AUTOBOGOGRAFIJA

15. maj 2025.

27556. dan mog života

 

 

608/3045

 

1939  na zemlji se zeleni zeleno na nebu se plavi plavo

tridesetak crnih vrana u zelenom. u plavom grozdovi belih oblaka

 

1940  kad staro drvo još raste punom snagom a iznutra već više ne postoji

 

1941  kad takvo drvo ljudi leče i zalečе

 

o nikakvom petru panu ovde nije reč

508. hodanje

ide čovek. to sam ja. kao i svaki drugi čovek ali nije

ovaj se raspada od nekog nedefinisanog bola. da stvarno

šta me to tako pati. odsustvo ljubavi i sujeta. odsustvo je kao

pustinja i zato ja hodam pustinjom. sujeta je put ka večnoj smrti i

zato ja hodam i umirem. sve u svemu ide čovek ulicama varšave a

on u stvari ide ulicama pustinje i on u stvari umire ipak treba reći i

rađa se. uostalom ovo je spomenik anonimnim snagama ljubavi

a patnja anonimnih je uvek bila velika. i ovaj se spomenik zove

stahura. a stahura je bio siroče. zašto. koga je to voleo koga

iskupljivao kome se molio. koliko je plaveti potrebno da bi

se ublažila samoća. peva elvis kostelo. da stignem do

kreveta i sna. i danas kao juče

varšava 8. jul 1993

 

 

 

609/3044

 

1942  ptica u kljunu odnosi hranu. počinjem da čitam 42

teksta iz ruže lutanja za 42 godine edvarda stahure. prvo ću čitati

ovom drvetu (14:50 h) na mirnoj površini vode. plavom drveću...

 

1943  iscrpljenost

 

1944  već petu noć je ovde u sobi na prenoćištu mark

momak iz holandije. putuje i piše svoju prvu knjigu

 

i jedna kap je pala u vodu

509. hodanje

išao sam da čitam drveću. travama. mirnoj

površini vode i četrdesetdvema godinama edvarda

stahure. prvo sam čitao jednom drvetu zagrlio sam ga

i govorio mu reči koje sam napisao u londonu. čitao sam

velikoj površini trave. nekolikim klupama. kanti za đubre. na

malom mostu sam čitao lokvanjima i trskama tekstove koje

sam napisao u atini. suze su mi krenule i jedna kap je pala u

vodu. i onda sam odustao. osetio sam da je bolje da odustanem

da je to u mojoj iscrpljenosti prirodnije i krenuo sam da se vraćam

u širokom luku. kupio sam pola kile trešanja i gaće za kupanje. na

mokotovu je policija okružila ceo kvart jer je neko opet napao

jednu ženu. vuk drašković i njegova žena su pušteni iz

zatvora. svakodnevno hodanje je napor a samoća u

tome još veća. i danas kao juče. osetio sam

da je bolje da odustanem

varšava 9. jul 1993

 

 

 

610/3043

 

1945  hodam kroz šumu. na radiju čujem stevana tontića

govori u berlinu o svom životu u ratnom sarajevu. bol užas...

 

1946  zašto ja toliko žudim za ženom

 

kilo trešanja 14.000 zlota

510. hodanje

vreo dan hodam kroz nova betonska naselja

znojim se. snaga mi se malo vratila. ulazim u šumu

skidam majicu i osetim prijatnost po koži. šumske staze su

tihe i u njima spava prijatnost. lišće i grane me grebu po čelu i

grudima. izlazim iz šume u polja. polja blešte na suncu. zri pšenica

neverovatno daleko odem a ipak se vratim. ne izgubim se. čudno

lepo. kao konj koga sam gledao. napadaju ga mušice i on ih repom

i podrhtavanjem mišića tera. puno muva mu je bilo na donjim

očnim kapcima. krenuo je ka meni zastao i gledao me

osetio sam da je bolje da odustanem. video sam

danas mladi kupus kako se rascvetava

varšava 10. jul 1993

 

 

 

612/3041

 

1947  lutanje je umetnost spasavanja boga. jer bog je

spreman i da propadne. u toj njegovoj spremnosti je ljubav božija 

 

1948  stojim i gledam kako konj jede travu i cveće na ogradi

 

1949  kad sam se vratio u sobu mark mi je doneo

žutu ružu i stavio u flašu sa vodom i napisao

 

ova ruža će polako uvenuti

a tvoja će postati sve jača

 

hoće ako izdržim. malopre

sam osetio ne mogu više

poludeću. zapisujem

to da ne bih

 

obrasle trskom i prepune lokvanja

511. hodanje

hodao sam oko velike vodene bare obrasle trskom i

prepune lokvanja. ljudi su pecali. patka je vodila u vodu pačiće

ptice su nadletale vodu. drveće je bujalo u visinu i zelenilo. voda

tamna. barska. stojeća voda koja se čisti sama sobom. znam taj

miris iz detinjstva. miris vodenog bilja i tople vlage u vazduhu. baru

nisam mogao obići jer je visoka trava bila pod vodom od jakih kiša

vratio sam se istim putem i sve je bilo u istom stanju kao i malopre

mladi pecaroš oslonjen o svoj mali auto gledao je netremice dva

pera u vodi. stari pecaroš je čučao i polako bacao u vodu mrvice

hleba. jedan gospodin sa naočarima je sedeo na maloj stolici

 sa gumenim čizmama u vodi. bio je ponedeljak 12. jula 1993

godine i mogao je to biti bilo koji dan. bilo kada u prošlosti

ili budućnosti. video sam mladi kupus kako se

rascvetava. kako me odmara ova rečenica

o ponedeljku 12. julu 1993 godine

varšava 12. jul 1993

 

 

 

613/3040

 

1950  i spas dolazi u trenutku

 

1951  zeleno narandžasta štofana kravata na grudima starog

gospodina i njegov slamnati šešir. vetar duva i njemu i meni

 

1952  spuštam svoje desno rame okrećem se unazad podižem

glavu i zabacujem pogled u crne teške oblake nad varšavom

 

1953  kupio sam knjigu rej monka o vitgenštajnu (636 str.)

da bih učio engleski. povremeno ću izveštavati o ludvigu

 

sve na njenom licu piše

512. hodanje

kupio sam knjigu o vitgenštajnu i počeo

da je čitam. engleski mi je loš jer sam ga uvek

učio sam i nikad nisam razgovarao. ali ipak razumem

jer mnogo reči često znači jednu misao i kada razumem tu

misao sve reči ne moram ni da znam. i nogu pred nogu stigao

sam do janeka. porazgovarali se malo i ja sam krenuo nazad na

mokotov. osećam bolove u telu od umora ali to su prijatni bolovi

tu sam a već sam otišao. ostavio sam dosta varšavi. nići će nići

će. šta ću zateći u pragu. starija žena sa blagim licem. prija mi

da je gledam. oči su joj čiste telo već malo povijeno. njeno

lice je moj učitelj. osećam se lepo što sam prošao pored

nje. kako me odmara ova rečenica o ponedeljku

12. julu 1993 godine. baš pored nje

varšava 13. jul 1993

 

 

 

614/3039

 

1954  hladno je. dečak hoda u kratkim pantalonama. da li je i njemu hladno

 

1955  noćas putujem za prag. jutros sam spakovao sve stvari. napisao

pisma. kolike su moje šanse. ipak je sve stalo u ranac. u torbi su moji radovi

sa ruže. ne svi neki su u atini neki u pragu neki u budimpešti neki u londonu

 

1956  13:45. u dve polulitarske flaše sam uzeo

vodu iz visle. da odnesem vislu vltavi i dunavu

 

1957  samo da posmatram koru drveća pa bi život već imao smisla

 

1958  starija žena ulazi u autobus vidim joj lepe listove nogu isprskane kišom

 

1959  po ovim predelima uskoro će pasti noć

 

mili

513. hodanje

mili stahura odlazim vozom

broj 200 karta 745.000 zlota za prag

predveče je noć polako pada ali na obodu

zapada crveni se crvena linija sunca. mislim na tvoju

potrebu da budeš siroče. gledam u ovaj pejsaž poljske u

sumraku i mislim i pejsaž je siroče. pruža se pruža a nigde

nikog. kao da i postoji da bi nekog sreo našao ali nigde nikog

livade šume putevi bandere nastavljaju da traže nekog pružajući

se kroz prostor nigde nikog. noć od prozorskog stakla pravi ogledalo

i ja sada vidim umesto pejsaža svoje lice u prozoru. siroče sam ja

miroslav mandić koji putuje vozom broj 200 iz varšave za prag. sada

je već duboka noć. u kupeu dve sredovečne poljakinje polazeći na

redovnu švercersku turu neprestano razgovaraju srećne i zadovoljne

jer nisu platile carinu. mlada francuskinja ne može da spava od

njihovog razgovora pa ispušta vazduh ljutnje sa željom da ih

prekine ali ne uspeva. ni ovde u češkoj kao ni tamo u

poljskoj. mili stahura bilo je ovih dva i po meseca

radosti i bola u meni. nekog tihog a zanosnog

hodačkog pevanja. baš pored nje. baš

onakvog kakvo i treba da bude

pevanje tebi mili

moj sted

voz varšava-prag 14. jul 1993

 

 

 

615/3038

 

1960  neispavan hodam prepodnevnim ulicama praga. izloženost izloženost izloženost

 

1961  sve mi je ovde poznato. prošle godine je ostalo mnogo mojih koraka po ovim ulicama

 

1962  ulice su pune mladih iz celog sveta sa plastičnim

flašama za vodu koju nose pod miškom kaže jesika

 

sa jesikom

514. hodanje

stigao sam jutros u prag

torba sa radovima i ranac mi otkidaju

rame. u ruci nosim tri flaše sa vodom iz visle

visla u pragu. prag je barokni stari grad. stari gradovi

su bogati kao ruža. na malom prostoru živi sve. ulice krivudaju

zgrade se bokore svaka lepša jedna od druge. kao da je sve

sačinjeno od tajnih mesta i tajnih poruka. varšava je široka nova

 ali varšava je bila sva porušena kaže jesika dok hodamo. sporo smo

hodali pričajući jer sporo pričajući mi smo hodali. pozorište. filozofski

zgrada primenjenih umetnosti. trg jana palaha. ja ipak mislim da je jan

palah spasio čehe i slovake. kao što mene spašava svakodnevni 

umor. nestajanje u umoru nestajanje u osećanju moja sudbina je

povezana sa sudbinom ostalih živih bića koja naseljavaju ovu

planetu. baš onakvog kakvo i treba da bude pevanje tebi

mili moj sted. večeras sam čitao moja prošlogodišnja

pisma jesiki u kojima sam pročitao ove

reči henrija milera

prag 15. jul 1993

 

 

 

616/3037

 

1963  bez namere lutajući sa kišom dođoh na grob dr. franca kafke. i 

opet neko donosi cveće. preko puta groba na zidu sećanje na maksa broda

 

1964  pored kafke vitgenštajnova rečenica just improve

yourself that is all you can do to improve the world

 

1965  potrebu za hranom spavanjem imam od najranijeg detinjstva

ali od onda osećam i potrebu da budem sve bolje i bolje humano biće

 

1966  ja sam oduvek osećao svoju posebnost ali moj stid i neka

unutrašnja sporost su od mene načinili čoveka čije su šanse nikakve

(mislim dok se po kišici penjem šajfertovom ulicom prema kubelikovoj)

 

a za nju sam i navijao

515. hodanje

krenuo sam i vratio se po kiši. između

je bilo sunca i voćnog jogurta. dve banane sam

kupio na istom mestu kao i prošle godine i prijale su

mi mnogo. između je bio i jedan prolaz pored zida i žičane

ograde pun guma. bila je i nevolja sa mojom penkalom koja

je iz nekakvog razloga prestala da piše. ispustio sam dve kapi

crnog mastila na zemlju da je navlažim ali i dalje nije pisala

umorila se. i na kraju, lutajući dođoh do otvorenog teniskog

turnira prag 93 i prvi put u životu gledah tenis u živo. osećao

sam se neizmerno srećan kao dete kome se ne vraća kući

večeras sam čitao moja prošlogodišnja pisma jesiki u

kojima sam pročitao ove reči henrija milera

medvedeva je pobedila 2:1

prag 16. jul 1993

 

 

 

617/3036

1967  izašao sam na ulicu. blagi vazduh šuštanje lišća i ja rekoh ovoje bajka od lepote

 

1968  našao sam žutu tenisku lopticu i loptao je u hodu o zemlju

 

blagi vetar je ipak izbacio zavesu kroz prozor

516. hodanje

zaista se hodanje kreće napred i zaista se na kraju pretvori u kruženje

danas sam prvo napravio jedan luk od 13.5 kilometara a posle sa jesikom

još jedan od 11 kilometara. prvi je bio na istok a drugi na zapad. dnevna

svetlost je bila čista i videla se dugo. u pola devet smo jesika i ja sedeli na

karlovom mostu i bilo je kao da je pet popodne. bili smo slobodni i uživali

smo u onome što gledamo. gledanje fizički podseća na plivanje. oseća

se fizičko zadovoljstvo u očima koje gledaju i uživaju. a videlo se tako

dugo večeras kao da zemlja nije htela da spava. da tako dođu nekad

neki dani. ova nedelja je počela ponedeljkom koji je mogao biti

bilo koji dan bilo kada a završila sa danom koji tako nekad

dođe. medvedeva je pobedila 2:1. nekad

kad se zemlji ne spava

prag 17. jul 1993

 

 

i

 

 

išao sam

da čitam drveću

 

 

lutanje je umetnost spasavanja boga. jer bog je spreman

i da propadne. u toj njegovoj spremnosti je ljubav božija 

 

 

kad sam se vratio u sobu mark mi je doneo

žutu ružu i stavio u flašu sa vodom i napisao

 

ova ruža će polako uvenuti

a tvoja će postati sve jača

 

 

i spas dolazi u trenutku

 

 

njeno lice je moj učitelj

 

 

samo da posmatram koru drveća pa bi život već imao smisla

 

 

pored kafke vitgenštajnova rečenica just improve

yourself that is all you can do to improve the world

 

 

izašao sam na ulicu. blagi vazduh šuštanje lišća i ja rekoh ovo je bajka od lepote

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti i jesi

bajka

 

bajka

od

lepote

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 14. maj 2025.

27555. dan mog života

 

 

599/3054

 

1908  šta misliš o ljudima sa zvezde pitala me je stahurina prijateljica

 

1909  priča o odiseju. odisej o odisejadi. odisej o sebi ruži. homer džojs mandić

 

1910  tri puta oj oj oj je znak poljskih skinheda

 

michal aniol veselost u čistom obliku

500. hodanje

hodao sam sa dečakom mikelanđelom. odmaram se u

druženju sa mladima kod njih je sve u čistim formama. radost je

u obliku radosti ljutnja u obliku ljutnje. i pre svega njihova privrženost

michal aniol je veseo dečak i ja uživam u načinu na koji on nosi kapu

u policijskim pričama koje mi priča u imitiranju zvuka pucnja iz desetak

vrsta pištolja. kupi dva voćna jogurta da mi jedan i kaže važno je nešto

kvalitetno pojesti. prolazili smo kroz bašte i brali trešnje kupine maline i

zelene jabuke. na kraju je mikelanđelo uzbrao žito i davao jedno zrno

meni i jedno sebi. bol u desnoj tetivi iznad pete je na momenat bio jak

višnje su bile kiselo slatke a mikelanđelo je pevao skautske pesme

evo i sada dok pišem bol je jak. opominje me traži odmor. jer

pivo je skupo inače a jeftin život sve jeftiniji inače. ne

okrećući se mikelanđelo je odlazio i pozdravljao

me trepćući fotografskim blicem

varšava 29. jun 1993

 

 

 

600/3053

 

1911  svako jutro pre nego što ustanem skupljam nežnost u toplom krevetu

 

1912  opet sam stao na puža. kako je strašan taj zvuk

 

1913  kako su slatke i vodene trešnje. u malom kamionetu...

 

1914  blatnjavi put mi je prekinuo pisanje prethodne rečenice

 

1915  he (charlie chaplin) broke every language barrier because he never spoke a word

 

veruj sebi miroslave kažem sam sebi

jer nikada se ni u čemu ne uzdaješ u sebe

501. hodanje

kada sam krenuo bio je tmuran dan i sporedne ulice su bile

tihe. hodao sam polako čuvajući tetivu desne noge. na početku

hodanja je uvek lepo. čisto telo. nova snaga. nove trave koje crtam

video sam dva vrapca kako se kupaju u vodi. dorota mi je dala pismo

iz kelna koje me je uznemirilо. jednostavno hodam da napravim ružu

ovde u evropi koja je živo biće sa svim živim bićima koja žive u njoj

ovde u evropi zidam most između drugog i trećeg milenujima. ovde

u evropi slavim život. hodam i to činim. ostaje mi da to činim i da

verujem da ću to učiniti. stvoriti novu lepotu i pevanje obnoviti

ne okrećući se mikelanđelo je odlazio i pozdravljao me

trepćući fotografskim blicom. iz siromaštva

dolazi novo pevanje

varšava 30. jun 1993

 

 

 

601/3052

 

1916  proces je stvar koja bi trebala da bude zaštićena

 

1917  čitam pesmu džeka keruaka rembo

peške hoda rembo preko alpskih

prevoja tragajući za detelinom i zečevima

 

skuvaću ti supu od graška rekao mi je

noćas u snu nečiji glas

 

1918  celim se svetom ne može vladati ali se celom svetu može služiti

 

1919  drugi put me danas napadaju psi. vlasnici kao da to podrazumevaju

 

1920  snaga i krećuća lepota tamno plavog oblaka koji polako pada na varšavu

 

1921  vuk drašković stupio u štrajk glađu do smrti čujem na radiju

 

1922  plavo nema dimenzija. plavo označava najvažniji oblik spiritualnosti

 

hodao sam kroz polja jeo žito

502. hodanje

hodao sam kroz polja jeo žito gledao ptice zavlačio

se u voćnjak berući krupne maline hodao šumskom stazom

pitao se zašto sve to radim. čitao biografiju čarli čaplina i tekst o

ezri paundu. čaplin mi greje dušu koraci telo. video sam pogrbljenu

baku kako se polako spušta niz vododerinu a robert muzil je video

jednu ženu kroz prozor u ranom jutru pa mi kaže nikada ni sa jednom

ženom neću biti tako blizak kao sa ovom nepoznatom čiji koraci sada

nestaju sve dublje u mom uhu. jedna ptica dugo peva iznad mene u

vazduhu. zove me nešto mi govori. stanem i gledam je ona polako

počne da se spušta na put na kome stojim. gledam je ona mirno

stoji krenem polako ka njoj ona poleti ka žitu ja odem do mesta

gde je stajala. ne vidim trag ali uveče pročitam kod paula klea

napušta se ovostrani svet i gradi se sa druge strane. gde

je celina još moguća. apstrakcija. što je svet jezovitiji

(kao upravo sada) to je umetnost apstraktnija dok

sretan svet donosi ovostranu umetnost. iz

siromaštva dolazi novo pevanje. kad

bih znao adresu one ptičice

varšava 1. jul 1993

 

 

 

602/3051

 

1923  kako je čovek nemoćno biće. istovremeno prolazno i večno

dok hodam po periferiji mokotowa ugledam ih nekoliko. jedno sedi 

na travi sa rukama obgrlivši noge. drugo vuče kolica. četvoro ih u

hladu razgovara. eno ih još dvoje izlaze iz bašte jedno se zavlači u

drvo i bere višnjice. svaki orah je višlji od njih. svaki oblak je belji

i plavlji od njih. svaka muva zna da leti a niko od njih

 

1924  ponekad od ruže pomislim da je okean. i onda pogledam i vidim da jeste

 

1925  prašnjav oznojan umoran to je hodanje

 

1926  jedna od najlepših stvari do sada u mom životu je bila

kada sam gledao kaju moju majku kako razgovara sa lastama

 

draga ptičice

503. hodanje

ti si bar videla kako sam

se rasplakao danas gledajući te. stajala

si na električnoj žici a ja sam stajao ispod tebe i

zviždukao ti. mahnuo sam rukom od sreće i zaplakao

kako ste vi krhka bića. lepa. nebeska zaista. a ja sam hodao

zemljom i danas iako u tom hodanju ima nešto od letenja. krenem

pa kud me odnese. ne može se baš jako daleko jer se telo umori ali

napravi ono jedan dobar luk. kada sam krenuo svež i odmoran poželeo

sam se postepenosti kojom me umor obuzima i poželeo sam se umora

i postepenost je prilazila i umor me je uzimao. umor je vrsta nežnosti

blagi bol koji me odvodi u san. tako je i bilo kada sam se vratio. bio

sam žedan i gladan ali od žeđi sam malo jeo. posle tuširanja sam 

legao i odmah zaspao osećajući umorno telo. da hodanje je

sejanje. metamorfoza - metafora - koraci - analogije. kao

što tebe ptičice sretnem iznenada kao milost tako neka

se i lepota sloboda humor i mudrost pojavljuju u

ovoj knjizi. kad bih znao adresu one ptičice

da ali šta kad ne znam

varšava 2. jul 1993

 

 

 

603/3050

 

1927  čekam u redu za vodu subota je. ali ovde ipak vode ima a u sarajevu je nema

ovde je sunčan i vetrovit dan a u zatvoru u beogradu vuk drašković štrajkuje glađu do smrti

 

1928  subota

 

1929  kad pročitam nešto istinsko. nekakvu lepu pesmu odmah bih

poleteo da ljubim ruke onom koji je to napisao. odmah bih tri dana bio

njegov rob. jer znam koliko ga je to moralo koštati govori mi uz uho stahura

 

umor humor

504. hodanje

hvala bogu tetiva mi je

izdržala i ovu nedelju hodanja

nadam se da će se sutra odmoriti. nedelju

čekam kao vodu. jedino sam tada za koji čas

opušten u sebi u glavi. pokušavam da ništa ne radim

samo slušam muziku čitam i spavam. današnji dan je

prošao i to je njegov istorijski značaj. sećam se one žene

u kupaćem kostimu koja je sa naočarima i rukavicama čistila

zemlju i mirisa marihuane sa klupe u parku pored koje sam prošao

vreme je bilo sparno i pomalo tmurno. leto je četrdesetičetiri mi je

godine. skoro dve godine jedne ruže. 13.221.082 koraka (10195.5

kilometara). mnogo nadanja i malo ispunjenja. nadam se da neću

poludeti ili se ubiti iako sve više slutim šta bi to bilo. i kao što mnogi

ne razumeju matematiku ja ne razumem nasilje. građanin sam

sveta kao što oseća i čarli čaplin i čini mi se da je humor cvet

umora. i tamo gde nema umora nema ni humora. ni

matematike. da ali šta kad ne znam. u jedan

džep umor u drugi matematiku

pa put pod noge

varšava 3. jul 1993

 

 

 

605/3048

 

1930  ponedeljak je. gledam kako vrabac lovi zasad neuhvatljivog leptira

 

1931  sam sam. teško mi je to. ne želim da budem sam

 

na noge za poeziju reklo bi se

505. hodanje

tako sam pomislio pre neki dan. a danas pustoš

od sumnje i brige. idem sve vidim ali kako dalje ne vidim

novca nema i nema zaštite. ruža raste i sada je treba kultivirati

oblikovati. ali gde kako. ne znam. to je kao da ponestaje vazduha

i da se nemam gde skloniti jer vazduha nema nigde i samo ga još

više gubim tražeći ga. da li to znači skorašnji kraj. berem višnje a

pronađem deset krupnih već ispucalih trešanja tako slatkih i punih

soka majko moja. idem ka gradu tamo odmah po ulicama prosjaci 

i lepe žene. go sam do pojasa. sunce mi peče kožu. tražim hlad

lepljive šake čistim znojem sa čela. opet moram na dno u misterij

dna jer dno je odsustvo dna samo padanje. ja bih da hodam ne

bih da padam. ponavljam hodanjem ružu da gradim. plavu

ružu. u jedan džep humor u drugi matematiku pa put

pod noge. zar moram da budem sam

varšava 5. jul 1993

 

 

 

606/3047

 

1932  šest i petnaest ujutru. probudio sam se da zapišem reči borisa

pasternaka koje sam sanjao ništa nije tako vredno u životu kao onaj

trenutak u kome se jasno vidi budućnost. u kome tačno znamo šta i kako

treba dalje a taj trenutak mi se javio večeras na mojoj književnoj večeri

koja me je na svom početku toliko ponizila. deset godina sam čekao

da mi se osvetli moj budući put a sada to znam moja dušo

kiša pada hladno mi je vraćam se u krevet

 

1933  četrnaest i pet. kiša je ovo nije san. radnici zidaju kuću

od juče su podigli zid u visini grudi. sve više me uzbuđuju radnici

 

1934  sivi se nebo. ne bih ne bih voleo da budem sam

 

1935  jutrošnji san me je uzbudiо jer je bio obraćanje duši

 

možda je i to nešto

506. hodanje

kiša i vetar sporo napredujem. zastanem

i gledam kip marije vidim kišu kako pada po

njenoj marami i za trenutak sam srećan. i onda

opet samoća. plete mi se oko nogu. ja pokušavam

nogama da pletem a samoća se upliće u pletenje. kad

bolje pomislim možda je i samoća nešto nešto više od onih

koji su rekli da će doći a nikada nisu a ja sam ih čekao jer su

rekli. ipak se miran vraćam na spavanje. pola devet je uveče

i sunce se pojavljuje posle kišnog dana. idem po vodu. boli me

stomak. pijem toplo mleko jer ja sam dete. izgubljeno dete koje

traži svoju kuću koja još ne postoji. da ja ne razumem ovaj svet

ne razumem naciju državu. ja svet vidim drugačije nego mnogi

ljudi. vidim kao raskošnu promenu kao neprestanu radost

življenja ukupnog života. hodam sa verom u to i osećam

kako sam u tome sam. zar moram da budem sam

nisi sam kažem sam sebi da bih izdržao

varšava 6. jul 1993

 

 

 

607/3046

 

1936  sve više je ruža u opasnosti. unutrašnja opasnost

večna velika opasnost življenja. da ja se bojim. da ali i to je lepota

ne znam kolike su moje šanse. koliko za smrt a koliko za uspeh ali

osećam i sa ovim koracima činim sve ono što zavisi od mene

 

1937  nemam nacionalno ili rasno osećanje. a većina ljudi

i institucija te sabijaju u to. kad pomislim kome pripadam ja

osećam kao čarli čaplin ili albert ajnštajn. ja osećam da

pripadam nekoj ukupnosti nekom smislu postojanja

 

1938  devetnaest i četrdesetdva. očajan sam ali treći

put za ovo vreme u varšavi ugledam dugu nad njom

 

oh

507. hodanje

oh oh kako se mučim

o kako se nebo danas natmurilo

i kiša padala po lokvanjima i lišću koje je

šumilo u parku kao zeleno more. i čemu uopšte

služi ovo kukanje. to su mrvice spasa. to su zvezde

koje me vode kroz tamnu noć. emigracija. izbeglice

zbegovi. seobe. migracije. progonjenost. tamničenje

masakriranje. gladovanje. štrajkovi glađu do smrti

samospaljivanje. zatomljavanje. terorizam. borba protiv

terorizma. rasizam. nacionalizam. mržnja. osveta. kampovi

prihvatilišta. logori. palice. gumeni metkovi. atomsko oružje

otrovi. istoriju pišu pobednici. sujeta. nemoć me baca na

zemlju po kojoj hodam. prolazim pored dve devojčice

nikoga ne osuđivati prihvatiti krivicu na sebe oh kako

je to teško. ne mogu da podnesem urličem u sebi

(i nastavljam da hodam). ponižen do smrti. hodam

nemam šta da pišem. nisi sam kažem sam

sebi da bih izdržao. da stignem

do kreveta i sna

varšava 7. jul 1993

 

 

i

 

 

iz siromaštva

dolazi novo

pevanje

 

 

ponekad od ruže pomislim da je okean. i onda pogledam i vidim da jeste

 

 

prašnjav oznojan umoran to je hodanje

 

 

jedna od najlepših stvari do sada u mom životu je bilo

kada sam gledao kaju moju majku kako razgovara sa lastama

 

 

ja sam hodao zemljom i danas iako u tom hodanju

ima nešto od letenja. krenem pa kud me odnese

 

 

da hodanje je sejanje

metamorfoza - metafora - koraci - analogije

 

 

u jedan džep umor u drugi matematiku pa put pod noge

 

 

u jedan džep humor u drugi matematiku pa put pod noge

 

 

ja svet vidim drugačije nego mnogi ljudi. vidim kao raskošnu promenu kao neprestanu

radost življenja ukupnog života. hodam sa verom u to i osećam kako sam u tome sam

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

i sada si

sama

ruža

za

sve

i

svakog

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

13 maj 2025.

27554. dan mog života

 

 

589/3064

 

1867  crtež za valdeka

 

1868  sedim sa valdekom i matijušom. otac i sin. mnogo

emocija kao bogatstvo ruže kao pustinja kao molitva 

 

1869  hodam da bih uvećao lepotu ruže ja ružin sluga

 

1870  ja kao i svakog dana na kraju hodanja umoran

 

1871  zašto ruža lutanja. da bi mi reči same pevale

 

1872  šofer autobusa 131 na okretištu izašao napolje sedi na klupi i puši

 

i have a dream

492. hodanje

sedim na klupi autobuske linije 8

u 23:02 i evo ga dolazi. ulazim. prošao

je još jedan dan. još 29.805 koraka je nanizano

na hodačkoj liniji ruže. u gradu sam sreo rafala i kaju

poslao pismo u london. dobio pismo iz kelna. sve je u

znaku početka hodanja u akciji molim pašoš čoveka u

kretanju. pod zamkom ujazdovskim hodaću 7 dana na

plavoj mapi evrope. hodaću po plavom jer nebo je plavo i

more je plavo od neba i mora čitava se zemlja plavi. hodaću

po plavoj evropi masirajući joj umorna leđa kao kad dete gazi

po leđima svoga oca. hodaću od dna do vrha poljskog društva

jer hodanje po zemlji je hodanje i po vertikali i zato molim decu

da dođu i sa mnom hodaju. i molim predsednika poljske leha

valensu da dođe i hoda sa mnom. hodaću plavom evropom

kroz skepsu i strah koji parališe promene. hodaću sa

ozbiljnošću kojom su hodali hodočasnici. hodaću

poetikom edvarda stahure stanujem živim tamo

gde sam. hodaću vitalizmom trava pevanjem

kojim je volt vitmen ispevao novu ameriku

onako kako deca uče tenis. kako trče

srne. onako kako se topi led

varšava 19. jun 1993

 

 

 

591/3062

 

1873  crtež za seiji shimoda

 

1874  za petnaest minuta počinjem da hodam u akciji molim

pasoš čoveka u kretanju. neka me sve čuva. neka sve bude

 

1875  stojim na islandu i počinjem. nema nikoga svi su se razbežali

da pripreme sve za otvaranje. osećam vetar po mojoj odeći. molim se

 

1876  molim gospodstvo sveta znači ceo svet da hoda sa mnom

u predvečerje na igranku. zaplešimo zajedno. muzika počinje

 

1877  prići. prilaziti. biti strpljiv

 

21. jun 1993. 591/3062 varšava

493. hodanje

počeo sam danas da hodam za pasoš čoveka

u kretanju. hodam na malom prostoru ispod zamka

ujazdovski. parkom se širi muzika naroda evrope. hodanje

je vrtlog i pirueta u visinu. portugalski fado me nosi. deca vide to

je evropa. širi se plava boja po tlu i evropa raste pod mojim stopalima

stopala rade grade. brinem se da li će mapa biti iscrtana do 18 časova

i ta briga sve kvari. i osećam sve te kilometre kako zvone u vapaju. u

svakom koraku su svi koraci i ja počinjem da masiram imena turske

 bugarske portugalije danske finske alpa dunava loare. sve je to

jedno pored drugog i ljudi su tu i svi osećamo kako smo tu a

tamo od gore mi se ni ne vidimo kao da ni ne postojimo a

tu smo kao šapatom. kako trče srne. onako kako

se topi led. da baš tako šapatom

varšava 21. jun 1993

 

 

 

592/3061

 

1878  kopno je veliki talas

 

1879  čovekova sloboda je u slobodi da zamoli ali avaj čovek se stidi da moli

 

1880  niebjeska mapa europy namalowana na agrykoli miała obwód równy 200 krokom

mojego przyjaciela rafała lub 752 moich stóp piše michał anioł moj novi prijatelj dečak

 

1881  bog mi te je dao rekla mi je beata

 

1882  hodam iza šesnaestogodišnje marte i gledam njen hod. umetnost je krhkost pomislih

 

1883  još visoko u nebu sunce počinje da pada iako sve blešti od svetlosti

 

marta kiełczewska - umetnost je krhkost

494. hodanje

danas je bilo lepo na plavoj mapi evrope. počelo je sa majklom

nojmanom i mojom molitvom na islandu. prilazili su mi mnogi i hodali

sa mnom. osamdesetogodišnji gospodin mi se poklonio. dva dečaka su

skakali iz skandinavije u englesku. i skoro da su doskočili. jedna devojka

je trčala u ritmu po obodima evrope i zadivljen njenim lakim skokovima

počeo sam da trčim za njom. jedna novinarka mi je posle razgovora

donela vodu sok i keks. u nebo se širila pesma iz bugarske sicilije

litvanije. sunce mi je peklo lice. ponekad bih gledao labudove u

 vodi. jedan prst u patiki me je žuljao a drugi je počeo da krvari

sedamdesetpetogodišnji prijatelj je izvadio knjigu iz džepa

i rekao mi a posebno će biti lepo vaše hodanje na jesen

na knjizi sam video dva imena česlav miloš i simon

vejl. sada vi ste ovde poljak. da baš tako

šapatom. rekao je svoje osećanje

opisujući moje osećanje

varšava 22. jun 1993

 

 

 

593/3060

 

1884  pada kiša. dolazim na plavu mapu. neko je bacio dve flaše crvene

boje na prostor bosne. da li je to agresija ili saučestvovanje. boli velika slika

 

1885  trojica dečaka mladića gaze po crvenoj boji i

raznose tragove. posle vidim napisali su a bosnia krwawi

 

1886  ruža lutanja je krik sličan onom kojim je edvard munk

otpočeo 20 vek. krikom kojim dozivam osnovno pravo da budem

humano biće kome je svaka stopa na zemlji njegov dom kome su

svi ljudi i sve životinje i sve bilje i sve vode i svi vetrovi i nebo sa

suncem mesecom i zvezdama njegovo jedno jedino telo i duša

 

odgovornost - responsibility - odpowiedzialność

495. hodanje

šok. neko je bacio dve flaše crvene boje na prostor bosne. boja se

rasprskala i sitnim kapljicama poprskala i druge prostore. nekoliko

mladih je iz zabave takođe gazilo po crvenoj boji i ostavljalo tragove

pre godinu dana sam u malacky video natpis smrt... ali nisam zapisao

kome da bi se uznemirenost smirivala. želeo sam i želim afirmaciju

kretanja i plaveti. to mi se čini da je put koji vodi dalje. to i činim. ništa

više i ništa manje. dugo je danas sa mnom hodala šesnaestogodišnja

marta. dziękuję ci odważna kobieto. hodao sam bez muzike ali

muzika je bila u koracima u ruži u nevinosti koja je hodala. iz

plavog tla raste palata prozirnosti u njoj sam mislio o

dišanovom velikom staklu koje je puklo u prenošenju

a dišan rekao tek sada je staklo završeno. rekao

je svoje osećanje opisujući moje. tek sa

ovom crvenom plavo se plavi

varšava 23. jun 1993

 

 

 

594/3059

 

1887  chodzę sam i nie mam nic swojego je današnji

naslov u novinama o miroslavu mandiću koji luta

 

1888  po kiši na plavom tlu remek i ja hodamo i

plešemo. varšava više nikada neće biti ono što je bila

 

1889  odneli su zvučnike i muziku. institucije su

opremljene za umetnost samo ako ne pada kiša

 

1890  nigde nikog hodam sam sa zvucima i svim koracima

 

1891  crvena mrlja na bosni. tamo gde je crvena boja prekrila

travu trava deluje zastrašujuće jer mnogo liči na krv. mene je zao

što mi vinovnik(ci) nije predložio da okupimo ljude ovde u evropi 

i napravimo veliku molitvu koja bi odjeknula i gasila vatru

 

1892  umetnost treba da pali vatru u srcima. treba znati upaliti vatru kada je hladno i

da bi skuvali pasulj. ali kad vatra bukti kako je ugasiti kako je ne širiti dalje kako kako

 

1893  sunce polako izlazi. sam na plavoj evropi okružen

vodom zelenilom drveća i nebom osetim ovo je himna otvorenom

 

1894  često se kaže za nešto novo to je razbijanje formi forme su žive i ne mogu se razbiti

 

1895  jašo svira violinu na plavoj mapi ja plešem

 

muzika jednog muzika tišine

496. hodanje

kiša je opet odnela zvučnike i opet hodam bez

muzike tako je i bolje jer tako više egzistira muzika

tišine. jer i muzika je najviše kada je odsutna. jer i prostor je

najviše kada ga nema. hodam na velikoj plavoj mapi evrope koja

je tako mala. hodam ograđen slikom ograđen idejom ograđen vrtlogom

i plamenom ruže. sloboda je ravnopravna sa rastom. neminovnost rasta

izbiranje slobode. ruža raste iz ovog malog prostora ka velikom prostoru

i oba prostora me troše i porađaju iz mene vrtlog i plamen. toliko o tome

pričajući sa jednim posetiocem o mom radu rekao sam hodaću do

2001 godine ako bog da. u kog boga veruje pan pitao je. u 

jednog odgovorio sam. da ali u kog. u jednog. znam

ali u kog jednog. u jednog. a razumem rekao je

tek sa ovom crvenom plavo se plavi

rekao je rekao sam

varšava 24. jun 1993

 

 

 

595/3058

 

1896  da sam 20 godina mlađa odmah bi pošla sa vama rekla mi je ...

 

1897  kako me je veliko zagrlila marta. zagrlila i otišla za london

 

1898  katarasta mi je donela ružin pupoljak. zaboli smo ga u sredinu evrope

 

1899  zaboravio sam da napišem juče mi je prvi put u životu doletela ptičica u ruku

 

dolores čače ili o radosti

497. hodanje

otišla je dolores i ne govorim ništa o apsurdu

ali govorim o radosti. radost je nedostižna i zato nam

pada u naručje sama kao milost kao zrela svetlost na grudi

i dalje teku reke i dalje se slučajno susreću prijatelji. radost je

pala u lice dolores moje prijateljice sa mora. a more ne umire

talasi ne prestaju. život je neodgonetljiv i zato se živi. uostalom

živi se i umire se da bi se živele radosti življenja. strast ekstatične

savesti. kad malo bolje razmislim svako je odlaženje dolaženje

rekao sam rekao je. uzmimo na primer život za primer

varšava 25. jun 1993

 

 

 

596/3057

 

1900  imam 44 godine. umrli su već mnogi u mom životu

život i jeste pokušaj da se razume ono što se ne može prihvatiti

 

1901  imam 44 godine i to je isuviše kasno da bih se penjao

na vrh. ali je pravo vreme da budem na vrhu. na vrhu sam

vrh ta tajna dubine. prostranstva. nedohvatljivog a mogućeg

 

1902  imam 44 godine stahuri je bilo 42

radovaćemo se bez ljutnje

tugovaćemo uredno

poći ćemo ka poljanama

peva stahura

 

prohodati kroz ludilo uplašenih tela

498. hodanje

ceo dan pada kiša i skoro svih šest sati hodam sam

mislim o tom londonskom pismu koje me već treći put

odbija. takva su vremena ili pisma danas. a kiša pada i

ja moram dalje. odmičem a da se to ne vidi. jer vidi se. na

kraju hodanja dolaze novi i stari prijatelji i nas devetoro

stojimo na sred evrope i kisnemo na jakoj kiši. petstotog

dana sam osetio i napisao mirišu konji. sada miriše

vazduh i kiša. vidim je kako se sliva po licima ovih

mladih žena. sve i da nije ovaj život je lep

uzmimo na primer život za primer

ruža nije putovanje ruža

je kretanje

varšava 26. jun 1993

 

 

 

598/3055

 

1903  juče se završilo sedmodnevno hodanje po plavoj mapi evrope. nastavlja se

 

1904  da li i ova iscrpljenost i samoća pripadaju lepoti ruže

 

1905  vratio sam se ponovo u sobu rafala oleha. perem

čarape gaće majicu košulju lečim tetivu na desnoj nozi

 

1906  ja sam dolazio svaki dan ovde i video on hoda i kada je sam i po kiši to je

molitva rekao je juče agnješki jedan čovek za moje hodanje po plavoj mapi evrope

 

1907  geografske karte

karte su kao neki povratak sebi

verujem im. kada na kraju dana gledam

pređeni put u tih pet-šest prohodanih santimetara

osetim nežnost. ah ona krivina. uh nisam znao da je

toliko blizu. nikada ne gledam u karte pre polaska na

hodanje. nikada se ne pitam kojim ću putem ići. misliti

o tome unapred bilo bi ružno bilo bi u tome neke

sebične skepse. a na samom hodanju gledam u

kartu samo za taj dan. koristim karte 1:200.000

iako ih pazim od stalne upotrebe uvek se 

iskidaju na prevojima. držim ih u

džepu da su mi uvek pri ruci

(iz rečnika hodanja)

 

kao da umetnost živi u scenama umetnosti

499. hodanje

malo ću hodati da se ne bih raspao od iscrpljenosti i da ne bih izgoreo

od samoće. hodam kroz bezizlaz. sunčano je popodne. danas počinjem

da pišem u novu poljsku svesku prošla je kupljena u rumuniji. hodam kroz

polja visoke trave bulke uljana repica visoki ovas nigde nikog nigde nikog i

zato dve devojke sa psom jazavičarem i jedan stariji par zaljubljenih. tamo

gde nema nikog skoro uvek ima nekog jer uvek neko voli da ode tamo gde

nema nikog. ovde gde nema nikog sada je nas petoro. odmaraju me ova

polja i ovi poljski putevi. ravna su i bez ijednog drveta sunce i nebo su

jedini vidik. a sada kroz moj prozor vidim komšinicu kako kosi travu

u dvorištu. kao da život živi u scenama života. na uglu moje

ulice zelene pijači piva neprestano piju pivo. jeftinije je

u ovom sklepu. ruža nije putovanje ruža je kretanje

jer pivo je skupo inače a jeftini život sve

jeftiniji inače

varšava 28. jun 1993

 

 

i

 

 

zašto ruža lutanja. da bi mi reči same pevale

 

 

molim gospodstvo sveta znači ceo svet da hoda sa mnom

 

 

u svakom koraku su svi koraci

 

 

sam na plavoj evropi okružen vodom zelenilom

drveća i nebom osetim ovo je himna otvorenom

 

 

jašo svira violinu na plavoj mapi ja plešem

 

 

muzika jednog muzika tišine

 

 

juče mi je prvi put u životu doletela ptičica u ruku

 

 

ruža nije putovanje ruža je kretanje

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti si sve

više

ruža

ruža

pevanja

stvaranja

hodanja

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

12. maj 2025.

27553. dan mog života

 

 

579/3074

 

1840  zeleno polje mlade raži se uliva u zeleni obod

guste šume. tek tek ponegde crvene bulke ospu zelenilo

 

1841  nikada nisam video lepšu crvenu boju nego što je ovo polje bulki u daljini 

 

1842  hodam bos po nasipu kroz visoku travu. izgubim jednu čarapu

vratim se nađem je nastavim osetim tabani se mreškaju hteli bi ponovo u patike 

 

polje bulki

483. hodanje

uputio sam se na periferiju

kroz polja. ubrzo sam bio u šumi. na

šumskim stazama sa malo sunčeve svetlosti i

puno komaraca. prelazio sam vodu preko prelaza od

dasaka guma i ostalog đubreta. bio je to prelaz kakav se

pravi na svim periferijama u kojima ljudi poznaju svaku stazicu

svaki bregić. deo koji je potopljen vodom ali se ne vidi od trave

putić koji te vodi u šumu ili putić koji te vodi preko vode. bio je to

veličanstveni prelaz na veličanstvenoj periferiji. ljudi su ovde znali

svaku stopu zemlje a ja ni jednu. ali ja sam im se pridružio mudrosti

njihovoj kojom pecaju. strpljivosti njihovoj kojom okopavaju. studioznosti

njihovoj kojom stoje pod drvetom i gledaju kako je drvo rodilo. pridružio

sam im se i okupao se u toj jednostavnosti. i onda polje bulki sa živom

crvenom bojom snage velikih monohromija apstraktnih majstora

dečaci su skakali i prskali se u vodi do kolena u jezeru

powsikowskie. veličanstveni prelaz maestralno

polje bulki na običnoj periferiji na jugu

varšave pored visle

varšava 9. jun 1993

 

 

 

580/3073

 

1843  velimir hlebnjikov i iv klajn jutros sam ih osetio jako

 

1844  vrapčić brže sleti nego golub na mrvice hleba koje im bacam

 

1845  gost u kuću bog u kuću kažu poljaci. veličanstveno

 

1846  da je kuća čovekov put

 

warszawa centralna

484. hodanje

krenuo sam kasno iz kuće bio

sam gladan i žedan. nisam imao promenjenih

para i sve sam to želeo da obavim u hodanju. ali

ulice su bile puste radnje su bile zatvorene. znači opet

je neki praznik. znači opet se nešto događa o čemu stranac

ne zna ništa. stomak mi je krčao ali naravno na ž. stanici je

bilo svega. to je ta snaga ž. s. to su ta mesta koja su živa jer

poštuju prirodu kretanja. na ulici je bilo malo ljudi gotovo

samo golubovi i vrapci i stranci koji razgledaju grad. iduće

godine na današnji dan biće 945 dan ruže lutanja

veličanstveni prelaz maestralno polje bulki na

običnoj periferiji na jugu varšave pored

visle. gost u kuću bog u kuću

varšava 10. jun 1993

 

 

 

581/3072

 

1847  nevolje su đavo. prepreke bog

 

1848  uzbrah i pojedoh prve trešnje

 

1849  stojim između dva drveta. na jednom jedna ptičica

na drugom druga. peva jedna peva druga. izdužene su sa

dužim kljunom i žuto-zelenom bojom na grudima. ja čitam karlosa

fuentesa koji govori o don kihotu. (taj sam hodajući ovde pored visle)

o napetosti između sveta analogije koji pokušava da oživi don kihot

i sveta diferencijacija u kome se kreće i u kome ga čitaju toliki

različiti čitaoci. ptica analogija i ptičica diferencijacija

 

but very few

485. hodanje

po pesku po travi. po asfaltu

po vodi sa znojem go. vazduhom

koji mi je hladio butine. sa slatkim sokom

prvih trešanja. sa dilemom da li da se okupam

u visli ili ne jer kažu da je zagađena. sa bosim

stopalima koja uživaju da hodaju po travi i utabanoj

zemlji nasipa. sa vodom iz arterskih bunara kojom sam

gasio žeđ jer se ona može piti za razliku od vode iz

varšavskog vodovoda koja se ne može piti. učeći

engleski danas sam naučio i all girls are good-looking

some are pretty a few but very few are beautiful. danas

sam završio i čitanje briljantnog tomasa bernharda koji

piše zadihano baš kao što sam kaže hodao sam isuviše

brzo i nisam dok sam hodao imao dovoljno vazduha...

bernhard piše kao da je samo jednom udahnuo i sa

tim jednim udahom kao u ronjenju on ispiše ceo

roman. gost u kuću bog u kuću. po

pesku po travi po prašini

varšava 11. jun 1993

 

 

 

582/3071

 

1850  udahnuti izdahnuti. dobro izdahnuti. živimo 

u starom svetu i zato ipak sve počinje sa izdahom

 

1851  krik se pretvara u muk. glas se iscepao

nestaje. tišina je. spas ipak dolazi milošću. radost je

 

1852  ja sam rekao da sam umetnik pesnik filozof luda monah

prosjak lutalica i niko ne gleda tu celinu ali mnogi koji se osećaju

kompetentnim za neki od tih aspekata mi osporavaju baš taj 

ili ako su dobronamerni onda im se sviđa što sam 

izabrao baš njihov a ostali im nisu važni

 

iskupljujte vreme

486. hodanje

kada reaguju na ružu ljudi prvo

ispolje strah od njenih 10 godina. ljudi se

plaše vremena jer treba da ga iskupe pretvore

u večnost. ali kako (kako je vrisak. kao je spas). vreme

je teško i ljudi beže od njega beže u prolaznost. izbegavaju

ga i zato je i vreme prolazno skoro kao i da ga nema. lako

teško je. bilo je oko ponoći, kisnuo sam i prelazio sam preko

gradske poljane. naspram uličnih svetiljki video sam kako vetar

nosi kišu. sa kose mi se slivala voda u desno uho. držao sam ruke

na stomaku da ga ugrejem. po golim rukama mi nije bilo mnogo

hladno. osećao sam mokru majicu na leđima. sretan sam

jer prolazim preko te poljane pomislih. po pesku po travi

po prašini. kako je muzički bogato ono pomislih

u bernhardovom gubitniku i ja pomislih

varšava 12. jun 1993

 

 

 

584/3069

 

1853  greh uništavati - grešnike spasavati. grešnike spasavati

 

1854  poljska specijalnost su pesme tuge i nade. jer nema smisla

protestovati protiv sudbine sudbinu treba opisati čitam valdemara

holdovskog u njegovoj sobi. uči me dve stvari

 

1. niko u evropi ne jebe ko bugari

 

2. svaka tica lepo poje

   ali kos ali kos

   i domaćin dobro jebe

   ali gost ali gost

 

1855  posao je da mi smrde noge

 

i odjednom posle kišnog dana kasna sunčeva svetlost

487. hodanje

nižu se dani koraci kilometri. probudio sam se u rano jutro ustreptao. zabrinut

pred naporima koji me čekaju pred otvorenošću koja me otvara. anka i marćin

moji domaćini su dobri prema meni i to mi prija. patike mi se raspadaju i to mi 

ne prija jer mi je sada desna napravila žulj na peti. anka i marćin hvala vam. ne

kupujem nove jer se plašim da trošim postojeće pare a novih para nema a kiša

pada. volim da se zahvalim. izbljuvati gordost kaže maksim ispovednik. oko

ponoći se vraćam alejom wilanowskom i ulicom sv. bonifacego. umoran

sam to same noge hodaju jer nemaju drugog izbora. setim se konja kako

su se polako nogu pred nogu u predvečerje vraćali sa oranja. mi smo

sedeli na kolima umorni jer smo zajedno sa konjima ceo dan špartali

po brazdama. i konji i mi smo umorni ali oni su još hodali i do

kuće. kako je muzički bogato ono pomislih u

bernhardovom gubitniku i ja pomislih

poštovanje svim konjima

varšava 14. jun 1993

 

 

 

585/3068

 

1856  prodavac kupina kiša je pokriva kupine

 

1857  sva tela su po prirodi svojoj nepokretna. pokreću se pak dušom

 

samo polako samo polako

488. hodanje

ona stara velika žena koja je našla u korpi

za otpatke koru od lubenice i počela da je jede a

sok joj je curio niz bradu. ja sam tražio pantalone stare

su mi se raspale. dvoje starih gaćica su dobile rupe. kupio

sam i novu odličnu svesku za svakodnevno pisanje. hodao

sam po svakodnevnici jednog muškarca kome su potrebne

pantalone gaće i sveska. život koji održava život. jedna

devojka je nosila belu ružu na dugačkoj stabljici. čuo sam da

je umro dejvid bom. malopre sam probao gaćice čini mi

se da će biti dobre. pranje čarapa gaća majica kose

namazao sam stopala kremom jer su mi pete malo

popucale. poštovanje  svim konjima. kako je

mojim stopalima kako bosni ponosnoj

varšava 15. jun 1993

 

 

 

586/3067

 

1858  šeste patike na ruži lutanja 1.320.000 zlota

 

1859  skupili smo se u pabu hookie pookie. došli su i jašo i ana i

vitek i adam i jacek i dariuš i pesma i igra su se nadvili kroz celu noć

 

plava zemljo moj plavi svete

489. hodanje

razgovarao sam sa majdom stopa i video sam

nekoliko berešovih radova. pripremamo se za akciju

molim pašoš čoveka u kretanju i nervoza polako ulazi

i u uši. ali preplivaće se. remek je strpljivo preveo starog

čoveka preko ulice. dok sam hodao parkom setio sam se da

rad dunav-hodanje-plivanje-preplivavanje posvetim serenu

kjerkegoru i tako taj isti rad ponovim 2001 godine ponavljajući

kjerkegorovu ideju o ponavljanju. šaka i stopalo. zemlja i nebo

borhes i ruža. uveče sam video veliku knjigu pasoš čoveka u

kretanju koju su mi napravili blanka i biba a janek piekarczyk

je doneo svoj prvi broj novina galois. kako je mojim

stopalima kako bosni ponosnoj. u novim

patikama žulj je prestao da radi

varšava 16. jun 1993

 

 

 

587/3066

 

1860  prolazim parkom idem na konferenciju za štampu u centar

umetnosti u zamak ujazdowski (direktor wojciech krukowski). jedna ptica

je doletela blizu do mojih nogu. stao sam i gledao je. podigla je glavu ka meni

kao kad žena podigne pogled istovremeno zabacujući kosu unazad. posle je

vidim kako leti oko glave jednog starog čoveka (najvažniji čovek u varšavi

pomislio sam). oh kako sam mu se lepo nasmejao i on meni

 

1861  pričao sam o ovoj ptičici i ovom čoveku na konferenciji i jedna žena se

mnogo radovala ovoj priči na licu sam joj prepoznao onu istu radost kao kod ptičice

 

1862  ipak sam dobio šamar od adama mihnjika (koji je to po redu šamar na ruži ružo moja)

 

1863  oh kako me je lepo gledala stara baka prodavačica cveća u podzemnom

prolazu (al. jerozolimskie i marszalkowska) dok sam hodao i zviždukao

 

lepo poljaci ljube ženama ruke

490. hodanje

teško kišno nebo nad samom varšavom. na obodima

grada nebo je prozračno. evo je počinje. sklonio sam se

stojim i gledam je kako pada. da li sam već rekao kako uživam u

mojim novim pantalonama mekane su i miluju mi noge kupio sam

ih juče evo kiša prestaje. polazim. malopre sam osetio spuštajući se

ulicom belwederskom ptice su željne druženja. a sada sam pomislio

ova moja knjiga je ispovedaonica. mogu u njoj da priznam baš me

zaboleo današnji šamar ali ništa mislim možda mi donese sreću

govoriti je umetnost. savršena umetnost. reči dolaze iz mojih

stopala i odlaze u prostor kao muzika. u novim patikama

žulj je prestao da radi. rečima rađam plave slike

varšava 17. jun 1993

 

 

 

588/3065

 

1864  tuga je povezana sa zlopamćenjem - uči me maksim ispovednik

ili verom hodimo a ne znanjem. ili mišljenje da se nešto zna ne dopušta

da se napreduje u znanju. ili gordost je sastavljena iz dva neznanja: od

neznanja božanske veličine i neznanja ljudske ništavnosti. i zaista

što više neko širi vidik neznanja sve se više smiruje

 

1865  stara žena sa naočarima prodaje na

jednoj stolici malo hleba malo cveća malo krompira

 

1866  gledam šemu građenja budućeg metroa u varšavi

jedan veseli podnapiti par komentariše sporo građenje metroa

obraćajući mi se. kažem da ne razumem poljski. pitaju me odakle

sam kažem iz jugoslavije. a ne to ne može kažu. da li sam iz srbije

hrvatske bosne pitaju. ja kažem iz evrope sam. oni pitaju gde živim

ja kažem ovde. ovo je poljska kažu. ja kažem ovo je zemlja i tako

redom sve dok me iz milošte nije udario pesnicom u stomak

 

veran prijatelj moćna zaštita

491. hodanje

hodao sam okolo varšave. varšava je uznemirena

jer je u po bela dana neko udario četiri žene metalnom

šipkom (dve su preminule). izvršilac nije uhvaćen. strah

vlada gradom ozlojeđenost u gradu. gledam u pedometar on

polako beleži kilometre ali evo ipak sam već na sedamnaestom

zastanem na teniskom igralištu sednem na istrulele drvene klupe

gledališta i gledam kako se uče prvim teniskim udarcima dečaci

i devojčice. kupio sam knjigu o martinu luteru kingu da bih učio

engleski i tri puta mi se stegnulo srce kad sam čitao o hrabrim

gestovima mrs. rose parks. martinovog oca. belih ljudi koji

su stavljali znak jednakosti na telo podržavajući pokret

martina lutera kinga. telo mi se umorilo. ako ružen

budeš blagosiljao učio me je maksim ispovednik

učim se kako da se pokajem kako da priznam

kako da omekšam tvrde delove u sebi

rečima rađam plave slike. onako

kako deca uče tenis

varšava 18. jun 1993

 

 

 

 

 

 

 

10. maj 2025.

27551. dan mog života

 

 

572/3081

 

1815  snagu mi daju mrtvi i nevini

 

1816  šibamo brzim iz poznanja do varšave

agnješka remek adam i ja. poljska se zeleni mi spavamo

 

1817  u poznanju sam juče video spomenik na kome su bile samo godine

 

1956

1968

1970

1976

1981

1990

 

1818  u beogradu su juče ponovo bile krvave demonstracije kao 1991

 

1819  kako me odmara ova klupa na kojoj ležim. dve široke

daske. topla. u hladu. zavučena od očiju. dugačka. sa naslonom na koji

oslonim desnu nogu. glavu stavim na knjigu i moje telo se odmara na njoj

 

predivna klupa

477. hodanje

kroz park. okupan sa telom koje

miriše hodajući na kraj samog sebe a na

kraju parka spasonosna klupa. klupa me odmara

spašava. uveče dobijem pismo u kome mi žena koju

sam molio da dođe i da me spase kaže da spasa nema

a klupa. da ja volim one koji ne čuvaju sebe. oni su anđeli

njihova žrtva je pesma anđeoska. oni su kao klupa na kojoj

ležim rukom pokrivenih očiju slušajući ptice i vevericu koja

traži hranu. malo me umorio malo do smrti ceo svet koji

se probudio i živi u meni. ja nisam samo dubok kao

more ili visok kao planina ja sam i ova klupa. osetio

sam noćas krv u pevačkim srcima. na meni leži

jedan čovek hodač-pevač odmara se

varšava 2. jun 1993

 

 

 

573/3080

 

1820  iscepan od tuge i nemoći prelazim tramvajske šine u ulici

walska i osetim šljunak šine pragove električne žice i kažem to je to

 

1821  vidim nevidljive tragove klečanja kod prolaznika

 

janek piekarczyk

478. hodanje

običan dan po običnim ulicama

ne sećam se ničega što sam video. ne

ipak se sećam. i onog čoveka i onog mladića i

one stare žene i onog čoveka sa psom i mlade majke

sa grudima punih mleka. starih železničkih vagona za

stanovanje. konobarice za šankom na kome sam pisao o

predivnoj klupi. lice joj je bilo široko osuto krupnim pegama

čistila je police i flaše sa pićima. saginjala se i na prstima

dohvatala najviše police. i stigao sam kod gospođe grozdane

na gustu supu i knedle sa šljivama. i otišao sam na ulicu i

slučajno sreo janeka piekarczyka o kome će biti još reči u

ovim knjigama. odhodali smo do remeka uzeo sam svoje

stvari i preselio se kod ize u potkowu. na meni leži

jedan čovek hodač-pevač odmara se. u velikoj

staroj vili ću se smrzavati celu noć

potkowa lesna 3. jun 1993

 

 

 

574/3079

 

1822  smrzavao sam se celu noć pod jednim ćebetom u

staroj kući u šumi ali u snu me je jedna nepoznata žena odvela

u krevet skinula svoju odeću i privukla me na svoje toplo golo telo

 

1823  punu čašu crvenog vina (zasijalo se na suncu) usuo mi je iz svoje

torbe ulični prolaznik edek-leh iz wilna. popio sam mu za njegovo zdravlje

 

1824  krava se sama otelila na njivi. dok liže tele koje leži u

brazdi i još ne može da stane na noge posteljica joj visi puna krvi

 

kravlji liz

479. hodanje

krenuo sam pored pruge

i tamo i nazad ishodao današnji

dan. patika mi je pukla i već treći dan

mi pravi žulj na levoj peti. uz prugu je tiho

prelazio sam sa jedne strane na drugu tražeći

lepšu stazu. ništa se posebno nije događalo ipak

popio sam vino sa nepoznatim čovekom. jedna krava

se otelila na njivi dok sam prolazio. živeli oboje. drugi

čovek je hteo da kupi moj mali tranzistor koji sam slušao

i ništa više ali sasvim dovoljno. jer čuo sam i po koju pticu

mrave nisam video a mogao bih se kladiti da ih je bilo

jednog zeca sam video. znoj mi je natopio lice i vrat

i taj znoj je miris ruže miris promene. u velikoj

staroj vili ću se smrzavati celu noć. tele još

nije moglo da stane na noge a krava

ga je lizala neprestano

potkova lesna 4. jun 1993

 

 

 

575/3078

 

1825  čitam prvih sto glava o ljubavi maksima ispovednika na izlasku

iz potkove lesne i čujem peva elvis prisli. oh kako to ide zajedno

 

1826  vrt umesto lavirinta

 

1827  posti i bdi. pevaj i moli se. i o svakom

čoveku uvek dobro misli sveti maksim ispovednik

 

1828  subota popodne letargija na ulicama na dugoj i pravoj

tramvajskoj liniji (koszykowa ulica) šljunak deluje kao pustinja

 

1829  gospodine hanaj gospodine rafael i gospodine strug ruža je divljenje mladim ljudima

 

1830  ponekad umetnost je čovekova borba za put božiji

 

1831  oči su izvori suštine

 

1832  ptice spasa

 

1833  pevanje ptica

ptice lebde i nadleću ponore

ptice sam otkrio tek na četvrtom hodanju

za pticama sam zažudeo pre dvadeset godina u

mitrovačkoj kaznionici čitajući pisma iz zatvora roze

luksemburg u kojima ona piše o njima. pre desetak

godina sam napisao ničeansku rečenicu nadam se muzici i

kao da mi se ona u ovih deset godina ostvarila. sada zapisujem

nadam se pticama. verujem letenju. i pevanju. ptice su me i ranije

zvale ali ih nisam čuo. ja sam sada sasvim siguran da su me one

odabrale i da me već koju godinu uče svom govoru a da to još

ni ne znam. ptičiji putevi. strujanja. kretanje u svim pravcima

plavet. čudno je kako su ptice male. ptice su cveće među

životinjama. ko će ih sve popamtiti. ko će tek naučiti

gramatiku njihovog govora. male ptičice kao da

drhte a ne da lete i izgleda da im

nikada nije zima

(iz rečnika hodanja)

 

da mi jezik bude kao trava

480. hodanje

krenuo sam iz potkowe ka varšavi pored

pruge sa svetim maksimom ispovednikom

zaparan dan (i trava je topla pored pruge). staza

nestaje i nastaje. hodao sam i video stvari vrlo jasno

jer se stvari po prirodi stvari mogu videti samo jasno

ja ne hodam nego se plavim. ja ne postojim nego postoji

plavetnilo. plavo svepostojanje. ja ponavljam da je svet plav

ponavljam da je svet jedan da je hodanje muzika. ponavljam i

ponavljaću jer ja nisam ovog popodneva znao da ću se toliko

napiti noćas. tako sam bio pijan samo nekoliko puta u životu

vatra i vrtlog u telu koje se bori i pada. ruža i jeste plava

plavi vrtlog i plavi plamen. tele još nije moglo da stane

na noge a krava ga je lizala neprestano. plamen u

visinu vrtlog u dubinu ruža na putu

varšava 5. jun 1993

 

 

 

577/3076

 

1834  leluja se na vetru mlada trešnja. svetlo crveni plodovi počinju da joj zru

 

1835  vraćam se na novo prenoćište u ulici zelenoj 34a. vetar u granama

osećam ga po celom svom telu. vetar se ne vidi ali miriše i oseti se po telu i duši

 

1836  dva mala crvena poštanska sandučeta

 

punim penkalu mastilom

481. hodanje

ruža lutanja je lutanje vetru u slavu. osetio

sam ga danas nekoliko puta i odmah sam bio

manje sam. hodao sam širokim alejama varšave i

kao svako u varšavi osetio sam snagu širokih ulica

novac se tanji. vesti su loše a treba hodati hodati. kupio

sam danas prašak za pranje i lepo oprao svoje dve majice

u sobi sam rafala olécha sedim za stolom i pišem. lepo je

sedeti za stolom i pisati ali odoh da spavam. spavanje

mi je tako potrebno. odoh odoh spavanju u zagrljaj

plamen u visinu vrtlog u dubinu ruža na putu

molim se za odmor koji će mi u noći doći

varšava 7. jun 1993

 

 

 

578/3075

 

1837  bagrem zamenjuje lipu

 

1838  stanem i gledam gusti bokor ruža

kultiviran sa vinovom lozom. kako lepo: ruže i grožđe

 

1839  ličnost koja se oseća najbolje

najudobnije u vlastitoj domovini nežni je početnik

osoba koja svugde oseća da je kod kuće tek je nešto

interesantnija i kompleksnija. jedino se osoba koja

oseća da je u izgnanstvu bilo gde i svuda uključujući tu

i vlastitu domovinu može nazvati savršenim čovekom

 

divno. ponoviću još jednom

 

1839  ličnost koja se oseća najbolje

najudobnije u vlastitoj domovini nežni je početnik

osoba koja svugde oseća da je kod kuće tek je nešto

interesantnija i kompleksnija. jedino se osoba koja

oseća da je u izgnanstvu bilo gde i svuda uključujući tu

i vlastitu domovinu može nazvati savršenim čovekom

 

moj drug

482. hodanje

pri povratku sam gledao

crnog psa kako luta ulicama. ličilo

je da ipak zna gde ide mada se na poneki

zvuk trzao i tada se činilo da ga lutanje juri. moj

drug je otišao prema jugu a ja ulicom powsiska na

sever. da li mene lutanje juri ili vučе. da li dolazi od

nazad ili od napred ili ja naprosto hodam. naprosto

hodam i ponekad čitam. crtam trave evrope. skidam 

i oblačim majicu. stanem i gledam veliku površinu

vode prekrivenu gustim lokvanjima. stajao sam

danas nekoliko puta i gledao ptice. male male

na granama. molim se za odmor koji će mi

u noći doći. dečaci su skakali i prskali

se u vodi do kolena u jezeru

powsinkowskie

varšava 8. jun 1993

 

 

i

 

 

snagu mi daju

mrtvi i nevini

 

 

malo me umorio malo do smrti ceo svet koji se probudio i živi u meni

ja nisam samo dubok kao more ili visok kao planina ja sam i ova klupa

 

 

znoj mi je natopio lice i vrat i taj znoj je miris ruže. miris promene

 

 

gospodine hanaj gospodine rafael i gospodine strug ruža je divljenje mladim ljudima

 

 

ponekad umetnost je čovekova borba za put božiji

 

 

oči su izvori suštine

 

 

ptice spasa

 

 

ponavljam da je svet plav ponavljam da je svet jedan da je hodanje muzika

 

 

ruža i jeste plava plavi vrtlog i plavi plamen

plamen u visinu. vrtlog u dubinu. ruža na putu

 

 

ruža lutanja je lutanje vetru u slavu. osetio sam

ga danas nekoliko puta i odmah sam bio manje sam

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti si kravlji liz

kojim dižeš na

noge sva bića

svemira

 

 

i

 

 

ružo lutanja

ti si pradetinjstvo

mladosti svih

bića

 

 

i

 

 

ružo lutanja

nadam se muzici

 

ružo lutanja

nadam se pticama

 

ružo lutanja

nadam se ruži lutanja

 

 

i

 

 

ružo lutanja

zaista jedino se osoba

 koja oseća da je u izgnanstvu

bilo gde i svuda uključujući tu i

vlastitu domovinu može nazvati

savršenim čovekom. bićem

ruže lutanja

 

 

i

 

 

ružo

lutanja i sad

crtam kosmičke

trave evrope pa

nek se i to

zna

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti

si

još

onda

bila

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

9. maj 2025.

27550. dan mog života

 

 

563/3090

 

1775  matilda je devojčica ona je moj saveznik

 

1776  knjige su nezaustavljiva ispovest rekao je edvard stahura

 

1777  gledam šulcove autoportrete. na jednom iz 1938 kiš liči

na šulca. na drugom iz 1930 šulc sa zatvorenim očima i studijom 

leve šake u prvom planu. malo klonule šake kao vrbe na obali visle

 

1778  mušice su mi zasule lice kao u vejavici sneg

 

1779  umetnost i ne može biti ništa drugo osim molitve putu do

boga. tako smo sinoć uz vino čitali da govori i stahura. nežni stahura

 

redovno na kraju dana čeka me umor

469. hodanje

živim u varšavi. na ulicama činim gradove. činim ulice. prelazim

vislu pa se vraćam drugim mostom na kome je zabranjen prelaz

pešacima. tamo sam pa sam na sasvim drugom kraju. uveče mi kaže

radek da me je dva puta video iz kola. gulim tabane mada su mi sada

tabani u redu ali patike su već pri kraju. ošišao sam se. 107.000 zlota

kupio novi kaiš za sat 100.000 zlota. gledao izložbu bruna šulca 10.000

zlota. kako je šulc bio jedan šulc uzbudio sam se. veliki umetnici su

priča u kojoj  živi mnogo ljudi. šulc je tako mnogo ljudi. i istrčao

sam da stignem u džez klub akvarijum. tamo su odvojeno

sedeli jer se još nisu poznavali remek i janek

ovde je kraj grada. tiha iscrpljenost

varšava 24. maj 1993

 

 

 

564/3089

 

1780  prva vrata ljubavi su paradoks. druga vrata

ljubavi su neuhvatljivost. treća vrata ljubavi su ljubav

 

1781  smejem se. vidim sebe kako prolazim kroz pasaže i

dvorišta varšave bez ikakvog razloga osim onog da ruža raste 

 

1782  kada ga je stahura nazivao bela lokomotiva ili čudesna

stranputica bog se radovao i stahuri i stahurinim nazivima

 

1783  znati znači biti stahura

 

1784  moje lutanje to je zbir toma sojera. vladimira i pocoa. šarla. i hiljade drugih dečaka

 

1785  zaustavila je auto posmatra da li će ovde da

prošeta psa. ne neće. odlazi dalje pas u kolima laje

 

otišlo vino u krv

470. hodanje

na visli su pecaroši pecali i družili

se sa sebi sličnima. žene su šetale pse. do

mene je doleteo vrapčić tražeći hranu. šetao sam

polako i vrteo se po centru varšave. video sam nekoliko

tipičnih gradskih scena iz ljubavnog života. nesrećnog

života narkomanske mladeži. penzionerskog šepurenja po

toplom danu. dvojicu mladića kako su sa rančevima trčali da

stignu na voz. vojnici su čuvali ulaze u vojne zgrade a trojica

dečaka su hodali po ogradi u parku. mlada devojka je vikala

na svog ljubavnika pedesetogodišnjaka a kada se on

okrenuo i prestao da razgovara sa njom ona je

trčala oko njega preklinjući ga da se pomire

tiha iscrpljenost. neprimetno

ponavljanje

varšava 25. maj 1993

 

 

 

565/3088

 

1786  otac prosi a dvojicom sinova malih dečaka koji mu se motaju oko glave i vrata

 

1787  mladić zaražen aids-om sa kartonskom

tablom na grudima polako spušta glavu prema zemlji

 

1788  mlada devojka zaražena aids-om prosi

 

1789  čovek sa kolicima prosi za protezu

 

molitva

471. hodanje

na ulicama život ulice

ulice su zamršeni deo puta. ulicama

se odlazi u skrivenu pećinu po hranu i krevet

kada produžiš nekom dugom ulicom do njenog kraja

ona će te odvesti na kraj grada. ali ako skrećeš iz ulice

u ulicu uglavnom ćeš se vrteti u krug. na ulicama je lepo

prelaziti ulice. sa sunca u hlad. sa puste strane na onu

kojom prolazi lepa žena ili dečak sa torbom na leđima

koji cunja po zemlji. kao da u toj gradskoj zamršenosti

narkomanija visi u vazduhu ili iz zemlje raste ono

što se zove teško je živeti. neprimetno

ponavljanje. hodam ulicama

varšava 26. maj 1993

 

 

 

566/3087

 

1790  lep stari pan. u kiosku već trešnje i bog zna kako i odakle grožđe

 

1791  jednog čoveka stiglo pa sere uz drvo drugi stao ispred njega da ga malo zakloni

 

1792  vidim ga a sada ga i osetim polje kamilice u varšavi

 

1793  žena što hoda pored mene u džins jakni i

platnenim pantalonama zastaje i pripaljuje cigaretu

 

ulicom zwirki i wigury

472. hodanje

zahladilo. hodam pod kišnim drvoredima

ka aerodromu. skrećem jer imam sastanak sa

prijateljima a hodao bih dalje dalje u nedogled i zato

sam posle sastanka ponovo krenuo. bilo mi je hladno

mislio sam da se vratim. uvek te prepreke ti razlozi za

odustajanje za vraćanje u toplo okrilje. oh kako mi treba

to okrilje ali ja dobro znam da je ono tu gde sam sada. tu

na ulici na kojoj mi je hladno. toliko je sada krhko i maleno

da u njemu ima mesta samo za toplinu. kada se uguraš

u sada izguraš toplinu. ej i onda se beži nazad u toplo

okrilje kojeg nema. ali put je tu. hodam ulicama

neprestajuća sadašnjosti rekla bi

gertruda stejn

varšava 27. maj 1993

 

 

 

567/3086

 

1794  samoća. kako izgledam. ponekad se pogledam u ogledalo čudna

stvar smešna i žalosna. stidim se da priznam stidim se i ja dragi bruno šulc

 

1795  u jankovu spustim glavu u travu i udišem

miris i toplotu zemlje. setim se setim se detinjstva

 

1796  jedan čovek u gusto zelenoj travi napasa bele guske

 

1797  crvene muškatle u prozoru u selu pupki još 10 km do mostkowa

 

1798  svet će bit spašen jer gledam sedam moćnih žena

kako lete u plesu po prostoru seljačkog pozorišta vegajty

 

vegajty

473. hodanje

pored mene sedi ukrajinska

glumica ołena. duboka je noć u seljačkom

pozorištu vegajty. hodao sam danas kroz šumu

i slušao ptice. video oh kako snažnog konja i dva

psa kako su jurili zeca. nisu ga uhvatili daleko bilo

kažem sada je duboka noć i opet ne verujem da se ne

čuje ono što se ovde događa. pogotovo žene. kažem

pogotovo žene. one su tako bezvremene i zanosne. silne

u predavanju. lake u letenju koracima kroz vazduh. kao i

uvek živi se u sudbonosnom vremenu. tako protiče i ova

noć. napolju kiša pada i sveće polako trnu. sviće dan

muzičari ne prestaju ni žene ne prestaju. u ovoj noći

bilo je mnogo ljudi na jednom mestu a na putu dok

sam hodao bio sam sam. svanulo je magla je nad

šumom. probudila se vlažna noć. neprestajuća

sadašnjost rekla bi gertruda stejn. na

igrajućim prstima kroz noć

lako i polako

wegajty 28. maj 1993

 

 

 

568/3085

 

1799  pored peskovitog puta tri hrasta

 

1800  metalnom kipu hrista na ulasku u vegajty vreme

otkinulo obe ruke u ramenima i sada vise i klate se na vetru same

 

1801  dok sam zapisivao scenu sa hristom priđu mi dva

mlada bika i evo već po drugi put naskaču jedan na drugog sa

izbačenim udovima sa kojih kaplju svetle kapljice mlade muškosti

 

1802  boli me koliko si lepa

 

1803  hodamo na proplanak. hodamo u obliku srca. jašio peva

ovo je moja pesma

koja te obuzme muzikom

kao detešce nežnim

zagrljajem ljubavi

dodirnuće tvoje telo

kao poljubac

kao poljubac

blagoslova...

mutka ga prati na klarinetu. srce raste

 

1804  skupili smo naših 40 srca u jedno jedino. u našim telima teče oko150 l krvi

i sada ovde na ovom zelenom brdu kuca jedno veliko more sa 150 l crvene krvi

 

to im snaga zore daje snagu

474. hodanje

opet u dubokoj noći zapisujem tekst na kraju dana

pevaju pet starih žena iz nowograda. u prostoru za pozorište

leže ljudi po podu. sede na klupama. u ovom trenutku jacek i vitek

počinju oštru svirku na harmonici i violini a u prostor uleće agafia i

małgorzata. osetim kako mi vetar od njihove igre rashlađuje obraze

hodao sam danas kroz polja pod oblacima. sve je bilo zeleno i plavo

hodali smo kasnije jedno srce od 150 litara krvi. veliko srce koje se

penje na zeleno brdo. srce sveta je kao i svako drugo srce radi samo

ali mu je potrebna svežina i pomoć. nova krv nove pumpe. nova krv

se rađa. rađali smo je idejom da se nova krv rađa tu životom. kada

sve što postoji živi u nečijem tu životu u nekome ko oseća postojanje

svega u sebi. ko oseća postojanje svega u sebi i trenutak kada on to

oseća stvaraju novu krv. nove pumpe su oblik i delo i mi smo napravili

oblik srca hodajući u dve grupe penjući se na brdo. duvao je vetar i

bilo je hladno. u jednoj grupi pevao je jašo. u drugoj je mutka pratila

jašovu pesmu svirajući klarinet. sada tamo u wegajtu kuca jedno

novo srce sveta. posle sam produžio za jonkovo i tamo popio jednu

votku u seoskoj kafani. jedna mala ptičica nije odletela sa puta i ja

sam joj prišao vrlo blizu i gledao kako joj se nadimaju grudi. ništa

bez cveća i ptica. opet je dan. svi sviraju i igraju. to im snaga

zore daje snagu. na igrajućim prstima kroz noć lako i

polako. muzika ne prestaje jedan od onih koji

leže na podu i spavaju sam ja

wegajty 29. maj 1993

 

 

 

570/3083

 

1805  pogledam u pedometar on mi pokaže 7.777

kilometara pređenih danas. odmah sam se zahvalio bogu

 

1806  volim zagađenost gradova (osetim je na mostu bolesława

chrobrega) jer u gradovima živim sa njom. i zagađenost je moj bližnji

 

1807  tako hodati po zemlji da sve pleše

 

1808  stari delovi u gradovima su začađavljeni kao musava deca

 

1809  za jedan sat će početi večera za ružu u međunarodnom centru za umetnost u

poznanju a ja sam umoran. stojim oslonjen o metalni stub za vodu i mislim na stahuru

 

1810  dvadesetčetiri kilometra. mokre čarape. zevam. sam sam i spava mi se

 

1811  ljudi su doneli ruže. plačem

 

kolacja dla róży

475. hodanje

gde god pogledam bokori se

nebo nad poznanjem. vetar (i njen hod)

joj neprestano plete suknju oko njenih nogu

malo kisnem ali se na vreme sklonim od velikog pljuska

ne mnogo ali već prepoznajem delove poznanja. popodne

iscrpljen legnem na klupu i spavam pola sata kao spas. nebo

nada mnom svežina po golim stopalima. uveče večera za ružu

to je peti deo spomenika edvard stahura. tak. edvard stahura

sa stahurinom idejom ja sam tvoj bližnji. bilo je puno ljudi i dok

su oni jeli ja sam im govorio o ruži lutanja kao kad u manastiru

jedan monah čita bibliju monasima koji jedu. adam. mesec

ana i vitek. darek i mariuš i jašo pevaju. alicija je napravila

instalaciju a joane i mince performans. muzika ne prestaje

jedan od onih koji leže na podu i spavaju sam ja. neko je

zabo ružu u pesak eno je sama na visokoj peteljci u

velikoj podrumskoj prostoriji kao topla vatra

poznanj 30. maj 1993

 

 

 

571/3082

 

1812  umazani dečko automehaničar nosi u ruci

brisač za kišu ulazi u malu prodavnicu autodelova

 

1813  mlada pijana ili drogirana devojka plače i klekne i osloni

glavu na kolena plavog mladića na starom trgu u poznanju

 

1814  devojka od pre jednog sata leži na klupi bez svesti. glava joj visi u

praznom. počeo je njen pad. da li do dna ili će u jednom trenutku padanje stati

 

nek živi svitanje

476. hodanje

rekla je alicija jaceku. iscrpljenost

u glavi i telu koja ne može da se skupi

nego kao ceo poznanj hoda poznanjem. hodam

pored warte. na warti scene sa reke kao na svim rekama

sveta od kada je sveta i veka. ljudi šetaju. pecaju sa dugim

i kratkim štapovima. dvoje mladih se zaklonilo u travi i tamo

se ljubi do besvesti. jedan beskućnik leži na suncu i spava i

ja bih samo spavao. dugo i tiho spavao negde sklonjen od

sveta ali ja sam bio duboko u svetu. prolazim kroz jedan

parkić dečak udara loptu glavom. mislim potrebno je uvećati

srce sveta. i sa novim srcem bratstva ubogih koje su noćas

oformili moji mladi prijatelji pevači. neko je zabo ružu u

pesak eno je sama na visokoj peteljci u velikoj

podrumskoj prostoriji kao topla vatra

osetio sam noćas krv u

pevačkim srcima

poznanj 1. jun 1993

 

 

i

 

 

umetnost

i ne može biti

ništa drugo osim

molitve putu do

boga

 

 

veliki umetnici su priča u kojoj  živi mnogo ljudi

 

 

u ovoj noći bilo je mnogo ljudi na jednom mestu a na putu dok sam hodao bio sam sam

 

 

veliko srce koje se penje na zeleno brdo

 

 

ko oseća postojanje svega u sebi i trenutak kada on to oseća stvaraju novu krv

 

 

potrebno je uvećati srce sveta

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ponovo

bih

te

ponovio

i

zauvek

ponavljao

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

8. maj 2025.

27549. dan mog života

 

 

553/3100

 

1729  puni se puni se ova rumunska sveska. krećemo za lođ

 

1730  gde si sad ti

 

1731  lete mace i laste

 

1732  različito miriše put. različito pruga. različito reka. osećam miris

pruge i osetim stahuru. veselog i tužnog dečaka koji je lutao svetom

 

ipak kristali hodanja

461. hodanje

lep vetar i široka poljska. stari

radnički lođ sa starim začađavljenim

zgradama i moja umetnost koja se ruši i

ruši me i moje noge koje me i dalje nose

ulice lođa su široke i ljudi prodaju jabuke po

putevima. moje pričanje o mojim mukama su priče

o ljubavi koja se teško rađa i priča o sujeti koja se ne

da. u nekim trenucima mislim na vesnu i moja potreba

da je nežno volim i gledam u lice i sa njom pričam o

svojim slabostima naraste u mom telu do prskanja

kako da. kako da. novi ljudi su kao novi talasi

malo je ljudi more. priče o mojoj bedi su priče

o lepoti koja se rađa. u visinama hoda

pevanje. pevanje jednom uhu

lođ 14. maj 1993

 

 

 

554/3099

 

1733  suši mi se grlo. grlo vrelog dana. grlo početka i napora

 

1734  drvored cvetajućeg bagrema

 

1735  ovo bi moglo biti to mesto za zgijež na koje je stahura pozvao na sakupljanje

 

1736  na golo telo po koja kap kiše

 

1737  zapara topla vlaga u vazduhu

 

1738  cvrkuti cvrkuti leptir i maslačak

 

1739  sada su usta suva nema me a sav sam

 

umor kao ozarenje

462. hodanje

sedim na trgu slobode u lođu

upravo sam dopešačio 36 kilometara

u delu spomenika edvard stahura. da. edvard

stahura. bilo je to hodanje za 36 pravednika koji

čuvaju svet. hodali smo do zgiježa tražeći tramvajsku

stanicu na kojoj je stahura sedeo odmarao se i pomislio

da bi to moglo biti mesto gde bi se susretali ljudi sličnog

senzibiliteta. padala je kiša na ulasku u zgijež a na povratku

u lođ smo hodali stazicom pored pruge. ta staza je bila nagrada

za napor. pruga se kao i uvek pružala čudesno pravo i na jednu i

na drugu stranu. sada ležim na drvenoj klupi u centru lođa čekajući

prijatelje. sve u meni je nežno kao san koji me obuzima. žedan umoran

sam. osećam butine tetive stopala leđa vrat slepoočnice ali vredelo je

vredelo je. pogotovo ona stazica pored ž. pruge pogotovo rastinje kroz

koje smo se probijali. ja volim priče ali za priče je potrebna priča i zato

ja živim priče da bi se moglo pričati. pričajući i zapevati kao što sada

peva moja radost jer sam i današnji dan ishodao milo. dva dečaka

i pas su se valjali po polju maslačka. jedna devojčica je vozila

pažljivo bicikl spuštajući se niz prugu a mlada devojka se

držala za ruku sa mladićem hodajući svoje prve ljubavne

dane. primiti dati pevati. mislim na tebe dolores

pevanje jednom uhu. da li je jasno da svako

hodanje ima svoje ime

lođ 15. maj 1993

 

 

 

556/3097

 

1740  varšava je vrlo važna. ja sam u varšavi

 

1741  ja sam pogledao u sunce i zaplakao sam se

 

1742  hodam dolazim do tebe. hodam dođi do mene

 

1743  mirišu mladi bagremi varšavom

 

1744  slušam stahuru sa ploče i muziku gurđijeva

 

1745  u krevetu čitam česlav miloš citira heraklita

čak i kad spavamo radimo na nastajanju sveta

 

1746  the performer is a man of action. he is not

a man who plays another čitam jiržija grotovskog

 

ulična buka kao tišina

463. hodanje

toga dana (bio je to ovaj današnji dan

u krajnjoj liniji jedan jedini dan koji mi je dat

jedan jedini dan u kome sam živeo i u kome sam

mogao nešto da učinim a ne znam ni da li sam živeo ni

da li sam nešto učinio mada mi je mnogo značila heraklitova

rečenica i to je već drugi put u životu kako mi je heraklit pomogao

prvi put bilo je to pre desetak godina kada sam živeo u strahu od

umiranja i kada sam pročitao živeti znači boriti se za život kao što

mi je večeras značilo osećanje da sam kod kuće u drugima da

sam gost i stranac kome je u svakoj misli u svakom drvetu u

svakom krevetu ovaj današnji dan njegov dan) malo sam

hodao ali bilo je to hodanje sa svojim imenom. da li

je jasno da svako hodanje ima svoje ime

velika javnost kao mir

varšava 17. maj 1993

 

 

 

557/3096

 

1747  the temple bell stops but the sound keeps coming

out of the flowers bašo. dan mi počinje sa bašoom i muzikom arvo

parta. sećanjem na andreja tarkovskog (4.4.1932. - 29.12.1986)

 

1748  jedan čovek hoda da bi se molio ne da bi se ponosio

hodanje je neprestana molitva. neprestano umorno i oznojano pevanje

 

1749  pisati pesme idejama. medijima. javnošću. činjenicama. činjenjem. osećajnošću

hodanjem. pristajanjem. prihvatanjem. pisati pesme onako kako se oduvek pisalo

 

1750  pijem vodu i gledam u nebo. mislim čistoća je neizbegavanje

 

1751  potrčim i osetim ponovo bol u mišiću leve noge. opasnost vreba u

svakom trenutku na svakom mestu. o kako su banalne činjenice istinite

 

1752  jednostavno za dobar odnos je potrebno imati ista interesovanja

isti smisao za humor isto osećanje obaveze i odgovornosti

 

o tim krevetima

464. hodanje

je reč. menjam ih skoro svako

veče. čuvaju me otadžbine moje. ovaj

noćašnji je široki madrac koji smo postavili

na sredinu dnevne sobe agate i remeka. spavam

na njemu već drugu noć. udoban je malo mi stopala

vise u noći ali širina mi pruža mogućnosti velikog radijusa

kretanja zvanih noćna prevrtanja. o kako sam se noćas

prevrtao pokušavajući da umirim snažno treperenje po

mojim leđima. ta leđa su bila široko nepregledno polje

usamljenosti. u toj nepreglednosti bio je dovoljan

jedan jedini prst ali prsta nije bilo. velika

javnost kao mir. varšava kao dlan

varšava 18. maj 1993

 

 

 

558/3095

 

1753  hodam ulicom marszałkowska tramvajske šine

i levo i desno a ja kao da se probijam kroz pustinju

 

1754  ja ne bih mogao hodati po zemlji da ne gledam iz visine. ja ne bih

mogao hodati daleko da ne osećam da je sve blizu. ali da li ću sve to podneti

 

1755  da govore samo usne koje ljube

 

1756  umoran sam i umor mi raste jer nemam to nikome da kažem

 

što znači na ivici sam

465. hodanje

otišao sam do trave i legao. bila je to

moja jedina nada. ta trava. pokrio sam rukama

stomak i spasavao se. dobro ja sam ishodao današnju

porciju i pre noći sam hodao u snažno predvečernje sunce

dobro ja sam i danas pomislio sve ono što pomislim svaki dan

i popio sam dva kefira i litru soka. dobro ja sam uveče sa remekom

i agnješkom posetio anju i andžeja i mi smo večerali kao ukrajinci hteo

sam reći večerali smo kao bližnji jer smo svi bili ukrajinci. dobro mi smo

pričali o nebesko plavoj boji. i ja sam danas hodao polako da bih stišao

bol i preteću opasnost u mišiću moje noge. dobro dan je prošao

prolazeći noću pored visokih grobljanskih ograda. varšava

kao dlan. otišao sam do trave i legao na nju

varšava 19. maj 1993

 

 

 

559/3094

 

1757  na istoku evrope se ljudi plaše novca da ih ne

uprlja a ne plaše se svoje lenjosti koja ih je već uprljala

 

1758  grmi do malopre vrućinčina. prelazim raskrsnicu ne obazirući

se na saobraćaj. penzioneri sede po klupama. stari (po godinama

još mladi ljudi) pijanci regrutuju jednog mladića za sebe

 

1759  evo letnji pljusak. osetim miris kamilice

 

1760  pljušti kiša već 20 minuta. sedim na autobuskoj stanici506 159

109 436 510 610 sa ostalim skrivačima od kiše i učim se pomirenju

 

1761  naše sećanje mora da bude duboko duboko da bi se setili sada

 

1762  ej ej kako smrde moje patike

 

pljusak

466. hodanje

težak dan. pun vrele

najvrelije vrućine i dugotrajan

pljusak. u vrelom danu pljusak je kao

veliki tuš pod koji možemo svi da stanemo

vrlo jednostavna slika za ono što se tako snažno

događa kada pljušti kiša. posle pljuska hodajući ka

janeku i seki sve se isparavalo i vazduh je bio prepun

svežine koja je nestajala pred zaparom. znojio sam se

i video tople dane leta koji dolaze. drugo leto i drugo

proleće koje ističe na ruži lutanja. da ja znam nijanse

ali odoh do cveta. prethodna rečenica nije baš

razumljiva jer nema konteksta iz kojeg je nastala

ali neka tako istrgnuta ostane. otišao sam do

trave i legao na nju. neka ostane pljusak

u tvom sećanju

varšava 20. maj 1993

 

 

 

560/3093

 

1763  opet blagi pljusak. letnja kiša nad varšavom

miris zemlje i budućnosti. na kraju počinje da pada i led

 

1764  sve je stalo smirilo se. ljudi i deca izlaze iz skloništa i ponovo pune ulice

 

1765  mlada žena pere noge i sandale sa kapljama vode koje padaju sa krova 

 

1766  ulicama starog grada torunja kopernikovog grada tri desetogodišnjaka repuju

 

1767  ja sam odrastao pored dunava dragi torunj ja znam šta ti znači visla

 

1768  dve devojke se dovikuju sa zatvorenikom

 

1769  prošlo proleće u mađarskoj jorgovani ovo proleće u varšavi bagremi

 

čovek niko hoda torunjom

467. hodanje

prvo sam hodao varšavom naravno sklanjajući

se od kiše i uživajući u hladnom vetru. posle smo se

prebacili vozom u torunj. u torunju sam hodao kao niko da

bi svako bio neko. hodao sam i mislio na mlade poljske umetnike

hodao sam i gledao vislu. stari grad torunj sa starim zidinama u

kojima je kopernik hodao. hodao sam i mazao svoj bolni mišić. stari

tramvaj je vozio raznežene putnike. nad starim gradom su se skupljali

mladi oblaci kao što su pod starim nebom i ulicama torunja hodali mladi

ljudi grleći se strasno i glasno. sve teče i sve se menja i sve se ponavlja

i ponavlja. crkve izidane ciglom boje prljave cigle družile su se sa

plavo zelenim nebom. neka ostane pljusak u tvom sećanju

drage oči što gledate ovu rečenicu grli vas vaš niko

torunj 21. maj 1993

 

 

 

561/3092

 

1770  kad osetljiva lepa žena klekne i poljubi šake

umetnika stranca umetnost je ponovo rođena

 

1771  ko zna sa koliko se suza mora natopiti ruža

 

1772  pada kiša ugledah ženu na groblju

 

1773  mrak je izgleda da sam zgazio puža

 

1774  u prirodi mogućnosti je da se mogućnost ne iskoristi nego se zloupotrebi

 

dzisiaj chodzę dla iwony. danas hodam za ivonu

468. hodanje

strpljivo i tiho govori svet. svet je nežan i blag. ivona mi je ispričala priču

simone vejl sa porukom ne vidim da je neophodno. duša često kaže moram

da dobijem pomoć jer neću moći izdržati i tada treba sebi cinično odgovoriti

ne vidim da je neophodno. hodao sam kroz mrak. nisam znao put ali sam išao

mrak je bio gust a u meni je bila radost jer je jedna žena prepoznala kako se

muškarac porađa. jer su me poljubile usne koje ljube. umetnost je ljubljenje

hodao sam strpljiv po tom mraku koji se zove noć. skrenuo sam na

peskoviti put. drage oči što gledate ovu rečenicu

grli vas vaš niko. ovde je kraj grada

torunj 22. maj 1993

 

 

i

 

 

umor

kao ozarenje

 

 

upravo sam dopešačio 36 kilometara u delu spomenika edvard stahura

da. edvard stahura. bilo je to hodanje za 36 pravednika koji čuvaju svet

 

 

primiti dati pevati

 

 

hodam dolazim do tebe. hodam dođi do mene

 

 

hodanje je neprestana molitva. neprestano umorno i oznojano pevanje

 

 

čistoća je neizbegavanje

 

 

o tim krevetima je reč. menjam ih skoro svako veče. čuvaju me otadžbine moje 

 

 

ja ne bih mogao hodati po zemlji da ne gledam iz visine

ja ne bih mogao hodati daleko da ne osećam da je sve blizu

 

 

naše sećanje mora da bude duboko duboko da bi se setili sada

 

 

u torunju sam hodao kao niko da bi svako bio neko

 

 

drage oči što gledate ovu rečenicu grli vas vaš niko

 

 

kad osetljiva lepa žena klekne i poljubi šake

umetnika stranca umetnost je ponovo rođena

 

 

ko zna sa koliko se suza mora natopiti ruža

 

 

umetnost je ljubljenje

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

usuditi se

i biti ruža

lutanja

to

si

ti

ružo

lutanja

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

pred kojom

je lepa žena

klekla

i

poljubila

šake

umetnika

stranca

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

 7. maj 2025.

27548. dan mog života

 

 

543/3110

 

1692  ponovo u varšavi. došao sam da podignem

spomenik eduard stahura. da. eduard stahura

 

1693  tamo je stan agate i remeka

 

1694  sisata konobarica u pozorištu mi pozajmljuje žeton za telefon. tu sam

 

dečače

452. hodanje

nežnost me rasipa

da li neko čuje moj zov

 tu taj dečak stoji pred kućom

remeka i agate čeka ih i čita josifa

brodskog koji piše o visokim vodama

tu u varšavi dečak misli na dečaka steda

varšava se zeleni i dečak bi plakao. umoran je

on luta nose ga talasi. tu je sam kad oko ponoći

legne u novi krevet tiho će zaspati i odmah će

se probuditi. setiće se da je zaspao i biće mu

toplo u svom velikom telu u kome je zaštićen

u kome je i jedna žena koje nema. miriše

noć moje korenje putuje visoko sa

oblacima. dečače lepo spavaj

laka ti noć 

varšava 4. maj 1993

 

 

 

544/3109

 

1695  kako je toplo uzela moju istetoviranu podlakticu

u svoje male šake dvadesetjednogodišnja kaja

 

1696  stari poljak raskopčao košulju u sunca svoje radničke grudi

 

1697  jedan lepi oblik vagine je napravio stari hrast

 

1698  vičem ti. vičem te

 

1699  varšavo čuješ li me

 

ja poljak

453. hodanje

hodam varšavom sa

agnješkom i kajom venecijom

parkovi su veliki i bogati. kao da sam juče

bio ovde kao da je godina dana prošla između

dva treptaja oka. to i jeste ruža jedinstvo prostora i

vremena. kao kad bubri hleb tereze murak. kad prostor

raste iz sebe. kad se mirisi rađaju u rašćenju. mirisi

kiše od koje sam se danas tri puta skrivao. dva puta u

restoranima i jednom pod crkvenim svodom. bilo mi je

hladno po golim rukama i toplo iznutra jer je u meni bila

varšavska noć sa punim mesecom. agnješka mi je

donela majicu sa dugim rukavima i hanjinu jaknu. tada

mi je bilo toplo i lako sam hodao sa rukama u tuđim

rukavima ja definitivni poljak. dečače lepo

spavaj laka ti noć. u rukavima

mojoj domovini poljskoj

varšava 5. maj 1993

 

 

 

545/3108

 

1700  umetnost je vernost

 

1701  kada idem ko da pišem

kada pišem ko da idem

a jedno i drugo je pevanje

živi završavaju (kažu)

ali put ne (sigurno)

idući ne nestajem

u put ću se pretvoriti

 

kaže mi prvog decembra

1973 edvard stahura

 

1702  jednim korakom podignem zemlju drugim korakom

je spustim i tako svojim hodanjem raznosim zemlju kao vetar

semenje. vetar hodanja. koraci sejanja. stopala pletenja

 

1703  ako me vidiš kako hodam varšavom vidiš me jer me vodi hodački njuh

 

1704  zaboravljam te jer i tako te volim

 

1705  samo ići dalje i sve si bliži i bliži

 

1706  hodam mostom poniatowskiego i čitam

tekst vlada marteka slika mosta u gnezdu

 

kad samo pomislim

454. hodanje

da bi mi mogla biti žena ja u hodu

nestajem u tvom dahu i osetim tvoje duge

noge kako stoje na zemlji. to ja letim pored tebe. da

letim sa novih 33.369 današnjih koraka u sebi. hodam

sa viškom kilograma lak jer sam brige bacio pod noge

ravnomernost je obavila prisvajanje postepenog umaranja

bilo je lako i razumljivo kad sam u osam uveče osetio na licu

blagi umor. kada je hodač apsolutno umoran onda je nezaštićen

toliko nezaštićen da ne možeš da ga napadneš jer sve može da

ga napadne ali ništa od toga ne uspeva. hodač je sveti priča mi

stahura. kako je bilo lepo kada su agnješka agata i remek

raspravljali da li ozarenost da prevedu sa promienność ili

olśnienie. umor kao ozarenost. dve reči kao put između

dva grada. u rukavima mojoj domovini poljskoj

najsvetije stanje čoveka je umor

varšava 6. maj 1993

 

 

 

546/3107

 

1707  istina je bol

 

1708  leti sneg divljeg kestena po parku ispod zamka ujazdowski

 

1709  tri koraka su rečenica

 

1710  stvaralačka mudrost

 

1711  hodam um mi se razvija prostorom. hodam srce mi se greje vremenom

 

1712  to stranac hoda u prirodi pred svima šapuće martin hajdeger stazi kad me ugleda

 

govori se o hodačkoj mistici... hodati na kraj samog sebe

455. hodanje

pijan na kraju dana sa remekom agatom agnješkom alicijom i jasekom osetim tajnu

dok remek i jasek sviraju drombulje: zauzeti centralnu poziciju. razlog je u smislu koji živi

u prožimajućem centru. razgovarao sam sa piotrom rypsonom i marijušem. gledao filmove o

grotovskom. agnješka mi prevodila plavi put keneta vajta. al al ona duga na nebu koju

smo ugledali i gledali. spuštala se na sever i jug varšave lebdeći preko visle ta

lučna voda u sunčanim bojama. i počela je kiša i kiša se pretvorila u

pljusak i mi smo hodali kisnući sa drvećem i jorgovanima

najsvetije stanje čoveka je umor. tri koraka

su rečenica

varšava 7. maj 1993

 

 

 

547/3106

 

1713  sam hodam pored lišća

 

1714  raste mi brada. znoj natapa čistu majicu. nad vislom

subotnja svetlost. i koprive bih plodio i koprive bih plodio

 

1715  kako su lepo sinoć pili votku iz jedne čaše moji mladi prijatelji. posle na eks ispijene

čaše ostatak kapljice se istrese energično na pod da ne ostane moja prljavština drugome

 

ona je sedela iza njega

456. hodanje

iscrpi me hodanje na kraju nedelje. umiruje

me visla koja otiče i svetlost severa koja se oseća

tu sam tu sam i tu sam. hodamo grobljem. na autobuskoj

stanici večeram sok hleb i sir. odmaram svoje telo oslonjen

o klupu. telo mi se napuni punoćom pa mi je praznina realnost

ulice varšave su široke. ići ići stići i ići ići. praznina samo se

čuje kako pada plava kiša kao i nekada kada je padala. na visli

zavučeni u vrbe pecali su muškarac i žena. ona je sedela iza

njega a on je stajao sa štapom u ruci. oko njih je kružio pas

nizvodno na potopljenom šlepu ptice su sletale. tri

koraka su rečenica. hiljadu vrba su obala

varšava 8. maj 1993

 

 

 

549/3104

 

1716  rađa se nova evropa gledam to svojim očima jer momka nadžnjeva devojka

 

1717  čovek sam: peva

 

1718  sa prijateljima nežno hodao kroz srce

stahurino uz uspavanku koju su pevale agata i kaška

 

od bukve do bukve lišće maleno

reci mi sine da li ćeš biti dobar

ako budeš dobar dođi kod mene

da te poljubim pred spavanje

zalazi sunce za šumu

nemoj dati poljubac dečaku

kako da ne dam kada sam već dala

zapamtićeš ti dečaka jovana

 

kako je dunav pitala me visla

457. hodanje

hodao sam pored visle uzvodno. zavlačio sam

se u vrbake kao što se zavlačila i visla i njeni pecaroši

otići u po bela dana i sakriti se od očiju sveta kako se to

kaže strast je koja se večno održava. a oko podne sam legao

na travu pod jednom topolom i spavao. bio sam dripac i danguba

kasnije sam po dolmi hodao go do pojasa prvi put ove godine. prošao

sam pored vodovoda i ponovo se vratio u grad. i onda je sve teklo svojim

tokom. hodao sam sa prijateljima 7-8 minuta kroz zamišljeno srce stahurino

u srcu stahurinom je bila bol. bol kod životinje koja oseti zemljotres pre nego

ljudi. to je bol jednog koji pati za mnoge i pati pre nego što patnja i dođe. takav

čovek je ponekad nepodnošljivo sam. i zato sam sa prijateljima hodao kroz

srce stahurino. agata i kaška su pevali jednu dečiju uspavanku. bilo je dirljivo

hodao sam sporo i zaplakao se. drhtale su mi grudi. stajali smo mirno pred

dečijom uspavankom kao pred himnom. to i jeste bila himna bola. sve se

završilo hodanjem kroz noć na periferiji varšave sa silvesterom łuczakom

pored nekih ograda pasa koje smo uznemirili ćuteće benzinske pumpe

kojoj nismo ništa značili a ona nama jeste jer je svetlela u

mraku periferije. hiljadu vrba su obala. kako je

snežna bila dečija uspavanka

varšava 10. maj 1993

 

 

 

550/3103

 

1719  još je dan pevaju u crkvi ružini pevači

pevaju za ružu lutanja. rađa se rađa se novi svet

 

1720  teći - ljubiti. od ljubljenja mi smrde patike i noge. alat moj

 

1721  bila je to pijana noć razigrane ruže u kojoj je i pas plesao sa nama

 

jer cveće (zaista zaista) pleše

458. hodanje

hvala bogu osetio sam da cveće pleše i da je

ljubav veliki zanat. zanat zanata. idemo dalje vidim

zeleni se zelenilo. idemo dalje hodao sam parkom i

umoran od druženja noću legao na klupu. opremljen za

život u varšavi hodam njenim ulicama sam. kasnije sa

prijateljima iz krakova lublina vengajta prolazimo parkom

trgom šireći se i usmeravajući se kao ptice u letu. ruža

je put. cvetanje je putovanje. kako je snežna

bila dečija uspavanka. lutanje je plesanje

varšava 11. maj 1993

 

 

 

551/3102

 

1722  tek sam krenuo a već tražim klupu da legnem i da

se sakupim zatvorenih očiju smirujući treperenje u leđima

 

1723  sa naočarima i knjigom na grudima ležim na klupi. čujem decu kako

se igraju. kad ustanem stare bake me gledaju pogledom ko je sad ovaj

 

1724  na mom licu se ogleda lice evrope. trag trenutnog

 

alicja. jacek. adam. sylwek. aśka. minze. jasio. ola

remek. agata. anka. witek. kaśka. beata. kaja. irena. ania

459. hodanje

pokušavam da pronađem struju koja bi me sama ponela da ne moram da

hodam. noćašnje pevanje igranje i napijanje su me ispraznili. ne mislim ništa

zurim i hodam. hodam po pogledu kojim zurim. pevalo se i pilo celu noć jer se

sa pesmom rađa novo vreme. ulazim u čuveni zatvor paviak. težak vazduh 

i svedočanstva svedočanstva. kada govorim da je tragedija dosadna

govorim da je ona početak a ne kraj. kada je tragedija kraj onda je

ona i jedini cilj a cilj može biti jedino radost. da se razumemo

tužan sam žedan sam gladan sam i spava mi se

lutanje je plesanje. kako bih kako

bih kako bih

varšava 12. maj 1993

 

 

 

552/3101

 

1725  i tada se nasmeja gospod bog i tada nastade zemlja

slična zlatnoj jabuci i ogledalu promene krýstof kamil baczyński

 

1726  ovo je ruža sveta u čijem danu počivam čije su latice

prozračne kao stranice vremena... krýstof kamil baczyński

 

1727  kod murijel kordowicz sam upoznao lepu stariju ženu

koja odlazi po kućama i bez novca pomaže starim ljudima. oči 

su joj zaista duboke kao što samo dobrota može da bude duboka

 

1728  tako mnogo lepih nogu hoda varšavom

 

 

 

orfej u koraku

460. hodanje

pričala mi je murijel o

mladoj litvanki ženi čudu koja je

za vreme rata sakrila begunca jedne

noći i kada ga je policija našla rekla je da joj

je on verenik i zbog toga je bila osuđena na smrt

hrabrosti je tako mnogo u nevinim srcima u srcima u

kojima ne postoji ni pojam o hrabrosti ali gde nevinost

teče kao nabujala reka. kasnije sam hodao parkom i video

dečaka kako se grli i ljubi sa svojim psom. park łazeinkowski

je grad za sebe jedan od najlepših gradova u evropi. treperi

u meni sve što postoji. ja sam sve i zato treperim. dečak

i pas su gnezdo kao i ovaj most. gnezdo treperenja

orfejsko u koraku. kako bih kako bih kako bih

u visinama hoda pevanje

varšava 13. maj 1993

 

 

i

 

 

to i jeste ruža

jedinstvo prostora

i vremena

 

 

umetnost je vernost

 

 

tri koraka su rečenica

 

 

stvaralačka mudrost

 

 

hodam um mi se razvija prostorom. hodam srce mi se greje vremenom

 

 

čovek sam: peva

 

 

osetio sam da cveće pleše i da je

ljubav veliki zanat. zanat zanata

 

 

treperi u meni sve što postoji

ja sam sve i zato treperim. orfejsko

u koraku. u visinama hoda pevanje

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

svakog dana

deset godina

svakog trena

večnost

to si

ti

ružo

lutanja

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

6. maj 2025.

27547. dan mog života

 

 

532/3121

 

1654  da plava ruža je boje vazduha

 

1655  ja spavam a srce je moje budno

 

1656  živela mladost

 

1657  kad kažem živela mladost mislim da zaista živi a ne da umire

 

perači grada & odlazeći robert mičam

443. hodanje

slučajno sam sreo na ulici biserku rajčić i malo kasnije

davida albaharija. volim kad slučaj vodi dobre duše jedne

prema drugima. kasnije sam razgovarao sa đurom razgovor

godinu dana kasnije. đura me je odveo u radio b-92 sa koga mladi

ljudi već više od 3-4 godine peru savest grada. sa radija me je o-la-la

dušana povela da vidim pozorišnu predstavu trinidad. o-la-la branka

katić i njena odlazeća ljubav robert mičam. važno je otići rekao

je maršel dišan. volim da primim u sebe radost i lepotu

čudo branke katić glumice. što znači vatreni

spokoj. hvalim hvalu

beograd 23. april 1993

 

 

 

533/3120

 

1658  dan mi je počeo sa brankom gledić apotekarkom koju sam slučajno upoznao

 

1659  strah počne sa rečima kojima se zastrašuje sve živo i neživo

 

1660  dok su oni proglašavali događaj u srpskoj književnosti nisu

videli kako im je pred nosom pevala svetska književnost u srbiji

 

1661  jer sve peva pevač. hodač-pevač

 

1662  hvali se u meni sve 

 

1663  nad karlovačkim crkvama nadleću tri rode

 

pričanje u budućnost

444. hodanje

hodali smo beogradom putem i novim

sadom. kada smo prelazili most na dunavu

osećao sam da dolazim. duvao je vetar pelerina

je padala po magarcu i vukla se po putu sve do izvora

tako sam otišao daleko da se uvek vraćam odlazeći. u

beogradu sam govorio ljudima koji nisu imali dovoljno

snage da čuju šta sam rekao. oh kako me je to zabolelo

treperio sam ali kao i uvek put me je okupao i smirio

u novom sadu sam video prijatelje i pričao o

miroslavu mandiću. hvalim hvalu

pričam u budućnost 

novi sad 24. april 1993

 

 

 

535/3118

 

1664  zaplamti sa usana ruže momčilo nastasijević

 

1665  velike dve reči tek sada

 

1666  pobegla mi je lepa misao nema samoubistva milomire... (ali bačlija me je prekinuo)

 

1667  učenje je posredovanje

 

1668  hodam sa tanjom. dugačak red ljudi čekaju pare

naoružani vojnik razoružani život. redovi su pad pare su glad

 

tuga - bánat

445. hodanje

otišao sam odlazeći sa istog

mesta na kome su me prijatelji čekali

petstopetog dana ruže lutanja. tada je padao

sneg danas je bio topli letnji dan u proleću. hodao

sam sa tanjom marković koju nisam video dve godine

ali sam video da su još dve godine sada u njoj. otići i

doći. bio sam tužan hej koliko sam bio usamljen. to bi

mogla osetiti samo mala deca. hteo sam da padnem od

tuge. išao sam za novi sad. sve me je bolelo a samo

jedan zagrljaj bi smirio sve. i došao sam u novi sad

i niko nije video moju tugu ali ja sam znao kako

sam poražen kako hodam po sebi jer taj put

sam ja. pričam u budućnost

budućnost je ženska

novi sad 26. april 1993

 

 

 

536/3117

 

1669  hodam

 

1670  kako je velika prethodna rečenica. pet slova jedna

reč beskrajna rečenica. klanjam se toj raskošnoj jednostavnosti

 

1671  ovo je ovo. sada je sada. ovde je ovde. ja sam ja robert zend

 

kod kaje

446. hodanje

od ranog jutra miris

trave pred kućom rade ćupić. na

dunavu vetar prijatelji i podne. hodamo

zajedno. ostanem sa biljom i verom idemo ka

groblju kaji. dan je vreo gori nam koža. na groblju

muzika i hladna voda. nema nikoga da kažem kako

se osećam. boli me peta. dobro je što sam sada ovde

zašto je to dobro ja ne znam. nije moje da znam. moje

je da pružim i sledeći korak. samo sledeći korak. tako

nedostižno malo. stigao sam kod paje vinogradara

na toplu spomenkinu večeru. budućnost je

ženska. samo sa zarezima

novi sad 27. april 1993

 

 

 

537/3116

 

1672  hvala vrapčiću što ne bežiš

 

1673  peva se uvek iznova

 

1674  jadni miroslave ti svaki dan krećeš od nule rekla

mi je rada kada je videla kako vraćam pedometar na nulu

 

kako neko reče voda teče

447. hodanje

počinje vrućina. osećam bol u obe pete

poražen sam. misao mi je zaroblјena emocijama

poniženje mi izlazi na nos. tek posle bačke topole

uspevam da gledam prema horizontu. sve se zeleni

uskoro će početi da gori od zelenila. čitam hajdegera

govori o opuštenosti i prilaženju. okrenem se vidim

odmakao sam od crkve. posle mesec dana opet sam

čuo mađarski jezik. uveče hodam po subotičkim tihim

ulicama punim drvoreda. u ulici pariske komune

mislim na bojana i igora prijatelјe iz ljubljane

nad ovim prostorima se steže omča oko

vrata. ljudi su hipnotisani žive normalno

ne mogu ništa da preduzmu. kupuju

sladoled i trguju. samo sa

zarezima. od sveta

bolna peta

subotica 28. april 1993

 

 

 

538/3115

 

1675  u baš je pijan miroslav vidi to jovan stojanović nepoznati

prolaznik na drugoj strani ulice. priđem mu pitam ga za ime i kažem

mu da sam pijan a on mi odgovori nema veze i ja sam tu

 

1676  dao mi stolicu da uzmem frotaž sa škole mešc geza

ninčević. sam se ponudio nek živi u njemu i geza i ninčević

 

1677  uprljana bledo plava košulja mladog

železničara koji pušta rampu. dolazi senćanski šinobus

 

1678  iz mene izrasta svet

 

1679  sunce kroz kišnu zavesu u subotici

 

1680  biti sluga to je sveta stvar kaže petar vukov

 

a életnek szolgálni az szent dolog

448. hodanje

pijan hodam hvatajući povremeno slike života da

bih prošao normalno a ne pod točkovima. predveče

na zalasku sunca počne kiša da pada nad gradom. kiša

kao svečanost. hodam i kisnem hej ja se radujem. miriše

svežina u vazduhu. ljudi trče pod strehama ja hodam po

sred ulice jer radost traje u meni. provlačim šaku kroz

kosu kao junak budućih detinjstava. od sveta

bolna peta. niz lice mi klize kapi kiše

subotica 29. april 1993

 

 

 

539/3114

 

1681  visoki železničar nosi buket jorgovana učestvujem sa njim u svečanostima života

 

1682  čikoši čuvari konja. nova metla dobro mete kaže olga

 

1683  ne postoji dobro i zlo nego izbor. sloboda

 

u senti

449. hodanje

hodao sam sentom

grad u ravnici pored tise

reka se širi i pruža u luku. tu

su ljudi zastali i napravili naselje

pleli korpe i mreže. lovili ribu i čuvali

konje. bojili platno a užari umirali mladi

od kudeljne prašine. strizli vunu i drljali

zemlju. žene vukle prepuna kolica zemlje

a muškarci ih gurali. tu duvaju vetrovi i zato

se hoda ulicama između kuća. senta je zelena

i tiha. metalne ograde na keju i priča o ruskinji

koja je tu u nadrlјanu došla da vidi svet. noću

se vraćam šinobusom sa olgom. gornji breg

bogaroš. doline. orom. gabrić. bikovo

dobro veče kažu nam pregledači

ž. kola. niz lice mi klize kapi

kiše. izmoren bludim

kao noć

subotica 30. april 1993

 

 

 

540/3113

 

1684  izem ga idemo u budimpeštu

 

1685  kako je teško istrajati

 

1686  ležim sam na maloj ž. stanici. drvena klupa je udobna

 

1687  došao sam kod jelene i izašao u noć. nadam se da neću poludeti

 

bilo pa prošlo

450. hodanje

vrućina. nagnječene pete

tupost. prešao granicu. cvetaju

voćke bele se. peskovita ravnica sivi se

ponovo u nepoznatom jeziku. škola za pse

hodam sa olgom. josip i angela su iza nas. olga

im se vraća ostajem sam. pijem vodu. skretničar

mi objašnjava gde je ž. stanica janoš salaš i kad

dolazi voz za budimpeštu. ležim na klupi i spavam

oprao sam noge i trljao žuljeve umor se u meni

odmara. cvetaju jorgovani. pust sam kao pustara

i ravan kao ravnica. veš se suši po selima. sama

žena kopa rupe u bašti. čitava porodica zaliva

zemlju. mrak se polako i meko spušta. u

kupeu jedna devojka piše kao i ja

izmoren bludim kao noć. nad

ravnicom je plavi mrak

osmehnula mi se

odlazeći

u vozu za budimpeštu 1. maj 1993

 

 

 

542/3011

 

1688  ne hodam nego bridim

 

1689  pala mi kišna kap na donji kapak

 

1690  radujem se noćas ću prevaliti dug put. na

dugom putu postajem drugi i nikad više neću biti kao pre

 

1691  ponovo u letnjim pantalonama. ispratio me bojan

budimac. na praznoj ž. stanici ušao sam u prazan voz za varšavu

 

miris noći

451. hodanje

hodam miran jer sam

sasvim na dnu. na keleti stanici

kupujem kolač sa sirom višnjom i

makom i osetim onu istu hladnoću kao

u januaru kada sam ovde hodao za hamvaša

i anonimne snage ljubavi. sada se sve zeleni i

ženske noge su lepše nego ikada. prosjaka je sve

više. jedna devojčica plače i prosi. u poslastičarnici

gledam stare bake-lepotice i osećam kako večnost ne

umire u vremenu i kako lepota živi iako je narušena

pretrčavam ulicu i sretan sam. sada sam u praznom

kupeu i praznom vozu. putujemo kloparanje noć i

ja. sve je kako treba da bude otvorio sam prozor

zavesa leprša šine susednog koloseka se sijaju

na mesečini. nad ravnicom je plavi mrak

osmehnula mi se odlazeći. miriše noć

moje korenje putuje visoko

sa oblacima

u vozu budimpešta - varšava 3. maj 1993

 

 

i

 

 

sve

peva pevač

hodač-pevač

 

 

hodam

 

 

dobro je što sam sada ovde. zašto je to dobro

ja ne znam. nije moje da znam. moje je da pružim i

sledeći korak. samo sledeći korak. tako nedostižno malo

 

 

hvala vrapčiću što ne bežiš

 

 

peva se uvek iznova

 

 

iz mene izrasta svet

 

 

kako je teško istrajati

 

 

ne hodam nego bridim

 

 

ne postoji dobro i zlo nego izbor. sloboda

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

hvala ti što

si sve izdržala i

pomogla i

meni

da

i

ja

sve

izdržim

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

5. maj 2025.

27546. dan mog života

 

 

524/3129

 

1628  slatkim mamom hodam zelenom travom

 

1629  sa dušanom gledam zelenu penušavu vodu zete. kaspare davide

 

1630  umetnost. umetnost je samo gledanje lepote

 

1631  blaga snažna mlada vodo. ej hej

 

1632  snaga vode mi prolazi kroz pluća srce i misli čini me ljubavlju

 

1633  venčavam vas koracima svojim prostori moji

 

1634  cveće je spas (gradom dukljom)

 

1635  prva lasta. kiš lasta

 

ostavim oštrinu

436. hodanje

koruta i suša. mleko i svila radovi

ilije šoškića. bašta pepeo. svila škare

knjige danila kiša i irene vrkljan. hodali smo

dušan todorović i ja po starom gradu duklji. prelazili

zetu i moraču i spustili se nazad rekom za koju ne znaš

sada ujedinjenu da li je zeta ili morača. sve što videh beše

lepota i ponovo osetih da je u ovom vremenu žensko spas

ravnoteža je tresnula u dubine muškosti. iz neba neprestano

treperi vetar ženstvenosti. neprekinutost: sposobnost da se

primanje ponavlja i ponavlja. i zato reče ova ruka pišem

ovako da ne prestane. more mi miluje lice

plemenitosti rađaj se iz dela

podgorica 15. april 1993

 

 

 

525/3128

 

1636  podnošenje tuđe slobode je sloboda. tu treba pobediti svoj

ego da se on oplemeni i nadraste i da se odustane od taštine. treba

da se spustimo u skromnost da osetimo ljubav kaže branislav lečić 

 

1637  šta radiš u podgorici. došao sam da pređem

pet reka. zetu. moraču. ribnicu. sitnicu. cijevnu

 

1638  prijatelj slobodan tišma

 

16. ap 93

prepodne kišovito hladno

već razmišljam o tome kada će

doći noć da se uvučem u krevet

i da spavam

sumorni pravoslavni veliki petak

ne znam zašto ovo uopšt, beležim

 

ne postoji svest o vrednosti života

o svetinji života

tu se samo vidi kako su ti ljudi živeli

do sad. u kakvoj pustoši

nereligiozni do srži

(da li je to moguće biti nereligiozan

do srži u samoj suštini

mislim da jeste)

sada se pozivaju na boga

a ne znaju za zapovest kategoričnu

bezuslovnu ne ubij

 

neki pak bogovi traže žrtvu

makar ona bila i tuđa. hm

ali ne želim da budem suviše pametan

u tome je uteha

 

nedelja je

stvarno nemam pojma

ja ne znam ništa. ne umem da pišem

slušam lučiju od lamermura

na radiju

trebalo bi razbiti lažnost sopstvenog

života

ne ja baš želim da se u to uživljavam

zašto da ne. umetnik

pa istine i onako nema. sopstva nema

otkud uopšte privid

šta je privid

važno je samo koliko možeš da razvijaš

jednu sliku

da se uživljavaš

i koje dimenzije to može da poprimi

ako se tebi dopada sasvim je svejedno

da li se sviđa i drugima

čak mislim što se drugima manje dopada

tim bolje

neshvaćenost je uslov zadovoljstva

(ali koliko budeš uživao toliko ćeš i patiti)

važno je noćno vrludanje krivudavim

puteljcima

neuhvatljivost

nikakvi svedoci

 

žuta reka koja

nema izvora ili ih

ima bezbroj

izvire iz večnosti

ili u večnosti

setio sam se

poniranje

trenuci se otvaraju kao cvetovi

u koje padam

prenositi se u biće stvari

mistično sudelovanje na kauču

u nedeljno popodne

radost nam se samo piše

radost večnosti

 

spolja četrdesetogodišnjak

bez posla ili besposlen

bez dinara u džepu

oženjen

otac jednog muškog deteta

operisan od svega

ugašen prilično

 

evropska umetnost. dvadeseti vek

prva polovina

jedino to. muzika i slikarstvo

i arhitektura. kuće. uglovi kuća

po gradovima

 

napolju je sve zeleno

karton je zelen

 

unutra je sve zeleno

ipak glasine ...

 

usne ćute ljube

437. hodanje

tamo malo levo gde se završava

senka tu žive kuči pokazuje mi dušan

kameno plavo biće planine pokriveno

snegom. kiša pada na podgoricu kaže dušan

okrećući se nazad prema gradu. prelazimo reku

cijevnu. dvojica mladića traže šibicu. sutra ćemo

se penjati sve uza stranu. sada hodamo ravnicom

koja je u depresiji ka skadarskom jezeru. dušanov

korak je duži i on odmiče ostavljajući me da tonem

u hodačkim mislima. plemenitosti rađaj se iz

dela. iz slepoočnica oslonjenih na usnama

podgorica 16. april 1993

 

 

 

526/3127

 

1639  tupa kum. kako se kaže bog na nebu kum na

zemlji. danilo je znao i da sluša i da govori kaže tupa za kiša

 

1640  beli se drveće od cvetanja

 

1641  kako mi prepone u bolu ljube napor

 

borislav i danilo

438. hodanje

uza stranu uza stranu i uza stranu

kamenje. crnogorski krš. znoj i vetar. dušan

je krenuo sa mnom zadnjeg dana spomenika

danilo kiš - proleće. posle dvadesetog kilometra

sve je teže i teže iako je cilj sve bliži i bliži. uh al će

biti fino kada stignemo kaže dušan. da stignemo i

počinimo. svakodnevno hodanje i jeste svakodnevno

umiranje. umire se da bi se živelo i da bi živelo. još

uza stranu. lovćen je pod snegom. čekaju nas

milija pavićević mladen lompar krsto mijanović

sa lozovačom hlebom maslinama i sirom. iz

slepoočnica oslonjenih na usnama

subotica kiš cetinje

cetinje 17. april 1993

 

 

 

528/3125

 

1642  u 17:40 posećujemo milija i ja napušteni zatvor u

bogdanovom kraju. sada u njemu živi samo jedna stara žena

 

1643  danilo kiš veliki otac otac velikih emocija

 

e neće vala biti

439. hodanje

hodam sa milijom po cetinju

obilazimo groblje tražimo majku danila

kiša. televizijska ekipa je otišla mi smo hodali

ka zatvoru. zatvorski krov se srušio dvorište je

zaraslo u travu korov i divlje ruže. ulazio sam u

samice. mislio o težini puta. od pedeset devete do

danas u procesu mojega rada sve se odvija bez

razvoja i napredovanja. najjednostavniji i najizraženiji

ritam je monotonija. monotonija je tok i ritam u isto

vreme. iz mojega procesa rada proistekao je jedan

monoton ritam s ciljem da ostvarim monotoniju koja

je najjednostavniji i najizraženiji ritam kaže julije

knifer na cetinju. subotica kiš cetinje

nego što

cetinje 19. april 1993

 

 

 

529/3124

 

1644  ja ne hodam - ja hodam

 

1645  spuštam se sa cetinja. magare sa praznim samarom

pase travu. planine se nadovezuju plavilom lelujaju nebom hodaju

 

1646  kamen i korak

 

1647  korak i oblak

 

tajna je u sreći krhkih bića

440. hodanje

video sam ženu sa snažnim žilama na

vitkim šakama a bilo je toplo. osetio sam

miris svoje prašnjave odeće. odlazim sa cetinja

zavoleh crnogorce bejah crnogorac. zavoleh crnogorski

krš i humor mojih crnogorskih prijatelja. u danilovgradu

sam video iliju šoškića oslanjao se na beli hodački štap

imaju ćerku kaže mi dragica. sva deca nek rastu sa

cvetanjem ruže lutanja. dušan milija i ja čekamo 

voz u danilovgradu. nego što. budi nežan

prema sebi iznutra

danilovgrad 20. april 1993

 

 

 

530/3123

 

1648  plač

ne govorim li o

plaču u hodanju ne mogu

govoriti ni o radosti u njemu. kada

sam na hodanju plakao kao da sam

plačem daljinu prevaljivao. plač su predeli

i geografija duše. hodam obučen u suze. nema

osude. plač je duboko disanje bez vazduha. da bi

se vazduh ostavio drugima. plakanjem napipavam

bolna mesta i prepoznajem bivše živote. to je plač

koji mi otvara usta sklapa oči i steže me u grlu. malo

je suza uglavnom mi samo ovlaže oči. to su suze

otvaranja i kleknuća. plač se dugo priprema a

dolazi nenadano. plač ta pesma živaca

plač je putovanje u nevinost

nevini put

(iz rečnika hodanja)

 

grad. grad. grad

441. hodanje

prolazim beogradom. hodam

osećam ne osećam. izvesno je da

prolazim. izvesno je da je proleće došlo

beograd je jedan grad i kao i svi gradovi liči

na sarajevo a sarajevo je jedan grad koji liči na

sve gradove. oko ponoći. oko ponoći hodamo

ivana nada i ja. nada spava u hodu a pod

bežanijskom kosom jedna ptica duboko i

dugo peva. kažem sarajevo je glas

budi nežan prema sebi iznutra

sve više je svega u meni

beograd 21. april 1993

 

 

 

531/3122

 

1649  sve je istina ruže

 

1650  majke su krenule kaže mi branko jer je i njemu majka otišla

 

1651  umesto prošlosti podvizi

 

1652  toplo mi je jer marija i branko žive zajedno

 

1653  cigani trubači pevači na slaviji prolamaju tugu na ulici

 

čitao sam četiri sata u muzeju kinoteke

442. hodanje

lutam gradom sam. upoznajem nove ljude. vidim starog

psa u palmotićevoj kako na drhtavim nogama gricka travu

izljubim se sa starim prijateljem nebojšom popovim. gledam

strpljivo izložbu o milošu crnjanskom. otići nestati izgubiti se

grad je pun mladih devojaka. restorani puni. laki život pred

vešalima. ali dobro tu i nema šta da se kaže. priča mi

prijateljica kako se zaljubila i sad cvili u sebi kao pas

mnogo je tuge u mojoj knjizi ali to je tako. tuga je

đubrivo za blagi osmeh. prolazim i vidim ljude

prolaze. lišće se zeleni svedočim. gole ruke

devojaka su bele takođe svedočim. sve

je više svega u meni. što znači

vatreni spokoj

beograd 22. april 1993

 

 

i

 

 

venčavam vas

koracima svojim

prostori moji

 

 

neprekinutost: sposobnost da se primanje ponavlja i ponavlja

 

 

kamen i korak

 

 

korak i oblak

 

 

sve je istina ruže

 

 

umesto prošlosti podvizi

 

 

sve je više svega u meni. što znači vatreni spokoj

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

čuvaj

me

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima