Bog Miroslav Mandić Bog

15835 - 15867

blaženstva

Sto osamdeset deveti dan me boli peta. To

peta želi da progovori bajkama koje su u njoj.

Mirisima trava po kojima je hodala peta.

Jedna bajka bi bila o mirisima.

Druga bajka bi bila o travama.

Treća bajka bi bila o hodanjima.

Iz bajke o mirisima bi izašle sve bajke o Bogu, bogovima, čudesnim

svetovima koji se događaju u umu, višim svetovima, natprirodnom, snazi verovanja

Bajka o travama u sebi sadrži sve bajke o ljubavi žene i muškarca, civilizacijama,

planeti Zemlji i njenim lepotama i tajnama, neizrecivoj odanosti kojom dišu bića.

Bajka o hodanjima bi bila bajka o plesanjima i pevanjima. Bajka o umetnosti Boga.

Bajka o umetnosti ljubavi između žene i muškarca. Bajka o umetnosti stvaranja.

Bajke bi pljuštale kao kiše.

Sijale kao sunce.

Bajke bi padale kao sneg.

Rasle kao cveće.

Bajke bi se teglile kao mačke.

Ozarivale kao što je jutros mene ozarila travka izrasla iz stepeništa na kojem sam

se osećao napuštenim sve dok nisam osetio ljubav te travke izrasle iz betona.

Bajke o asfaltima i betonima u koje su se bajke i sakrile da bi sačuvale bajkoliko.

Bajka o Jesamu koji je junak svih bajki.

Bajka o Našegu koji je junak svih spajanja.

Bajka o Moje kojim se ljube zemlja i nebo.

Bajka o borbi za bajku koja se bori za mene.

Bajka o pesmi Miroslav Mandić koju stvara miroslav mandić da bi pesma

pevala o Miroslavu Mandiću koji se bori da preživi bajkom.  

Bajka će se danas kupati. (Oh kako je plivala ta

velika bajka-riba u toplom Dunavu koji cveta)

Bajka će provesti veče na mostu. (Crveno sunce je zapadalo za obodom grada)

Bajku će boleti peta. (Masirao sam je više puta u hodanju)

Bajka će biti otvorena za bajku. (I dogodila mi se bajka

ljubaznosti ljubaznošću prodavačice na uglu Svetogorske i Takovske)

Bajka će verovati u bajku.

Bajka će i nestajati da bi bajka postajala.

Bajka će biti oči.

Bajka će biti duša.

Bajka će ulaziti.

Bajka će i mojim sumnjama biti bajka.

Bajka će se smešiti jer više niko ne veruje u bajke.

Bajka će i od čekanja načiniti bajku.

Bajka je majka ćerka žena. Bajka žene jedine.

15868 - 15900

blaženstva

Početak u sebi nosi kraj koji jedini zna sve o početku.

Milost i nemilost prouzrokuje strah…

… Mi se plašimo zato što imamo telo… – kaže Lao Ce u trinaestom načelu.

Posmatran, ne vidi se – nevidljiv je

Osluškivan, ne čuje se – nečujan je

Dotaknut, ne osetiš ga – neopipljiv je…

… Ideš li mu u susret, ne vidiš mu početak.

Pratiš li ga, ne vidiš mu kraj… – kaže Lao Ce u četrnaestom načelu.

Čitanjem svetih tekstova um mi se smeši.

Kao da mi bistra voda pada po licu dečijem.

Smeši se ume!

Ume                                                               ne-umu!

Praznino isprazni me!

Dve sasušene crvene latice na podu.

Prsti tipkaju po Crvenadaću.

Kursor na ekranu mi podrhtava jer ga neprestano pokrećem.

Olovke mirno leže na stolu.

Slobodu najlepše osećam u umetnosti.

Umetnosti slobodo moja ljubim Te.

 Do dir ni me. 

Do di ru jem Te.

Do dir nem li Te vi še i do dir će o se ti ti da ga do di ru jem.

Me ni je do do di ra jer je do dir sa mo pi sa nje.

Ka ko da pi šem ako ne do di ru jem?!

Knji ga je sa mo je dan do dir.

Knji ga su re či ko je Tii dr žiš u ru ci.

Knji ga je ša ka ko ja ču va sve re či u se bi.

Baš sam ne što mi sli o ka da bi bi lo vi še do di ra bi lo bi ma nje su je te.

Pu no do di ra ni ma lo su je te.

Bi ci kli sti čke tr ke.

Pe ra či u li ca.

Sve vr ste li za či ca i li za ča.

Sve mi lo va či ce i mi lo va či.

Sve u da ra či ce i svi u da ra či rit mo va.

Pod ne u pod nev nom su sre tu sa sa mim so bom.

Ra dost se ra sta vi la pa se i ona sa mo do di ri va nju ra du je.

Da sam ne kad zna o da ću i o va ko pi sa ti bi lo bi mi la kše ži ve ti.

Kraj u se bi no si po če tak ko ji je di ni zna sve o k raju.

15901 - 15933

blaženstva

Ko ili šta će izaći iz ovog prvog blaženstva i krenuti ka ostalim blaženstvima

ja ne znam ali zato i pišem sve ovo da bih makar naslutio ili samim pisanjem

nagovestio ono što bi mogla biti i sva ostala blaženstva u ovom vrelom danu.

U ovom trenutku mi se čini da bi to mogla biti blaženstva koja

vrlo jasno saopštavaju da ona samo saopštavaju i da od njih

više ništa i ne treba očekivati ali se tim pre može i u tome uživati.

Prethodno blaženstvo me je podsetilo na Franca Kafku (Franz Kafka).

Franc Kafka me je ohrabrio da pišem o komšinici

koja u dugačkoj žutoj majici skuplja veš sa terase.

Raznežila me je komšinica. Evo je ponovo…

istresa novooprani veš i kači ga belim štipaljkama.

Mnogo je umetnosti u svakoj ženi u svakom muškarcu.

Mnogo je umetnosti u svakom Francu Kafki.

Franc Kafka je uspeo da od Franca Kafke stvori veliko delo Franca Kafke.

Mnogim Franc Kafkama neće to uspeti ali će možda biti dobri stajači u mestu.

Ili čuveni ljubitelji vrelih letnjih dana.

Mene je Franc Kafka više puta raznežio do srži.

Onda u zatvoru.

Onda kada sam prepoznao način na koji je pisao.

Onda kada sam mu posetio grob.

Onda kada sam osetio njegovu savest.

Onda kada sam nekoliko Kafkijanskih problema otkrio kao tipične Mandićevske.

Onda kada sam shvatio blizine koje spajaju humor i užas.

Onda kada sam palio šibice u Pragu.

Onda kada sam gledao fasadu zgrade u kojoj je radio.

Onda kada sam pisao o kurcu u šaci nazivajući ga Kafka. Bili su to ovakvi tekstovi

Kafka o Tebi mislim mnogo.

Kafka je narastajući izvor života u mojoj ruci.

Kafka u ruci je kao neka velika sočna pečurka.

Ponekad se pitam ko si i odakle Tii Kafka u mojoj šaci?

Ponekad se pitam kako si tako mali majušan mekan nemoćan i

odjednom postaješ strahovito moćan neviđeno veličanstven Kafka u mojoj šaci!

Kafka dok Te držim u ruci Tii si velik prav čvrst a koža Tii je istanjena i svetla.

Vide Tii se vene. Što Te više stežem Tii se više trzaš. Na vrhu Tii svetluca sveta vodica.

Razmišljam o misteriji energije koja se iz celog Tvog tela sliva u Tebe Kafka koji

si u mojoj šaci veliki pa onda sva ta energija iz Tebe Kafka ispunjava mene.

Moj stisak i Kafkina toplota čine vreo most između nas dvoje.

Jedne zimske noći na mom dlanu isparavalo je

Tvoje seme Kafka i grejalo me Tvojom ljubavlju.

Sada kada sam se teglio za Franca Kafku.

Sada kada sam osetio da mi pomažu i oni koji me ne prihvataju.

Sada kada osećam Tvoje biće Kafka moj.

Sada kada Tii se zavetujem Kafka da ću činiti ono što mislim da treba da činim.

Sada kada iznenadnim programom Party Shuffle u

Crvendaću slušam kako čitam svoje tekstove Bedan bih bio…

Sada kada Tii se zavetujem Kafka da ću biti ono što verujem da jesam.

Ja ne bih bio ovo što jesam da i Tebe nije bilo Kafka moj.

Da bi Tii sve više bio Kafka ja ću sve više biti Mandić.

Da bi Tii bio sve voljeniji Kafka ja ću biti sve umanjeniji.

Baš je vreo ovaj dan Kafka!

Opraću zube i pazuhe za Tebe Kafka moj!

Sve se više divim ljudima koji se nepoznatima

obraćaju sa dušo moja srce moje zlato moje…

Biću hrabriji i bolji i za Tebe Kafka.

15934 - 15966

blaženstva

Celu noć me je tresao strah zbog onog što treba da preduzmem.

Moje su usne ruže koje ljube.

Podmećem lice.

Dragi V.

upravo sam nazvao Tvoj broj i dobio ljubaznu sekretaricu.

Hvala joj!

Uzbuđen sam jer je ovaj poziv početak pisanja Pisama hrabrosti i nevinosti.

Hrabrosti jer mi je to jako teško da radim i to ne znam da radim.

Nevinosti jer verujem u lepotu i snagu nevinosti i u komunikaciji među ljudima.

Dragi V. pozivam Te na Ekspediciju Susreta

licem k лицу. Bila bi to moja priča u kojoj bih pokušao

da Tii ispričam ko sam šta radim i šta nameravam da radim.

Pedeset sedam mi je godina i počinjem da hodam devetu

deonicu od sedam godina. Voleo bih da to čuju oni kojima to

može biti važno i zato sam odlučio da se susrećem Licem k лицу.

Možemo se videti kada god hoćeš i gde god hoćeš u Beogradu.

Sa nadom da ćeš me (063 85 91 069) pozvati dragi

V. i da ćemo se videti šaljem Tii hrabri i nevini pozdrav.

Preduzeo sam!

Bio sam uzbuđen kada sam pozvao. Hrabar i nevin.

Pouzdajem se u Boga.

Nadam se sreći.

Jedna noga u plesanju. Jedna noga u pevanju.

Pa polako!

Sporošću grlim brzinu.

Brzinu ljubim.

Nikada da ne izneverim stvaranje.

Vrelinom dana pisati u vrelom danu.

Žao mi je što u rečenici Bila bi to moja priča u kojoj bih pokušao da Tii ispričam

ko sam šta radim i šta nameravam da radim nisam reč priča zamenio sa rečju bajka.

Bajka je i ovo vrelo julsko veče.

Bajka je i prijateljičina poslepodnevna poruka iz Pariza Prvi put u

životu pogledah malo bolje jedan motorbicikl. Pariz, kamijevska žega.

I danas sam se kupao u Dunavu. Koji Dunav! Koja bajka! Koje kupanje!

Večeras ću napisati još dva Pisma hrabrosti i nevinosti!

Ujedinjujem protivurečno.

Na prstima su mi nokti.

Iznad očiju obrve.

Činim Svemir.

Nijednu reč ne bih napisao da nisam Bog devojčice!

Niko sam i ništa. Dečak jedino!

Prvi put se osmelih da Tii kažem da mi nedostaješ.

Reka teče.

Put puti.

Ružom ljubim.

Ko se osmeli Bog je – Bože moj!

Ljubav teče.

Dubokom ljubavlju putuje put.

Miroslave krenuo je pupoljak na Beloj ruži. To je malo čudo!

Mučila se dugo mlada nejaka… – poslala mi je sms Branka.

15967 - 15999

blaženstva

Upravo mi je u telefonskom razgovoru B. rekla da joj je B.

jednom rekao kako sam ga razočarao. Kako sada da napišem

bilo koju reč ako nekog razočaravam! Da li da nešto uradim za B.

da bi on osetio da ga ja volim? Da li da pitam B. zašto sam ga razočarao?

Kada bi B. više znao o meni i mom radu možda se ne bi razočarao nego

očarao? Kada bi B. znao da ovu rečenicu pišem pevajući je za njega možda

bi mu to bilo milo! B. kako da Te razuverim i uverim da sam sve činio i činim

da i Tebi na ovom svetu bude malo bolje jer sam i ja na ovom svetu? B. moj

hvala Tii što me je Tvoj osećaj da si se razočarao u mene pogodio i što

ću sa njim napisati ostala blaženstva današnjeg dana.

Belim koncem porubljujem letnje pantalone Tebi u slavu moj B.

Dok su mi bele pantalone na plave štrafte još na

kolenima pišem ovo blaženstvo Tebi u zdravlje dragi B.

Čarape na osunčanom prozoru su What you see is what

you see Franka Stele (Frank Stella) za Tvoj humor duhoviti B.

Gledajući kako jedan komarac leti oko aluminijumske

stolice mislim na Tvoje instinkte želeći im živost živahni moj B.

Sve što lepo i dobro želim sebi želim i Tebi plahi čoveče B. 

… samoposmatrajući B.

… nikog neugrožavajući B.

… svojoj sestri odan B.

… stari dečače B.

… nijednu lošu reč o Tebi neću reći B.

… pitajući se samo da li Tii B. voliš cimet?

… koji si… Neću to da izgovorim B. druže moj.

… priznajem Tii da si osetljiviji od mene jer možda

sam ja mnogo osetljiviji od Tebe ružoliki B.

B. obrnuću mokru crvenu majicu da mi… (Zvonio je telefon.

Zvao me je V. kome sam juče napisao prvo Pismo hrabrosti i

nevinosti. Videćemo se sutra. Beskrajno sam radostan. Hvala Tii V.) 

Radost koju osećam zbog toga što me je V. nazvao poklanjam Tebi lepi moj B.

Iz ovih stopa ću krenuti napolje za Tebe nežni B.

Povlačim patike po asfaltu za Tebe B. Šušti kao da prolazi neki voz.

Zagrlim jedno drvo za Tebe B.

Malo bubnjam po tramvaju u prolazu za Tebe B.

 Za Tebe se B. naklonim pijancu koji mirno

prelazi ulicu Kraljice Marije sa flašom piva u ruci.

Ugledao sam slučajno J. u Zahumskoj ulici i vičem J. za Tebe moj B.

Juče mi je Ali (Alistair Saunderson) nosio patike dok sam

se kupao. Kada je počela da pada kiša Ali ih je okrenuo đonovima

ka gore da ne bi pokisle. Eto B. to sam hteo da Tii kažem o Aliju.

Kupao sam se i ronio danas za Tebe B.

Kako je voda Dunava duboka! Kao Atlantida Žana Vigoa (Jean Vigo).

Tonuo sam u sivozelenu vodu Dunava kao kroz Tvoju ljubav B.

Rukama napred sam tonuo kroz zvuk vode…

… noge su mi bile gore i tonule su za mnom…

… kada samo pomislim koliko se ljudi uplašilo ili razočaralo u mene…

… za sve njih i dalje tonem kroz tu vodu…

… baš u toj vodi života otkrivam vazduh umetnosti…

… vazduh umetnosti u svetlosti ljubavi i slobode…

… blizu je ponoć… znojim se u vrelini… mokar mi je vrat… oprao sam peškir…

kada god me neko zaboli… kada god me zaboli jer sam nekog zaboleo… kada god

nekog zaboli jer me je zaboleo… kada god karirana haljinica bude zadovoljstvo u životu

samom… kada god se slučajno u sobi pomeri neka stvar… kada god realnost pobedi

maštu… kada god mi krenu suze moj B... ovaj svet je Wonderful world…

16000 - 16032

blaženstva

Pitala je mama koliko treba da ti plati da ti više ne pišeš – rekao mi je u snu jedan dečak.

Između M. A. i S. B. je doletela velika mudra ptica

i krilima me zagrlila. Dugo i toplo se smejala od radosti jer

me vidi i grli. Bio je to drugi san koji sam sanjao pred jutro.

U 13h ću se videti sa V. koga ne poznajem i koji me je

juče nazvao posle mog prekjučerašnjeg pisma. Pričaću

mu O sedam čarobnih šibica. Biće to prvi susret u Ekspedicijama

susreta Licem k лицу. Biće to početak bajke koja bi da progovori iz moje pete.

Pre sat vremena sam završio dvočasovnu bajku u kojoj je i V. jedan od njenih junaka.

Posle mnogo poletnih izgovorenih reči važno je da ćutim i da me nema.

Pustiti bajku da se događa.

A ja i blaženstva ćemo nastaviti mirno blagi jedno drugom.

Važno je da ne poletim kada ne treba i da ne ostajem na zemlji kada ne treba.

Ljubičasto cveće je na sredini sobe.

Sve poslove na ovom svetu može da uradi

jedan jedini čovek. To je mit koji u sebi stvaram.

Sva ljubav sveta se u jednoj jedinoj čovečici obnavlja. To je bajka koju u Tebi rađam.

Ljubičasto cveće je na sredini sobe.

Ja sam Mit – Tii si Bajka.

Mit Bajkom živi.

Bajka Mitom ne umire.

Dve ruže jedne ruže.

Tri imena jednog imena.

U šaci držim vazduh.

Sve oči se gledaju. I gledaju kako se lepo gledaju.

I najnejasnije pisanje postaje jasno samo po sebi.

Jedino moguće je nemoguće. Moguće nije moguće ono je samo moguće.

Ko misli da ova vrelina nije sam sneg grdno

se zajeb’o – Miroslav Mandić Kseniji i Jeleni.

Liznem Te Gutljaje.

Dodirnem Te Ponose da uživaš a ne da se ponosiš.

Gledam Te Ume da progledaš a ne da umuješ.

Slušam Te Muziko da od pevanja nikada ne odustaneš.

Mirišem prisutnost – Tobom mirišem.

Lizao bih Te Odanosti.

Dodirivao bih Te Radosti.

Gledao bih Te Savesti.

Slušao bih Te Svesti.

Mirisao bih Te Slobodo.

Ljubili se svi zajedno u trenu jednom jedinom.

16033 - 16065

blaženstva

Volim način svake pičke. Da ne pričam o načinu svakog kurca.

Pička i kurac su svetinje sa kojima i na kojima radim od svoje mladosti.

Izgovaranjem i pisanjem pička i kurac skidam stare maske i stvaram novu nevinost.

Pička i kurac su gromovi i munje.

Pička i kurac su iskušenje. Visoki napon. Sveta tajna spajanja.

Kada napišem pička voleo bih da čuješ ruža.

Kada napišem kurac voleo bih da čuješ put.

Sjedinjeni ruža i put me neprestano preobražavaju.

Na ulicama sam. Vrelina ozbiljno obavlja svoj posao.

Prvi gutljaji hladnog soka su nam seks.

Žuti tramvaj ulazi u krivinu i zaustavlja se na svojoj poslednjoj stanici.

Predvečerje. Od dugotrajne vreline sasušene ruže.

Idem da se okupam u Dunavu.

Skinuo sam majicu da još malo leta pridodam letu.

Prijatnije je bez majice. Koža se sama druži sa vazduhom i ulicama.

Mislim o osmehu. Malo mu se i osmehujem.

Mislim o rudarima osmeha i njihovim rudnicima.

Pada mrak. Na Dunavu sam. Skidam se. Prvo patike i čarape.

Beton je još topao.

Svlačim kratke pantalone. Skidam gaće i oblačim kupaće.

Ostavljam naočare i uzimam naočare za plivanje.

U vodi je bilo čarobno a u čarobnom je bila voda.

Kada sam u jednom trenutku izronio iz vode dve ptice su

u niskom letu velikom brzinom preletele iznad moje glave.

Kad god se kupam dobru sam stvar uradio.

I kada hodam dobro radim.

I kada slušam muziku.

I kada se molim.

I kada se osmehujem.

I kada plešem.

I kada sam bezbrižan.

I kada ugledam vrapca.

I kada se smirujem.

Još uvek osećam dve ptice koje su mi preletele preko glave dok sam bio u vodi.

16066 - 16098

blaženstva

 Ova prilika da mogu da napišem ovu rečenicu

čini od mene najbogatijeg čoveka na svetu.

Sve svoje bogatstvo ulažem u ovo blaženstvo i to me čini još bogatijim.

Do bogatstva mi nije ali do blaženstva jeste i zato sam još bogatiji.

Odričem se svog bogatstva za bogatstvo jednog jedinog blaženstva.

Pred blaženstvom sam nemoćan i ne vredi mi

nikakvo bogatstvo da do blaženstva dođem.

Blaženstvo ljubim Te.

Ljubim i ja tebe Miroslave.

Blaženstvo je samo ljubljenje.

Sada prolazimo uzanom stazom kroz šumu Fruške Gore.

Na ledini oko napuštenog aerodroma Tii se primičem a Tii izmičeš.

 Gledam Tii guzove dok se penjemo na Titelski

breg. Osećam ih kao levu i desnu stranu mog mozga.

Ležimo u visokoj travi na izlasku iz Aradca.

Pljušti kiša. Gromovi prolamaju prostor. Munje nebom ispisuju reči našeg zagrljaja.

 Bacam kocku u vazduh da me povede dalje.

Ljubičasto cveće je i danas na sredini sobe.

Danas u pet popodne ću imati treći susret Licem k лицу.

Pre susreta ću oprati podove u stanu.

Uzbuđuje me što od mnogih stvari koje pomislim da ću pisati napišem baš ovo.

Vrelina zaista obavlja svoj posao do kraja.

Dolio sam vodu u vazu sa ljubičastim cvećem.

Patike mi stoje pored ljubičastog cveća.

Stvari su lepe.

Stvari su muzej moje duše. Stvari su i biblioteka mog uma.

Kratke pantalone preko naslona stolice. Čarape na sedištu stolice.

Polica sa devet portfolija u kojima su rukopisi ove knjige sa njenog početka.

Ipak to ljubičasto cveće.

Ipak ljubav kojom Te volim.

Ipak sam još jednom bacio kocku u vazduh.

Otvorila mi se šestica. Šest poslednjih blaženstava

koja govore o tome da nema kraja podudaranjima

svako blaženstvo je ne samo jedino moguće

nego i jedino koje u sebi nosi sva blaženstva

i prvo blaženstvo današnjeg dana u kome me je uzbudila

ova prilika da mogu da napišem i ovo blaženstvo.

16099 - 16131

blaženstva

Povlačim mrvicu sa stola.

Jezikom čistim zube od zalogaja kifle.

Otići ću po majicu koju sam okačio na štrik da se prosuši posle jutarnje šetnje.

Iako je već vrelo prijatnije mi je u majici.

Voleo bih da nosim plišani ljubičasti sako.

Šareni prsluk sa džepovima za fotoaparat

kasetofon knjigu za čitanje u hodu naočare olovke…

Ja sam veliki prekookeanski brod koji je od svojih

šest (i sedmog rezervnog) motora upalio treći.

Bajka koju sam počeo da radim ove nedelje je

posvećena i svima koji su bili u mojoj blizini svih ovih godina.

Razmrdao sam prste na nogama.

Protrljao kolena da ih malo ugrejem.

Teglim vrat.

Crvena patent olovka leži na stolu blizu ivice stola.

Ovlažim kažiprst leve ruke i na njega zalepim

mrvice od kifle preostale na tacni šoljice za kafu.

Povučem šakom po stolu da ga očistim od prašine.

Dodirujem kabl koji povezuje Crvendać sa zvučnicima.

Češem se po koži ispod desnog oka.

Pomeram glavu u ritmu muzike koju slušam.

Kada se za desetak dana budem iseljavao iz ovog stana zamoliću vlasnika ove

staklene šoljice za espreso na kojoj su crnim crvenim belim i slovima boje čokolade

ispisane reči espresso cioccolata caffe cappucciono da mi je pokloni jer mi se sviđa.

Prethodna blaženstva bi bile dobre pesme da ih pevam pred ljudima.

crvena

patent

olovka

leži

na

stolu

blizu

ivice

stola

ovlažim

kažiprst

leve

ruke

i

na

njega

zalepim

mrvice

od

kifle

preostale

na

tacni

šoljice

za

kafu

povučem

šakom

po

stolu

da

ga

očistim

od

prašine

dodirujem

kabl

koji

povezuje

Crvendać

sa

zvučnicima

češem

se

po

koži

ispod

desnog

oka

pomeram

glavu

u

ritmu

muzike

koju

slušam

Za pola sata ću čitati Nekome Ko Dođe blaženstva napisana ove nedelje.

Uzbuđuje me Neko Ko Će Doći. Uzbuđuju Me Blaženstva Koja Ću Čitati.

Preostala blaženstva ću napisati u predvečerju u društvu Vina Koje Će Doći.

Evo nas. Dvojica. Vino Koje Je Došlo i ja. I sa nama slovo i.

Zaista me uzbuђuju mali… Пonekad i neprimetнo

maлi помаci у pisanjу… Plaчe mi se od лepote.

Нeprimetna je lepoта kao mladež na licu.

Kao tuга у malим mestiмa.

Kao руже у раном јутру.

Пtica koja Tii peva u mom kurcu.

16132 - 16164

blaženstva

Ljubav nedelje me je sačekala i u ponedeljku.

Mali Miroslave ostani mali za svu veličinu koja živi u tebi!

Izvijaj se! To se ljubav za tebe izvija!

podigao sam ruku uvis i lelujam kao labud svojim vratom

pritiskam tipke nosom

pisatii nosom ličio na neprerdstano klanjanje i lkjubjenje

držim levu šaku na grudima

desnom šakom sam se uhvatio za kurac i jaja

Prethodno blaženstvo sam napisao raširenim rukama i

šakama. Ovim blaženstvom služim zagrljaju prethodnog blaženstva.

Malopre sam gledao obe šake kako mirno leže na preponama.

Uspravljam se u stolici da malo budem uspravno drvo.

Izvijam glavu da pozdravim sve kosine brda i planina.

Trebao bi mi neko.

Trebalo bi mi nešto.

Nema nekog.

Nema nečeg.

To je već nešto.

To je već neko.

Ritam me vodi dalje.

U najdublje najvišeg.

 Ovi koraci me vode na kupanje.

Velike školjke plove površinom Dunava. Malopre sam plivao sa njima.

U sobi sam. Mislim na školjke. Školjke i dalje plove.

Ko god da si – kažem Tii Pobedićemo.

Skupo je lišće na drveću!

Kada te neko odbije ponizi povredi zahvali mu se

Miroslave jer te je oslobodio seksa sujete stida.

Kada ti ne ide budi miran i posegni za još mira i sve će biti dobro.

Kada se izgubiš i proguta te velika samoća seti se najdubljeg ritma najvišeg.

Kada nešto ne možeš da izraziš udaraj nosom

po dirkama kao što si to radio prepodne.

Kada i dalje ne znaš šta dalje pročitaj šta piše na 33. stranici knjige Ne, ne

verujem da se ova rečenica ne čuje u 33. redu ako ga ima. Ako ne nastavi da

brojiš i na sledećoj stranici…

Na 33. stranici ima samo osamnaest redova. Na trideset četvrtoj je otisak cipele

u zatvoru decembra 1972. u Sremskoj Mitrovici. Na trideset petoj je otisak

cipele na slobodi jedanaest i po godina kasnije u Ašanji. A na trideset šestoj

stranici u 33. redu računajući od početka 33. stranice piše

Bilo je kao na filmu.

I sada je.

Ja sam pesma o filmu.

16165 - 16197

blaženstva

Prvi avgust. Vrućina od ranog jutra. U dvorištu radnik bušilicom razvaljuje asfalt.

Da li je saosećanje prema radniku sa bušilicom

dovoljno da mu bude makar za kapljicu milog znoja bolje?

Ližem levu ruku da radnik sa bušilicom oseti moje simpatije za njega.

Radnik sa bušilicom je prestao. Nastavljam ka 2019. godini.

Za dva sata ću krenuti prvi put u

Mladenovac u kuću Danice i Branka Zgonjanina.

Pišući radim isto što i radnik sa bušilicom.

U svakoj reči živi lepota i svaka reč čini lepotu pisanja.

Glatko zelena i medno žuta brda borova i jelica bubica u travi

svežeg vazduha sunca i neba u srcu neke možda Maje možda na Tari sad.

Radnik je dok sam mu se približavao

povukao nogu da mi ne smeta dok prolazim.

Mladić iz čijih je očiju blesnula nada kada

me je polusavijene glave stidljivo pogledao.

Stariji čovek koji je zastao da nahrani dva goluba hlebom je nahranio i mene.

Ljudska ljubaznost je spas.

Dva vrapčića na metalnoj ogradi u Ralji me oslobode od suviše ljudske priče.

Četrdeset kilometara sam južnije od Beograda među

šumadijskim proplancima i već malo osećam primorje.

Put je prazan. Desetak kilometara mi je u nogama.

Ugrejani asfalt po kome hodam penje temperaturu vazduha na

blizu četrdeset stepeni. Samo mi je ići ka kući Danice i Branka Zgonjanina.

U Mladenovcu sam. Kod Drapšina peta ulica iznad

samačkog hotela – rekla mi je Branka. Penjem se… Eno je

Branka u ljubičastim helankama zasukanim kao biciklistički šorc…

Iz Brankine sobe kroz vrata terase gledam drvo kajsije.

U Beogradu sam. Iscrpljen. Vrelina i put su me

potrošili. Kako sad od iscrpljenosti doći do blaženstva.

Dobro je da je ovaj vetar tu.

Dobro je da hodam sporo.

Dobro da me policija nije zaustavila ispred

zgrade predsedništva iako ovo zapisujem.

Dobro je da sam u Tašmajdanskom parku

u mraku ugledao veliko drvo Koprivića.

Dobro je da sam iskašljao mrvicu iz grla.

Dobro je što u džepu imam novca da kupim hladan šveps.

Dobro je što ljudi odlaze na odmor i dobro je što ja ne idem na odmor.

Dobro je što mi prenoćište više nije daleko i što sam još usporio.

Dobro je što su ulice polivene.

Dobro je što sam raskopčao košulju a kačket zakačio za kaiš.

Dobro bi bilo da i ja idem na odmor ali još bolje bi

bilo da naučim da se odmaram u onome što mi je teško.

Dobro je što ovako lep mladić i pred ponoć prodaje voće.

Dobro je što je ova zgrada u Đušinoj ulici Geološki

fakultet ali je užasno jer je to nekada bio zatvor.

Dobro je da sam iako iscrpljen napisao sva ova blaženstva.

Najbolje je da sam u 33. blaženstvu.

16198 - 16230

blaženstva

Juče mi je jedan gospodin rekao da bi bilo dobro da

izmislim neki lik kroz čija usta bih onda mogao da pišem

slobodno šta mislim jer to onda govori taj gospodin Izmišljeni.

Juče sam čuo da je jednom mladiću žao što sva blaženstva

u Miroslavu Mandiću  nisu tako dobra kao neka koja su ga oduševila.

Gospodinu koji me je vozio sam odgovorio da verujem u slobodu

reči i da je zato najbolje da pišem pod imenom Miroslav Mandić.

Miroslav Mandić jeste i sve što jeste govori Miroslavom Mandićem.

Ali iz zahvalnosti prema gospodinu koji me je povezao i za vreme

vožnje mi pričao o Vrčinu Prnjavoru Popovićima Trešnji i Ralji kroz koje smo

prolazili – u ovom trenutku na scenu Miroslava Mandića  stupa gospodin Izmišljeni.

Gospodin Izmišljeni nije od ovog sveta ali

od pre dva tri minuta živi u ovom svetu.

Miroslave ne shvatam zašto ljudi izmišljaju bilo šta

kada je sve što postoji mnogo lepše i bolje od onoga

što bilo ko može da izmisli – pita me gospodin Izmišljeni.

Možda zato što osećaju strah pa se skrivaju u izmišljenom – kažem.

Ali ne mogu se sakriti u nečemu što ne postoji – kaže.

Da li da nastavim ovaj razgovor sa gospodinom

Izmišljenim ili da se okrenem i napustim ga. Zamoliću gospodina

Bačena Kocka da odluči. Gospodine Bačena Kocko bacajte se!

Jedan tri pet su okretanje leđa dva četiri šest nastavljate da

razgovarate sa gospodinom Izmišljenim – kaže Bačena Kocka.

Bacam se… šest nastavljate da razgovarate sa

gospodinom Izmišljenim – kaže mi gospodin Bačena Kocka.

I ti bi mi Miroslave jednostavno okrenuo leđa i ostavio me u ovom svetu o kome

ne znam ništa i još sam izmišljen – pita me malo tužno gospodin Izmišljeni.

Priznajem da sam osetio da se moram odlučiti. Ili da se

pustim u razgovor sa Tobom ili da nastavim da pišem o nečemu

drugom za šta mi je takođe potrebna snaga i predavanje. Ali sada

sam tu i nastavljamo gospodine Izmišljeni – kažem gospodinu Izmišljenom.

A zašto si ti prvo otišao da opereš plavu košulju crvene

gaće i tamnoplave čarape – pita me gospodin Izmišljeni.

Nisam imao snage ni sinoć ni jutros da ih operem pa sam odlučio

da ih operem pre nego što počnemo da razgovaramo.   

Vidim to radiš i lako i brzo – kaže gospodin Izmišljeni.

Ma da. Samo ih properem jer ih nosim samo jedan dan.

A kako to rade drugi?

Zavisi kako ko. Uglavnom se prljav veš ostavlja da

stoji dok se ne sakupi pa se onda sav odjednom opere.

Ti više voliš ovako?

Da nežnije je i pažljivije prema odeći.

Misliš da odeća to oseća?

Verujem da sve što postoji oseća.

I ja iako sam izmišljen?

Pa Tii i jesi izmišljen iz saosećanja koja sam imao

prema gospodinu koji mi je predložio da izmislim neki lik.

Kako to da ja osećam kada ja ne osećam da osećam?

Ali ja osećam da ćeš Tii saosećati sa leptirima jer su oni tako krhki.  

Sviđaju mi se Tii leptiri.

Eto vidiš da i Tii osećaš.

Da osećam da nešto osećam.

To je to.

Dobro je to.

16231 - 16263

blaženstva

Pisanje je ples prstiju koji plešu telima slova.

Roza stubovi žičane ograde pored koje prolazim u jutarnjoj šetnji.

Sivi stubovi druge ograde sa metalnim šipkama.

Zarđala metalna ograda preko koje se prelilo snažno zelenilo bršljana.

Neomalterisani zidovi u kojima su metalna vrata.

Šofer crvenog kamiona tankera pere ruke vodom

koja curi iz česme na zadnjem delu njegovog kamiona.

Dve žene ispred mene polaze negde u dan. Mlađoj je leva noga u vazduhu i

upravo je spušta na asfalt dok je u istom trenutku starija sa obe noge na tlu.

Dve gomile peska. Tamnijeg krupnijeg i svetlijeg

finijeg kao neka ostavljena i zaboravljena brda.

Prazna gradska autobuska stanica na stajalištu Jaša Prodanović.

Sivi stubovi i zarđale šipke – ograda Botaničke bašte. Jedna žena ispred mene.

Upravo poleteli golub iza ograde u Botaničkoj bašti mi je sevnuo u mozgu.

Ulicu brestova okupiraju drvoredi automobila.

Staro veliko drvo u malom parkiću blombirano

betonom u delu koji je bio istrulio.

Kora starog velikog drveta je kao moj stari mozak. Prisutnost u potiljku.

Crno-žuti stub izbetoniran da se automobili ne bi mogli parkirati na trotoaru.

Ovaj čovek ovakvog lica sam ja a ona žena

onakvog odlaženja iza mojih leđa je ona.

Oči su mi povezane sa kičmenim stubom. Tako gledam.

Teme mi je otvoreno ka nebu.

Kada pada kiša ovde po ovoj suvoj zemlji se sliva voda.

Zadnjica ove zgodne žene u crnoj dugačkoj haljini se zanjihala u desnu stranu.

Crvene se ove sitne ruže mesečarke.

Neprestano treperi tračak vode koja se sliva iz vodenog creva u parku.

Ko je sve sedeo na ovoj praznoj drvenoj klupi?

Dok hodam samo sam glava u vazduhu.

Verujem svojim očima ali to je već priča o beskraju.

Blizu je ponoć. Sva dosadašnja blaženstva sam napisao fotografišući

ono što mi je privlačilo pažnju. Posle sam se susreo sa tim fotografijama

u Crvendaću i samo im dodao reči koje sam u njima video.

 Pisanje fotografijama mi je bilo novo iskustvo.

Dan je bio težak ali sam izdržao sve ono što me je poništavalo.

Miran sam jer nisam izneverio svoj put.

Fotografija duboko ćuti!

Fotografija na ekranu grune u lice kao ličnost fotografije.

I svaka rečenica je ličnost.

Ličnost je duša bića.

16264 - 16296

blaženstva

Stojim na terasi i gledam kako pljušti kiša. Stihija

oslobađa snage prigušene u vrelinama i omorinama.

Volim pljuštanje.

Volim pranje vazduha mladom kišom.

Sve se opet smirilo. Bez ikakvog uzbuđenja nastavljam da pišem.

Sada mi je da otvorim školjkicu svoje unutrašnjosti.

Sve da zaboravim i nastavim da hodam po žici.

Bezdan ispod mene – nebo iznad mene.

Koracima na žici proslavljam krug.

Krug me čuva.

Nestajem u centru u kome sve nastaje.

Kružnica je sve…

… …

… u opasnosti sam!

Jednostavnosti!

Bezuslovnosti!

Izrecivo neizrecivog…

… u opasnosti sam!

Poverenje!

Nado!

Ljubavi!

Mokro lišće!

Usne!

Duboki mirisu ruže!

Obnavljajuća snago puta!

U opasnosti sam…

Da ne izneverim svoj dar nego da ga uvećam!

Samo da volim!

Preduzimam ne preduzimajući!

U opasnosti sam…

Ne boj se Miroslave!

Lokvanji – vodeni ljiljani!

Bilo šta!

Oči!

16297 - 16329

blaženstva

Ako budem čekao da mi se ugreju noge pa

da počnem da pišem nikada neću početi.

Bilo bi bolje da pišem sa toplinom u nogama.

 Da li je Ovo prilika da pišem o toplini dodira

sada kada su počele da padaju kiše?

Jutros u polusnu sam čuo kišu.

Piše mi se toplo i meko.

Srodne duše miluju jedna drugu očima.

Golo ženino telo teče ka meni kao velika reč.

Želeo sam da napišem da golo ženino telo teče

kao reka a grešsvetomkom sam napisao reč.

Reč je crkva.

Kako mi je sinoć prijala duša Natašina koja se otvorila i predala Bogu.

Nataša Tvojim predavanjem se ispovedam.

Nataša pričešćujem se Tvojim pokajanjem i iskupljenjem.

I ova škripa je topla.

Kičma kičmu ljubi.

Toplinom samoće sve ljubim.

Toplina ovog trenutka svih trenutaka.

Trnjenje – kad svetlost zgasne u bleštavilu trena!

 Tren ljubi Trenčicu.

Jeste me govori.

Kakav mir u sobi među stvarima!

Ljubav neprestano ljubi!

Uzvišeno se klanja običnom.

Trun ne truni. Samo je trun.

Krilo lastavice.

Zvona na vratima. Dolazi neko ja.

Drugo zvono na vratima. Dolazi neko mi.

Ja sam tkač tekstova koji se susreću u blaženstvenosti spajanja.

Ja sam rudnik trenutaka koji ljube svakoga ko se spusti u moj kop.

Ljubim kao rudar da bih bio dostojan rudnika ljubavi u meni.

Dobro je. Ljubav je.

Lepo je. Poistovećivanje je.

Primam Te Predavanje moje.

 Toplo je odlučno.

16330 - 16362

blaženstva

Prvomrečju.

Krećemo zajedno.

Pridružuju se trireči.

Četirireči su već pučina.

Petareč spaja okean i nebo.

Šestomrečju stvaranje je dovršeno kruženjem dobrote.

Sedmomrečju sve pleše pesnika kojim sve peva. 

Osmomrečju krila se nadvijaju nad tek rođenim nebom.

Devetareč tri puta potvrđuje istovetnost Tvog i mog trojstva.

Desetareč je jedan dva tri i četiri u dobroj lepoti.

Jedanaestareč. Sve je drvo života.

Ja sam žena koja peva drvetu života – Ledi koja peva bluz.

Koliko sam više muškarac toliko je više žene u meni.

Nežnost za odlučnost i odlučnost za nežnost.

Lakoća krotko ljubi.

Udaljenost u kojoj nestanem da bi Tii procvetalo.

Svi ovi uvijajući pokreti tela.

Sve ove reči koje se neprestano prepliću jedna u drugu.

Ove reči koje se neprestano prepliću jedna u drugu sve.

Reči koje se neprestano prepliću jedna u drugu sve ove.

Koje se neprestano prepliću jedna u drugu sve ove reči.

Se neprestano prepliću jedna u drugu sve ove reči koje.

Neprestano prepliću jedna u drugu sve ove reči koje se.

Prepliću jedna u drugu sve ove reči koje se neprestano.

Jedna u drugu sve ove reči koje se neprestano prepliću.

U drugu sve ove reči koje se neprestano prepliću jedna.

Drugu sve ove reči koje se neprestano prepliću jedna u.

Sva moja nada i svi Tvoji mirisi.

Podne će. Veš mi se već osušio.

Ljubi mi oči!

Dvadesetdrugareč dolazi sama.

Zagrizao sam koščicu šljive i razmrdao zub…

pretrnuo sam… uskoro ću biti krezub… obuzeo me je jad…

Poremetio sam se i izgubio snagu zbog zuba.

To je to telo koje propada u slavu svih tela koja se rađaju –tela vaskrslog.

Kako da prevladam svoju nemoć?!

Počeo sam da pevušim… Hvala Tii zube što si me podsetio na moju ništavnost.

Kako mi je bila potrebna žena da predahnem… plakalo mi se…

Veče sam proveo sa Bobom, Ljiljanom, Milenom, Dinkom, divnim prijateljicama-sestrama.

 Noć je duboka.

Krhak sam kao nemoguće.

Blag je ovaj čučanj u pola četiri ujutru.

Tridesettrećareč.

16363 - 16395

blaženstva

 Kroz otvorene prozore i otvorena vrata terase čujem kako kiša romori.

Pišem fotografijama svoga lica koje sam fotografisao

dok sam za stolom čekao da mi se pojave blaženstva.

Ovaj čovek koga gledam na fotografiji sam ja. Zaplakao bih.

Vilice su mi se uputile u nepoznato.

Nekog tražim. Čekam.

Da li ćeš izdržati čoveče?

Koža na vratu mi je smežurana.

Obraz mi je kao blaga široka padina.

Glava mi proslavlja velike događaje u telu.

Gledam sitnim očima kao velika životinja.

Predveče je. Opet jedan težak dan.

Ne mogu ništa da napišem.

Ostaviću blaženstva da ih pišem pred samo spavanje kada će biti još manje

šanse da ih napišem. Jedina šansa je to što nemam nikakve šanse. Samo mirno.

22:12h. Bez ikakvog razmišljanja se puštam. To je jedini način da pišem.

Ako bih mislio zastao bih.

Ako bih zastao ne bih pisao.

Samo napred ka sledećem blaženstvu.

Blaženstvenost i jeste lepa jer je protok ka sledećem blaženstvu.

Ne zadržavati se nego prolaziti.

… hteo bih da zastanem ali bežim iz toga kao od velike opasnosti.

… zastoj… počešao sam se po leđima da ne bih stao.

Umorio me teret današnjeg dana.

Nepodnošljiv teret!

Samoća je u trenucima bila zastrašujuća!

Bio sam neispavan a tada je sve još teže.

Zevam… lomim prste… krckam vrat…

… ipak sam zastao… nepodnošljivo je…

Zviždućem da bih živnuo.

Klatim se da bih… i opet sam zastao…

Čudesna je nemogućnost da se bilo šta napiše!

Hvala Tii dane što si me potrošio i dovodio do ivice ali ipak sačuvao.

… desetak minuta sam samo zurio…

… ovog puta je prošlo i više od deset minuta…

16396 - 16428

blaženstva

Pisaću večeras uz vino.

Danas 9. avgusta 2006. posle 33 godine sam postao Pesma O Filmu.

Nabijem na kurac sve one koji misle da poseduju autorska prava na velika dela.

Ja Sam Pesma O Filmu Oproštenja Pomirenja I Radosti.

Džek Nikolson (Jack Nicholson) je srušio kuću preminulog prijatelja

Marlon Branda (Marlon Brando), po njegovoj želji, i na tom mestu posadio

cveće. Cveće frangipani žute boje, koje potiče sa Tahitija, bilo je omiljeno cveće

Marlon Branda. Džek je na taj način odao poštu velikoj glumačkoj legendi.

Ja Sam Pesma O Filmu Odavanje Pošte Junakinji I Junaku Koji Pokreću Srca Nevinih.

Ja Sam Pesma O Filmu Odsustvo Bilo Kakvog Tvrđenja.

Ja Sam Pesma O Filmu Blagodat Stranca Koji Se Pojavljuje U Sumraku. 

Ja Sam Pesma O Filmu Ono Što Je Neko Prvi Put

Video U Zori Svetlosti Koja Živi U Svakom Trenutku. 

Ja Sam Pesma O Filmu Sveta Nepredvidljivost.

Ja Sam Pesma O Filmu Dečak Koji Je Viknuo Trčao Umro Za Odraslog. 

Ja Sam Pesma O Filmu Devojčica Ljubavnica Jedina Odana Ljubavi.

Ja Sam Pesma O Filmu Što Slovi Telom Drhtaja.

Ja Sam Pesma O Filmu Suze Koje Liju Iz Neba I Ljubavlju Hrane Zemlju.

Ja Sam Pesma O Filmu Otvorena Vrata U Noći.

Ja Sam Pesma O Filmu Klanjanje Ljubavnicima Koji

Daju Svoj Život Za Ljubav Da Bi Ljubav Preživela.

Ja Sam Pesma O Filmu Slika I Strast Za Slikom.

Ja Sam Pesma O Filmu Strast Za Pokretom.

Ja Sam Pesma O Filmu Čednost Za Montažom. 

Ja Sam Pesma O Filmu Vreli Avgust 1971. U Novom Sadu U Kome

Sam Napisao Tekst Pesma O Filmu Zbog Koga Sam Otišao U Zatvor

Jer Se Država Koju Predstavljaju Samo Odrasli I Muškarci Uplašila

Od Mladića Koji Je Pevajući O Filmu Želeo Samo Da Ljubi.

Ja Sam Pesma O Filmu Magarac Koji Čuva Naše Prijateljstvo.

Ja Sam Pesma O Filmu Pesma Lutalice Koji Ljubi Prodavačicu Cveća.

Ja Sam Pesma O Filmu Sporost Kojoj Film Još Nije Dorastao.

Ja Sam Pesma O Filmu Kurac Solidarnosti Muškarca

Kojim Muškarac Čuva Ženu Drugom Muškarcu.

Ja Sam Pesma O Filmu Na Putu.

Ja Sam Pesma O Filmu Podatnost Proslavlja Pobunu.

Ja Sam Pesma O Filmu Matematika Seksom Šiklja U Vene Filma.

Ja Sam Pesma O Filmu Srešćemo Se Mi Ponovo.

Ja Sam Pesma O Filmu Nečija Hrabrost Opija Kao Vino.

Ja Sam Pesma O Filmu Proplamsaji Lepote

Filma U Svemu Onome Što Film Danas Nije. 

Ja Sam Pesma O Filmu Žena Koja Se Predaje.

Ja Sam Pesma O Filmu Muškarac Koji Se Žrtvuje.

Ja Sam Pesma O Filmu Poljubac Žene Koja Se

Predaje I Muškarca Koji Se Žrtvuje U Hepiendu Bogu Milom.

16429 - 16461

blaženstva

Ovu rečenicu nisam nikada napisao.

Nemoćan sam i ne znam šta da pišem.

Pisaću samo rečenice koje nisam nikada napisao.

Ni ovu rečenicu nisam nikada napisao.

Ni ovu.

Napisao sam mnogo sličnih rečenica ali ovu nisam nikada napisao.

Uverenje da nikada nisam napisao ni ovu rečenicu je suština i pisanja i ljubavi.

 Nikada nisam napisao niti ću ikada više napisati ovu rečenicu.

 Nikada nisam napisao niti ću ikada više napisati ni ovu rečenicu.

Nikada nisam napisao niti ću ikada više napisati ni ovu rečenicu.

Nikada više neću napisati ovu rečenicu kojom Te ljubim u mali mozak.

Nikada više neću napisati ovu rečenicu koja je obećana zemlja.

Sve više mi se sviđaju ove rečenice koje nikada

nisam napisao i koje nikada više neću napisati.

Nikada nisam napisao ovu rečenicu sa perunikama.

Molim se da nikada ne prestane pevanje rečenicama koje nikada nisam napisao.

 Ova rečenica je ova rečenica.

 Ova rečenica ne želi ništa da kaže jer je to najnežniji način da se nešto kaže.

Ova rečenica mi se sva daje.

 Ova rečenica traje.

Slično najviše liči na isto ali nije isto i zato je najveća laž.

 N i k a d a   n a p i s a n a   r e č e n i c a.

Autorstvo Nikada napisane rečenice poklanjam svima koji su krenuli Putem nevinosti.

Nikada napisana rečenica je napisana krhkošću nikada napisane rečenice.

Ova rečenica je iz loze plemenitog porekla Nikada napisane rečenice.

Prija mi Nikada napisana rečenica.

U Nikada napisanoj rečenici me dodiruješ.

Nikada napisana rečenica kreće ka sledećoj Nikada napisanoj rečenici.

Nikada nisam napisao ovu rečenicu sa Dinkinim kačketom koji visi na čiviluku.

 Kao pustinjski vetar peru me od nemoći ove Nikada napisane rečenice. 

Nikada napisana rečenico Tii si moje dete.

Nikada napisana rečenico Tii si moja ispovednica.

Nikada napisana rečenico Tii si moja čobanica.

Samo da pišem o ponovljivoj neponovljivosti lepote Nikada napisane rečenice.

16462 - 16494

blaženstva

Evo vidi!

Vidi kako se menja!

Menja se pred Tvojim očima.

Ne prestaje da se menja.

Š       i         r          i             s              e                i         sužavase.

Sa golubom na periferiji vidokruga.

Neprestano nastaje lelujanjem.

Dodirnem li lelujanje ono se zaleluja.

Dunem li nastaće novi leluji.

Pohrlim ka lelujima.

Pitaš me u čemu sam

Šta to imam

O čemu mislim

Na čemu sam

Šta to vidim

O čemu mislim

Kako to isijavam

A samo radi se o tome

Da noćas sumnjama sam oduzeo moć

Sad znam da iz ljubavi u ljubav gledam

I sve je više svetla

I sve su sjajnije boje

 I polako nestaje

Moje i tvoje

Sve je više svetla

Sve su sjajnije boje

Polako se gubi

Moje i tvoje

Sad znam da je svet to mesto

Svako mesto

 A svetli čas

Svaki tren

Sve je više svetla

Sve su sjajnije boje

Polako nestaje

Moje i tvoje

MIXnM48khz

 Grupa Manu

 autor Goran Tomanović Tole

I dalje se menja pred Tvojim ušima.

Dodiruješ me mislima.

Uzbuđuješ me svojom verom.

Sve smo više jedno u drugome isprepleteni.

I ovo lane.

Mesec koji zajedno gledamo.

Pretponoćni razgovori kojima nam ljubav teče kroz snove.

Veliko ušće.

Čudo nam se nije dogodilo da bi se dogodilo Drugom.

Vidiš i dalje se menja.

Ne prestaje.

širi se

š i r i  s e

š  i  r  i   s  e

š    i    r   i    s   e

š      i      r      i      s     e

š        i        r        i       s     e

š          i          r          i        s         e

š            i            r            i            s           e

š             i              r              i                 s              e

š                i                r                i                   s                e

š                         i            r                      i                   s               e

Evo vidi je iz prvog blaženstva kao košuta trčalo kroz današnja blaženstva.

Više u vazduhu nego na zemlji.

Pišem da bih Tii milovao oči.

Draškao uši.

Ni od čega Tii ružu stvorio.

Bio promena.

Od laneta ka košuti od košute ka jelenu od jelena ka jezeru.

Od jezera u svete tekstove.

Sveti tekstovi su i gnezdo i krila.

Evo vidi ne prestaje i nikada neće prestati…