Bog Miroslav Mandić Bog

32995 - 33027

blaženstva

hteo bih da legnem

da se uvučem u sebe

da me nema

da nestanem u nemoći i preživim

da podnesem sve što pišem

iako ne mogu da napišem ono što bih želeo

zagledao sam se. gledam kako trener golmana trenira golmana

hej brda

hej konji koji ste otišli preko brda

ne smem da ostavim pisanje za posle jer ću se osećati još lošije

istrajaću u ovoj suvoći i nemoći

svedočanstvo govori više od opisivanja

svakog časa bih da prekinem pisanje

teško podnosim sebe

trebalo bi da sebi pomognem

na sebe zaboravim

odvežem krave iz štale

gledao sam leptire na internetu

leptiri su lepi kao konji

kao brda

gledao sam okean na internetu

okean je lep kao konj

snaga mi ističe

vrte mi se rečenice po glavi ali nijedna nije ona koju bih da napišem

reči traže savezništvo u Tvojoj duši

topla su Tvoja leđa

nikoga nema

negde je neki pas

svinja doji prasiće

nadam se da ćeš voleti ova blaženstva

da ćeš ih pomilovati kao konja

držati u šaci

uspeo sam – uspećeš i Tii

33028 - 33060

blaženstva

Svetlucaju kapljice na mladoj zelenoj travi.

Vrapci se sunčaju na električnim žicama.

Dve svrake grakću na nekog.

Videti bele listove voćki u cvetu znači videti sve.

Voleti cvetanje znači učiniti sve.

Uvijam kičmu saosećajući sa glistom koja se uvija na asfaltu.

Jako me uzbuđuju ovi jebežljivi oblici cvetova magnolije.

Kada me neko vidi kao jednog od on me ne vidi jer ja

sam jedini a taj neko je jedan od koji bi želeo da bude jedini.

Tek jedini afirmiše sve jer jedini je sve.

Tek susret jedinog i jedinog…

Izvinite šta to pišete – pita me baka bez zuba.

Pišem svoju knjigu – odgovorio sam.

Ako. Dobro je to. Hvala Bogu – rekla mi je.

… potvrđuje ovu jedinu baku koja je potvrdila ovo što pišem.

Kao što mi je teško što nema nikoga ko bi prihvatio i

proslavio moje delo tako mi je lepo da priznam da je to tako.

Činjenica da sam na okeanu i da oko mene nema nikoga

od koga bih zatražio pomoć pretvara me u okean i nebo.

Ja sam prvi čovek kojeg je Bog stvorio.

Ko to kaže?

Ja to kažem.

Dokaži.

Evo

ja sam prvi čovek kojeg je Bog stvorio

Kad kažem da sam prvi čovek kojeg je Bog stvorio

kažem da se spuštam Birčaninovom ulicom do Sarajevske.

Kad kažem da sam prvi čovek kojeg je Bog stvorio kažem da ne poznajem podele.

Kad kažem da sam prvi čovek kojeg je Bog stvorio kažem da ne postoji neprijatelj.

Kad kažem da sam prvi čovek kojeg je Bog

stvorio kažem da je to suština svakog čoveka.

Kad kažem da sam prvi čovek kojeg je Bog stvorio kažem da

sam realno poslednji i da su u meni sve podele i svi neprijatelji.

Kad kažem da sam prvi čovek kojeg je Bog stvorio kažem

da sam poslednji ali da se okrećem u suprotnom smeru i da ću sada kao

prvi čovek u realnosti načiniti prve korake novog – kao nekad – stvorenog sveta.

Ovo je prvi korak svejedinstva… stoti korak sveta bez neprijatelja je ovo.

Miriše Sava.

Miriše Sava su prve napisane reči novog sveta

koji sam stvorio hodajući sto koraka pored reke.

Ja sam ono što napišem.

bacio sam u reku života reči

Radost – Zdravlje – Ljubav – Sloboda – Promena – Odanost – Uspeh

Od mene ka Tebi u Bogu.

Svaka moja reč je Bog.

Kad ugledam lepu ženu ili lepog muškarca vidim prvog čoveka.

Kad ugledam bilo koju ženu i bilo kog muškarca vidim Boga.

Najvažnije je da ovo napišem. Sve ostalo dolazi

posle ali ono što je napisano je napisano i večno je.

Ja sam Miroslav Mandić – film o pevanju i umetnosti Miroslava Mandića.

Gde si? Osetim te na deset metara – viče mi moj veseli prosjak u kolicima.

Bog u meni stvara.

Ja sam neprestani aplauz Bogu.

33061 - 33093

blaženstva

Proleće je počelo jutros u 06:48h.

Ja sam drevnost koja peva sada jer je sada jedina drevnost.

Ja sam Miroslav Mandić čovek koji sređuje fudbalsko igralište Hajduka sa Liona.

U trenu osetih da je vazduh koji mi kroz otvoren prozor ulazi u sobu postao hladan.

Dok gledaš bambuse seti se da su i oni samo trava.

kada sam u proleće hiljadu devetsto osamdeset osme

upoznao Valjarevića

bila mi je trideset deveta

Srđanu dvadeset prva

danas u nedelju proleća dve hiljade sedme

meni je pedeset osma

Srđanu četrdeseta

kada sam u proleće hiljadu devetsto osamdeset osme

upoznao Valjarevića

bila mi je trideset deveta

Srđanu dvadeset prva

danas u četvrtak proleća dve hiljade osme

meni je pedeset deveta

Srđanu četrdeset prva

sve je isto i sve se promenilo i isto potvrdilo

U ovom trenutku ne znam koliko će mi reči biti potrebno da stignem do tačke.

Izbacio sam 33 suve ruže koje sam kupio pred novu godinu i kupio prvo žuto cveće.

Kupio sam i kutiju oligovita sa deset vitamina i deset minerala.

Jelena Bešir mi je skuvala cveklu.

Nisam očistio cipele a krenuo sam na most.

Dve svrake na drvetu sa jedne strane ulice i golub na terasi na drugoj strani. Mislim o

 ulozi životinja. Golub poleće sa terase i leti blizu mog lica objašnjavajući mi svoju ulogu.

Vrteo sam se po ulicama sa Sanjom Savić za njen rođendan.

Pružio sam korak da se ugrejem.

Prvi dan proleća u ovom sumraku odlazi niz reku.

Svaka sledeća reč je sve prefinjenija i prefinjenija i to je tajna pisanja.

Prefinjenost na početku dovodi do nestajanja na kraju i to je tajna pevanja.

Svaki dan je dan.

Uživam u umoru i prohladnoj večeri.

Prožima me čednost.

Plemenitost opčinjava.

Krhkost me nadražuje i čini Svemirom.

Da li će Te ovo blaženstvo zasmejati?

Plačem od radosti zbog ove kišice.

Život u meni proslavlja život.

Tragovi kišice svetlucaju na hartiji po kojoj pišem.

Nežno mislim na imena stvari i ljudi.

Volim Ničea i Ničeovo ime. Volim Gorana Tomanovića i ime Goran Tomanović.

Ljudi se plaše da izgovore ime.

Volim kišu i ime kiše i lice po kome pada kiša.

Volim da volim. Volim i ime glagola volim.

33094 - 33126

blaženstva

Ja sam dečak koji je otišao da ljubav ne bi umrla.

jednostavno

je

i

obično

božanstveno

odlaženje

Nevinost je čarobna.

Zavrnuo sam rukave na košulji. To je tako seksualno.

Uzbudila me je Tvoja dubina Tvoja veličina Tvoje hvala.

Duboko Te poštujem što me ne primećuješ

jer tako se u meni čudesna ljubav širi beskrajem.

Pijan sam od lepote i smisla.

Rokabili me rastura dečaštvom.

Mirisni štapići mi se podaju.

Sve mi se podaje.

Svemu se predajem.

dok mi je

osmeh na licu

snaga u

blagim pokretima

nada u venama

sve je istorija

Tvog trenutka

u

ovom trenutku

novo cveće na stolu

ne mogu da se naslušam bluza

sabiram

se

sagledavam

ljubim

svako ima svoje razloge i kad razlozi ne postoje

slušam stari bluz i srce mi je radosno

umesto mnogo reči samo nagoveštaj kao kad zora zarudi

ovo

je

nešto

tajanstveno

što

je

jasno

voli da skraćuj reči jer tad se dogod nek milina

voleo bih da Tii jednom pričam o odanosti

ko ljubav gaji – dete heroj je

miroslav je milina kojom me je oplodio

srce mi se raduje Tvojim molitvama

Liftadžija na mostu kaže Sunu i meni lift je najsigurnije prevozno sredstvo.

Sun nam kupuje pivo u prodavnici. Zahvaljujem se

pedesetogodišnjoj prodavačici na lepom osmehu. Dođite

opet uvek ću vam se lepo osmehivati – kaže smejući se iz duše.

Sun i ja pijemo pivo ulicom i šalimo se.

Sunu je dvadeset sedma – jedan od mojih sinova.

U susret nam dolaze Jelena Holcer i njen sin Aleksa. Grlimo se. Ulica nam je dom.

Luda u meni me čuva. Ljubim srce svakom klovnu.

Slava Bogu je tren u kome se susretnem sa samim sobom.

uličarko

moja

poljubim

Te

podbarski

trskom

šašom

i

drezgom

mog

detinjstva

hodati

pevati pevati

i

Boga

ljubiti ljubiti ljubiti

33127 - 33159

blaženstva

11:43h

Božanski doživljaj – u jednom trenu su sva lica na ulici ličila na moje lice.

Dragi Arti hvala za novac za Stančić i za treću knjigu Miroslav Mandić koja će nadam

se biti odštampana u aprilu. Bilo bi lepo da Tii je pošaljem zajedno sa drugom

knjigom. Novac mi je doneo Duško sa kojim sam se družio po ulicama Beograda

i koji je sve bolji. Sun mi je juče nežno pričao o Tvojoj pažljivosti. Sada je 16:44h.

Osećam umor u nogama. Počeo sam da pijem vino a uskoro ću osim prvog

blaženstva koje sam već napisao napisati i sva ostala uz muziku i

mirisne štapiće. Arti moj Bog je ljubav. Život je večan.

poslao sam mejl Artiju (Art Szombathy)

d

i

ž

i

š  i r  i      d     a lj  e

a

lj

e

dok pišem na Crvendaću često pogledavam da li

je stiglo neko pismo – mejl – ali to se tako retko događa

Sa velikim uživanjem čitam Floberov Novembar.

Voleo bih da pročitam i njegovo Sentimentalno vaspitanje.

Svaka pesma koju slušam mi razvaljuje dušu.

Moja duša je zagrljaj svim pesmama.

Moje pedesetdevetogodišnje telo je dom svih tela.

Ljubav je hrabrost.

Ljubav je hrabrost koja neprestano.

Ljubav je hrabrost koja neprestano peva o dobroti i lepoti.

Ljubav je hrabrost koja neprestano peva o dobroti i lepoti svih bića.

Ljubav je svedočanstvo o ljubavnoj žudnji za jednom jedinom ljubavlju.

Kada počne nova pesma na radiju razbio bih sve čaše ovog sveta

za ljubavni krik koji od svakog poraza čini božansko pevanje.

Ja sam poklonjenje svim ljubavnim patnjama.

Popiću još dve čaše vina za večnost ljubavi.

skuvaću krompir. uživaću u njegovom ukusu

ali sada plačem. jer mnoga bića umiru od gladi

pevači

pevajte

i

pesmom

umirućih

i

prezrenih

sve

nas

iskupite

proteza mi je nažuljala desni. izvadio sam je i stavio na sto da peva sa mojim plačem

samo

sada

da

budem

hrabar

neke

drugačije

pesme

da

pevam

ja

sam

Tii 

si

ja

ja sam otac svim bićima

ja sam mužjak svim ženkama

ja sam sin i ćerka svih majki i očeva

ja sam samo Tvoj

gledaj me kako pišem

sipao sam vino u čašu i jedna leptirica je proletela kroz sobu

mislio sam o rečima to i ovo i o tome da bih voleo da mi Neko o njima priča

u

meni

je

sav

novac

ovog

sveta

ali

to

niko

ne

vidi

nikog ne povrediti

je prva lekcija u

Azbuci pevanja

idem da ljuštim krompir

18:04h

Miroslave,

ja sam se molio zatim nag radio yogu u stanu, sakupljajući i snagu i nežnost.

učim da vladam sobom, ne drugima. učim da je spoznaja sebe samog jedino

što treba da činim. tako ću biti u prilici da i drugima učinim. molim lepo za novac.

sjajno je darovati, tim putem pomalo ličim na drvo pred mojim prozorom koje mi

neumorno daruje lepotu i zaklon. tako pomalo ličim na tebe koji mi neumorno

daruješ ljubav i brigu. puno sam razmišljao na koji način da ti odgovorim na pismo

koje si mi napisao a da ne bude paradigmatično. čekao sam pravi trenutak.

glupost. svaki trenutak je pravi, evo i ovaj, i shvatio sam da tebi ni ne

umem da odgovorim paradigmatično jer šta god ti napišem, pišem

sa poštovanjem i velikom ljubavlju. uživaj u umoru koji ti je u

nogama, ja uživam u tom milom bolu koju osećam dok

vežbam yogu. večni put daruje mir svim bićima, na

tom putu si ti Miroslave. poljubim te.

Art

p.s. attach file sadrži jednu fotografiju sa mog poslednjeg performance/a

p.s.2. puno se radujem zbog Duška, veoma mi je važno da nastavi ovim putem

poslao mi je mejl Art

Arti evo Tii si se javio i pre nego što sam počeo da ljuštim krompir.

18:26h

Krompir se kuva. Sipao sam preostalo vino u čašu. Krompir 

je Duškovo bogatstvo. Arti – Umetnosti pošalji ova blaženstva diži

dalje na tri ili sedam ili četrnaest ili trideset tri adrese kao živu pesmu koja

peva u srcu Jednog jedinog Bića. Čujem kako krompir vri – idem da ga pogledam.

poslao sam mejl Artu

18:49h

lice je lice je lice

lice

je

ruža

ljubavi

jedine

33160 - 33192

blaženstva

među tuđinima tuđ – sa svojima tuđinac

ja sam voz kojim prevozim sreću svim bićima

daj mi samo lepote – osetio sam dok sam gledao cvetove magnolije

ovo je lepo i važno – baš ovako napisano

nekom drugom prilikom i ovo će biti lepo i važno – sada je samo nežno

sa fudbalskog terena miriše pokošena trava

istezao sam se na sredini sobe

poslao blaženstvo sms-om Ivani da ga prevede

na engleski da bih ga posle mosta stavio na internet

sa

najdubljom

svetinjom

i

zahvalnošću

idem

na

porno

sajtove

u subotu ću stići do 33333. pesme

Na ulici sam. Telom kroz telo vazduha.

Oblačno je. Hladno. Ušuškavam se u topao crveni šal.

Blago zatvorim oči i dremam u hodu.

Idem na most da bih mogao da napišem idem na most.

Smešim se vazduhu.

Rečenica. Druga rečenica. Roman o rečenicama.

Idem. Gledam. Mislim. Volim. Vadim papir i olovku. Sve to

zapišem. Vratim papir i olovku u džep. Idem. Gledam. Mislim. Volim.

Ritam lepo priča.

riam

još

lepše

peva

Riam je bezgrešan.

Riam me je razveselio.

Godinama se bavim ritmom ali mi se riam otkrio tek posle trideset sedam godina.

Krenuti. Samo krenuti. I ništa više.

ja sam umetnost i ja sam umetnost

Ja sam umetnost je umetnost koja je istovetna sama sa sobom.

Večna umetnost kojom se bavim zove se Ja sam umetnost.

Nemam kome da javim da se moja umetnost zove Ja sam umetnost i zato

ove reči izgovaram naglas dok ih hodam i pišem u Knez Mihailovoj ulici.

u hodu šarenicom pravim naslovnu stranicu monografije

J

A

S

A

M

U

                        Miroslav Mandić

    E    

                          T    ime umetnosti

                      N    monografija

O

S

T

Kroz izlog radnje sam ugledao prodavačicu koja je rekla da će se uvek osmehivati.

Nisam ušao u radnju da je pozdravim jer je bila zauzeta ali sam osetio svoju stidljivost.

za stolom. sa malim pivom. mirisnim štapićem. muzikom

većina glagola u srpskom jeziku se završava na Tii

 biTii

voleTii

misliTii

rodiTii

umreTii

  piTii

Ja istini Tii.

reč  c v e t a

33193 - 33225

blaženstva

Crna mačka na krovu. Beli pas pred vratima.

Drveće i biljke na ulici mi pomažu da podnesem teške borbe sa samim sobom.

Borim se sa sobom za Tebe.

ovo

evo Tii ovo

evo

hteo bih nešto da Tii kažem – verujem da Tii to i govorim

kamene litice

voda što otiče

vetar u travi

ovaj trepet

leptir

nad

ružom

na

putu

još sto trideset dva blaženstva do 33333. pesme

Pre dva sata je padao a sada samo promiče – sneg.

Pre osamnaest godina sam živeo u ovoj višespratnici u ulici

Vojvode Stepe broj 141 sa Ivanom Nevenom i Nenadom Baturanom.

Sve što je sada je večno. Sve što je moderno je staromodno.

Poskočim i eto besmrtnosti.

to lice u kadru

to stopalo na zemlji

ta mlada trava

Nisam našao reči za osećanja i misli kojima sam hodao poslednjih pola sata.

Veliki rad u poslednjih pola sata je ostao nezapisan

za ljubav i umetnost ali živi u energiji koju sam stvorio.

Lepota mog pisanja je u svemu što nisam napisao a učinio sam ili sam bio.

Tako miriše reka.

Tako sva ova prljavština svuda unaokolo.

Tako ove mladice iz posečenih žbunova.

Bogu se zahvaljujem što ne lažem.

Bog me čuva od sopstvene bede.

Bog me čuva od Tebe i daje mi snagu da Te ljubim.

Bog je lepota Tvoje dobrote kojoj se predajem.

Božijim usnama ljubim i pevam ljubav jer ljubav je tako sama.

Ja sam umetnost je umetnost suočavanja sa ljubavlju – stvaranje ljubavi za sva bića.

Ne postoji paranoja – postoji ljubav. Paranoici su veliki ljubavnici.

Ne postoji nedostatak novca nego ideja-puta.

Ne postoji nedostatak ideja-puta nego ljubavi.

Ne postoji nedostatak ljubavi nego Tii u meni – ja u Tebi.

Pre tri sata je sneg promicao i svetlucao na suncu. Sada

ponovo promiče i svetluca pod svetlošću uličnih svetiljki.

Evo snega. Evo snega – viče ulični prodavac.

Mećava – dodaje drugi.

ovo

jeste

mećava

i

moja

sreća

33226 - 33258

blaženstva

u

svakom

trenu

tren

živeti

svakog

trena

trenom

pevati

Za koliko si na mostu? – Anja.

Za petnaest minuta – Miroslav.

ja Boga i moje ja je jedno ja

ja je ljubav

ja je ljubav. ja je ljubav za sve

kada čovek ne preobrazi svoje ja u Božije to ja postaje egoistično ja

Plašeći se egoističnog ja društvo odbacuje egoizam ja i pretvara ga u egoizam grupe.

egoizam pojedinca je zamenjen grupnim egoizmom

egoizmom ljudske vrste

egoizmom pola

egoizmom porodice

egoizmom prezimena

egoizmom obdaništa i škola

egoizmom nacije

egoizmom mesta rođenja i kraja u kome se živi

egoizmom običaja i jezika

egoizmom socijalne grupe

egoizmom seksualnosti

egoizmom pametnih i nasilnih

egoizmom obrazovanih i nesaosećajnih

egoizmom bednih i potčinjenih

egoizmom društvenih uređenja i ideologija

egoizmom generacija

egoizmom države

egoizmom nauke

egoizmom religije

ja sam još 99 blaženstava do 33333. pesme

ja sam jedno jedino ja u kome su sva ja

vrtim se – sve se vrti

plačem – sve se smeši

ljubim – sve se ljubi

ljubim iznenadno

niko neko svako

niko još ne živi moje pisaje

neko će jednom živeti mojim pisanjem

svi i sve će živeti od mog pisanja

21:12h

dirljiv trenutak

dva jedan jedan dva

pogledaj samo ovu šaku

pomiluj ove dlake

uputi

se

niz

ovaj

put

s

m

s m e  l  o

š

n

o

ja sam borba za svakoga

n

n e ž

ž

n

o

za svakoga znači prvo za poslednjeg

za najprezrenijeg

lepota nije ništa

ako umetnost nije

pesma prezrenih

grudi mi drhte

lepota

velike

umetnosti

je

pod

stopalima

odbačenih

Stvaralaštvo je iskupljenje lepotom koja je ponižena.

lepota

se

poklanja

svemu

što

je

na

dnu

da

bi

lepota

na

vrhu

iskupila

sva

bića

tajnom

dna

na

kome

je

još

nestvorena

dobrota

ja

sam

pesma

sve

mladi

volim reč mlad u kojoj kucaju srca tek rođenih stvorenja

33259 - 33291

blaženstva

vidiš mi leđa

pevanje ne upoređuje

pevanje je neuporedivo

teče iz obilnog srca

bezazleno

ozarujuće

krhko krhkijem

rumenilom mora

66 blaženstava do 33333. pesme

pesma peva stavove pesme

to što sam uradio levom šakom je moja pesma

beznačajnost

ove

pesme

čuva

svet

hodam meko i nežno među ljudima – takvo mi je i pevanje

kao

i

ova

žena

u

prolazu

lepa

je

ova

prolazna

pesma

od

svake

žene

u

prolazu

ova

večna

pesma

stvara

lepoticu

Uživanje je kada dotiče. Bol je kada ne otiče.

na

ovom

vetru

napisana

pesma

samoj sebi ispevana pesma

NAPISANA U KRUGOVIMA

Miroslav Mandić je

pesma minerala

pesma biljaka

pesma životinja

pesma duhova prirode

pesma ljudi

pesma viših inteligencija

pesma Boga

NAPISANO U KRUGU A U KRUGU Miroslav Mandić je

u četvrtoj knjizi bih želeo da reči Bog i nestajanje pišem ovako Bog i nestajanje 

Neka zauvek živi lice ovog dobrog čoveka sa kojim sam se mimoišao.

jezik

voli

da

peva

neugledna devojčica me je krišom gledala iza naočara

a kada se mimoilazila sa mnom podigla je oči da na rastanku

zadovolji svoje gledanje. ovim blaženstvom je čuvam zauvek

najviše

što

mogu

učiniti

za

drugoga

je

da

napišem

ovu

lepu

pesmu

pesma

je

nežnost

koja

me

je

zaposela

to

što

osetiš

je

purpurna

odanost

koja

Tii

struji

kičmom

pesma

na

kolenima

peva

velikim

pevačima

sve vreme Tii pišem leđima

leđa su prapoverenje

leđima znam da je Bog pesnik

grudima ljubim Boga pesnika

leđima Te odvodim iz smrti

leđima Tii pevam licu

licem

u

lice

u

večnoj

svetlosti

33292 - 33324

blaženstva

Bilo bi čudesno kada bih danas svako blaženstvo završio rečju čudesno.

I bez reči čudesno pisanje jeste čudesno.

Zadatak o čudesnom me otvara čudesnom.

Ova lepa devojka me je pogledala čudesno.

Stojim na pešačkom prelazu i svako koga ugledam je čudesan.

Sve što jesam i činim svodi se na čudesno.

Voleo bih da na kraju blaženstva ne primetiš reč čudesno.

Evo ih žute lale čudesne.

Još samo 33 pesme do 33333. čudesnosti.

Iznenada se zatrčati je tako čudesno.

Kada sam prvi put uradio svetu nepredvidljivost krupan sneg je padao čudesno.

U ranom detinjstvu sve je bilo čudesno.

Voda je isparavala čudesno. Led se ledio još čudesnije.

Zatvoriti oči. Otvoriti oči. I sada je to čudesno.

Posle pet godina sreo sam Duću i to zapisujem pred njegovim očima što je čudesno.

Dući sam objasnio o čemu je reč i odmah smo se rastali da bi i dalje bilo čudesno.

Devojka koja pretrčava most u predvečerje me obilazi – zar to nije čudesno?

Ko je devojka koja u predvečerje pretrčava most i sa mnom proslavlja čudesno?

Zoran Živković pisac naučne fantastike baš sada prelazi most i potvrđuje čudesno.

Biti dete je bilo čudesno a to što sam i sada dete je još čudesnije.

Sve što pogledam je lepo – sve sama čudesa.

Osetim svoje obraze i usne i mislim o osmehu čudesnom.

Pijem vazduh kao vino i vazduh me opija čudesnim.

Začudno i jeste najobičnije i najčudesnije.

Običan život neprestano struji životom i to je to čudesno.

Svaka prosjakinja i prosjak mi uvek daju mnogo više nego ja njima – čudesno.

Vetar nosi bele listiće u ovo blaženstvo čudesnoozarujućeg.

U dvorištu kuće broj 14 u Trnskoj ulici velika procvala krošnja sva u belom – čudesnom.

Uspeo sam svima na uspeh. Uspeh je put čudesnom.

u

s

p

e

h

j

e

p

u

t

k

a

Hani Darboven (Hanne Darboven)

Dženi Holcer (Jenny Holzer)

On Kavari (On Kawara)

Džozef Košutu (Joseph Kosuth)

Romanu Opalki (Roman Opalka)

i svim umetnicima čudesnim

č

u

d

o

g

o

r

e

č  u d  o  l e  v  o      m    č  u  d e  s  n  o  m

č

u

d

o

d

o

l

e

č

u

d

e

s

n

č  u d  e  s  n o  n  s  e d  u  č

n

s

e

d

u

č

33325 - 33357

blaženstva

Još osam blaženstava do pesme 33333.

Olivera Todorović mi je napravila nadnaravni hleb – pišem to rečima nasušnim.

Blaženstvo je napisati blaženstvo.

Bilo je blaženstveno napisati prvo blaženstvo.

Počinjem

da

pišem

knjigu

koja

se

već

piše

sama.

Tako

je

maleno

to

iz

čega

krećem.

Neuhvatljivo.

Nevidljivo.

Nečujno.

Ništa – koje rađa – sve.

Blaženstveno je bilo napisati bilo koje blaženstvo.

Blaženstvo i jeste u tome da je svako blaženstvo blaženstveno.

Radnici gradskog zelenila orezuju drveće na Bulevaru.

Blaženstveno je napisati sledeće – 33333. blaženstvo.

ovo

je

pesma

33333

Nikada nisam mislio da ću napisati pesmu 33333.

Da li je iko napisao pesmu 33333?

čudesno

je

jer

nikada

nije

napisana

33333

pesma

ali

bi

bilo

još

čudesnije

da

ju

je

neko

već

napisao

Za 33333 pesmu trebalo je 1184 dana. Sada je još 96267 pesama preda mnom.

Za pisanje 333333 pesme bi trebalo oko 33 godine.

brojevi su čudo nežnosti

žudim za svime jer sve me čini

ljubim svakog  jer svako ljubi

u meni Si nespoznatljiv

u svetu Si neuhvatljiv

živim Te

pevaš Me

Prvi put ove godine Te ugledah ljubičasto – tek procvetali jorgovan.

ja

sam

sricanje

prvih

reči

koje

izgovara

prvi

čovek

u

svakoj

bebi

Ja sam prvi i jedan jedini jezik kojim govore sva bića.

Ja Sam Prvi I Jedan Jedini Jezik Kojim Govore Sva Bića

ja

Te

pišem

mojim

imenom

moje

ime

je

nežnost

kojom

Tii

se

predajem

devojčice

slavna

devojčice

pevam

Tii

rečima

drugog

pesnika

Užasno se stidim:

poljubio sam ružu

i komad

belog hleba.

Svaka pesma koju napišem je seksualno čedna.

pesma

je

orgazam

Orgazam je Božija molitva kojom se Bog moli za život svojih bića.

Sve što pišem je radost iskupljenja i lakoća Božija.

posvećeno Nenadu Baturanu

pesma

je

sveti

incest

koji

kao

i

sve

što

je

sveto

ljubavlju

i

predavanjem

iskupljuje

profano

pesma

je

incest

sa

pevanjem

čednost

je

incest

sa

čednošću

odanost

je

incest

sa

odanošću

Nijanse potvrđuju Isto – sve si to Tii u meni.

Bože

hvala

Tii

i

na

ovoj

33357

pesmi

33358 - 33390

blaženstva

andergraund Miroslav Mandić je Miroslav Mandić skajbijond

skajbijond je neboizvanska umetnost

podzemni Miroslav Mandić je Miroslav Mandić neboizvanski

skajbijond je dug neispoljenoj radosti

skajbijond je nebo osmeha

osmeh

leptira

iznad

ruže

na

putu

skajbijond je plemstvo žrtvovanih

skajbijond su rano umrla deca od koje žive preživeli

skajbijond je kiša koja raste

nežno Tii ljubim neboizvansku pičku – pičku rajsku

poslao sam poruku jednoj ženi

neboizvanskom umetnošću sam na tragu najranijeg detinjstva

neboizvanska umetnost je kurac podzemne umetnosti

da li me

neko

razume

sada

kada

me

sve

ljubi

Pička je raj. Kurac je ime raja.

andergraund je skajbijond – reci nekom to

andergraund je pička – skajbijondje kurac

skajbijond je ljubav za andergraund

andergraunde

samo

me

pogledaj

videćeš

se

u

skajbijondu

skajbijond je nežni manifest

usta su skajbijond – andergraund je čmar

ja na času dragi moj. kad bi učenici videli ovu

poruku… a zamisli koliko je ona nežna i čedna

odgovorila mi je

Bog jebe neprestajućom ljubavlju

odgovorio sam joj dok je još na času

Radujem Tii se jer ja sam Tii – sunčani dane moj.

Trčim.

Trčanjem pišem.

moje usne – Tvoja pička

moj kurac – Tvoje ja

Reći nekom nešto je nežno i teško kao pomeranje planina.

Reći nekom nešto je ljubav.

Miris đubrišta iz ranog detinjstva me rasplače. Plačem sam Tii odan svetinjo.

skajbijond umetnost

ljubi

kožu svih reči

kožu svih slika

kožu sve muzike

kožu svih pokreta

bilo

je

tako

lepo

ovo

pisati

snatriti

snevati

skajbijond

bivati

skajbijond

umetnost

je

stvorena

33391 - 33423

blaženstva

U nedelju se dan produžio za jedan sat.

Predvečerje počinje oko 19h. Promenio mi se ritam dana.

Sada ću ručati nekoliko sati pre polaska na most. Biće potrebno

nekoliko dana da se priviknem na ovo prolećno primicanje letu.

April maj juni juli avgust septembar u jednom ritmu.

Oktobar novembar decembar januar februar mart u drugom.

Dan jenjava a ja tek polazim na most.

Ljuljaju se i raznežuju me dve trolejbuske žice koje se vazduhom spuštaju niz Takovsku.

U ovim trenucima mnogo je misli i borbe u mojoj glavi i pevanje se povlači.

Teška je samoća.

Sam sam da niko ne bi bio sam.

Sam sam sa samima. Sam sam sa svima.

Sam je nesebičan.

magnolije magnolije magnolije

Tvoje sam – kaže nebo reci. Tvoja sam – kaže reka nebu.

Kada sam ugledao Dunav osetio sam da me ljubi.

Izdrži Miroslave izdrži jer kako da se neka devojka ili mladić

usude da krenu retkim putem ako ti ne izdržiš – govorim sebi.

Pod mostom sam posle nekoliko godina video Marina Pavića. Zajedno smo prešli most.

Uskoro će i laste.

Maslačci su već tu.

Reka raste. Reka mi teče u grudi.

Tek će doći oni koji će me pevati.

Išao sam ivicom trotoara i trolejbus me je mogao udariti.

oči vole da gledaju oči

Zastajem u uličnoj gužvi.

Obilazim druge i drugi obilaze mene.

Neprestajući talasi ljudi mi dolaze u susret.

Pod krošnjama platana bele pljuske golubijih govana.

Ponegde poneko pretrčava ulicu.

Na tramvajskim i autobuskim stanicama ljudi stoje i čekaju.

koliko je sati? imam mobilni ali ne znam na sat

kaže mi moj prosjak

osam do osam

kažem mu

Što dalje odlazim od centra sve je manje ljudi i na kraju ostajem sam na ulici.

Ja sam bilo koji grad.

I lipe će uskoro početi da mirišu.

Telo mi je umorno. Večernji vazduh blag.

Duša mi je spokojna. Lelujajući korak umoru drag.

33424 - 33456

blaženstva

Podignu mi glavu rascvetale magnolije.

Radujem se blaženstvima koja ću napisati u hodu.

Učenici su me gađali kredom sa prozora – razveselilo me je to.

Radujem se blaženstvima koja ću napisati.

Sunce je još visoko a ja pretrčavam ulicu i pratim ga – da me još malo greje.

Ne pišem – napetost raste.

Mnoge rečenice koje pomislim da zapišem odbacujem jer nemaju srce koje jedino piše.

Dodirnuo sam šakom bele latice procvale voćke.

Jutros sam na jednom blogu pročitao o milionskom pokolju ljudi nad ljudima.

Zatim sam čuo vesti o novom zakonu o knjizi koji sužava prostor stvaranja.

Prijateljičin otac je bolestan. Način kojim živim i stvaram je redak i opasan.

Pišem da bi života bilo. 

Ispred zgrade je izrasla trava koju su pre mesec dana posejali stanari.

Vrapčići cvrkuću – miluju mi srce.

Dva ribara skupljaju mrežu na sredini Dunava.

Majka i otac se zatrče sa svojom devojčicom i viču leti leti leti dete.

Između sunca i mene je sada samo reka i zelenilo Ratnog ostrva.

Vetar je stao. Mirno je. Toplije. Koža sveta je tako meka.

Ja sam put najmanjeg a svaka reč koju napišem

proslavlja najmanje u kome jedino prebiva sve.

Devojka koja u predvečerje pretrčava most.

u trenutku dok pišem još ne znam šta ću napisati

ali to je avantura otvaranja srca kojom Te ljubim

Put do najmanjeg u kome prebiva sve je najuža staza.

Nestvorena stazica nestvorenog ja.

jastazica – stazicaja

to su te reči umne

još ne ni umne

bez umne

nepodnošljive reči stvarajućeg

sjaj lepote same

Tri devojčice čavrljaju iza mojih leđa a jedna od njih i zvižduće.

Slušam bat ravnomernih koraka

tridesetogodišnjakinje koja se vraća sa posla i obilazi me.

Blagost kraja me opija.

Kao i juče telo mi je umorno – večernji vazduh blag.

Kao i juče duša mi je spokojna – lelujajući korak umoru drag.

t

r

e

t  r  e p  e  r  i

e

r

i

33457 - 33489

blaženstva

Malopre sam na blogu B92 kod blogera Kazezoze pročitao reči njegove gošće Demetre

Jedno jeste bilo presudno da kupim lap top: moja velika usamljenost i jeziva dosada kroz

koju sam prolazila. Kada je sve to počelo? Ponekad mislim da je uvek tako bilo u mom

životu, uvek ta prokleta usamljenost i nepodnošljiva dosada. Ali, ali… ponekad mi se,

bogami, učini i da grešim. Ne, ne, otkad sam prestala da radim, da aktivno učestvujem u

svemu što se zbiva, otad me je napustila ambicija da učinim išta korisno za sebe.

Nestala je, recimo a gotovo preko noći, želja da se doterujem. Kao klošar sam hodala

ulicama, i do centra grada, potpuno svesna da me bilo ko poznat može spaziti, primetiti,

naravno i pomisliti samo jedno: Bože, koliko je propala! I nije da mi je bilo svejedno,

mada uglavnom jeste. Ako ste vi nezainteresovani za život, zbog čega bi život bio

zainteresovan za vas. Kad kažem život, mislim na ljude. Gore od bruke da sam vidno

ostarila, da sam jadno odevena, da sam se ugojila i u babu pretvorila, od svega toga mi

je gore bilo da u ime neke malograđanštine izigravam žensku. Doduše u godinama, ali

ipak žensku na koju bi se nečiji pogled mogao da zaustavi, pa i vrati. Pun je grad takvih

lepotica dana. Navatavaju nekog za pustu noć. Mislim da se upavo o tome radi, ali sam

to skapirala na idiotski način. Uočila sam ko me, u stvari, tako gleda, onako malo upitno,

onako možda bismo mogli, onako a šta bi nam falilo, onako nešto u tom smislu... Jel

znate ko? Izbeglice, došljaci, dronjavi i prljavi, tuga bre. Njihovi čeznutljivi pogledi su me

definitivno uverili da sam staro, izanđalo gvožđe, a oni su mislili daj sestro šta daš.

Verujem da su mislili i da ću dati, sigurno. Samo da se oni negde toplo ušuškaju.

Verovali su da pozivom na seks stvaraju sebi sigurnu ulaznicu za bolje noćas, za bolje

sutra. A ja sam znala da njihov nemi poziv u njihovu olinjalu, potrošenu i fakat jadnu

stvarnost znači samo jedno: moj kraj. Tim pre što su smatrali da imaju stvarne šanse.

Samo još da odluče, oni da odluče da li hoće, da li bi mogli sa mnom. Pa su me

odmeravali, prostački otvoreno. Koliko sam nisko pala, koliko to jeftino delujem... Ta su

me pitanja proganjala. Odatle do potpunog povlačenja ne treba mnogo. Ukoliko bih

morala u grad javnim prevozom, obarala sam pogled ili gledala nekud u daljinu, ukoliko

bih htela da prošetam, isto me je pratila nelagoda da me neki bednik vreba, da će mi se

obratiti, nešto tražiti... Dolazilo mi je da uopšte, ali uopšte, ne izlazim više iz kuće. Znači

tako, mislila sam. Valjda je to sunovrat. Ili totalna depresija, ona kojoj leka nema. Iz nje

me je, opet  kažem, izvukao lap top. Sednem i udaram, lupam i lupetam po tastaturi,

menjam fontove što me čini srećnom. Najviše volim ariel, ali mi kompjuter nametne onaj

times new roman. Dobro, nije ni on loš, jedino ne podnosim crna i masna slova, deluju

mi preteće, kao da čitulju pišem, kao da se nikada neće moći da izbrišu ta slova i te

rečenice i takve misli... A ja sam hirovita, menjam mišljenje, neću da mi išta bude baš

toliko, toliko zacementirano. I sad, šta sad da kažem a da mogu bezbedno da izbrišem ili

promenim idući put kada bacim oko na ovaj moj novi sjajni monitor koji me čini toliko

ponosnom. Čim ga, još blistavog, ugledam na stolu, pomislim da sam ipak još

odmaknuta od kraja, da, eto, jebi ga bože, još mogu makar da pišem ma o čemu i da to

jeste ipak dokaz nekog života. I to života kakvog ja hoću, kakvog ja biram. Virtuelan, pa

šta?! A šta ako nije, ako je sve ovo što pišem, u stvari, ono pravo, ono u čemu sam ja

takva kakva jesam... Nema laži, nema prevare. Prikrivena istina nepoznatog autora

ali  baš zbog toga i iskrena i opuštena. Mada znam, znam da to ne postoji. Ne postoji

mogućnost totalnog izbora. Ali, na svakome je da malo izazove, da se  malo usudi. I da

– a to je bitno stane i ostane uz svoj  izbor. A moj izbor je jednostavan. Hoću da umrem

od ljubavi. I zato pišem njemu, o njemu, za njega. Ovo je možda moja lična ispovest a

možda i nije. Bila sam danas u parku, na Malom Tašu... kada mi je prišla

jedna žena.„Je li slobodno?“ „Jeste“. I reč po reč, priča cela.

Saosećam sa ženom koja je napisala ove reči i zato

sam ih prepisao neka žive i neka stignu do Nje i Njega.

Saosećam sa izbeglicama, došljacima, dronjavima i prljavima.

t

r

i  s  t r  a  j  a  t  i

j

a

t

i

Rođen sam kao vulkan radosti koga su zemaljske

snage odmah po rođenju pretvorile u rudnik tuge.

Kopajući tugu iskopavam radost.

Hvalim se proslavljajući Boga.

1

2

3

4

5

6

1  2  3 4  5  6  1  6 5  4  3 2  1

6

5

4

3

2

1

sve što je veće od jedan manje je od jedan

ja sam savršeno jedinstvo lepote koju neprestano ispisujem

posvećeno izbeglicama, došljacima, dronjavima i prljavima

 svaki deo puta je opasan ali i spasonosan

14:10h

samo da javim kako sam ponosna što sam u jednom blaženstvu

14:12h

ljubim te u ponos Anja

14:14h

ja tebe u umetnost Miroslave

poziva se Jakovljević Milorad da se javi na šalter 16

izgovara ženski glas informaciju na autobuskoj stanici

Prelazim obnovljen tramvajski most. Gledam uzvodno uz Savu i tiho plačem.

Spustio sam se do reke i gledam vodu kako teče.

Ne odvajam oči od vode.

Sve češće osećam rane doživljaje u detinjstvu.

Kada se u nešto zagledam nestanem u tome – postajem to.

Nekih se stvari nikada ne mogu nagledati – trava – cveća – ptica – lica.

Jako volim da gledam reči i nestajem u njima.

n e s t a j e m  u   g l e d a n j u   o v i h  r e č i

19h

Upalila su se svetla na Brankovom mostu.

Devojka koja pretrčava most u predvečerje.

Iz svake reči koju napišem neprestano buja večni život.

Pišem isto kako su pisali svi oni koji su pisali ljubeći.

Da idemo na kolače? Torte? – pita prijateljica prijateljicu

ugledavši s druge strane Bulevara poslastičarnicu Bolonja.

Kao pre sat i po u vodu sada gledam u asfalt po kome hodam.

Mislim kako se oseća asfalt pod svim tim nogama koje prelaze preko njega.

Osećam zahvalnost prema tlu.

srce kucam svim srcem

sve što je veće od jedan manje je od jedan

33490 - 33522

blaženstva

Niko me ne voli osim moje majke – peva Bi Bi King (B. B. King).

Pred početak treninga fudbaleri Hajduka se zagrevaju na sredini terena.

Volim one koje niko ne voli.

Iznenada impuls ljubavi elektronski leti ka Tebi.

Čudo da Tii postojiš stvara Miroslava Mandića. 

Bića je bezbroj puta više nego svih ljudi.

Pišem i stvaram za sva bića.

Bogu

Tebi

Sebi

Bogu Bogu

Tebi Svima

Sebi Jednom

stvaranje verom – stvaranje ljubavlju

jednom sam napisao pesmu nabrajajući imena džez muzičara

imena opčinjavaju

osećam Tvoju posvećenost i zato slobodno pišem pred Tvojim očima

Bogu sam se predao i krenuo putem da 9. avgusta 1973.

pet reči mog života su

Bog – Jeste samo Bog

Ja – Postoji samo Bog i ja

Žena – Žena je Dvoje

Miroslav Mandić – Umetnost Miroslava Mandića

Sve – Tek onda sve ostalo

Ja sam Dete Božije.

Bog je Ja i ja sam Ja.

Isto smo

Ja sam Bog

Bog je ja

bez posredništva

svetim neznanjem

mistički

leptirom

ružom

putem

rečju

slikom

muzikom

sada

večno

lepota Boga živi u srcima svih bića

veliko je u malom

malo je u pesmi

mala

pesma

je

velika

moj posao je pevanje

reč

bog

je

Bog

posle Boga pesnici i umetnici su za mene najvažnija bića

Sa pesnicimaljubavnicima i umetnicimamističarima sam doživeo Boga.

moj dug je pesnički

pesma

je

Bog

Bog

je

samom

sebi

pesma

posvećen pevanju

podržavam

Tvoju posvećenost

pišem ponavljajući

ponavljam da bih pisao

bubamara

33523 - 33555

blaženstva

svima sam sve u jednom trenu večnosti

U sivom podnevu ja sam spori šlepovi koji prevoze šljunak.

I ovaj uzvodni i ovaj nizvodni. Ja sam oba. Ja sam jedan šlep.

Ja sam devojka na mostu koja je sa bicikla pljunula u reku.

Bog

je

Bog

Bogu

ime

Miroslav Mandić

Miroslave piši Me – kaže mi Bog.

Sve reči koje su ikada izrečene i sve reči koje se sada izgovaraju

i sve reči koje će ikada biti izrečene su žive i čine Me – kaže mi Bog.

usuditi

se

biti

Bog

ne činiti nikakva čuda – biti čudo Božije

Bog

u slovu O Bog

Bog

u slovu O seks

Bog

u slovu O pesma

u februaru 1971. sam napisao

p    o      t        r           č             a                 ć                                       u

bila mi je dvadeset druga

to se svidelo jednoj četrnaestogodišnjoj Gagi

rekla mi je to petnaest godina kasnije

gde je sada Gaga pedesetjednogodišnjakinja

za koju

skačem u savršenom krugu ljubavi

ja sam onaj dečak u obdaništu

ja sam miris ruže

ja sam miris svih pičaka

ja sam miris mog dečijeg kurca

koji me je boleo mirisom svih pičaka

ja sam pesma nevinosti

Tvoja i moja detinja leđa bila su spojena tog jutra na brodu.

jednog jutra

na brodu

bilo nam je hladno

morski mirisi su nas opijali a nevine kičme su nas grejale

ja

sam

kičma

pesme

a

u

srcu

mozak

pevanja

kičmom

Te

pevam

sada je pička kurcu odanosti – odanošću kurcu pička je sada

ovde je jebanje zavetno – zavetno jebanje je ovde

svaka moja ćelija ljubi svaku ćeliju u svim svetovima

svaka moja reč ljubi sve izgovorene reči u svim vremenima

bio jesam biću

jebeš

me

Bože

i

u

meni

pevaš

Me

muž sam svim ženama koje ne rađaju decu nego ljubav za svu rođenu mlad

muž sam svim ženama koje ne rađaju decu nego ljubav za tek stvorenu draž

majka-pička mog srca se podaje kurcu mog mozga-oca

ja

sam

tek

stvoreno

ja

leptira

iznad

ruže

na

putu

pevanja

33556 - 33588

blaženstva

Beli leptir leti oko maslačka u travi. Prvi put sam ugledao leptira

ove godine ali i prvi put od kada sam Leptir Iznad Ruže Na Putu.

Blag topao vetar nosi bele latice procvalih voćki po asfaltu. Sve je lelujanje.

svaki trag mi je drag

poskočio sam sa stolice

poskočiti znači poleteti

hodati. trčati. poskočiti. sve je to plesanje

Objektivno se šćućurilo u meni. Treba me. 

sve što jeste me treba

sve što jeste ovim bi rečima da zapeva

sve što jeste je radosna jestejana

sve što jeste je odana AutoBioGrafija

sve što jeste je mili autoportret

sve što jeste je Van Gog (Vincent Van Gogh) u svemu

sve što jeste je nežna borba osmesima

sve što jeste je magnovenje neizrecivog u izrecivOM

majice mi se suše na terasi 

Tii bi to ovako – ja bi to ovako

jabuka – kruška

o

v

o

o

n

o

trava me misli – hodam Je

vazduh me ljubi – pevam Ga

umrli su tek rođena svest

umrli su tek stvorena savest

ja sasvest

kad okean govori on iz mene govori

kad vetar dune on iz mene une

sve se od Tebe u meni uvija

pozdravljam mozak Džil Tejlor

kada sam bio mali prezime Tejlor mi je bilo uzvišeno

ovo je nežno sećanje

na nekog čika Mitu krojača

u nekoj ulici Patrijarha Čarnojevića u nekom broju 19

u nekom Novom Sadu

na neke šezdesete i sedamdesete godine

u nekom dvadesetom veku

ovo su jedne ženske gaćice na kojima je vlasnica spreda iznad vagine izvezla reč

odana. Samo sam poslušala. Miroslav mi je predložio da nosim gaćice na kojima je

izvezeno odana. Četiri godine sam nosila ove gaćice. Uvek kada bih ih obukla osećala

sam da nešto radim. Početkom 2008. godine desio mi se jedan čudesan trenutak u

kojem sam doživela – osetila da sam se promenila. Da sam postala odana. Nisam to

povezivala sa gaćicama. Potpuno sam  zaboravila na njih. Ujutro sam otišla na trening

i dok sam se oblačila u WC-u gaćice su mi pukle sa strane. I spale potpuno. Gaćice sam

samo oprala i sačuvala. Znala sam da ih čuvam za istoriju. I onda sam srela Miroslava

i sve mu ispričala. I on je uskliknuo To je moj rad – Tii si ga izvodila! I ja sam se

ponovo ozarila, konačno mi je bilo jasno šta je bilo to nešto što je radilo

ove 4 godine. Bila je to Umetnost Miroslava Mandića.

ovo

je

moj

rad

dođi

koji

u

ovom

trenutku

proglašavam

muzikom

sve što jeste je

dođi

prvi dodir

progledale oči

ukus preumljivanja

prve crvene pantalone

33589 - 33621

blaženstva

Nema ničeg praktičnijeg od teorije – Bolcman (Ludwig Boltzmann).

Bogu

Tebi Sebi

Svemu

čim bude bilo moguće

nema ni ničeg stvarnijeg od zamišljenog

ni ničeg telesnijeg od pojmovnog

čulnijeg od mislenog

jaideja

ideja

je

ja

koje

ide

ja ide ideja je

jedno oko                                              oko                                              drugo oko

oko

vidi

ideju

kako

ide

putem

i

tiho

pevuši

uzbuđujuće umno – umno je najnežnije

u

u m u

o

m

umovi umuju jednim umom

u umu je ja uma

j

a

u

m

j  a u  m  a m  u  a  j

m

u

a

j

u

m

j

u m j a j m u

j

m

u

blaženstva žude za blaženstvima

sva bih blaženstva pisao u krug

sve što teče kruži – sve što kruži teče

napisao sam

B

Tii si dopisala

OG

B

B  O G

G

B

O

B O G O B

O

B

i

s

t

i  s  t  o t  s  i

t

s

i

Gorane – obećanje je zavet. blaženstvo šake kojom ističe reč. zavet tabananjem – Ida

Prvi put mi je u životu mrvica hleba upala u patiku.

Toplo je. Oblačno. Sumrak pred kišu.

Svaki korak je blaženstvo i svi oni čine blaženstvo hodanja.

Svaki udah je blaženstvo i svaki izdah je blaženstvo i svi oni čine blaženstvo disanja.

Svaka reč je blaženstvo i sve reči čine blaženstvo pisanja.

Devojka koja u predvečerje pretrčava most me je obišla i pretrčava most.

Blaženstva su zahvalnost neprestajućem pevanju.

33622 - 33654

blaženstva

jezikom

pevanjem

sam počeo da se bavim 1970.

i

ljubavlju za jezik

dugim hodanjima

velikim pesnicima

Bogom

iskusio sam da je jezik

živo biće

jezik kojim

govorim

osećam

mislim

verujem

stvaram

pevam

je

prvi

tek

stvoreni

jezik

osetljiv je jezik

živ je

drhtulji

čudo u samom sebi

jezik još neljubljen

sva bića su u njemu

život je jezik života

jezik je život jezika

oblutak

pupoljak

nežna nadraženost

nadražena nevinost

jezik je nezaštićenost

kuća jezika je dodir ljubavi

jedan je jezik i drugi je jezik

jedan je jezik

jezik jezika

jezik dodira

jezik mirisa

jezik ukusa

jezik slušanja

jezik gledanja

jezik nespoznatljivog

jezik rano umrle dece

jezik poubijanih naroda

jezik masakriranih životinja

jezik Boga koji peva u svačijem srcu

o

d

a

n

j e z i k o danosti

s

t

j

e

z

i

k

u

svi jezici u jednom jeziku

j

e

z

i

j  e z  i  k  i  z  e j

i

z

e

j

jezik

(ovo napraviti vizuelno u krugovima)

jezik sujete i jezik žrtve

jezik riba

nepredvidljivi jezik svete nepredvidljivosti koja ljubi predvidljivost jezika

j

a

s

a

  j a s a m j e z i k

j

e

z

i

k

j

e

z

i

j  e z  i  k  s  r  c a

m

o

z

g

a

jezik spokoja i spokoj u jeziku

jezik ovog pokreta