Bog Miroslav Mandić Bog

16495 - 16527

blaženstva

Prva moja greška je što sam mislio da me Tii voliš.

Druga moja greška je što sam mislio da Tii radiš za mene.

Treća moja greška je što sam mislio da Tii ne možeš da živiš bez mene.

Neguj se.

Spavaj sa mnom.

Neguj me.

Kako sam Te samo zavoleo devojčice moja!

Neguj me svakom svojom stopom na Zemlji.

Neguj me. U Božijemmom delu porodi se.

Stopalima mi neguj stopala.  

     Grudima mi neguj grudi.

Stidom mi neguj stid.

 Čednošću mi neguj čednost.

 Predavanjima mi neguj predavanja.

 Verom mi neguj veru.

Hrabrošću mi neguj hrabrost.

 Ljubavlju mi neguj ljubav.

 Seksom mi neguj seks.

Životom mi neguj odlaženje u život.

Bivanjem u umetnosti mi neguj umetnost.

 Bogom mi neguj Boga u meni.

Kako sam Te samo zavoleo prodavačice moja!

Ljubav stvara.

Sloboda usrećuje svakoga ko se usudio.

 Tvoja sloboda je moja vera u Tebe.

Kako sam Te samo zavoleo prolaznice moja!

U glasu dečaka koji iz dvorišta viče Mama… mama… mama… osetim detinjstvo.

Kako si divno mirisala pičkom! – osmehujem se Tebi i Bogu.

Kako sam zavoleo Tvoje pazuhe!

Dubokim naklonom poleće moja duša za Tobom.

Da se više nikada ne vratim.

Sada zauvek. Ovde beskrajno.

Nedostaješ mi.

16528 - 16560

blaženstva

Ponedeljak je. 33. nedelja u godini. Sunčan avgustovski dan miriše na septembar.

Sedim u stanu familije Varadi u Novom Sadu u kome sam živeo jedanaest

godina. Ponedeljak je. Sunčan avgustovski dan miriše na septembar.

Stvari idu kako idu. Ponedeljak je. Sunčan avgustovski dan miriše na septembar.

Sinoć sam došao da vidim Veru Varadi (Varady Vera).

Sinoć sam prvi put jeo ovogodišnje grožđe. Spavao sam u maloj sobici

pored otvorenog prozora i uživao u zvucima kiše koja je padala po terasi.

Jutros sam se prošetao kejom kao što sam to radio godinama.

Tokom mesec i po dana koliko nisam bio u Novom Sadu

desile su se male promene od kojih je ipak najveća da sam

i ove godine osetio da je avgustovsko sunce zamirisalo na jesen.

Hodao sam mirno i mislio šta bi mogle biti Ekspedicije

koje bih želeo da preduzmem od Nove godine.

Ekspedicije bi mogle biti bilo šta mislio sam dok je avgustovsko sunce mirisalo na jesen.

Važno je da se ne bojim da osećam radost u životu samom.

Važno je da verujem da će sve biti u pravom trenutku i da će biti Bogu milo.

Prošlo je podne. Još više miriše na jesen avgustovsko sunce.

Ako u sledećim blaženstvima variram avgustovsko sunce

koje miriše na jesen sigurno ću uraditi dobru stvar za knjigu.

Blagoslov dolazi ponavljanjem.

Prepoznavanjem.

Melodijom.

Avgustovskim jesenjim suncem.

… ništa mi drugo nije…

… u ovim trenucima…

... više od ovog jesenjeg avgustovskog sunca…

… jer blagoslov dolazi ponavljanjem…

… neprestanim pojavljivanjem sunčeve svetlosti…

... sunčeve svetlosti odbačenih…  

… suncem istovetnosti…

… zrnom soli…

… biserom…

… toplom mišlju o jedinstvu svih stvari…

… jedno po jedno…

… iznova… ponovo…

… korak po korak…

… suncem…

… polako…

… ponedeljak je… avgustovsko sunce miriše na jesen…

16561 - 16593

blaženstva

Stavio sam Crvendaća na krilo i počinjem da pišem sa slušalicama na ušima.

Povukao sam se u ugao sobe da ne smetam Veri.

Još dve noći ću prespavati u ovom stanu. Posle toga ne znam gde će mi biti prenoćište.

Ništa ne preduzimam osim što pišem ovo blaženstvo o nečinjenju. Verujem

da će sve biti dobro i da postoje trenuci u kojima je verovanje najbolje činjenje.

Verujem ljubim.

Ljubim verujem.

Verovanjem ljubim.

Ljubim verovanjem.

Verujem da sam sve oko stanovanja novca i zdravlja već preduzeo i da mi

je sada samo da verujem budem miran i radim svoj posao koji upravo radim.

Verujem da je ljubav krevet novac i zdravlje. Verovanje je ljubav.

Neprestano i besmrtno strujanje Univerzuma prožima sva bića u svim univerzumima.

Orgazmičkim telom potvrđujem i čuvam sva tela.

Izloženom dušom negujem sve duše.

Mirnim umom vrtlarim sve umove.

Preobraženom voljom zračim milinom u svim voljama.

Verujem da već jeste sve u šta verujem.

Utorak je. Prošlo je podne. Nacrtao sam Plavu ružu.

Idem da se vidim sa Minom. Susrešćemo se Licem k лицу. Otići na

Milomirov grob. Danas je četrdeset osam godina kako je Milomir preminuo.

Mina kasni. Verovanje je lepo jer je tako krhko.

Eno je Mina! Trči izdaleka.

Prvi put sam u razgovoru sa Minom rekao da je Ekspedicija venčanje.

Počupali smo travu na Milomirovom grobu. Zasađeni šimširi

su preživeli vrele dane. Zalili smo ih sa mnogo vode. Dok smo

odlazili sa groba jedna posmrtna povorka se polako kretala kroz uzane

staze starog Almaškog groblja. Isti ovakav vreo dan je bio i pre četrdeset osam

godina kada sam se kao devetogodišnjak opraštao sa Milomirom svojim ocem po krvi.

Sedim sam u sobi.

Vera je otišla.

Istuširao sam se.

Pijem malo preostalog viskija.

 Slušam Henk Vilijamsa.

Smešim se. Odan sam idealima podavajućih devojčica i dečaka.

Ljubim svakog ko je smrt bližnjih proživeo.

Ljubim trave koje neprestano ljube.

Ljubim milione odbačene milione zapuštene i milione zlostavljane dece.

Raznežuje me bas koji prati pevanje Henka Vilijamsa.

… gubim se…

… nestajem…

… ljubim ptičije okice…

… ljubim petnaesti avgust...

16594 - 16626

blaženstva

Evo me na mostu Duga u Novom Sadu.

Polako ću ga preći.

Svetluca srebrno lišće. Svetlucaju srebrni talasi vode.

Most je vetar.

Kako je dobar vetar nad rekom!

Voda teče ispod mosta. Vetar teče iznad mosta.

Sve više mislim o Mostu koji ću možda raditi.

Oslonio sam se na ogradu. Velika voda kao da mi plovi u lice.

Mutan je Dunav. Raste. Nosi granje.

Boraviti na mostu!

Mostom sve sakupiti. Sabrati u Jedno.

Brati bratstvo svih obala.

Prelazim most. Most o kome mislim me nosi.

U međugradskom sam autobusu za Bukovac. Idem na

susret Licem k лицу sa Borisom Kovačem i Vlatkom Vidić.

Uzbudljivo je voziti se sa ljudima iz jednog malog mesta. Selo u pokretu.  

Neprestano mislim o Mostu.

U Bukovcu sam. Izlazim na drugoj stanici posle centra kod pošte.

Uživao sam sa Vlatkom i Borisom. Prvi put sam video trogodišnju Ivu.

Ponovo sam na mostu. Vreo je dan. Sunce mi sija

u lice. Asfalt se ugrejao. Vetar me rashlađuje.

Žao mi je što ove godine nisam preplivao Dunav.

Tvoje Ja je toliko živo da njime živim i ja.

Svako ja je toliko živo da sva ja čine moje Ja.

Ponovo sam sa Crvendaćem. Džoni Kešom. Čašom vina.

Džoni Keš peva o tragediji Indijanaca.

Mislim o Ivi na ljuljaški.   

Raznežujem se.

Cupkam nogama.

Svaku reč koju napišem oseti svaki čovek na planeti Zemlji.

Svi trenuci zavise od ovih trenutaka kojima sam napisao ovo blaženstvo.

Voleo bih da sa nekim dvanaestogodišnjim dečakom

pričam o virtuelnim svetovima koje on stvara svojim kompjuterom.

Popio sam poslednji gutljaj crnog vina.

Voleo bih da pričam sa grožđem.

Verujem da bi grožđe volelo da priča sa mnom.

16627 - 16659

blaženstva

Poljubim Te prvo blaženstvo današnjeg dana.

U autobusu sam za Beograd. Vreo je dan.

Ko god neće da kaže Da pokušava da simulira da kojim sakriva svoj strah da kaže Ne.

Ko mi kaže Ne čini mi bolje od svih osim od onoga ko mi kaže Da. 

Ljubim vas blaženstva. Voleo bih da budem pažljiviji prema vama.

Sve što mi se događa ovih dana bi da me odvoji od vas blaženstva moja.

Blaženstvo je izjava ljubavi i odanosti samom blaženstvu.

Dok sam izlazio iz autobusa u Zemunu iznenada sam osetio radost. Bezrazložnu.

Predajem se bezrazložnoj radosti da me prožme ispuni sačuva prenese ka sledećoj.

Bezrazložna radost je mlada ljubav. Kao nedozrelo voće ili pupoljci.

Između bezrazložnih radosti je sloboda.

Sloboda saosećanjem.

Sloboda radosnom žrtvom.

Sloboda odbačenošću.

Sloboda je duboki naklon.

Sloboda je Most koji mislim.

Sloboda je Milena Udovički.

Sloboda je blesak savesti.

Volim da hodam ovim širokim Gagarinovim bulevarom

na Novom Beogradu koji danas gori u asfaltnoj vrelini.

A tek ovaj novobeogradski kej pored Save!

Osam je uveče. U novom sam stanu u Agostina Neta 60. U njemu živi Violeta Jovanović.

Pijem vino da se približim i sebi i blaženstvima.

Narandžasto cveće je na stolu. Ssaamm.

Nisam sam. Slušam Besi Smit (Bessie Smith).

Budi zdrava moja prostato!

Kada me je kao dvadesetogodišnjaka jedna žena koju sam

zavoleo iznenada ostavila više puta sam je nadajući se nastavku

našeg odnosa zvao telefonom i pošto je telefon uporno ćutao ili je ona

bila hladna kada bi odgovorila ja sam navukao strah od telefoniranja.

Okrenuo sam broj jedne prijateljice da joj to kažem.

Telefon je uporno ćutao. Priča se nastavlja.

Danas sam dobio i broj telefona jedne osobe i taj sam broj

okrenuo i telefon je opet uporno ćutao kao i pre trideset sedam godina.

Blaženstva moja sve ovo pišem zbog vas.

Stolica na kojoj sedim je dobra. Nisam sam.

I narandžasto cveće je tu.

I priznanje da mi Tii nedostaješ je tu.

Šta da činim da bi vi blaženstva bila sve bajkolikija?

Kako da vas stvaram da bi vi blaženstva bila mitološka?

Blaženstva moja pomozite mi da vas pišem.

16660 - 16692

blaženstva

Dva bela leptira lete nisko iznad trave.

Do splava Aligator je kilometar od stana u kome

živim. To će mi biti putanja za jutarnju šetnju.

Odavno nisam primetio leptire. Obradovao sam se kada sam ih ugledao.

Posle prvog leptira primetio sam i druge. Leteli su

iznad trave ali na suncu. U hladu drveća ih nije bilo.

Mislio sam na hlad koji prave velike planine.

Uzbudljivo je postojanje života na bilo kom delu Zemlje.

Muve u letu.

Pčele kruže okolinom.

Poštar odnosi pismo u poslednju seosku kuću u brdima.

Dve žene zastale razgovaraju u ranom jutru.

Vinogradi sazrevaju na osunčanim padinama.

Prazni putevi u srcima lutalica.

Drvoredi.

Soko na grani.

Nepoznati muškarac sam u planini.

Dečak koji da ga niko ne bi video i čuo čuči iza kuće i tiho plače.

Žena koja baš sada skuplja rosu sa latica ruža.

Veš se suši gde god borave ljudi.

željan

sam

pesama

 drugih

 pesnika.

Oduševljen sam mogućnostima nastajanja pesme.

Plam čini pesmu.

Neodgonetljiva istovetnost.

Putić spaja stopala polne organe srce mozak i još nestvoreno.

Pet bresaka u pletenoj korpi.

Lopta leti uvis...

Neko otvara Knjigu promene.

Skela je na polovini reke.

 Mastilo je kanulo.

Kap mleka na vrhu dojke.

Bacanje stomakom u vodu.

Mir se širi leđima.

U očima svakog mladunčeta sija Bog.

Četiri breskve u pletenoj korpi.

16693 - 16725

blaženstva

Plam početka.

Plamenom 33 blaženstva svakoga dana do 2019. godine.

Jedna žena me je nežno zagrlila dok sam je

pratio na tramvajsku stanicu na samom kraju grada.

Reka usporava kada se približava ušću.

Čudom vatre plane plamen.

 Čudom plamena kada čuda još nema.

U jutarnjim šetnjama se na istim mestima susreću isti ljudi.

Ideja o lepezi!

Blaženstva su plamičci trenutaka.

  Rasplamsavam se pevanjem Cesarije Evore.

Divim se svima koji pevaju.

Zamišljam različite ljude različite načine različita

mesta različite trenutke u kojima ljudi pevaju.

Dok pevuše ni ne znajući da pevuše.

Kada pevaju uz težak ili dosadan rad.

Dok najavljuju svoja parenja.

Dok pevaju na rođenjima venčanjima i sahranama.

Dok pevaju pesme koje su u njima propevale još pre nego što su ih i zapevali.

Pesnik piše pesmu o krhkoj ženi koja u drugoj

sobi pevuši iako je on prema njoj često grub.

Pev je plamodušje.

Sokovi plamte kroz stablo ovog drveta ispred mog prozora.

Istežem se pregibima.

Zapalio sam šibicu.

Sve može nestati u plamenu.

Plamen je u svemu.

Plamen žeđi.

Plamen žudnje.

Plamen mišljenja – mišljenje plamenom.

Plamen patika koje se neprestano taru o asfalt.

Plam vlati trava.

Plam ruže.

Plamen voća.

Žar žrtve.

Plam plamena.

16726 - 16758

blaženstva

Prospem malo kafe po papiru na kome su mi zapisane obaveze za ovu nedelju.

Umočio sam mali prst leve šake u mastilo.

Odmaknuo sam ga od drugih prstiju i sušim ga.

Kafe na papiru je mnogo i neće se dugo osušiti pa… sam istresao baricu

kafe u korpu za otpatke i sada je na hartiji ostao trag jedne prave linije.

Tri puta sam zazvonio zvonom koje mi stoji na malom stonom oltaru.

Bezrazložno sam zveckao makazama.

Dok pišem uz ekstatični gospel levom šakom mašem upaljenim mirisnim štapićem.

Srknem malo kafe i kažem joj Odlična si.

Sedam puta sam palio i gasio stonu lampu. Svetlost bi se

iznenada pojavila i iznenada nestala.Ličila mi je na drvo. Osetio sam

da je svetlost materija. Koliko je samo ludorija potrebno da bi se videlo jasno?!

Iz knjige Svet seksa Henri Milera (Henry Miller) prepisujem Budinu

(Siddhārtha Gautama Buddha) misao Nisam baš ništa dobio od kompletnoga,

nenadmašnog buđenja, i baš zato se ovo zove kompletno, nenadmašno buđenje.

Iz Milerove knjige prepisujem i misao Leona Bloja (Leon Bloy) Bog je veliki usamljenik,

koji govori samo usamljenicima i koji dopušta da u njegovoj moći, u njegovoj mudrosti, u

njegovoj sreći sudeluju samo oni koji, na neki način, sudeluju u njegovoj večnoj samoći.

Prepisujem i misao Miroslava Mandića koju još nisam

ni smislio Sve što se smisli nije dostojno mišljenja.

Ovo blaženstvo bi da nestane.

Olizao sam tragove mastila na Crvendaću koje je ostavio moj umazani mali prst.

Otvoreni prozor povlači dim mirisnog štapića napolje i dim

neprestano plovi ispred monitora kao neka blaga misao.

Već desetak minuta sam srećan jer sam osetio Da mi je za Most koji me čeka Da

počnem Da ga radim od Nove godine najvažnije Da me podrži neka krhka osoba sa

svojim Da i Da je to njeno Da važno za Most kao i osam Da ovog blaženstva.

Ludorije za stolom su i prekrštene ruke sa kojima tipkam po Crvendaću.

Ludorija je i gola žena koju zamišljam kako stoji pored mene

dok pred njenim očima pišem o izgladneloj deci koje je pun svet.

Samo sam puknuo palcem.

Počešao sam noktom po stolu samo da bih produžio ludorijice.

Na hartiji na kojoj je linija od prolivene kafe nacrtao sam tri kruga.

Ludorije su borba za smisao u srcu Svemira.

Srce Svemira je srce nade usred svemirskog beznađa.

Srce Svemira je – tri pucnja palčevima obe ruke – vera u dobrotu.

Srce Svemira je

i

ova

i

ova

i

ova

reč

ludorija jeovoje ludorija

Ovo je samo prolazni utisak o neprolaznosti lepote.

Zamišljenom iglom i koncem ću prišiti delove koji su preostali.

Ovaj žuti deo ću zašiti za ovaj plavi deo.

Ovaj plavi deo ću zašiti za ovo zeleno.

Ovo zeleno ću zašiti za ludoriju.

Žute ludorije da ostanu žute!

Plave ludorije da se plave!

zelene ludorije zelene

16759 - 16791

blaženstva

samo

da

pesmu

zapevam

vetar

vetrom

proslavim

verujem da veru ne izgubim

prisutan da prisustvo osvestim

da budem cveće

cveće na stolu

evo

je

pesma

pesma

je

krotka

… Dok je ona ovde – sve je još dobro…

tri roze cveta

tri bela cveta

sedam ljubičastih cvetova

trinaest cvetova u vazi

univerzum pesme

pesma univerzuma

m

i

t

pesme

bajka

pesme

zajednička

cigareta

vinjava me vinjavanje

oca potvrđujem

majku obljubljujem

nevino

nevino

čedno

čedno

ljubav ljubi

 ljubav ljubi ljubav

čarape na prozoru

knjiga toplog pesnika

knjiga mistika prijatelja i brata u Bogu

sledećih deset godina

grane lepotice

samo Tii znaš

ono što ni ja ne znam

da ću u sledećem blaženstvu napisati

ovo što pišem u pretposlednjem blaženstvu

 Tvoja je blagonaklonost slava Tvoja

16792 - 16824

blaženstva

biću samo nežan u sva 33 blaženstva

samo me nežno može sačuvati od svih udara kojima sam izložen

nežno samo po sebi

meko kao topli dodir

toplo kao snaga koja se rađa

beskrajna linija nežnosti

 nežnost za osakaćene i odbačene ljude

mlada devojka veselo razgovara dok mesi testo u pekari

nežnost za zatvorene i ostarele životinje

dva ostarela psa teškim hodom nezainteresovano prolaze jedan pored drugog

noćna buđenja

 paljenje svetla

čitanje i saosećanje sa čovekom koji je napisao knjigu

nežnost za ljude o kojima sam čitao u knjizi

besanice mnogih ljudi

samoubistva

nežnost za starost i nežnost za mladost

nežnost za nanešenu mi povredu kojom sam se još više raznežio za sve povređene

 nežnost za onu koja mi je povredu i nanela

nežnost za resice marame kojom sam zakrilio prozor

već nekoliko dana me raznežuje treperenje tih resica

to vetar govori mojim očima

nežno pod prstima

 ovakva nežnost

 buduća nežnost

nežno prema nežnosti

nežnost promene

nežnost onih koji nisu poklekli…

kleknuo sam i poljubio njihovo nepokleknuće

nežnnežnostosti

poljnežnostupca

odannežnostosti

venčnežnostanja

nežnnežnežnanostosti

16825 - 16857

blaženstva

16825.

… zovem te da ti to kažem i da to moje priznanje ako

hoćeš napišeš u knjizi da bi me ono obeležilo i da ja to ne bih

zaboravila i gradila svoj put na izdaji – rekla mi je malopre telefonom…

Samo da se ne odreknem Božijeg savršenstva

makar savršenstvo nikada ni ne dostigao.

Tren Trenu

Tako je malo dovoljno. Tako malo je sve.

Da se ne bojim.

Ljubim stvaranje.

Stvaram ljubeći.

Nema vetra. Resice plave marame su mirne.

Ipak na leđima osećam vazduh u sobi.

Krhkost čuva svet – krotkost ga stvara.

Koji je koren reči krotkost?

Koji je koren sintagme beskrajni put? Moj korak!

Da je uvek samo sada.

Sada je samo da.

da

sada

da

ja

sam

pesma

o

ovom

 trenutku

 u

kome

Bog

postaje

pesnik

da

bi

sebe

pevao

Ne mogu da se zasitim slatkoće bresaka ove godine!

Ne osvrćem se da bih Te iz mrtvih vratio.

Ka pupoljku!

Granicom bezgraničnosti.

Stranom koja nema strane.

Oblikom bez oblika.

Crvenu mokru krpu koja je polovina bivše majice raširio sam preko prozora da se osuši.

Tebi ne – da Tebi

Ako nađem jeftinu lepezu kupiću je da mi pomogne

u promišljanju celine i delova spektra i nijansi.

Nezaštićenost me čuva.

Stvaram ljubavlju po meri nepostojećeg.

Bilo je potrebno da napišem šesnaest hiljada osamsto pedeset jedno blaženstvo

da bih sada napisao ovo šesnaest hiljada osamsto pedeset drugo blaženstvo.

Nepostojeće želi da bude stvoreno da bi i ono ljubilo.

Hvala Tii za priznanje da si me izdala. To priznanje me vaskrsava a Tebe iskupljuje.

Ljubim vas sami koji svojom samoćom jedini ljubite sve i svakoga.

Bog

sebe

pesmom

peva

pesmom

peva

sebe

Bog

Dan mi je počeo telefonskim pozivom jedne osobe a završio se sms-om pred

ponoć druge  Puno si pisao i bio Miroslav Mandić, tako da tvoja knjiga posle izjave

ljubavi, spava noćas pored mene. Knjigo moja, nepročitana! Sanjam da će sledeća biti

crne boje, pa plava, pa zelena, pa crvena… čak i knjiga sama na tebe liči. Izgleda kao

tvoje šake. Kad sklopim oči, osećam se tako zrelo. Pomilovana. Moja ruka preko knjige,

odosmo u san. Budi mi. I znaj da te volim. Tako sam se uzbudila zbog knjige da

ličim na nekoga kome je oprošteno. Tvoja, smireno, poljubim.

16858 - 16890

blaženstva

Lako je pisati Miroslava Mandića jer ne moram ništa da izmišljam i nastavljam.

Teško je pisati Miroslava Mandića jer pišem samo ono

što jeste i jer svakoga dana počinjem iz praznine.

Danas se ljuljaju resice plave marame na prozoru.

Nasmešio sam se današnjim blaženstvima koja čekaju da ih napišem.

Svako blaženstvo koje čeka da ga napišem je već napisano.

Duboki

naklon

Gertrudi Stejn.

Promeniću vodu za mojih trinaest cvetova u vazi.

Juče sam se setio a danas zapisujem Umetnost dobrih pomisli.

Volim pustinjske starce čija srca čuvaju svet.

Ljubim Te starče moj Tii si Božija voćka ljubavi.

Gledam u ljubičaste roze i bele cvetove i ljubičasti roze i beli cvetovi gledaju u mene.

Dečiji žamor neće prestati sve do kasno u noć.

Pre neki dan sam čuo da je broj

13

sveti broj.

Veliki vodeni talas se na svom vrhuncu pretvori u pticu koja poleti ka nebu.

Dobre pomisli su me dovele do bosiljka.

Bosiljak do bosonogosti. Bosonogost do Tvojih reči.

……………………………………………………..............

(Tvoje reči)

Citati su savezništvo. Put ka visinama.

Tek sam sada promenio vodu za mojih trinaest cvetova.

Lepo bi bilo da mi je uvek na stolu cveće i da su mi noge uvek tople.

Pišem strpljivošću. Čekam da mi se hleb reči ispeče na vatri dana.

Miris hlebareči se širi i meša sa mirisom cveća na stolu.

Zamišljam kako je vazduh pun mirisa.

Mirisa baš te sobe.

Mirisa baš te ulice.

Mirisa baš tog kraja.

Mirisa baš tog grada.

Tog kontinenta.

Te planete.

Mirisa Tvog uzbuđenja.

Mirisa hlebareči koji Tii pružam.

Miris i ukus ovih reči u Tvojim ustima.

Miris Tvojih usana.

16891 - 16923

blaženstva

Sanjao sam noćas Krhku krotku devojku koja je ispod desnog oka imala istetoviran broj devedeset devet.

Dvadeset prvog marta četiristo četrdeset petog dana

Miroslava Mandića u dvadesetom blaženstvu napisao sam da nisam

našao tekst Uspenskog o Blaženima. Evo ga sada Da se ne doživi strah od novog sveta,

valja ga upoznati ranije, emocionalno – verom ili ljubavlju, ili intelektualno – razumom.

Treba se dobrovoljno odreći sveg lepog, svetlog sveta u kojem živimo, priznati da je to

priviđenje, utvara, nezbilja, obmana, iluzija, maya. Valja se pomiriti s tom nezbiljnošću,

ne bojati se, već joj se radovati. Svega se lišiti. Postati siromašan duhom, tj. učiniti sebe

siromašnim naporom svoga duha. U divnom anđeoskom simbolu izražena je najdublja

filozofska istina Blaženi siromašni duhom, njihovo je kraljevstvo Nebesko. Siromašni,

dakako, ne znači siromašni u materijalnom smislu, u svakidašnjem značenju reči. To je

potpuno, apsolutno siromaštvo, takvo siromaštvo u kome čovek nema zemlje pod

nogama ni neba nad glavom. Lisice imaju jazbinu, ptice nebeske gnezda, a Sin Čovečiji

nema gde nasloniti glavu. To je siromaštvo u kojemu je čovek potpuno sam, jer druge

ljude, čak i najbliže, oca, majku, vidi drugačije nego pre i odriče ih se jer vidi

zbiljske entitete kojima teži, baš kao što se odričući se pojavne tlapnje

sveta, približava onome što je istinski zbiljsko.

Suzo moja Tii tečeš gore k Bogu.

Uska stazo u mom srcu.

Pupoljče mog uma.

Nebo u mojim petama.

Grudi moje prepune pesama.

Subota je. Resice su mirne.

Blizu je podne. Polako se razvedrava.

Što jeste jeste.

Mislim o mužu. Svakom mužu. Jednom Jedinom Mužu.

Izvor je muž ušću.

Preobražavanje preobražava.

Neprimetno je neprimetno.

Nevidljivo je              .

Primećeno primetno.

Pisanje je sapisanje.

Jeste jeste. Nije nije.

Nije čak ni nije.

Uuuu jezikučovekupticiBogu

Lepo je igrati se lepim.

Lepo je igrati se Igrom.

Igra! Kako čudna reč!

Igra je reč o čudu.

Čudo je Božija igra.

Blaženstvo je put blaženima.

Put je stanje.

Stanje je orgazam.

Orgazam je ljubav.

Ljubav je neprestani orgazam.

Neprestani orgazam je beskrajni put.

Beskrajni put je blaženstvo.

Blaženstvo je Božija igra radošću.

16924 - 16956

blaženstva

Ljubice moja knjigo Tvoja i moja krenimo u dan.

Pada sitna topla kiša. Ne znam joj ime. Kiša Ljubica.

Sve na ovom svetu je Ljubica.

Samo idem i pišem i sve je Ljubica.

Ljubica zemlja i Ljubica nebo.

Stara žena koja pod drvetom i po kiši prodaje imam sveža jaja i ljutu i ona je Ljubica.

Svako poverenje i u beznađu je Ljubica.

Crvene štipaljke se ljuljaju na kanapu za sušenje veša i one su Ljubica.

Otvoreni prozor i on je Ljubica.

Juče sam pročitao San smešnog čoveka Dostojevskog a Devojčica je imala

oko osam godina, povezana maramom i samo u haljinici, sva mokra, ali ja sam

naročito zapamtio njene mokre, pocepane cipelice… Ta devojčica koja je iznenada

uhvatilaza lakat Smešnog Čoveka i spasila ga da se ne ubije i ona je Ljubica.

Pročitaću celog Dostojevskog. Čitaću bajke pomislio sam i te pomisli su Ljubica.

Bezbrižnost je Ljubica.

Sve teorije Svemira su Ljubica a Svemir onakav kakav jeste tek je on Ljubica.

Sve okrnjene ivice stepeništa su Ljubica.

I stidljiva devojka koja je pitala kasirku da li će joj dozvoliti da kupi

losion posle brijanja iako joj nedostaje deset dinara je Ljubica i kasirka koja

je rekla Može je Ljubica i čovek koji je rekao Evo deset dinara da ne fali je Ljubica.

Svi oni koje sredina osuđuje su Ljubica.

Kanjoni su Ljubica.

Veliki gradovi su Ljubica.

Znoj na čelu je Ljubica.

Primanje je Ljubica.

I davanje je Ljubica.

Vremenske promene su Ljubica.

Dan koji se razvedrava je Ljubica.

Neko ko je samo prošao je Ljubica.

Prošao je i nema ga i zato je Ljubica.

Prvi susret je Ljubica.

Duhom nadahnuto je Ljubica.

Kad se duša otvara duši duša je Ljubica.

Kada se misli predaju jednoj jedinoj misli misli su Ljubica.

Kada telo drugim telom postaje telo telo je Ljubica.

Slovo je Ljubica. Reč je Ljubica.

Jezik kojim pišem o Ljubici je Ljubica.

 jezik Ljubica Ljubičin jezik

16957 - 16989

blaženstva

I sada pada kiša Ljubica.

Tamo gde pada mnogo kiše postoji i više imena za razne vrste kiša.

Gde duva mnogo vetrova postoji i više imena za vetrove.

Tamo gde se susreću mnogi vetrovi postoji i više imena o tim susretima.

Gde je više melanholije postoji i više imena za radost.

Gde je više pustoši i gde je redak gost postoji više imena i za pustoš i za retkog gosta.

Gde je više ratova gde je više mira gde je više laži gde je

više žena gde je više muškaraca gde je više bogatstva gde je

više gladi gde je više dece… sve to deca nauče još kao mala.

Šta mala deca još nauče to niko ne zna i tako se svet menja.

Ali ko su mala deca to se zna i to je oduvek i zauvek isto i tako se svet ne menja.

Sedim za stolom pred Crvendaćem. Ništa se ne događa a sve je tako uzbudljivo.

Sve je prepuno ljubavi u sebi.

Sve ljubi jedno drugo.

Truba saksofone saksofoni trombone tromboni kišu

Ljubicu koju čujem i pored truba saksofona i trombona.

Ljubica sve više pada i ljubavi je sve više.

Ljubica natapa zemlju iz koje raste slatka voćka duše natopljena ljubavlju.

Ljubica mi pada i kroz prozor.

Eh te kiše i svi poljupci na kiši.

ovo je mesto

gde neprestano

padaju kiše

i gde dolaze

svi

koji vole

da se

ljube na kiši

 Ovo

 mesto

 je

 obično

 neprimetno

 i

zbog

 toga

 nekom

još

draže

Mesta su lepa. Bilo koje mesto. Mesto iza zida. Mesto u književnosti. Mesto

zakopanog blaga. Mesto koje nikada niko nije video. Mesto od čije lepote zastaje dah.

Mesto u kafani. Mesto u nečijem srcu. Mesto na kome se igra. Mesto u timu.

Mesto za prljavi veš. Mesto koje nije na mestu i mesto koje je na mestu.

Mogao bih i prozor pritvoriti.

Biće još toplih dana ali dolaze hladni dani.

Stajao sam pored prozora i oduševio se lepotom vetra

koji se poigravao zelenilom raznih vrsta drveća.

Na ovoj Planeti na kojoj vlada preobilje milioni ljudi umiru od gladi.

Nedostaje matematike.

Matematike savesti.

Nedostaje i savesti u matematici ili ona postoji a da to ni ne znam.

Evo kako je Čarli Čaplin (Charles Chaplin) završio svoju autobiografiju Sa takvom

srećom, sedim ponekad u smiraj dana na našoj terasi i pogled mi putuje preko širokog

zelenog travnjaka ka jezeru u daljini i umirujućim planinama iza njega; u takvom

raspoloženju ne razmišljam o ičemu, samo uživam u njihovom izvanrednom spokoju.

Uživam dok se pred mojim očima pruža ovo čaplinovsko blaženstvo.

Ovo je matematičko blaženstvo koje je toliko matematičko da o sebi više i ne misli.

Podne je!

Tačno je podne!

Ovo je podnevno blaženstvo o podnevu!

Podne!

Čudna stvar!

Ljubica još pada. Još neću moći napolje jer su mi patike još u raspadanju.

16990 - 17022

blaženstva

Voleo bih da i sa hladnim nogama pišem toplo.

Da pišem toplo o čoveku koji me je juče zaustavio na jednom od

novobeogradskih bulevara da mi pokaže kako su posle kiše izrasli novi izdanci

na živoj ogradi. Vidite kako im je samo malo potrebno – govorio mi je sa sjajem u očima.

Posle takvog čoveka ne hodam nogama nego me radost hoda u duši.

Umotao sam se u još jedno ćebe. Mrdaću prstima da se ne samo

ugrejem nego i podsetim svih koji se smrzavaju mnogo više od mene.

Kako samo pate neka bića!

Sveti su dali svoje živote da bi ublažili patnje drugih.

Stvorili su muziku da oslobađa bića patnji.

pisali

pesme

milovali

vetar

Razgovarali sa žabama.

Svakom se osmehnuli.

Saosećanjem udomljavali.

Molili se. Bogom se uzbuđivali.

Sve mi grehe ne samo oprostili nego ih i ljubili.

Svemir je Svemir beskrajne dobrote koju šire blaženi.

Nepojmljiva dobrota živi u nekim bićima.

Nepojmljiva dobrota i lepota žive u pički.

Nepojmljiva lepota i dobrota žive u kurcu.

nežna je pi

nežan je ku

Pi je sačinjena sva od ku.

Ku je sačinjen sav od pi.

Ko bi to rekao za pi?

Ko bi to rekao za ku?

 Pi bi to rekla za Ku!

 Ku to kaže za Pi!

Pi hoće. Ku hoće.

Radost hoće.

Ljubav hoće.

Galeb hoće.

Hoće ona koja hoće.

Hoće onaj koji hoće.

Htenje hoće.

Tren hoće.

Pupoljak hoće.

Sanjarenje hoće.

Ud hoće ud.

17023 - 17055

blaženstva

Dve laste obleću oko mene u jutarnjoj šetnji.

Dva velika psa leže sklupčana pored zidića i lenjo podižu oči dok prolazim pored njih.

Jedan pas koga čovek drži na konopcu kida plastičnu flašu.

Stariji gospodin šarmira sve kasirke u velikom marketu.

Jedan radnik ulazi preko reda u pekaru čim je primetio da ga niko neće za to opomenuti.

Jedna majka kupuje dve pogačice i onda polutihim glasom kaže Za moje ćerke.

Starija žena kaže Onda mi dajte tu puter kiflu.

Prodavačica povrća kaže Izvinjavam se što vam vraćam pare ovako

u sitnišu – Ma svejedno je to – odgovorio joj je gospodin kupac.

Sačekaj malo. Vidiš da imam mušteriju – kaže prodavačica momku koji je došao

da joj naplati pijačarinu. Ne žuriš se baš toliko. Ne žurim se – odgovorio joj je.

Hoćete ovaj više ljubičasti buket – pita me baka koja

prodaje cveće. Ne. Ovaj više beli – odgovorio sam. 

Sveže cveće je na stolu.

Sve što ljudi kažu je lepo.

Zamišljam šta sve ljudi kažu tek onako usput u jednom danu u jednom satu

u jednom minutu. To je opera sveta kojom ljudi neprestano pevaju samima sebi.

Trebalo bi sada da stigne, ali ne vidim da ide odozgo – odgovara žena muškarcu

dok na početnoj autobuskoj stanici čekaju da im se pojavi autobus broj 76.

… priča šta ’oće – čuo sam samo ove tri reči koje je jedan mladić

rekao drugom dok su prolazili pored mene na šetalištu pored Save.

Mislio sam da ću čuti neku reč od ove trojice dečaka

ali su se oni ućutali kada sam im se približio.

Taj kao ima nešto malo, taj kao radi solidno – rekao je mladić

pod kišobranom onom drugom koji svoj kišobran još nije otvorio.

Sav je pun vode – rekao je čovek dok je polako približavao plavi čamac uz splav.

Ha ha ha ha ha – smejala… Vetar mi je istrgnuo

hartiju po kojoj pišem i odneo je u travu pored vode.

Dvadesetak lasta neprestano kruže. Lete raširenih krila. Ubrzaju snažno

trepere krilima naglo menjaju pravac propadaju ka dole iznenada poleću gore.

Poginuli i slepljen za beton – vilin konjic.

Kiša neprestano sipi. Bela čaplja poleće ka obali.

Ruke moraju, brate, najviše da mu idu dovde – kaže jedan od

četvorice dečaka dok se prepiru i dobacuju košarkaškom loptom.

Hoćeš kod mene da gledamo film? – pita dečak dečaka sa kojim se vraća

kući posle pecanja. Hajde! – odgovara mu drugi dečak sa oduševljenjem.

Neće ti priznati da si u pravu, priznaće duboko u sebi

kaže mladić devojci sa kojom uživa u žurnom koraku.

Znači nemoj ništa da mi pričaš, nabošću te pesnicom

kaže mladić svome drugu dok izlaze sa splava.

Kada se čovek zakašljao nekoliko pataka je poletelo sa vode.

Two words

Plavom bojom je neko na beloj betonskoj korpi za otpatke otisnuo dve

reči. (Nekoliko dana kasnije sam ugledao šta su Two words – One love)

Naši to uopšte i ne reklamiraju – Ne smeju – Pa to su

seronje – čuo sam deo razgovora dvojice starijih ljudi na keju.

Vidi gore to šta je – dovikuju radnici sa splava koji se gradi svom

poslodavcu misleći na mene jer su me videli kako u prolazu pišem.

Kasnije u hodu nisam bio koncentrisan da čujem reči u prolazu

i više ih nisam ni čuo iako su ljudi govorili u mojoj blizini. To više

nisu bile reči koje su želele da čine današnja blaženstva.

Uskoro mi dolazi prijatelj. Prijatelju dragi nadam se da ćeš

primiti ono što želim da Tii ispričam uz pomoć ovih Sedam čarobnih šibica. 

17056 - 17088

blaženstva

Šesnaest belih gusaka pasu travu.

Stojim i gledam ove tri guske. Stoje na jednoj nozi u reci. Vratove su savile

unazad i kljun su zavukle u perje. Vetar i voda ih pomalo ljuljaju. Povremeno otvore

oči da vide da li je sve u redu i onda nastavljaju da snatre. Obnavljaju i sebe i svet.  

Zastao sam da vidim pticu koja je sletela na kosinu keja. To je vrsta laste.

Prilazim joj bliže a ona ne poleće. Evo je i druga. Obleće oko mene i sleće

na betonski zidić na samo dva metra od mene. Gledam je zadivljeno. Prilazim još

jedan metar i ona se ne pomera. Glavica kljunić cvrkuti. Crno-plave boje. Prožima

me. Ptičica mi menja krv u telu. Bog struji kroz mene. Ptičica sam.

Sve mi se to desilo u sporoj jutarnjoj šetnji kojoj sam se prepustio da bih nadoknadio

izgubljeno vreme zbog kasnog ustajanja posle noćašnjeg razgovora sa prijateljem.

Predao sam se toplom suncu kojim je osvanuo dan. Sve je bilo toplo milo i blizu.

I sada mi je lepo. Još osećam ptičicu u sebi. 

Svaku bih reč želeo da pretvorim u ptičicu.

 Svako blaženstvo da cvrkuće.

Blaženstvo podiže glavu prema Tebi koje me čitaš.

Podrhtava u obostranoj radosti.

… i biće dvoje jedno telo…

Stanje ptičice u meni je nestalo ali sam ga sejvovao i vratiću ga.

Malopre sam pročitao kako je Čarli Čaplin stvorio

lik skitnice najpoznatije ljudske figure 20. veka.

Na putu ka garderobi pomislio sam kako bih mogao da se obučem u vrećaste pantalone,

stavim velike cipele, uzmem štap i polucilindar. Želeo sam da sve bude u kontradikciji:

pantalone vrećaste, sako uzan, šešir mali a cipele prevelike. Još nisam bio odlučio da li

da izgledam kao starac ili mladić, ali, prisećajući se kako je Senet (Mack Sennett)

očekivao da budem puno stariji, dodao sam uz sve to male brkove.

Ovaj druškan – objašnjavao je Čarli Čaplin svoj tek stvoreni lik Mak Senetu – ima

mnogo strana, on je skitnica, džentlmen, poeta, sanjar, usamljeni momak, uvek

u potrazi za romansom i avanturom. On će učiniti da vi poverujete da se radi o

naučniku, muzičaru, vojvodi, igraču pola. Svejedno, on nije iznad skupljanja

pikavaca ili lišavanja bebe njenog slatkiša. I, naravno, ukoliko to situacija

zahteva, on će šutnuti damu u zadnjicu – ali samo u izuzetnom besu.

Prazan bulevar i samo nebo preda mnom.

Uživam u kasno popodnevnom suncu i usporenom hodanju.

Ja sam učenik one tri guske koje su bezbrižno i

opušteno stajale u vodi predane samom postojanju.

Sve što gledam volim samo da vidim a ne i da viđeno opisujem.

Pri kraju sam desetokilometarskog hodačkog kruga. Umoran.

Prazan. Usporio sam i ovo blaženstvo je odmah izašlo iz mene.

Ptičice u meni cvrkućite!

Koža mi se opušta.

 Koža je granica unutrašnjeg i spoljašnjeg.

Koža je grešna ali i plodna zemlja nevinosti.

Koža je sneg i glad.

Sećam se kako dve kože uživaju jedna u drugoj.

Kože se ljube kao kad ptičica kljunom ljubi drugu ptičicu.

I nos nosoroga je tu.

Stopala slona – koja nežnost!

Povukao sam prst po stolu. Ostao je trag i prašina oko traga.

Imenom Isusa Hrista ime je postalo Ime Jednog Jedinog.

Ime Boga.

 Sveime.

Bezimeno.

Verujem u Boga i verujem da Bog veruje u mene.

dve ptičice

dve lastice

tridesettrojkice

17089 - 17121

blaženstva

Već nekoliko subota ne čitam Miroslava Mandića. Prolazim kroz predele samoće.

Nedostaješ mi.

Sunčan je dan. Oprao sam posteljinu.

Neko negde vezuje čamac.

Neko je u dubokoj molitvi.

Neko zasmejava blisku osobu.

Neko sada piše o nekome ko piše ni ne znajući da sam taj neko baš ja.

Noćas sam mislio kako bih voleo da u svakoj reči koju napišem bude ptičica ili pupoljak.

Telo mi je bilo opruženo na krevetu a ja sam mislio kako

svaka reč ima bezbroj slojeva koji neprestano zrače ljubavlju.

Telom sam ulazio u svaku reč.

Reč je polako odlazila u san.

Snovi su u rečima.

Snovi – popodne ću obrisati pod mokrom krpom.

Snovi sanjaju dan u kome će se probuditi.

Snovi – oplemenjivaću samoću.

Snovi – gledaću plavo nebo.

Obrijaću se. Čitaću autobiografiju Čarlija Čaplina.

Samoća je odbojna. Ona ima suptilnu auru tuge, nemogućnost da

privuče ili zainteresuje; čovek se pomalo i stidi. Ali, u manjoj ili većoj meri,

ona je svojstvena svakome. Svejedno, moja samoća bila je frustrirajuća jer sam imao

sve što je potrebno za sticanje prijatelja; bio sam mlad, bogat i proslavljen, pa ipak sam

lutao Njujorkom sam i neraspoložen – pročitao sam sinoć u autobiografijija Čarlija Čaplina.

U manjoj ili većoj meri samoća je svojstvena svakome.

Gde je sada neko ko je malopre vezivao čamac? Pije piće sa prijateljem i puši cigaru?

Gde je sada neko ko je malopre bio u dubokoj molitvi?

Nestao je u molitvi ne osećajući više sebe nego samog Boga?

Gde je sada neko ko zasmejava blisku osobu? Korača sam

zagledan u svoje korake koji mu se neprestano menjaju pred očima?

Gde je sada neko ko je pisao o nekome ko upravo piše baš kao

i on! Misli kako bi mu bilo lepše da piše kao da je on ona a ne on?

Ja je reč koja u sebi sadrži sve.

Svačije ja čini ja a svačije i sva ja čine od moga ja jedno jedino Ja.

Reč Ja je Bog.

I reč ja je Bog.

Gde je sada neko ko je prepodne vezivao čamac a posle pio piće sa prijateljem

i pušio cigaru? Dogovara se telefonom da ujutru još ranije krenu na reku?

Gde je sada neko ko je bio u dubokoj molitvi a posle nestao u molitvi

ne osećajući više sebe nego samog Boga? Čita Serafima Sarovskog?

Gde je sada neko ko je zasmejavao blisku

osobu a posle koračao zagledan u svoje korake koji su mu se

neprestano menjali pred očima? Stoji za šankom misleći zašto je ona otišla?

Gde je sada neko ko je pisao o nekome ko upravo piše baš

kao i on a ko je posle mislio kako bi mu bilo lepše da piše kao da

je on ona a ne on? Ponovo piše baš kao što i ja ponovo pišem?

Kada sam popodne prolazio kroz dvorišta siromašnih ljudi

uživao sam jer su dvorišta bila prepuna veša koji se sušio na suncu.

Gde je sada u noći sunce današnjeg dana?

17122 - 17154

blaženstva

Jutro mi počinje sa četiri koze koje pasu travu.

Koja količina raspadnutosti onog što se nekad

zvao brodić! Iz istrulelog drvenog trupa raste korov.

Guske čuvaju grad.

Sava široko i mirno plovi.

Nekadašnja komandna kabina nekog broda je

prepuna automobilskih guma. Kako sad da znaš ko si?

Godinama je na zgradi za vodovod bilo ispisano Olivera i

Tadija ili Vera i ja ali su isprepletene na zanimljiv način tako da

poruka glasi Ali vera u princa mi put pokaza tad i ja nađoh tebe ljubavi…

Velika je voda ali kako je tek veliko nebo. Nebo plovi gore u nepoznatost mozga.

Krupno lišće u krošnjama se preliva jedno preko drugog. 

Ovom ću stazom preko poljančeta.

Raskršće. Moja staza se ukršta sa drugom zemljanom stazom.

Drugi put ću proći i ovom vijugavijom stazom.

Juče u devedeset šestoj godini života umro Faludi (Faludy György). Lepa vest.

Umro je posle svojih roditelja, star, kod kuće, zdrave pameti. Sahrana sledeće

subote u četiri sata. Pozdrav Zoltan – poslao mi je juče poruku Zoltan Brener (Brener

Zoltán) za Faludi Đerđa pesnika koga smo jednom Zoltan i ja posetili na Ruži lutanja.

Kada sam mu odgovorio Zoltan mi je poslao i poruku za

drugog pesnika. A loša vest, verovatno si već čuo da je u julu

umro Bada Dada (Bada Tibor). Mlad. Pre svojih roditelja. Sam. Od

svoje ruke (vešanjem). Pomućene svesti. Traži od nas molitve saosećanja.

 Oh kada se više nikada niko ne bi ubio! Ljubim sve one koji

su se ubili. Ljubim sve one koji će odustati od samoubistva.

Ugrejte se noge! Ugrejte se tela! Dušu ugrejte!

Stavio sam još jedno ćebe na noge i rasplakao se jer sam odmah osetio da me greje.

Kako ćebad pomaže!

Kako je strašno što mnogi nemaju ni jedno ćebe!

Kako mi samo ovih dana pomaže Čarli Čaplin!

Noćas sam se dva puta probudio da bih ga čitao.

Autobiografije i biografije su divne jer je ceo život

jednog čoveka u rukama i pred očima drugog čoveka.

Radujem se što sam i sam u Tvojim rukama i pred Tvojim očima.

Osećam Tvoje ruke i Tvoje oči.

Gledam u cveće na stolu.

Razmišljam o načinima na koje bi me moje patike mogle izdržavati.

 Crvendać na monitoru pokazuje 13:13h.

13:15h. Ponedeljak. Četvrti septembar dve hiljade

šeste godine. Osamdeset osma nedelja Miroslava Mandića.

18:31h. Vrelina je minula. Hodam bulevarom direktno

u sunce koje je otprilike dvadeset stepeni iznad tla.

Kako je važno napisati nešto ovako nevažno.

Protrljao sam uho.

Ispio sam poslednji gutljaj crnog vina slušajući kamionske hitove.

Popiću i drugu čašu vina.

Ispisujem sedamnaest hiljada sto pedeset četvrto blaženstvo. Ako ga podelim

sa 33 pročitaćemo zajedno šta nam to govori petsto devetnaesto blaženstvo

Verujem da je ovo Tebi za pod glavu, za put bez povratka.