoj. svetlost

nema boju kao ni život. ona je samo intenzitet

koji raste pulsira i pada. svetlost me uči

neuhvatljivom nedodirljivom

neopipljivom. svetlost me

uči svetlosti u meni

(iz rečnika hodanja)

 

ipak spokoj

1055. hodanje

na kraju hodanja je duvao

topli vetar. pomagao mi je. ako

nemam šanse i ako sam nemoćan

ipak kažem osećam topli vetar. to me

čini spokojnim. razveje me hodanje

kao vetar maslačak. moje šanse

su u postojanju

beograd 12.5.1995

 

 

 

1282/2371

 

3806  bol

kao i svet bol dolazi

i odlazi. teško je prihvatiti i

razumeti da pripada meni. da je to

moj bol. u svojoj suštini bol mi je saveznik

bol me moli da ga oslobodim bola. da ga pretvorim

u blаženstvo i smiraj. da li to mogu ili mi ostaje da trpim i

podnosim. da podnosim strah koji dolazi sa njim. poniženje

kojim me definiše. na jednom hodanju dok sam osećao bol

setio sam se (kako sam se to setio) spasonosne mudrosti

na psu rana rasla na psu i zarasla. i bilo je tako. bol je

nestao. bol uništava moju oholost i glupost. vrati me

zdravlju. postoje teška vremena u kojima se širi

zaraza bola. tada je bol u vazduhu i ne može se

izbeći. nismo hteli da se suočimo sa patnjama

drugih. bezosećajnost nas je opustošila

pustoš popunjava bol. bol umiruće

savesti. bol popunjava pustoš

i sutra ću pružiti svoj

korak

(iz rečnika hodanja)

 

subota

1056. hodanje

moje šanse su u

postojanju. bog je bog

sadašnjosti prima te i

uzima kakav jesi a

ne kakav si bio

beograd 13.5.1995

 

 

i

 

 

ali to malo je ogromno. zove se ne-ljudsko

hiljadama puta je veće od ljudskog. ne-ljudsko. kroz

to prolazim svaki dan i živim sa njim. ovo je knjiga

za sva godišnja doba. sve trave i cveće. leptire i

skakavce. za sve kiše. vetrove i ljude koji sa

radošću žive sa celom planetom

 

 

umor osiromašenjem obogati

 

 

svetlost me uči neuhvatljivom nedodirljivom neopipljivom. svetlost me uči svetlosti u meni

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti

si

ja

sam

ti

si

ja

sam

bog

ruže

lutanja

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

24. jul 2025.

27626. dan mog života

 

 

1257/2396

 

3749  siromašan čovek skinuo cipele i čarape. pere noge na suncu

 

3750  lep dan lepa stazica. ipak borba u meni gorčina koje bih hteo da se oslobodim

 

otac tadej

1034. hodanje

gordost je veliki porok ljudski. a

kako se on prepoznaje u čoveku. po

vređanju drugih i naše reakcije na njihovo

vređanje. kadgod se osetimo pogođenim

uvređenim kada nam je neko nešto rekao

što nam se ne dopada bez obzira da li je taj

čovek u pravu ili nije u vlasti smo gordosti

ovako me leči svojim rečima otac tadej na

kraju dana. u dubokim cipelama me

boli tetiva. najdublje reči su blage

beograd 18.4.1995

 

 

 

1258/2395

 

3751  preko dvadeset stepeni. na suvom ne propuštaju vodu moje probušene patike

 

3752  više volim kurve nego neverne žene kaže mi miroljub stojanović

 

3753  lepo veče kaže se uobičajeno. tako je i lepo reći

 

3754  lepo je biti živ

 

primam se

1035. hodanje

imam 46 godina. nisam

dete ali se primam. primam se

na ovu noć. primam se na lepotu

dok hodam. primam se na hladan

vazduh. primam se na radost koja

dolazi sama. primam se na stovarište

pored koga prolazim. najdublje reči

su blage. primam se primam te

beograd 19.4.1995

 

 

 

1259/2394

 

3755  tvoje hodanje je veroispovest kroz prostor kaže mi zorica jevremović

 

3756  ja nisam ja. onaj sam koji nevidljiv pored mene hoda i kog nekada

nazrem. nekada zaboravim. koji prašta kad mrzim. koji ide kad ne idem

i koji će ostati uspravan kad umrem govori mi himeneza ivana vlajić

 

kao što vidiš

1036. hodanje

ovo je knjiga za čitanje. da bi

ti čitala ja je pišem. da bi ti pročitala

jednu jedinu rečenicu možda ovu ja pišem

i sve druge. tajna tvog čitanja je u mom pisanju

lepota i istina ovih rečenica je tvoja lepota i istina

sve oživi tobom. sve je tako jednostavno kao

što vidiš. jednostavno da jednostavnije ne može

biti. primam se primam te. nisam znao ništa o

knjigama kada sam izašao iz majčinog krila

i hoću da umrem bez knjiga s rukom

čoveka u mojoj ruci martin buber

beograd 20.4.1995

 

 

 

1260/2393

 

3757  hodopis

 

3758  rukopis

 

3759  putopis

 

3760  ružopis

 

1037. hodanje

1037. hodanje

nisam znao ništa o knjigama

kada sam izašao iz majčinog krila

i hoću da umrem bez knjiga s rukom

čoveka u mojoj ruci martin buber

ka rumenom zelenilu

beograd 21.4.1995

 

 

 

1261/2392

 

3761  jedan je posle ponoći krećem da hodam ka praskozorju

 

3762  rukom dodirujem drvo na početku pešačke staze ka

zemunu. prislanjam lice na njegovu koru. odlazim ono hoda sa mnom

 

3763  u gardošu sam. noć miriše na svežinu i tišinu

 

3764  svitanje najavljuju vrapci. vrapci su ptičje trave

 

3765  čudo noći se pretvorilo u čudo dana

 

praskozorje

1038. hodanje

krenuo sam na hodanje

odmah posle ponoći. želeo

sam da hodam noću i da korak

po korak stignem do praskozorja da

vidim kako počinje dan. kako nestaje

tama i kako se rađa svetlost. nigde nije

bilo nikoga. u dubokoj noći san mi se spuštao

u telo i onda su počele ptice. nisam video kako

se rodio dan. neprimećeno je došao i odjednom

bio tu. sa svetlošću ptice su bile nezaustavljive

baš kao i dan. čuo sam samo ritam njihovog

pevanja. dan se rađao sa pesmom. ka

rumenom zelenilu. hodao sam

pod zvezdama

beograd 22.4.1995

 

 

 

1263/2390

 

3766  dragana erdevički je prevela za ružu lutanja tekst ježi grotovskog

performer. u sledećih šest dana ću prepisati delove tog teksta u knjigu

 

3767  performer kisne

 

performer

1039. hodanje

performer pisano velikim

slovom je čovek akcije. on nije

neko ko glumi nekog drugog. on je

plesač sveštenik ratnik i izvan je estetskih

žanrova. ritual je performans. jedna ostvarena

akcija. čin. degradirani ritual je spektakl. ne želim

da otkrivam nešto novo nego nešto zaboravljeno

nešto što je tako staro da razlike među estetskim

žanrovima nisu više ni od kakve važnosti

hodao sam pod zvezdama. znanje

je stvar delanja

beograd 24.4.1995

 

 

 

1264/2389

 

3768  performer usnama dodiruje i ljubi ružin pupoljak

 

opasnost i šansa

1040. hodanje

opasnost i šansa idu zajedno

nema pravog kvaliteta ako nema prave

opasnosti. u trenutku izazova javlja se ritmizacija

ljudskih impulsa. ritual je moment velikog intenziteta

izazvanog intenziteta. u njemu život postaje ritmičan

performer zna kako da kretanje tela spoji sa jasnoćom

svedoci tada zapadaju u intenzivna stanja jer su pre

svega osetili prisutnost. za to treba zahvaliti performeru

koji je most između svedoka i nebeskog. znanje je

stvar delanja. u tom smislu performer je

graditelj mostova

beograd 25.4.1995

 

 

 

1265/2388

 

3769  performer piše pismo prijatelju

 

savest

1041. hodanje

suština me interesuje jer

u njoj nema ničeg sociološkog

to je nešto što niste primili od drugih

što nije došlo spolja što nije naučeno. na

primer savest je nešto što pripada suštini

različita je od moralnog pravila koje pripada

samo društvu. ako prekršite neko moralno pravilo

osećate se krivim a to je glas društva u vama. ali

ako uradite nešto što je u suprotnosti sa vašom

savešću vi osećate grižu savesti. u tom smislu

performer je graditelj mostova. to je između

vas i vaše savesti a ne između

vas i društva

beograd 26.4,1995

 

 

 

1266/2387

 

3770  performer u običnosti dodiruje zanos

 

ja-ja

1042. hodanje

mi smo dvoje. ptica koja

kljuca i ptica koja to posmatra. jedna će

umreti jedna će živeti. zaokupljeni kljucanjem

opijeni životom unutar vremena zaboravljamo da

oživimo onaj deo nas koji posmatra. tako se tu krije

opasnost da se živi samo unutar vremena. ja-ja ne znači

biti podeljen na dva dela nego biti dvojak. stvar je u tome da

treba biti pasivan u akciji a aktivan u posmatranju. menjati

navike. pasivan: biti prijemčiv. aktivan: biti prisutan. da bi

održao život ja-ja performer treba da razvije ne telo-masu

telo mišić nego telo-kanal kojim sile kruže. to je između

vas i vaše savesti a ne između vas i društva

ne improvizujte molim vas

beograd 27.4.1995

 

 

 

1267/2386

 

3771  performer gleda u oči mlade devojke 

 

čega se sećam

1043. hodanje

pristup kreativnom putu se sastoji

u otkrivanju drevne telesnosti u sebi sa

kojom ste snažno povezani sa vašim precima

počinjući od detalja u sebi možete otkriti nekog

drugog - vašeg dedu vašu majku. jedna fotografija

sećanje na nečije bore. udaljeni odjek boje nečijeg

glasa može vam omogućiti da rekonstruišete njegovu

telesnost. prvo telesnost nekog poznatog a potom sve

udaljeniju i udaljeniju telesnost nekog nepoznatog čoveka

vašeg pretka. možete otići vrlo daleko unazad. to je kao

da vam se sećanje probudilo. to je fenomen sećanja

kao da se prisećate performera iz prastarog rituala

ne improvizujte molim vas. svaki put kad nešto

otkrijem osećam da je to ono čega se sećam

beograd 28.4.1995

 

 

 

1268/2385

 

3772  performer pije vino sa prijateljem

 

poreklo

1044. hodanje

otkrovenja su iza nas

i moramo putovati nazad da

bismo ih dosegli. u prodiranju - kao

u povratku iz progonstva - čovek može

da dodirne nešto što više nije povezano sa

poreklima nego ako mogu tako da kažem sa

poreklom. prodiranje je plemenitije nego isticanje

u prodiranju sam ja nad svim stvorenjima. ni bog ni

stvorenja nego samo ono što bejah i što ću ostati sada

i zauvek jer meni u ovom proboju pada u deo da smo

bog i ja jedno. tu sam ja ono što bejah a tu ja niti se

smanjujem niti rastem. svaki put kada nešto otkrijem

osećam da je to ono čega se sećam. jer sam tu

nepokretni uzrok koji pokreće sve stvari

beograd 29.4.1995

 

 

 

1270/2383

 

3773  neka blaga kiša kaže rajka sredojević

 

3774  hodamo pored nekoliko zakonom zaštićenih evropskih bukava

 

3775  beli se beli platan u noći

 

izrasla porasla

1045. hodanje

hodam i mislim na ružu. kao

i svaki dan. izrasla je. porasla nežna

skrivena u mojim koracima podaje se. voli

da je gledam. uživa u sebi. nestaje i gubi se

u svojoj snazi i lepoti. jača je od sebe

unutrašnja geografija. geografija podavanja

jer sam tu nepokretni uzrok koji pokreće

sve stvari. ružа je put ka sebi

beograd 1.5.1995

 

 

 

1271/2382

 

3776  ne čuvati život. živeti ga

 

3777  većinu saznanja na putovanju čini umetnost predavanja

 

3778  gubljenje reči na putu

sve što napisah napisah na putu. sa puta

reči sa puta. pokupio bih reči i hodao dalje. i

onda ih opet kupio i hodao dalje. koliko sam više

išao bilo ih je sve manje. ali to manje je bilo više

naravno misterij. naravno paradoks. nebo je sve

više bilo samo nebo. koliko sam više gledao ptice

one su sve više bile ptice. moje telo je sve više bilo

samo telo i sve manje je bilo moje. o tome govorim

sve se pretvarа u put. iz moštva puteva u jedan

jedini. onaj koji ne zna za reči put. iz muzike

u njoj. nestanu sve reči u jednoj jedinoj

jedinoj koju neću ni izgovoriti

(iz rečnika hodanja)

 

lišće

1046. hodanje

lišće. ruža je put

ka sebi. struna

beograd 2.5.1995

 

 

i

 

 

svitanje najavljuju vrapci

vrapci su ptičje trave

 

 

dan se rađao sa pesmom

 

 

performer u običnosti dodiruje zanos

 

 

ružа je put ka sebi

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

tvoj sam

jer ti si

svačija

da bi

bila

samo

moja

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

23. jul 2025.

27625. dan mog života

 

 

1242/2411

 

3712  kupa se sava u suncu. svaki joj talas blešti. (posvećeno dragani erdevički)

 

3713  stari prosjak sedi na betonu i viče onima koji mu daju novac bog da

vam da zdravlje. bog da vam da zdravlje. ove reči odjekuju kao zvona

 

prvi put ove godine

1021. hodanje

prvi put sam ove godine skinuo majicu

i košulju i sunčao kožu u hodu. hodao sam sa

draganom erdevički. već treću godinu ona unosi

 tekstove knjige ruža lutanja u kompjuter. dragana

hvala ti. dnevna toplota se nastavila u noći. prijala 

mi je. ulice su bile polivene i prazne. samo poneka

grupa mladih i osvetljeni izlozi. neko je vikao u

noći. na kiosku je pisalo imamo hladno pivo i

sokove. vetrovi duvaju mojom dolinom

u susret mi dolaze perači ulica

beograd 3.4.1995

 

 

 

1243/2410

 

3714  sa ratkom nadom i lazarom obuhvatam 160-godišnji platan na

topčideru. tek kad nam priđe jedan čovek nas petoro ga obuhvatimo rukama

 

3715  topli zrak. telo mi se kupa u njemu 

 

3716  zahvaljujem se kaji i miletu mojim roditeljima. radostan sam i slavim. slavlje je molitva

 

3717  osećam telo. osećam ga svaki dan. telo je san koji se kreće

 

3718  niz potiljak i kičmu sliva mi se nebo. spuštam ga u noge i hodam po zemlji

 

3719  tišina koja me okružuje je dar

 

3720  hvala milosti. hodam i gledam preko mog ramena vidim te u

praznini. hodaš sa mnom. poskakujem od radosti. srna sam u pokretu

 

ja radim gradove

1022. hodanje

hodao sam sa prijateljima dedinjem

(nove kuće za nove ljude). košutnjakom kroz

šumu (šumska staza za retke korake). prijatelji

su brali koprive. sa vrha brda gledali smo grad

kroz noć smo se vraćali šumom. mrak je bio

topao. poskakivao sam kao srna u pokretu

u susret mi dolaze perači ulica. pa

da ja radim gradove

beograd 4.4.1995

 

 

 

1244/2409

 

3721  na pola puta na zatravljenoj kosini nasipa ležimo

gaga udovičić i ja. zemlja je topla počinje da pada kišica

 

3722  gaga je ponela jabuku i krušku. polovinu jabuke i polovinu

kruške pojede gaga onda ostatke zamenimo. i dalje pada kišica 

 

3723  prelazimo most. ptica gnjurac zaroni na sredini

dunava i nestane. malo uzvodno se ponovo pojavi. pada kišica

 

3724  hodam ulicama i tražim koprivu da je pokažem gagi. pada kišica

 

ležanje na zemlji

1023. hodanje

dvadeset minuta ležanja na zemlji

na pola hodanja odnelo mi je umor

zemlja je upila moju napetost. zatvorio

sam oči i prepustio se. mirisala je trava. čuo

sam zemlju. sitne kapi kiše su mi padale po

licu i šakama. volim nasipe odmaraju me

dunav se razlio po vrbama. pa da ja

radim gradove. rastu mlade

koprive kao i mlade

devojke

beograd 5.4.1995

 

 

 

1245/2408

 

3725  posle 15 kilometara ulaziš u nežnost ili ćeš popizdeti kaže slobodan ilić

 

3726  hodamo kao talasi. ukorak

 

3727  nogu pred nogu. ukorak 

 

3728  sve se produžava u hodanju. topli vazduh se nastavlja u predvečerje

 

miris knjige

1024. hodanje

u hodanju čitam roman

emanuele bernam. njegova žena

kler je slušala tomino disanje. po prvi

put zaboravljajući na vreme on će možda

zaspati pored nje. nije se micala. koža joj je

postajala znojava na mestima gde su im se

tela dodirivala. zatvorila je oči. provešće noć

zajedno i sutra će zajedno doručkovati. toma

sigurno dosta jede ujutru. imala je jaja sir i

dva režnja šunke. to će biti dovoljno. neće

otvarati prozor i stan će ceo dan mirisati

na pečen hleb. rastu mlade koprive

kao i mlade devojke. lekovita

jednostavnost

beograd 6.4.1995

 

 

 

1246/2407

 

zavoleti je najtužnije

1025. hodanje

rekla je malopre ljubica marić

lekovita jednostavnost. samo

nežnost beskrajna

beograd 7.4.1995

 

 

 

1247/2406

 

3729  za mene je ovo hodanje kao manastir kaže nada petronijević

 

manastir

1026. hodanje

kao mladić želeo sam

da odem u neki manastir. ova

hodanja su danas to. otvoreni

manastiri u predelu. manastir u

kiši nadi i meni. dok kiša kišuje

nada naduje ja miroslavljujem

stisnеm rukave od jakne iz njih

curi voda. manastir koji se

kreće. samo nežnost

beskrajna. manastir

promene

i

ponavljanja

beograd 8.4.1995

 

 

 

1249/1404

 

3730  suze mi oči od vetra i hladnog vazduha. možda ja to plačem

 

3731  napuštenost

napuštenost je danak pričanju

priče do kraja. ko ne želi da bude

napušten odustaje od priče postojanja

odustaje od toga da mu na kraju mala ptica

sleti na rame. da bude prihvaćen i od vatre i od

vode i od beskraja i od uzglavlja. hodajući kroz svet

mnogo puta sam se osećao odbačen i napušten. oh

kako je to bolelo. bolelo je kao znamen. kao prva reč

sve je tu ali nema njene ruke na mom ramenu. na

putu sam a ne vidim put preda mnom. u jasnoći

zemljinog šara ne vidim ni prst pred očima

plemenitost se tek rađa u meni

(iz rečnika hodanja)

 

četiri dugmeta

1027. hodanje

vetar je hladan priča mi telu

telo ga oseća. zajedno duvamo niz

vodu. kupio sam četiri mala dugmeta za

novi prsluk. fotografisao sam se za rad

jedаn čovek. to činim već dvadeset četiri

godine. dvadeset četiri godine kao jedan

dan. manastir promene i ponavljanja

da budem zadovoljan ovim kako je

beograd 10.4.1995

 

 

 

1250/2403

 

3732  na današnji dan prve godine ruže lutanja u istanbulu

sam zapisao zaista je svet ono što ne mora da se vidi

 

3733  svako biće je slobodno i u vezi je sa svim ostalim bićima

 

trideset pesama o moru

1028. hodanje

celu prošlu noć sam sa nebojšom

pisao projekat za konkurs ministarstva

kulture. iscrpljen sa bolom u stomaku vratio

sam se u krevet. to nije hodanje. bilo je to

čuvanje da bi se hodalo. moj prijatelj je

napisao lepu knjigu. zove se marinizmi

moj prijatelj slobodan tišma. da

budem zadovoljan ovim

kako je. knjigu

o moru

beograd 11.4.1995

 

 

 

1251/2402

 

3734  skroz smo mokri dragana erdevički i ja

 

3735  bome je hladno!

 

3736  jedemo jabuku i pušimo sklonjeni pod jednim svodom

 

kako ne voleti

1029. hodanje

kisnuli smo kisnuli i hodali

kada pada kiša nema nikoga

tada je lepo prolaziti i biti sa kišom

gladni i ugrejani vratili smo se dragana

erdevički i ja u grad. draganu je na mostu

zaboleo stomak. kleknula je i držala se za

ogradu. bila je kao gnezdo. ja sam gledao

niz vodu. bila je zamućena žuta od kiše

kako ne voleti onog koji je kisnuo

sa tobom. knjigu o moru. kiša

nebesko more

beograd 12.4.1995

 

 

 

1252/2401

 

3737  greje me sunce na pola puta. mokra šumska staza. do malopre je padala kiša

 

3738  iz šume izbijam na kola u kojima dvojе ljudi vode

ljubav. vidim samo njegova leđa i njena gola stopala u šoferšajbni

 

3739  hodam i čitam virginiju vulf pored šlepova. boli me stomak

 

3740  bol me utišаvа i plаši

 

3741  vreme se stаlno menjа. to me sve više uzbuđuje

 

3742  vreme to su prostori. vetrovi koji duvаju iz dаleka. okeani koji

se hlade i greju. zemlja koja se spira. led što se topi. voda koja isparava

 

3743  navukao sam kapu na čelo i spustio oči

 

zamisli

1030. hodanje

hodao sam po ostrvu

adi ciganliji. ne mogu da

se načudim koliko je svet lep

da postoji u tako lepim oblicima

zamisli voda preplavila šumsku

stazu. zamisli miriše posečeno

drveće. neverovatno ptica na

grani. zamisli staza je utabana

kiša nebesko more. zamisli

i danas sam hodao

beograd 13.4.1995

 

 

 

1253/2400

 

3744  putovanje je surovost. ono te primorava da veruješ strancima

i da se lišiš poznate udobnosti doma i prijatelja. stalno si izvan ravnoteže

ništa nije tvoje osim suštinskih stvari - vazduha. spavanja. snova. neba

mora - stvari koje teže večnost ili mi tako zamišljamo čezare paveze

 

izvor ravnoteže

1031. hodanje

kako da sačuvam kontinuitet a

da se odmarаm. kako dа mnogo

rаdim а dа lenstvujem. kako da ne

maknem ni prstom a da premeštam

planine. ova knjiga je knjiga svežine i

zamora. raskršće čuda i nemogućeg

zamisli i danаs sаm hodаo

slede letenja

beograd 14.4.1995

 

 

 

1254/2399

 

3745  u ovoj kući sam napisao ne, ne verujem da se

ova rečenica ne čuje pokazujem rukom rajki sredojević

 

kao dete

1032. hodanje

skoro mesec dana sam

pušio i svakog dana povećavao

broj cigareta i kafa. sve više me je

boleo stomak. kulminiralo je to u sredu

u četvrtak sam prestao sa cigaretama i

kafom. sada se osećam kao dete. dete

u subotu. čekam nedelju. slede

letenja. čeka me ponedeljak

beograd 15.4.1995

 

 

 

1256/2397

 

3746  nikada dovoljno ponovo iznova: strpljenje

 

3747  narasli dunav je potopio stazu kroz šumu. ovo je nova

staza nastala ovih dana od onih koji su prošli tik iznad vode

 

3748  lepe mi se noge za mokru blatnjavu zemlju

sunčeva svetlost se preliva po bojama zemlje

 

jedini na mostu

1033. hodanje

jedino sam ja na mostu

ostalo su automobili. i brzina

veliki mesec iznad puta završio se

zavukao između redova neonskih svetiljki

u meni živi čovek od pre milion godina. u meni

žive svi odnosi i sve simpatije. u meni živi put

kojim smo došli iz boga. put kojim ponovo kružeći

dolazimo do njega. sve sam to osećao kada sam

primetio kako sam hodam preko mosta. čeka

me ponedeljak. u dubokim cipelama

me boli tetiva

beograd 17.4.1995

 

 

i

 

 

niz potiljak i kičmu sliva mi se nebo

spuštam ga u noge i hodam po zemlji

 

 

ja radim gradove

 

 

svako biće je slobodno i u vezi je sa svim ostalim bićima

 

 

kako ne voleti onog koji je kisnuo sa tobom

 

 

u meni živi čovek od pre milion godina. u meni žive svi odnosi i sve simpatije. u

meni živi put kojim smo došli iz boga. put kojim ponovo kružeći dolazimo do njega

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

hrani

jer

hleb

si

nasušni

poji

jer

krv

si

božija

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

22. jul 2025.

27624. dan mog života

 

 

1229/2424

 

3672  danas počinje proleće

 

3673  posle 1228 dana opet sve kreće iznova. od nule

svaki deo puta i jeste početak. pa onda hajdemo početku

 

3674  izlazim iz osunčanog grada. ka rumenci se nebo natmurilo. modro je kao more

 

3675  pada led nošen jakim vetrom. sačekujem ga licem

 

3676  moć je bedan cilj

 

3677  korak je pupoljak

 

3678  posebnost je afirmacija mnoštva

 

3679  lepota je iskupljenje

 

smenjivanja

1010. hodanje

danas su se smenjivali

sunce modri oblaci i kiša. sećam

ih se. povremeno bih osetio miris

propupelog drveća. pupoljci nas bude

iz sna. pupim sa njima i ja. kiša je oprala

put. uživao sam u njemu. čist put mi je

čistio um. počelo je četvrto proleće na

ruži lutanja. kroz prozore se plavi

svetlost nečijih televizora

proleće ponesi me

novi sad 21.3.1995

 

 

 

1230/2423

 

3680  i danas posle sunca jak vetar i led. uh kakav led

 

3681  ja osećam strah od tih starih žena posle tridesete. one su tako udešene a u stvari

su zapuštene. reci mi šta je u njima lepo pita me sedamnaestogodišnja ivana stupina

 

3682  neću da završim školu. neću da popustim u svojim

principima. ispisaću se kaže sedamnaestogodišnji anđelković robert

 

3683  neću da budem kao drugi. neću da budem prirodna hoću

da budem svojа kaže sedamnaestogodišnja ćiraković dragana

 

postoji izlaz

1011. hodanje

tek je oko ponoći malo

otoplilo. ceo dan je bio ovakav

i onakav. hladno toplo. sunce kiša

oblačno sneg. pa opet hladno toplo sunce

kiša oblačno sneg. pušim. boli me stomak. ovih

dana sam mnogo razgovarao sa prijateljima o

moći vlasti nasilju manipulaciji. na momente se

sve učini užasnim. groznim i onda odjednom

vidim rešenje i izlaz. sveštenik ratnik i pesnik

govorio je bodler. proleće ponesi me

voleo bih da slušam ornet kolmana

novi sad 22.3.1995

 

 

 

1231/2422

 

3684  vetar i kišica. zakopčam jaknu i osetim u kući sam

 

3685  izlazim iz novog sada. nemam novaca. imam

vetra. osećam radost življenja. ružom ka bogu

 

3686  u kolima koja su prošla prepoznao sam prijatelja

zorana kolundžiju. mahnuo mi je mahnuo sam mu

 

detalji i dalje

1012. hodanje

mokre noge. prilazi mi

mačka. klozet papiri u izlogu

žuti folcvagen se parkira. francuska

kapa na glavi starog gospodina. autobus

47 škripi i pristiže. prodavačica cigara sama

na ulici. puši mi se. temperatura jedan stepen

iznad nule. 22 časa i 52 minuta. plavi trolejbus

pretrčavam ispred automobila bg-901-248

zasvetli električna sklopka tramvaja baš kao i

u temišvaru. reklamni transparenti na slaviji

na jednom piše evropa pleše. na drugom

premijera žilnikovog filma marble ass

voleo bih da slušam ornet kolmana

evropa u mojim mokrim stopalima

beograd 23.3.1995

 

 

 

1232/2421

 

3687  svet se nudi našim mislima u bujici čiste svetlosti. moja 

želja je da se ujedinim sa duhom sveta kaže mi dejvid henri toro 

 

3688  rečima dodirivati

 

3689  iznenaditi sebe

 

crta

1013. hodanje

u liftu sam. sve ostalo

je ponavljanje. hodanje

vreme ruža. evropa u mojim

mokrim stopama. evropa

otisnutа na mojim

tabanima

beograd 24.3.1995

 

 

 

1233/2420

 

3690  na dnu sam bez snage

 

3691  hodam polako po toplom danu ulicama vračara

obični tihi prolaznik. opasnost vreba na svakom delu puta

 

crtica

1014. hodanje

šta je činilo današnju

ružu. tišina zemlje i tišina

neba. evropa otisnuta

na mojim tabanima

nastaviti i biti tih

beograd 25.3.1995

 

 

 

1235/2418

 

3692  ima nas dobrih i ima vas loših kaže starija seda žena prijatelju s kojim se razilazi

 

3693  pola sedam je uveče. sunce mi sija iza leđa. svetlost

se zaustavlja po kalemegdanu i belim zgradama beograda

 

3694  nemam pare da platim ni krevet ni hranu. to plaši. ali i čudo: bezrazložna bezbrižnost

maloprе sam pomislio: ovo je trenutak za opuštanje za razumevanje drugih

 

3695  ja kome je adresa svaka stopa u evropi nemam ni za krevet

ja koji patikama hodam u treći milenijum nemam ni za patike

 

apokalipsa kaže

1015. hodanje

hodao sam sa darkom sa

kojim sam se danas upoznao. pričali

smo o njegovom učešću u ratu. apokalipsa

kaže. lakše je razvaliti gvozdene okove nego

vеnac cvеća. drugu polovinu hodanja sam

hodao sam. stvarima sam. nastaviti i

biti tih. lutati i biti cvеće

beograd 27.3.1995

 

 

 

1236/2417

 

3696  kako bih volela da zagrlim reku kaže mi sedamnnaestogodišnja

gaga udovičić na 14 kilometru dok smo gledali reku

 

3697  ponekad je kamen jezgro

instančani oštar profil

stidljivost je bolest blaga

jako toplih prihvatanja

mišljenja su sukob strasti

zavidnost im dušu cepa

vatrometi i to je london

verujem ti jer smo isti

obuzet sam silnom snagom

uživam u tvojoj sreći

okrećem se tebe tražim

zidovi su moja reka

vremena su ovde stala

prazan prostor koji slikam

tvoje reči mene hrabre

tvoje reči meni znače

 

pevuši mi gaga obojeni program

 

tvoje reči mene hrabre

1016. hodanje

hodao sam sa gagom. upoznali smo

se danas. voli obojeni program. lako je

ishodala 20 kilometara. ponela je dve

jabuke i dala mi je tri bombone. pričala mi je

o dizelašicama. prijateljicama iz razreda. prošli

smo kroz krdo ovaca. pratilo nas je petoro pasa

sava je nadošla i raširila se do nasipa. lutati i

biti cveće. uživam da slušam druge

beograd 28.3.1995

 

 

 

1237/2416

 

3698  današnje hodanje posvećujem ernst jingeru čestitajući mu stogodišnji rođendan

 

3699  sreda je popodne. u susret mi dolazi stari bogalj

 

3700  hodam srbijom dragi ernste danas ti je rođendan. slavlje življenja. slavlje

je vrsta molitve. hodam sa tvojom knjigom u džepu. u dva velika svetska rata

srbija i nemačka su bile na suprotnim stranama. neprijatelji. u svojoj levoj i desnoj

nozi ne osećam neprijatelje nego hodanje. ono me vodi dalje niz put. dalje niz tekst

 

3701  uz uzbrdicu dignem glavu ka suncu. svetlost mi zatvara oči

 

3702  dragi ernste svedoci današnjeg hodanja za tebe su bili psi koji su

me gledali ćulili uši prilazili mi i njušili me. razumeli su da hodam za život

 

danas je sto godina ernst jingeru

1017. hodanje

pre sto godina 29. marta 1895 si se rodio. trenutak 

je obeležio večnost. danas sam krenuo da hodam za tebe

sa svog 20981 kilometra i posle 28 kilometara završio dan

hodao sam kroz beograd i mali mokri lug. kada sam se

vraćao osećao sam umor u butinama. blago umora. u njima

sam nosio tvoje godine tvoj vek i moje kilometre. da li su to

bile butine srce života ili taj mozak beskrajni. taj kosmički

um u mojoj glavi. još jednom ti se poklanjam klanjajući 

se svima i svemu koji su živeli u ovom veku. uživam

da slušam druge. umor taj slatki mir

beograd 29.3.1995

 

 

 

1238/2415

 

3703  danas sneg

 

3704  hodamo jelena jovanović vetar i ja. vetar kaže:...

 

3705  malopre dok smo prelazili most dva puta su nas

autobusi poprskali i zalili vodom. uvek kažem ima sreće

 

nagrada

1018. hodanje

hodao sam sa jelenom jovanović

23 kilometra u snežnom kišnom danu

nekoliko puta se vreme menjalo. oblaci su

dolazili. vlažni plavi modri i teški. sve je mirisalo

na vodu. hodali smo u zajedničkom ritmu. zamolili

dva mladića za po cigaru. jelena mi je pričala ja sam

slušao. ja sam pričao jelena slušala. oči sam odmarao

u tihoj vodi reke save. dugo nas je pratio jedan pas

bacao sam mu pohovani hleb koji je jelena spremila

bilo mu je lepo sa nama i nama sa njim. i na kraju

na mostu za nagradu autobusi su nas

poprskali i okupali. umor taj slatki

mir. ne delo nego smirenje

beograd 30.3.1995

 

 

 

1239/2414

 

3706  skelet stopala sastoji se iz 26 kostiju poređanih u tri grupe. zadnju

grupu čine sedam kostiju koje grade nožje. to su skočna kost. najviša zglobnjava

sa golenjačom i lišnjačom. petna kost koja se nalazi ispod skočne. ispred ove dve

kost nalazi se kockasta kost spolja. čunasta kost koja se zglobljava sa skočnom kosti

i donjim krajkom golenjače unutra. a ispred njih tri klinaste kosti. ispred kostiju nožja

nalazi se pet kostiju donožja. to su sitne koščice građe slične dugim kostima a imaju

telo bazu i glavicu. ispred ovih kostiju nalaze se kosti prstiju sastavljene iz tri reda

članaka ili falangi. jedino palac ima dve falange dok svi ostali prsti imaju po tri

 

skelet stopala

1019. hodanje

produvao nas vetar gagu

udovičić i mene. gaga je napravila

medenjake i ponela ih u svom malom

rancu. u drugoj polovini hodanja sinulo

je sunce i kao prethodnih dana sa

predvečerjem vetar je stao. to put u

meni izaziva saosećanje drugih. ne

delo nego smirenje. hvala putu

beograd 31.3.1995

 

 

 

1241/2412

 

3707  u jednom trenutku naleti sneg ali posle toga odmah sunce

 

3708  šetam železničkom stanicom ne očekujući nikoga. ne odlazeći nikamo

sada je to samo zgrada i tehnika putovanja. bez emocija. ali ima mirisa. i sećanja

 

3709  blistavo lišće na granama pupi. to i više ništa ne reći

 

3710  prva bolest vere: nišlijske kafane. druga bolest vere

odoh u tuđinu. treća bolest vere: umirem za tebe

 

3711  kad krene ona monotonija koraka onda se nešto iznutra rađa kaže mi dragan stajić

 

tri rečenice

1020. hodanje

cvetaj ružo. hvala putu

vetrovi duvaju mojom

dolinom

beograd 2.4.1995

 

 

i

 

 

korak je

pupoljak

 

 

lepota je iskupljenje

 

 

rečima dodirivati

 

 

iznenaditi sebe

 

 

put u meni izaziva saosećanje drugih

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti si 

prapoverenje

lutanjem

i

apriori

podavanje

ružom

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima