AUTOBOGOGRAFIJA

6. oktobar 2025.

27700. dan mog života

 

 

2029/1624

 

5636  vetar zatalasa visoku travu. valja se pred mojim očima zeleno more

 

5637  kisnemo asfalt zemlja bilje i ja. svečanost je to. svečanost je to

 

5638  sija sunce put se osušio. sijam dan i noć neprestano sam sunce u malim suncima

 

promenljivo

1664. hodanje

ceo dan je bilo promenljivo

oblačno sa povremenim pljuskovima

i jakim suncem. nebo se tmurilo i komešalo kao

more. kiša nošena vetrom je padala po visokoj travi

ličila mi je na laste u brzom preletanju. prostranstvo oko

mene bezgranično otvara moju dušu. hodačkim 

hlebom hranim harmoniju. nežnošću je

grljeno i moje telo

novi sad 29.5.1997

 

 

 

2030/1623

 

5639  otiče ova rečenica nošena vetrom. vetar me zanosi i zaustavlja

hod dovoljno da se setim remboa ja sam samo pešak i ništa više

 

5640  vetar mi duva u grudi dolazi sa zapada. evo reči ričarda longa izabrao sam

da stvaram umetnost hodajući. upotrebljavajući linije i krugove ili kamenje i dane

 

5641  evo reči hamiša fultona hodam jer je to način da

kanališem moja opažanja sa maksimumom efikasnosti

 

5642  pored puta na jakom vetru nađoh bačene pokisle

stare novine i u njima pesmu fernando pesoa donesi mi ljiljane

ljiljane i ne zaboravi ruže. donesi mi ruže. ruže i ljiljane mi daj

 

rembo. long. fulton. pesoa. vitgenštajn

1665. hodanje

samo sam brodić na velikim talasima. sve što vidim nazvao

bih srećom. sve što osećam ljubavlju. svet je ljubav. malopre

pročitah vitgenštajnove reči za realnu ljubav je potrebna hrabrost

put zasvođen velikim drvećem me vodi na most iza koga

svetlost sija na tamnom nebu. nežnošću je grljeno i

moje telo. počinje kiša i nova pesma

novi sad 30.5.1997

 

 

 

2031/1622

 

5643  i vrapci sleću na prve trešnje

 

5644  hodam sa devetnaestogodišnjom svetlanom jotanović mali pas nas posmatra iz trave

 

5645  dok sam hodala iza tebe bila sam ispunjena ritmom tvog

hodanja. on je punokrvan i milujući. osećala sam se skrušeno i spokojno

 

ispunjen

1666. hodanje

subota je. oblačno. mirno

tiho. toplo. prisutno. počinje

kiša i nova pesma. isteklo

je sve iz mene ispunjen

sam prazninom

novi sad 31.5.1997

 

 

 

2033/1620

 

5646  opet jun

 

5647  ponedeljak je. ulazim dolmom u futog. odi lena odi lena viče žena svoju kravu

 

5648  prolazim pored lene ona podigne glavu izduži vrat

prema meni i muče. među nogama su joj ogromna vimena

 

5649  gledam krećem se očima. kao što koracima prelazim preko

tragova koji su prošli pre mene tako očima nastavljam i tuđa gledanja 

 

5650  na kraju dana sparina nestaje. prijatno mi je u telu. hiljade asocijacija o

svetu prolazi kroz mene. lutam sa starim narodima i njihovom lepotom avanturom

cvetanjem i uvenućem. sve živi u meni. svi cvrkuti sam i sve crvene trešnje još zelene

 

5651  preko velikog polja crvenih bulki padaju zadnji

sunčevi zraci na blage zelene padine fruške gore

 

svaki mi je korak usna koja ljubi

1667. hodanje

stopalo je muško korak žensko. stopom oplođujem

korakom se otvaram. voleo bih da takvim skladom živim

sa jednom ženom. stopom zavibrira cela zemlja i svako

ja korakom se vibracija širi. isteklo je sve iz mene

ispunjen sam prazninom. ušao sam otvorio

se svet: ljubiti i ljubljen biti

novi sad 2.6.1997

 

 

 

2034/1619

 

5652  pljusak je stao. sve je opet mirno asfalt sija

 

5653  na žabaljskoj raskrsnici upeklo sunce pejzaž se zasvetlio

 

5654  posle kraćeg bola u ahilovoj tetivi prestajem da hramljem

 

5655  lutanje seme nežnosti

lutanje poklonjenje hlebu i vinu

lutanje pesma koju bih želeo da napišem je moj život

 

knjiga koju držiš u ruci

1668. hodanje

posebno zadovoljstvo u hodanju mi pričinjava

čitanje dobre knjige. svaka knjiga me vodi novoj. manje

poznatoj. manje čitanoj. dubljoj. prozračnijoj. zahtevnijoj. mojoj

knjizi. čitajući u hodu postao sam biblioteka još nenapisanih

knjiga. koračajući čitam i pišem knjigu sveta. knjiga koju držiš

u ruci se tako piše. sve više me saleću i ujedaju komarci u

blizini sam reke tise i u ovim trenucima sve govori da će

uskoro pasti jedan od prolećnih pljuskova. ušao sam

otvorio se svet: ljubiti i ljubljen biti. pevajući leti

ptičica iznad hodajuće ruže

novi sad 3.6.1997

 

 

 

2035/1618

 

5656  iz simpatije prema dejvid henri torou danas 

svoje hodanje nazvah transcendentalnom ružom

 

5657  ja sam duh koji hoda. bezemljaš

 

5658  dohodao sam sa draganom do letnjeg puta ka elemiru

na njemu veliki hrast i krst krajputaš. tu sednemo. ptice pevaju

vrapci nisko lete premeštajući se po zelenim klasima žita

 

5659  dva mala psa. beli i žuti. krenula su za mnom. malopre

sam morao tabanajući nogama da ih uplašim i oteram jer su idući

sa mnom već dva puta bili u opasnosti da ih vozila pregaze

 

5660  krekeću žabe. cvrkuću ptice. pada sumrak. napadaju me komarci

 

5661  kad kažem ja mislim na čoveka koji hoda. mislim na svespajajuće

ja. ja je uvek samo sve. ja je ceo svet. ja je probuđenost lepotom

 

transcendentalna ruža

1669. hodanje

hodao sam sam sa draganom varadinac

i posle opet sam. neprestano bivanje na putu

me odvodi svim putevima. hodajući po jednom

lutam po ostalima. teško je rečima opisati ispunjenost 

 prožetost koja se događa. ravnica se prostire prostire

i prostire. nepregledna je. teče ka svim vrhovima

plamti jednostavnost. pevajući leti ptičica iznad

hodajuće ruže. samo ću nastaviti

novi sad 4.6.1997

 

 

 

2036/1617

 

5662  prošlo je podne tek sam krenuo. kretanjem mi se telo

prokrvljuje. otvara. povezuje. spremno da ističe i da u njega sve utiče

 

5663  u susret mi dolazi stado ovaca. bele se ošišane zbijene hodaju i pasu

 

5664  cvetaju ruže sejem se u vetar

 

5665  oblizujem se jezikom oko usana uzimajući so znoja sa lica

 

5666  svakog dana na kraju hodanja vraćam se u ovu

knjigu sa naramkom lepote. vraćam se u kuću ruže

 

u

1670. hodanje

naramku lepote koji sam

doneo danas bili su: ovce vrućina

znoj čitanje bulke. na kraju hodanja i

svež miris sa dunava. miris vlažnog peska i

velike vode u nozdrvama mi je probudio mladost

i snagu tela. letnjeg tela spremnog na poduhvat

tela koje se ne boji. tela koje i u blizini smrti oseća

sigurnost i danas sam se trošio. ozario svetom

biljaka. i danas sam se posejao u tebe. ušao

samo ću nastaviti. na kraju umoran sam

znam rađa se neobjašnjivi smisao

novi sad 5.6.1997

 

 

 

2037/1616

 

biti

1671. hodanje

od sivog na početku

do sunčanog i vrelog dana

na kraju hodao sam sa nenadom

kesićem. sve vreme smo pričali i nisam

ništa zapisao. biti pesnik. biti ljubav. biti

univerzum. svi koji su otišli daleko govore o

tome. u to jedno ime pesnik ljubav univerzum

nosim tri kifle u ruci. na kraju umoran sam

znam rađa se neobjašnjivi smisao

biti izdašan svakom danu

novi sad 6.6.1997

 

 

 

2038/1615

 

5667  ja sam ranjenik. samo ljubav zaceljuje rane. hodajući vazduh ih ispira. sve

što vidim dodirnem čujem mirišem okusim živi u meni. ako je bol velik zatvaram se

prema svemu. ako utihne otvaram se i sve što prolazi kroz mene preporađa me

 

5668  pored dunava na novom beogradu hodanje me je ispralo. nebo je tu. reka teče

 

5669  sve što vidim jednom će nestati u drugo se pretvoriti. pesma je neprestana

 

5670  ako otvoriš moje srce naći ćeš samo kamenu stazu kojom hoda čovek

bez nade. hodati videti samo sunce mesec i kamenje kaže kazancakis

 

jedno i drugo

1672. hodanje

pust je drum. biti izdašan

svakom danu. sam sam

na drumu

beograd 7.6.1997

 

 

 

2040/1613

 

5671  predveče je ceo dan sam spavao. nisam mogao da ustanem. iscrpljen

i sam. ni sada neću moći ishodati dvadeset kilometara. samoća je prevelika

zaustavlja me. uvlačim se u sebe. samo da se ne pretvori u grč

 

5672  ostani u sebi. ne rasipaj energiju. čisti svoj hram

 

vidim ga

1673. hodanje

miroslava mandića

seo je na obalu dunava

zapalio cigaru i izgubio se u

svom pogledu ka daljini. sam

je. pesnik ljubav univerzum su

u njemu. zato je ipak miran. na

svetom je putu putu bez puta. u

bespuću klija u njemu pesma

zagrljaj i nežnost. pust je

prelazi preko travnjaka

propušta automobile

i prelazi ulicu. sam

sam na drumu

pada veče

po

njemu

novi sad 9.6.1997

 

 

i

 

 

počinje kiša

i nova pesma

 

 

svaki mi je korak usna koja ljubi

 

 

ja sam duh koji hoda. bezemljaš

 

 

sve što vidim jednom će nestati u drugo se pretvoriti. pesma je neprestana

 

 

na svetom je putu putu bez puta

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ja stopalo

ti korak

jedna

smo

ruža

i

jedno

lutanje

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

 

4. oktobar 2025.

27698. dan mog života

 

 

2017/1636

 

5598  ljubiti

hodanjem postajem

usna na usnama sveta. ne ja to

ne gledam ne ja to ne hodam ja ljubim

hodam i moja stopala ljube zemlju. tako se

često osećam dok hodam. da li to dolazi od

iscrpljenosti. dužine hodanja. lepote koja mi se

otkriva. tek osećam: pa to moja osećanja ljube

ljube jer sve što postoji ljubi mene. gledanje

okoline je priljubljivanje ali hodanje kroz nju

je već ljubljenje. sve ima ime. jezik svoj i moj

i eto o tome govorim. naši jezici su spojeni

miluju se dodiruju. vlažan je naš poljubac

ljubi i kreni. i u sledećem danu

ti opet kreni i ljubi

(iz rečnika hodanja)

 

ljubav

1654. hodanje

pripadam ti uzmi

me. nema te ljubim te

novi sad 17.5.1997

 

 

 

2019/1634

 

5599  već nedelju dana vrućine. od ranog jutra

do kasne večeri. toplota stoji. uživa u sebi

 

5600  sve oko mene se zeleni. biljke bujaju

 

5601  zelenilo raste iz usijane guste zatvorene

zemljane lave i raste ka prozračnom plavetnilu

 

5602  kako je slatko procvetao bagrem

 

5603  četvoro mladih prijatelja me je sačekalo na mostu na tisi i sad ulazimo

zajedno u aradac. sa obe strane puta pustare su prepune visoke zelene trave

 

crveno zelenilo

1655. hodanje

zelenilo zelenilo i samo zelenilo

oseti se snaga u visokoj mladoj travi. vetar

ju je talasao osećao sam njenu svežinu u suvim

ustima. miris bagrema i zelenila mi je nosio telo

sve je prolazno i sve se ponavlja video sam svakim

pogledom. sve je ovo već bilo i sve će ovo ponovo

biti. nema te ljubim te. zeleni vazduh je

tekao crvenom krvlju

zrenjanin 19.5.1997

 

 

 

2020/1633

 

5604  topli vetar raznosi vrućinu. i mace sa topola

 

5605  u vrućini se osećaju pljuskovi koji će pasti sledećih dana

 

5606  hodanjem svaki dan nastaje gustoća ruže njen duboki miris

 

5607  posmatram ljude. šta osećaju i šta misle. svi negde idu to ih vodi

 

još jedan dan

1656. hodanje

pri kraju hodanja sam posmatrao

ljude zgrade ulice automobile golubove

drveće. posmatrao sam sebe. sve je bilo tako

kako je. nije bilo nikakvih razloga da pišem o

bilo čemu. odustao sam i prepustio se. samo

sam hodao. zeleni vazduh je tekao crvenom

krvlju. otišao je još jedan dan

novi sad 20.5.1997

 

 

 

2021/1632

 

5608  odnekud dolazi miris bagrema

 

5609  ćutim: put je preda mnom

 

jedan dan u maju

1657. hodanje

otišao je još jedan

dan. ćutim i otičem

novi sad 21.5.1997

 

 

 

2022/1631

 

5610  prve kapi kiše. uska je staza po kojoj hodam. gde me ona vodi

 

5611  nemoćan sam voleo bih da izdržim

 

5612  posle pljuska vazduh je svež a zelenilo je

potamnilo. dole pod nasipom čujem kreketanje žaba

 

5613  treći pljusak. polja su u kišnoj magli. sklonio

sam se pod podvožnjak i posmatram nevreme

 

5614  naleti kiše me ispiraju 

 

5615  vraćam se iz beograda oblačno je. pet sati sam

razgovarao sa slavkom milekićem. živi u americi. samo smo nastavili

razgovor prekinut pre šest godina. razgovor kao da je tekao iz jedne duše

 

5616  hladan vetar hladno mi je

 

ipak sam na nogama

1658. hodanje

dan je počeo sa pljuskovima i mojom

potpunom nemoći. mada mi je bilo lakše 

dok je pljuštalo. u nevremenu sam video i

sopstveno unutrašnje pustošenje. razgovor sa

slavkom je potvrdio da vreme i prostor žive

po meri duše. na kraju hodanja sam se

smrzao od vetra. ćutim i otičem. ja

sam gospodin smrzavanja

beograd, 22.5.1997

 

 

 

2023/1630

 

5617  svaka reč koju napišem dolazi iz koraka kojima

dodirujem zemlju. tako je svaka reč u ovoj knjizi i dodir i trag

 

5618  da li u ovoj rečenici vidiš sve boje koje vidim i sve zvuke

koji me okružuju. na primer razarajući zvuk brzih automobila koji se

u trenutku pretvori u nešto nalik na metalnu strelu koja razbija život

 

5619  kada osetim bol u ahilovoj tetivi i moram da

zastanem i hramljem. tek onda primetim koliki teret ona nosi

 

5620  površinu planete čine i zemlja i voda. žensko i muško. samo ti i ja

ti si moje ostrvo ja reka u tebi. bez našeg venčanja planeta će se raspasti

 

tako je zapisano

1659. hodanje

popodnevno sunce prestajem da

čitam vitgenštajna. njegove stranice

stavljam u džep skidam naočare vadim

cigaru palim je sporo hodam i pišem. lišiti se

moći osmehom se otvoriti nerazumljivom

postati mu ruža. popušio sam cigaru

prelazim most... ja sam gospodin

smrzavanja. predajem se

svetom autoritetu

ćutanja

novi sad 23.5.1997

 

 

 

2024/1629

 

5621  blizu sam desetog kilometra ulazim u ritam rečima se ne izlazi

 

5622  kao odlomljeno parče hleba su ovih današnjih 21 prepešačeni kilometar na suncu

 

5623  kao i ja trava je žedna počinje da žuti

 

5624  isušen izmoren hodam i dalje ka poljima. osetim: pesma sam

 

pije pesma

1660. hodanje

sve vreme sunce mi je grejalo

potiljak. hodanje završavam u hladu

beogradskih ulica kroz koje se oseti i blagi

vetar. hodam ka prvom parku da u njemu

popijem litru soka. i pesma je žedna. pevala

i ožednela. seo sam. zavrnuo pantalone

pomokrio se. izuo. predajem se

svetom autoritetu ćutanja

pijem

beograd 24.5.1997

 

 

 

2026/1627

 

5625  koraci su leptiri lete sa tla na tlo

 

5626  oblačno je sve se odmara od jakog sunca prošlih dana

 

5627  počinje vetar čuju se mirisi trava

 

5628  čvrst si i jak ali hodaš meko i prepušteno. osećam tvoju

predanost hodanju. poštovanje i služenje tlu po kome se krećeš

hodaš stomakom. u trokutu tvojih kukova i butina je tvoja snaga. u

stomaku je nosiš odatle ona izvire. to je snaga koja istovremeno

izvire i istovremeno uvire. privlači te grožđe. ti si srećan i čuvan

čovek iako ti to ne znaš jer ti si čekan i tebi se sprema

toplina i ona je stalno sa tobom govori mi 

mlada žena sa kojom hodam

 

neka bude

1661. hodanje

u drugoj polovini dana

sinulo je sunce. sve se zlatilo

uokolo polja. trava je visoka

natkriljuje ovce. i kad patim i kad

sam usamljen i kada ne vidim nikakve

šanse ja sam srećan čovek jer sam

video da i u meni živi lepota sveta

pijem. sve je  moguće leti leptir

novi sad 26.5.1997

 

 

 

2027/1626

 

5629  iz žičane ograde izvirila jedna bulka. već nekoliko dana

sam želeo da pišem o bulkama koje me rasute po zelenom žitu uvek

povuku ka lepoti. i sada me je ova jedna jedina podsetila na sve ostale

 

5630  izlazeći iz zrenjanina čitam robusni nomad gologlav s

veseljem koje mu prožima telo počinje da se smeje vetru opijen

tom ledenom napetom silom koja mu u lice baca pramenje kose

 

5631  temperatura navodi oblake ka horizontu

 

5632  lepo hodam dobar je svet

 

5633  topli zvuci koraka utapaju se u predeo

 

mom bratu vetar baca pramenje u lice

1662. hodanje

pevam pesmu sveta. ona je uvek u stvaranju i promeni

pesma je ogoljena. potpuno očišćena. skoro trivijalne prirode

poput prve nađene fraze. prividna banalnost ispoljava malo

po malo svoju jedinstvenu moć. udružen sa drugim pevačima

magnetskim pulsacijama termodinamičkim omotačima i svim

vrstama vibracija i talasnih dužina pevam postojanje. hoćeš

li zeleno gledam. hoćeš li put ka uzglavlju hodam ga

hoćeš li ulazak ulazim. sve je moguće leti leptir

hoćeš li grozd sačekaćemo ga zajedno

novi sad 27.5.1997

 

 

 

2028/1625

 

5634  hodam u vetar. pognut sam. koraci ubrzavaju. novine

sam stavio na grudi i sada mi je hladno još samo po rukama

 

5635  zvuci kiše po prsluku me podsećaju na rast trava. muziku

koja miriše na slobodu. bratstvo svih oblika sestrinstvo svih mleka

 

kad livade pevaju

1663. hodanje

kisnuti i biti bilo gde. bilo kad

bilo ko. vetar je odneo kapu čoveku sa

glave dok sam uzbuđen mislio o muzičkom

mišljenju. kisnem sivi se horizont nosi me vrtlog

nebeski. hodam kad livade pevaju u kišnjenju

hodam dok se kreće pesma svih energija

hoćeš li grozd sačekaćemo ga zajedno

hodačkim hlebom hranim harmoniju

novi sad 28.5.1997

 

 

i

 

 

pripadam ti uzmi me

nema te ljubim te

 

 

ćutim: put je preda mnom

 

 

bez našeg venčanja planeta će se raspasti

 

 

lišiti se moći osmehom se otvoriti nerazumljivom

 

 

i kad patim i kad sam usamljen i kada ne vidim nikakve šanse ja sam srećan

čovek jer sam video da i u meni živi lepota sveta... sve je  moguće leti leptir

 

 

lepo hodam dobar je svet

 

 

kisnuti i biti bilo gde. bilo kad. bilo ko

 

 

i

 

 

ružo lutanja

tvoje trpljenje i

tvoja trpeljivost su

me i načinile pesmom

koja nastaje sama čim

bilo ko pomisli na

tebe ružo moja

voljena

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

vijugava

pesmo

i

pesmo

vijuganja

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

venčani ti i

ja venčavali

smo sve i

svakog

oko

nas

 

 

i

 

 

ružo lutanja

izdržao sam sve

baš zato jer sam

bio bez moći

a i sam

često

nemoćan

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti zauvek

mlada

ženo

ti

si

večna

boginjo

moja

 

i

 

 

ružo

lutanja

ukorak

bili

smo

korak

služenja

i

poklonjenja

 

 

i

 

 

ružo lutanja

svakodnevna

milina ljubavi između

tebe i mene natapala je

predele toplinom ljubavi

slobode istine kojom

smo lutali

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

3. oktobar 2025.

27697. dan mog života

 

 

2006/1647

 

5562  prolazi mnogo ljudi svih doba različitih temperamenata

različitih tela. svako je priča za sebe. prolaze kroz život. prolazim

i posmatram ih. prolaznost struji kroz nas i svuda oko nas

 

5563  mnogo je kola mnogo seksualnosti mnogo snage mnogo brzina

mnogo mnogo mnogo komfora. mnogo komfora - malo šansi za život

 

5564  mladi radnik tegli sanduk ispred sebe loše obučen prljave

kose prepušten nežno zvižduće pesmu luj armstronga čudesan svet

 

mnogo i malo

1645. hodanje

ležim u čistom krevetu u maloj

sobi. novi krevet za stranca. koliko sam ih

samo promenio. kreveti su putevi za snove. hteo

bih još da pišem ali mi se oči sklapaju. odlazim sa

današnjim danom. nema povratka. vreme teče dalje

nestaje u bezvremenosti. da se prepustim današnjim

kilometrima (trideset) u mom telu. sklapajući oči

umirujem se polako padam u san

budimpešta 6.5.1997

 

 

 

2007/1646

 

5565  od jutra u hodu budimpeštom. sat i po intenzivnog bola u grudima

sada se polako smiruje. kad bol prestane shvatam koliko je život savršena stvar

 

5566  pitao me juče đerđ konrad kako se na raskrsnicama

odlučujem u kom ću smeru krenuti. po svetlosti odgovorio sam

 

5567  asfalt je izlizao i napravio rupu na mom vazdušnom đonu pa su

kamenčići upali u njega. sada pri svakom koraku zvečim kao đaini koji zvončićima

na nogama upozoravaju bubice i mrave da se sklone da ih ne bi slučajno zgazili

 

5568  prve krupne kapi kiše u segedinu i odmah miris letnje asfaltne prašine

 

ulice pune golih butina

1646. hodanje

vrućina u budimpešti kiša u segedinu i

sveže veče u novom sadu. između je dvadeset

prohodanih kilometara. bol je u toku dana nestao

a potreba tela za zagrljajem je ostala. telo čezne za

drugim telom. rođeni smo u telu da bi se spojili sa

drugim telom. pišem o telu zbog njegove nežnosti

i usamljenosti. iz jednog tela u drugo. sklapajući

oči umirujem se polako padam u san

telom mi peva duša

novi sad 7.5.1997

 

 

 

2008/1645

 

5569  ja sam ovo drvo gledala celog svog detinjstva u pečuju i ono me

uvek podseća na sve drago u svetu rekla mi je katalin kešeri pre dva

dana u budimpešti dok mi je davala pesmu janusa panoniusa

 

5570  janus panonius o jednom bademovom drvetu s one strane dunava

 

herkules takvo nije video ni u vrtovima hesperide 

ni junački ulis na ostrvu alkinos

bilo bi čudo i na širokim poljima srećnih ostrva 

a ne na severu panonske hladne grude

i gle hrabro cveta bademovo drvašce po zimi

 

čudesno lepe pupoljke mraz će uhvatiti

moje bademovo drvo mala filis zar još nema 

laste u kraju

ili si tako teško čekalo mlado proleće

 

bolestan od samoće

telom mi peva duša. sam... verovatno

nijedna reč ne kazuje više: ako neko ume

da sam bez gorčine posmatra dolazak

predvečerja proglašavam ga

princom života

novi sad 8.5.1997

 

 

 

2009/1644

 

stavim ruku na tvoju bol

1647. hodanje

juče od tuge i samoće nisam mogao

ne da hodam nego da izađem iz kreveta

skupljao sam se. grlio svoje telo. sve je plakalo

u meni. danas je malo bolje. grč popušta ali nemam

snage za dvadeset kilometara. tek iz ove nemoći vidim

koliko je veliki moj posao. koliko je snažna koncentracija

za desetogodišnje vreme ruže. koliko je daleka pučina na

kojoj sam. kako je putovanje u nepoznato uvek glas jednoga

koji viče u pustinji. ostaje mi da se nadam da će se snage

spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta uravnotežiti i spojiti

sam... verovatno nijedna reč ne kazuje više: ako

neko ume da sam bez gorčine posmatra

dolazak predvečerja proglašavam ga

princom života. miroslave ne

brini ne boj se hodaj i

pevaj

novi sad 9.5.1997

 

 

 

2010/1643

 

5571  gusti miris vlažnog bilja i zemlje na toplom suncu

 

5572  zelenilo trave posuto žutim cvećem i jednom crvenom bulkom

 

5573  subota je na levoj obali kanala posedali pecaroši

 

5574  nadvilo se drveće gustim lišćem nad put pa hodam

pod njegovim hladom kao kroz hodnike zelenog vrta

 

5575  sunce mi greje leđa baš na mestu gde se prethodnih dana pojavljivao bol

 

5576  hodanjem vidim svet. ne. hodanjem vidim 

ceo svet. ne hodanjem se uvek vidi samo ceo svet

 

vitez plave ruže

1648. hodanje

u beogradu sam. bilo je to dobro

hodanje. jednostavno. u istom ritmu

čitajući berđajeva sa svežim mirisima

zelenila. na toplom bez bola u grudima

sa kratkim bolovima u ahilovoj tetivi

miroslave ne brini ne boj se hodaj i

pevaj. kako mi se jednim dobrim

hodanjem vrati vera i snaga

beograd 10.5.1997

 

 

 

2012/1641

 

5577  buja zelenilo valja se ka plavom nebu

 

5578  sve raste iz zemlje iz užarene vatre u njenom središtu. u srcu

zemlje je sunce. sve na zemlji raste iz sunca stremeći rastom ka suncu

 

5579  dobrim hodanjem uvek se pali vatra smisla. vidim kako sve gori. gori lepotom

 

5580  prolazim pored vezane krave miriše na toplotu i čokoladu

 

5581  skinuo sam košulju i prsluk da okupam kožu na vetru i suncu

 

posle nekoliko meseci

1649. hodanje

otišao do benzinske pumpe na autoputu

za beograd i vratio se (21 km). posle višednevne

iznurenosti i odmaranja današnje hodanje je bilo lako

nervi su se povratili i pomogli mi. bolovi i vriskovi su

me potrošili i (nadam se) obnovili. posle nekoliko meseci

zajedničkog rada ponovo sam ostao sam. u prvim danima

to me je jako bolelo. sada sam na to pristao i lakše mi je

umetnost lepota i dobrota ponovo struje kroz mene

bezbrižnost se ne može naučiti i osvojiti ona se samo

može dogoditi svaki dan. kako mi se jednim dobrim

hodanjem vrati vera i snaga. bezbrižnošću

sam tvoj zalogaj i zagrljaj

novi sad 12.5.1997

 

 

 

2013/1640

 

5582  juče sam izbacio desetak kamenčića iz

vazdušnog đona patike malopre čujem nove

 

5583  planetarna dominacija nasilja je najdosadnija pojava na ovoj zemlji

 

5584  redigujem rukopis petog dela knjige ruže lutanja vetar mi nanosi pramenove

kose na oči. obrišem šakom čelo i provučem je kroz kosu. tada ugledam visoku

zelenu travu pored koje hodam i osetim gospodstvo i dobrotu koji žive u meni

 

5585  iz daljine posmatram belog leptira kako sleće na visoku vlat i sada se ljulja na njoj

 

5586  da li i konji koji vuku po suncu teški teret uživaju u zelenilu kroz koje prolaze

 

dok hodam uvek te osećam

1650. hodanje

golubovi i vrapci na putu traže hranu. automobili

i kamioni ih rasteraju oni odlepršaju i ponovo sleću. i

danas me po koži miluje topli vazduh. široke grudi kojima

hodam. snažna ramena za tvoje ruke. jak vrat za tvoju

glavu. snaga u bedrima za tvoju nežnost. čvrste butine

za tvoje meke. neumorna stopala za zajednički nam

san. celim svetom ulazim u tebe. osećam da si sa

mnom. moje telo je tvoje. bezbrižnošću sam tvoj

zalogaj i zagrljaj. u vodi smo volim te

novi sad 13.5.1997

 

 

 

2014/1639

 

5587  vrućina se raspričava lebdi priprema leto

 

5588  znojim se sunce mi na licu. otvorim jako

usta da mi njegova svetlost i toplina prođe kroz grudi

 

ne bih mogao

1651. hodanje

hodao sam sa sašom tišmom

šest godina nije bila u novom sadu. živi u

hagu sa predragom šiđaninom. ne bih mogao

živeti bez ideala. bez vrednosti. ne bih mogao

živeti bez života hrabrih bez puteva mudrih bez

očiju dobrih bez lepote nezaštićenih. život

svima. u vodi smo volim te. kaplje

znoj u sunčani dan

novi sad 14.5.1997

 

 

 

2015/1638

 

5589  hodam sa svetlanom jotanović. devetnaestogodišnjakinja. izbegla iz rata

u novom sadu u ženskom internatu se priprema da upiše likovnu akademiju. hoda

ispred mene dok zapisujem reči o njoj. posmatram njeno skladno sitno telo

kako odmiče niz put. sama je. bojim se samoće rekla mi je malopre

 

5590  bliskih mi nema nepoznati su uteha

 

5591  vetar i sunce mi prlje lice gledam u svetlanu i mislim na gertrudu stejn

 

gde su

1652. hodanje

na kraju je sunce ostalo

na mom licu. vrućina me je iscrpila

spava mi se. osećam koliko je mnogo bola

u svetu. osećam kako nedostaje saosećanja

za slabije drugačije. osećam kako se ljudska

srca hlade u egoizmu ravnodušnosti i komforu

hodam za dobrodušno srce sveta. hodam za

čednost nevinost i odanost životu. kaplje

znoj u sunčani dan. hodam gubim ljubim

novi sad 15.5.1997

 

 

 

2016/1637

 

5592  ne živim ja nego ljubav živi u meni

 

5593  plačem. ljubav me boli. kad bi me sada dodirnula šiknula bi iz mene ljubav

 

5594  ljubav me je izgorela smirio sam se

 

5595  ruža lutanja je roman o gospodstvu svakoga dana. roman o prisutnosti

 

5596  u vršcu sa vesnom pavlović pravim sedmu fotografiju za rad pretvoriti bol u radost

 

5597  usavršavanje je stvaranje lepote. lepota je jedina svrhovitost

u ovom svetu. svrhovitost koja ne sadrži nikakvu svrhu simon vejl

 

pripadam

1653. hodanje

dan mi je počeo sa velikom

patnjom. tako je mnogo ljubavi u

meni a tako sam sam. prihvatio sam

ljubav i ona me je porazila. izgorela bol

samoće. vrućina i koraci su me takođe

potrošili i sad prazan mirno završavam

dan. sve je dobro. sada sam samo

uteha svemu. suvo mi je grlo

ispucale usne srce mirno

hodam gubim ljubim

pripadam ti

uzmi me

novi sad 16.5.1997

 

 

i

 

 

mnogo komfora

malo šansi za život

 

 

telo čezne za drugim telom. rođeni smo u telu da bi se spojili sa drugim telom

 

 

planetarna dominacija nasilja je najdosadnija pojava na ovoj zemlji

 

 

iz daljine posmatram belog leptira kako sleće na visoku vlat i sada se ljulja na njoj

 

 

snažna ramena za tvoje ruke. jak vrat za tvoju glavu. snaga u bedrima za tvoju

nežnost. čvrste butine za tvoje meke. neumorna stopala za zajednički nam san

celim svetom ulazim u tebe. osećam da si sa mnom. moje telo je tvoje

bezbrižnošću sam tvoj zalogaj i zagrljaj. u vodi smo volim te

 

 

bliskih mi nema nepoznati su uteha

 

 

i

 

 

ružo lutanja

tvoje i moje lutanje

ko jedno jedino lutanje

nas je ko i svakog ko

luta  dovelo do boga

koji je i telo i srce

i um lutanja

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

2. oktobar 2025.

27696. dan mog života

 

 

1993/1660

 

5530  disanje

disanje je neprimetno. vidim ga jedino

na hladnoći dok mi para izlazi na usta. disanje

je spoljašnje srce. neprestano kruženje vazduha

kroz telo. neprestano ulaženje i izlaženje. disanjem smo

povezani sa celim svetom. kao biljka. na neodgonetljivom

zadatku. noga se pruža napred udah nas vraća nazad. noga

je zaostala izdah nas povede napred. neprestani balans

ritmovi u predelu i konfiguracija terena su vrsta disanja. sve

diše. kada me neki prizor zaseni svojom lepotom uvek

prodišem. prozračim se. na svežem vazduhu se zasijaju oči

na mestima u kojima je vazduh zagađen svojim plućima ga

pročišćavam. disanje je sveti čin. dugim hodanjem se

nadišem smisla. dubokim disanjem se

pojavljuje osmeh na licu

(iz rečnika hodanja)

 

bolestan

na kraju kratke

šetnje ponovo sam

osetio bol. nemoć bol

novi sad 23.4.1997

 

 

1994/1659

 

5531  i juče je bol u grudima bio jak. danas ću ipak hodati. da li ću uspeti

 

5532  sada je bol malo uminuo. do malopre se širio po grudima

i u levu ruku. sada je malo bolje. osećam se kao ranjenik

 

5533  kao što se bol iznenada pojavio u sedam uveče nadam se da će tako i nestati

 

5534  molim se da vetrom uđe zdravlje u moje grudi

 

5535  na dvanaestom sam kilometru hodam polako bola

skoro da nema. kako je srećan čovek kada ga ništa ne boli

 

5536  kad bi nečije grudi bile pod mojim obrazom

kad bi nečije ruke bile na mojim leđima

 

ulazim

1635. hodanje

na početku je bol bio snažan

i jako me je uplašio. na putu gledajući

po nebu i osećajući vetar bilo mi je lepo

pripadao sam im. ako bih uspeo da izbacim

vazduh iz stomaka i pluća bol je nestajao. u

trenucima bih osećao slobodu: nije bilo bola

bio sam srećan pored puta. ličio sam na psa koji

luta poljima. srce svih životinja mi je bilo u grudima

pripadao sam im. nežno sam stigao do subotice

predvečernje sunce je padalo na trg. gledao

sam ljude hodao sporo osećao sam život u

sebi. nemoć bol. živote odnesi mi bol

subotica 24.4.1997

 

 

 

1995/1658

 

5537  danas je bol slabiji ali sam se probudio sa mišlju o umiranju

 

5538  klonuo sam kao i biljke opržene snegom i hladnoćama

 

5539  prija mi sunce podiže moje lišće

 

5540  bolje mi je lepo je

 

grč

1636. hodanje

grč popušta nadam se

u jednom trenutku sam osetio

da je život opet sasvim u meni

nedostatak novca. velike samoće

zabrinutost za budućnost ruže sve me

to istroši i tada zaboravljam da sve zavisi

od svakog dana. da se u svakom danu nalazi

deo puta i deo opasnosti. dan je kao i korak

kao udah i izdah kao otkucaj srca tako mali a

neophodan. u svakom danu su svi dani ruže

lutanja. bilo bi dobro da imam više

zahvalnosti za svaki dan. živote

odnesi mi bol. grču ne brini

biće sve dobro

novi sad 25.4.1997

 

 

 

1996/1657

 

5541  ne brini miroslave. ko hoće da živi taj će

doći na svoje mesto kaže mi dragana varadinac

 

5542  sve je u cvetanju

 

sa draganom u planini

1637. hodanje

hodali smo fruškom gorom. u planini

je vazduh svežiji. sve je u cvetanju. šumske

staze su uske. umetnost je biti na njima. sada

je ponoć toplo je pada kišica žedan sam. pada

nežnost mi je u očima. grču ne brini biće sve

dobro pred vratima me je sačekao veliki puž

novi sad 26.4.1997

 

 

 

1998/1655

 

5543  juče se bol obnovio i bio jak. tuga bi da me ubije

 

5544  boli me ali sam nežniji čovek

 

5545  ovo je jedna obična rečenica koju pišem dok hodam

teslinom ulicom u novom sadu nema u njoj ničega posebnog

nikakve simbolike i poruke bez ekspresije nije joj stalo do ritma niti

da nešto opiše ne govori ona ni o sebi ona je jednostavno tu deo puta

 

5546  prethodna rečenica govori o snazi lepoti

strasti i smirenju koje sam osećao u telu srcu umu 

 

5547  dok nema slaganja želim da gubitnik budem ja a ne ti

 

blago je blago

1638. hodanje

na kraju sam današnjeg hodanja

još je dan. pola osam. miriše dunav

usporio sam. nestale su granice između

sveta i mene. blaženstvo. trava je zelena

dobrota je u meni. dobrota me uzbuđuje

bezgranična je. teče teče i teče. pred

vratima me je sačekao veliki

puž. zraci života

novi sad 28.4.1997

 

 

 

1999/1654

5548  ne izlazim iz grada hodam sporo kao i juče ni

danas možda cele ove nedelje neću hodati dvadeset kilometara

dnevno nego nešto više od desetak. pokušavam tako da umirim

bol oporavim telo. hodajući na ovaj način mnogo sam više zaštićen

energija ulazi u mene. nežan sam prema sebi. kao da uzgajam kamenje

 

energija je večna slast

1639. hodanje

energija je večna slast kaže vilijem blejk

sve reči u ovoj knjizi su reči energije. reči jedne

ruže u kretanju. plaveti koja kruži kruži i kruži. plavo

koje se energijom pretvara u svetlost. sunčevo zlato

knjiga kupana kišama vetrovima suncem. knjiga u

kojoj nestajem i nastajem. knjiga utehe postelja

za tebe. zraci života. trenuci kada

smo spojeni

novi sad 29.4.1997

 

 

 

2000/1653

 

5549  i sinoć i jutros bol: život u grudima

 

5550  fragmenat govori o umetnosti nepostojećeg. alfa i omegi neuhvatljivog sada

 

5551  slobodan tišma blues diary sreda

 

sladoled od limuna je uvek bio bele boje

sladoled od vanile žut

nisam čuo za sapun sa mirisom vanile

ali postojao je sapun sa mirisom limuna. čuveni

na žalost zaboravio sam marku

stavljajući porciju sa sladoledom od limuna i vanile

na mermerni stočić

govorila je majstor te pustio malo u provod...

dobri smo mi ljudi

sa šegrtima ne treba biti prestrog

zar ne

 

valerija lacko je rekla:

1640. hodanje

ne moram sve da završim: sanjam kako

je lepo nebo i zemlja: pustim suzu da bih isprala

oči: strpljivo sačekam da se umirim kad drhtim: pijem

vodu ja sam most: setim se da osmesima prave duge

verujem u čistačku moć vode: kleknem: primetim da je

svet pun čudesa: dobro mi je da bi drugima bilo dobro

taložim se tamo gde mi je mesto: krenem: ne brinem

ima me da bi te bilo. trenuci kada smo spojeni

sve što kaže i čini valerija je isto

što bih rekao i činio ja

novi sad 30.4.1997

 

 

 

2001/1652

 

5552  kako su se zabeleli cvetovi po travi a mene boli

 

kiosci praznika

1641. hodanje

dunav je miran. vazduh blag. sunčeva

svetlost mlečna. praznik je ljudi izmileli. pecaju

na obali. šetaju decu. baka nosi uzbrani buketić

cveća. dečaci prelaze most sa rančevima na leđima

trudim se da bol nosim mirno. mislim na dobre ljude

dobri ljudi čuvaju život. život je energija koja kruži

hodam da bih ulepšao lepotu kruženja. kruženje

je ruža života. živeti dobrotom i lepotom. sve

što kaže i čini valerija je isto što bih rekao

i činio ja. živeti po cveću

novi sad 1.5.1997

 

 

 

2002/1651

 

5553  sunčan dan na ulicama budimpešte. osećam korake

ruže koje sam u prethodnim hodanjima posejao po njima

 

5554  gradovi to su žene na ulicama. muškarci u jakim kolima i radnje

 

5555  lepota ruže. neizvesnost. otvorenost. nezaštićenost

 

5556  lep osećaj: budimpeštu osećam kao deo svog dvorišta

 

budimpešta

1642. hodanje

dobar dan se završio sa mnogo

dobrog vina. posle dve godine sam

video katalin kešeri. dunav je tu gde je

i bio. više je turista. sve je poskupelo

jednostavno je biti. živeti po

cveću. kružiti je biti

budimpešta 2.5.1997

 

 

 

2003/1650

 

5557  umetnost je nežnost

 

žene su snažne i muškarci su snažni

1643. hodanje

posle hodanja i toplog dana družim se sa mladim

prijateljima. igramo i pijemo. energija ta večna slast

žene su snažne i muškarci su snažni. u njihovim telima

je igra i muzika. stara. večna. zaista ih volim. oni su ja. sva

njihova tela čine moje. otkud u ljudima tolika lepota. grlim

im znoj. kao i sa prijateljima u poljskoj gradili smo život

igrajući. svako telo je ruža. rast. kako su ljudi lepe

trave. ako osetiš butine bokove ramena vratove

šake stomake grudi oči usta čela kolena u

lomljenju stopala koja vibriraju onda

osećaš sebe. ljubim ih ljubim ih

ljubim ih. kružiti je biti

hodaću i ljubiću

ih

budimpešta 3.5.1997

 

 

 

2005/1648

 

5558  postupnost je čudo

 

5559  topli vetar. raznosi me seje u nepoznate krajeve. i zato nije

slučajno kad mi ponekad snaga iznenada dolazi iz nepoznatog

 

5560  stojim na zadnjoj tramvajskoj stanici 17 u bečkoj ulici. pola devet je uveče

na nogama sam od ranog prepodneva duva jak topli vetar. umor mi blaži lice

 

5561  vetar čini da postajem svako

 

nema sumnje

1644. hodanje

ponoć je. vetar nosi najlonsku kesu i

ja je gledam kako leti sve više i više. hodam

ispod nje želeći da leti što duže i više. danas sam

hodao kroz šumu sa verom varadi. u hodu pravio

fotografije sa kristom buza. i na kraju mirisao dunav

sa katalin kešeri. nema sumnje da sumnja čini življenje

u životu sumnja ni ne postoji. bolje da ne nastavljam

da pišem nego da uživam u ovom ponoćnom vetru

hodaću i ljubiću ih. da se prepustim današnjim

kilometrima (trideset) u mom telu

budimpešta 5.5.1997

 

 

i

 

 

u svakom danu su svi dani ruže lutanja. bilo

bi dobro da imam više zahvalnosti za svaki dan

 

 

usporio sam. nestale su granice između sveta i mene. blaženstvo

trava je zelena. dobrota je u meni. dobrota me uzbuđuje bezgranična je

 

 

žene su snažne i muškarci su snažni. u njihovim telima je igra i

muzika. stara. večna. zaista ih volim. oni su ja. sva njihova tela čine moje

 

 

postupnost je čudo

 

 

vetar čini da postajem svako

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ko

što sam te 

onda hodao

sada te samo

ljubim ljubim i

ljubim ružo

lutanja

od

svakog

ljubljena

i

to

najljubljenije

ljubljena

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

1. oktobar 2025.

 

 

1980/1673

 

5491  mrtav zec pored puta

 

5492  u turiji sam. prešao sam na drugu stranu ulice onu

u hladu. pogledam kroz poprečnu ulicu i vidim polja koja okružuju

selo. sve van sela je daleko liči na opasnost i stara vremena

 

5493  lete pčele na procvale voćke

 

5494  u ovoj knjizi nema slika o tome kako ljudi žive. ovo je

knjiga o tome kako čovek hoda kroz godišnja doba. putevima. dolmama

naseljima. priča o čoveku koji izlazi iz turije i kad mu odblesak sunca sa

stakla jednog traktora blesne u lice on se seti letnje žege ka kojoj hoda

 

5495  ulazim u nadalj i čitam reči simeona novog bogoslova stoga će cela tvorevina

pošto bude obnovljena i bude duhovna postati nematerijalna. nepropadljivo večno

obitavalište. nebo će postati neuporedivo svetlije i sjajnije nego što se javlja danas 

 

sunce će sedam puta sjajnije sijati

1625. hodanje

i danas sam radio isto što i svih ovih dana. kao što

to radi i zemlja i nebo. sasušile su mi se i popucale usne

ali kroz moje telo je prolazilo čitavo postojanje. ja znam

da ću umreti ali život neće. lepo sam umoran

pozdravljam te obgrlivši i tebe i svet

nadalj 10.4.1997

 

 

 

1981/1672

 

5496  počinje vetar

 

5497  ja miroslav mandić dečak puteva slavim jedan

jedini put put svih puteva put ljubavi prema lepom i dobrom

 

5498  posmatram zemlju i nebo. primetim da hodam kao devojka

devičanstvo se rađa u meni. zemlja i nebo se venčavaju svakim korakom

 

5499  kao velika limuzina skrećem sa puta na benzinsku pumpu da popijem espreso

 

zrnevlje puta

1626. hodanje

punoća od prošlih dana mi

je potrošila reči. pozdravljam

te obgrlivši i tebe i svet. ostale

su mi samo sasušene usne

na vetru

novi sad 11.4.1997

 

 

 

1982/1671

 

5500  na ulicama srbobrana nema nikoga. subota je. sunce i

vetar. voćke su se zabelele. svet ponovo počinje da živi u bojama

 

5501  na praznim ulicama zatvorim oči i slušam zvuk

svojih koraka. vidim čoveka koji je negde krenuo

 

5502  stranca ubija subotnja pustoš po ulicama sela

 

5503  vetar i krivina me sporo približavaju vrbasu

 

5504  kada mi umine bol u ahilovoj tetivi hodam kao da plovim

 

umetnost stranca

1627. hodanje

izlazim iz stepanovićeva i usporim da

bih pisao o umetnosti. plava je. nežna kao koža

postojana kao sporost. bez svrhe kao nebo. topla kao

humor. umetnost je more koje sada vidim iako ovde nema

mora. umetnost je jer posle 23 km u jednom trenutku osetim

i kažem ovo je umetnost. izašao sam iz stepanovićeva. vetar

me gura u leđa. produvao me kao i početkom nedelje. sve

više je sveta u meni sve više je mene u svetu. ostale

su mi samo sasušene usne na vetru. rudar puta

se vraća sa posla putu svojoj kući

stepanovićevo 12.4.1997

 

 

 

1984/1669

 

5505  puno bubamara na asfaltnom putu

 

5506  hej prva lasta

 

5507  okružen brzinom automobila nedostižno spor prevalio sam dvadeset kilometara

 

5508  ruža lutanja raste snagom vizije za očigledno. kada sam krenuo pre

pet sati nije bilo moje senke. sada se ona pruža osam metara ispred koraka

 

5509  posle deset minuta senka je dugačka jedanaest metara

 

5510  prva lasta. nedostižna sporost. đelem đelem ići dalje ići dalje

 

jedna lasta čini proleće

1628. hodanje

letela je nisko. u njenoj blizini je bilo nekoliko

vrana koje su sporo letele uz vetar i zbog toga je

nisam odmah primetio. kada sam je ugledao kriknuo

sam od radosti. prve laste su visibabe vazduha. rudar

puta se vraća sa posla putu svojoj kući. priroda je

dom kosmosu čovek dobroti

novi sad 14.4.1997

 

 

 

1985/1668

 

5511  pokisao sam drhte mi reči od hladnoće

 

5512  mlada zelena trava ja sam sam

 

5513  da li je i predelu hladno. posmatram ga uzbuđen njegovom

lepotom. zašto živim. prepuštam se pitanju i osetim ljubim svet

 

5514  ne bi bilo umetnosti bez ovog smrzavanja

 

baš mi je hladno

1629. hodanje

novine sam stavio na stomak i grudi

ipak sam neprestano drhtao. ali sam se i

smejao od radosti. čast je smrzavati se kada

se smrzavaju i biljke. osetio sam snagu prirode

u meni. kao da me je priroda zavolela. jedno smo

biće ona i ja. sutra smo zajedno opet na poslu

priroda je dom kosmosu čovek dobroti

služimo lepoti

novi sad 15.4.1997

 

 

 

1986/1667

 

5515  vetar nosi sneg. grmi. joj voćke

 

5516  stali su i vetar i sneg. tiho je na putu. čuju se samo koraci. koraci su puls zemlje

 

5517  opet duva i pada sneg. fruška gora preda mnom

je nestala u tamnom nebu koje se spojilo sa zemljom

 

5518  al je krupan. leti kovitla svetluca po putu zaustavlja

mi dah. nigde zaklona uvukao sam se u sebe... i lepo je

 

pred slikom sveta

1630. hodanje

pri kraju na putu od gložana do begeča

pitao sam se kako se to desilo da imam sreću i

budem okružen ovakvom lepotom. kao da je priroda

plesala za mene. pričala. posle begeča sada dok ovo

pišem se sve smračilo i opet je počeo sneg. lepo mi

je u svim ovim događajima. lepo u postojanju

služimo lepoti. neka tebi bude lepo

na ovoj stranici

begeč 16.4.1997

 

 

 

1987/1666

 

5519  sam. tužan. nemoćan. nezaštićen. ne vidim

kako ću dalje. jedino mi ovo smrzavanje pomaže

 

5520  počela je kiša. drhteći od zime zadrhtala je i radost u meni

 

na licu

1631. hodanje

iscrpila me briga. iscrpila

me sumnja. ipak bio sam i ovaj

dan. ipak samo polako samo

polako. neka tebi bude lepo na

ovoj stranici. tako običan dan

a tako veliko iskušenje

novi sad 17.4.1997

 

 

 

1988/1665

 

5521  nestajanje

na pravom putu posle tri

kilometra čovek nestane. više se

ne vidi. nema ga. i dalje sam tu a za nekog

sam nevidljiv. ne postojim. takav je ceo svet

nevidljiv sa tankom pokoricom vidljivog. nestajanje

je obnavljanje. lepo je videti horizont i znati da ćeš do

njega dohodati i biti okružen sledećim horizontom. u

ravnici se horizont širi kao krugovi u vodi posle bačenog

kamena. telo u hodanju i jeste taj kamen kojim se horizont

širi i širi. nestajanje iza horizonta su vežbe iz prelaženja

transfiguracija. da jesmo i da nismo. da drugo smo

so božija. biti čovek. a tako je jednostavno

kreneš i nestaneš. drugo postaneš

(iz rečnika hodanja)

 

nemoć

tako običan dan a

tako veliko iskušenje

nemoć me je savladala

nisam uspeo da hodam

novi sad 18.4.1997

 

 

 

1989/1664

 

5522  sa vesnom pavlović na titelskom bregu. pravio fotografiju

za rad pretvoriti bol u radost. titelski breg uzbuđuje. jedno je od

snažnih energetskih mesta na zemlji. u njegovoj blizini se begej

uliva u tisu a tisa u dunav. mislim na slike kaspara davida fridriha

 

5523  sedimo na obali tise u titelu pijemo pivo prija nam sunce

 

5524  u perlezu se razilazimo. vesna je otišla za beograd ja hodam

ka zrenjaninu. za pola sata počinje utakmica između liverpula i mančestera

 

5525  juče sam bio slab izgubio snagu. krenuo sam na hodanje

ali se sve istrošilo i nisam mogao dalje. danas mi se snaga vratila

 

obline brega

1632. hodanje

prvi znoj. srećan sam jer

sam ishodao dan. sada sam

iscrpljen i bacam se nedelji u

naručje. nemoć me je savladala

nisam uspeo da hodam. nema u

meni više snage ni za radost

novi sad 19.4.1997

 

 

 

1991/1662

 

5526  sada je sasvim jasno da su subotnje sunce i toplota nagoveštavali današnji sneg

 

5527  hodamo valerija i ja. vidi divlje ruže. ja volim divlje

ruže. ima kod nas jedan grm pored puta svake godine je sve

veći i veći. uvek volim da prođem pored njega kaže valerija

 

5528  pada sneg po našem razgovoru

 

posipa nas mokri sneg

1633. hodanje

bili smo mokri valerija i ja. lepo je kisnuti i

smrzavati se ali je teško tada nešto drugo raditi

skupiš se i jednostavno kisneš. pre početka predavanja

o performeru u zrenjaninu počeo sam da osećam iznenadnu

novu bol u grudima. i kasnije u noći. u novom sadu bol se

ponovo pojavila i pojačala. bol plaši bol čuva. nema u

meni više snage ni za radost. blag i nemoćan

završio sam dan

novi sad 21.4.1997

 

 

 

1992/1661

 

5529  pada krupan sneg. hodam vrlo sporo pored dunava. i noćas

se pojavio bol u grudima. dok hodam polako osećam se kao dete

negujem se. odmaram. prepuštam. sneg pada polako kao da me

nebo miluje snegom. danas je praznik zemlje. mislio sam da ću

napraviti jedno žrtveno hodanje ali jučerašnja i noćašnja bol

mi je oduzela snagu i odlučio sam da hodam samo

kilometar-dva da negujući sebe negujem

zemlju jer jedno smo

 

negovao sam se

1634. hodanje

moja hodanja su nežnost i milovanje

zemlje. nežnost joj je potrebna. nežnost je

svemu potrebna. ponekad kad sam suviše sam

osetim kako mi nedostaje nežnost i onda kao danas

pokušavam da nežan budem sam prema sebi. umesto

cveta zemlji sam danas za njen praznik poklonio

nežnost prema jednom njenom delu koji se zove

miroslav mandić. blag i nemoćan završio sam

dan. na kraju kratke šetnje ponovo

sam osetio bol

novi sad 22.4.1997

 

 

i

 

 

kao velika limuzina skrećem sa puta 

na benzinsku pumpu da popijem espreso

 

 

jer posle 23 km u jednom trenutku osetim i kažem ovo je umetnost

 

 

sve više je sveta u meni sve više je mene u svetu

 

 

jedna lasta čini proleće

 

 

prve laste su visibabe vazduha

 

 

priroda je dom kosmosu čovek dobroti

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

bol u tvom

srcu je bio i

moj bol

u

grudima

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

30. septembar 2025.

27694. dan mog života

 

 

1968/1685

 

5448  danas je sto druga godina ernst jingera. hodam dunavskim parkom

u novom sadu. pre godinu dana na današnji dan ovde sam počeo sto jednodnevno

hodanje parkom za sto jednu godinu ernst jingera poklanjajući se svojim hodanjem

svim ljudima koji su živeli u ovom veku. kada danas pomislim na to osetim koliko

je to bilo naporno. kako sam uspeo da hodam na tako malom prostoru

 

5449  eno ga aleksandar tišma prići ću mu 

sa njim sam prošle godine ovde najviše hodao

 

kao i prošle godine

1615. hodanje

dva bela labuda u malom jezeru. oni su simbol ove oaze

kao i deca koja u parku duvaju lepak. carevići - otpadnici. labudi

su se beleli. tužne vrbe su lelujale kao vodene trave u vodi. sve

je isto kao i prošle godine isto a drugačije. do viđenja

reči napisane u vetru. u meni živi umetnost

novi sad 29.3.1997

 

 

 

1970/1683

 

5450  sunce zablešti a onda polako nestaje iza oblaka. pulsira svetlost

 

pokušao sam

1616. hodanje

da se nekim autobusom odbacim

daleko izvan grada i tamo nastavim sa

hodanjem. nije bilo nijednog i vrtlog gradskih

ulica me je pobedio. otišao sam u bioskop da

pogledam trainspotting. posle njega sam izašao i

obradovao se nebu čija je svežina odisala pretnjom

hodao sam ali nisam uspeo da ishodam više od

dvanaest kilometara. predao sam se i prepustio

nemoći. zviždukao sam znači stvarno mi je bilo

teško. nisam imao volju ni za šta. samo da se

skupim i zaboravim. u meni živi umetnost

neka sutrašnji dan bude onakav

kakav će biti

novi sad 31.3.1997

 

 

 

1971/1682

 

5451  došao sam na stadion vojvodine. hodam po travi. tu sam nekada kao omladinac

igrao fudbal. uživao sam u tome da mi se lopta lepi za nogu. da je smirim i sa lakoćom

precizno pošaljem na bilo koji deo terena. bilo je to pre trideset jednu godinu. danas

su na stadionu mladi atletičari uživam u njihovoj snazi koju više ne posedujem

 

5452  biti dostojan svoje mladosti

 

na stadionu

1617. hodanje

vraćajući se sa zelenog terena

raznežio sam se i poželeo da ovaj tekst

napišem u noći gledajući reku. zapalio sam

cigaru pisaću dok ona traje. na drugoj obali

laje pas. prošla je ponoć reka je mirna. tišinu

remeti retki zvuk automobila. malo mi je hladno

ali to sam i želeo. tako sam se osećao i kao

mladić dok sam odlazio u noć da bih stajao

na praznom mostu. ostao je još jedan dim

neka sutrašnji dan bude onakav kakav

će biti. gasim cigaru u noći

novi sad 1.4.1997

 

 

 

1972/1681

 

5453  put vodi. osnažuje u odlučivanju i vrednovanju. slobodan

sam jer sve je samo sloboda. tako sam osećao hodajući u vlažnom

danu ka bačkom petrovcu. (posvećeno zorici kovačić)

 

mišel šoket (michelle shocked)

1618. hodanje

da li bi bilo rock'n'roll-a da nije bilo velike američke ekonomske

krize dvadesetih i tridesetih godina ovog veka. u tom periodu se 

na društvenoj sceni pojavila nova socijalna grupa. bile su to skitnice

socio-ekonomske turbulencije su mnoge žitelje amerike izbacile iz

rutinskih orbita njihove svakodnevice. njihova iskustva sakrivena u

kolektivnom nesvesnom potomaka predstavljaju osnovu na kojoj je

izrastao rock'n'roll. onaj voz iz remek-dela roberta oldridža prevozio je

pretke današnjih rokera diljem amerike. kada bi u nepoznatom gradu

pronašli plemenitu domaćicu koja bi im ponudila tanjir tople supe

besplatno prenoćište ili slabo plaćeni posao skitnice bi odlazeći

na zidu njene kuće kredom nacrtali nasmejanu mačku sa srcem

u sredini. to je značilo da u toj kući živi dobra i plemenita žena

koja razume i spremna je da pomogne. u skitalačkom

žargonu takve osobe su se nazivale kind hearte

 woman. gasim cigaru u noći. mišel šoket

kind hearted woman

novi sad 2.4.1997

 

 

 

1973/1680

 

5454  povremeni reski bol u glavi me uplaši

 

5455  miriše toplota iz vlažne zemlje

 

5456  zbog vrućine sam samo ogrnuo jaknu tako da me je autobus

malopre udario po njoj a ne po telu. to je druga jakna na ruži lutanja

kao i prvu nosio sam je tri godine. sasvim je iskrzana. odradila je svoje

 

5457  razneži me sitno ljubičasto plavo belo žuto poljsko

cveće na travnjaku ispred benzinske pumpe na ulazu u

rumenku. lepa je ozbiljnost sa kojom hoda taj miroslav mandić

 

5458  volim ovu veliku dvostruku krivinu iza rumenke ka bačkom petrovcu

 

5459  popodne u zmajevu. hodam kao da živim tu

 

stada

1619. hodanje

obišao sam nekoliko sela

rumenku. ravno selo. zmajevo. obišao

sam ih kao svoja stada jer u naseljima i žive

ljudska stada. crkva im je pastir. ulice pašnjaci

kafane prodavnice škole psi koji ih čuvaju. kuće

su im torovi. u ravnici unaokolo po crkvama se

lako vidi nekoliko stada - sela. pasu osunčani

popodnevnom svetlošću. imena ulica i brojevi

kuća su im ogrlice. svugde se oseća pitomost

i svakodnevno duranje života. umorio sam

se. mišel šoket kind hearted woman

umorio se čobanin - hodač

novi sad 3.4.1997

 

 

 

1974/1679

 

5460  kad me drveće zaštiti od vetra samo čujem njegov huk visoko u granama

 

5461  izrasla je mlada kopriva

 

5462  kad me koraci povedu s jedne strane praznog puta na drugu vragolasto okrećem

glavu na sve strane. šarajući pogledom kroz šumu primetim da sam samo dečak

 

5463  osetim ramena izrasla su kao stabla

 

5464  o kako je slatka ova velika jabuka koju sam našao na zemlji pored puta

 

5465  spuštam se serpentinama niz iriški venac. hodam lepotom ka tebi

 

5466  dole niz strminu teče potočić vijuga kao i put. ličim na oboje

 

i soko kruži lepotom

1620. hodanje

svaka rečenica koju zapišem bi mogla

da prsne od lepote. prsnule bi jer su nedovoljne

za lepotu koja me okružuje. rečenice su putevi kroz

lepotu. one su potoci koji nose malu vodu ka velikoj. one

kruže kao i soko nad putem. potokom i usamljenim

hodačem. umorio se čobanin - hodač

završavam tekst hodajući ka brdu

novi sad 4.4.1997

 

 

 

1975/1678

 

5467  od velikih belih oblaka beli se i svetlost dana

 

5468  ovaj ogromni kamion sa leđa mogao me je razneti

 

5469  prošla je ponoć u batajnici sam. danas pre predavanja u beogradu stao mi je sat

posle pre-davanja mi je pobegao poslednji voz. malopre je prestao da radi i pedometar

 

5470  hladno mi je. prepešačio sam 27 28 29 kilometara. prevoza nema do jutra

 

5471  u staroj pazovi sam. sat na glavnoj raskrsnici

pokazuje deset do tri ujutru. počela je da promiče kišica 

 

5472  izlazim iz stare pazove. ulazim u mrak. hladnoća me

rastura. u hodu je malo toplije. inđija je deset kilometara daleko

 

5473  kiša vlažan put velika je usamljenost ali velika je i noć

 

5474  neverovatna je čovek biljka. ulazim u inđiju

 

sve mi je otkazalo

1621. hodanje

verovatno je oko pet. čuju se petlovi

u inđiji. još jednim hodanjem po danu i noći

družio sam se sa svetom. bez ljudi srećan u

postojanju. sreća herojsko delo. završavam

tekst hodajući ka brdu. opet sam bio

priča o lepoti

novi sad 5.4.1997

 

 

 

1977/1676

 

5475  nije potrebno ništa više nego biti na ovom vetru

 

5476  nebo se podelilo. na južnoj strani je tamno donosi kišu. sa severa sunce sija u lice

 

5477  razvejan vetrom melanholičan pitam se ko sam

 

5478  trska sam. pesak sam. krtičnjak sam. nasip sam. dimnjak toplane

sam. sa one strane nasipa dunav sam. izgubljena marama. otvorena pojedena

konzerva za ribu sam. sasušena balega sam. novac koji mi nedostaje. snaga koju

izgubim sam. zelena i braon flaša od piva sam. usamljeni žuti maslačak sam

 

zajedno u vetru

1622. hodanje

ipak sam danas bio samo vetar. raznošen

raznosio sam se. vetar čisti i vazduh i zemlju. tek 

na kraju hodanja sam mu se prepustio i on mi je odneo

brige. ako je tako lako nosio oblake zašto ne bi i mene

kada sam se na kraju ispeo ponovo na nasip pukao sam

od lepote. sunce je bleštalo na talasima dunava. tamni

oblaci su se nadvijali nad gradom. rekom se spuštao

veliki šlep. nebo je bilo veliko. zelenilo se gubilo. boja

reke se menjala od svetloplave do tamnosive. raširio

sam ruke i viknuo gledam za tebe. opet sam 

bio priča o lepoti. ti i ja zajedno u vetru

novi sad 7.4.1997

 

 

 

1978/1675

 

5479  u čurugu. pun snage i optimizma. ali koraci 

su isti i za loše i za dobre dane. ritam zlatne sredine

 

5480  izlazim na letnji put ka gospođincima. toplo sunce

isparava zemlju. horizont titra. kao da teče potok nad njim

 

5481  kako je divna sveža zelena trava mladog 

žita. kako rubovi horizonta jasno afirmišu nebo

 

5482  sam u polju. iznad mene na vetru u

plaveti peva jedna ptičica. pomislim na van goga

 

 

5483  usred polja ukrštaju se dva letnja puta. beležim betovenovu

misao da je jedini oblik superiornosti koji on priznaje - dobrota

 

5484  planine streme nebu. ravnica je nebo već prihvatila

 

5485  brežuljak zelenog žita. krajem juna žito će sazreti a brežuljak će postati zlatnožut

 

okružen poljima

1623. hodanje

u krugu ravnice ja sam centar u polju

centar koji se kreće. na ulasku u gospođince

sačekala su me crkvena zvona. i mlade vrbe. u

gospođincima nije bilo vetra a toplo sunce me

je učinilo kraljem gospođinaca. ti i ja zajedno 

u vetru. kralju na put dalje dovikivao

mi je temerin

gospođinci 8.4.1997

 

 

 

1979/1674

 

5486  kao i svih ovih dana sunce ali danas bez

vetra. prijatnost me umara. ipak ću ishodati svoj dan

 

5487  snaga u meni se rađa iz želje da budem dostojan života

dostojan lepote sveta zato sam u njoj svaki dan. drugačije bih umro

 

5488  umro je alen ginzberg

 

5489  pre marta 1949 nisam ni postojao. začet sam u martu te godine

rođen u decembru. zašto sam rođen. zašto ću umreti. sada sam tu. hodam

na jednoj pustari bez puta. suva visoka sasušena trava mi dodiruje ruke

 

5490  gledam mlade maslačke. svakim korakom dodirujem

zemlju. pogledom nebo. zato sam rođen. čovek je sveštenik tvari

 

dobrota sveta je njegova lepota

1624. hodanje

gledao sam u zemlju i osećao kako je živa. osećao sam

naše savezništvo. osećao sam da sam joj potreban - potreban

dobrotom. ona hrani kamenje biljke i životinje. i njoj i njima i

meni je neophodna dobrota. osećanja su mi bila nežna. bio

sam tih ali u zanosu. put bez puta. uloga bez uloge. to je

moj posao. kralju na put dalje dovikivao mi je

temerin. lepo sam umoran

novi sad 9.4.1997

 

 

i

 

 

put vodi. osnažuje u

odlučivanju i vrednovanju

 

 

svaka rečenica koju zapišem bi mogla da prsne od lepote

 

 

sreća herojsko delo

 

 

nije potrebno ništa više nego biti na ovom vetru

 

 

snaga u meni se rađa iz želje da budem dostojan života

dostojan lepote sveta zato sam u njoj svaki dan. drugačije bih umro

 

 

gledao sam u zemlju i osećao kako je živa. osećao sam naše

savezništvo. osećao sam da sam joj potreban - potreban dobrotom

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

u meni se

začinjala

mala

pesma

a

u

tebi

je

pupela

večna

umetnost

a

eno

ga

i

aleksandar

tišma

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

29. septembar 2025.

27693. dan mog života

 

 

1957/1696

 

5414 prelazim ulicu cara dušana u zrenjaninu i levim

stopalom poskočim - prhne mi radost iz tela

 

5415  na izlasku iz zrenjanina nasred puta

prosuta creva. sveža krv. malopre udaren pas

 

5416  kako je daleko preko njiva ga vidim ali moram velikim okolnim lukom kumane

 

5417 odmičem od melenaca ali još je daleko kumane

 

5418  17:10 ušao sam u kumane

 

kosmičkoj prašini

1609. hodanje

dan je prošao brzo. krenuo sam

iz zrenjanina i stigao u bečej. u kumanima

jedna žena mi je poklonila jabuku. čovek u bečeju

mi je ljubazno pokazao gde je hotel bela lađa. direktor

hotela mi je dao dva besplatna prenoćišta i pitao nadam

se da ćemo dobiti knjigu. sada sam u čistoj hotelskoj sobi

takođe čist pušim i pišem ove redove na salvetu papira u

kome su do malopre bila dva kolača. današnje hodanje

bilo je posvećeno kosmičkoj prašini koja se svakih

sto godina uveća za pet milimetara. ako bude

bilo sutra biće ga zbog danas. noćas će biti

 minus pe trekao je neko danas

bečej 18.3.1997

 

 

 

1958/1695

 

5419 malopre je padao sneg hladno je biljkama. sada pada kiša biće i meni hladno

 

5420  u srbobranu hodam iza čoveka koji gura stari ženski bicikli

na štangli mu je previjen džak od papira prekriven kišnim mantilom

 

5421  od siriga do temerina baš pada. skupio sam se i gledam kako

kiša pada po razlokanom putu. gledam crnu natopljenu zemlju. ima istine u

kišnjenju kisnem kao ovce i magarci u polju. kisnem kao drveće. kisnem i jesam

 

5422  kada sam u nevolji uvek pevušim i zviždim

 

kišnjenje stara priča

1610. hodanje

ima nečeg starog u kišnjenju. starijeg od

čoveka. na izlasku iz temerina put je u sivilu ličio

da vodi na stratište. na sam kraj sveta. na tom delu

puta sam osetio da je važno da budem na njemu i da

je to što radim tako nedostajuće i neophodno. nisam

znao šta je to ali je to bilo. bio sam srećan zbog toga

kao i sada u toploj hotelskoj sobi okružen mokrom

jaknom mokrim pantalonama mokrim rukavicama

mokrom kapom mokrom majicom cipelama koji

se suše. noćas će biti minus pet rekao je

neko danas. mokre stvari za dobar rod

bečej 19.3.1997

 

 

 

1959/1694

 

5423  kao da se sve umorilo od jučerašnje neprestane kiše i snega

danas je samo sivo i maglovito - sve se oporavlja od hladnoće i vlage

 

5424  na ulasku u bačko gradište mala belo okrečena kuća sa

zelenim prozorima i vratima. iz začađenog dimnjaka leluja plavičasti dim

 

5425  na izlasku iz bačkog gradišta ka čurugu u prozoru punom

cveća osetim svu melanholiju one koja ga je stavila u prozor

 

5426  u daljini i sumaglici vidi se samo čuruška crkva okružena drvećem i rastinjem

odavde liči na neki srednjovekovni grad. do nje dolazi jedna lutalica. pevač

 

5427  svaki dan te zovem da dođeš u ovo prostranstvo koje me okružuje

 

čurug

1611. hodanje

u čurugu završavam tekst

na kraju dana. kao dete dolazio

sam u čurug. i sada prepoznajem

dugačke stare kuće sa ajnfort kapijama. i

drvorede. pesmu gugutke takođe. ispucali

asfalt na trotoaru. hodanje tik pored kuća

nedogled kroz dugačke ulice. zelenu

mahovinu po krovovima i golubove

klupe ispred kuća i gongove

mokre stvari za dobar

rod. izlazim iz

detinjstva i čuruga

čurug 20.3.1997

 

 

 

1960/1693

 

5428  sumnja

sumnja je odsustvo ljubavi

pokidane veze. sumnja kao i bolest

ubija ili leči. kada me sumnja zahvati

prvo joj se opirem i tada je najgore jer

sumnja se uvećava u opiranju. kada me

sumnja istroši predajem se i prepuštam

hodanju i ritam koraka polako sve vraća

na svoje mesto. (nedovršeno)

(iz rečnika hodanja)

 

nemoć

izlazim iz detinjstva i čuruga

prvi put posle 1959 dana nisam

hodao priznajući svoju nemoć

novi sad 21.3.1997

 

 

 

1961/1692

 

5429  opiranje hodanju

opiranje hodanju se pojavljuje pred polazak i

u prvih dva tri kilometara. opiranje dolazi iz iscrpljene

volje i oslabljene mentalne snage. nešto me vuče u zemlju

ne da mi da se upustim u daljinu. to je instinkt zatvaranja pred

nepoznatim opasnošću naporom. želeo bih da ostanem tu kao

kamen. da otvrdnem i budem nedodirljiv pred promenama. kao da

se svaka ćelija u meni skuplja želeo bih da nestanem u blizinu. da

se prilepim kao blato na cipeli kao mokra majica za telo. kad u

opiranju pomislim na daljinu stresem se od te velike otvorenosti

puž bi u kućicu. daljina se čini kao pretnja. ne izaći van

zidina grada. ostati sa ljudima. opiranje hodanju je

gubljenje veze sa prožimanjem. trajanjem

monotonijom vremena

(iz rečnika hodanja)

 

nemoć

prvi put posle 1959 dana

nisam hodao priznajući svoju

nemoć. ni danas nisam hodao

novi sad 22.3.1997

 

 

 

1963/1690

 

5430  raskršća i odluke

na raskršćima obično nastavljam pravo

istim putem dalje. to je instinkt za pravim

putem ka bogu. video sam takve puteve na zemlji

u holandiji turskoj panoniji. put strela. daljina u kojoj

je visina. ali raskršća dolaze kad tad. najlepša su ona

u poljima. ona sa putevima iste važnosti. iz jedne

tačke se vidi kako se svet rasprostire na sve

četiri strane sveta (nedovršeno)

(iz rečnika hodanja)

 

nemoć

ni danas nisam

hodao. nemoć mi

daje snagu za odluku

novi sad 24.3.1997

 

 

 

1964/1689

 

5431  nemoć

osećam je. u njoj sam ona je u meni

savladava me. kad bih bar mogao da je

iskažem ali ne mogu ni to. to bi bio taj začarani

krug nemoći koji mi se ponekad događa. kao da sve

nestane osim opasnosti. kao da mi iz srca iscuri srce

znam da treba da pružim sledeći korak a rušim se. u

nemoći se usamljujem. filozofija bede i samosažaljenje

počinju da truju. postajem beda nad bedama. nemoć

podstiče lenjost zavist sujetu. toliko gadosti 

da je jedini lek gađenje nad samim

sobom. (nedovršeno)

(iz rečnika hodanja)

 

nemoć

nemoć mi daje snagu za odluku

ono što preduzimam da sačuvam

zemlju nazvala bih bogom u sebi

rekla je danas jedna žena

novi sad 25.3.1997

 

 

 

1965/1688

 

5432  hodam

 

5433  na današnji dan pre pet godina preminula je kaja. moja 

majka uz čiji blagoslov hodaj polako i daleko ćeš stići hodam i danas

 

5434  telo mi upija ritmove okruženja kao suva zemlja vodu

 

5435  telo mi postaje put svih ritmova i energija. sva mora i reke su u meni (krv). sve

kamenje i stene (kosti). sva zemlja (meso). svi vetrovi (dah). sve korenje i lišće (nervi)

sva rađanja (seks). sva lepota (govor). svi dodiri (osećanje). sve simpatije živoga i

neživoga (mišljenje). sva imena (tvoje ime). volja postanka i postojanje (ljubav)

 

5436 hodamo

 

atlas

1612. hodanje

hodao sam - disao

nošen ahilovom tetivom - srcem

evrope - sa jedne strane sam osećao

vodu atlantskog okeana a sa druge strane

miris zemlje azije. koracima se tako vidi i

oseća. ono što preduzimam da sačuvam

zemlju nazvala bih bogom u sebi rekla

je danas jedna žena. ulivale su se

struje umene izlivali slapovi

novi sad 26.3.1997

 

 

 

1966/1687

 

5437  sa desne strane puta sve do plavog nebeskog horizonta zeleni se polje žita

 

5438 skrenem sa asfalta da bih odmorio tetivu na zemljanom putu

sada mi je zelenilo pšenice tik pored noge. gledam tu travu koja

će se ubrzo zazlatiti a s jeseni pretvoriti u hleb

 

5439  zašto nas zemlja hrani

 

5440  ta zelena zemlja i plavo nebo lepota sama

 

5441  sunce je odavno zašlo prohladno je 

put je prazan. uživam u druženju sa simon vejl

 

simon vejl

1613. hodanje

ljubav koja se oseća pred nebeskim svodom ravnicom morem

planinama. pred tišinom prirode koju osećamo preko hiljadu njenih

laganih šumova. u fijuku vetrova. u sunčanoj toplini. ta ljubav koju barem

nejasno u jednom trenu predoseća svako ljudsko biće nepotpuna je. bolna

zato što se obraća stvarima koje su nesposobne da odgovore. materiji. ljudi

žele tu istu ljubav preneti na neko biće koje bi im bilo slično. koje bi bilo u

stanju da odgovori na ljubav. da kaže da. da se preda. čitao sam ove

simonine reči kao zvukove i treptaje svega onoga što me već

godinama okružuje. ulivale su se struje u mene izlivali

slapovi. lepota sveta je moj put do tebe

novi sad 27.3.1997

 

 

 

1967/1686

 

5442  čurug. gde mi je kasetofon. preturam po džepovima. za ovih pet i po

godina ništa značajnije nisam izgubio. da li mi je ispao u kafiću u subotici. ili

mi je ispao u kolima mladih izbeglica iz okučana iz kojih sam malopre izašao

a oni nastavili za đurđevo. idem u đurđevo. pokušaću da ih nađem

 

5443  u đurđevu pitam ljude da li znaju neke izbeglice. pokušaj u zadnjoj ulici kuća

sa leve strane mislim da se prezivaju kutlešić kaže mi konobarica u kafani koka

 

5444  našao sam kasetofon. srećan sam kao dete

 

5445 nestalo je toplog vetra i sunca. smračilo se. izlazim iz

đurđeva. sve se zasivilo. vetar je sve jači. počinje i led. sklonio

sam se iza magacina na kraju sela. vetar nosi plastične gajbe

 

5446 izlazeći iza magacina ujeo me je mali pas

 

5447  skroz sam povijen. nikada nisam hodao po jačem vetru

 

kasetofon pas i severac

1614. hodanje

leđa su mi skroz mokra. završilo se

današnje hodanje. tražeći kasetofon susreo

sam izbeglice uverio se da ujeda pas koji ne laje

krenuo u nevreme da bih uživao u njegovoj snazi

vojvodina po kojoj hodam mi je sve manja. lepota

sveta je moj put do tebe. do viđenja reči

napisane u vetru

novi sad 28.3.1997

 

 

i

 

 

ima nečeg starog u

kišnjenju. starijeg od čoveka

 

 

na izlasku iz temerina put je u sivilu ličio da vodi na stratište

na sam kraj sveta. na tom delu puta sam osetio da je važno da

budem na njemu i da je to što radim tako nedostajuće i neophodno

 

 

telo mi postaje put svih ritmova i energija. sva mora i reke

su u meni (krv). sve kamenje i stene (kosti). sva zemlja (meso)

svi vetrovi (dah). sve korenje i lišće (nervi). sva rađanja (seks). sva

lepota (govor). svi dodiri (osećanje). sve simpatije živoga i neživoga

(mišljenje). sva imena (tvoje ime). volja postanka i postojanje (ljubav)

 

 

lepota sveta je moj put do tebe

 

 

skroz sam povijen. nikada nisam hodao po jačem

vetru... krenuo u nevreme da bih uživao u njegovoj snazi

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

zemaljska

i

nebeska

sva od

kiša

vetrova

i

sunca

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

27. septembar 2025.

27691. dan mog života

 

 

1946/1707

 

5380  meko je sunce bleda je moja senka na asfaltu

 

5381  gospodine mandiću ulazite u petrovaradin. da. kao što i sami vidite. vaše

pitanje me zasmejava ali je tačno da u dva sata i osam minuta ja ulazim u petrovaradin

 

5382  posle prvog pitanja i odgovora nastavio sam razgovor sa sobom

uveseljavajući se. uostalom petak je a veseliti se nikada nije na odmet

 

5383  nad novim sadom oblaci liče na kišu a vetar na promenu

 

vraća se rudar

1600. hodanje

vraćam se noseći prašinu

sa puta. prašinu zemljinog

rukopisa. osećam umor u butinama

znači dobar sam posao napravio. osećam

smiraj i radost znači posao je uradio dobru

stvar. vidimo se i sutra sunce. dobar

posao za pupoljak lepu reč

novi sad 7.3.1997

 

 

 

1947/1706

 

5384  na svetloplavom nebu niski penušavi oblaci kao da mi govore tu smo

 

5385 godinama me je vodila poslušnost. nastavljam dalje: smelost umesto poslušnosti

 

očima puta

1601. hodanje

subota je. ponavljaju se subote

iscrpljen sam. ponavlja se iscrpljenost

umor osećam kroz celo telo. napetost me drži

da ne padnem od umora. duboko udišem vazduh

ponoći. noge rade svoje. smelost umesto poslušnosti

reči se pretvaraju u tišinu. još malo još malo savest

se uliva u krv. dobar posao za pupoljak lepu

reč. miran ću se predati krevetu

novi sad 8.3.1997

 

 

 

1949/1704

 

5386  posle rumenke vetar mi ispuni grudi

 

5387  iz savinog sela u kulu iz kule u sivac iz 

sivca u kljajićevo pored puta hoda momak mlad

 

5388 izlazeći iz kljajićeva crveno sunce mi blesne po očima

 

gde god da pođeš ne uzimaj sebe za merilo i bićeš spokojan

1602. hodanje

hodam ulicama sombora. dan je iza mene. na ulicama malo ljudi. mladi narkomani

traže novac od slučajnih prolaznika. osvetljeni izlozi tužnih prodavnica. sve je

zatvoreno i čeka novi dan. miran ću se predati krevetu. lepo je biti stranac

sombor 10.3.1997

 

 

 

1950/1703

 

5389 mandić je krenuo iz sombora ka čonoplji. ostavio je zabrinutost pružio korak i

kao dečak pun je sebe. oseća da je svet vesela stvar da se strahovi iz kuće na putu

pretvaraju u snagu koja ga spašava i čuva. kada ga vetar kamiona pogura sa leđa

on pomisli da je ptica. kada mu isti takav vetar naleti na grudi on oseti da je heroj

 

5390  hej zelenilo buduće žito

 

5391  da li čuješ kako tišinu u ravnici remeti šinobus u daljini

 

5392  18:20 hodam železničkom prugom. ovom rečenicom je pala noć na ovu stranicu

 

stranac u sutonu

1603. hodanje

mrak je. još dva-tri kilometra do

sombora. ishodao sam lep krug od 28

kilometara sombor - svetozar miletić - čonoplja

sombor. (zastao sam tegleći ahilovu tetivu) kako

mi prija umor u nogama. ušao sam u sombor

prolazim pored bircuza nema novci tu se i

moja današnja priča završava. lepo je

biti stranac. nema novaca

ali ima ludila

sombor 11.3.1997

 

 

 

1951/1702

 

5393  između stapara i doroslova samo zemlja i

sunce. zapaliću cigaru hodati pušiti i posmatrati

 

5394 pregaženi zec na putu

 

5395  na kući 104 u doroslovu još stoji žuto poštansko

sanduče koje sam spomenuo pod brojem 3459

 

5396 izlazim iz odžaka. traje ljubav za neobično i nesavršeno

 

5397  na ulasku u ratkovo mi stane miodrag jozić baš kao i pre

deset godina pred moj polazak na drugo hodanje za poeziju. tada se

nismo poznavali i kada je čuo da se spremam za hodanje rekao mi je

dođi kod mene i daću ti pare. sada živi već pet godina u pragu

 

hoda hoda ne prestaje

1604. hodanje

hodajući između naselja vidim kako ljudi

žive u njima kao u tvrđavama. žive tu za večnost

i sve što im se događa događa im se tu. jednima tu

drugima tamo trećima na nekom trećem mestu. kao da

ni za šta drugo ne znaju. kao da prostor izvan njihovog

naselja ne postoji. tu sam da bih video i jedne i druge

i hodao između tu gde nema ni jednih ni drugih

nema novaca ali ima ludila. eto

šta vidi jedan lutalica

novi sad 12.3.1997

 

 

 

1952/1701

 

5398  hej to idem ja od srbobrana do siriga

 

5399 događaji: kokoške i petlovi oko salaša sa kućnim brojem

22 mali pas u daljini sa polja lajucka na mene tri gugutke na putu

 

5400 hodajući čitam toroa o hodanju tokom celog mog života sreo

sam samo jednu ili dve osobe koje razumeju umetnost hodanja koje su

imale dara za tumaranje. ova reč je divno izvedena od dokonih ljudi koji

lutaju zemljom pretvarajući se da su se uputile u la sainte terre. u svetu zemlju

sannteri. svetozemljaši. oni koji nikada nisu išli u svetu zemlju nego su se samo

pretvarali su zaista samo dangube i skitnice ali oni koji zaista idu tamo su lutalice

u dobrom smislu reči a ja upravo o tome govorim. ima onih koji ovu reč izvode od

sans terra bez zemlje ili doma što bi u dobrom smislu značilo da se ne poseduje

određen dom već da je čovek svugde kod kuće. to je tajna uspešnog lutanja

 

koraci brojanice

1605. hodanje

i današnjim hodanjem sam bio u ritmu

zemlje i svemira. eto šta vidi jedan lutalica

umetnost hodanja umetnost smiraja

sirig 13.3.1997

 

 

 

1953/1700

 

5401  hodam sa tanjom nikolić. prolazimo uzanim poljskim putem. sa jedne i

druge strane preorana i usitnjena zemlja koja se širi kao da hodamo po moru

 

5402 poljem duva predvečernji vetar. na širokom i otvorenom putu i vetar luta

 

5403  prašnjavo sunce. nejasni obrisi odmaraju. vreme će se 

promeniti previše je toplo bilo ovih dana. suviše je to rano za prirodu

 

5404  toro ako ste spremni da napustite oca i majku. brata i sestru. ženu i

dete i prijatelje i nikada ih ponovo ne vidite. ako ste isplatili sve svoje dugove

sredili sve svoje poslove i slobodan ste čovek onda ste spremni za hodanje

 

zemlja u šakama

1606. hodanje

samo da se prepustim nežnosti

zanosu. umetnost hodanja umetnost

smiraja. dobroti ovoga sveta

novi sad 14.3.1997

 

 

 

1954/1699

 

5405  kako je tišina. pusto kaže vesna pavlović

 

5406  pred nama je taroš selo na kraju sveta. prikrajak. posle njega je samo reka tisa

 

5407  put nas vodi ka crkvi. pored puta drvene bandere. sa jedne

strane nepregledna ravnica sa druge šuma na obali tise.i vetar sa

poljana. i zagasito sunce. i tišina koju je spomenula vesna

 

5408  toro ne postoji na svetu bogatstvo kojim se može kupiti opuštenost nezavisnost i

sloboda. to se dobija samo milošću božijom. dar da se postane hodač može se

dobiti samo direktno od neba. morate biti rođeni u porodici hodača

 

taroš

1607. hodanje

ceo dan neka blaga

mlečna sunčeva svetlost. svetlost

bez snage. izazivala je blagu jezu. u

kasnom popodnevu u zrenjaninu sam mislio

na predeo oko taroša gde smo vesna i ja pravili

fotografiju za rad pretvoriti bol u radost. osećao

sam taj predeo kao drugi svet. osećao sam

da sam u predelu u utrobi pejzaža. u

mekoti bivanja. dobroti ovoga 

sveta. postojanje je događaj

zrenjanin 15.3.1997

 

 

 

1956/1697

 

5409  postojanje je događaj rekao sam u

subotu. hodam ponedeljak je to kažem i danas

 

5410 miriše tisa i miriše buđenje prirode

 

5411  kad vidim lepotu - eno je eno je - uvek čujem i dobrotu u njoj

 

5412  da li mi je to iscurila baterija u fotografskom aparatu ili se nešto pokvarilo

ne znam tek to me uznemiri. hladno je i to me steže. nervozan sam i to mi smeta

 

5413  telo se iznutra ugrejalo a spolja mi je i dalje hladno

 

asfalt

1608. hodanje

bilo je to hodanje u

kome mi ništa nije bilo potrebno

postoje bolji i lošiji dani. i jedni i drugi su

važni. i na svoj način lepi. postoje bolji i lošiji

delovi knjige. i jedni drugi čine talase. ova

knjiga je put. lošiji dani su kao krivine iz njih

se lako ispada. treba prikočiti. pripaziti. takav

je bio današnji dan. postojanje je događaj

ako bude bilo sutra biće

ga zbog danas

novi sad 17.3.1997

 

 

i

 

 

vraćam se noseći prašinu

sa puta. prašinu zemljinog rukopisa

 

 

kada ga vetar kamiona pogura sa leđa on pomisli da je ptica

kada mu isti takav vetar naleti na grudi on oseti da je heroj

 

 

i današnjim hodanjem sam bio u ritmu zemlje i svemira

 

 

kad vidim lepotu - eno je eno je - uvek čujem i dobrotu u njoj

 

 

i

 

 

ružo lutanja

pretvarali smo bol

u radost bivajući svako i

sva bića svemira. svako

i sva bića boga

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

bili smo

prašina

puta

i

nada

vera

ljubav

lutanja

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti si moje

čedo

ja

sam

tvoj

pupoljak

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ti i ja smo

napustili

sve

da bi

sve

živelo

i

ljubilo

zauvek

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

ja sam bio

pesma ruže

ti si bila

knjiga

puta

 

 

i

 

 

ružo lutanja

ja sam pevao

ti si stvarala a

zajedno smo

bili muzika

hodanja

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

onda si

bila tren

sada

si

večnost

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

26. septembar 2025.

27690. dan mog života

 

 

1933/1720

 

5339  hodam sa ljiljanom jovanović

 

5340  hodam sa dadom i zoricom krugom dvojke beogradom

 

5341 zviždućući kroz noć hodam sam sa miroslavom mandićem

 

leđa sveta

1591. hodanje

sa manje planiranja će mi se

možda planovi više ostvarivati. subota je

trebalo bi da se odmorim i na sve zaboravim

obnovim. već desetak dana bole me i suze oči

u ovoj nedelji je bilo nekoliko snažnih doživljaja

lepote. odmori tetivu. zažmuri hodaj bez straha

i brige. plavobelo osnovnih zakona. govorim

samom sebi slušajući šta mi ti kažeš

beograd 22.2.1997

 

 

 

1935/1718

 

geografija stopala

1592. hodanje

umoran sam od sebe. puštam 

se nek isteče zamor. nek me stopala

nose. stopala znaju gospod utvrđuje

korake svakog čoveka i mio mu je put

njegov. govorim samom sebi slušajući

šta mi ti kažeš. mislim na dečaka

novi sad 24.2.1997

 

 

 

1936/1717

 

5342  stopiranje

stopiranje je prosjačenje na putu

prosjačenje daljina. stopiram u hodu

okrećući se prema vozilima kada ih čujem

da dolaze. mojih hodačkih dvadeset kilometara

nije dovoljno za veće daljine i zato stopiram ali i

volim. jer stopiranjem sam prosjak. dno. dubina

savesti. ponekad kada dugo niko ne stane osećam 

se poniženo i odbačeno. dobra vežba iz suočavanja

sa sobom i svojom ulogom. ali uvek neko stane a

jedan koji stane vredi više od svih koji ne stanu

ulazim u kola susrećem se sa čovekom. radost

življenja se povrati. uvek će neko stati. čudesan

neko. neko zbog koga je nada živa. znajući da 

će neko stati nevinost raste. uvek neko

stane iako većina govori neće ti niko

stati. u poniženosti ja sam niko

a niko i neko se privlače

sinhronicitet. spajanje

duša. nema slučaja

sve je put

(iz rečnika hodanja)

 

bolestan

mislim na dečaka

slabost me hrani

novi sad 25.2.1997

 

 

 

1937/1716

 

5343  hodanje unatraške

nikada ne stopiram stojeći u mestu

nego u kretanju. hodajući unatraške

prepešačio sam tako tristo četiristo kilometara

ova okretanja su opasna ako sam umoran za

zglobove i zbog saobraćaja jer pri okretu mogu da

iskoračim ka sredini puta što može biti izvor nesreće

ako nisam čuo vozilo koje je u tom trenutku u mojoj

blizini. svaki korak počinje petom kojom se prvo dotiče

tlo. hodajući unatraške tlo prvo dotičemo prstima. oni

ispituju sigurnost kretanja. omogućavaju leđima da

se nađu napred i vode. ako već ne mogu da živim

pod zemljom pod vodom niti da letim vazduhom

i gledam leđima makar mogu da hodam

unatraške. hodajući leđima napred

potpunije verujući svetu

(iz rečnika hodanja)

 

bolestan

slabost me hrani

znojenje izrasla brada

umorne oči sve će proći

novi sad 26.2.1997

 

 

 

1938/1715

 

5344  hodam sa dadom ka subotici. da li sam prerano ustao iz kreveta

 

5345  sve je zelenije po zemlji i sve je vlažnije u vazduhu

 

5346  da li će mi hladni vetar doneti zdravlje ili povratak u krevet

 

horizont je rečenica

1593. hodanje

u trenucima mi je rasla temperatura

ipak hladan vetar me je lečio čini mi se

samo ti idi rekao sam sebi. samo ti piši

napisao sam. sve će biti dobro učitelj je živ

učitelj je oduvek i zauvek znao sve. učitelj

uči i daje. nema cene. ne kupuj znanje nego

ga pij. znojenje izrasla brada umorne oči

sve će proći. prodati-dati kupiti-piti

subotica 27.2.1997

 

 

 

1939/1714

 

5347 paperjaste glave suvih trski kao tople šape velikih životinja se ljuljaju na vetru

 

5348  o kako sam tužan kako radostan kako smešan prosjak na putu

 

5349  suza mi od vetra polako klizi niz desni

obraz. na golom vratu osetim koliko sam go

 

5350  kroz šoferšajbnu ugledam vozača kombija kako

kine. na zdravlje kažem mu iako je već odjurio iza mene

 

put - lepotica

1594. hodanje

teče vreme kroz mene. put sam

vremenu kao što je i put meni put. na

kraju se dobro osećam iako sam na početku

bio loše. znači bio je to dobar rad. dobar dan u

meni. lepo sam gledao niz put i oko puta. svaki

put je u vremenu samo puteljak. putevi su krvotoci

u prostoru. radovao sam se i plavom i zelenom

nosio novu knjigu u džepu. bilo nam je baš

lepo. knjizi putu i meni. prodati-dati

kupiti-piti. dobri dane laka ti noć

novi sad 28.2.1997

 

 

 

1940/1713

 

5351 pogledao sam udesno i video stari napušteni zemljani put sa

drvenim banderama sa obe strane. odmah sam krenuo za pogledom

 

5352  deset do šest subota. velika dizalica preda mnom. metalna

skela i limena ograda ispred zgrade u gradnji. žuti kamionet pun uglja

upaljena ulična svetla. baš tu i sada sam deo onoga što jeste

 

5353 koraci su mi ples

 

5354 pogled mi je slikanje

 

5355 slušanjem sam muzika

 

5356 mišljenje mi je dobrota

 

5357  telo lepota

 

slušam zelenilo

1595. hodanje

ako osetiš ovu rečenicu osetićeš

kako ona nastaje iz ritma subotnjeg hodanja

ulicama novog sada. dok sumrak polako pada

ugledam zgradu pošte pa toranj crkve. prolazim

pored bare vode koja nije otekla zapušenom

kanalizacijom. ali ova rečenica otiče kroz gradski

sumrak slivajući se u subotnju atmosferu

ljubavnika i lopova. dobri dane laka ti

noć. poštovanje za ono što nas

neodgonetljivo spaja

novi sad 1.3.1997

 

 

 

1942/1711

 

5358 gugutke. deca se vraćaju iz škole. prolećni dan. đurđevo

 

5359  posle pet i po kilometara opet gugutke u šajkašu

 

5360  kako mi prijaju prvi zalogaji jabuke

 

5361  kroz budisavu

 

5362  sunce se više ne vidi zapalo je iza kuća. slušam gugutke i u kaću

 

putevi zemlje i neba

1596. hodanje

sumrak je mogu već da kažem

dobro veče 23 nova kilometra. prošao je

još jedan dan. zgasla je još jedna sunčeva

svetlost. utrnulo je telo dana. poštovanje

za ono što nas neodgonetljivo

spaja. vidimo se i sutra

novi sad 3.3.1997

 

 

 

1943/1710

 

5363  hodam sa sašom vidakovićem iz štutgarta. pre deset godina me je

sačekao sa žarkom radakovićem iza jedne krivine na putu obervilingen-hajnigen

u nemačkoj snimajući moje drugo hodanje za poeziju. hodamo fruškogorskim

putem od banstola do iriškog venca. posle kiše ozon nam širi nozdrve i zenice

 

5364  šuma je preplavljena belim visibabama izraslim iz sasušenog

trulog lišća. drveće je još golo. jedino zelenilo su lišajevi i bršljan po drveću

 

5365  u planini u ritmu

 

dvojica u planini

1597. hodanje

po suvim granama i lišću šuštao

je sitan led. cigančići su padali po nama

a mi smo bili suvi. sveži vazduh nam je ulazio

i kroz oči. put se penjao gore-dole i krivudao kroz

šumu. ponekad bi prošao po koji automobil. samo na

jednom delu šume su bili ljudi. brali su visibabe. inače

nigde nikoga. juče sam bio u ravnici - u ritmu danas

u šumi - u ritmu. poistovetiti se sa ritmom sveta

to je to. vidimo se i sutra. to je to u ritmu

sam slobodan

novi sad 4.3.1997

 

 

 

1944/1709

 

5366  i sladak je (sunčeva svetlost) i gorak je (zemlja po kojoj hodam)

i kiseo je (snaga koja izlazi iz mene) i ljut je (iskušenja na putu) smisao

koji sam malopre osetio. odomaćiti se na putu - ugostiti se u nebu

 

5367 obronci fruške gore vinogradi voćnjaci... hodajući svoj hleb zarađujem

 

5368  sa puta vidim crkvu u stejanovcima bešenovu grgurevcima

vognju. dve crkve u rumi i onu u velikim radincima ka kojoj idem

 

5369  sa moje desne strane velike površine preorane zemlje. osećam je na grudima

 

5370  sve se umori u snazi dana

 

5371  jebem ti čoveče kako je ovaj sumrak lep

 

5372  usne su mi popucale i sasušile se ulazim u sremsku mitrovicu

 

dolazim i dolazim

1598. hodanje

na ulazu u sremsku mitrovicu saobraćajna

policija me zaustavi i legitimiše. pitaju me da li

sam ostao u kvaru. kad im kažem da pešačim pitaju

pešačiš. zemlja se prostire. nebo natkriljuje. čovek

hoda. šta bi drugo radili nas troje. ja samo dolazim

kao i proleće. nasmejem se od bezrazložne

radosti i to je sve. to je to u ritmu sam

slobodan. dužnost biti lepota sveta

sremska mitrovica 5.3.1997

 

 

 

1945/1708

 

5373 prepodnevno sunce hodaćemo zajedno do sumraka

 

5374  u rumi isto kao i u svim naseljima: ljudi zgrade i automobili

 

5375  preko desnog ramena podignem glavu

prema suncu i osetim velika je čast putovati s njim

 

5376  put me dovodi do putinaca

 

5377  ne skrećem levo iz putinacaka inđiji ka kojoj

hodam nego desno da bi koracima doleteo do golubinaca

 

5378 hodanje od putinaca do golubinaca posvećujem

bobu vilsonu jer obojica činimo nešto u prostoru i vremenu

 

5379  u golubincima rukom dodirujem koru od breze

 

vreme u koraku

1599. hodanje

uvek mi na kraju dana glas

pukne od umora. oseća se u tom

glasu i prolaznost i večnost. reči ličnosti

jedne jedine i neponovljive. reči samo za

tebe. danas sam hodao sa suncem. sada

ga više nema. inđijai ja ćemo uskoro

zaspati. dužnost biti lepota sveta

vidimo se i sutra sunce

inđija 6.3.1997

 

 

i

 

 

koraci

su mi ples

 

 

poštovanje za ono što nas neodgonetljivo spaja

 

 

juče sam bio u ravnici - u ritmu. danas u šumi - u ritmu

poistovetiti se sa ritmom sveta to je to... to je to u ritmu sam slobodan

 

 

sve se umori u snazi dana

 

 

jebem ti čoveče kako je ovaj sumrak lep

 

 

i

 

 

ružo

lutanja ti si

ozareni uzor

ljubavi slobode

istine kojima si ti

svih deset godina

ljubila oslobađala

istinovala svako i

sva bića svemira

svako i sva

bića

boga

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima

 

 

 

 

 

 

 

25. septembar 2025.

27689. dan mog života

 

 

1919/1734

5303 šetnja

hodao sam od bačke topole do

starog žednika i čitao stranice jungove

knjige psihologija i alhemija. lutati i izgubiti

se očima. gubljenje je uslov obnavljanja. šetnja

je putovanje od krsta do ruže. od napetosti do

plesa. per crucen ad rosa - krstom do ruže. plavi

cvet romantičara koji svojom ljupkošću najavljuje

novo doba sličan je plavoj ruži kojom hodam. šetnja

je hodanje putevima bez cilja kaže jung. šetnja oblikuje

ružu nenasilja. lišeni sigurnog puta i pripadnosti šetači

i lutalice u vrlini nesigurnosti ljube svoj strah. izlazeći iz

starog žednika završavam ovaj tekst. šetnju pretvaram

u hodanje družeći se sa brzinom automobilskih kolona

dižem pogled sa teksta preda mnom snežna polja

po kojima jedino oker kukuruzovine remeti

neprikosnovenost beline 9. januara 1997

(iz rečnika hodanja)

 

ja sam život koji hoda

1579. hodanje

voleo bih da budem zemlja

krila sokolova. telo bi da bude

zajedno. hodočastim svakoj

plavoj boji na nebu

novi sad 8.2.1997

 

 

 

1921/1732

 

ulica patrijarha čarnojevića na podbari

1580. hodanje

šetao sam sa sašom vrebalov. svratili u bircus obilić u ulici u

kojoj sam živeo trideset pet godina. ovaj tekst je sećanje na špic

namet prezimena ljudi koji su nekada živeli u njoj: tabakovi. jazavčevi

bulkini. bunipartevi. pujčevi. šurde. švabini. vrškini. bajšini. dedarevi

droćkalovi. banaćevi. tocki. ringišpilovići. čikare. belje. jakare. pandurevi

bajšanovi. zvonarevi. kalajdžije. guldače. belodrage. šilobrkovi. crkvenjaci

papučari. metlarkovi. trbuškovi. kuštrini. pucini. život je mladost

rekao je bata zvonarev. hodočastim svakoj plavoj boji na

nebu. umreti slaviti život

novi sad 10.2.1997

 

 

 

1922/1731

 

5304 sunčano. dora i ja ulazimo u kovilj. čuju se

gugutke sa drveća i vrapčići iz suvih živica pored puta

 

5305 sunčana prašina pada na dolmu

 

5306  prava reč za hodanje je izlaganje kaže dora

 

5307  led po razlivenim rukavcima dunava u šumi. dim iz male bele kućice pored nasipa

 

5308 veliko nebo i ovaj veliki luk dolme me uvek uzbude i ispune prostranstvom

 

5309  pala je noć. izlazimo na dunav topli talas vazduha prija ohlađenom telu

 

koviljskom dolmom

1581. hodanje

prepešačenih trideset kilometara

hodao sa dorom stanković. zemlja sve

više miriše. ravnica kao jasna misao

umreti slaviti život. na kraju sam

tih kao meka trava

novi sad 11.2.1997

 

 

 

1923/1730

 

5310  nebo se čas prosvetljava čas naoblačuje. otpočinje novi dan

 

5311  danas je slava tri jerarha. praznik vasilija velikog grigorija bogoslova

i jovana zlatoustog. na današnji dan u detinjstvu smo kupovali zemljane šarene

klikere i jednobojne pečene koštence i počinjali na osušenoj zemlji da bušimo

novčićima rupe i klikeramo se osećajući da je proleće već tu

 

5312  na otvorenom putu sam kao u svojoj kući. prostranstvo

mi je blisko. širina u meni. uzorana zemlja kao čiste sobe

 

5313  polja oko zrenjanina natopljena su podzemnim

vodama i prošarana žutozlatnom sasušenom travom

 

gledamo se

1582. hodanje

prolećne vode bude život

jednom je život živeo i bez mene

jednom će i bez mene živeti ali sada moj

život svedoči o životu. život malopre ugledah

prve pupoljke ove godine. hodaću i čekaću da

ugledam i prvu lastu. u pozorištu srca u

geografiji boga. na kraju sam tih

kao meka trava. hodaj živote

zrenjanin 12.2.1997

 

 

 

1924/1729

 

5314 skrenem sa puta za temerin na sporedni ka čenejskoj crkvi. nikada

nisam išao njim i verovatno više nikada i neću. neki ljudi njime prolaze. svi ljudi

prolaze nekim putevima. preorana zemlja okružuje groblje na koje nailazim

 

5315  lepi mi se blato za patike. na ivici groblja nekoliko svežih humki

 

5316  preko grobljanske ograde velika gomila starih bačenih venaca

 

život bez svojstva

1583. hodanje

pao je sumrak. ulazim u periferiju

grada. nebo je puno vode. vazduh topao

razmišljam o svojstvu života. kako da opišem

kako ga osećam. hoda i nestaje kao pas koji mi

se ovog momenta izgubio iz vida a posmatrao

sam ga sve vreme dok sam zapisivao ove reči

malopre je pretrčavao put i srećom izbegao smrt

pod kolima. onda je otrčao niz nasip kroz travu

ne vidim ga više. ni tebe ni ti mene. život

se ne vidi. život se živi. hodaj živote. ja

sam život koji hoda u ovoj knjizi

novi sad 13.2.1997

 

 

 

1925/1728

 

5317  kako je hranljiv vazduh koji dolazi s ove strane rekla je jutros valerija lacko

 

5318  nova evropa ne čini mi se kao civilizacija. to je jedan daleko ciničniji poduhvat

vođe evropske unije daju velika obećanja o velikim evropskim idealima. sloboda govora

ljudska prava. prosvetiteljstvo. pravo na drugačije mišljenje. odvajanje crkve od države

ali kada se tim idealima suprotstave moćne banalnosti tzv. stvarnosti trgovina novac

oružje vlast sloboda mora da ustukne. kada se evropskoj povelji o ljudskim

pravima suprotstavi danski feta sir ili irska govedina niko ne treba da

očekuje da će pobediti sloboda mišljenja piše salman ruždi

 

dolazi proleće

1584. hodanje

ko ljubi ne boji se da živi

takvo je i proleće. zove. ja

sam život koji hoda u ovoj

knjizi. leti srce moje

novi sad 14.2.1997

 

 

 

1926/1727

 

5319 počinje kišica - veliki događaj

 

5320  u večnosti se svako sam iz sebe rađa edvard stahura

 

5321  kada sam počeo sa ružom lutanja bilo mi je četrdeset dve godine sada

četrdeset i sedam. iskusniji sam. manje umoran. onda sam bio više koncentrisan

sada više bezbrižan. onda sam imao više snage sada se više prepuštam

naučio sam da loše hodanje pretvorim u dobre šetnje

 

oči su mi umorne

1585. hodanje

oblačno je. takvo je bilo i

hodanje. leti srce moje. umorne

oči smirujem sporošću

novi sad 15.2.1997

 

 

 

1928/1725

 

5322  na 32.356. kilometru pod iriškim vencem vesna pavlović je 

napravila fotografiju za rad pretvoriti bol u radost. fruška gora je pod snegom

 

5323  posle kaća tamnoplavo nebo koje čini daljinu opasnom

 

hladno mi je. jesam

1586. hodanje

zbog sunca sam se lakše obukao

a sada veselo drhtim u zrenjaninskom

predvečerju. hladnoća i kilometri hrane moju

učtivost. drhtanje pretvaram u igru sa telom

pocupkujem. dižem jedno pa drugo rame. glavu

podižem ka nebu. izbacujem kukove u stranu

savijam noge u kolenima. otvaram i zatvaram

usta stežući mišiće na licu. udišem dah

sveta. umorne oči smirujem

sporošću jer samo

sam svet

zrenjanin 17.2.1997

 

 

 

1929/1724

 

5324  bistar kao bistra voda dan. suvo trska se zazlatila. žuta polja

se zasijala. led na barama blešti. bele se guske oko salaša. jasno

se vide elemirske crkve. nebo slavi sunce predvodi

 

5325  hodam sa ciganima: đurom stojkovim (21) ljubišom kostićem (13)

danijelom kostićem (9) savom kostićem (6). ja sam došo iz neuzina pa tata

kupio kuću u aradac. bavimo se mušterijama s kožama. bavimo se s robom 

šta dobijemo. gvožđe. mama tetka ide s robom da prodajemo rakije pa

pivo soka. ovde je sirotinja. ima ih dosta ovde kaže ljubiša

 

5326 cigani su ostali a ja sam produžio starim

napuštenim putem družeći se sa suncem i vetrom

 

volim cigane

1587. hodanje

kako sam uživao hodajući

napuštenim putem. sve brzine

su nestale sa njega. cigani su rekli

amesam čore manuš. mi smo siroti ljudi

volim sirote ljude. mladi cigani su bili siroti

i učtivi. prinčevi puta. oči su im se crnele

kao noć. jer samo sam svet. ciganske

crne oči u sunčanom danu

novi sad 18.2.1997

 

 

 

1930/1723

 

5327 jutros je pao sneg. navukao sam plavu vetrovku krenuo kroz vetar

hodao sam bačkim jarkom i temerinom i čitao novine. nisam se osećao lepo

skrenuo sam iz temerina ka sirigu. prolazio pored kuća. čuo mađarski jezik kojim

su dva starija čoveka govorili isto ono što bi govorili i na srpskom engleskom

japanskom. posle dve oštre krivine izašao sam na put. zbog toga sve ovo i pišem

sivilo i daljina pravog puta su me odmah razvedrili. sada sam svoj na svome

 

5328  sa desne strane u šumarku cigani - čergari. razapeli dva

šatoraod najlona i krpa. između mala kola sa malim konjem oko

skromne vatre sede stariji ljudi. deca viču i trče oko kola

 

5329 sumrakom ljubim

 

5330  na osvetljenim sam ulicama novog sada. tiho je. vlažno. sneg je

prestao. u svim pravcima promiču ljudi. do malopre na putu sam sa prostranstvom

 

lice sam umetnosti

1588. hodanje

pogledom kretanjem predvečerjem

i danas sam pričao priču o plavoj ruži

priču o predvečerjima nad evropom

ciganske crne oči u sunčanom

danu. put me uvek usreći

novi sad 19.2.1997

 

 

 

1931/1722

 

5331  kad raširim ruke i podignem ih za 20 stepeni u odnosu na

horizontalu tada desnom dodirujem sunce a levom pun mesec

 

5332 zemlja mi daje snagu da hodam po njoj i

da joj snagu vratim. moje hodanje je hleb i vino

 

5333 hodajući ja sveštenik tvari ljubim oskrnavljeno materinsko more

nebo koje se cepa šume koje se uništavaju i pustinju koja se širi

 

5334 narandžasto sunce pada ka zemlji

 

5335  17:11 sunce je dodirnulo zemlju. duga kompozicija teretnih

vagona prelazi preko njega. za 3 minuta i 40 sekundi sunce je

nestalo. sada je ispod mojih nogu hodam po njemu

 

sunce pod mojim nogama

1589. hodanje

podigao sam glavu gore. put me uvek

usreći. i ugledao pun mesec

iznad mene

novi sad 20.2.1997

 

 

 

1932/1721

 

5336 uskoro ću ući u kisač. gledam vrane koje su poletele

i povremeno se okrećem ka suncu da mi svetlost okupa oči

 

5337  iza mene po dogovoru hoda ljiljana jovanović kompozitor posmatra

me gleda sliku čoveka koji hoda tražeći razloge zbog kojih sam na putu

 

5338  ti si reč koja ide i nosi poruku i što si dalje to si mi bliže kaže ljiljana

 

između vode i vazduha

1590. hodanje

hodao sam sa ljiljanom jovanović

razgovarali smo o muzici xx veka. sibirskim

tigrovima. strpljenju kojim se pripitomljuje sopstvena

divljina. vrane su letele nošene energijom čoveka koji

hoda. jučerašnji umor me je odmarao prepuštao sam

mu se. i danas je mesec bio u istoj visini kao i sunce

pun mesec i okruglo sunce. plavobelo. i ugledao

pun mesec iznad mene. plavobelo

osnovnih zakona

novi sad 21.2.1997

 

 

i

 

 

ravnica kao

jasna misao

 

 

na otvorenom putu sam kao u svojoj kući. prostranstvo mi je blisko

 

 

ko ljubi ne boji se da živi

 

 

počinje kišica - veliki događaj

 

 

sumrakom ljubim

 

 

put me uvek usreći

 

 

i

 

 

ružo

lutanja

osećam

veliku

nežnost

što

ti

se

obraćam

 

 

i

 

 

bože

nežno nežno

nežno nežno nežno 

nežno nežno nežno te

ljuljam na mojim

grudima