AUTOBOGOGRAFIJA

18. mart 2025.

27498. dan mog života

 

 

do sada sam

u autobogografiji

prošao kroz

poglavlja

 

život

446 naslova

 

divljenja

294 naslova

 

nekonomija svesti i savesti

132 naslova

 

večna umetnost

282 naslova

 

danas sam

iz ta 4 poglavlja

odabrao sledeće

naslove

 

 

život

 

guguti

 

kaja

 

milomir

 

sobe i stvari u sobi

 

patrijarha čarnojevića 19

 

ulica patrijarha čarnojevića

 

igralište slavije

 

fudbal

 

bioskop

 

pesme podbarske

 

prvi dan u školi

 

deset sati 15. avgusta 1958

 

sahrana

 

kaja udovica

 

dobrota posle smrti

 

matematika smrti

 

ćira aćanski

 

oljenka

 

prvi poljubac

 

prva godina u vojvodini i treća godina srednje škole

 

branislav štrboja

 

prva velika odluka

 

umetnost i prvo jebanje

 

slobodan tišma

 

grupa kod

 

svaku noć vraćanje kući sam

 

divljenja

 

zašto sam se odrekao 1970. godine i rada u grupi kod u slavu grupe kod

 

miroslav mandić jebe svima mater

 

prekid

 

proleće 1971 i presudni dan

 

14. jul 1971

 

pesma o filmu

 

crvena sveska

 

suđenje

 

pupoljci

 

9094

 

zatvor

 

ne, ne verujem da se ova rečenica ne čuje - doživljaj

 

i slavko bogdanović u zatvoru

 

podignuta ruka u zatvoru

 

nebo

 

odluke sa kojima sam izašao iz zatvora

 

duška

 

prvi korak

 

lišće-drvo života prva desetogodišnja slika

 

pustinjske godine

 

čvor

 

ksenija buštrević

 

nacrtah tri crte nikada nacrtane

 

ponovo umetnost i to neka druga umetnost

 

rad za želimira žilnika i strah od smrti

 

ja sam ti je on

 

vesna milović

 

put u ameriku ili novi život indijanaca

 

odluka - hodaću

 

varšava

 

prvo hodanje za poeziju

 

ne, ne verujem da se ova rečenica ne čuje - knjiga

 

drugo hodanje za poeziju i knjiga hodanje za poeziju

 

ne rađati biološki

 

čovek koji piše

 

molitva

 

odluka o desetogodišnjem hodanju

 

treće hodanje za poeziju

 

knjiga dete dečak

 

prvi rokovnik 11. februar - 18. april 1989

 

da mi nenasilje mesto krvi teče u žilama večno

 

u teškim vremenima duše nam čuvaju male pesme

 

svet nije u opasnosti prožet je saradnjom i dobrota je jedina u stalnoj promeni

 

ono od čega je i drveće od toga sam i ja

 

četvrto hodanje za poeziju

 

knjiga nevini put i nevini put kroz evropu

 

sve više se razlikujem od ljudi

 

nikakav komformizam u pisanju

 

ptice će spasiti svet

 

ruža lutanja je toliko pionirska da se osećam kao dete

 

prvi korak i prva latica ruže lutanja

 

divljenja potvrđuju boga

 

dvoje na putu bog

 

knjiga kaja i kajin odlazak

 

maraton u atini alithia tanatos den iparhi

 

prvi spomenik anonimnim snagama ljubavi poslednjeg dana prve godine ruže lutanja

 

hodanje plivanje preplivavanje

 

tvoj život mi je važniji od mog

 

aleksandar tišma mi predložio da na 50 rođendan odlučim da ću živeti 100 godina

 

zemlja se pretvorila u plavu ružu

 

ko uživa živi me. ko još više uživa slavi me

 

kraj ruže lutanja ili moguće je ljubiti sve

 

otišao sam u petu umetnost

 

minđuša na levom uvu

 

na trenutak dok sam hodao pored vode bio sam srećan

 

manastir vremena i druge stvari u 2003 godini

 

tek odbačeni nešto vredimo

 

večna umetnost

 

ne želim ja da uspem u svetu nego da svet uspe u meni

 

voleti boga je najhrabriji život

 

plave ruže. plavi film. bela knjiga miroslav mandić

 

razlaz. čitanje u zatvoru. preseljenje

 

boga proslavljam tako što nikog ne zovem

 

ruža mosta ili na mostu u predvečerje

 

virtuelno poklonjenje

 

reč ljubav mi je na slepoočnici

 

svečani nedeljni ručkovi na internetu

 

početak desetogodišnjeg pupoljka hodanja

 

86400 trenutaka umetnosti u 86400 sekundi svakog dana 

 

početak pisanja knjige ja sam ti si ja sam bog

 

milina predživota

 

mala

pesma

veliko

delo

 

pesme dame

 

12 najlepših pesama mog života

 

fotografije konja - mog lica ili zbogom čovečanstvo

 

deset godina slike plave ruže i deset godina filma plavi film

 

trinaesta godina knjige bog miroslav mandić bog

 

prvi pesnik - jedan jedini umetnik - najbolji hodač

 

kraj pupoljka hodanja drugog obilaska

planete zemlje i drugog desetogodišnjeg hodanja

 

bo

mi

bomimabo

ma

bo

 

autobogografija se rodila 24. avgusta 2020

 

četiri hodanja svakog dana

 

ja jesam pevam stvaram hodam ljubim boga

i ja jesam pevam stvaram hodam ljubi bog

 

čuđenje. divljenje. poistovećenje

poklonjenje. poslušanje. podavanje. oboženje

 

 

divljenja

 

svi divljeni divim vam se zauvek

 

 

nekonomija svesti i savesti

 

novac i najranije detinjstvo

 

novac i hleb

 

novac i dobrota novca

 

novac i bioskop

 

prosjak i novac

 

učiti da bi se divilo a ne bilo pametan

 

ne-raditi slušati muziku i pobuniti se protiv muške kulture

 

ne-raditi nego čitati i prekinuti rat

 

ne-raditi igrati fudbal

 

ne-raditi gledati filmove i biti na strani slabijih

 

ne-raditi nego se osamljivati i tražiti smisao života 

 

ne-raditi biti pesnik i umetnik i prekinuti i sa poezijom i umetnošću i otići u zatvor

 

posvećenjem raditi odlukama se posvećivati

 

čudo podviga i podvig čudom

 

istrajavanje u idealima mladosti i odlukama koje sam doneo u zatvoru

 

biti za siromaštvo

 

prosjačka povelja

 

64 prosjaka prose za ružu lutanja

 

prvi korak ruže lutanja je i prvi korak ruže savesti koju zovem ekonomija savesti

 

proizvode na ruži lutanja nisam prodao jer se nisam prodao nego

sam se bogu podao i oni pripadaju bogu tebi svim bićima i svemiru

 

ja sam besplatni ili najskuplji

 

vrećica hotela života

 

64 pupoljka pevaju pupoljku svih bića

 

mirjana lukić

 

313 kafa hrabrosti

 

hleb vino postelja put ruža preduzeće hram

 

davanje - primanje je podavanje od boga do boga

 

beskućništvo ekonomije savesti. bezvlasništvo ja javnosti. besplatnost

ja tržišta. beskorisnost večne umetnosti. bezazlenost pupoljka pahulje

 

novčanica kosmos

 

 

večna umetnost

 

detinjstvo i lepo

 

pevanje sa kajom

 

unutrašnji život mi je važniji od spoljašnjeg života

 

baviću se umetnošću hodaću gde me noge nose

 

pevaću što mi srce želi

 

stvaraću ono što moj um jeste

 

napor u ukusu 

 

umetnik je pesnik

 

umetnost me je uzbuđivala ali me je umetnik stvarao

 

nova umetnost je uvek tu u vazduhu

 

umetnost ja

 

ja umetnosti

 

ja sam umetnost

 

prekid sa umetnošću kao zanatom

 

odlazak u nebo pustinje

 

lišavanje kao srce umetnosti

 

naziranje boga kao um umetnosti

 

ruža lutanja i četvrta umetnost

 

više se nisam pitao o mom životu i mojoj umetnosti samo

sam se prepustio lutanju evropom jer samo bog je uspeh

 

promena imena lutanje evropom u ruža lutanja

 

lepota prvog koraka ili svi koraci su u prvom koraku

 

deset godina preda mnom su bili kao veliki talas koji se nadvio nada mnom

 

nisam ni u snu mogao da zamislim da će biti tako teško a tek da će biti tako božanski

 

snaga ruže lutanja me je izbacila iz orbite postojećeg

 

sve više sam se oslanjao samo na sebe jer bio sam sam u svemiru

 

videti još nepostojeće

 

stvarati još nestvoreno

 

četvrta umetnost je umetnost jednog bića za sva bića

 

preobražavanje ruže na tlu evrope u ružu svemira

 

preobražavanje planete zemlje u ružu ili stvaranje

novog živog bića a ne više stvaranje umetničkog dela

 

preobražavanje čoveka u boga

 

živo biće ruže lutanja

 

večna filozofija i svi oni koji su stvarali jedno

 

večna umetnost ili sedam umetnosti jedne umetnosti

 

bog je postao čovek da bi čovek postao bog

 

narodna umetnost i čuđenje

 

akademska umetnost i divljenje

 

talentovana umetnost i poistovećivanje

 

genijalna umetnost ili poklonjenje

 

anonimna umetnost ili poslušanje i prihvatanje nepoznatog koje mi se samo otvorilo

 

umetnost svih bića ili podavanje drugom obilasku planete zemlje

 

večna umetnost i oboženje

 

večna umetnost kao lopta bivanja a ne više krug postojanja

 

večna umetnost su 36 umetnosti i 1296 pesama koje čuvaju večnu umetnost

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

17. mart 2025.

27497. dan mog života

 

 

oh

do daha

mi je

 

 

i

 

 

do

daha

boga

 

 

i

 

 

bo

samo

me diši

bog sam u

svakom

tvom

dahu

 

 

i

 

 

bo

samo

me diši

reč

si

moja

 

 

i

 

 

bo

samo

diši jer put si

jer ruža si jer

bespuće si

jer bog

si

 

 

i

 

 

dišem

miroslav

mandić

jebe

svima

mater

iz 21. januara i 

9. februara 1971 je

ljudska umetnost koja

 privlači i neutrališe

negativnu energije

među ljudima

 

 

i

 

 

dišem

miroslav

mandić

jeste

svima

mater

iz 30. septembra

2009 je večna umetnost

koja privlači pozitivnu

energije za svako

i sva bića

 

 

i

 

 

dišem

bo

mi

bomimabo

ma

bo

ljubi

sve

i

svakog

rođeno u

15:15 11. aprila

2020 je umetnost

boga i stvaranje

ljubavi slobode

istine za

sve

i

svakog

 

 

i

 

 

ne bi bilo

autobogografije

da nije bilo ruže

lutanja i zato predah

pred godinu dana

čitanja ruže

lutanja

 

 

i

 

 

već

4 godine

i 3 meseca

strujim

jesam

pevam

stvaram

hodam

ljubim

vaskrsavam

autobogografiju

boa

mia

boamiamaaboa

maa

boa

 

 

i

 

 

još

5 godina

i 9 meseci

je

strujanja

bivanja

pevanja

stvaranja

hodanja

ljubljenja

vaskrsavanja

autobogografije

boa

mia

boamiamaaboa

maa

boa

je

preda

mnom

 

 

i

 

 

željan

sam boga

željan sam

željnih

boga

 

 

i

 

 

željan

sam onih

koji me

žele

 

 

i

 

 

željan

sam

ljubavi

slobode

istine

autobogografije

 

 

i

 

 

željan

sam

dobrote

i

lepote

autobogografije

 

 

i

 

 

željan

sam

čednosti

i

odanosti

autobogografije

 

 

i

 

 

evo

kako počinje

autobogografija

 

ponoć

1. januar 2021.

25961 dan mog života

 

 

bo

mi

bomimabo

ma

bo

nekoliko

minuta

posle

ponoći

1

januara

2021

kad

se

rađa

novi

svet

ljubavi

bože

nežno

nežno

nežno

nežno

nežno

nežno

nežno

te

ljuljam

na

mojim

grudima

 

 

na kolenima

sa bogom tobom

svim bićima svemirom 

počinjem da u ponoći početka

pevam stvaram hodam

ljubav slobodu istinu

za tebe sva bića

i svemir

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno te ljuljam

na mojim grudima je

autobogografija

moja

 

 

srećan

sam što se 

 

bože

nežno

nežno

nežno

nežno

nežno

nežno

nežno

te

ljuljam

na

mojim

grudima

 

preobrazilo

u

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

preobraženja

su autobogografija

moja i autobiografija

svih mojih i svačijih

preobraženja

 

 

ovog

trena svako

biće pevuši svim

bićima svemira

i svemiru

volim

te

 

 

ovog

trena sva

bića svemira

šapuću svakom

biću svemira i

svemiru

volimo

te

 

 

ovog

trena svako

i sva bića svemira

i svemir šapuću tebi

volimo te ti nikad

nećeš umreti

 

 

i

 

 

jebežljiva

ljubav je moja

ljubav. jebežljiva

sloboda je moja

sloboda. jebežljiva

istina je moja

istina

 

 

i

 

 

jebežljiva

ljubav je moja

sloboda. jebežljiva

sloboda je moja istina

jebežljiva istina je

moja ljubav

 

 

i

 

 

srećo

moja podaj

se svakom i svim

bićima da svako i

sva bića budu

srećna

 

 

i

 

 

oh

jebote

kako mi prija

ovaj predah. ovo

jebežljivo uživanje

u autobogografiji. ovo

slavljenje jebanja ko

pesme boga koju

bog neprestano

pevuši ljubeći

samog

sebe

da

bi

svako

biće

osećalo

da

je

voljeno

i

ljubljeno

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

15. mart 2025.

27495. dan mog života

 

 

nevini put

kroz evropu se

evo u 14:22 15. marta

2025 preobrazio u 

bespuće boga

svemirom

 

 

i

 

 

preobražavanje

je odanost tvari kojom

tvar vaskrsava uprkos

svojoj smrtnosti

 

 

i

 

 

odanost

preobražavanja

duha u bogu pa i

kad bogu nije ni do

boga duh vaskrsava

uprkos straha od

sreće i radosti

 

 

i

 

 

nevini put

je oduvek i zauvek

početak koji u nevinom

putu počinje sa

 

12:24

o

srećo

 

 

i

 

 

o

srećo

su reči

boga

 

 

i

 

 

reči

boga

su

sreća

 

 

i

 

 

nevini put

je bio sav u svetlu

ruže lutanja mog prvog

desetogodišnjeg hodanja

koje me je čekalo sledeće

godine da mu dam

moj život

 

 

i

 

 

nevini put

nije izdao ni put ni

nevinost ni nevinost

puta i zato je nevini put

jedini put do koga je

svakome stalo

 

 

i

 

 

nevini put

je nevino telo

koje se podaje 

podatnoj duši

koja je devojka

duha božijeg

u koraku

boga

 

 

i

 

 

nevini put

je opičenost koja

je jedina spremna 

da pumpa za sve i

za svakoga ali i ne

više za one koji

pumpaju samo

za sebe

 

 

i

 

 

nevini put

je poraženost

moja koja mi

vaskrsava

čednost

 

 

i

 

 

nevini put je

14:49 15. marta

2025 koji je slava

20:45 22. juna 1990 u

kome je evropa ponovo

zajahala čednost na

leđima bika koji je

živi bog

sve

mira

svemira

 

 

i

 

 

nevini put

me je još više

načinio

 

odanim

pesnikom

 

odanim

umetnikom

 

odanim

hodačem

 

zato

potvrđujem

svaki korak

nevinog

puta

 

svaku

reč

nevinog

puta

 

svaku

kap

kiše

nevinog

puta

 

 

i

 

 

četiri

hodanja

za poeziju

su

 

56 dana

prvog

hodanja

 

20 dana

drugog

hodanja

 

18 dana

trećeg

hodanja

 

18 dana

četvrtog

hodanja

 

ukupno

112 dana

hodanja

za poeziju

kroz evropu

od stražilova

do londona

 

 

i

 

 

četiri

hodanja

za poeziju

su nevini

put

evrope

 

 

i

 

 

tekst

zašto sam

hodao 2150 000

koraka za poeziju

sa prvog hodanja

je napisan ko

sećanje

puta

 

tekst

i, izazivati

pažnju sa drugog

hodanja je pevao

put sa hodačkim

slovom

i

 

tekst

dete dečak

sa trećeg hodanja

je moj prvi centrirani

tekst jer tek tako 

tekst diše ko

put

 

tekst

nevini put sa

četvrtog hodanja

je obeležen vremenom

svakog zapisa i pismima

koje sam slao prijatelijima

jer i ona takođe stvaraju

božiju formu puta i to

mog jedinog

puta

 

 

i

 

 

poslednjeg dana

hodanja u blokčiću

sam zapisao

 

prvo hodanje

za poeziju

 

hrabrost nadoknađivanje

 

lepota u narodnom

 

poruka nevinost

 

šta me vezuje ritam plahovitost

 

asocijacije mladićka smrt

 

 

drugo hodanje

za poeziju

 

hrabrost prepustiti se

 

lepota plavilo boga

 

poruka prihvatiti sve

 

šta me vezuje prefinjenost himničnosti

 

asocijacije svetski bol

 

slušajmo zajedno

 

 

treće hodanje

za poeziju

 

hrabrost da se odluta

 

lepota u otkačenosti

 

poruka odvezati se

 

šta me vezuje modernitet rokenrol mladost

 

asocijacije sktnica

 

 

četvrto hodanje

za poeziju

 

hrabrost da se sukobljava

 

lepota snaga vizije

 

poruka nezavisnost autentičnost

 

šta me vezuje utočište u stvaralaštvu ludačkih količina

 

asocijacije frajer

 

budalo brate na pravom si putu ali cunjajući

 

 

i

 

 

sa sva

četiri hodanja za

poeziju doneo sam i

velike slike u malim crtežima

za koje verujem da su čedna

umetnost koja ne dozvoljava da

je bilo ko izglobi iz čednosti jer

požrtvovanje me je sačuvalo

od amarerizma a privid

amaterizma me

zauvek čuva

od

užasa

profesionalizma

 

 

i

 

 

štap

je pesma

štap su moja

četiri hodanja za

poeziju. hodački

štap je hodačev

hram u pokretu

kojim i u ovim

trenucima

pevam

boga

 

 

i

 

 

a

ti

ko

god

da

si

ti

samo

da

znaš

od

ovog

trenutka

u

15:52

15

marta

2025

nevini put

proglašavam

tek

rođenim

živim

bićem

svemira

i

čedom

jednog

jedinog

boga

amin

 

 

i

 

 

15:52

15

marta

2025

je

amin

ljubavi

slobodi

istini

nevinog

puta

za

svako

i

sva

bića

svemira

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

14. mart 2025.

27494. dan mog života

 

 

osamnaesti dan

 

10:25  blejk je bio šeret. jednom dok je srao u grmlju došao je debeli

bog i prdnuo. kako su se samo njih dvojica posle toga dobro zezali

 

 

10:30  blejk ti je kao luk sa onim ljuskama što

se krune rekao mi je nikola šuica pre polaska

 

 

10:32  žudnja za spasom drugih. svoj život za njihov život

 

 

10:34  nijedan jedini vrabac kao ni ceo kosmos ne sme patiti

 

 

10:35  a ti znaš kod luka je najvažnija voda

 

 

10:53  izgubljeno dete spasava lutajuća svetlost

 

 

11:02  odbio je da deli mišljenje sa lažovima

 

 

11:14  za njega je izuzetno važno to da je priroda u stalnom cvetanju

 

 

11:21  i veverica je mrtva

 

 

11:35  više nas neće mučiti. od sada mučimo mi graknuše i organizovaše se hrišćani

 

 

12:00  možda najružnija stvar na svetu ta ogromna količina hrane koju iznose

 

 

12:01  žao mi je što ovom prosjaku nisam dao više

 

 

dragi slobodane

sušim noge na desetak

kilometara od centra londona

teško mi je da to objasnim to gađenje

nad bogatstvom. kako su samo ružne

te ogromne samoposluge sa tim

ogromnim korpama koje su mnogima

i male pa im sa vrha pada. kada

bih živeo u engleskoj bio

bih ponositi siromah

plemić

 

 

14:02  vraćao sam se jedan kilometar nazad i našao sam

je inače ne bih mogao ovo zapisati. kako mi stvari nekad znače

 

 

14:08  siromaštvo je kao i žene u poznim godinama puno snage za preživljavanjem

 

 

dragi davide

14:16

na par kilometara

sam od centra londona

uskoro je kraj. ta četiri hodanja

kao eliotova četiri kvarteta ili

vivaldijeva četiri godišnja doba

jedan put. živi put taj put od poezije

za poeziju. put bez puta tamo gde božiji

sinovi izgube sebe da bi se ponovo pronašli

kaže majstor ekhart. zašto kažem poezija kad

je po svojoj realnosti to bliže svakom odsustvu

poezije. baš zbog toga. ti putevi ti dani kišnjenja ti

sati u kojima sam poslednji čovek na svetu a naravno

i jedini njegov kralj. ti kilometri koji se tope a mnogo

ih je. to ćutanje i ćutanje pa bolovi u telu. moji bolovi i

moje telo. ta nežnost prema štapu i njegova solidnost

i solidarnost sve je to prazno i tu se obnavlja poezija

i odmara od onih gužvi u koju su je sabili pesnici i

profesori. dok ti ovo pišem sve vreme pogledavam

u jednu ženu par godina stariju od mene tako

lepo snažnog tela i puna veselosti

kojom zasmejava ostale

tri žene. vidimo se u

beogradu

 

 

draga dinka

14:31

približio sam se

sad sam malo izgubljen jer

je upravo iz restorana otišla žena u

kojoj sam uživao i odmarao se prethodnih

dvadesetak minuta. bila je tako vesela sa

onim nosom blizu pedesetih sa onim leđima

kojima ne pristaje na ne može se sa onim

bokovima kojima se kidaju prepone

muškaraca. umora je u meni

mnogo. basnoslovno

 

 

draga vesna

14:40

prazan sam i

umoran. izlaze svetovi

iz mene. ostajem bez sebe

hvala bogu hvala usamljenicima

i umetnicima kod njih uvek ima

mesta u naručju. pred polazak na

voz u beogradu sedeći na klozetskoj

šolji otvorio sam tri puta rečnik

ezoterizma tražeći savete iz

njega za moje predstojeće

hodanje. dobio sam

 

1 postupnost

 

2 magična toplina

 

3 seje se materijalno telo a uskrsava u spiritualnom duhu

 

tako je i bilo

ti si jedna od retkih

osoba (možda i jedina)

koja mi je pomogla i

pratila na sva četiri

hodanja. nek ti se

privrženost vrati

uvećana

polazim

 

 

15:02  približavanje. ravnodušnost. juče sam imao jednu dobru reč nestala mi je

 

 

15:34  dolaženje je lebdenje. kruženje u pravoj liniji

 

 

15:45  za pet sati ću se sresti sa slavkom bogdanovićem kao što smo se

jednom već sreli pre 18 godina u biblioteci zatvora u sremskoj mitrovici

 

 

17:00  jer. jer tamo gde ne postoji više ništa i više nema tla

upravo tamo ćemo pobiti naše kolje - gustav landauer. novi žulj

 

 

17:15  no pesnici su kažeš kao sveštenici boga vina

što od zemlje do zemlje hodaše u svetoj noći - helderlin

 

 

17:42  vilijem dolazim

 

 

20:45  hodam polako. sve je obavljeno

 

 

 

kraj

 

 

i

 

 

sutradan

sam bio na

blejkovom grobu

sačekalo me je

dvadesetak

ljudi

 

 

i

 

 

na stotinak

metara od groba 

sam počeo da hodam

jako sporo. pred samim

grobom štap koji mi je bio

u levoj šaci prebacio sam u

desnu šaku kojom sam pre

18 dana dodirnuo belu ružu

na rembovom grobu a 

sad sam levu šaku

približavao

blejkovom

 

 

i

 

 

kad sam

dodirnio blejkov

grob spojio sam ga

raširenim rukama i

svim koracima

sa remboom

 

 

i

 

 

okrenuo

sam se prema

ljudima i grunuo

je iz mene neki

drevni plač

 

 

i

 

 

otišao

sam iza

groba i čučnuo

u travu da se

smirim

 

 

i

 

 

kada

sam se smirio

rekao sam prisutnima

da ću sledeće godine

sa ovog mesta krenuti

na desetogodišnje

hodanje ružu

lutanja

 

 

i

 

 

alison mi

je kasnije rekla

da je u trenutku

kad sam šakom

dodirnuo blejkov

grob videla

svetlost

koja je

blesnula

 

 

i

 

 

prijatelji kojima sam pisao

 

branko vučićević

 

voja stojanović

 

david albahari

 

marjan rožanc

 

miodrag lazarov pashu

 

vesna milović

 

ričard berns

 

lazar stojanović

 

dolores čaće

 

slobodan tišma

 

žarko radaković

 

jovan hristić

 

zoran belić

 

vaclav havel

 

milovan danojlić

 

sun mandić

 

ljuba gligorijević

 

tanja marković

 

kaja mandić

 

dinka pinjon

 

vesna gaspari

 

bojana albahari

 

srđan valjarević

 

želimir žilnik

 

vladica milosavljević

 

viktor segalen

 

kolja mićević

 

laza crkvenjakov

 

gertruda stejn

 

niko

 

 

i

 

 

nijedan

jedini vrabac

kao ni ceo

kosmos ne

sme patiti

 

 

i

 

 

izgubljeno

dete spasava

lutajuća

svetlost

 

 

i

 

 

tamo gde

ne postoji više

ništa i više nema tla

upravo tamo ćemo

pobiti naše kolje

gustav landauer

 

 

i

 

 

no pesnici

su kažeš kao

sveštenici boga

vina što od zemlje

do zemlje hodaše

u svetoj noći

helderlin

 

 

i

 

 

hodam

polako

sve je

obavljeno

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

13. mart 2025.

27493. dan mog života

 

 

šesnaesti dan

 

 

draga dolores

četem pre podne

poezija je svetlost koja

živi u mraku. eto to sam mislio

misleći na en i bila kod kojih sam

noćas spavao predhodno prepešačivši

38 km što je i za jednog mlađeg miroslava

dovoljno. en radi u kancelariji a bil je književnik

sad piše svoj prvi roman o jednom svešteniku

u nikaragvi koji razgovara sa kojotima. šta bila

vuče da sluša muziku španskih jevreja da se

otvara južnoj americi a ne da bude ponosni

englez. šta ako ne svetlost u mraku

zaludnosti. večni dome božiji. itd

i tako dalje do šta da ti kažem

sestro moja indijanska

 

 

11:38  trenuci su božije slavlje

 

 

14:05  jebem ti pa kako ćemo vratiti naše duše. jer kad

kažem helderlin i blejk ja mislim i prašina na pantalonama radnika

 

 

14:06  tu smo da razumemo odakle dolazi energija

 

 

14:27  sa bilom kod bila čajldiča. link vrej. radnici. bluz. siromaštvo. voda što vri. soba u

gustom neredu. jezik i jezici. votka. crnkinje. rok sa indijanskim napevima. limena bluz gitara

 

 

15:35  doći će do osvete obojenih za dvesta-trista godina

 

 

15:40  šta mi je hteo reći vrabac koji je skakutao ispred mene

 

 

15:41  divim se lepoti ove crnkinje. učestvujem sa njom

 

 

16:17  gradovi. gradovi. da vidiš i da budeš viđen. da vidiš te što te do bola dovode žene

 

gradovi. gradovi. trijumf njihovih graditelja

 

gradovi. gradovi. otvorene škole haosa

 

gradovi. gradovi. niču propasti u slavlje

 

 

16:23  kad kažem da je sloboda jedino u telu mislim to

gledajući sve ove ljude koji su morali pristati na data im tela a 

ima ih raznih. moćnih. i ne samo ružnih nego zašto toliko i tako ružnih

 

 

18:59  pijanstvo. rasplinutost kojom se traže srodne duše. to

su emocije ranog bratstva kada nas isteraše da po dvorištu svoju

kaznu odradimo. to smo mi u jeziku izgubljeni ponovo u jeziku nađeni

 

 

21:56  u kojoj je to priči o tome pisano

 

 

22:35  i ono što se zove ispražnjenost

ispražnjenost koja priprema dušu za blagoslov i milost

 

 

0:50  preplitanje. pevajući preplićeš. preplićući pevaš u jednoj

jedinoj pesmi koju pevamo. a sad mi se spava sa snovima

 

 

sedamnaesti dan

 

8:54  sve je to objava nekoga nekome

 

 

9:45  zašto sam ja prostitut

 

 

10:10  ja sam pilgrim. monk. hermit. tramp. hobo. bum. begar

 

 

10:17  senka moje olovke dok pišem

 

 

10:18  koja je to snaga u ljudima. samo u gležnjevima ove

žene što je prošla pored mene noseći svoje telo ka slavi

 

 

12:38  reci leba ti to je ona moćna rečenica koju 

sam slušao kao dete. i neprevodiva je kao i detinjstvo

 

 

12:58  da li znaš zašto su ružne žene tako vatrene u krevetu pitala me je jednom

jedna ljubljančanka prateći me na voz. zato jer misle da im je to poslednji put

 

 

13:00  zašto sam ja tako pametan taj čuveni krik iz devetnaestog veka

 

 

14:50  ... kiša kiša pričam sam sa sobom samom sebi...

 

... kiša pričam kao vojvođanski paor...

 

... to je nešto štogod kiša...

 

... kiša devojčica i dečak kisnu vraćajući se iz...

 

... kiša visoka žena gura u kolicima svoje dete...

 

... kiša devojčica dotrčava do kola koja je čekaju...

 

... žena sa detetom na grudima i cigarom u ustima...

 

... devojka kiša na kiša kiša autobuskoj stanici...

 

... indijski dečak se niše u hodu kao da je crnački dečak...

 

... kiša ne možeš hodati stazom pre nego sam postaneš staza. buda kiša...

 

... druže moj a ja se prepakujem jer sve mi postaje mokro...

 

... kiša najlon kese su spas...

 

... vetar...

 

... kiša vetar kroz rupe na autobuskim...

 

... crvene telefonske govornice kiša...

 

... voda se sliva niz štap...

 

... kiša...

 

 

18:20  brate tek je sada stala

 

 

18:26  čak (bi) i ono zeleno sunce da izađe

 

 

18:27  smračilo

 

 

18:50  mračno

 

 

19:10  definitivno sunce

 

 

19:15  skoro sam suv od vetra i toplog tela

 

 

dragi niko

sedim u

železničkom

hotelu u darfordu

engleski komfor

dobra kafa. ostao

mi je još sutrašnji

dan. ostalo mi je

još da tebi

napišem

pesmu

o

mojim

hodanjima

jer

osećam

da je svet

jedno

sličan srcu

može stati

u šaku

toliki je

svet

mali je

mogu ga

prepešačiti

i onda to činim

hodajući četiri puta

za poeziju kao da sam

slušao muziku. bila je to

muzika znoja i providnih

žuljeva. straha u mojim

kolenima i radosti od

neke neopisive

besmislenosti

bila je to

muzika

prostranstva

usamljenih predela

predeli se ne kreću i

čekaju nas da im

dođemo i odvedemo ih

ka drugim predelima

kada to ne radimo

svet se raspada po

šavovima. na tim

šavovima bio

sam

prisutan

sa usamljenošću

a pogledom sam tražio

gde je kraj puta za današnji

dan. sedeo sam u travi i

slušao crkvena zvona

kako se šire

predvečerjem

mislio sam

na reči

obične reči

 

nevažnost

 

neprimećenost

 

nezaštićenost...

 

nikoga nisam

želeo da povredim

nisu mi smetala opšta

mesta. nije mi smetao

bol u nogama. ponekad

sam bio srećan. ponekad

mi se mleko pokvarilo u

rancu. ponekad je vetar

bio hladniji od kiše

tri puta hodajući

za poeziju put

me je otvorio

osetio sam

ga

kao svoj

stomak

 

put

ta

najlepša

i najveća

građevina

na ovom svetu

put je veliki učitelj

kada ćuti trava ga

prekrije i on onda

poziva moje

korake

on stalno

govori da je tu

i da je po njemu

već neko prošao

i on mi kaže

ja

sam

spajanje

 

put

to

najlepše

ime kojim

sebe

možemo

reći

ne

postoji

smrt

postoje

samo putevi

hodajući osećao

sam ga kao što

sam osećao

da

je

poezija

biće

lelujanje

ritam lelujanja

treperenje prostora

jedan plavi okean

plav kao veliko plavo

lepote. beše to okean

okean koraka kojima

hodah. hodali

smo to

štap i ja

nas dvojica

besmo talasi

talasi koji dolaze

i talasi koji odlaze

koraci koji nestaju

i u nestajanju

ponovo

nastaju

hodali

smo to

štap

beskućništvo

i

ja

hodali smo

za poeziju jer

poezija rekoše

stari grci znači

činiti

tvoriti

 

u

prvom hodanju

upoznah napor

svetlost

napora

 

u

drugom hodanju

prepoznah pažljivost

pažljivost od koje je

sačinjen svet bez obzira

šta o tome mislio svet

 

u

trećem hodanju

po nosu me je trljao

humor. humor

skitnice

humor

skitnica

 

o

četvrtom hodanju

još ne znam ništa

 

kad mislim

na

radičevića

helderlina

remboa

blejka

ja mislim

na pesnika

na nevino srce

koje u tihoj igri

čekanja

čini pevanje

mislim na

dečaka

koji se ne

plaši ni

patosa

ni

boga

koji nije

znamenje

nego prijatelj sa

kojim zajedno

pevam

postojanje

i zajedno

krećem na

hodanje kao

da nas je ista

majka rodila jer

nas je rodila. zar

čovekov jezik

nije i hodanje

nije li

hodanje

 i oblik

pisanja

 

niko

voli te

niko

 

 

i

 

 

trenuci

su božije

slavlje

 

 

i

 

 

osećam

da je svet

jedno

sličan srcu

može stati

u šaku

toliki je

svet

mali je

mogu ga

prepešačiti

 

put

ta najlepša i

najveća građevina

na ovom svetu. put

je veliki učitelj 

 

hodali

smo to štap

beskućništvo i ja

hodali smo za poeziju

jer poezija rekoše

stari grci znači

činiti

tvoriti

 

niko

voli te

niko

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

12. mart 2025.

27492. dan mog života

 

 

četrnaesti dan

 

8:46  da bih prošao prolazim kroz ono kroz čega drugi neće

 

 

9:03  čija da je ljubaznost je blago

 

 

9:24  uznemirio me jučerašnji prelazak preko granice

za mene one ne postoje. i njihovo postojanje me vređa

 

 

9:40  odupirem se postojećem sistemu. i zato hodam svojim

putem. moram stvoriti sistem ili biti porobljen od tuđeg. neću

racionalizovati ni porediti. moj posao je da stvaram kaže blejk

 

 

9:43  superiorni vrapci

 

 

11:00  prebirao po kamenju tražeći jedan za prijatelja

 

 

11:10  skupio sam se oko svojih kolena ćutim stežući se i trpim

 

 

11:40  potpuno razumem one koji ne mrdaju iz kuće

 

 

12:30  perem ruke i pogledam se u ogledalu čini mi se tip je na mestu. naručiću kafu

 

 

dragi žarko

13:00

ipak je poezija na delu

znam to po umoru i osećanju

bede i poniženosti kroz koje prolazim

ova dvadeset četiri sata. pa. to je ta visina

pesničkog zanata. jednog zanata koji

se sastoji u tome da se podnese

poniženost. dečak. kako ti

bejaše dečak

 

 

13:46  ćutanje - korak - hodanje - korak - izgubljen

korak - teturam - korak - hodam pravo - korak - oči - korak

pešačka staza - korak - ipak onog mi nema - korak - suva trava

po asfaltu - korak - pišem da ne bih bio sam - korak - cvetići

korak - potrebna mi je duhovna snaga - korak - umna takođe

korak - vrapci - korak - ograde - korak - staro drveće

korak - žedan - korak - majku mu žulj - korak...

 

 

13:52  da

 

 

13:53  da. da

 

 

14:06  oni mali vijugavi putevi. žena na konju. žena sa

psom. žena po travi sa rukama u džepovima. groblja. zelenilo

polja i sve na vetru i te haljine i to drveće i ta tišina u beloj gustoj svetlosti

 

 

14:20  na vetru u selu. šumi i leluja kao u pričama sa misterioznim ubistvima. to je engleska

 

 

14:46  to je usamljenost konju moj poveravah se jednom konju koji stoji u ogradi

 

 

15:02  stavim štap iza ramena ispružim ruke po njemu

i pritiskam ga i on mi ispravlja kičmu u predelu vrata

 

 

15:21  prilagođavanje traje. bik se ne smiruje

 

 

16:45  kad govorim o telu govorim o jeziku i postupnosti. herojskom telu koje podnosi smrt

 

 

dragi vojo

kanterberi 22:35

drugi dan u engleskoj

drugi hostel. hosteli su lepa

noćna svratišta. engleska me

je spustila i umorila. zatvorila

jedna stara baka mi je na ulici

poželela dobrodošlicu. neka

poživi. predveče je

opet počela

kiša

 

 

23:30  knjige su mi više nego što znam i slutim. kako sam ih

samo više puta držao u rukama. takvu bih za šaku želeo da napišem

 

 

petnaesti dan

 

dragi žarko

8:35 kanterberi

elvis prisli na radiju

o je. kako me uvek podigne

taj rokenrol. pogotovo kad ga

čujem na radiju. odmah mi je

lakše. to je jaka doza mladićstva

za moju dušu. to je emocija koja 

je živela u herojima pedesetih

buntovnicima bez razloga

sestrama i braći sa

veseljem u

kolenima

 

 

8:39  sačekaću još malo

 

 

8:48  već nekoliko dana nemam šta da čitam i to mi nedostaje

 

 

dragi vojo

8:50

jer taj svet koji piše i te stvari o kojima se piše to je moj svet. ovaj... pa i ne baš. al tim pre

 

 

9:02  klozet je bio čist. još jedna kafa

 

 

draga gertruda

9:05

ovih dvadesetak sati

sam se osećao bedno gadeći

se nad sobom a put preda mnom

kako si ti preživljavala takve sate. ja

sam te često gledao na fotografijama

suknena haljina (suknja) velika prsa i

neka odlučna blagost. i tvoji tekstovi

nešto najlepše što je napisano u

ovom veku. otkud ti to. i kako

to. šta je to bilo u

tvom telu

 

 

9:35  ...ti imaš dominantno

erotsko telo tako da bi sa tobom bio

moguć prastari žensko-muški kontakt gde

forma tela odjednom prija. koža. mislim da imaš

mladu kožu valjda zbog neke energije u tebi. imaš

čvrste jake mišiće koje ja volim. neku napetost u njima

koja me uzbuđuje. zubi su ti jaki i asociraju na sposobnost

preživljavanja što u seksu pretpostavlja iskonski nagon onih

koji se pare. građa tvog tela način na koji deluje i tvoja erotika

izazvali bi napad u meni. naše tucanje ne bi bilo socijalno ni

emocionalno nego prastari poriv za ravnotežom ispunjenje

moje materice spermom. jake žene uvek biraju muškarca po

snazi njegove sperme. u opštem smislu to je najkvalitetniji

prenos informacija. ti na neki način tako deluješ i ja bih

želela da plasiram svoje žensko telo. svoje grudi

stražnjicu vaginu pa čak i više nego što je

nužno. živa šteta što se to ne događa...

bodrim se ovim pismom od pre

tri godine koje sam poneo

sa sobom

 

 

9:46  ne zaustavljati se ne obazirati se. ići kroz led. zapisivati rukom po hartiji

nogama po putu (za nestale narode) duhom puniti tu pažljivost u kojoj počiva svet

 

 

9:52  kad kažem oblaci mislim na ovu svetlost iznad mene

humor je neka neodređena svetlost koja me približava božanstvu

 

 

11:00  dragi branko dankirk danas je bolje polako se vraćam sebi. oslanjam se

ponovo na svoje korake jer ja sam kontinent. kontinent sa dubokim poklonom morima

 

 

draga dinka

11:15

kako da ti odmah pišem

ono što želim a želim neke nijanse nešto

što liči na kretanje puta. na nagibe i blage prelaze

i neku odlučnost do koje mu nije stalo pa se proteže

bez iznenađenja a kad mu se iznenađuje on to i čini. ime

mu je bezimeni. ne znam da li sam to hteo da ti pišem ali

jesam. pa neka tako i ostane. sad sam se setio kako sam kao

dvadesetpetogodišnjak sa svim onim zatvorima posle zatvora

osećao žudnju za prostorom i kako sam je ispunjavao pisanjem

tim prostorom koji se nalazi u svakoj reči. bili su to tekstovi ispunjeni

mirisima zemlje i melanholijom mnogih duša koje su lutale tim

prostorima misleći pritom da znaju ko su ne videći da su samo delovi

hordi koje čine život. pisao sam jer sam želeo da mi oblik bude

herojski bez posredovanja. licem u lice. volela sam da radim radove

koji nisu radovi kako bi to rekla eva hese. od tog prostora koji je

tamo negde daleko a ja sam ga osećao odmah ispod kože i od tog

kretanja kroz vreme mene je bolelo do praskanja. bolelo me je ali

i odmaralo kao i ove nekad tako lepe noge šezdesetogodišnje

kelnerice. sad tim lepše. ipak je poezija sve. život sa njom. živeti 

za nju. kroz prozor vidim-volim: vidim široki pejsaž. u prvom

planu je drvo koje je zaštićeno od vetra i ne pomera se dok

se iza njega u drugom planu drveće neprestano ljulja. a

ova tri dana engleska je za mene zelenilo koje se ljulja 

na vetru. zaista. i sve ono što stane u reč pritajenost

već su se dve ture gostiju promenile u restoranu

motela a ja gubim vreme pokušavajući

da opišem nešto krajoliko

 

 

draga dolores

dankirk podne

bog nije ništa gotovo

to je jedna investirajuća

bergsonova rečenica koja je

nekako tiha i okrepljujuća. kad

ovo napišem uđoše tri hell s angels

prvi put ih vidim uživo. putevi su noge

i otuda taj mir u kome bog živi i raste sa

mnom u hodanju. draga doki dovde sam

napisao pismo nekom onda sam zabo

olovkom u spisak prijatelja i ti si dobila

ovo pismo o bogu koji nije ništa gotovo i

to potvrdiše ova tri anđela. oni izgledaju

kao gusari. arhetipovi. nevini ljudi

svedoci snažnih pojava u prirodi

daljina na zemlji i daljina u

nebu i onda krenu vrtlozi

 i kiše. miri se svet

slavim ga

 

 

12:25  put - protezanje. predeo - rasprostiranje

 

 

12:30  putovati a skloniti se s puta

 

 

12:35  ta slavna bezbrižnost

 

 

13:25  opet prepoznah sebe onog dalekog. dalekog u prošlosti kad sam zajedno

sa psima njušio i lunjao po prostranstvu. kako su samo psi brzo učili od nas

 

 

13:30  našao sam fotografiju jedne devojke

 

 

13:43  sad znam da postoji bog kad postoji zlo - fjodor m.d.

 

 

13:45  kad smo padali pripao sam onima koji nikome ne pripadaju

sami smo tim pre se daleko čuje naš glas. putuje po drumovima pesama

 

 

14:03  kad kažem cveće mislim na one talase u

kosmosu koji se zovu divljenje. nastajem divljenjem

 

 

15:02  stojim sam na velikom travnjaku bradom 

oslonjen preko preklopljenih šaka o štap i gledam u nebo

 

 

15:07  hodam pored jednog zida. češući se levim ramenom o njega

(to je položaj tela koje se malo skriva od sveta jer čuva nešto za svet)

mislim na majkla singera krenuti da se vidi šta radim znači otkriti stazu kroz

šumu. pokušati učestvovati u celom ritualu da se osluškuje tišina močvare. dok

prepisujem singerovu rečenicu jedna stara žena me posmatra sa simpatijama

 

 

15:15  opet ono difuzno belo svetlo ovom svetu sa vetrom

namenjeno. stari sami sede na klupicama ispred kuća

 

 

(fotografija jednog mog koraka između koga se vidi)

to

london

48

miles

 

 

15:16  to london 48 miles

 

 

15:17  kroz otvoren prozor vidim neko ne svira na

otvorenom klaviru sa notnim zapisom. možda monteverdi mirko

 

 

15:20  preskakao žičanu ogradu sa lepim izgledom da na njoj ostavim

tur ne bi li fotografisao tri hrasta. dva velika stara i između njih moj štap

 

 

16:14  sad moram da pazim kako jezikom oblizujem nož jer sam ga juče tako rasekao

 

 

16:15  zvao ti to kako hoćeš ja to zovem hajmo

 

 

16:51  da nešto zapišem ne bih li propisao

 

 

16:52  ne propisujem

 

 

16:58  da ne zaboravim čeprkanje

 

 

17:35  koliko je to veliki jež. bio

 

 

18:10  polako. kralju

 

 

18:15  gotovo ništa nije ostalo. potrošilo se

 

 

18:16  ostalo mi samo klamćanje

 

 

19:10  ne primaju te kralju na spavanje

 

 

20:25  i kralj produžuje. njega boli ali proći će. on zviždi i žuri. nek žuri

on ne bi bio kralj da sinoć nije nešto naučio od onog prosjaka koji je sa

psom i ženskom po kiši prosio bez prenoćišta. dva anđela će pomoći kralju

 

 

20:55  pravilo je produži

 

 

i

 

 

moram

stvoriti sistem

ili biti porobljen

od tuđeg. neću

racionalizovati

ni porediti. moj

posao je da

stvaram

kaže blejk

 

 

i

 

 

to je ta

visina pesničkog

zanata. jednog zanata

koji se sastoji u tome

da se podnese

poniženost

 

 

i

 

 

zapisivati

rukom po hartiji

nogama po putu

(za nestale narode)

duhom puniti tu

pažljivost u kojoj

počiva svet

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

11. mart 2025.

27491. dan mog života

 

 

dvanaesti dan

 

 

kolja

sen omer 8:35

obrijao sam se. košulju sam

sinoć oprao. nisam neraspoložen

ali nije mi ni veselo. onako je kako

je. kad počnem hodanje hodam kao

razbijen i onda se svakim sledećim

korakom sastavljam. nekako kao i

pisanje. francuzi se stalno ljube

uh. stresao sam se. možda je

jutranji grč izašao. sinoć

sam pisao pismo viktoru

segalenu. kratki

razgovor o

hodanju

 

 

8:50  citati su cupkanje u hodu

 

 

9:25  dragi lazo

 

jedan je čovek sam

 

on ti piše

 

hteo bi da popije još jednu kafu a kreće

 

da se sve pojednostavi

 

izbistrí

 

nestanu bolovi iz tela

 

da bude radost

 

on je tvoj drug

 

 

10:08  kako je lepo biti. gledati. gledati ove crepiće i sitne kamenčiće po crvenom

asfaltu i nogu pred nogu svedočiti ono što jeste. ni ne svedočiti nego samo biti

 

 

10:15  mogu govoriti šta hoću. zašto bih

 

 

10:45  kad blažen otupim. sa blaženstvom koje se zove otežali ranac. otežan za subotu

i nedelju sa tri litre soka od kajsije pa da podvrisnem kao seoski momak. dođe mi

 

 

11:24  ništa odvratnije od pismenosti

 

 

dragi lazo

(lazar crkvenjakov)

mul 11:25

odmakao sam

sedam kilometara. kupovao

sam hranu gledao polovna vozila

sad evo sedim i pijem i kafu. vidim

na karti da sledećih deset kilometara

nema naseljenih mesta. malopre sam

osetio vojvođansku ravnicu. ravnica je osim

kanala širokog neba korova i sporosti jedina

stvar koju nosim iz zemlje u kojoj sam rođen

u kojoj sam živeo četrdeset godina. sve ostalo

što mi znači pripada pojedincima sa svih strana

sveta. sve ovo što vidim ovde je isto kao i bilo

gde drugde detalji su drugačij i za voljenje

ali čovek ljubav ideje sve je to rođeno iz

jednog. od istog oca i majke. to je

izvesno. ostalo je politika. boli 

me u vratu. tabani bride

žulj se ućutao. leđa

su se zagrejala

mogu da

krenem

 

 

11:37  nikakav konformizam u pisanju

 

 

draga vladice

11:39

a ovo sam sinoć

pročitao u krevetu (sad

sam se setio floberovih pisama

koja je pisao noću uz sveće bludničeći

pisanjem i jedući noć u ogromnim zalogajima)

stoga je hristos izrekao vasioni potresajuće reči

ja sam put istina i život razumevajući pod putem

ljubav. zato je ljubav kao put stavljena na prvo

mesto. zaista je put ljubav to osećam i kada sam

skoro ništa i onako bedan na njemu. a on se

tako prostire a on se tako daje a on tako

ćuti. i belina lista je puna puteva. kad

budem video okean reći ću

okean za tebe. i telo

okeana. za tvoje

telo

 

 

12:20  o bože

 

jedan. niko ne poseduje eleganciju puta.

 

dva. tako veliko zeleno polje posuto plavim cvećem

 

 

12:23  niko do put

 

 

13:05  kao dvadesetogodišnjak sanjao sam

ovaj san prekinuli smo putovanje. iz prtljažnika sam

izvadio najnužnije i zaspao na travi. češka devojka je spavala

u kolima. zbog nerođene i rođene dece čuvali smo njene plave

jajnike. kasnije je počela da pada kiša a sa njom i vrlo lepo zeleno

sve je ličilo na buduće jutro. jutro je došlo rano. u onoj šumi kiša

pada jače rekao sam. ušao sam u kola. češka devojka je bila budna

seo sam u otvor kola i smanjio joj vidik. hladno je rekla mi je. kiša

je padala. bio je već dan. trava je bila gusta i visoka. čula se samo

kiša. sve se utišalo. nije bilo ničeg suvišnog ni umornog. pokupio

sam pokrivače i uneo ih u kola. ćutao sam i ja. hleb nije

pokisao. ni hartija. jutro kao da je bilo večno

i ja sam ga počeo lagano jesti

 

 

13:06  duboko udišem vazduh i veseo poskakujem na prstima

 

 

14:10  nebo se uvek menja i uvek je isto

kad god pogledaš uvek znaš da je nebo tamo. bez

obzira na to da li je oblačno sneži ili kiši. nebo je uvek

bilo uporište u mom životu. i ostaće to do kraja. nebo me

je uvek tešilo. ne ono božansko već ovo nad nama koje

vidimo kad pogledamo gore. to sam naučila u japanu kao

devojčica za vreme drugog svetskog rata. uvek sam

gledala gore u nebo. volim ga jer to je nešto lepo 

čemu mogu da verujem. štitim se nebom

bodri me joko ono

 

 

15:17  da. da nikad nikog ne uplašim

 

 

15:24  nebo put i štap

 

 

15:28  kad kažem bog rekao sam ono što drugi kaže. ako neko kaže slon i ja

sam rekao slon. ako neko kaže venedikt jerofejev i ja sam rekao venedikt jerofejev

 

 

16:02  nisam baš veseo. bol u leđima je jak

 

 

16:45  autobuska stanice nemaš klupu. ti za mene kao i da ne postojiš

 

 

17:52  onu ptičicu koja mi je toliko dugo pevala dok sam razmišljao o slavnoj starosti. nju

 

 

17:56  mislim na prijatelje koji su me povredili. ja i hodam da bih to

preboleo i još više da ne bih sam nekog povređivao. je l tako patko i žapci

 

 

18:48  sećam se svog mladog tela starog trinaest-četrnaest godina onda kad je sve moglo

 

 

dragi željko,

dopešačio sam do lamanša

nadam se da će sve biti. danas

je sunčan dan. sunce me ubija

uzima snagu. jedan čovek mi se

u prolazu ljubazno javio, kao da

mi se javio ceo kontinent. ja već

dvanaesti dan praktično ćutim

i moja energija se kovitla i

smiruje. smiruje

 

 

trinaesti dan

 

10:30  draga vladice idem da hodam engleskom

 

 

10:45  fotografisao kristofa džonija dečaka. mali je i hoda. negde je krenuo. od kuće

 

 

11:15  njih dvoje (dečak i devojčica) će do kuće pojesti hleb za kuću

 

 

11:20  ono što radim već dva sata hodajući po kaleu jeste 

odlaganje da pređem lamanš. odlaganje kao vežbanje izvesnosti

 

 

11:25  gledam noge čoveka dok pripaljuje cigaretu čekajući zeleno na

semaforu. podiže se na prste i zaklanja je telom od iznenadnog vetra

 

 

11:30  hodam vrlo sporo. uživam uživanju u čast

 

 

11:31  kako sam dobro razumeo recite im da sam proživeo jedan čudesan život

 

 

12:00  zahvaljujem na novčanoj pomoći

 

branku vučićeviću

 

drakčetu dimitrijeviću

 

vojislavu dudiću

 

radi čupić

 

kaji mandić

 

dušanu i draganu kneževiću

 

vesni milović

 

vesni sarić

 

nadi i nebojši čović

 

miri ilić

 

saši petroviću

 

dolores čaće

 

 

lamanš

14:28

mnogi su kada bi im

rekao da ću hodati do londona

pitali kako ćeš preći lamanš onda

bi sami odgovarali hodaćeš po vodi. tačno

nešto je trebalo učiniti. naravno vozim se brodom

ali mislim i pišem o mrtvima i nerođenima. oni su te

dve obale između kojih sada živimo mi živi. ako pišem

samo o mrtvima i samo o nerođenima obale će se spojiti

i ja ću preći vodu. mrtvi. zar nismo takođe to mi. od mrtvih 

uskoro i sami. nerođeni. jer sami to bejasmo a oni od nas će

biti. mrtvi nerođeni i živi zajedno na mostu samo svi zajedno

činimo mi. i samo na to mi pristajem. ostala porodična

nacionaln, profesionalna mi nisu moja. a gde su oni

mrtvi i nerođeni. oni žive u meni. svi ti mrtvi žive u

mojoj glavi. računajući i bakterije koje su

umrle sa heraklitom a živele su udobno

pod njegovim jezikom. u mom srcu

žive i svi nerođeni jer u srcu

se stvara toplina - to mu je

priroda- koja rađajućim

omogućuje

život

zašto tako

 patetična i velika

tema prelazeći jedan

veći kanal okeana. odjednom

mi se učini sve ostalo patetičnim

a ta raspetost između sveta mrtvih i

sveta nerođenih učini mi se kao obična

istrajnost jedne slamčice. večna a leži

nepogledana. da li su nekadašnji živi znali

kako će velik i lep mir zavladati u njihovom

životu. slute li nerođeni u kakvom vrtlogu će se

pojaviti njihovo telo. imaće ime a neki će biti samo

neki. uostalom niko ne zna šta nevinost donosi. mrtvi

odlaze daleko. nerođeni se vraćaju iz velike daljine. po

svojoj prirodi su drugačijeg svojstva. mrtvi nestaju nerođeni

se pojavljuju. postoji jedno mesto gde oni žive zajedno. to

mesto se zove čovek. to mesto je praznina i mrtvi i nerođeni

je ispunjavaju. kada se oni spoje onda se rađa ja. ali ja je 

u promeni. toliko je u promeni da ja promenu ne može da

podnosi i tera od sebe mrtve i nerođene tera ih na obale

jedne na jednu druge na drugu. čovekovo ja i ne zna da

obale ne postoje i da ne postoje granice nego da sve

samo treperi. talasa se i zvuči to je postojanje to su

tela. (ovo mi nije jasno.) niko ni bog ne zna ko su

nerođeni. niko ne zna koju krivicu (krivica je zavet

i dug) su imali mrtvi i zato se mrtvi raduju jer dug

vraćaju i zavet ispunjavaju slobodni. slobodni

njihova sloboda je garancija slobode s kojom

se rađaju nerođeni. svi mrtvi se drže za

ruke. nerođeni ne znaju jedan

za drugog. mrtvi su blizu

nerođeni su još bliže

moje oči

gledaju

očima svih

mrtvih jer svi koji

su ikada živeli živeli

su samo za moje oči. sve

njihovo znanje je u mom mišljenju

ja i ne znam ništa jer nijedan nerođeni

ne zna ništa. mrtvi su otišli u veliku svetlost

nerođeni dolaze iz male tame. pesme su

ispevali mrtvi himne će čuti nerođeni. kada

zaista živim živim jedino za mrtve i nerođene

jer život je jedino u mrtvima i jedino u

nerođenima. oni su spojeni i ja

sporim korakom prelazim

lamanš

 

 

15:30  lepo je kad slobodno govorim o onome što ne znam kad lako mislim

o nečemu što pojma nemam. tad mislim bez greške i sve što kažem istina je

 

 

16:02  okean i talasi. nebo i oblaci. zemlja i koraci

 

 

16:50  kao mladić sam se pobunio i isključio. pobunio da bih bio. isključio da bih se spojio

 

 

17:00  sunce mi greje tabane

 

 

17:32  izležavam se na šljunkovitom doku dovera

ko je sve isplovio i ko je sve uplovio u ovu luku

 

 

20:00  jednu šaku metala zamenim drugom šakom metala. u ovu drugu

(funte) uopšte se ne razumem. poređam sve metalce na sto i blenem

 

 

dragi branko

dover 20:05

u doveru sam u jednom hostelu

uzbudljivo je kako su ljudi stidljivi i pažljivi

prema atmosferi hostela. sve se podrazumeva

mene već treći dan bole leđa i to me čini nesigurnim

sve ostalo je dobro. malopre sam posmatrao svoj žulj na

levom domalom prstu već peti dan cveta. prilično boli u

hodanju pa mi i on pomaže u tegobama. nikada do danas

nisam video funte i ne razumem se u njih. i onda samo

pružim punu šaku novca i prodavci sami uzimaju i vraćaju 

mi. tada zaista osetim kako je novac samo jedan dogovor

jedan stariji čovek u zajedničkoj sobi čita sa lupom

polako je pomera i kao da istražuje po nekom

akvarijumu. zaista se može

sporo čitati 

 

 

nekom

dover 21:05

umorio sam se

od sebe ispražnjenog

skolalo me. reperi

se zamaglili

tvoj

neki

 

 

i

 

 

nikakav

konformizam

u pisanju

 

 

i

 

 

da

nikad

nikog ne

uplašim

 

 

i

 

 

nebo

put

i

štap

 

 

i

 

 

sunce

mi

greje

tabane

 

 

i

 

 

zaista

se može

sporo

čitati 

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

10. mart 2025.

27490. dan mog života

 

 

deseti dan

 

draga dinka

(dinka pinjon)

sinoć sam puko

od umora. od jutros

je dobro. prekjuče sam

ulazeći u jedno selo pogledao

šta je petog dana oko podne

zapisano. to je za dinku pomislio

sam. lišavanje. reč lišavanje

i reči koje ispisujem štitim

 naklonjenim telom

od kiše jer i tako

se reči pomalo

razlivaju

 

 

11:15  počeo sam da urezujem četvrtu crtu

na štapu za razliku od prethodne tri ova neće 

biti pun krug. krug će biti otvoren i crta će krenuti ka...

 

 

11:55  hodam za sebe. ćutim i uživam

 

 

12:26  od velikih događaja pun mi je...

 

 

15:05  pejsaž je sporost

 

 

17:55  jer nema u sebi snage (odustajem od ove misli)

 

 

18:00  ono mesto na jabučici više nije glatko osetio sam to malopre pod palcem

 

 

21:35  žuljevi su mi baš dozreli

 

 

jedanaesti dan

 

draga

vesna gaspari

er

...samo hodanje

je spektar napora i

ozarenja jedno čudo

to milenje koje postiže

ta usamljenost društvenija

od društvenosti. to čitanje za

vreme hodanja. putovanje

putem i tekstom. već par

dana čitam jedan odličan

o vitgenštajnu i kao

i uvek mnogo

ga volim...

 

 

dragi davide

želeo sam da ti

pišem jer sam se osećao

kao kad se izgovori reč dečak

a tebe sam više puta osećao kao

dečaka. jedan tamo drugi ovde

dečaci četrdesetogodišnjaci. jedan

od njih sa telom stepskih razbojnika

nogu pred nogu gazi niz put i jedino

što razume je to da opet treba da

pruži nogu. prvo jednu pa drugu i

opet tako nogu pred nogu i

opet tako i ništa više

budi bezbrižan

koračam i

za

tebe

 

 

9:35  umetnost je stalno pitanje imam li pravo na nju

 

 

draga bojana

(bojana albahari)

...i zato te ovakav

sedeći u ovoj staroj

hotelskoj sobi sa starim

tapetama vrlo krupnog

cvetnog motiva i malterom

što se kruni u sobi prepunoj

nekih cevi za toplu i hladnu

vodu ovakav skoro već

krenuo na ulicu pa iz

ulice na put eto

takav

te

pozdravljam

 

 

9:55  sinoć sam se odjednom rastužio i odmah legao. nisam plakao ali to je to

 

 

10:03  umetnost je ozbiljno suočavanje sa ništavilom. treperenje

 

 

dragi srđane

(srđan valjarević)

noćas sam sanjao knjigu

sentimentalno putovanje lorensa

sterna koju inače nisam čitao. bila je

to jedna od onih debelih knjiga debelih i

lakih jer su štampane na lošoj hartiji. bila 

je topla kao i tristam šendi knjiga koja sa

filozofskim istraživanjima ludviga vitgenštajna

prozom gertrude stejn lestvicom jovana

lestvičnika i knjigom majstora ekharta čini

jedinih pet knjiga koje imam. kad uđem u

sobu na prenoćište uvek se setim tebe i

tvoje priče o hotelskim sobama u koje

voliš da se useliš sa par svojih

stvari i staviš  ih na sto. sat

hartiju penkalo cigare

nožić

...

 

 

10:54  zašto je tuga greh

 

 

11:25  jebeš mu mater neka živi cveće

 

 

11:35  dragi gustave landaueru...

...................................................

........................................................

..................................................................

................................................................

.......................................................

..........................................

...........................

............

 

 

11:44  svi svugde žive isto radeći nešto da bi dobili svoju dnevnu porciju hrane

 

 

dragi vojo

ovo je pravo mesto

sa koga ću ti poslati pismo

to je kafe. benzinska pumpa. dućan

sve zajedno a sve to vodi jedna stara

žena koja stalno zvižduće. božanstveno

zvižduće. inače, moje deonice su bile

 

tilloy-les-mofflaines - fichu - fampoux - roeux - pelves

monchy - wancourt - tilloy-les mofflaines

 

deveti dan tilloy - arras - anzin - mont-eloi - camblin

estree cauchy - febrouve - houvin bruay

 

deseti dan bruay - marles - lozingheim - le reneillon - lillers - ham - mazingheim - aire

 

a novac

soba 120

dve kafe  8

128 fr

 

soba 120

koverte  4

film  47

kafa hleb sok 16

mastilo 4

sok i kafa 11

202 fr

 

soba 120,5

tri kafe 12,5

hleb puter sir 21

sok 36

179 fr

 

eto

sada ću gledati

gde ima sanduče

da vam bacim pismo

u parizu živi kenet vajt

on je profesor škot književnik

hodao je po japanu čitajući bašoa

voleo bih da ga obavestim o mojim

hodanjima. u ovoj prodavnici se

prodaje semenje za povrće

stara žena poziva nekog 

da jedu. prijatno im bilo

voli vas miroslav

p.s.

to joj je verovatno

muž sad je prošao

pored mene

 

 

dragi željko

(želimir žilnik)

hodanje možeš i sam

zamisliti (kad smo se nas

dvojica po onom krupnom

snegu žureći izlazili iz planine

da ne bi ostali u njoj zavejani)

usamljenost. blaženost. i bolna

bolna usamljenost. svašta u njoj

nađeš a pogotovo neizrecivo jer

kako da kažeš da je to to (ili da je

to to). željko kako. kako ako ne tako

znaš ono. zar ne. jedna mlada crna

mačka skače na prozor ovog seoskog

dućana u kome se sve prodaje. jer

ljubav je bog. samo se kroz boga

može ljubiti stvorenje božije

najružnije. zato prva zapovest

glasi ljubi gospoda svoga pa

tek onda druga ljubi bližnjega

svoga. bez ljubavi k bogu

svaka druga ljubav je

nerealna

i

netrajna...

 

 

13:02  put kroz prozor

 

 

draga vladice

(vladica milosavljević)

u stoslovniku 15. juna

1990. u 13:05 u roktorjeu

za tebe piše ko ljubi boga

taj neizbežno ljubi i bližnjega

lepo je što je bog rodio sina

tako je umetnost (rađanje)

uvek božija. krećem popio

sam kafu ali još jedna reč

ljubav se može odnositi

samo na ličnost. čim

izađem oštriću olovku

nožićem za kalemljenje

već četvrti put i on

hoda sa mnom

 

 

13:15  kako je uzbudljivo biti pažljiv prema drugom

 

 

14:00  kad ne hodaš

 

kad ti se ne jede

 

kad pre toga nisi našao ni jedno mesto za odmor

 

kad nisi u ovom trenutku na njemu u dva i jedan minut

 

ti nikada nećeš znati za njega

 

jedno veliko položeno stablo na ivici šume

 

odlično za mnogo toga

 

ja sedim na njemu hladim noge i jedem

 

sa bogom na usnama

 

 

14:19  savremenost hodanja za poeziju

je u tome što uz ovo lišće koje treperi. muve

koje se motaju i zuje. sunce. nikad ih ne vidiš: ptice

ja pripadam paleolitskom čoveku identičan jednom isto

ovako zaludnom koji je mislio na mene ležeći na nekom

drvetu uz treperenje lišća cvrkutanje ptica uz muve i sunce

osećajući me bolje nego svoje savremenike. umorivši se

sklopio je ruke na grudi i zadremao kao i ja sada

 

 

15:05  ne treba izgubiti ono što gertrudu stejn čini gertrudom stejn. blejka blejkom

 

 

15:18  na putu prema sen omeru uz vetar i šljunak po kome 

gazim pojavila mi se jedanaestog dana moja hodačka pesma

 

 

15:37  pevač na putu. taj sam

 

 

16:02  pevam i petljam po džepovima tražeći svoje amajlije

gde da stavim belu vreću koju sam pre petnaestak minuta

podigao sa zemlje. njom ću na kraju povezati ovaj blok

u koji pišem sa onim koji sam već ispisao i

sad mi je u rancu

 

 

16:37  ne dižem glavu

 

 

nisam ti se dugo javljao

dragi marjane. nisam imao vremena

čudno. ništa ne radim a nemam vremena

ali evo dve slike sa markom pogačnikom

danima sam se zadržavao u parku utonjen 

u unutrašnji mir i pokušavao sam svaki njegov

ugao obasjati svojom pažnjom

 

za vreme svog istraživanja parka često

sam bespomoćno ležao na klupi u parku

moleći se da mi život još ne skonča

 

 

dragi viktore

(viktor segalen)

kada si pri prelasku

brdskog lanca suo-taling

21.10.1909 godine napisao

ljude prevideo sam ljude čija

me je nasilnost nagnala da se

čak dovde uspnem. oni su tamo

vele četiri stotine miliona bića a

ja čujem samo njihov gnev i sa

ovih visina ne mogu ni da nazrem

njihovo mravinjanje ja sam tada

čekao (gde sam čekao?) još

četrdeset godina da dođem

na svet. možda sam bio

prašina na tvom štapu. moj

je gore u sobi oslonjen na zid

pored lavaboa. čeka me. ili kada

si istog dana napisao evo i vrha. ako

je uspinjanje mada određeno očekivano 

i postupno iznelo ovu lepotu šta li će tek

otkriti ne predviđeno spuštanje no pre toga

ovaj pogled prvi s vrha na drugu padinu tada

nisam znao da ću i ja sedamdeset pet

godina kasnije upoznati lepotu prvog pogleda

ili ova padina se spušta lagano razastire se ne

kao staza koja se cakli od sunca već kao širok 

put smirenog beskrajnog nagiba a uz nju se

puže crvkotavi dah ja tada nisam takođe znao

da ću osamdeset jednu godinu kasnije ostati

zaljubljen u put u njegove smirene i beskrajne

nagibe. dragi viktore ni ti nisi tada znao da

ću ti ja napisati ovo pismo i zato neka

budu blažena naša neznanja

tvoj miroslav

 

 

i

 

 

pejsaž

je sporost

 

 

i

 

 

ja pripadam

paleolitskom čoveku

identičan jednom isto ovako

zaludnom koji je mislio na

mene ležeći na nekom drvetu

uz treperenje lišća cvrkutanje

ptica uz muve i sunce osećajući

me bolje nego svoje savremenike

umorivši se sklopio je ruke na

grudi i zadremao kao

i ja sada

 

ovo

je jedan

od najmističkijih

doživljaja koji sam

imao u životu. osetio

sam kako me gleda i

blago mi se osmehuje

biće od pre 100 000

godina. biće isto

ko i ja

 

 

i

 

 

ne treba

izgubiti ono što

gertrudu stejn čini

gertrudom stejn

blejka blejkom

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima