Bog Miroslav Mandić Bog

11215 - 11247

blaženstva

Krenuću odmah ali ću još malo sačekati.

Ne lažem Te više samo ponekad.

Gotova sam samo mi je još malo ostalo.

Razumem ja samo ne marim.

Volim Te bezuslovno jedino kada i Tii mene voliš bezuslovno.

Nisam danas pušila. Popušila sam samo dve cigarete.

Daću Tii sve ali nemam ništa.

Obavezno ću Te sačekati ako budem mogla.

Neću Tii više ništa reći samo još ovo da Tii kažem.

Neću više tražiti od Tebe novac samo mi ga još sada daj.

Neću Te više tući ostani sa mnom.

Evo sada stvarno više neću tražiti od Tebe novac samo mi ga još sada daj.

Sada mi možeš verovati da Te više neću tući. Molim Te ostani sa mnom.

Veruj mi. Više nikada neću tražiti novac od Tebe samo mi ga još ovoga puta daj.

Volim Te. Veruj mi više Te nikada neću tući. Molim Te ostani sa mnom.

Neću Te više ni tući ni tražiti novac od Tebe. Samo mi

ga još ovoga puta daj i samo još ovoga puta ostani sa mnom.

Volim sve ljude osim onih koji to ne zaslužuju.

Volim mir i red i zato bih streljao sve one koji nisu za red i mir.

Mene ne interesuje vlast ali kada bih ja bio vlast ja bih ukinuo vlast.

Neću dovršiti blaženstva u prethodnom duhu dvosmislenosti,mućenja i laži jer sam

se uzbudio onim što sam malopre pročitao u autobiografiji Vilijem Karlos Vilijamsa.

I remember seeing Kyrle Bellew playing to Janet Beecher in Romeo and Juliet. I wrote

Miss Beecher a letter which she never answered. I always answer letters, but others

seldom have answered those I sent out in my desperation. D. H. Lawrence never

answered me, either, when once later I wrote to him.

Da Lorens nije odgovorio Vilijamsu znao sam

odavno i možda zato nikada nisam čitao Lorensa.

Ne sećam se gde sam to pročitao ali sam se malopre

obradovao kada sam to mesto pronašao u Vilijamsovoj autobiografiji.

Kao da sam se sreo sa samim sobom.

Volim što sam celog života voleo velike stvaraoce.

Nikada me nisu izneverili.

Uvek su mi bili svetionici u nevremenima i pretećim zatišjima.

Vatra u grudima.

Savezništvo u samoćama.

 Podstrek u opasnim odlukama.

Odanost u napuštenosti.

Prepuni detinjstva u sebi.

Ozareni Božijimsvojim delom.

11248 - 11280

blaženstva

Plakao bih.

Dugo bih plakao. Satima. Danima. Godinama. Vekovima.

Plakao bih jer je sav svet dobar.

Plakao bih jer je sve lepo.

Plakao bih jer u svetu dobrote i lepote mnoga bića nepodnošljivo pate.

Plakao bih da užase u radost preobrazim.

Plakao bih da me plač zavetuje nemoćnima.

Plakao bih iz zahvalnosti prema svemu.

Plakao bih da mi plač protrese celo telo.

Plakao bih da me plač vine u tišinu.

Smirio sam se. Obuzima me radost.

Ostvarila sam jedan srećan trenutak i kunem

se da si sa mnom – poslala mi je juče poruku prijateljica.

Zviždućem.

Počinjem da opisujem neopisivo.

Vijugam za njim.

Neopisivo je u nečijem uzviku.

U prožimanju mirisa.

Prosjakinja me je prekinula u pisanju.

Probilo se sunce.

Voleo bih da znam više da radim sa Crvendaćem.

Hoda mi se sporo.

Vodi mi se ljubav sa ženom.

Sluša mi se nova muzika.

Čini mi se baš ono što činim.

Verujem da će mi se dodati sve što mi treba.

I sledeće blaženstvo.

I ono posle njega.

I svako sledeće.

I da nikada neće biti kraja blaženstvima.

I da će svako blaženstvo biti milo i prethodnom i samom sebi i sledećem.

I da će svako blaženstvo biti  krug.

I svaki krug lopta.

I svaka lopta pesma Miroslava Mandića.

11281 - 11313

blaženstva

Kad završiš svoje delo ma kako bilo veliko

Povuci se;

Takav je nebeski Put.

Jedanaest hiljada dvesta osamdeset prvo blaženstvo

su reči Lao Cea (Lao Tzu) iz devetog načela Taoa.

Rađati, a ne posedovati

Delati, a ne prisvajati

su stihovi iz desetog načela.

Sledeća dva načela jedanaesto i dvanaesto čitaću kroz osamdeset

jedan dan 1. maja 2006. I tako svakog osamdeset prvog dana.

Volim velika učenja i njihove svete tekstove. Njihovu muziku slike i mirise.

 Volim njihove zemaljske i nebeske staze i puteve.

Uskoro ću odlučiti kojim ću putem dalje.

Stazom ili putem.

Staza je uzana i retka. Put je širok i običan.

Staza preobražava. Put spasava.

Staza je nomonomija. Put je autonomija.

Staza je večna. Put je prolazan.

Staza je Sam za sve. Put je Sam sa Drugim.

Verujem i iskusio sam da postoji samo jedan jedini put.

Jedan jedini put se u nekom trenutku račva.

Razdvojeni putevi se u nekom drugom trenutku ponovo spajaju.

Svi putevi su spojeni i dišu jednom jedinom ružom.

Ružom lutanja.

Plavom ružom.

U vremenu pluralizma ja sam jedan jedini izvor. Jedno jedino ušće.

Milo mi je što pišem.

Od izvora do ušća. Od ušća do izvora.

Od vira do vihora. Od vihora do vira.

Od Molim Te do Hvala Tii. Od Hvalim Te do Molim se za Tebe.

Da li ću krenuti sam ili sa nekim stazom ili putem odlučiću 22. aprila 2006. na

Dan planete Zemlje. Na dan kada sam pre osam godina obišao planetu Zemlju

sa 52732360-im korakom i u tom trenu Zemlju pretvorio u Plavu ružu.

Šta će i ko će odlučiti kojim ću putem krenuti?

Ne znam. Verujem.

Verujem da će odluka biti Bogu mila.

Sve je Jedno i zato je svejedno.

Do subote 22. aprila 2006. je ostalo još sedamdeset dva dana.

Oh! Kako je smirenje zanosno!

Jutarnja svetlost iz koje polete ptice.

Črrrrrr... rrrruuumbd... tukutukutuk... rrrruuumbd...

  11314 - 11346

blaženstva

5:18:05h. Još je noć. Probudio sam se. Pisalo mi se. Slušala mi se muzika.

Pijem kafu. Bog je živ.

Dunav neprestano teče. Voda je živa.

Retki automobili prelaze most.

Seku šumu pored Dunava. Drveće je živo.

Neobrijan sam. Umotan u ćebad.

Možeš me videti samo srcem. Srce je živo.

Blaženstva mi dolaze ka licu. Kao put.

Sve što napišem je herojski. Reč je živa.

Osećam Te. Iako ne znam ko si Tii.

Čujem nebo. Apstrakcija je živa.

Pili se odgovornost.

Kako je Drugi lep! Ljubav je živa.

Pet dana da jedem samo tvoju spermu-znoj. Mislim na Jelenu 

koja mi je jednom izgovorila ove reči. Uzbuđuje me Tvoj seks.

Dobro je što sam napisao knjige koje sam napisao. Hrabrost je živa.

Ja odlazim sad – peva pevač.

Ja sam samo siromah – peva pevač.

Ja znam svoj put – peva pevač.

Pevač je živ. Reči pevaju u srcu drugog čoveka. Put je živ.

Njišem kukovima i ramenima – dišem istinu.

6:04:20h. Nema ni traga od jutarnje svetlosti.

Jedanaest hiljada trista trideset četvrto blaženstvo je živo.

Neprimetno puca nebeska tama.

Veliki događaji Te čekaju kada se probudiš. Dan je živ.

Slušam trećeg pevača. Treći seks.

Kada napišem sva blaženstva vratiću se u krevet.

Sav svet će biti sa mnom u krevetu. Zagrljaj je živ.

Mašem praskozorju.

Ljubim vas ostavljeni. Plavo je živo.

Verujem u veliki razgovor.

Zovem se U Bre. Čežnja je živa.

Ljubim Tvoj nerv svetlosti.

Sve više je automobila. Budi se grad. Prijatelj je živ.

Probudilo se nebo. Preleću ga ptice.

6:25:48h. Vreme je živo.

11347 - 11379

blaženstva

Izbrisao sam blaženstvo koje sam malopre napisao.

Retko izbrišem ono što napišem.

Verujem pisanju.

Izbrisano blaženstvo je bilo o pticama koje sam gledao dok su letele nebom.

Dugo su letele pred mojim očima. Primetio sam

kako od zamaha krila celo nebo treperi u mom srcu.

Svi pokreti i jesu u mom srcu.

Pisaću o tome danas pred ljudima koji budu došli da slušaju čitanje blaženstava.

Sva blaženstva i jesu impulsi bila koje neprestano treperi.

Zatvoriću oči i pisaću pred ljudima.

Zatvorio sam oči. Pišem govoreći.

Govorim. Ljudi me slušaju.

Lepo mi je da govorim.

Ne znam da li me slušaju ali bi mi bilo lepo da me slušaju.

Drugi čuje moj glas bolje nego što ga ja čujem.

Pisanjem nosim sve što se kreće.

Sve što se kreće su otkucaji u Tvom srcu.

Da li Tii osećaš da sam u Tvom srcu?

Da li osećaš kako malim srcem u Tvojim grudima kuca veliko srce sveta?

Da li osećaš kako bi Tvoje srce moglo da pukne od količina koje su u njemu?

… srce je pametno... srce ne puca... srce ljubi…

… nekoliko trenutaka sam prestao da govorim… nisam znao kako dalje...

 ... i onda mi je prišla tišina... uživao sam u njoj...

... tišina me piše...

... za trenutak sam se postideo…

Kada sam rekao za trenutak sam se postideobilo mi je i lepo i nežno!

Zato i pišem.

Iz nežnosti.

pišem                                  revolucijom                                 tišine

Otvaram oči. Verujem u lepi kraj.

Verujem u lepo koje će me voditi do kraja.

Ništa me neće omesti jer mi je i ometanje lepo.

Ukusno je – rekao bi Tomislav Marković.

Rekla bih i ja – rekla je...

  11380 - 11412

blaženstva

Pada sneg.

Volim kada pada sneg.

Kada padne prvi sneg.

Kada pada bilo koji sneg.

Kada pada dugo.

Kada pada krupan.

Kada pada polako.

Kada ga nosi vetar.

Kada tek promiče.

Volim ga kada pada noću.

Volim kada jutro osvane sa napadalim snegom.

Volim kada sneg pada kroz moje telo.

Kada sneg pada po otvorenom moru.

Kada napada po granama drveća.

Kada mi napada po kapi i ramenima.

Kada usred leta mislim kako dugo pada sneg.

Kada mi pahulja padne u oko.

Kada mi se pahulja otopi na usni.

Volim meku tišinu kada pada sneg.

Volim kada sneg prekrije ceo predeo.

Kada sneg izbriše sve granice.

Kada sve boje i sav svet postanu belina.

Kada snežna belina potvrdi i crno i belo.

Kada sneg postane dubok sneg.

Kada operem ruke u snegu.

Kada snegom umijem lice.

Volim kada dobijem sms kao sada dok pada sneg.

Volim kada prestane da pada sneg.

Kada se sve zabeli i oduzima mi dah.

Kada sunce blešti po snežnoj belini.

Kada se sneg topi i nestane.

Kada se sve zazeleni. Sazre. Požuti.

Kada opet padne prvi sneg.

  11413 - 11445

blaženstva

Voleo bih da razgovaram sa nekim kome reči znače.

Meni reči znače.

Meni reči znače ono što znače.

Doći ću u deset pre podne znači da ću doći u deset pre podne.

Ko uradi ono što kaže da će uraditi slobodan je.

Ko jeste ono što kaže da jeste ljubi i ljubljen je.

Reči su tako dobre. Podatne. Uslužne. Odane.

Vesele su. Lahoraste. Samo bogatstvo.

Promiče sitan sneg.

Do 22. aprila ću svakoga dana procenjivati kako ću dalje.

Stazom?

Putem?

Danas mi se čini da neću ni stazom ni putem nego u pećinu.

Dalje i od staze i od puta. U čauru. U stanje preobražavanja.

Preko sedam gora i sedam mora u pećinu bajke.

 Pećina bajke je unutrašnja stazaputa.

Ove nedelje ću pisati o sedam puteva. Iduće nedelje ću pisati o

sedam staza. Posle nje ću pisati o sedam unutrašnjih stazaputeva.

Planetoput je put beskonačnosti. Put svetog lutanja na Planeti lutalici.

Planetoput je put budućnosti na planeti Zemlji. Jedan jedini put.

U Planetoput su ugrađena nadahnjujuća putovanja kroz ono što jeste.

Planetoput prolazi kroz rajske predele običnosti.

Planetoput je najveći put izgrađen od detinjstva.

Planetoput rešava protivrečnosti i sukobe među ljudima.

Planetoput prolazi kroz umove svih ljudi.

Planetoput je put kojim putuje sama Planeta.

Planetoput je put Ruže sveta Leonida Andrejeva (Леонид Николаевич Андреев).

Planetoput je put kojim su oduvek putovali oni koji

u vremenu u kome su živeli nisu bili prepoznati.

Planetoput je put kojim putuju oni kojima je kretanje zabranjeno.

Planetoput je put kojim bi pošlo svako dete koga daljina vuče.

Danas sam prvi put video dvadesetogodišnju Aleksandru Mirimanov.

Pred sumrak sam se prošetao sa Aleksandrom i Mirjanom Novković.

Prošla je ponoć.

Meni reči znače.

Meni reči znače ono što znače.

Voleo bih da razgovaram sa nekim kome reči znače.

  11446 - 11478

blaženstva

Lepo mi je da izmišljam puteve. Da se igram i da se na njima igram.

Zamišljam kako se igram na sredini puta. Poskakujem kao Violeta ili srna.

Volim da hodam po sredini puta tu gde je zabranjeno i opasno hodati.

Ponekad sam na sredini puta i plesao.

Plesao i pevao.

Kada plešem sve oko mene peva.

Kada pevam sve u meni pleše.

Jednostavno znam da sve na ovom svetu pripada meni.

Zemlja voda vazduh svetlost su moje vlasništvo.

Sve sam to dobio od svoje majke i svog oca.

Sve žene su moja žena. Svi muškarci su moj najbolji prijatelj. Gramatika pada u trans.

Zlato novac ideje muzika su moji.

Oružje je umrlo. Oruđe spava. Glupavi sukobi bogatih i

siromašnih, naroda i rasa, religija i civilizacija su nestali.

Sukob žene i muškarca je okončan u

.

U jednoj lepoj .

Plaveružeput je kružni put. Pastirski put.

Plaveružeput je put savršenstva ponavljanja.

Plaveružeput je put na kome sva bića hrle jedno drugom u zagrljaj.

Plaveružeput je put Plave ruže oko planete Zemlje

koji sam napravio desetogodišnjim hodanjem.

Plaveružeput je put Plave ruže koju svakoga dana crtam.

Plaveružeput je sveta nepredvidljivost kojom me je

malopre ispunila Mina svojim neočekivanim dolaskom.

Plaveružeput je put kojim se čine čuda neposedovanjem.

Plaveružeput je put na kome sve moje pripada Tebi.

Plaveružeput je plavo dečaštvo neprestano ponavljano.

Plaveružeput je put svetog incesta. Slast i podatnost svih plodova.

Plaveružeput su svi putevi koji su se pretvorili u ružu.

Plaveružeput je ruža koja zrači Svemirom.

Otoplilo je. Jedan gnjurac leti uz samu površinu vode. Otvorio sam vrata terase.

Kad god otvorim vrata ili prozor da uđe vazduh činim

još jedan važan datum u istoriji odnosa vazduha i čoveka.

Osećam svežinu vazduha. Hrli mi se napolje.

Miriše kuvana bundeva. Odlazim da nacrtam Plavu ružu.

Bacam se u disciplinu da me disciplina za slobodu oslobodi.

  11479 - 11511

blaženstva

Nestajanjem nastaje lepota.

Tako mi je nestajanje lepo da ću danas samo nestajati.

Nestanem i osećam mir u slepoočnicama.

Svi svetovi nestanu u svetu miline.

Nestajanjem se stvara novo biće.

Nestaje stari svet.

Nestaju laži.

Nestane strepnja i strah.

Nestala je glad za ljubavlju.

Nestajem – nestani!

Ne-stajemo nestajućim.

Nestajemo samo smo put drugima.

Nestajućeg mi se napija duša.

Nestajuće mi nahrani um.

Nestajući se osmehujemo jedno drugome.

odani

nestajanju

predani

nastajanju

Svemiroput je beskrajem beskrajno prav put.

Svemiroput sija svetlošću svih zvezda.

Svemiroput je ljubav između svih nižih i svih viših inteligencija.

Svemiroput je put same brzine. Put na kome se brzina odmara.

Svemiroput je put kroz Božiji vrt – Svemirski ružičnjak.

Svemiroput je kuća u kojoj se rađa Jezik.

Svemiroput su svemirske kiše koje natapaju svemirske Trave.

Svemiroputem se ispisuju slova svemirske kaligrafije.

Svemiroput je 129600 na 129600.

Svemiroput. . . . . . . . . 

Svemiroput nastaje Tvojim mislima i on je onakav kakvog ga Tii zamisliš.

Svemiropute Tii si hrabrom koraku stup!

Nestali u Mariji-orgazmu – nastali u Hristu-ljubavi.

Nestale ptice proslavljaju nastalog.

Uživao sam pišući o svim nestajanjima koje mi je Rore

izvadio iz prve knjige Miroslav Mandić.

Osećao sam kako je dobro nestati-nastaviti i kako je lepo nestati-nastati.

Nestao sam kao zauvek živa nestala deca.

  11512 - 11544

blaženstva

Sinoć sam završio sa pregledanjem prve knjige Miroslav Mandić.  Ptica je poletela iz mene.

Svuda po svetu ljudi ubijaju mnogo ptica iz straha od pandemije ptičijeg gripa.

 Miroslave Mandiću  leti visoko! Leti u svačijem srcu!

Miroslave Mandiću ne boj se! U svačijim šakama ugrej se!

Miroslave Mandiću leti neprestano i beskrajno!

Miroslave Mandiću, ljubi kao što ljubi dvadesetogodišnja žena koja mi je sinoć poslala poruku

MOja prwa welika misao je bila krug, ne reč, nego misao. Od swoje 3. godine sam jako

wolela da se wrtimUkrug. Jasam čulo koje pulsira TOBOM, trenutak koji me okružuje,

vagina koja proždire, krug, jasamtijeon. JAsamTIaVIswi ste u meni, ja letim

WAŠIMkrilima. OgromnO uzbuđenje osećam, pišem Ti...

U Miroslavu Mandiću sam juče pročitao u 6633. blaženstvu:

Kao pesnik ja sam muškarac.

Kao umetnik ja sam žena.

Kao plesač ja sam dete.

Mina u ovim trenucima hoda prva 33 kilometra u životu.

Mina želim Tii da hodanjem razgoriš veliku vatru u kojoj će

izgoreti Tvoje mane. Vatru koja će zapaliti večnu vatru Tvojih vrlina.

Sa Brankom Zgonjanin sam se dogovorio da preuzme sve

moje radove, da ih opremi i o njima brine tri godine. (Branka je

preuzela moje radove ali je odustala nakon tri meseca rada)

Volim što mi Miroslav Mandić služi i kao beležnica.

Nadam se da ću prve primerke Miroslava Mandića potpisivati

18. marta ove godine ceo dan od svanuća do sumraka. (Uradio sam to)

Treba da napravim pozivnicu Od svanuća do sumraka.

 Voleo bih da snimim čitanje Miroslava Mandića.

Da snimim kratak film o Miroslavu Mandiću.

Da nekolicini dam ključeve za čitanje i život Miroslava Mandića.

Hramoput je put koji vijuga kroz hram.

Hramoput je najnezamisliviji put.

Hramoput je put bezazlenosti.

Hramoputem preobraženi su put hrama.

Hramoput je krpa za prašinu i metla u rukama.

Hramoput je zdravlje puta koje se širi hramom.

Hramoput putuje od ćelije do ćelije kroz svaki atom.

Hramoput je put nade koja voli da se nada.

Hramoput je put saosećanja koje je često jedini put.

Hramoput je namigivanje svim himnama.

Hramoput je šaranje kojim radost putuje.

Hramoput je šapat onih koji vole.

Branka je izdinstala bundevu. Joj kako je slatka bundeva!

Bundeve su himne.

Sve na ovom svetu je u bundevi.

Bundevo čuvaj ovaj svet!

Bundevo devo!

  11545 - 11577

blaženstva

Posmatram prstenje na desnoj šaci.

Prstenje sija kao jutarnje sunce.

Pišem jutarnjim suncem.

 Toplo je prstenje. Šaka je mirna.

Ispunjava me mir kojim se širim u Tebi.

Dobar sam i lep za Tvoju lepotu i dobrotu.

Miran sam i mirom Te čuvam od tame koja Te privlači.

Biće može sve da primi i sve da da.

U biću nema razlike.

Biće je Isto.

U svakom biću su sva ostala bića.

Mene čuva Bog.

Mene čuvaju dobri ljudi.

 Ja čuvam Boga.

Čuvanje je dobrota.

neštnestajeošto

Haremoput je put doline koja uzbuđuje.

Haremoput je blizina koja neprestano cvrkuće.

Haremoput je Magnolija kojom putuješ u toplije krajeve.

Haremoput je ljubav kojom drugog čuvamo od sebe.

Haremoput su letnje bele haljine svih osamnaestogodišnjakinja.

Haremoput je pevanje kojim nerazumljivo postaje razumljivo.

Haremoput je molitva kojom me Tii bolje poznaješ nego ja samog sebe.

Haremoput je Nepoznata koja je jedini dom.

Haremoput je Dragana Varadinac je Dragana Varadinac je Dragana Varadinac.

Haremoput je zvon zvončića kojim putuju odani.

Haremoput je lakoća ne olakost.

Haremoput su 144 puta koji putuju zajedno.

18h.

Upravo sam otvorio konkurs za

Rad na imenu Miroslav Mandić.

Prošla je ponoć. Dremam u autobusu.

Tii proslavljaš ime Miroslava Mandića.

Miroslav Mandić je slavljenje svačijeg imena.

Miroslav Mandić je Tvoje ime.

  11578 - 11610

blaženstva

Tvoje uši proslavljaju ove reči.

Kap kafe mi vlaži usne.

Danas ću pisati o Stazi heroja. Za početak

priznajem da mi se ne piše jer sam neraspoložen.

Danas i cele nedelje neću hodati pokušavajući da

smirim bol u peti koji traje već trideset deveti dan.

Trebalo bi da operem ćebad.

Možda i dve... Ne mogu da se setim delova odeće koje bi trebalo da operem.

To da mi se ne piše je dobra prilika da pišem o onome o čemu inače ne bih pisao.

O četrdeset pet šarenih debelih olovaka kojim volim da pišem šareno.

Bolnu petu sam namazao crnom mašću Ihtamol kojom se mažu tetive konja.

Prošle nedelje su me razvedrile odlične slike i crteži Jelene Trpković.

Jednom drugom prilikom ću pomešati sva slova

blaženstava koja prethodno napišem normalno.

Sada samo spominjem... zaboravio sam šta sam želeo da spomenem

jer sam rečenicu prekinuo zbog telefonskog poziva Čile Utaši (Utasi Csilla).

Setio sam se! Želeo sam samo da spomenem devojčicu koja nikada nije videla more.

I poslednjom kapi druge kafe ovlažim usne.

Sinoć sam se tražeći udoban položaj u krevetu prvi put upitao

kako su spavali svi oni kojima sam se divio i kojima se i danas divim.

Odoh da nacrtam današnju Plavu ružu.

Staza heroja je nepovratna.

Staza heroja je staza na kojoj se ne zaustavlja.

Staza heroja je neprohodna i nadvija se nad litice.

Staza heroja je staza na kojoj nestaju strahovi dečaka i devojčica.

Stazom heroja heroj pljuje u visinu čekajući da mu pljuvačka padne na lice.

Staza heroja je staza kojom hodaju sve herojske reči.

Staza heroja je staza heroja koji nikoga nisu povredili.

Staza heroja je staza najjednostavnijih reči ljubavi.

Staza heroja je staza svih onih koji su lišavanjemnestali.

Staza heroja je natopljena anonimnohrabrimpostupcima.

Staza heroja je staza na kojoj se heroj odmara od svog herojstva.

Staza heroja čuva sva herojstva svih heroja.

Mislim na kobile i konje. Lepotu kobila i konja.

Konjska lepota me smiruje.

Reč kobila me uzbuđuje.

Konji mi daju pravo da živim.

Volim vas konji moji najmiliji.

  11611 - 11643

blaženstva

reči reči pevaju reči reči

U jednom trenutku počnem da uživam u tome što ne mogu ništa

da napišem jer je to stanje toliko istinito da je lepo samo po sebi.

Sa svojih šest reči pronađi me.

Ovo pokazujem samo Tebi.

Povremeno bi trebalo da se posvetim samim

rečima da u njima uživam i da one uživaju u meni.

Milost je što je svaka reč tako lepa da svojom lepotom

privlači drugu reč koja je tako lepa da svojom lepotom privlači

treću reč koja je tako lepa da svojom lepotom privlači četvrtu reč…

Opasivati on pokriće njezina.

Prethodno blaženstvo sam napisao uzimajući nasumice reči iz Biblije.

Baš mi se sviđa Opasivati on pokriće njezina.

Jedanaesto blaženstvo ću napisati sa sedam nasumice izabranih reči iz Biblije.

Učenicima taknuti donesoše tankoga što prinesi narod.

Trinaesto blaženstvo ću napisati sa deset nasumice izabranih reči iz Biblije.

Žrtvu razbijte prokletstvom strancima srca drugom ime mnogo svetlost bijahu.

Petnaesto blaženstvo ću napisati sa četrnaest nasumice izabranih reči iz Biblije.

Svojim kamilama sina živeti počeo njegovu ušao

kamenju odgovori duh željeh vrata krive svoje.

Lepo je čitati besmislene rečenice jer su one lepe same po sebi a ne po smislu.

Staza čobanina je staza koje nema.

Staza čobanina je mesto sa koga čobanin posmatra svoje stado.

Staza čobanina je otvorena kuća od sunca snega vetrova i kiša.

Staza čobanina je univerzitet na kome se studiraju sve vrste odanosti.

Staza čobanina je stanje mudrosti.

Staza čobanina je jedinstvo čoveka psa i štapa.

Staza čobanina je čobanska staza kojom se sve jedno u drugome čuva.

Staza čobanina je i bič čobaninov i čobaninova slava među stadom i predelima.

Staza čobanina je staza čobanske izloženosti kojom se život bori da preživi.

Staza čobanina je čobanova prostota koja oplemenjuje.

Staza čobanina je vedrina i bezbrižnost kojima čobanin čuva povereno mu.

Staza čobanina je lice čobanovo – lice čobanove staze.

Bio sam svestan da hodam po licu Zemlje.

Lice Zemlje me je i naučilo da pažljivo hodam.

Lice Zemlje mi je osvestilo da hodam po očima Zemlje.

Oči Zemlje su me naučile da ljubim.

Lice jeste jer ljubi lice.

  11644 - 11676

blaženstva

Iznenadni zvuk iz druge sobe mi promeni raspoloženje.

Kada sam spomenuo drugu sobu spominjem i prvu u kojoj sam.

Sinoć sam prvi put osetio vreme 2005 – 2019,

koje mi je potrebno da napišem četrnaest knjiga Miroslav Mandić.

Kada sam pre pola godine odlučio da formu knjige čini lopta od 129600

blaženstava broj preseka trista šezdeset horizontalnih i sto osamdeset vertikalnih

kružnica samo sam krenuo za tom lepotom ne pitajući se da li to mogu.

Daće Bog.

Imam iskustvo stvaranja desetogodišnje knjige. Ali

svakodnevno pisanje knjige četrnaest godina mi je nepoznato.

Daće Bog.

Sanjao sam to noćas. Bilo je nesavladivo.

Daće Bog.

Miroslava Mandića sam počeo da pišem u pedeset

petoj godini a završiću ga u šezdeset devetoj.

Daće Bog.

Posle šoka koji sam doživeo kada sam shvatio snagu vremena koju nosim na ramenima

osetio sam slobodu i radost da u predanosti Bogu preobrazim vreme u loptu od reči.

Sinulo je sunce. U drugoj sobi su Mina i Branka.

Daće Bog.

Radujem se što pišem i što je moja sloboda i u pisanju.

Radujem se da napišem daće Bog. Daće Bog.

Staza plesača je staza kojom žive odluke.

Staza plesača je staza kojom se zidovi plača preobražavaju u radost.

Staza plesača je plesač koji svojim plesanjem oblikuje stazu.

Staza plesača je staza na kojoj se zahvaljujem plesu koji me oslobađa moje bede.

Staza plesača je staza na kojoj plešu grudi stidljivih.

Staza plesača su nanožnice koje zvone da sačuvaju živote malih i nevidljivih stvorenja.

Staza plesača je staza svih plesova i svih

plesača staza jednog jedinog plesača svih plesova.

Staza plesača je veselost koja se preobražava u molitvu radosti.

Staza plesača se svetlošću plesačevih tabana ukorenjuje u srce tame.

Staza plesača je gejzir ljubavi koji izbija iz temena plesača.

Staza plesača je razdraganost koja porađa hiljade

plesačica u plesaču hiljade plesača u plesačici.

Staza plesača je staza na kojoj pleše sam Bog plesač.

Ovo su trenuci u kojima odlučujem da mi više nije potrebna zaštita i pomoć jakih.

Oslanjaću se samo na najslabije i najkrhkije.

Daće Bog.

Uskoro će ozeleneti i krenuti pupoljci.

Daće Bog. Bog pupoljak.

  11677 - 11709

blaženstva

Seks i novac su više sada od bilo čega drugog na ovom svetu.

Svest osveštava božanstvenost seksa.

Kako je seksualno ovo sivo popodne!

Kako je seksualan ovaj trenutak – 15:02:33h – u kojem odlučujem

da prestanem da pišem verujući da ću uveče napisati sva blaženstva.

19:38:14h. Istuširao sam se. Čist sam za pisanje.

Sve više osećam bedu velikih kultura.

20:18:53h. Vreme prolazi i ne piše me.

Uzbudila me je mekoća prstiju koji kucaju po mekoj tastaturi.

Tom mekoćom i pišem.

Belo i brašnasto.

Kada dunem u blaženstvo

o                    s

  n          e         r  a

       o    s

p     r               š

                     i

I sada je bolje da odustanem od pisanja verujući da će me tek trenuci na isteku dana probuditi.

Priznanje me odmah otvara i piše mi se već sada.

Zaista je maleno spasonosno.

Sa dubokom zahvalnošću se klanjam malenom.

Šake mi se kreću kroz vazduh sledeći maleno koje me piše.

Staza vrtlara vrtlari savešću.

Staza vrtlara vrtlari i samog vrtlara.

Staza vrtlara je staza na kojoj obrezujem brižnost i sumnju.

Staza vrtlara je divota koja se divi onima koji se dive.

Staza vrtlara je staza reda i uređenosti koji oslobađaju.

Staza vrtlara je omilila onima koji čeznu za milinom.

Staza vrtlara otkriva tajnu cveća.

Staza vrtlara je Lišće – Drvo života.

Staza vrtlara raste na način da se ne pohvali ni jedno telo pred Bogom.

Staza vrtlara je staza kojom devojčica ide ka dečaku koji ide ka devojčici.

Staza vrtlara je obična staza koja se gubi u vrtu.

Staza vrtlara vodi živoj vodi.

Još samo četiri blaženstva.

Još samo tri.

Još dva.

Jedno.

Seks je živa dobrota sada i zauvek.

11710 - 11742

blaženstva

Miroslav Mandić je knjiga četrnaestogodišnje pesme.

pesma

knjige

pesma

do

pesme

nestalapesma

milovanje

po

čelu

miris

vođenja

ljubavi

bela

šoljica

kafe

bol

u

glavi

najviše

za

najšire

linijica

iscrtana

mastilom

kišne

kapi

na

ogradi

miris

sveže

posteljine

divna

žena

o

kojoj

mi

je

pričala

druga

žena

pesma

koja

se

raduje

samoj

sebi

pesma

o

lepoti

papira

pesma

o

grlu

koje

grli

Staza lude me otvara za svakoga.

Staza lude je staza koja mi pomaže da podnesem ludost sveta.

Staza lude od mene čini veselu ludu koja mi daje snagu.

Staza lude me ohrabruje svakog trena.

Staza lude prolazi kroz svačije tabue.

Staza lude prelazi preko svih i svačijih granica.

Staza lude je beskrajna.

Staza lude je jebežljiva.

Staza lude je Jelena koja priđe Jeleni. Jelene jelenima!

Staza lude je staza lude ljubavi Božije.

Staza lude je staza na kojoj mi upravo pevaju Džoni Keš i Bob Dilan (Bob Dylan).

Staza lude je staza iznad koje preleću vrapci.

10:38:12h. Ovo blaženstvo čeka da u sledećem

napišem da je počelo štampanje prve knjige Miroslav Mandić.

13:50h. Počinje štampanje u štampariji Lavalu Baneta Živkovića u Batajnici.

Prisutni su Goran Džombić, Banetov partner, Nebojša Čović, Milan Popović, Maja Klisinski,

mašinista Nikola Izkverdo-Pinedo, osmogodišnja Vanja Živković i Kaja Ćirilović.

Knjiga se štampa na ofset ruskoj mašini MO40 iz ’65. godine na papiru quizin 90 gr.

Štampanje će biti gotovo za šest dana i onda će

knjigu povezati Jagoda Heleta u štampariji Heleta.

Sada mi je samo da sledeće dve nedelje čekam izlaženje knjige.

11743 - 11775

blaženstva

Veje sneg. Galebovi nadleću reku. Slušam Tom Vejtsa (Tom Waits).

Danas ću sa prijateljima piti vino Petra Miloradovića

koje on već šestu godinu pravi u količini od pet-šest

 litara godišnje. Uz mlado vino pićemo i vino iz 2002.

Sve više volim svečanosti. Sve više osećam svečanost života.

Svečanost je svetlost.

Svečanost je Bog.

Hladnoću osećam po ramenima.

Prsti dodiruju usne.

Svečanost je dvoje.

Reku nadleću gnjurci.

Tom Vejts peva o trombonima.

Svečanost je neprestana promena. Događaj koji smenjuje događaj.

Bol u peti ne prolazi. I on je svečanost.

Gnjurci su sleteli na vodu. Raduju mi oči.

Idem da kupim keks. Kupio sam keks. Pojeo sam

keks – napišem ponovo da bih obradovao Maju Klisinski.

Uživam u slušanju muzike!

Kako su tople Tvoje grudi!

Staza pesnika je ovo što Tii pevaš da je pesma.

Staza pesnika je pesma koja se razleže svim delovima tela.

Staza pesnika je ovo što Tii plešeš da je pesma.

Staza pesnika je staza kojom hoda Velika dama.

Staza pesnika je Nikada se ne mogu zasititi muškarca – peva mi telo jedne žene.

Staza pesnika je Utaženost je samo u mom davanju – peva mi duša jedne žene.

Staza pesnika je Sve što činim činim drugome – peva mi um jedne žene.

Staza pesnika je seks pesme.

Staza pesnika je staza na kojoj se pesnik venčava pesmom.

Staza pesnika je sve što na stazi peva sa pesnikom.

Staza pesnika je staza koju peva pesnik.

Staza pesnika je staza kojom ću poći.

Jutros dok je vejao sneg u Sremskim Karlovcima ugledao sam kroz prozor autobusa

kako je na poljani jedan gospodin pas naskočio i snažno se zarivao u jednu damu kuju.

Zadivio me je život životinja!

Kuja i pas su svojom zajedničkom potrebom uzbudili ceo predeo.

Kako su kuja i pas bili izloženi i superiorni!

Jebite se neprestano večni moji psi!

11776 - 11808

blaženstva

Radujem se pisanju.

Ove nedelje ću pisati o Pećini, unutrašnjoj

staziputu. Biće to trista šezdeset stanja večnog sada.

Nadam se da će me pisanje svih šest dana nositi i zanositi.

Pisaću blaženstva preko reda verujući u Red.

Misliću na Tebe. Pisaću Tobom.

Voleo bih da devetog avgusta ove godine na tridesettrogodišnjicu

izlaska iz zatvora napravim jedan rad pod naslovom 33 godine.

(Nisam uradio ništa. Postao sam Pesma O Filmu).

Već dva sata pišem Sada kada spuštajući se

kompjuterom niz liticu Trista šezdeset sada kada.

Pisanjem se ispiram nalazeći povremeno veći ili manji grumen zlata.

Promiče sneg. Teglim se.

Uskoro počinje početak.

Jedna devojka mobilnim telefonom snima kako pada sneg.

Slušam Džejms Brauna (James Brown).

Volim da nestajem u nečijem stvaralačkom ludilu.

Sneg plovi vazduhom nošen sve jačim vetrom.

Sve više me uzbuđuje Džejms Braun.

Počinjem da pišem Sada kada baš sada. Jedan dva tri četiri...

Sada kada Svemirom cveta Tvoja pička

Sada kada Tvoj glas proslavlja jedinog svepevača

Sada kada su se na Zemlji namnožila stvorenja koja se zovu ljudi

Sada kada sve umire i tek posle umiranja počinje

Sada kada su slabiji slabi a jaki još slabiji

Sada kada je jedino nepotrebno potrebno

Sada kada rat preti da vatrom spali sve što mu se nađe na putu

Sada kada svačija duša u ovoj pesmi peva

Sada kada neko obuva cipele neznajući koliko to meni znači

Sada kada ne mogu da se nagledam Tvojih bokova

Sada kada me je Tvoja vedrina toplim suzama okupala

Sada kada očajanje vodi u očajanje a radost u radost

Sada kada mi je dovoljno da pomislim na Tebe i osetim kako si Tii živa

Sada kada si Tii moj zalogaj-zagrljaj

Sada kada si Tii duša svakog sada kada

Sada kada pišem o kiši dok pada sneg jer je sneg samo vrsta kiše koja pada

Sada kada pišem u naletima kao što u naletima pada letnja kiša

Sada kada pišem o kiši da bih opet ponovo pisao o padanju kiše

Sada kada pišem padajući u zanos pisanja

Sada kada sam u zanosu po meni pada kiša

Sada kada je jedino herojstvo ljubiti ljubiti i samo ljubiti

Sada kada je Tvoja veličina i moj dar

Sada kada udarci Tvog srca pokreću srca svih bića

Sada kada pišem o Tebi kiši travama i vrapcima

Sada kada i kurac drugog čoveka u Tebi proslavlja moju odanost Tebi

Sada kada savršenstvo Tvoje praznine ispunjava moju ljubav za Tebejedinu

Sada kada Tebejedinu moje reči uznose Tebijedinoj

Sada kada u Tebijedinoj živi živa staza do Tebejedinemi

Sada kada mi se želja ispunila razumevanjem Tvoje želje

Sada kada poskakujem kroz vazduh na razne načine da bih Te zasmejavao i voleo

Sada kada odlučnost vodi smiraju

Sada kada ono što menja Tvoj život menja i moj

Sada kada od jednog koraka sve zavisi

Sada kada je nekome rođendan

Sada kada je sledeće isto što i sledeće

Sada kada sam krupni sneg koji pada u Tebi

Sada kada je Tvoje čelo visoko i vedro kao nebo

Sada kada verom u Tebe pokrećem sve sokove u Tebi

Sada kada Tvoje žive oči prate svi pokreti Tvog tela

Sada kada osećam Tvoju odanost životu samom

Sada kada su mi i sve tuge i svi bolovi za Tobom dragi

Sada kada sve u meni peva Tebe pevajuću

Sada kada su svi i sve na ovom svetu moji sledbenici

Sada kada dobre misli tako prijaju dobrim stvarima

Sada kada još više volim život jer si Tii zavolela svoj život

Sada kada me visina baci na zemlju kojom još više polećem

Sada kada me muzička prostota uveri kako je prostota dar od Boga

Sada kada je grad dodir nade za onog koji ulazi u grad

Sada kada onaj koji ulazi u grad čini grad dodirom nade

Sada kada se radujem što nemam ništa da kažem osim Boga

Sada kada me Tvoj poziv podiže do najboljeg sebe

Sada kada u Tvom glasu osećam sve vreme ovog sveta

Sada kada pišem tako da se ono što pišem ogleda u samom sebi

Sada kada je ponekad tako slično kao i uvek

Sada kada jesam želim da niko nikada ne bude upojedinjen

Sada kada su vrisci karnevalizacija sveradosti

Sada kada su seksualna podrhtavanja sama muzika

Sada kada je svaka seksualna prilika seksualnost samog sada

Sada kada mi je Tvoje seksualno uzbuđenje čednije od bilo koje čednosti

Sada kada se sve u meni raduje da se dečački zatrčim u Tebe

Jebeno mi je dobro ovo nadovezivanje…nagomilavanje…nizanje...

... kao napali sneg...

... kao tek izrasla krila...

... kao sve što će prodisati...

... sve što će se samo izgovoriti...

  11809 - 11841

blaženstva

Jebeno je bilo juče. Neka tako bude i danas.

Volim da vidim puno reči. Liče mi na brdo ili na nepreglednu ravnicu.

Puno reči mi je kao sav pesak u pustinji ili sve trave i poljsko cveće na poljani.

Sivo je prepodne. Promiče sitan sneg. Slušam Pegi Li (Peggy Lee).

I ja i ceo svet smo u jednoj blagoj i toploj vulvi.

Vulva je unutrašnja stazaput o kojoj pišem Trista šezdeset sada kada blaženstava.

Vulva stvaranja. Vulva preobražavanja.

Slušam Etu Džejms (Etta James).

Vovulvaleo bih da slušam velike pevačice.

Vovulvaleo bih da letim na glasovima velikih pevačica i pevača.

Vovulvaleo bih da reč voudleo bude tako lepa kao reč vovulvaleo.

Vovulvaleo bih da sve više pišem muzikom reči.

Vovulvaleo bih da reč volim znači vulva a da reč vulva znači volim.

Vovulvaleo bih da reč vovulvaleo bude zakon koji se od milja može zvati Vovu.

Vovulvaleo bih da se reč vovulvaleo nekada iz milja izgovara samo kao lvaleo.

Vovulvaleo bih da današnja blaženstva završim sa rečju vovulvaleo.

Sada kada sam odan rečima i reč odanost učim odanosti

Sada kada se čekajući reči i od reči čekanje učim čekanju

Sada kada puckam prstima razvedravajući samog sebe

Sada kada mi ni sumnja u ono što pišem ne smeta da se radujem pisanju

Sada kada osećam kako je pisanje prelaženje puta ka beskraju

Sada kada se dohvatam bilo koje sitnice da me sačuva od užasa svetskih problema

Sada kada mi slast sladoleda pomaže u oblizivanju svetskog bola

Sada kada je hleb hlebastiji a sloboda slobodnija

Sada kada me pisanje podseti na malterisanje

Sada kada je sve u redu predajem se tom osećanju

Sada kada mi nije dosta želim da nastavim

Sada kada se napasam ovog jutra za ceo dan

Sada kada mi je siromaška krompir čorba još sitija i još ukusnija

Sada kada volim da glagoljam

Sada kada osetim kako reči žele jedna drugu

Sada kada me strpljivost vodi do izvesnosti

Sada kada pišem zasukanih rukava da bih prefinjenost malo ogrubeo

Sada kada je isto moguće reći na nikada do sada izrečen način

Sada kada mi sve što postoji liči na nekoga kao što si Tii

Sada kada poredim iskaz neko kao Tii sa iskazom neko kao što si Tii

Sada kada mi aplauz koji dobijaš pokreće tople suze

Sada kada me plač potresa oslobađajući iz leđa velike količine trpljenja

Sada kada me ponavljanje osnaži da ponavljam još više i još lepše

Sada kada me slike Tvog stomaka raznežuju

Sada kada me način na koji izgovaraš reči privlači Tvojim usnama

Sada kada sam stavio ruku na grudi zahvaljujući se životu koji živi i mojim telom

Sada kada moje telo osećam kao dom zemlji vodi vazduhu svetlosti

mineralima biljkama životinjama duhovima prirode ljudima višoj inteligenciji Hristu

Sada kada je onog nevidljivog kao i uvek mnogo više od ovog vidljivog

Sada kada nešto nešto nešti a ja ga volim grlim i ljubim

Sada kada je iznenađenju lepo jer sam ga baš sada pomenuo

Sada kada je kao i uvek bolje krenuti nego stajati u mestu

Sada kada verujem da ćeš me dodirnuti

Sada kada si me zagrlila i grliš

Sada kada me grliš i ljubiš

Sada kada si potrčala

Sada kada uživam u dobroti koja se širi grljenjem

Sada kada osećam kako je grljenje velika umetnost

Sada kada čitam Tvoje reči Noćas ćeš mirno i bezbedno spavati u mom naručju

Sada kada osećam kako je otvaranje put ka svetlosti duše

Sada kada se smešim jer je otvaranje put ka svetlosti duše

Sada kada osećam anđeosku samoću kojom grejem sva bića

Sada kada je svaki pokret aleluja svemu što se kreće

Sada kada mi slika prazne ulice otvara utrobu

Sada kada slici pustog predela dodam nekog u predelu

Sada kada spavam sa Mnogim Godinama Koje Sam U

Krevetu Proveo Sam još više ljubim sve one koje sam ljubio

Sada kada se radujem što pišem

Sada kada osećam kako je dobro upustiti se u pisanje koje me prevladava

Sada kada moja vera u stvaranje raste i izvor stvaranja postaje neiscrpan

Sada kada veru u pisanje usmerim samo ka sledećoj reči

Sada kada se sve menja i postaje nepromenljivo

Sada kada slobodom pisanja oslobađam sve one koji ne mogu da se oslobode

Sada kada i reč i želi da mi pomogne da dobijem na muzici

Sada kada si Tii i sunce i svetlije i sunčano i sunčanije i od samog sunca

Sada kada mislim na Dolores Čaće želeći da i Tii misliš na Dolores Čaće

Sada kada bih da ponovim reč bih i zato bih ponavljam

Sada kada ništa nije tako lepo da ne bi moglo biti još lepše

Sada kada ništa želi da se ispuni svevilom

Sada kada ništa daje svoje ništavilo a sve svoje svevilo lepo je i svevilu i ništavilu

Sada kada se radujem jer si Tii preostali okrajak koji me prehranjuje

Sada kada niko nije toliko niko da ne bi bio neko

Vovulvaleo bih da nastavim da plačem kao popodne

dok sam gledao film o ljubavi Džun Karter (June Carter) i Džoni Keša.

Vovulvaleo bih da se heroji ljubavi u mom srcu okrepe i svoju ljubav uvećaju.

Vovulvaleo bih da bilo gde bilo kad bilo ko sretne svoju srodnu bilo koju dušu.

Vovulvaleo bih da još malo pišem sa toplim suzama.

Vovulvaleo bih da Te neprestano vovulvalim.

11842 - 11874

blaženstva

Kroz prozor mi blešti sunce u lice.

Slušam Elu Ficdžerald (Ella Fitzgerald).

Djuk Elingtona (Duke Ellington) ne da slušam nego osećam kako me osvaja.

Sunce je odskočilo. Odnelo sa sobom jutro.

Kroz prozor mi navire belina noćašnjeg napalog snega.

Dodirujem se po vrhu nosa da preko nosa nadražim dušu.

Jedan fotograf fotografiše tragove na snegu

postajući i sam trag u ovom blaženstvu.

Slušam Džeri Li Luisa (Jerry Lee Lewis). Volim mešavinu bugivugija i ranog rokenrola.

Kako je istinito da se daje onome ko daje!

Kako je dobro da se daje samo onome ko zna da primi!

Kako je lepo da ono koje daje ima uvek još više da daje!

Slikovito je sve ono što u sebi živi sliku!

Rečito je ono što u sebi nosi živu reč!

Kako je tek reč slikovita!

Kako je tek slika opranog veša muzika!

Muzika – dodir muzike!

Dodir – molitva dodirom!

Sada kada neki pas negde zavija

Sada kada neko izlazi iz neke kuće u noć

Sada kada se neko vraća u neki prazan stan

Sada kada se neko saginje da dodirne pod

Sada kada je neko nekom umro

Sada kada je neko nekom nekog rodio

Sada kada se mačka omacila kuja okotila

Sada kada prija potrošiti se u Drugom

Sada kada je i iznenadno blago

Sada kada mi hua hua ho pokreće radost u telu

Sada kada se i ova melanholija osmehuje

Sada kada se ne bojim da ću napisati išta loše

Sada kada znam da su najužasnija zla nemogućnost da se izrazi dobrota

Sada kada svedočim da zlo najviše pati do zla mi nimalo nije osim da ga zagrlim

Sada kada bih sve promenio ali ostavljam nepromenjeno da potvrdi nepromenljivo

Sada kada Te oslovljavam sa Vi da bi mi bila još milija

Sada kada Te golotinjom oslobađam straha

Sada kada Te pokretima tela uveseljavam

Sada kada Te postepeno pojačavam i ubrzavam

Sada kadaTe Tebem usred najtebije Tebe

Sada kada pokušavam da nešto ugledam

Sada kada pokušavam da nešto ugledam preko reke

Sada kada sam ugledao plavi brod preko reke

Sada kada sam ugledao i beli brod preko reke

Sada kada znam da mi je važno da gledam na drugu stranu reke

Sada kada znam da ugledati znači i shvatiti

Sada kada znam da ugledati znači ugledati bioskopsku salu u detinjstvu

Sada kada znam da ugledati znači videti muziku na nečijem licu

Sada kada znam da sve počinje iz početka kao i reč ugledati

Sada kada znam kako je beskrajna i dubina i visina svake reči

Sada kada sada kada

Sada kada sada kada kao i uvek

Sada kada kao i uvek sve zavisi samo od sada kada

Sada kada kao i uvek sve zavisi samo od sada kada meni je samo do sada kada

Sada kada je najjednostavnija informacija umetnost sada kada

Sada kada nekog čoveka šal štiti od hladnog vazduha

Sada kada neko uživa u mirisu oprane košulje

Sada kada neko namešta gaćice

Sada kada neko stavlja kapu na glavu i skida kapu sa glave

Sada kada neko skida šal neko skida košulju neko skida gaće

Sada kada se negde nešto od nečeg otkinulo

Sada kada se negde niz nešto sliva vodeni trag

Sada kada se negde uz nešto nešto drugo prilepilo

Sada kada se negde nešto uskovitlalo

Sada kada se negde nešto sasvim smirilo

Sada kada kao i uvek vazduh radi svoj besplatni posao

Sada kada kao i uvek obožavam besplatne

Sada kada se kao i uvek podajem besplatnima

Sada kada osećam da je bogatstvo samo loša strana besplatnosti

Sada kada pomislim na besplatnost prolećnog zelenila

Sada kada i za ove reči koje ispisujem znam da će zastareti

Sada kada sa još većom uverenošću pišem iako će sve što pišem zastareti

Sada kada jezik zastareva da bi se neprestano obnavljao isti jezik

Sada kada je pesma kojom jezik nikada ne zastareva

Sada kada usne ljube

Sada kada volim da napišem ono što želi da se napiše

Sada kada volim da napišem ono što želi da me napiše

Sada kada volim da napišem ono što želi da Te napiše

Sada kada volim da napišem ono što želi da Te voli

Sada kada volim da napišem ono što želi da ga Tii voliš

Nazvao me je Marinko Sudac. Videćemo se prvi put za pola

sata. Bila bi dobra ideja da vam ja napravim prvo retrospektivnu

izložbu u Hrvatskoj a ne u Srbiji – rekao mi je telefonom.

Pozvala me je kustoskinja iz Muzeja savremene umetnosti u Beogradu da 

učestvujem u nekoj grupnoj izložbi. Odbio sam je ali bih voleo da se vidimo licem u lice.

Sve što radim u Miroslavu Mandiću je za sve. Tebe i Boga.

Bilo je lepo sa Marinkom Sudcem. Bio je i Živko Grozdanić.

Obojica znaju šta sam im govorio i šta su doživeli.

Smiraju smiri me. Ljubim Te ljubi me.