AUTOBOGOGRAFIJA

6. novembar 2025.

27731. dan mog života

 

 

2363/1290

 

6515  12:01 prelazim preko gradskog trga. isti sunčano-vetroviti dan kao i juče

jedino što je današnja rečenica za razliku od jučerašnje napisana minut kasnije

 

6516  14:20 tumaram po gradu. vrućina je. otvoreni su prozori. ljudi su obukli majice. žene

istakle svoje obline. bicikli se razleteli gradom. u restoranima i kafićima se sedi napolju. vetar

nosi zavese ponegde i prašinu. sve veće količine banana trule ispred prodavnica. golubovi

po zemlji tražeći hranu hodaju u paru. mladi milicioner izlazi iz buregdžinice i namešta

šapku na glavu. stariji propalica premešta se s noge na nogu. drugi sličan mu malo

dalje sa ravnodušnošću oslonjen na ogradu prekršta nogu. svuda je prljavština

neuređenost blago propadanje. tumaranjem sve postaje lepše smislenije

 

6517  14:29 umetnost lutanja je u čuđenju

 

tumarajući

1942. hodanje

dan je počeo u podne a

završio se u ponoć. dobro veče

piši mi. polako u topli krevet

novi sad 28.4.1998

 

 

 

2364/1289

 

6518  12:21 molim te da danas hodamo za jednog mog prijatelja koji je nesrećan zbog

ljubavi a da uopšte ne zna da i nije nesrećan jer je ljubav već tu. da hodamo za njega i za

sve one koji su nesrećni u ljubavi i koji su paralisani strahovima kaže mi svetlana milić

 

6519  17:11 jorgovan. kajsija. lasta. krivi bedem. koviljska ikona

 

6520  17:19 ceo dan kiša. i hoće i neće. i dok smo dolazili u manastir i dok

smo sedeli u manastirskom dvorištu sa ocem porfirijem i glumcem nebojšom

dugalićem i dok je kroz krošnju velikog drveta po koja kap padala po nama

i dok sad prolazimo kroz kovilj a umesto nje pada predvečerje

 

6521 17:25 izlazimo koviljskim kaldrmom iz sela na autoput. vrapčići preleću krompirište

 

dođite da vam naberem jorgovana

1943. hodanje

prvo ćutanje. umetnost i cveće. slaganje. izvor. mir

svaki odnos je put. beskućništvo. zemlja nam je kuća

mi vrtlari. lutanje između ruže i puta. polazim u topli

krevet. romori kišica svetlost i vetar romore

novi sad 29.4.1998

 

 

 

2365/1288

 

6522  12:00 dva kilometra i dvesta metara je iza mene u

futoškoj sam ulici pogledam na sat i vidim tačno je podne

 

6523  politički stavovi

bog. ljubav sa ženom

služenje umetnosti

(iz rečnika hodanja)

 

sa radom čupić

1944. hodanje

nije mi se ništa zapisivalo. kao

ni sada na kraju hodanja. romori

kišica. svetlost i vetar romore. umoran

sam spava mi se raduju me laste

novi sad 30.4.1998

 

 

 

2366/1287

 

6524  15:25 bilo je lepo kad smo malopre zalutali kaže boris kovač

 

6525  15:36 na onoj drugoj strani brda je planinarski dom u kojem bih

voleo da se na leto skupe ljudi i da se družimo i pravimo radove na temu: ja i ti

razmišljajući već par godina čime bi mogao da se obeleži duh vremena činilo mi

se da je to fenomen dijaloga i dijaloškog. baš u ovom vremenu u kome nam se ova

informatička era i elektronska svest ukazuju kao punoća mi vidimo odsustvo odnosa

ja i ti. odnos ja i ti možemo da sretnemo u svim aspektima života: u odnosima čoveka i

prirode. čoveka i boga. čoveka i čoveka. svi su ti aspekti međusobno povezani. ne

mogu da zamislim odnos čoveka i čoveka bez čovekovog odnosa prema prirodi

i bogu. i zbog toga će se sve to dogoditi u prirodi priča boris

 

sa borisom kovačem

1945. hodanje

hramljem bukovcem. ohladila se tetiva

ne dozvoljava mi da hodam. laste na električnim

žicama pevaju. sve je u ponavljanju. zanosno smo

pričali o berđajevu i slobodi. izlazim iz bukovca i

želeo bih da pišem o slobodi a onda pomislim neka

drugi put. umoran sam spava mi se raduju

me laste. baš tako: sloboda i sutra

novi sad 1.5.1998

 

 

 

2367/1286

 

6526  16:43 zašlo je sunce oprostio sam se od dore stanković sa kojom

sam hodao nasipom pored kanala. toplo je i baš u ovom trenutku počinje kiša

 

6527  17:05 kao što prija kiša prija mi i da rečenica teče bez zastoja samo

da osvežava. i kiša i rečenica isto su osećam ih oboje. ritam su samo ritam

 

fali ti naslov

1946. hodanje

uskoro će ponoć. izašao

sam da prošetam i ohladim

noge. subota je. dunav je miran

oči psa lutalice koje me gledaju

su normalno tužne. baš tako

sloboda i sutra. tri tačke...

novi sad 2.5.1998

 

 

 

2369/1284

 

6528  16:01 promiče po koja kap. mislim na knjigu koju pišem. brojeve

koji se nadovezuju. ipak neću zapisivati vreme u kome nastaju rečenice

 

6529  pada. pas vučjak bezbrižno leži u jednom dvorištu na kiši. otprilike tako kisnem i ja

 

6530  ja sam tužan a sve pupi

 

6531  joj kako kisne ljubičasto

 

6532  na svakom hodanju najmanje hiljadu toga sam ja

 

kisnem i mislim

1947. hodanje

kako ne bih ni bio da nisam

sve ostalo. svi ljudi na primer u kojima

je kao i u meni isti vazduh koji nas čini. danas

sve to ja zovem plavo. sve što vidim čini umetnost

plavog. kišni balončići na vodi. neprodate novine

sat na crkvi koji je stao. i ova žena pod kišobranom

na školskim stepenicama dok čisti nokte

tri tačke... plavo je plavo je lepo

novi sad 4.5.1998

 

 

 

2370/1283

 

6533  zima mi je. zahladilo je. vratiću se. i tako sam izgubio snagu

 

6534  hodanje ću nastaviti kasnije sada idem u krevet da se ugrejem sakupim

 

6535  sve sam krhkiji

 

6536  putokaza više nema

 

ajd sad

1948. hodanje

nisam uspeo da izađem

iz kreveta i nemoći koja me je

zahvatila. povremeno bih pretrnuo od

samoće. drugačiji. povrediv. na putu nad

ponorom. da li ću to izdržati. ali u životu postoji

svrha svega i lošeg i dobrog rekli su u filmu koji

upravo gledam. poniženost. neuspeh. sramota

gadim se sebe: prepunjeni stomak. teši me

misao da se tako hrani plavi cvet. plavo

je plavo je lepo. da da pakleno

za plavo

novi sad 5.5.1998

 

 

 

2371/1282

 

6537  onda je nastao parking. nekada smo odlazili sa parkinga šetali se oko bolnice

zastajali pod prozorima i slušali šta pričaju bolesne žene. bile su to lude žene jer su tu sve bili

ludi ljudi. oko bolnice smo nalazili špriceve skupljali ih i igrali se s lutkama. parking je bio

ogroman. voleli smo kad je parking prazan. vijali smo se igrali između dve vatre šantiškole

lastiš šuge. mene nisu voleli jer sam ja bila najmlađa i morala sam da im dam svoj hleb

sa pekmezom i onda sam odlazila gore po nov jer su oni rekli da mogu da se igram sa

njima ako im dam hleb a baka je mislila kako njeno dete puno jede priča mi minja

 

6538  jednostavnost ruže je ponekad kao juče teško izvesti

sve se slomi u meni. samo sam trnje. slavuj što krvari. danas mi

je malo bolje ali leđa su tako usamljena. bolna kao detinji stid

 

trn

1949. hodanje

ruža lutanja je jedna

ruža više. ruža za slaganje

hodajući po zemlji sadim je u

srcu da nikne umom u nebeskom

plavetnilu. božanski cvet mira

prepoznavanja. da isti smo. otud je

tako teško sve oko cveta. da da

pakleno za plavo. misli i na

prste i na petu

novi sad 6.5.1998

 

 

 

2372/1281

 

6539  do malopre sam hodao sa martom milojević desetak kilometara. pa smo seli i

popili po flašu piva. posle toga je sunčani dan već počeo da se muti. kao i nama u glavi

pričali smo o vinu sokovima u telu. sada gledam bašte zelenilo. život u tihoj ulici

 

6540  hodam gledam u sivu istrulelu tarabu i dalje mi se muti u glavi

ali to je zanos. zemlja i sunce zajedno. hmelj koji se diže u visine

 

6541  bol u levoj strani potiljka me je danas zanosio i uplašio. kao što čini bol uvek

 

6542  reči su žive

 

6543  osećajući život u rečima spokojno hodam senovitom

stranom ulice. znam ove reči nikada neće umreti

 

uverenja

1950. hodanje

život su uverenja. ono što

nas verujući preporađa. preobražava

moja hodanja moj rad i moj život su puni

poraza ali i uverenja. uverenja da je svet

čarolija. čudesno lep i da sam u tom čudu

čudesan i ja plava ruža. misli i na prste

i na petu dečak sam što pogledom

prati leptira

novi sad 7.5.1998

 

 

 

2373/1280

 

6544  prosejavati se. biti bogat svim frakcijama. od dubokog korenja do osetljivih cvetova

 

6545  ja sam i onaj koji se gnevim i onaj koji se bojim i gorak sam

i ogorčen i zavidan i sujetan i onaj koji se ljuti koji se prejedam 

koji sam tužan i zabrinut i ophrvan podlom pravednošću

 

6546  voleo bih da neka sledeća hodanja budu prosejavanja

da u njima govorim o ružnim stvarima u sebi ja gladno biće

 

6547  na svetlosnom stubu ispred mosta dok

mokrim vrabac već nekoliko puta naskače vrabicu

 

scene

1951. hodanje

tridesetak ljudi. parkirani automobili

automobili u pokretu. nabujalo zelenilo

po drveću. sve to zajedno u bezbroj kombinacija

čini uličnu scenu kroz koju prolazim. u susret mi

dolaze dve sedamnaestogodišnje devojke. jedna u

zelenoj druga u narandžastoj sportskoj majici. dve

devojčice istrčavaju iz pasaža na ulicu dok iznad

njih izleće jedna lasta. dečak pita majku da li

može još da ostane napolju. dečak sam što

pogledom prati leptira. blago zalazi

sunce sa njim sam blag i ja

novi sad 8.5.1998

 

 

 

2374/1279

 

6548  draga evropo danas je tvoj dan. izlazim iz novog sada ka futogu

pišem ti. već sam to činio nekoliko puta. koliko tačno zaboravio sam. kada

sam se spremao da deset godina hodam tobom mislio sam proći ću svojim koracima

po celom tvom telu. ali su ljudi odlučili da to nije moguće jer me sadašnja civilizacijska

svest administracijom vezuje za jedan tvoj deo a iz njega se ne može slobodno kretati

nekoliko godina sam teško podnosio tu kaznu i tu zatvorenost. sada na ovom suncu kao i

godinu dve dana unazad osećam te pre svega u svojoj ahilovoj tetivi. desnoj natečenoj

bolnoj. tu si ti u meni i ja u tebi. kao i svugde i ovde rastu perunike. eno ih pored procvetalog

bagrema i vinove loze. i jabučnjak je tu i čovek koji krampom kopa da se nadogradi novim

temeljima na svoju sporednu zgradu. jednom sam te nazvao nevestom sada prašinom

prašinom koja se digla ispred mojih očiju. dok ti pišem počinjem da se znojim i povremeno

prekinem pismo da bih uživao u hodanju i gledanju. malopre osetih: smešim se

preobražavam se. da preobražavati se vaskrsavati to je seme novog stvaralaštva. kao

i zelenilo sve je u nijansama. baš kao što sve teče kao reka. kuća za kućom. vozila za

vozilima. starica u crnom na autobuskoj stanici za devojkom koja sa druge strane puta

hoda i namešta svoje naočare. kao što se oblaci smenjuju i teku u nebeskoj reci. rekoh ti i

pišem sve ove reči jer i one teku jedna za drugom. nižu se. zanos. samo kao tvoje potoke

reke mora mogu da razumem kada te definišu kao evropu petnaestorice ili prvu i drugu

ili te dele po pokretima savetima zajednicama regionima monetarnim ujedinjenjima

zapadnim i istočnim podelama bogatim severom i siromašnim jugom. tok: da. moć

definisanja: ne. ja ti pišem kao ličnosti. sa puta. iz subote. nazdravljam ti za tvoj

rođendan vinom napora. vinom samosvesti budnosti koja odmara. ja te više volim

kao grudi bedra pazuho. sa licem jakoba bemea. svetog serafima sarovskog

svetog franje. licem tereze avilske. pesoe. godara. stahure. helderlina

remboa. blejka. vitgenštajna. berđajeva. satija. roberta valzera

bruno šulca. vilhelma rajha. gertrude stejn. artoa. van goga

tarkovskog. novalisa. slobodana tišme. hamvaša. simon

vejl. licima svetih luda. sve više sam u ritmu

hodanja. spajanja. u veterniku sam

prestajem da ti pišem

jer i ti si tu

 

evropa - ahilova tetiva

1952. hodanje

sve više me boli tetiva. današnjih

dvadeset osam kilometara ju je opteretilo

pri kraju hodanja sam morao da hramljem

ahilova tetiva mi je slabo mesto. upozorava

me. traži život. blago zalazi sunce sa njim

sam blag i ja. pozivam je da i sledeće

tri i po godine izdržimo i budemo

zajedno

novi sad 9.5.1998

 

 

i

 

 

svaki odnos je put. beskućništvo. zemlja

nam je kuća. mi vrtlari. lutanje između ruže i puta

 

 

na svakom hodanju najmanje hiljadu toga sam ja

 

 

život su uverenja. ono što nas verujući preporađa. preobražava. moja hodanja

moj rad i moj život su puni poraza ali i uverenja. uverenja da je svet čarolija

čudesno lep i da sam u tom čudu čudesan i ja plava ruža

 

 

preobražavati se vaskrsavati to je seme novog stvaralaštva

 

 

tok: da. moć definisanja: ne

 

 

nazdravljam ti za tvoj rođendan vinom napora. vinom samosvesti budnosti koja odmara

 

 

evropa - ahilova tetiva

 

 

i

 

 

ružo

lutanja tobom

je planeta zemlja

postala ruža a ja sam

koracima počeo da

te stvaram ko

plavu

ružu

svemira

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

5. novembar 2025.

27730. dan mog života

 

 

2352/1301

 

6463  kako mi ovaj nedogledni nasip opojno umara telo

 

6464  hodam sa tanjom nikolić ka kovilju sve je zeleno. zelenilo je zaklonilo poglede

 

6465  posle ishodanih dvadeset kilometara tanja je produžila ka manastiru

ja ću se autobusom vratiti u novi sad. u ulici duška vidova pored belog krsta

krajputaša na električnim stubovima dve rode stoje u svojim gnezdima

seo sam na stari ispucali panj: milina mi kreće kroz butine

 

kovilj

1933. hodanje

dok smo se približavali

kovilju on me je podsetio na prošla

vremena. naselje je prostor koji su naselili ljudi

da bi se okružili zaštitili prepoznali. kovilj je ličio na

slike sela. daljina i u daljini selo. kad smo počeli da

ulazimo u njega zaređale su ograde bašte voćke

krovovi bandere prozori vrata. dolazi autobus

lepota bezgrešnih začetaka. izlazim iz

autobusa i pola kilometra ohlađena

tetiva me tera na teško

hramljanje

novi sad 17.4.1998

 

 

 

2353/1300

 

6466  suva šumska staza se pretvorila u blato. kisnemo svetlana jotanović i ja

 

6467  potočić

 

6468  niz leđa se sliva vlaga

 

6469  popeli smo se na proplanak

 

6470  šume nestaju pred zavesom kiše

 

6471  jako je dobro viče svetlana

 

6472  poljski put je prepun vode

 

6473  još se spuštamo klizamo oblepljeni blatom oko patika

 

6474  sinulo je sunce

 

6475  koprive su mlade

 

6476  ulazimo u bukovac

 

blatnjavi

1934. hodanje

sunčano kišno i na kraju

hladno. klizali smo se. blato nam

se penjalo do kolena. ukaljani nismo

više vodili računa da ostanemo čisti i to

nas je oslobađalo. prljali smo se a radovanje

nas je čistilo. kasnije sam drhtao od mokre

majice na goloj koži. izlazim iz autobusa i

pola kilometra ohlađena tetiva me tera

na teško hramljanje. sada se samo

sećam u čistom i toplom

novi sad 18.4.1998

 

 

 

2355/1298

 

6477  jak vetar njiše jorgovane

 

molitva

1935. hodanje

volim da se molim. molitva je

najlepše blago koje se desilo čoveku

nežna je. miluje. greje srce. molitva je mudra

ohrabruje u nepoznatom. sa njom sam nevin a

odrastao i odgovoran. pišem o njoj jer mi danima već

beži. beži jer sam plitak za nju. gasi se njen plamen u

meni. ali se nadam da će je savest nanovo razgoreti. da

će je spokoj i zanos oživeti. molitvo ne napuštaj me budi mi

krv. ako te ja i napustim ti mene nemoj molim te. prožmi

me i sa svim što postoji spoji me. bogu bogu vodi me

duhom ispuni me. večnim zelenilom obljubi me. da

svakim udahom i izdahom dajem. da svakim

korakom ljubim nebo i zemlju. sada se

samo sećam u čistom i toplom. molim

ti se molitvo moli se umesto

mene za sve što postoji

novi sad 20.4.1998

 

 

 

2356/1297

 

6478  celu noć me je bolela ahilova tetiva. danas

sve vreme hramljem. hodam sa minjom. duva jak vetar

 

6479  nikada nećeš znati kako su mi tvoje reči ispunile svaku arteriju mozga i terale

ih na nemi smeh uma od koga mi se glava rascvetavala milinom. nikada nećeš znati kako

mi je izgledao pejzaž gledan očima punim tvojih reči. one su ga obojile novim nijansama i

omogućile mu novi ples. od kada sam prvi put dodirnula tvoje reči ne napušta me

želja da se u njih zavlačim kao u svoju najlakšu haljinu napisala mi je minja

 

volela bih da kisnem od tvojih reči

1936. hodanje

slamčica sam da li ću izdržati. molim ti se molitvo moli

se umesto mene za sve što postoji. miroslave budi dete

novi sad 21.4.1998

 

 

 

2357/1296

 

6480  gledam niz dunav tako je lepo gledati

 

6481  za dva sata ću posle šest godina pet meseci i dvanaest dana načiniti 40076.569-ti

kilometar ruže lutanja. u tom trenutku će ružini koraci obuhvatiti zemlju po svom obimu

 

6482  usuditi se znači ogoliti se

 

6483  kada se usudiš odmah te osuđuju

 

6484  izlazim iz šajkaša eno ga titelski breg

starim ciglama mladić popločava stazu kroz svoje dvorište

 

6485  obim zemlje - obim srca

 

6486  penjem se uz strminu miriše majčina dušica osećam te kao i sve ovo vreme

 

6487  iza ivice brega puca nebo. dole poda mnom ravnica. ovčiji

brabonjci podsećaju me na ista ovakva sveta mesta u engleskoj

 

6488  na bregu sam. na njemu ću načiniti 52.732.360-ti korak. korak kojim ću obići zemlju

 

6489  ispred nogu iz bujnog zelenila žita prhnuo je fazan

 

6490  zamislio sam se gledao u dolini magarca koji je vukao dvokolicu

i kada sam pogledao na pedometar video sam da je već prošlo

dvadeset koraka više od obima zemlje. živela zanesenost

 

6491  14:44 na stotom sam koraku posle obima zemlje. obeležiću ga sa nekoliko fotografija

 

6492  14:52 spuštam se niz strmu stranu brega. obišao sam zemlju

 

6493  14:52 još 1296 dana preda mnom

 

6494  14:53 od danas sam zemljanin

 

6495  14:54 sam - samima. sam sa suvim belim puževima na suvoj strmini brega

 

6496  14:56 kada sam 9. novembra 1991 krenuo na hodanje nisam mogao

znati da ću zemlju obići baš na današnji dan. danas kada je rođendan planeti zemlji

 

6497  15:15 kada sam 9. novembra 1991 polazio nisam znao 

da ću ovoliko biti sam. biti sam kako je to teško kako je to lepo

 

6498  15:21 volim jednostavne priče one su najbogatije najmaštovitije

evo jedne: krenuo čovek da obiđe zemlju. išao išao i jednog dana je

obišao. pa ovo nije zemlja ovo je moja ruža rekao je na kraju priče

 

6499  sam sam da bih bio sa tobom

 

zemlja se pretvorila u plavu ružu

1937. hodanje

od danas će tekstovi koje pišem u hodu pod brojevima

biti obeleženi trenutkom u kojem su nastali. pevanje o

tome da je svaki trenutak važan da je u njemu večnost

sakralizacija trenutka. miroslave budi dete

pripovedanje iz trenutka je obnavljanje

rađanje ni iz čega

novi sad 22.4.1998

 

 

 

2358/1295

 

6500  12:58 ma to ti je to da život ne vredi ništa jedino što

vredi je zajebancija kaže mi sedamnaestogodišnji sun mandić

 

6501  13:18 oko deset hiljada časova mi je bilo potrebno da bih obišao

zemlju. kada sam juče to učinio osećao sam se bezbrižan i tužan. sam. cvet

 

6502  15:02 prolazim pored štale za teretne vozove. zarđali metal polupani

prozori zatravljene šine crna šljaka po kojoj hodam. okamenjeno putovanje

 

6503  15:13 hodam po šinama mlataram rukama vežbam ravnotežu

 

ludo pomozi mi

1938. hodanje

kažem samom sebi i osetim se

bolje jer uz ludinu pomoć umanjuje mi

se napetost. prijemčiviji sam za vedrinu koja

mi mnogo znači. bezbrižnost tada živi u meni

više lude manje tuge. više lude manje gord. više

lude više radosti. i odmah mi pogled krene za

vrapcem koji leti uz fasadu zgrade pored koje

prolazim. pripovedanje iz trenutka je

obnavljanje rađanje ni iz čega

ozbiljni čoveče ozbiljan sam

i ja kaže mi moja luda

novi sad 23.4.1998

 

 

 

2359/1294

 

6504  14:11 kad u alpima najsevernijem delu italije trčim ili hodam

noću vidim kako su tamo nekako zvezde jako blizu i osetim da im pripadam

mnogo mi je bliža ta gotovo apsolutna toplota zvezda nego konkretna toplota ljudi

i stvarno sam počela da osećam da smo mi kosmička bića da smo u stvari

odande priča svetlana milić dok hodamo stazama fruške gore

 

6505  14:38 to što sam u svojoj očajničkoj želji da nešto ispravim iz

prošlosti krenula da hodam unazad danima to je zaista bio proces čišćenja

hodala sam unazad i mislila na sve ljude i imala osećaj da se sve to u

odnosima sa tim ljudima oprostilo i očistilo. izmirilo. priča svetlana

 

6506  15:40 hodamo pričamo pogledam u stranu: o kako su ovalne zelene uvele

 

sa svetlanom milić

1939. hodanje

spominjali smo aniša kapura ričarda

longa valter de mariju. pričali o vremenu

energetskoj skulpturi. bio sam uzbuđen rečima

kojima smo oblikovali nedodirljivost. prepušten

bih ugledao i oblike u prirodi. uvale. bregove. doline

vijuganje. pretvaranje oblika u druge oblike. na kraju

smo i istekli. ozbiljni čoveče ozbiljan sam i ja

kaže mi moja luda. išarali ispleli bili

novi sad 24.4.1998

 

 

 

2360/1293

 

6507  12:35 topla subota

 

6508  12:37 gledam visoka stabla ozelenela u

krošnjama u radničkoj ulici kojom počinjem hodanje

 

6509  12:48 sa zapada počinje da duva vetar rashlađuje vazduh. nosi

prašinu. uznemirava. kao smiraj volim i kovitlanja. i žene kratko ošišane

 

6510  17:48 sunce je upravo izašlo iza oblaka

zasvetlio se dan. zasijali su beli cvetovi u zelenoj travi

 

6511  17:50 završava se nedelja u kojoj sam svojim koracima obišao zemlju

od sada smo jedno. sva njena mora jezera potoci i reke brda i planine snegovi

zemlje knjige pesme igre šume sva bića na njoj sve sam to ja sve je to u meni

spokojni sam: bezbrižnost mi prostruji kroz telo naježi celu kožu

 

zemlja i ja: jedno

1940. hodanje

hodam volim. sve što postoji mi

je u srcu. dve devojčice prolaze kroz travu

pored žutih i crvenih lala. pored njih nekoliko

mladića pije popodnevno pivo. opraću kosu

odmoriti telo. išarali ispleli bili. polako dolazi

predvečerje završavam hodanje laste

se vraćaju u svoja gnezda

novi sad 25.4.1998

 

 

 

2362/1291

 

6512  12:00 tačno podne. prolazim pored dunava. duva jak

vetar. toplo je. presijavaju se talasi na reci. dan mi liči na zvezdu

 

6513  19:15 isti današnji vetar sada već hladan. prolazi

mi kroz košulju rashlađuje golu kožu koju sam danas u hodanju

sunčao. vetar se raznosi po krošnjama. sumrak je mek blag plavičast

 

6514  19:30 mazim se povijajućim hodom na blagoj

hladnoći. ulica mi je krevet teglim se po njoj

 

otišlima

1941. hodanje

hodao sam sa dorom stanković

do futoga. pričali smo o ciganima o krvi

koja teče u nama. istu priču o beskućništvu

sam kasnije nastavio sa verom midić. skliznuti

u svet biti u njemu velikom velikom ljubavlju

upalila su se ulična svetla: dobro veče

ponedeljniče. polako dolazi predvečerje

završavam hodanje laste se vraćaju

u svoja gnezda. dobro veče

piši mi

novi sad 27.4.1998

 

 

i

 

 

za dva sata ću posle šest godina pet meseci i dvanaest dana načiniti 40076.569-ti

kilometar ruže lutanja. u tom trenutku će ružini koraci obuhvatiti zemlju po svom obimu

 

 

usuditi se znači ogoliti se

 

 

kada se usudiš odmah te osuđuju

 

 

na bregu sam. na njemu ću načiniti 52.732.360-ti korak. korak kojim ću obići zemlju

 

 

14:52 obišao sam zemlju

 

 

15:21 volim jednostavne priče one su najbogatije najmaštovitije

evo jedne: krenuo čovek da obiđe zemlju. išao išao i jednog dana je

obišao. pa ovo nije zemlja ovo je moja ruža rekao je na kraju priče

 

 

zemlja se pretvorila u plavu ružu

 

 

13:18 oko deset hiljada časova mi je bilo potrebno da bih obišao zemlju

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

kada smo

obišli zemlju

kročio sam

u svemir i

od onda

sam

u

svemiru

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

4. novembar 2025.

27729. dan mog života

 

 

2339/1314

 

6424  velika površina preorane zemlje me zapljusne 

prašinom i one nestanu a ja se predam tom mrkom okeru

 

6425  prošlo je pet posle toplog dana liči na pred kišu

 

6426  vraćam se iz inđije hodam starim putem ka novom sadu. bio sam da se vidim sa

prijateljicom za koju sam pomislio da mi može pomoći da nabavimo novac za štampanje

šestog dela ruže lutanja. ništa od toga. nadao sam se. mnogo sam takvih udaraca za vreme

ruže dobio. ti udarci su mi stvorili instinkt sa kojim u nesigurnosti osetim izvesnost uspeha

 

6427  u porazima dobijam snagu da ne odustanem

 

put pod noge pa dalje

1922. hodanje

u novom sadu sam ne odustajem. nikle

su lale na zelenoj površini ispred mosta

jutros sam krenuo sa nadom sada se vraćam

bez nje ali bezbrižan. lutaj budi sa mnom

budi tu. bezbrižnost nije li to tajna

rasta i umetnosti ruže

novi sad 4.3.1998

 

 

 

2341/1312

 

6428  po podne je vrućina izlazim iz futoga

 

6429  beli se ulica od procvalih voćaka

 

6430  vetar nosi pesak

 

6431  zabelelo se okrečeno drveće

 

6432  bog je stvorio čoveka biljke i životinje zemlju i mora noć i dan. u svima

nama živi to sećanje da smo stvoreni. stvaranjem koje živi u meni i ja stvaram

 

6433  nikada na ovom svetu nije postojalo biće koje

je napisalo ovakvu rečenicu koju evo baš završih

 

tri bele

1923. hodanje

belo brezine kore. belo procvalih

voćaka. belo napupelih oblaka. belo brezine

kore je okruženo sivo-zeleno-žutim resicama. belo

voćaka je buket obogaćen nijansama tamnozelenog

lišća. belo snežnih oblaka je oivičeno nebesko plavom

dok prelazim granicu futoga i veternika sećam ih se i hodam

sa njima. ja čovek i tri bele. vetar je topao i jak sve vreme

ga osetim po celom telu u sebi i sasvim je prirodno što

mu se ponekad u hodu obratim kao saputniku

bezbrižnost nije li to tajna rasta i umetnosti

ruže. svaki korak mi je ime ruža je

ruža je miroslav

novi sad 6.4.1998

 

 

 

2342/1311

 

6434  drveće je olistalo: potekla je zelena reka

 

6435  najlepše je kad samo tečeš

 

6436  18:40. prva lasta ove godine

 

ja sam priča

1924. hodanje

hodam i mislim o sebi i svom

životu i osećam pa ja sam priča. priča u

kojoj su se danas posle zime ponovo pojavile

laste. prolazio sam kroz jedno dvorište i mislio o

sebi kao priči kad je jedna lasta proletela pored mene

ja sam priča o prvoj lasti. lasta vesnik. jevanđelje o

proleću. sa lastama se uvek osećam pitomiji

poželjniji. svaki korak mi je ime ruža je

ruža je miroslav. od danas ću teći

sa zelenilom i lastama

novi sad 7.4.1998

 

 

 

2343/1310

 

6437  oblačan topao dan. na stražilovu žene-radnice okopavaju voćke i čiste izletnički teren

 

6438  jedemo jabuke marta i ja pada sitna kiša. i lete muve kaže marta

 

6439  a tek žito. naraslo tamno zelenom pokislo od malopređašnje kiše

 

6440  u prokrvljenom telu i mozgu se oseća sve

 

sve je bilo u meni

1925. hodanje

od danas ću teći sa

zelenilom i lastama. ispunjeni

smislom maslačci u travi

novi sad 8.4.1998

 

 

 

2344/1309

 

6441  bato da si mi živ i zdrav kaže mi mlada prosjakinja posle udeljenog dinara

 

6442  opet pretnje ratom. bedno. sve to iznuruje. guta. poništava. ipak, dobro

je da sam tu. možda ruža može da pomogne. jedan čovek je dovoljan da sačuva

život spase svet. kroz sto godina i tako niko od ljudi koji danas žive na zemlji neće

živeti na njoj. živeće neki drugi ljudi. kroz hiljadu godina će nestati mnogi narodi

namesto njih biće neki druge. kroz deset hiljada godina neće ostati tragovi postojećih

vrednosti zameniće ih neke drugi. pred tom snagom života koja se valja kao reka

večnosti već me nema. tek takav nepostojeći bez svojstva slavim lepotu

postojanja. moja ličnost je samo tren vlat ljuspica treptaj. živeti sa tom

snagom čiji smo deo ima smisla jedino ako živimo svom svojom

snagom. bez rezerve bez dvoumljenja voleći do kraja

 

hrabrost je živeti

1926. hodanje

mokre noge me opominju da se vratim

prosjakinja sa početka hodanja i na kraju je

tu mokra do gole kože sedi i dalje prosi. osetim

cela ruža je prošenje. svakim korakom prosim

nežnost. tek će se rađati oni koji nikoga neće

povređivati čija će snaga premašivati potrebu

za neprijateljem. ispunjeni smislom maslačci

u travi. oni koji će samo posmatrati i voleti

novi sad 9.4.1998

 

 

 

2345/1308

 

6443  evo ga procvali jorgovan. dva stabla na ivici parka

 

6444  posle noćašnje kiše šumski putevi su osuti belim cvetnim listićima

 

6445  ako je rat otac svih stvari

mir

je

majka

svih

bića

 

6446  gubitak stida je početak svih poroka grigorije bogoslov

 

6447  mir na zemlji mora biti delo svih ljudi

 

6448  mir među ljudima nije moguć bez mira između čoveka i prirode

 

pogledaj

1927. hodanje

hodali smo tibika varadi i ja

od sremskih karlovaca preko stražilova

bukovca i petrovaradina do novog sada. tim

putem hodam danima. lepo mi je kroz šumu

predeo se već sasvim zazeleneo. sledećih

šest-sedam meseci neprestano ćemo se

družiti zelenilo i ja. oni koji će samo

posmatrati i voleti. žuti maslačci

na zelenoj travi

novi sad 10.4.1998

 

 

 

2346/1307

 

6449  subota je. kiša. katolici slave uskrs pravoslavnima

je vrbica. kružim gradom. sam ali to je cvetanje 

 

6450  čitam intervju sa aleksandrom tišmom. govori o samoći

u kojoj je odrastao različit od drugih. različitost je u osnovi pričanja

 

6451  slučajno se srećemo aleksandar i ja

 

6452  malopre sam se rastao sa aleksandrom družili smo se par sati sporo hodali

 

6453  dve samoće kao dve vlati

 

u noći

1928. hodanje

pod krošnjom drveta prepunom

imela završavam današnje hodanje. oblačno

je pun mesec se nazire u dubini neba. preda mnom

na stazi u parku je izašao vlažni jež. zastao sam zastao

je i on. miran sam propuštam ga. hitrim nožicama brzo

prelazi stazu. volim jednostavnost knjige koju pišem

hodati 2346 dana da bih jedno veče zastao i

propustio ježa. žuti maslačci na zelenoj

travi. dotiče reka otiče reka 

novi sad 11.4.1998

 

 

 

2348/1305

 

6454  noćas sam se napio mnogo povraćao iscrpeo se. nisam mogao

da krenem na hodanje. već je prošao dan. pozvao sam minju janković da

mi pomogne jer sam ne mogu da hodam. vlažno je malopre je padala kiša

 

hvala

1929. hodanje

priča mi prijatelj danas

kako neki ljudi ne vole ružu lutanja

brzina je ono što mi treba gnušam se tim

hodanjem. to što on govori o nežnosti i nasilju

to je u stvari agresivnost. to je dosadno. ali sada

kada mi se telo ugrejalo od svih ovih primedbi i zlovolja

koje me ranjavaju kolebaju zaustavljaju ne ostaje ni traga

sve se to istopi pred milinom hodačkog ritma. još više se

ukorenjuje plava ruža u prazninu u terminološko odsustvo

još više crpim snagu ni iz čega. um u srce. put u noge

pevanje u pokretu. i lutaj - ljubi do mile volje

dotiče reka otiče reka. budi bezbrižan

dečače moj

novi sad 13.4.1998

 

 

 

2349/1304

 

6455  kisnem hodam rastem sa zelenilom

 

6456  presijava se mokri put

 

6457  evo ga sad će i sunce znači ponovo smo svi na okupu

 

6458  granulo je raskopčao sam se nežno te volim

 

6459  sunce mi suši mokru kosu. svetlozelena trava mi miluje oči. lepe misli mi pune grudi 

 

baš kao i bilje

1930. hodanje

i ja sam miljenik. da nisam ne

bih prisustvovao lepoti ne bih bio

lepota sama. osećam da sam miljenik

dok gledam ovaj drvored u cvetanju. kako 

je lepo videti da lepota istina sloboda pravda

ne živi sa moćnicima. kako je lepo osetiti

radost koja se širi kroz telo iz poniznog

srca. kako se rađa dete u kome teče

krv svetlosti. budi bezbrižan

dečače moj. tri reči ljubavi

novi sad 14.4.1998

 

 

 

2350/1303

 

6460  hodam sa željkom radićem. godinama mi već pomaže oko ruže

ali nikada do sada nije hodao sa mnom. hodali smo pre ruže u londonu. ja

sam tada imao veliki bol u grudima od emocionalne patnje. prijalo mi je što

sam se priključio tvom sporom trčanju koje si tada praktikovao. sećam se kada

smo otišli do hemsted parka u onaj ružičnjak pa kako promeniš mesto pojavi se

novi miris. onda si mi rekao da počnem da dišem i ja sam polako među tim

ružama počeo da osećam kako mi bol nestaje iz grudi. i danas vidim to

žbunje puno ružičastog cveća. posle smo se videli jednom u temišvaru

i u australiji gde ću nastaviti da živim ću se uvek sećati tog ružičnjaka

a on će me podsećati i na tvoju ružu (kao i mnogi i željko se

iselio. u septembru sam dobio od njega prvo pismo)

 

moja familija bezemljaši

1931. hodanje

uvek je lepo sa tih trideset kilometara u

nogama. u nogama koje su se odavno pretvorile

u hodajuću dušu. valjao se put pred nama predeli

sećanja. tri reči ljubavi. ljudi koji hodaju

sa mnom su moja familija

novi sad 15.4.1998

 

 

 

2351/1302

 

6461  želeo bih da moj slučaj ohrabri nekoga ko bez ikoga i ičega ovoga

časa zasniva svoj život ni na čemu na mutnom osećanju maternjeg jezika napisao

je jedan pesnik dajući mi povoda da napišem koju reč o maternjem jeziku

 

6462  ovoliko vrsta cveća na jednom mestu ne može više

da se vidi na mnogim mestima u evropi kaže mi saša tišma

 

maternji jezik

1932. hodanje

hodao sam sa sašom tišmom i pedom šiđaninom

već šestu godinu žive u holandiji. ona se bavi pejzažnom

arhitekturom on virtuelnom stvarnošću. u bukovcu smo

svratili kod borisa kovača kompozitora. verujem u stvaralačku

snagu maternjeg jezika. svi ljudi na svetu progovaraju maternjim

jezikom. on je jedan jedini na svetu. jezik praproverenja. energija

kosmičkog porekla. jezik kojim pišem i govorim nije srpski jezik to je

maternji jezik. srpski jezik je kao i svi jezici sveta samo bleda senka

maternjeg jezika. pišem na maternjem jeziku ne da me razumeju

svi ljudi nego i sva bića na svetu. jedino je u maternjem jeziku

sačuvana energija našeg božijeg porekla jedino se u njemu

nalazi plodnost nevine sadašnjosti. ljudi koji hodaju sa

mnom su moja familija. lepota bezgrešnih začetaka

novi sad 16.4.1998

 

 

i

 

 

svaki korak mi je ime

ruža je ruža je miroslav

 

 

tek će se rađati oni koji nikoga neće povređivati

čija će snaga premašivati potrebu za neprijateljem

 

 

mir

je

majka

svih

bića

 

 

malopre sam se rastao sa aleksandrom družili smo se par sati sporo hodali

 

 

dve samoće kao dve vlati

 

 

 ali sada kada mi se telo ugrejalo od svih ovih primedbi i zlovolja koje me ranjavaju

kolebaju zaustavljaju neostaje ni traga sve se to istopi pred milinom hodačkog ritma

još više se ukorenjuje plava ruža u prazninu u terminološko odsustvo

 

 

verujem u stvaralačku snagu maternjeg jezika. svi ljudi na svetu progovaraju maternjim

jezikom. on je jedan jedini na svetu. jezik praproverenja. energija kosmičkog porekla. jezik

kojim pišem i govorim nije srpski jezik to je maternji jezik. srpski jezik je kao i svi jezici

sveta samo bleda senka maternjeg jezika. pišem na maternjem jeziku ne da me

razumeju svi ljudi nego i sva bića na svetu. jedino je u maternjem jeziku

sačuvana energija našeg božijeg porekla

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

samo

jezikom

svih

bića

oduvek

i

zauvek

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

3. novembar 2025.

27728. dan mog života

 

 

2327/1326

 

6389  šake

šake su stopala u vazduhu

volim ih prazne i bez oružja i bez oruđa

goloruka šaka i put pod noge i eto ti čarobnjaštva

šake su bokovi grudi obrazi i svi dodiri po tvome telu

šake grube spolja nežne iznutra. primajući spolja zglobovi

žile i koža su grubi. iznutra dlanom šaka isijava nežnost. kad

počnu hladni dani prvo mi se smrzavaju šake. onda ih samo

zavlačim u rukave pa ih stavljam u džepove i na kraju ih štitim

rukavicama. na velikim hladnoćama šake su mi i u rukavu i u

džepovima i sa rukavicama. volim da mislim šakama i

primetim kako mi lete kroz vazduh vodeći misao dalje dajući

znak okruženju da otpočne sa muzikom. šaka kompozitor

šake su ti u pesnicama samo kada pokazuješ ali tada to

radiš i celim telom kako snaga treba da se daje ili primi

kada govoriš da je nešto lepo ili da je promena važna

tada su ti šake opuštene i lete kroz vazduh

prepliću se pletu baš kao one ptice

koje si mi sinoć pokazivao

(iz rečnika hodanja)

 

bolestan

prvi dan proleća

temperatura me

znoji i obara. još

ništa od hodanja

novi sad 23.3.1998

 

 

 

2328/1325

 

6390  ishrana

hleb i margarin. u svim obrocima

iz dana u dan iz godine u godinu. volim hleb

hleb je osnovna hrana. uz vodu. pšenica života. hleb mi

hrani i telo i dušu. hrani me hranljivošću i jednostavnošću

svako jutro mi daje snagu. crni hleb - gust opor sladak. hleb me

podseća na svežinu svakog dana i izaziva saosećanje sa gladnima

hleb me čini smirenim i radosnim. margarin mažem na hleb. deblje

zgodan je jer je već zgotovljen. margarin je najjeftinija i zato najbolja

hrana pruža mi slobodu da se hranim knjigama muzikom razgovorima

hodanjem. uz hleb i margarin pijem čaj. šipak nana majčina dušica

planinski mešani. ponekad umesto čaja pijem jogurt. volim da ručam

hleba i soka ali sok je skup. retko jedem sir još ređe po koje kuvano

jaje. u jesen volim grožđe jedem ga svaki dan. zimí jabuke. leti

paradajz to bi bilo sve. osim kad jedem kod nekog - željan čorbi ili

ono što uzberem uz put. kao mladić zamišljao sam idealan obrok

bio je to čist drveni sto i na njemu samo čaj i hleb. nisam

dostigao tu jednostavnost ali se i sada hranim

idealima nevine mladosti

(iz rečnika hodanja)

 

bolestan

još ništa od hodanja

šest dana najduža bolest

do sada na ruži

novi sad 24.3.1998

 

 

 

2329/1324

 

6391  posle šest dana ležanja temperatura 

suzenja i začepljenih nozdrva ponovo na nogama

 

6392  na nogama: u pevanju i plesanju

 

6393  bolest me je sprečila (i sačuvala) da prvog dana

proleća počnem trideset šest dana hodanja po trideset tri kilometra

 

6394  opet sam u šumi kako uzbudljivo pevaju ptice. ptice su zdravlje

 

hodanje je obnavljanje

1913. hodanje

nogu pred nogu pređe se put. krivuda se

penje spušta. izbija na zaravan. i na nozdrve

hodamo iznad sela. pored voćnjaka kroz vinograde

psu koji se pridružio minji janković i meni na stražilovu

su se pridružila još dva psa lutalice. da bi se sve trojici i

petrovaradinu pridružila još dva pa niz put nas dvoje i njih

petoro. sve je zelenije iako je zahladilo. da hodanje je

obnavljanje. šest dana najduža bolest do sada

na ruži. da po šumi je niklo novo cveće

novi sad 25.3.1998

 

 

 

2330/1323

 

6395  na proplanku i vetru se zagrlimo i poljubimo u obraze

 

6396  dok se penjemo uz brdašce dune odjednom hladan planinski vetar

 

6397  stavili smo zvončiće na noge. njihovi zvuci nas nose gore. zvoni zemlja

 

6398  vera midić i ja

 

slatka je svetlost i dobro je očima gledati sunce

1914. hodanje

i danas ista putanja: karlovci - bukovac - novi sad. sa verom sam pričao

o dobroti srcu ljubavi. umreti za drugog. lako umreti. osećam kako sam

daleko kao nebo. spreman srcem. da po šumi je niklo novo cveće. i

ovaj dan je prošao i nikada se više vratiti neće ali ja znam

da pozdravim lepotu

novi sad 26.3.1998

 

 

 

2331/1322

 

6399  pri kraju sam hodanja a još nisam zapisao ništa

nije mi se pisalo. samo blagi zamor sunce i ništa više

 

6400  blažen tumaranjem

 

kaja

1915. hodanje

posetio sam kajin grob

već je šest godina ovde. kao dečak

sam leti jer sam zalivao cveće na očevom

grobu često bio na groblju. groblje se širi. na sve

strane niču novi grobovi. slučajno sam naišao na ninin

grob. moja najbolja prijateljica iz srednje škole preminula

je pre četiri godine. stara groblja liče na parkove prepuna

su zelenila. jedino što je na groblju prisutno odsustvo. drugi

svet. i još neizlapeli bol oko svežih humki. opčinjen sam

skromnošću tihovanjem jednostavnošću. blaženim

tumaranjem. po groblju su potkresane ruže. i ovaj

dan je prošao i nikada se više vratiti neće ali ja

znam da pozdravim lepotu. i na groblje

je ove godine došlo proleće

novi sad 27.3.1998.

 

 

 

2332/1321

 

6401  tek što je sto metara iza mene a već sam počeo da pišem

to retko radim gotovo nikada. pišem tek kad se uhodam uskladim sa

okruženjem ili mi nešto posebno skrene pažnju. ovoga puta ništa od toga

 

6402  pišem bez današnjeg iskustva. a priori. bez

ukrasa. puka jednostavnost. neuhvatljivo. odlučivanje

 

o hridi

1916. hodanje

još jedan dan se razbio o 

hridi običnosti. rečene prolaznosti

ostao je možda samo zvuk. o stenje dana

se obrušila energija života. bio sam samo talas

koji poleti uvis. pitomina ta prolaznost. taj zvuk

kroz vazduh. miriše dunav. greje se voda. sunca će

biti sve više. opraću kosu. u senci visokih zgrada još

je hladno. ipak kroz dvorišta žene hodaju samo u

kućnim haljinama. pored sunčanog zida izležavaju

se mačke lutalice. i na groblje je ove godine

došlo proleće. otključavam vrata - sve

to što se razbilo o hridi

novi sad 28.3.1998

 

 

 

2334/1319

 

6403  put zamiče u levo. iza njega tri brdašca. a

ovde dva zvona na mojim grudima iza zvona ja

 

6404  mislim o broju reči koje bi opisale broj kombinacija šljunka na

asfaltu. pukotina malih i većih rupa. nijanse sivog ka svetlije i tamnije sivom

 

6405  usporio sam na ovoj uzbrdici jer na ovom delu puta je puno

krupnih rovaca koji čuju moje korake pa žure da se sklone u svoja kućišta

 

6406  prelazim pešački prelaz i kliznem niz hlad pored zidova oronulih kuća

 

6407  još par kilometara umor me za trenutak učini nervoznim pa se trgnem i poskočim

 

plave čarape

1917. hodanje

vraćam se sa posla. ružin

radnik. radio sam po fruškoj gori

šumskim putevima. sa ptičicama. u šumi

je kao i vazduha puno ptičijeg pevanja

otključavam vrata - sve to što se razbilo o

hridi. jedna devojka na sunčanoj terasi

čita knjigu golub joj u preletanju

baca senku na lice

novi sad 30.3.1998

 

 

 

2335/1318

 

6408  rođo kolko ima sati pita me čobanin sa one

strane potoka. jedan i pet odgovorim mu sa šumske staze

 

6409  leptiri mi lete oko nogu i danas pazim da ne zgazim

ni jednog ni jednu bubu ni jednog rovca na stazi rovaca

 

6410  evo ih novi žuti cvetići u travi

 

6411  i juče sam na ovom mestu na proplanku gde se zatravljeni put spaja sa

onim prašnjavim pomislio da bih sa nekim voleo ovde da pijem vino i pojedem hleb

 

sejač

1918. hodanje

iznad bukovca sam

iz sela se čuje lavež pasa. ovde

na proplanku motaju se muve oko moje

glave. iz doline u kojoj je sagrađeno selo nove

kuće se šire gore ka brdašcima kao čamci ka tihoj

luci. svako naselje i jeste luka okružena morima zemlje

voće je već procvalo vinogradi okresani. dva gavrana na

proređenoj zemlji (jedan baš poleće) traže hranu. bilo šta

da opišem kao u slici sa gavranima sve se odmah sledećim

koracima menja u drugu. nadovezuju se slike kao i koraci

reči na reči. pišem sa vetrom blagi uspon me vodi ka

nebu. jedna devojka na sunčanoj terasi čita knjigu

golub joj u preletanju baca senku na lice

pramenovi kose na čelu me razneže

novi sad 31.3.1998

 

 

 

2336/1317

 

6412  želeo sam da ruža lutanja živi raste i uspe. zato se nikada nisam dvoumio

i odricao sam se svakog uspeha koji bi me sprečavao na putu ružinog uspeha

 

6413  proleće: pčele oko belih procvalih voćki

 

6414  hodam sa milanom aleksićem već kilometar 

dva ćutimo. ritam hodanja opija. pčele smo radilice

 

6415  biti dobar je za mene najveća avantura najveće uzbuđenje i zanos

 

tamo gde postoji volja postoji i put

1919. hodanje

biti dobar kao voće u cvatu. medonosno napupiti pčelama

žutom medu u radost. zri najtoplije sunce ove godine a iz

mojih koraka teče hodanje. prolazim pored starog vinograda

čije obrezano čokoće liči na ružičnjak. med. vino. grožđe. ruže

hleb. još jednom: kako je čaroban svet u kome vino grožđe

med hleb i ruže postoje. pramenovi kose na čelu me

razneže. još jednom: pupim

novi sad 1.4.1998

 

 

 

2337/1316

 

6416  pogled nagore kroz vododerinu mi izvuče gnoj koji se nakupio

razmišljanjem o nagomilanim mržnjama koje vidim u ljudima. slepilo koje

ih nagoni na rušenje: uništiti sve pred sobom. pojesti sve i svoju decu samo

da se utoli strah od sopstvene smrti. vododerina mi je sve to odnela

 

6417  evo ga crvendać kao i juče. on je moj zaštitnik na ruži

retko ga srećem ali kada ga sretnem znam na pravom sam putu

 

6418  oznojenog čela po vetru ispeh se na proplanak

 

kako je s tobom lepo moje telo na vetru

1920. hodanje

tu na proplanku sasušenih usana blagih reči izgovaram svoju

žudnju za tobom. čeznem za tvojim usnama. za tvojom lepotom

tvojom spremnošću da svakog trenutka umreš za mene. srećan sam jer

me tvoja ljubav vodi: visokim korakom ja živim samo za tebe. ne živim

ja nego ti živiš u meni. tako ti je lepo lice i oči. posle izgovorene

žudnje hodam bez straha. žudnjom si se uselila u moje

telo. dobroto moja. još jednom: pupim. kako

je život lep kada ti se dam

novi sad 2.4.1998

 

 

 

2338/1315

 

6419  ptičice dolazim

 

6420  i danas je tu crvendać. zastao sam pod drvetom slušam ga i gledam. peva

ljuljajući se na grani koju zanosi vetar. kad zapeva vidim kako mu se nadimaju grudi

a kad je poleteo po grudima mu je zasijalo njegovo crvenonarandžasto perje

 

6421  cvrkutanjem mi ptice navode misli. vodi me njihovo pevanje

 

6422  da ove reči budu isto što i ovaj vetar

 

6423  vetar podiže prašinu

 

sedmo proleće u hodanju

1921. hodanje

ružino lutanje je buđenje. trenutak u kome

osetim mirise cvetanja. današnje hodanje posvećujem

ženama koje su počistile cigle ispred svojih kuća na koje 

ja sada spokojno prepuštam svoje umorno telo. kako je

život lep kada ti se dam. lutaj budi sa mnom budi tu

novi sad 3.4.1998

 

 

i

 

 

na nogama: u

pevanju i plesanju

 

 

blažen tumaranjem

 

 

umor me za trenutak učini nervoznim pa se trgnem i poskočim

 

 

vraćam se sa posla. ružin radnik. radio sam po

fruškoj gori. šumskim putevima. sa ptičicama

 

 

biti dobar je za mene najveća avantura najveće uzbuđenje i zanos

 

 

ptičice dolazim

 

 

i danas je tu crvendać... kad zapeva vidim kako mu se nadimaju grudi a

kad je poleteo po grudima mu je zasijalo njegovo crvenonarandžasto perje

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

divno mi 

je bilo biti

s tobom 

i biti ti

ružo

ti

lutanje

moje

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

 

1. novembar 2025.

27726. dan mog života

 

 

2316/1337

 

6366  stidim se da bilo šta kažem jer se bojim da će mi dok budem govorila otići glas i

da će neko primetiti da se ja stidim i onda to vri u meni. stid je nešto u glavi. u glavi su mi

neizrečene reči i osećaj da će mi se smejati. srce i grudi mi se stežu gubim dah strah me je

od toga da ću početi da plačem. u tom plaču sam nemoćna bezvredna mala pobeđena

noge mi drhte. ja ipak sve mogu da kontrolišem da sakrijem svoj stid ali on me ipak

razotkriva i ode mi u noge i one drhte. meni su noge najjači deo tela i zato mi stid

odlazi u njih jer one će izdržati. i hoće ali zato klecaju priča mi marta milojević

 

sa martom milojević

1907. hodanje

marti je devetnaesta. lepa je mlada

zrela žena. još se hrani snagom kojom raste

njom je i lepa i mudra. zrelija je od onih koji su

prestali da rastu. lepo je biti ruža za takvo biće. kada

god sretnem lepo biće vrtlarsko znanje u meni se

budi. radujem se da se hranim i zalivam

i ova. posle marte je lako biti

novi sad 12.3.1998

 

 

 

2317/1336

 

6367  tu sam. prisustvo

 

6368  visoke zgrade su već bacile senku na drugu stranu ulice

 

6369  srce sam koje kuca na mojoj stranici

 

6370  previru mi misli u glavi uznemiravaju me. samo polako golube moj kažem sam sebi

 

6371  zastao sam stojim na raskrsnici. čekam da se upali zeleno

svetlo. umoran sam i bezbedan. spokojno čekam. u predahu sam

 

6372  lepo je biti dobar na ovom svetu. dobro je biti lep u njemu

 

u meni si

1908. hodanje

sad kad na kraju hodanja

ostavljam iza svojih leđa sunce

kada umor osećam i u leđima a od

umora da mi se spava a od spavanja

nežnost u sebi tada vidim kako klizim i

osetim kako sam lep i ja. u tebi lep

posle marte je lako biti. da

tvojom lepotom lep

novi sad 13.3.1998

 

 

 

2318/1335

 

6373  voće pripada tom rodu ruže. između jabuka i ruža nema

mnogo razlike one su kao sestre priča mi petar miloradović

 

6374  neko ko ništa ne zna ode da ništa ne zna kaže petar

 

6375  hodamo i razgovaramo jer ako već ne radimo

ništa da razgovaramo učio je petra njegov otac zoran

 

cvetna formula

1909. hodanje

petar je došao danas iz gornjeg

milanovca da se vidimo. doneo mi pitu od

pečuraka i dve vrste kolača. kada sam čitao jesenas

tvoju knjigu pomislio sam da bih želeo da ti stalno pravim

kolače da te hranim. pričali smo o vinovoj lozi i vinima. o

cvetnoj formuli kojom se prepoznaje dobrota. dobrota koja

paperjasto leti kao seme. pričao mi je o monahinjama iz

manastira vraćevšnica. monahinji gavrili i monahinji nedelji

dok pišem ovaj tekst pada sumorno toplo veče. petar i

minja su ispred mene. svrake se gnezde. vazduh je

blag. pričali smo o maslinama. da tvojom sam

lepotom lep. hodali smo u ritmu cvetne

formule dobrote iz roda rozalis

novi sad 14.3.1998

 

 

 

2320/1333

 

6376  hladno je gledam cveće u prozorima

 

6377  gledam u prašnjave crne cipele dragane varadinac koja hoda ispred mene

 

6378  prolazim pored malih zelenih prozora u jednom od njih sama bordo uvela ruža

 

oseća se po tvom glasu da si umoran i da nemaš baš

šta da zapišeš jer ti je hodanje danas odnelo svu snagu

1910. hodanje

lepo je bilo hladno. sve više je. vučem noge po asfaltu. odmaram se. još stotinak

metara me čine opuštenim. izlazi današnja koncentracija posao je obavljen

ptice cvrkuću kao da me pozdravljaju. hodali smo u ritmu cvetne formule

dobrote iz roda rozalis. prazan stomak čista savest

novi sad 16.3.1998

 

 

 

2321/1332

 

6379  potok krivuda tiho žubori sa strane ponegde prozirni ostali led

 

6380  kako lepo zvone moja zvona na šumskoj stazi

 

6381  crveni se planinska zemlja na odronima. putuje šumskim stazama plava ruža

 

6382  spuštam se zemljanim putem ka budisavi. svuda oko mene su bregovi. oblikuju me

 

stražilovo

1911. hodanje

bilo je lepo po šumi. pored

potoka. sam nigde nikoga. samo

ptičice. brdašca su se lelujala. uzane

šumske staze su vodile tekle kao i

potoci prazan stomak čista savest

hodao sam kao po dnu mora

novi sad 17.3.1998

 

 

 

2322/1331

 

6383  pomalo jedva vidljiv promiče sneg

 

6384  jedna pahuljica mi je pala na trepavicu. bio je to jedini način da

spomenem trepavicu u ovoj knjizi. a i ona sa mnom već sedmu godinu luta

 

6385  dva goluba čistaci ulica hodaju ispred mene traže da nešto pojedu sa asfalta

 

hodanjem sam neprestano u kući plesa

1912. hodanje

kada mi nedostaju senzacije uvek bih želeo samo da kažem

da sam tu. da sam živ. baš kao što su bili živi svi oni iz čijeg

sam se već stotine hiljada godina nadovezivanja rodio i ja

baš kao što moj život danas svedoči o svim budućim

životima. hodao sam kao po dnu mora. život

je staza put most među životima

novi sad 18.3.1998

 

 

 

2323/1330

 

6386  cepanje krzanje bleđenje

put kiša sunce sve pred sobom iscepaju iskrzaju izblede

patike se pretvore u očerupanu pticu. džepovi šavovi se kidaju

svaki deo odeće izbledi. to put šmirgla korake. prvo mi se izližu

pete na patikama. iskrzaju džepovi i izbledi kragna. kada primetim

da se nova odeća ili obuća pretvaraju u nošene osećam da siromašim

propadam. ali kada postane iznošeni kad više nisu čak ni za nošenje

tada se u njima osećam gospodinom. to što je na meni postalo je sveto

borilo se sa vremenom putevima... ne odvaja mi se od toga... pa mi

smo savezništvo... zajednički drhtaj u vremenu. ali više se ne može

i odeća i obuća se pridružuju ishabanim izlokanim putevima

opalom malteru. okrnjenom betonu. istruleloj tarabi

zarđalom gvožđu izbledelim fotografijama

jučerašnjem danu 

(iz rečnika hodanja)

 

bolestan

život je staza put

most među životima

 nazeb grip tek

ostajem

u kući

novi sad 19.3.1998

 

 

 

2324/1329

 

6387  život komedijant

planiraš jedno desi se treće. tu si a

on je tamo. sjebe te dok trepneš. život car

ipak pridružujem se. zakon neodređenosti bi životu

moglo da bude prezime. ja bih malo da odmorim

uplašeni (tako me zove) ti sad malo budi budan stalno

mi govori život. komedijant bi moglo biti njegovo ime

bezazleni nadimak. pa. pa. dvoje miroslav mandić i

komedijant. neodređenost i bezazleni ruku pod ruku

krenuli a put mlad. eno ih već su zašli za drumom

više se ni ne vide čuje se još samo

njihovo pevanje

(iz rečnika hodanja)

 

bolestan

nazeb grip tek

ostajem u kući. da li ću

sutra moći da hodam

novi sad 20.3.1998

 

 

 

2325/1328

 

6388  pete

u petama je nervni

završetak srca. srce i pete su

spojeni. tako se rađa ljubav prema

telu i tlu. manje živopisne od prstiju pete su

proplanci. ovalne i jednostavne. liče mi na misao

peta je muška prsti su ženski moglo bi se reći ali se

ne kaže. i bolje da se ne kaže nego hoda. od malena sam

imao tragove na petama. sada su one već ogrubele i pomalo

ispucale kao zemlja. nagnječene kako i ne bi bile mnogo su

hodale. kada sam krenuo na hodanje želeo sam da hodam u

stopu sa dobrotom. da budem neprestano u istom koraku

sa petama lepote koja se stvara na nepoznatim putevima

žuljeve sam obično dobijao na prstima najviše na malom

ali jedanput ili dvaput sam zaradio potkožne žuljeve na

peti. u hodanju nema straha ali od lepote koja me

okružuje srce mi ode u pete. stopalo na put

kreni budi petom i ne brini. hodaj

sa lepotom u nogama

(iz rečnika hodanja)

 

bolestan

da li ću sutra moći da

hodam. prvi dan proleća

temperatura me

znoji i obara

novi sad 21.3.1998

 

 

i

 

 

prazan stomak

čista savest

 

 

svuda oko mene su bregovi. oblikuju me

 

 

i

 

 

ružo

lutanja tih

dana sam hodao

sa zvončićima oko

vrata oko šaka i

oko stopala

zvonili

smo

na

radost

svim

bićima

 

 

i

 

 

ružo

lutanja sami 

vaskrsavali smo

sami sebe

i

vaskrsenje

postali

za

sve

i

svakog

 

majke

mi

jedine

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

sami i u 

ovim

trenucima

ljubav

sloboda

istina

smo

za

sve

vaskrsle

 

boga

mi

jedinog

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ko i onda i

sada smo ništa

manje od

svega

 

tebe

mi

jedine

i

jedinog

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

besmrtna

jebežljivost

tvoje ruže

i

mog

lutanja

je

i

ova

napaljenost

podavanja

svakome

i

svima

 

svega

i

svakog

mi

jedino

 

 

i

 

 

ružo

lutanja i

sada slavim

svaki tvoj tren i

svako tvoje

sada i

sada

 

pesme

mi

moje

jedine

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

sami ti i ja

koračamo i

treći put 10

godina u

hodanju

koje

se

sad

zove

ruža

pupoljak

bog

i

kojim

stigosmo

i

do

1

novembra

2025

 

umetnosti

mi

moje

jedine

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

31. oktobar 2025.

27725. dan mog života

 

 

2301/1352

 

6335  hodam polako. dragane odmori se tepam sebi

 

šta ću

1895. hodanje

hvala ti rekao sam joj

hvala tebi rekla mi je

nijedna reč više ne

izlazi iz mene

novi sad 25.2.1998

 

 

 

2302/1351

 

6336  definitivno (definitivno je popularna reč) je ovo najtoplija zima u mom životu

 

šta ću 

1896. hodanje

nijedna reč više ne

izlazi iz mene. hodam

tek da se kaže

novi sad 26.2.1998

 

 

 

2303/1350

 

6337  nevidljivo

u hodu me nevidljivo privlači

neprestano hodam ka njemu. kada

mu se približim ono se pretvori u vidljivo

nevidljivo se stalno povlači preda mnom i uvek

mi dovoljno odmakne da ne mogu da ga vidim

tako me začara da kao slep stalno lutam za njim

nevidljivo je srce koje je daleko i srce koje je blizu

kao da sam samo od blizine i sačinjen kao da sam

samo odlaženje. sjaj mokrih crvenih crepova na kiši

veliko nevidljivo je iza svakog ugla. vidljivo je u zagrljaju

nevidljivog koje nas svojom snagom menja. živ dok ovo

pišem svedočim o svim umrlim i svim nerođenima

trojstvo smo: mrtvi živi nerođeni. obgrljeni onima

što su bili pre mene i onima koji će tek živeti

vidljiv svedok nevidljivom. svedok

preobražavanja

(iz rečnika hodanja)

 

nisam hodao

1897. hodanje

hodam tek da se

kaže. nisam hodao

al sam i noćas

bio pijan

novi sad 27.2.1998

 

 

 

2304/1349

 

6338  dok sam te gledala kako ulaziš u aradac osetila sam kako ti ljubim duh

to ti je kao što gledam sada onog konja i osetim sunce na licu. jednostavno videla

sam u tebi lepotu prirodnog dok si hodao i pričao mi o tome šta radiš. i osećala sam

kako to ljubim. to je teško objasniti rečima. to je poljubac koji dolazi iz unutrašnjosti

mog stomaka. iz centra grla. to je neki apsolutno novi doživljaj i zapravo se rodio

jedan novi život u meni priča minja janković

 

hodanje pustarom

1897. hodanje

vidim da ideš sam. kao da ulaziš

u okean. ne okrećeš se. na ramenima nosiš

nešto. lepo i teško. šaka ti je otvorena i vidim da

ti nešto držiš u njoj iako je ona prazna. vidim da misliš

slušaš. i onda tragaš. vidim da si odlučan da stigneš. to

možeš jer pristaješ i veruješ. ličiš na golu granu koja je

otvorena i za sunce i za sneg. hod ti je ležeran i u njemu

se oseća odsustvo brige. hodaš sigurno otvoreno i

ranjivo. tvoje gibanje je predanost. odlučnost. ti si 

u stvari približavanje. neprestani eros od nejasnog

ka jasnom. sav si u licu. nisam hodao al sam i

noćas bio pijan. hodali smo pustarom na

otvorenom kao kroz malu školjkicu

novi sad 28.2.1998

 

 

 

2306/1347

 

6339  u prolazu gledam kokoške na nasipu. kljucaju

travu. malo dalje primetim vezane pse. laju na lancima

 

6340  pa stari prosjak golih ubogaljenih nogu

 

6341  i danas samo klizim od 9. novembra 1991 do 9. novembra 2001

 

apostolski

1898. hodanje

baš tako apostolski. apostolski sam

i danas hodao u desetogodišnjem vremenu

deset godina je mnogo u mom životu a tako malo

u vremenu i ništa u večnosti. moje desetogodišnje

hodanje je slavljenje samo jedne sekunde. deset

godina hodanja da bih laticama ruže kružio u njoj

ruža je hodanje u ćeliji vremena. ruža je hodanje 

u desetogodišnjem atomu prostora. lutanja je

zbogom. hodali smo pustarom na otvorenom

kao kroz malu školjkicu. zbogom

vidimo se sutra

novi sad 2.3.1998

 

 

 

2307/1346

 

6342  ono što treba da učinite je da se odmah suočite bez odlaganja sa

smrću gubitkom rastankom od vama najdražih osoba i stvari. zamislite te

osobe i stvari jednu po jednu mrtve ili izgubljene i zauvek odvojene od

vas i recite im u sebi zbogom recite svakoj od njih hvala ti i zbogom

 

6343  opet nasilje na kosovu. odgovornost za nasilje

je uvek na strani jačeg. dužnosti slabijeg su svetačke

 

6344  vidim kako izvire i curi snaga i kažem ja sam izvor

 

juče je bio ponedeljak sutra sreda

1899. hodanje

iscrpio sam se. ne mogu više ništa da zapišem

mirišu procvale voćke. zbogom vidimo se

sutra. ostaje mi samo da tečem

novi sad 3.3.1998

 

 

 

2308/1345

 

6345  potrebno bi mi bilo da sednem i strpljivo reč po reč raspletem priču o

energijama koje me sapliću. ali u hodu odlazim samo odlazim. hodanjem rasplićem

 

lepo mi je jer jesam

1900. hodanje

ponoć je topla noć. mirno je hodam

pored dunava sporo samo da napišem

tekst. najvažnije je da samo jesam. samo

da struji život. polako pomičem pogled

zajedno sa dunavom koji teče. ostaje 

mi samo da tečem. osetim kako

me vetar miluje po vratu

novi sad 4.3.1998

 

 

 

2309/1344

 

6346  nedostaju mi tri stvari: trčanje pevanje i plakanje. juče sam trčao danas

dolazeći u novi sad malo pevao ostaje mi još plakanje priča mi nenad jovanović

 

6347  dok kisnemo sa po dva piva u nama u futogu čini mi se da treba mnogo toga

spasiti. bilo bi dobro odabrati nešto što sve ujedinjuje ali to bih voleo da je nešto malo

evo sad ova gugutka što je proletela po kiši mogla bi da bude spasitelj sveta. u ovom

trenutku zamislio sam galeriju svih počela. počelo je na zgradi na kojoj se nalazi ploča

sa imenom ulice koju smo upravo prošli ulica uroša predića. znači vidim tu neke

mešalice za cement onda počelo table sa imenom te ulice. ono što je dirljivo to

je nemogućnost da zamislim počelo kiše koja pada po nama. dirljivo je za

mene ono ne-ljudsko. jednostavno mislim da budućnost svih naklonosti

i ljubavi neće biti ništa nalik prepoznavanju priča nenad

 

sa nenadom jovanovićem

1901. hodanje

rastao sam se sa nenadom. kiša i vetar

su nas izmrzli. osetim kako me vetar miluje

po vratu. tako mi je mokrom zima da me

sivilo oblaka nad gradom ushiti

novi sad 5.3.1998

 

 

 

2310/1343

 

6348  dobar dan iskrenosti

 

6349  pomisao na današnjih dvadeset kilometara

preda mnom me uplaši. mnogo je mnogo je

 

6350  žičana zelena ograda školskog dvorišta mi

probudi pažnju kao i osmeh mlade devojke malopre

 

6351  dok ovako sporo hodam prijajući sebi sve što ugledam lepo je

 

6352  kada sam pre dva sata krenuo i osetio da neću moći hodati dvadeset kilometara

primetio sam kako mi je iscurila snaga. sada mi se čini da razlog odustajanja od dugog

hodanja nije bio u odsustvu snage nego u višku koji je mogao da isteče jedino sporošću

 

i pišem sporo

1902. hodanje

posle dva sata hodanja ishodao

sam samo četiri kilometra. bilo je sunce

negovao sam se. milovao iznutra. i dok završavam

ovaj tekst i dalje milina nemoći struji u meni. vidim

izrasle listove maslačka iz asfalta i pomislim to sam

ja. tako mi je mokrom zima da me sivilo oblaka

nad gradom ushiti. prihvatajući svoju nemoć

zaslužujem današnji dan

novi sad 6.3.1998

 

 

 

2311/1342

 

6353  sa dolme na tisi vidim čurušku crkvu. iz daljine selo se ne vidi nego samo

crveni toranj i betonski silos. iz daljine su oni iste visine. vera i hleb. nebo i zemlja

 

6354  prošli smo osmu rampu. minja je sišla sa leve strane nasipa ja sa desne da bismo

obavili svoje potrebe. tada sam ugledao cigle kojima je ozidana kosina nasipa. pomišljam na

sve te ruke i noge koje su dovlačile pesak da bi se podigao nasip protiv budućih poplava

 

6355  već desetak kilometara u velikom luku se približavamo čuruškoj crkvi

osećam snagu svakog trenutka: lepotu koju činim za sledećih stotinu hiljada godina

 

6356  u polju smo. uvek me uzbudi i obuzme

prostranstvo u poljima. uskoro ćemo ući u čurug

 

6357  okrenem se prema minji i na sred puta zaigram

 

a predvečernje sunce je blesnulo po asfaltu

1903. hodanje

to je samo sreća u butinama od trideset kilometara očaravajućeg

prostranstva. blizine u postupnosti. lepote u izlišju. prihvatajući

svoju nemoć zaslužujem današnji dan. bog je živ

novi sad 7.3.1998

 

 

 

2313/1340

 

6358  volim kad se modro nebo spusti na zemlju i svojom težinom i tamnom prekrije

sve. tako je sada sa fruškom gorom koja je nestala pod nebom koje se nad njom valja

 

6359  blatnjav put kiša se ispadala

 

6360  mlado lišće je počelo da kaplje zelenilom po predelu

 

modro nebo i mlado zelenilo

1904. hodanje

lepo se osećam i to čini da jesam i nisam. danas

sam odlučio da na dan proleća počnem da hodam

trideset šest dana po trideset tri kilometra. uzbuđen

sam zbog toga. da li ću moći. dve mlade radnice

okopavaju dvorište. o tome je reč. bog je živ

za drugog za drugog živeti

novi sad 9.3.1998

 

 

 

2314/1339

 

6361 zahladilo. uvek je najhladnije posle toplih dana

telo priviklo na toplotu ne uspeva brzo da se prilagodi

 

6362  nekada kao sada mi je drag taj čovek. on gleda žute maslačke u zelenoj

mladoj travi a nije mu baš lako. ali to je njemu tako. ne bi mu ni bilo bolje da je

bolje. naučio je on već da je najlepše baš tako kako je. evo on sad hoda po travi

i meko mu je i lepo u telu. naučio je već da svoj život pridruži čudu života

 

knjiga me vodi

1905. hodanje

ponekad sam umoran od svih

reči koje sam izgovorio u hodanju. pogotovo

koje sam napisao u knjigama. knjigama koje svaki

dan govore o istom. ali mene je opčinila ta knjiga. tih

deset knjiga o deset godina hodanja. sve te iste stvari

svakog dana koje se ponavljaju traju nestaju i nastaju

kao talasi. ponekad mi knjiga koju pišem liči na more

plavo. baš kao i ruža koju hodam. za drugog za

drugog živeti. a i svaka rečenica u knjizi

mi je lepa jer je napisana na nogama

i na vetru kao ova

novi sad 10.3.1998

 

 

 

2315/1338

 

6363  temperatura oko nule baš čisti. mora da to boli rano procvale biljke

 

6364  vodi sledi ili se skloni sa puta

 

6365  glas

posle dugih hodanja

osetim ispunjenost - prožetost

samo sam glas. glas istrajavanja

samo glas - bez reči. reči su se pretvorile

u pesmu. telo na putu je glas o povezivanju

glas o vibracijama zemlje - sveopštem

razumevanju. stapanju. usporavanju

ka jednostavnosti

(iz rečnika hodanja)

 

dok ih boli

1906. hodanje

a i svaka rečenica u

knjizi mi je lepa jer je

napisana na nogama i

na vetru kao ova

i ova

novi sad 11.3.1998

 

 

i

 

 

ruža je hodanje u ćeliji vremena. ruža je

hodanje u desetogodišnjem atomu prostora

 

 

već desetak kilometara u velikom luku se približavamo čuruškoj crkvi

osećam snagu svakog trenutka: lepotu koju činim za sledećih stotinu hiljada godina

 

 

to je samo sreća u butinama od trideset kilometara

očaravajućeg prostranstva. blizine u postupnosti. lepote u izlišju

 

 

naučio je on već da je najlepše baš tako kako je

naučio je već da svoj život pridruži čudu života

 

 

mene je opčinila ta knjiga. tih deset knjiga o deset godina hodanja

sve te iste stvari svakog dana koje se ponavljaju traju nestaju i nastaju kao

talasi. svaka rečenica u knjizi mi je lepa jer je napisana na nogama i na vetru kao ova

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

pevajući

savest

svakog

bića

svemira

koračali

smo

ti

i

ja

i

drugi

put

10

godina

na

pupoljku

hodanja

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

30. oktobar 2025.

27724. dan mog života

 

 

2287/1366

 

6298  blješti sunce. ovo je rajski trenutak. hvala mu. a ovo slaganje

senki pod drvećem na drugoj strani. pa onaj sprud ko da vile na njemu igraju

ili ptica ova što šestari govori mi zora ivanov uzbuđena tišinom koju gledamo

 

6299  površina dunava je mirna. stakli se. nebo se pruža po njemu

 

6300  kroz vrhove belog granja na kojima još nema lišća gledam čisto plavo nebo

 

kleknuti

1883. hodanje

bio je topao sunčan i plav dan

lep kao klonuće. snažan jer snaga je u

klonuću. uz nebesko plavetnilo današnjeg

dana pamtim i sliku zorine majke u molitvi. samo

sam jednom videla majku kako se moli. onako bučna

kao i uvek uletela sam u sobu i videla je kako kleči

povijene glave nad rukama i moli se. ta slika mi je

zaustavila dah. jer majka nije bila tu u sobi ona je bila

negde drugde. umetnost je ushićenje - klonuće

molitveni dah. otići u srcu - lepoti - se naći. i dalje

hodam sunce još sija. plav sam dok

gledam plavo nebo

novi sad 11.2.1998

 

 

 

2288/1365

 

6301  prelazim preko reke save hodajući brankovim mostom ka starom beogradu

sunce se kupa u zelenosivoj površini reke. topli vetar me miluje po rukama. stišan sam

 

6302  lepo je kad ostaje jedino što preostaje: ići dalje

 

6303  svakim danom ruža je življa lepša. sve manje znam o njoj

 

ruža sam bogu

1884. hodanje

u beogradu sam se družio

sa slobodankom stupar. hodali

smo do zemuna. sećali se prizora

zajedništva koje smo živeli. plav

sam dok gledam plavo nebo

lepota je lepota svega

u svemu

zemun 12.2.1998

 

 

 

2289/1364

 

6304  kada sam bio mali ja sam mnogo plakao ali onda sam prestao i

moje oči su se osušile. moj vid se kvario. jedino suze mogu da operu oči. i

zato sam ponekad uzimao luk i seckao ga da bi ih pokrenuo i one su tekle i tekle

ali ja sam imao potrebu da ih pokrenem iznutra ne lukom nego pokajanjem. i to se

desilo kada sam pognuo glavu suze su krenule. setio sam se i ovoga i onoga i one

su sve više tekle. plakanje mi se pretvaralo u radost svakim jecajem se radovalo

moje srce. plakanjem titra duša skoro da pleše u našem telu govori dragan

 

6305  ne treba plakati kada si tužan. nego kad ne znaš kako dalje kada plač krene

iz vapaja iz čežnje za nepoznatim. onda vidiš da nije važno na koju stranu kreneš

plačem nestaje dvoumljenje. vodom suza se pročistiš progledaš zasija put ispred tebe

 

sa draganom pavlovićem

1885. hodanje

naoblačilo se. čujem prvi put gugutke

najavljuju proleće. pri kraju hodanja smo

pričali o sreći posle pokajanja. lepota je

lepota svega u svemu. kako lepo

nestaju potoci u velikim rekama

novi sad 13.2.1998

 

 

 

2290/1363

 

6306  ćutanjem se živi ukupost. nećutanjem se uvek nešto propušta. zato su lepe i

istinite samo one reči koje izviru iz ćutanja i govore tišinom. ono što je suza plakanju

tok je ćutanju. ćutiš a tečeš teče život božji u tebi govorio je juče dragan pavlović

 

6307  zvona zvone u ritmu koraka. današnja subota u ritmu svih subota

topla oblačna subota. muzika zvona mi spira zamor s mišićnih vlakana

 

6308  kombinacija današnja tri zvona koje sam okačio na jaknu

podseća na zvuk klavsena. kao da sam u predelima srednjeg veka

 

6309  ja sam muzika hodočasničkog srca

 

6310  zvuci zvona mi otvore puteve kroz vreme. to su

slike jedinstva i ozarenja. kao jedno jedino biće žive stvari

 

hodanjem postajem sama ganutost

1886. hodanje

ja sam telo koje zvoni hodanjem svim drugim

telima. kako lepo nestaju potoci u velikim

rekama. zaneti se i biti srce

novi sad 14.2.1998

 

 

 

2292/1361

 

6311  sve što se čoveku dešava to je za njegovo dobro. naravno to je teško prihvatiti

ali kad to prihvatiš onda si u sigurnim rukama govorio je prekjuče dragan pavlović

 

6312  cmi se dolma kanala od izgorele suve trave

 

6313  bez kolebanja dalje sa smirajem i zanosom u srcu

 

6314  u mislima pišem pismo prijateljima moleći ih da mi pomognu da

budem hrabriji zanosniji umetnik. da budem plemenitiji duhovitiji

muškarac. da budem radosniji bezbrižniji bogu i bližnjima

 

hodam pisma sam poslao

1887. hodanje

na kraju dana sam osećao radost. hodao

sam samo u košulji nije to mala stvar - skinuti

zimsku odeću. iz knjige koju sam čitao beležim

neuspeh je ključ uspeha. svaka greška nas nečemu

uči. prvi ovogodišnji znoj me podsetio na letnje

vrućine. iscrpljenost i žeđ na kraju hodanja. ja sam

sva godišnja doba. zaneti se i biti srce. bio

sam i leto i jesen i zima i proleće

novi sad 16.2.1998

 

 

 

2293/1360

 

6315  umetnost je odnos. umetnost je kad se igraš sa malom ovcom priča valerija lacko

 

smejemo se uživamo u slobodi i putu

1888. hodanje

dan proveden na jakom hladnom vetru. malopre sam se

rastao od valerije otišla je svojoj kući u mužlju. ja sa zvonima

prolazim kroz tihe osvetljene ulice zrenjanina. gladan sam ješću

kod laze. liči da će vetar duvati celu noć. možda će me sačekati

i ujutru. bio sam i leto i jesen i zima i proleće vetar - kad

te ta modrina udari među oči

zrenjanin 17.2.1998

 

 

 

2294/1359

 

6316  vetar je otišao dalje nije me sačekao. zamenilo

ga je sunce. izlazim iz zrenjanina. posejati ritam posejati ritam

 

6317  u ovom trenutku sam na sunčanoj strani ulice. prolazim pored breza

iz dvorišta besno reži pas. a iz pukotine na asfaltu izrasla dva cveta maslačka

 

6318  blešti sunce po belo okrečenim fasadama kuća u aradcu

 

6319  mislim o nepoznatim prostorima svemira koji su to

osećam po svojoj prirodi isti kao i svaka ćelija u mom telu

 

blagosiljan prisustvom

1889. hodanje

sa suncem u leđima i osamnaest kilometara

u nogama izlazim sa sporednog puta na glavni. želeo

bih da osetiš moje prisustvo u rečima koje pišem. hodajući

osećam da je sve blizina. jednom iz mene su nastale krave

lavovi i orlovi. oduvek je postojalo jednom. jednom kao sada

dok gledaš u moje osunčano lice na vetru. jednom kao sada

dok prelazim reku. kad ti i ja smo prisutnost. vetar - kad

te ta modrina udari među oči. prešao sam most na

bačkoj sam strani hodam u tvoje srce

novi sad 18.2.1998

 

 

 

2295/1358

 

6320  hodam sa nenadom kesićem. nenad voli srđana

valjarevića koji kaže samo nesporazumi su čisti i nežni

 

6321  to što čitaju ovi što misle da su malo... to njihovo beletristika i tako

to mene ne zanima. to je samo trošenje vremena. mene uzbuđuju knjige koje

prave most između autora i mene. taj most je u stvari poezija nešto što lebdi. ja

volim knjige koje su uteha. ispovest zajedničko ispovedanje. zavidim tebi na tvom 

izrazu jer ti možeš iz sebe da izbaciš tu masu to nešto robusno. neku božiju državu

u tebi. težinu. to pisanje je jako teško jer ti sa njim dobijaš ogroman prostor. večnost

pa ajde sada. ti u toj slobodi trebaš nešto da utisneš. nije to lako. reč je mala. jebiga

mada jedna reč može sve sama da podnese ali takve stvari uvek traže još

treba ti makar još jedna reč da kažeš opet isto priča nenad

 

sa nenadom kesićem

1890. hodanje

uživao sam u nenadu kesiću. izrasta

u lepog čoveka. prešao sam most na bačkoj

sam strani hodam u tvoje srce. sa ramena

niz leđa preko bokova niz butine do peta

zatežu se pevački mišići

novi sad 19.2.1998

 

 

 

2296/1357

 

6322  nekom ko kao ja hoda na nekom drugom mestu i pita se da li neko

kao on hoda u ovom trenutku mogu da kažem: usporio sam i sa uživanjem

gledam u kore stabala drveća na ulici kroz koju prolazim. na njihovim granama

još nema lišća. kora je stara ispucala na mnogim mestima po njoj su urezana

imena ljudi. sa severne strane zaista kora se zeleni od sitnog lišaja 

 

6323  nekoliko automobila u istom trenutku iz dva pravca ulaze na raskrsnicu. pišem

o tome jer takve slike vidim stalno. baš kao i ovog prosjaka koji zaviruje u korpu

za otpatke. ili već sasušenu pljuvačku na asfaltu pored koje sam već prošao 

 

6324  mlada frizerka sa čašom vode izviruje iz frizerske radnje

 

ja sve

1891. hodanje

sve vreme ruže lutanja se

trudim da svi trenuci dana i noći

budu posvećeni ruži. nemam svoju

privatnost sve je u rastu i cvetanju. ili

sve što me okružuje čini moju privatnost

jednu i jedinu ličnost koja živi u meni. sa

ramena niz leđa preko bokova niz butine

do peta zatežu se pevački mišići

igrati se deset godina hodati

postati plavi cvet

novi sad 20.2.1998

 

 

 

2297/1356

 

6325  hodam sa sašom stojanovićem i tanjom nikolić prolazimo pored

rascvetale... (niko od nas ne zna kako se zove drvo koje tako lepo miriše)

 

6326  ispešačio sam stotinak metara ispred tanje i

saše. uživam u suncu vodi koja teče pored nas

 

6327  svakim korakom donosim odluku: dalje dalje

 

6328  vraćamo se uskoro će pasti noć. rano je predveče vidim ga

po zatamnjujućoj plavoj koja se pojavljuje na obroncima fruške gore

 

tanjine reči

1892. hodanje

lepo mi je danas što sam bila iskrena

što mi je bilo teško da pričam ali se nisam

sakrivala u prećutkivanje. osetila sam olakšanje

prazninu u sebi što sam govorila ali ta praznina mi

je prijala. oslobođenje i iskrenost koje sam osetila u sebi

posle svega što sam govorila su mi prijali baš kao i idila koju

sam osećala na nasipu u futogu. sve stare žene koje su iskreno

i bez stida hodale. sva ta deca koja su se slobodno igrala. dunav

sunce. svi su oni tekli iskreni i skladni a ja sam u svemu tome

bila sićušna stegnuta i mala i onda sam pomislila: pa šta

mogu i ja da se otvorim i budem deo idile priča tanja

posle trideset kilometara hodanja. igrati se deset

godina hodati postati plavi cvet. hodati

slušati druge kako postaju

novi sad 21.2.1998

 

 

 

2299/1354

 

6329  čovek u ljubičastoj majici okopava oko žive ograde. ja prođoh

 

6330  jedna žena se sagla da pogleda bačeni dečiji crtež svideo

joj se pa ga je stavila u travu i nastavila da hoda sa osmehom na licu

 

6331  ne očekujem da će se ugodno osećanje u kome sam bez očekivanja

hodao nastaviti. ne očekujem ali život bez očekivanja zaista prija

 

rasterećen

1893. hodanje

danas sam uživao u svom

telu koje se prepuštalo prolećnom

danu. uživao u trenucima bez ikakvog

očekivanja. na kraju hodanja napisao sam

nekoliko pisama prijateljima o osećanju u kome

sam živeo a njima poslao pisma jer ih i oni takođe

ne očekuju. nisam uspeo da lako napišem tekst o

svemu ovome. rogobatnost teksta svedoči o

lakoći u kojoj sam bio. hodati slušati

druge kako postaju. poniznost

koja tako prija

novi sad 23.2.1998

 

 

 

2300/1353

 

6332  celu noć sam pio razgovarao. do osam ujutru. retko se napijem

prija ali samo dok pijem kasnije je odvratno. snaga je otišla i ostala samo

slomljenost. potrošenost. sada me sunce i svež vazduh kupaju i ispiraju

 

6333  hodam sa zorom ivanov. pričam joj o ovoj knjizi o jednostavnosti

u njoj. jednostavnosti koja je već sama lepota. ali i o tome kako je za

tu jednostavnost potrebno ishodati mnogo kilometara

 

6334  sa mnogo koraka lako je videti jednostavnost galeba koji se spuštaju dunavom

 

jedno hvala

1894. hodanje

zora mi je pričala o kamenju

o oblucima. kako ih je skupljala i u

njih ulivala kosmičku energiju. uzbuđuju

me oblici jasni kao matematika pričala je

na kraju hodanja dala mi je deset maraka

preostalih od mesečne penzije. poniznost

koja tako prija. hvala ti rekao sam

joj. hvala tebi rekla mi je

novi sad 24.2.1998

 

 

i

 

 

umetnost je ushićenje

klonuće. molitveni dah

 

 

lepo je kad ostaje jedino što preostaje: ići dalje

 

 

zvuci zvona mi otvore puteve kroz vreme. to su slike

jedinstva i ozarenja. kao jedno jedino biće žive stvari

 

 

mislim o nepoznatim prostorima svemira koji su to

osećam po svojoj prirodi isti kao i svaka ćelija u mom telu

 

 

sve vreme ruže lutanja se trudim da svi trenuci dana i noći budu

posvećeni ruži nemam svoju privatnost sve je u rastu i cvetanju. ili sve

što me okružuje čini moju privatnost jednu i jedinu ličnost koja živi u meni

 

 

svakim korakom donosim odluku: dalje dalje

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

budeći svest

o svemiru

koračali

smo

prvi

put

10

godina

na

ruži

lutanja

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

29. oktobar 2025.

27723. dan mog života

 

 

2272/1381

 

6266  voleo bih da budem zdrav. da budem radostan i nemam ništa. da bezbrižni

hodamo po putu žena i ja. i kada me bog pozove da umrem sa zanosom

 

6267  ronald d. laing X

zašto je umro

mislim da znam: erinije

mnogo dece deca dece

get to france

23.8.1989 u sen tropeu

 

ne znam da li znaš da čovek može baš

lepo da se isplače čitajući tvoje knjige

1870. hodanje

i danas drhtim. i danas je to tako uzbudljivo. jednostavni

zanosni život. život. živiš ga i to je sve. neopisiv je. osećam

ga u sebi oko sebe. hodam i život je uzbudljiv. strujanje

nastane jeste nestane i tako u nedogled. i u ovom danu

svi ostali dani. lepo je biti život živ živeti život

novi sad 27.1.1998

 

 

 

2273/1380

 

6268  čitam novalisa. uzbuđen sam njegovim plavim cvetom isti je kao i moja ruža

 

krajevi krajеvi

1871. hodanje

hodao sam zanesen. zanesen

razgovorom koji sam na početku hodanja

vodio sa slobodanom tišmom. mi volimo boga

bog je pevanje. veliko plavo i plavičasto me

čini detetom. nevinim. zaigrati se. zaneti. biti

izmaglica nad vodom. lepo je biti život živ

živeti život. biti hodajući plavi cvet

novi sad 28.1.1998

 

 

 

2274/1379

 

6269  promiče sneg. noćas nisam spavao. istrošen sam. niz kičmu mi struje živci. nežno

mislim o telu. svakim korakom ga pomilujem jer ono će jednom umreti u zemlju se pretvoriti

 

6270  svaki dan stopalima pomilujem lice zemlje. milovanjem se događa pomilovanje

 

6271  nežnost je hrabrost

 

i teglu malina

1872. hodanje

divno je što vas svih ovih godina

noge tako dobro slušaju. (poslušnosti sam

se naučio od jednog monaha i od vas) a kao što

napisa sveti jovan lestvičnik: svakome plodu prethodi

cvet a svakoj poslušnosti tuđinovanje... lepo je sa ružom

i sa mnogim plodovima iz nje pisalo je danas u pismu

mladog pesnika petra miloradovića koga ne poznajem

i koji mi je poslao monaški džemper i teglu slatka od

malina. obradovale su me petrove reči jer je osetio i

hranio se plodovima ruže. biti hodajući plavi 

cvet. koraci su čudo nastaju i nestaju

stranstvujući plod

novi sad 29.1.1998

 

 

 

2275/1378

 

6272  sunčano ali hladno. smrzao sam se. boli me glava

od hladnoće mi se stežu ramena. ne mogu da pišem

 

6273  volim knjige u kojima ima mnogo citata:

 

jednom kad brojke i znamenja

ne budu ključ za sva stvorenja

kad svak što peva ljubi sanja

bude sa više znanja

od svakog učenjaka

kad svet iz dubokog mraka

počne ko stvarni svet da hodi

prema životu i slobodi

kad svetlost se sa senkom spari

u pravu jasnost sviju stvari

kad se uvidi da večna

zbivanja svetska ne izrečena

u bajci i u pesmi leže

namaḥ će da se tad razbeže

samo od jedne reči tajne

prilike mrske i očajne

novalis

 

isusova molitva za novalisa

1873. hodanje

budi ono što jesi... vrati se u samoga sebe...

ti me ne bi tražio da me već nisi pronašao

koraci su čudo nastaju i nestaju stranstvujući

plod. molitva je bog koji čini sve dobre

stvari u svim ljudima

novi sad 30.1.1998

 

 

 

2276/1377

 

6274  hodam sa minjom i nikolom jankovićem po koviljskoj dolmi

 

6275  sunčevi zraci kroz granje šaraju zemlju po kojoj hodam

 

6276 bezbrižnost me odmara i novim energijama hrani

 

6277  samo jesam kao one dve krave ispred mene

 

kao konji izašli iz zimskih štala

1874. hodanje

pri kraju smo hodanja. počinje sumrak. u obliku

slova v crne velike ptice lete nad rekom. svakog časa

je sve hladnije i hladnije. steže. čarobno je biti na ovom

svetu. zvonim sa zvonima na grudima. vodim sebe

molitva je bog koji čini sve dobre stvari u svim

ljudima. padao je sneg iskrenost

hrani i zvezde

novi sad 31.1.1998

 

 

 

2278/1375

 

6278  smrzava. jedan glagol tačno saopštava ono što jeste

 

6279  od hladnoće me bole jaja

 

6280  mužjak na delu: može se može se opet iz srca zapevati

 

to

1875. hodanje

kako su svi ljudi koje sam

danas video negde hodali. to kako

je mlada majka hodala sa uzicom za

psa u jednoj ruci i devojčicom u drugoj

to kako se zaledilo jezero u parku. to kako

sam sam dok i današnjim danom nestajem

kako je sve to ja ne znam ali sve to jeste

i to je dovoljno da i ja jesam. padao je

sneg iskrenost hrani i zvezde

zanosne reči te kratke

jednostavne reči

novi sad 2.2.1998

 

 

 

2279/1374

 

6281  čuješ li ih... zvona u ovoj rečenici

 

6282  već nekoliko dana hodam sa zvonima. lepše

je nevinije. radosnije mi teku potoci kroz telo

 

6283  preko noći je -10 sada uz sunce oko +2. sunce po hladnoj

zemlji stvara sumaglicu. plavet se ne zaplavljuje nego posivljuje

 

6284  preko oranica sa štapom u ruci i zvončićima na grudima nema mi kraja

 

tvoja sam

1876. hodanje

moja hodanja su pesma koju

pevam tebi ja. pevam je jer jedno smo bilo

ko da si ti. ali osećam ti nisi bilo ko nego baš ti. i

dok iz daljine pas laje mačka iz kontejnera viri a

stari trener trenira mladog golmana ruku pod ruku

nogu pod nogu hodamo ti i ja. zanosne reči te

kratke jednostavne reči. i dok ističe i današnji

dan neka još malo zvone predvečerja

novi sad 3.2.1998

 

 

 

2280/1373

 

6285  do malopre sam hodao sa slobodanom tišmom. uživali smo u

priči o bogu. to je najlepša i najradosnija priča. ushićenje večno trajanje

 

6286  našao sam u travi žutu tenisku lopticu i

sada je šutiram ispred sebe po svim delovima puta

 

iz novalisove knjige o plavom cvetu

1877. hodanje

o kada će doći vreme da u svemiru ne budu više potrebni

nikakvi užasi nikakvi bolovi nikakva nevolja i nikakvo zlo upita hajnrih

onda kad bude postojala samo jedna snaga - snaga savesti. kad priroda

postane čedna i moralna. postoji samo jedan uzrok potčinjenog pesništva: znači

da on predstavlja delatnost najvišeg najosobenijeg postojanja. postoji neka

iznenađujuća istovetnost između istinske pesme i plemenitog postupka... čitao

sam novalisa danas u hodanju. i dok ističe i današnji dan neka još malo

zvone predvečerja. čitao sam o pesnicima tim retkim lutalicama koji

ponekad hode kroz naše domove i svuda obnavljaju staru

dostojanstvenu službu čovečanstva i

njegovih prvih bogova

novi sad 4.2.1998

 

 

 

2281/1372

 

6287  promiče sneg. hodam sa milanom aleksićem. priča mi reči su najbliže

čoveku. najjače umetničko sredstvo. sve protiče kroz reči. sa njima se krećemo

 

reči iz koraka

1878. hodanje

ishodali smo prohladnih trideset

kilometara. jednostavno smo klizili. bez

napora bez otpora. zvončići su zvonili. koraci

i duše su nam tuđinovale. čitao sam o pesnicima

tim retkim lutalicama koji ponekad hode kroz naše

domove i svuda obnavljaju staru dostojanstvenu

službu čovečanstva i njegovih prvih bogova. osam

sati smo već jedan pored drugog neprestano

pričamo i neprestano ima šta da se kaže

 kaže milan na kraju hodanja

novi sad 5.2.1998

 

 

 

2282/1371

 

hodanje sa agneš

1879. hodanje

danas je došla iz pečuja agneš rajačić. pre dve

godine smo hodali po snegu a upoznao sam je pre

četiri u budimpešti dok sam hodao po plavoj mapi evrope

sedamsto dvadeset šesto hodanje sam nazvao anđeo po njoj

sada joj je dvadeset jedna kaže da je umorna kao da joj je trideset

umorna od svih slojeva u rečima. one je smaraju ali i osnažuju. priča

mi da voli kada joj se reči vrte u glavi kao danas na ulicama novog sada

kada je u konju koga je ugledala prepoznala onog istog iz pesme vilijem

karlos vilijamsa koju je prevela sa engleskog na mađarski. pitam je da li

je još živ anđeo u njoj. kaže da nije jer ona je pesimista. osam sati

smo već jedan pored drugog neprestano pričamo i neprestano

ima šta da se kaže kaže milan na kraju hodanja. hodanje

je spasenje sveta ne spasenje od sveta

novi sad 6.2.1998

 

 

 

2283/1370

 

6288  uzvodno nad dunavom tone sunce na sredini vode. vatra u reci. a tamo

dalje je sve u sumaglici. blizu je proleće. osećam ga u telu. budimo se priroda i ja

 

6289  hodam sa agneš pala je noć. mnogo smo pričali sada ćutimo

 

6290  lepa su tela dok ćuteći hodaju jedno pored drugog. samo se kreću

 

sin sam

1880. hodanje

pri kraju hodanja uz ćutnju

i hladnoću počeo sam da osećam

sreću. bezrazložnu. uvek kada je takvu

osetim znam da samo jesam. hodanje

je spasenje sveta ne spasenje od

sveta. jesam i zato pišem o

prolaznosti

novi sad 7.2.1998

 

 

 

2285/1368

 

6291  volim što živim i ovaj život ovakav kakav je

 

6292  ove reči

 

... stvaraju život

1881. hodanje

hodanje završavam sa dorom stanković

priča mi o tome da bi volela da živi sa nekim ceo

život. sa jednim čovekom je lepo jer ne moraš da

biraš. on je jednostavno svi ostali muškarci. ništa se

time ne gubi. ne da se ništa ne gubi nego se produbljuje

spajanjem se dobija sve ostalo. svoje telo bih potpuno

doživela jedino telom drugog. spajanje je kao

pijanstvo. jesam i zato pišem o prolaznosti

zaneti se u telu saditi cveće

novi sad 9.2.1998

 

 

 

2286/1367

 

6293  pre hodanja svratim na riblju pijacu da kupim 50 gr ness kafe

 (6 dm) jedan camay sapun (1 dm) i margarin (1.8 dm). kafa će mi trajati

oko petnaest dana. margarin tri-četiri. sapun desetak dana. uz crni hleb

mleko za jutarnju kafu jogurt za doručak to bi bila moja osnovna hrana 

 

6294  na pijaci sretnem balint sombatija. svatimo na crno vino. uživamo u prijateljstvu

 

6295  na suncu pored dunava sa vinom u telu prepuštam se blagom pijanstvu

 

6296  stariji čovek nežnog rumenog lica čistih cipela hodajući

stopalima ka unutra povremeno podižući pogled sa rukama u

džepovima ispeglanih teget pantalona mi dolazi u susret

 

6297  čovek od malopre me je svojom blagošću podstakao da ljubim život

 

evo na primer

1882. hodanje

ovo sunce čija svetlost promiče kroz

granje. ono je dovoljno za osećanje sreće

ono sija a ja hodam. skrenem desno u ulicu

i predam mnom se pruži moja senka sunce mi

sija po leđima. živim sa anđelima. bezbrižan. ne

remetim usklađujem. dobronameran prema

onome što ne razumem. zaneti se u telu

saditi cveće. i dalje hodam

sunce još sija

novi sad 10.2.1998

 

 

i

 

 

voleo bih da budem zdrav. da budem radostan i nemam ništa. da bezbrižni

hodamo po putu žena i ja. i kada me bog pozove da umrem sa zanosom

 

 

već nekoliko dana hodam sa zvonima. lepše

je nevinije. radosnije mi teku potoci kroz telo

 

 

pri kraju hodanja uz ćutnju i hladnoću počeo sam da osećam sreću

bezrazložnu. uvek kada je takvu osetim znam da samo jesam

 

 

živim sa anđelima. bezbrižan. ne remetim usklađujem

dobronameran prema onome što ne razumem

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

prožimajući 

svako biće

sa planetom

zemljom

koračali

smo

10

godina

20

kilometara

svaki

dan

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

28. oktobar 2025.

27722. dan mog života

 

 

2259/1394

 

6237  jad jad jad

 

6238  nasmejem se svome jadu... i to je nešto

 

6239  samo praznina 

 

6240  oko mene samo nepregled pučina. gubim snagu

putokaza (odavno) nema. ostaje mi da podnosim

 

6241  spreman da me svakog časa potopi i ako od mene zavisi uspem

 

tek će

1859. hodanje

bespuće. ali tek će svetleti

u meni bog. izgubljen sam ali me

je spasila misao na cvet koji se s

prolećem pojavi ispod snega. negde

drhtim na hladnoći drhtim u životu

ja sam podrhtavanje. usporiću

disanje da preživim

novi sad 14.1.1998

 

 

 

2260/1393

 

6242  ronald d. laing VII

glazgov na tv radničke četvrti

najsurovije gradske kulise

možda još samo kod remboa u iluminacijama

redovi istih zgrada crnih od smoga

uopšte nije ličio na kelta

tamna dugačka kosa pepita sako zvoncare

tipična moda 70-ih

izgledao je kao neki sefardski paž

 

domaćin gostinstvom

1860. hodanje

hodao sa minjom. ne poznajemo se

pričamo. ja gost na ovoj zemlji domaćin sam

onima koji mi se pridruže na njoj. lepo je biti dobar

domaćin pažljivom gostu. put prođe u razgovoru. ne uspem

ništa da zapišem. senzacije su u drugome. slušam. manje

govorim. gledam. saosećam. prepoznajem svako je samo trava

uvek smo manje od onoga što mislimo o sebi i mnogo više

nego što uopšte možemo zamisliti. vraćam se sam. prljava mi

je kosa opraću je. sa dvadeset pet kilometara bih bio umoran

i u transilvaniji i u patagoniji u bilo kom zanosnom imenu

usporiću disanje da preživim. ushićenje je samo

kada je rađanje ili stvaranje

novi sad 15.1.1998

 

 

 

2261/1392

 

6243  lako sam se obukao pa se smrzavam

 

6244  tek je dva i sunčano je al magla počinje da pada na grad

 

6245  opuštam telo da me hladnoća i iznutra okupa

 

ka inju

1861. hodanje

u svetlobeloj magli je prošao i

današnji dan. otišao sa travama električnim

žicama granjem mladim drvetom zgradama

nekom ženom u daljini. biti u prolaznosti i pričati

o njoj. pričati od magle ka inju. ushićenje je

samo kada je rađanje ili stvaranje

uskoro će opet pupoljci

novi sad 16.1.1998

 

 

 

2262/1391

 

6246  ronald d. laing VIII

pričao je o glazgovskom tipu

o odrastanju na kaldrmi radničkih četvrti

surovi punoglavci

koje je oblikovala glad i alkohol roditelja

tvrda koska

zalog stvarnosti je zavrnuta ruka

filozofija oca ili onoga koji bi hteo biti ocem

lekovita bez sažaljenja

ali kamo sreće: ne roditi se

 

dok je padala kiša

1862. hodanje

hodao sam sa milanom aleksićem

po rubu grada. pričali smo o svim muzičkim

instrumentima na svetu. milan je student prve

godine muzičke akademije. budući kompozitor

jedan od budućih puteva na ovom svetu. parče

asfalta smo stavili u krošnju drveta. i dugo dugo

pričali o prelaženju granica sopstvenog ukusa

uskoro će opet pupoljci. hodali smo bili

nakvašeni subotnji zavežljaj

novi sad 17.1.1998

 

 

 

2264/1389

 

6247  otkinuto belo parče krevetnog čaršava uprljano

prašinom leži na betonskoj stazi ispred vojničke kasarne

 

6248  dok sam se vraćao sa hodanja razmišljao sam o čemu bih mogao

pisati kad se već sve viđeno podrazumeva a ja bolan već toliko daleko

otišao da nisam siguran da bi bilo ko pa i ja sam može to da izdrži

prati objasni iako je svaki trenutak kraljevstvo večnosti a svako

mesto nezaobilazan centar sveta. e tada takav uglavih belu

krpu beznačajnu a ipak tako prisutnu u ovom tekstu

 

6249  posle svežine koju sam osetio posle one bele krpe i ovi parkirani

gradski autobusi na zadnjoj stanici linije 7 i 4 su mi delovali bliski kao drugovi

 

bela krpa i kolač sa makom

1863. hodanje

na kraju hodanja na znam odakle dolazeću

vedrinu sam proslavio svežim kolačem sa makom

u pekari koja se zove evropa u kojoj su peciva jutros

poskupela sa 2.5 na 3 dinara. ali kolač je bio lep a mak

svež kao i uvek davao mi je snagu i blago opijao. car

 među kolačima. hodali smo bili nakvašeni subotnji

zavežljaj. prijala mi je ova vedrina prijala

mi je kao i uvek majke mi

novi sad 19.1.1998

 

 

 

2265/1388

 

6250  malopre sam dobio nove zvončićе od braile

 

6251  pastir sam svojim koracima

 

6252  pada kiša neprestano od sinoć. tmurno je ružno je ali ako se

otvorim ovom sivilu primetim kako me topla prožima i kako ljubim i ovaj dan

 

6253  sa šestog-sedmog sprata kroz prozor me gleda jedna osoba. jedinom

na praznom keju po kiši njen pogled mi znači. tim pogledom ja sam prolaznik

 

6254  kao i boje dunava plove oblaci uzvodno uz reku

 

pastir sam svojim koracima

1864. hodanje

mokrih nogu jer patike mi se raspadaju a ne

usuđujem se da kupim nove čuvajući novac kojim čini

mi se čuvam ružu. kada sam napisao prethodnu rečenicu

video sam da je to zabluda. ruža se gaji mokrim nogama ali ne

i novcem koji se čuva. kupiću patike to jest potrošiti polovinu

novca koji imam. novac mokre noge puno neuspeha ali i to

takođe čini hrani. o hramu u kome zvone zvona kao i

danas još ću pisati. prijala mi je ova vedrina prijala

mi je kao i uvek majke mi. baš pada zvonite

zvona koraku i danu svakome

novi sad 20.1.1998

 

 

 

2266/1387

 

čednima

1865. hodanje

jutros je kiša prestala ali je

vazduh bio pun vlage. nešto nežno

mi je dodirivalo telo i lice. rominjalo je. bilo

je sivo. druga strana dunava i uzvodno i nizvodno se

utapala u sivilu. toplom sivilu nijansama sivo sivog. hodao

sam sa minjom. bilo je lepo. pričao sam o čednosti. o najlepšim

i najsnažnijim muškarcima muškarcima čednosti - pesoi valzeru

život i jeste samo krik: zanos da budem bolji. hodanje mi svaki

dan govori ne stidi se ne boj se budi ličnost lik po liku božijem

baš pada zvonite zvona koraku i danu svakome. biti bolji

je muzika uskladiti se sa ritmom savršenstva

novi sad 21.1.1998

 

 

 

2267/1386

 

6255  dosadno je nositi kišobran držati ga jelda

čujem kako stariji čovek kaže svom sadrugu šetaču

 

6256  kiša mi se sliva niz kosu zvončići mi zvone oko vrata kupio sam danas

šesnaeste patike adidas. koštale su 130 maraka. ostalo mi je još 250 maraka

 

6257  zvončići zvone. za pola litre jogurta pola kile hleba i jedan espreso potrebno

je dve marke dnevno, malo novaca, puno kiše, ali dok je zareza u rečenici, rečenica 

će i trajati bez obzira na kišu, s obzirom na nove patike, bez obzira na novac, ili vrane

koje su preletele na drugu obalu dunava, južniju, sluteći noćašnju hladnoću...

 

šesnaeste patike

1866. hodanje

plitke meke odlične za hodanje

ali sa platnenim delom na gornjoj strani pa

su mi noge opet mokre. nedostatak novca mi

nije omogućio da kupim duboke patike za zimu

ostaje mi da se nadam da neće biti mnogo kiše ni

snega. biti bolji je muzika uskladiti se sa ritmom

savršenstva. veseli me veseli me zdravlje

novi sad 22.1.1998

 

 

 

2268/1385

 

6258  evo ga osmeh na mom licu

 

6259  ja sam čudesna ruža hodam trajem ponavljam se i bez čuda od čuda živim

 

6260  čitam put do istine je bez plana na njemu postoji jedino rizik strpljive predanosti. neki

recept bi već bio odstupanje neverovanje već početak pogrešnog puta. zapravo sve se

mora prihvatiti strpljivo i bez straha. čovek je osuđen na život a ne na smrt kafka

 

6261  kafka budite mirni i strpljivi. pustite mirno da se zlo i neprijatnost

sruše na vas. ne izmičite pred njima. naprotiv tačno ih posmatrajte. aktivnim

razumevanjem zamenite afektivnu reakciju i prerašćete stvari. čovek može

da dopre do veličine jedino putem sopstvene malenkosti

 

franc kafka

1867. hodanje

po hladnom danu najveći deo

hodanja sam proveo čitajući knjigu

sećanja gustava januša na franca kafku. bilo

mi je lepo sa kafkom sa njegovim uzornim životom

u jednom trenutku je vetar naneo retki sneg i hladan

vazduh. i onda se opet sve smirilo. završio sam

čitanje knjige kao i hodanje. veseli me

veseli me zdravlje. biti ptić

novi sad 23.1.1998

 

 

 

2269/1384

 

6262  blizu pet suv dan još svetli subotnja svečanost

 

6263  osetim da jesam i od toga mi zadrhte leđa i telo

 

6264  pada blagi sumrak. po telu mi vodenasta hladnoća

 

sejem reči niču putevi

1868. hodanje

pale se ulične svetiljke. završavam hodanje

noćas i sutra opuštaće se moje telo. obnavljaće se

telo isto kao i sva druga tela. naša su tela hrana

nekome. biti ptić. ženo prijatelju devojčice

moj blagi bože dečače dragi

novi sad 24.1.1998

 

 

 

2271/1382

 

6265  ronald d. laing IX

sve lobotomije nad ženama

izvršili su muškarci

cena sabranosti u jedno ili jednoga

snop šiba sa dubravkinom sekirom što izviruje

i bruji još uvek jednog letnjeg jutra

strava ponavljanog ubistva relativizovana prigušena

zavet kalemarske bratovštine

i najbezazlenija uvreda je ubistvo

svako odjebavanje i najsitnije

a svako predstavljanje zastupanje je lobotomija

tucanje u glavu

svako društvo je fašističko

svaki muškarac fašista

svaka prava žena je šizofrena

svaki muškarac koji ima shizu

pretvara se u ženu

zakaj sam fašist

eto

 

džemper ispleten od života

1869. hodanje

hodao sam sa ivanom inđin po sunčanom

i hladnom danu. baš za onoliko koliko je bilo

hladnije bilo je i sve lepše. uvećavali su se i

postupnost i hladnoća. čistili me kao rublje

hrabrili kao zdravlje. hladni dani lepi

dani. ženo prijatelju devojčice moj

blagi bože dečače dragi i u

ovom danu svi ostali

dani

novi sad 26.1.1998.

 

 

i

 

 

bespuće. ali tek 

će svetleti u meni bog

 

 

uvek smo manje od onoga što mislimo o sebi i

mnogo više nego što uopšte možemo zamisliti

 

 

život i jeste samo krik: zanos da budem bolji

 

 

hodanje mi svaki dan govori ne stidi se ne boj se budi ličnost lik po liku božijem

 

 

biti bolji je muzika. uskladiti se sa ritmom savršenstva

 

 

osetim da jesam i od toga mi zadrhte leđa i telo

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

spajajući

drugi i treći

milenijum

koračali

smo

10

godina

svaki

dan

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

27. oktobar 2025.

27721. dan mog života

 

 

2246/1407

 

6204  sve dok više osećamo bol koju nam nanose

od one koju mi nanosimo drugima banalni smo

 

6205  blešti dvadeset stepeni je

 

6206  teško mi je što sam sam. muči me to. ali u jednom

trenutku osetim zadovoljstvo: ja nisam sam ja samo jesam

 

ponovo vijuganje

1848. hodanje

posle hiljadu kilometara puta pravog

kao strela u tvoje srce ponovo lutanje. jesam

ali ne postojim bez onoga u šta verujem. nežnost

pažljivost ljubav bog. telo je ispunilo zavet: hiljadu

kilometara za samo jedan radosni otkucaj tvog

srca. sada mi svetluca radost u pogledu

novi sad 1.1.1998

 

 

 

2247/1406

 

6207  da dok me više boli bol koja mi se nanosi od boli koju nanosim banalan sam

 

6208  da nije zemlje ne bih imao gde nogu da stavim da nije vazduha ne bih

imao čime pluća da nahranim da nije tebe ne bih imao nikome ove reči da napišem

 

6209  reči ne zavode reči se gnezde drugim rađaju

 

da voleo bih da me voliš

1849. hodanje

i danas je bilo toplo. kao i juče hodam u džemperu

prija mi. jedan deo puta sam hodao sa zoricom kovačić

pričao joj o ruži. davanju. plakala je. suze su padale po

crvenoj jakni. pitao sam je zašto plače. lepo je rekla je

to i jeste priroda lepote da lije. sada mi i svetluca

radost u pogledu. suze su psalmi

novi sad 2.1.1998

 

 

 

2248/1405

 

6210  sunce je. dvadeset stepeni. otišao sam dalje od ljudi. padao

je sneg i kroz zavesu snega probijao se večernja zvona. tako slatko tako

nežno leteo je sve okolo kao u kovitlajućoj vrevi. jedna pahulja snega pada mi

na usta kao da mi lepi poljubac. šešir i mantil bili su očas snežno beli kao sve

okolo. u bezglasju belela su svetla. bilo mi je kao da bih mogao da progovorim

o lepim gradovima zavičajima i hrabrim ljudima. dao sam se snegu i u

njemu bih bio pokopan i slatko okončao robert valzer

 

6211  nikome ne bih želeo da budem ja. samo ja sam u stanju sebe da iznesem

tako mnogo znati tako mnogo videti a tako ništa tako ništa ne reći robert valzer

 

6212  umetnost počinje posle toga ništa ne reći

 

6213  lovački pas pretrčava ulicu. pognuo je glavu izdužilo mu se telo zasijala dlaka

 

čednost

1850. hodanje

milovati rečima. niz celo telo

kroz ceo prostor. sve vreme. niz

kičmu pored uha. suze su psalmi

prepustiti se posmatrati

biti - nestati

novi sad 3.1.1998

 

 

 

2250/1403

 

6214  ronald d. laing V

šizofreničar je stvor

napušten od boga

nema osećaj stvarnosti jer me može da veruje u jednog

nema čak ni sumnje

velika je mržnja gnev na lik

to da mora biti neko (neporecivo nešto)

ne može da prihvati ni iluziju kao iluziju

ni iluziju kao stvarnost

šizofreničar se ne šali

iza svake tuge obične proviruje početak strašnog

melanholija najmračniji užitak je zapravo

struganje užitka struganje šerpe grebanje

šizofrenija je nema-više-užitka

tj. nema više života izvesnost praznine

smrt je čista svest

sama gola prazna svest koja se odeljuje od svega

krajnji oprez

jer možeš se pretvoriti u bilo šta

čuješ glasove iz šume kako te zovu tako ti nisi ti

(svest i nije nešto isključivo ljudsko

kao i strava (pan) bol smrt i radost

postoji i izvan pojedinačnih stvorenja u svemu

i svuda)

 

sa ivanom inđin

1851. hodanje

prepustiti se posmatrati biti - nestati

pada kiša lica su nam mokra

novi sad 5.1.1998

 

 

 

2251/1402

 

6215  sreo aleksandra tišmu 

 

6216  proleće je usred zime

 

6217  prisutnost

kad nestanu granice između

sveta i mene. kad sam prašina na šljivi 

i sama šljiva. ruke koje me beru i usta u

kojima sam milina. hoda taj čovek i ja mu prijam

ja plava šljiva u ustima plave ruže. tako sam ja

prisutnost u tvom prisustvu. sve što me okružuje

si ti. u plesu smo. tu i sad. nestajemo. nestajem tu i

nestajem sad. samo sam. jesam a da to i ne znam

to zovem plavo. to kad se vratim i kad postanem

svestan da sam bio ali ne znam ni kako niti bilo

šta drugo o tome. kako sam ja to bio a da nisam

znao da sam bio. ko je to živeo u meni umesto

mene. jedno dete. plavo. dete bog

(iz rečnika hodanja)

 

ispražnjenost

1852. hodanje

pada kiša lica su

nam mokra. smorenost

novi sad 6.1.1998

 

 

 

2252/1401

 

6218  proleće traje. praznina u glavi. u nezdravom

danu telo gubi snagu. ne mogu ništa više da zapišem

 

6219  mogu koliko mogu

 

6220  ne više od ovoga

 

6221  svaka sledeća reč koju bih želeo da napišem mi oduzima mnogo snage

 

6222  idem. idem put me vodi

 

6223  polaganim

 

ništa više život traje

1853. hodanje

samo se javljam da sam tu. smorenost

primećujem da su dani sve duži

novi sad 7.1.1998

 

 

 

2253/1400

 

6224  otkud ovo proleće usred zime

 

6225  trajanje zamara troši haba. ali trajanje i profinjuje menja zanosi

 

sedma godina ruže lutanja

1854. hodanje

mi je kao i sve do sada i sve one koje slede

nepoznata. posle nje slede još tri. ova godina je

poslednja u središnjem četvorogodišnjem (pustinjskom)

delu ruže. da li će posle nje biti gore ili bolje. teže lakše

čudesnije. nerazumljivije. primećujem da su dani

sve duži. svaki korak po svom tragu

po svojoj meri

novi sad 8.1.1998

 

 

 

2254/1399

 

6226  po platanima je ostalo suvog lišća. nije bilo dovoljno vetra za njih

 

sve je zaborav

1855. hodanje

sa sumrakom ulazim u grad. tako čudni i

iscrpljujući dani. ustajale zelene vode u kanalima

po novim naseljima. blato. dva drvena mostića preko kojih

sam prelazio. obuća ispred novoizgrađenih kuća. momak

sa ruksakom koji tužno ulazi u blatnjavo naselje. tri

gluvoneme devojke koje su hodale ispred mene. svaki

korak po svom tragu po svojoj meri. dok izgovaram

ove reči osetim kako sa njima izlazi moja tuga

novi sad 9.1.1998

 

 

 

2255/1398

 

6227  ronald d. laing VI

jedini lek je milost (blagovesti)

smilovati se sam sebi

kao dobri bog

posle je čak lako podnositi

i više likova (duša) u jednom telu

šizofrenija je u stvari nashinhronizovana

metempsihosoza (metensomatoza)

lako je podnositi čak i redukciju

stranost sebe sebe kao negativnu metaforu

mrtvu stvarnost mrtvi prostor i vreme

kamenu pustinju kameno more

svest o nepostojanju

 

ipak lepo je svirati na gitari

par tonova koji odlaze u ništa

ili pevati u šumi pticama

ali kada se vratiš kući

šta onda šta onda

 

zora i minja

1856. hodanje

hodao sa minjom i zorom

zori je sedamdeset i prva godina. bila

mi je nastavnica nacrtne geometrije u srednjoj

školi. video sam je posle dvadeset pet godina

prvi put. prijala mi je. na istom smo putu. dvadeset

kilometara joj nije bilo teško. sijale su joj oči. ona je

devojčica u duši. minji je trideset i četvrta upoznali

smo se sinoć. dok izgovaram ove reči osetim

kako sa njima izlazi moja tuga. samo

smo prelivanje talasi

novi sad 10.1.1998

 

 

 

2257/1396

 

6228  proleće traje sve je toplije. hodam bez jakne

odmorenog tela (posle nedelje) zamorenih očiju

 

6229  sunce blešti po barama na kaljavom putu. pobuda

 

6230  prodavačica cveća ispred groblja mi je

malopre pogledala i sada nosim njen pogled u telu

 

6231  po velikim gromadama preorane zemlje hodam kao po morskim talasima

 

6232  hiljadu osamsto pedeset sedmo predvečerje na ruži lutanja

 

6233  ja sam umetnik predvečerja

 

kad predvečerje pada na grad

1857. hodanje

ja sam plava ruža. hodanjem me rađa miroslav mandić

nastajem iz njegovog srca i njegovih koraka. ja sam

plava ruža u predvečerju u tvom crvenom srcu. samo

smo prelivanje talasi. hodajuća ruža oba

stopala obe pete tabani prsti put

novi sad 12.1.1998

 

 

 

2258/1395

 

6234  i danas u džemperu ulazim u park miriše proleće

 

6235  svi govore kako su reči istrošene. pogotovu reči koje govore o

suštinama idealima vrednostima. ja verujem u sve te reči i meni su one 

lepe. ostaje mi samo da budem nevin i da im se predam da me vode. reč

ljubav u ljubav. reč sloboda slobodi. reč pažljivost da me čini pažljivim

 

6236  sa minjom i zorom u kameničkom parku sat i po hodamo vrlo vrlo

sporo. sporošću se približavamo tišini u sebi. postajemo tihovanje

 

reč lepota da me vodi dobroti

1858. hodanje

jutra počinju sa ledom. preko dana je na suncu

toplo i danas sam hodao u džemperu a kad padne

noć temperatura opet odlazi pod led. hodajuća ruža

oba stopala obe pete tabani prsti put... drhtim na

hladnoći drhtim u životu ja sam podrhtavanje

novi sad 13.1.1998

 

 

i

 

 

sve dok više osećamo bol koju nam nanose

od one koju mi nanosimo drugima banalni smo

 

 

da dok me više boli bol koja mi se nanosi od boli koju nanosim banalan sam

 

 

umetnost počinje posle toga ništa ne reći

 

 

reč ljubav u ljubav. reč sloboda slobodi. reč pažljivost da me čini pažljivim

 

 

i

 

 

ružo lutanja

jebežljivim grudima

i tabanima ljubavi

slobode istine

koračali

smo

10

godina

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima